Иван Иљин: Национал-социјализам - Нови дух

 

Европа не разуме национал-социјалистички покрет. Не разуме и зато га се плаши. И од тог страха, још више га не разуме. И што више не разуме, то више верује свим негативним гласинама, свим причама „очевидаца“, свим застрашујућим предсказивањима. Левичарски радикални новинари скоро свих европских нација праве од национал-социјализма страшило, спроводе хајку и стварају поплаву мржње и беса. Нажалост, и руска емигранстка штампа почиње постепено да се увлачи у ову прозивку, јер актуелне европске страсти почињу да се преносе на руску емиграцију и замагљују јој визију. За нас, који се налазимо у самом котлу догађаја, гледајући све својим очима, подложни свим новим наредбама и законима, али одржавајући духовну трезвеност, постаје морално неприхватљиво да ћутимо. Морамо говорити; и рећи истину. Али пут до ове истине тек треба да се очисти… Пре свега, категорички одбијам да оцењујем догађаје у последња три месеца у Немачкој са становишта немачких Јевреја, којима је смањена јавноправна способност и због чега су финансијски страдали или чак напустили земљу. 

Разумем њихово стање духа, али не могу да га претворим у критеријум добра и зла, посебно када се процењују и проучавају такве појаве од светског значаја као што је немачки национал-социјализам. И било би чудно да су немачки Јевреји ово очекивали од нас. Уосталом, комунисти су нам у Русији одузели не нека, него сва и свакаква права; земља је освојена, поробљена и опљачкана; милион и по домаћег руског становништва било је принуђено да емигрира; а колико је милиона Руса стрељано, затварано, изгладнело… И током 15 година овог пакла, у Немачкој није било ни речи о томе, не само у пробољшевичким листовима него и у листова немачких Јевреја – „Berliner Tageblatt“, „Vossische Zeitung“ ” и „Frankfurter Zeitung”. Новине других праваца понекад су проналазиле реч истине о бољшевицима. Ове новине никад. Зашто су то урадили? Ми не питамо. То је њихова ствар. Уредници ових новина нису могли а да не буду свесни значаја њиховог деловања и какве последице то носи и за националну Русију и за националну Немачку… Али им је била туђа наша руска трагедија, наша драматична невоља која се догодила… Немачки национал-социјализам дефинитивно није ограничен на ограничавање права немачких Јевреја. А овде ћемо писати о његовим заслугама – и са руске националне и са универзалне (и духовне и политичке) тачке гледишта. 

Друго, уопште не сматрам могућим да оцењујем најновије догађаје у Немачкој са тог детињастог, или, како околности показују, улично провокативног становишта… Одбијам да судим о покрету немачког национал-социјализма на основу појединих ексцеса борбе, појединачних сукоба или привремених претеривања које износе и наглашавају његови непријатељи. Оно што се дешава у Немачкој је огромна политичка и социјална револуција. Сами лидери то стално карактеришу речју „револуција“. Ово је покрет националног полета и политичког кључања, који се 12 година фокусирао на борбу против комуниста, а годинама, да, годинама, проливао сопствену крв у биткама са њима. Ово је реакција на године послератног пада и малодушности: реакција изазвана тугом и огорченошћу. Када и где је таква борба прошла без инцидената? Али за нас, који смо видели руско-совјетску револуцију, управо ови ексцеси остављају утисак само гневних гестова или изолованих насумичних грешака. Саветујемо вам да не верујете пропаганди која труби о локалним „зверствима“, или, како се то још назива, „окрутној пропаганди“. Постоји такав закон људске природе: уплашени бегунац увек верује у химере своје маште и не може а да не прича о „грозним ужасима“ који су га скоро обузели. Видите да ли Северинг, идеолошки и поштени социјал-демократски лидер, не живи слободно у свом Билефелду? Да ли су национал-социјалисти дотакли бар једног истакнутог руског јеврејског емигранта? Дакле, будимо праведни у својим пресудама. Они који су живели ван Немачке или су овде долазили ради обичних послова и разговора не разумеју из којих мотива је настао национал-социјалистички покрет. Свет није видео и није знао колико је постојано и дубоко бољшевички отров продирао у Немачку. Саме немачке масе то нису виделе. 

Само три групе су то виделе и знале: Коминтерна, која је организовала сву ову инфекцију; ми, руски емигранти који смо се настанили у Немачкој; и вође немачког национал-социјализма. Земља, прикљештена између Версајског споразума, светске економске кризе и пренасељености, рационализовала је своју индустрију и тражила продају, бујала је од незапослености и полако клизала у бољшевизам. Масовни процес је текао сам од себе, интелигенција се сама од себе бољшевизовала. На свакој конференцији Коминтерна је налагала удвостручавање рада и тријумфално сумирала резултате. Ниједна немачка странка није нашла храбрости да се бори против овог процеса; и када је у лето 1932. обновљена влада изјавила да „узима борбу против комунизма у своје руке“, а није водила никакву борбу, и својом изјавом само је ослабила или потпуно убила приватну антикомунистичку иницијативу, процес урушавања земље кренуо је директно убрзаним путем. Реакција на бољшевизам је морала доћи. И дошла је. Да није дошла, и Немачка би склизнула у литицу, те би процес паневропске бољшевизације био у пуном јеку. Један грађански рат у Немачкој (а без упорне, сурове, бескрајно крваве борбе, Немци се не би предали комунистима!) одмах би наишао на одговор у Чешкој, Аустрији, Румунији, Шпанији и Француској. А ако је сва организаторска способност Немца, сва њихова дисциплина, издржљивост, оданост дужности и способност да се жртвује била у рукама комуниста, шта онда? 

Знам да су неки непријатељи Немаца чак са невероватном неозбиљношћу говорили: „Па, тим боље“… Као за време куге: суседна кућа је заражена и изумире; Па, шта са овим? шта нас брига? У Европи и даље владају слепило и лудило. Размишљају о данашњем времену, чекају вести, интригирају, забављају се; од целог урагана виде само прашину и узимају понор за просту јаму. Шта је Хитлер урадио? Зауставио је процес бољшевизације у Немачкој и тиме учинио највећу услугу целој Европи. Овај процес у Европи је далеко од завршетка; црви ће наставити да гризу Европу изнутра. Али не исто. Не само зато што су многе јазбине комунизма у Немачкој уништене; не само зато што се талас детонације већ шири Европом; већ пре свега зато што је сломљена либерално-демократска хипноза неотпора. Док Мусолини води Италију, а Хитлер Немачку, европској култури дат је одмор. Да ли је Европа ово разумела? Чини ми се да није… Хоће ли она ово схватити врло брзо? 

Бојим се да неће разумети… Хитлер је ову одгоду извојевао првенствено за Немачку. Он и његови пријатељи учиниће све да то искористе за националну, духовну и друштвену обнову земље. Али он је ово одлагање дао и Европи. И европски народи морају схватити да бољшевизам представља стварну и жестоку опасност; да је демократија стваралачки ћорсокак; да је марксистички социјализам осуђена химера; да Европа не може да поднесе нови рат, ни духовно ни материјално, и да само национални узлет, који ће ауторитативно и креативно преузети решење социјалног питања, може да спасе стање у свакој земљи. Европско јавно мњење до сада говори да су екстремни расисти и антисемити дошли на власт у Немачкој; да не поштују права; да не признају слободу; да желе да уведу неку врсту новог социјализма; да је све то „опасно“ и да ће, како је недавно рекао Георг Бернхард (бивши уредник листа „Vossische Zeitung“), за ово поглавље немачке историје „надајмо се да ће бити кратко“… Тешко да ћемо моћи да објаснимо европском јавном мњењу да су сви ти судови или површни, или кратковиди и пристрасни. Али хајде да бар сами покушамо да схватимо истину. Дакле, у Немачкој се није догодио државни удар. Немци су успели да разбију демократски ћорсокак без кршења устава. 

То је било (као што је већ назначено у „Обнови”) легално самоукидање демократско-парламентарног система. А уједно, ово је био и крај грађанског рата који је из године у годину кипио на свим раскрсницама. Демократе се не усуђују да назову Хитлера „узурпатором“ то би била чиста лаж. Заговорници закона и реда прво би требало да примете брзи пад криве политичких убистава широм земље. Присталице буржоаске економске снаге треба да размишљају о чврстим курсевима и живахним трансакцијама на берзи. А уз све ово, оно што се дешава у Немачкој је земљотрес или социјална револуција. Али ова револуција није дезинтеграција, већ концентрација; не уништавање, већ реконструкција; не насилно сузбијање, већ ауторитативно дисциплиновање и организовање; не необуздано, већ дозирано. А оно што је најзанимљивије јесте то што изазива одану послушност у свим слојевима народа. „Револуционизам“ се овде састоји не само од корените промене, већ и од тога што се нови прописи често брзо примењују у облику административних налога и дискреционе примене права, пре него што се релевантни закон донесе. Отуда та анксиозност и неизвесност код људи, својствена свакој револуцији… Међутим, ови административни налози су брзо обухваћени законима, који обично дају мање строге, одрживије и праведније формуле. Ово је прва ствар. Друго, ови нови налози и закони који се доносе, баве се само јавним правима, а не приватним или имовинским правима. У њима нема експропријационе тенденције, осим дискредитације права стечених шпекулацијама током инфлације и евентуалног откупа земљишта које припада странцима. Нема говора о социјализму у уобичајеном смислу те речи. Оно што се дешава јесте велики друштвени преображај; али не имовински, већ државно-политички и културно-покретачки… У току је смена елите, доследна и радикална. Не целокупне, међутим, у широким размерама. На основу новог стања духа, a и у правцу подмлађивања кадрова. Уклоњено је све што је повезано са марксизмом, социјал-демократијом и комунизмом; уклањају се сви интернационалисти и бољшевички елементи. Многи Јевреји су уклоњени, понекад (као, на пример, у професорском звању) огромна већина њих, али никако сви. 

Они који су очигледно неприхватљиви за „нови дух” су уклоњени. Овај „нови дух“ има и искључујуће и афирмишуће аспекте. Бескомпромисан је у односу на марксизам, интернационализам и дефетистичко непоштење, класно сукобљавање и реакционарне класне привилегије, корупцију у јавности, мито и проневеру. Нема такве непопустљивости према Јеврејима: не само зато што Јеврејима остају приватна предузећа и трговина, већ и зато што су особе јеврејске крви, оне који су били законито у јавној служби од 1. августа 1914. или су од тада учествовали у војним операцијама, који су изгубили оца или сина у борби или због рањавања, или који су у служби верских и црквених организација, не подлежу ограничењима права јавне службе (уредба од 8. маја ове године). 

Психолошки је јасно да тако ограничене оквире Јевреји доживљавају веома болно: вређа их и само увођење претпоставке која им не иде у прилог – „неприхватљиви сте док не покажете супротно”; и такође „није важна твоја вера, већ твоја крв“. Међутим, само присуство ове претпоставке приморава нас да признамо да немачки Јеврејин, који је у пракси доказао своју лојалност и приврженост немачкој отаџбини, не подлеже законским ограничењима (ни у образовању ни у служби). „Нови дух” национал-социјализма има, наравно, позитивне резултате дефинисане кроз препород: патриотизма, вере у идентитет немачког народа и снагу немачког генија, осећаја части и спремности на пожртвовану службу (фашистичко „sacrificio”), дисциплине, социјалне правде и надкласног, братског народног јединства. Овај дух, такорећи, чини суштину читавог покрета. Сваком искреном национал-социјалисти, овај дух гори у срцу, напреже му мишиће, одзвања у његовим речима и искри у очима. Довољно је видети ове посвећенике, довољно је видети ту дисциплину да схватите значај онога што се дешава и запитате се: „има ли на свету људи који не би желели да стварају покрет таквог уздизања? Таквог одушевљења?” Једном речју – ово је дух који спаја немачки национал-социјализам са италијанским фашизмом. Међутим, не само са њим, већ и са духом руског Белог покрета. Сваки од ова три покрета несумњиво има своје особености, особине разлике. Они се објашњавају претходном историјом сваке од три земље, карактером народа и размерама постојеће бољшевичке дезинтеграције (1917. у Русији, 1922. у Италији, 1933. у Немачкој), као и расно-националним саставом ове три земље. Довољно је подсетити се да је Бели покрет настао директно из неуспелог рата и комунистичког пуча, у највећој пустоши и превирању, на гигантској територији, у реду херојске импровизације. Будући да су фашизам и национал-социјализам имали времена од 5 односно 15 година окупљања снага и развијања програма; имали су прилику да припреме и спрече комунистичко преузимање власти. Пред собом су имали искуство борбе против комунизма у другим земљама; њихове земље су и неупоредиво мање величине и имају много једнообразнији састав становништва. Али јеврејско питање је стајало и постављано другачије у свакој земљи. Међутим, основно и суштинско ће ујединити сва три покрета; заједнички и уједињени непријатељ, патриотизам, осећај части, добровољно пожртвовано служење, жудња за ауторитативном дисциплином, за духовном обновом и препородом своје земље, тражење нове социјалне правде и непредодређеност по питању политичке форме. 

Шта то изазива свештени, праведни гнев у души? Чему је твоје срце посвећено? Чему тежи воља? Шта и како људи постижу? – То је оно што је важно. Наравно, и Немац, и Италијан и Рус брину о својој земљи и свако на свој начин; али дух је исти и, из историјске перспективе – један. Могуће је да национал-социјалисти, као и фашисти, неће уочити ову духовну сродност и да јој неће придавати никакав значај. Многе ствари могу да их помету да то схвате. Али поента је, пре свега, да ми сами исправно разумемо, промислимо и осетимо дух национал-социјалистичког покрета. Његово неправедно омаловажавање и клеветање омета исправно разумевање, представља грех према истини и штети читавом човечанству. Хајка против њега је природна када долази од Коминтерне; а неприродна када долази из небољшевичких земаља. Дух национал-социјализма не може се свести на „расизам“. Не своди се на порицање. Он поставља позитивне и креативне циљеве. А ти стваралачки задаци стоје пред свим народима. За све нас је императив да тражимо начине за решавање ових проблема. Глупо је и неплеменито извиждати покушаје других људи унапред и ликовати због неког њиховог уоченог неуспеха. И зар нису клеветали и Бели покрет? Зар није он оптужен за „погроме“? Зар Мусолини није био оклеветан? Дакле, да ли су Врангел и Мусолини због овога постали мањи? Или се, можда, европско јавно мњење осећа позваним да се меша у сваку стварну борбу против комунизма, и прочишћавајућу и креативну акцију? Тражећи само погодан изговор за то? Ако је тако, морамо те чињенице имати на уму…

(Возрождение, Париз, 17.5.1933)