Грегор Штрасер – Мисли о задацима за будућност Дух економије

 Лежати болестан у кревету неколико недеља и месеци има својих предности. Толико тога у тривијалностима свакодневног живота не добија никакву пажњу; сада то има прилику да полако пређе из подсвесног у свесно, где бива испитано и где му машта даје крила, да би могло узети облик и живот. Људи често греше када претпостављају да практично деловање – непрекидна преокупација свакодневним потребама – није засновано на умним радњама. Стога они воле да поставе завидљиву поређење између мислиоца и извршиоца! Истина је, међутим, да струјања у мислима и души не постају самоуверена када се одлучно суочавамо са дневним задацима и када се покушавају, приањањем на посао, практично решавати сва питања!

Стога је веома лепо имати могућност да се погледа даље од свакодневних задатака и блиске будућности и уронити у дубину питања чијим смо решењима посветили своје животно дело. Где постоји боље време од овога, током дугих сати у болесничком кревету, када казалјке на сату изгледају непомичне, а ноћи бесконачне све док коначно не сване зора. Ова зора, уопште чињеница да сваки пут осване нови дан, је велика утеха, благословена извесност која чини мрак садашњице подношљивим, чак и ако се сати и године чине бесконачним; зора заиста долази, пријатељи, а са Сунцем долази и светлост. Овакве мисли током усамљеничких ноћи, мисли о националсоцијалистичким задацима будућности, које ћу укратко овде изложити, овакве мисли су сигурно прошле кроз главу већини наших другова у сличним околностима и на сличан начин, у овом тренутку нису предмет нашег деловања, али теку кроз њега.

2. Грегор Штрасер – Мисли о задацима за будућност Дух економије

Ми смо социјалисти и непријатељи смо, смртни непријатељи, савременог капиталистичког економског система, његове експлоатације економски слабијих, неправде у накнадама, неморалног вредновања човека на основу његовог богатства и новца уместо одговорности и достигнућа и одлучни смо да у сваком случају укинемо овакав систем! С обзиром на моју наклоност ка практичном деловању, очигледно је да га морамо заменити бољим, праведнијим и моралнијим системом. Није, међутим, довољно заменити један економски систем другим, неопходно је, пре свега, променити дух. Дух који треба надвладати је дух материјализма! Морамо преузети потпуно другачији начин економског размишљања, ослобођеног од савремених појмова укорењених у новцу, имовини, заради и лажном успеху. То је најбољи показатељ да је начин размишљања марксисте, лажног социјалисте, исти као и код капитализма. Из овог разлога, ја већ годинама говорим да та два формирају духовно јединство, само имају различите сигнале. Националсоцијализам, који извире из органског живота, ставља на страну речи теорије која је далеко од стварног света исто као и мртве идеје умируће цивилизације.

Морамо научити да економија нације није зарада нити добит, који јесу битни, већ задовољење потреба властитог народа. Ово, и ништа више, јест задатак националне економије. Морамо схватити да идеје о светској трговини, трговинском билансу, суфициту итд. припадају умирућој епохи и које су се свео на апсурдно, зато што крше вечне законе органског живота и зато што имају порекло у спекулацијама, а не у потребама или земљи. Морамо научити да је то издаја када спекулативна производња, са свим средствима оглашавања и рекламирања, ствара вештачку потражњу, издаја људског рада, људског живота. Јер вештачки створена потреба подстиче све веће аспирације, које са своје стране удвостручавају људско ропство, које је умно ропство, јер је ум од душе преузео господарење животом. Шта народ данас зна о животу? Трче унаоколо до изнемоглости и муче се као робови у галији само да би живели страшно празним животом. Није ствар у томе да нови економски систем коме тежимо производи више. Улог није већа производња, што захтева марксизам, већ људска душа. Производња и економија имају само један задатак: да задовоље економске потребе појединаца, одбацујући робу која дугује своју потражњу искључиво вештачкој стимулацији и одбацујући тезу о „профиту и добити“.

Морамо схватити да је рад много више од имовине, достигнуће много више од дивиденди. Најгоре од свега у капиталистичком економском систему је да се све вреднује новцем, богатством и имовином. Пропадање нације је неизбежан исход примене оваквих стандарда, пошто је селекција на основу имовине смртни непријатељ виших људских вредности и живота. Ми нисмо оставили нимало места сумњи да наш националсоцијализам разбија овај власнички прерогатив и да ће ослобођење радника укључити и поделу зараде, имовине и достигнућа. Али, остати само на томе би значило прихватити старе стандарде и равнати се према њима, а истовремено би се запоставила духовна револуција која је идеологија која нас супротставља духу савременог система. Ми се свесно супротстављамо вредновању на основу имовине вредновањем на основу достигнућа. То је једино вредновање које признајемо! Ми свесно стављамо рад на вишу позицију од имовине. Ми смо усредсређени на достигнућа, не дивиденде, и признајемо одговорност, не богатство и луксуз, као круну људског труда. То је нови поглед на свет, нова религија корпоративне државе и економије. Она констатује да је страшно правило златног телета окончено и да су разлике између појединаца и разлике у правима заправо разлике у достигнућима, ступњу одговорности, разлике које долазе од Бога и које су свете!

3. Грегор Штрасер – Мисли о задацима за будућност Дух друштва и државе

Као што је наша борба против капиталистичке економије истовремено и борба против духа те капиталистичке економије, борба која мора бити укорењена како у спољашњем наступу тако и у срцу сваког појединца, исто тако је наша борба против данашњег друштва и савремене државе истовремено борба на живот и смрт против духа тог друштва и те државе: против либерализма и лажне демократије!

Дух наше националсоцијалистичке идеје мора надвладати дух либерализма и лажне демократије ако желимо да Трећи Рајх уопште постоји! Дубоко укорењени у органском животу, схватили смо да је лажно веровање о људској једнакости смртна претња којом је либерализам уништио народ и нацију, културу и морал, продирући у највеће дубине нашег бића! Либерално размишљање разједа саме основе живота, уништава крв, разара свети поредак заснован на неједнакости која нема ничег заједничког са садашњом друштвеном структуром. Јер хијерархија, о којој ја овде говорим, зависи искључиво од достигнућа појединаца у заједници. Морамо са фанатичном упорношћу одбијати прихватити често изговорену лаж да су људи „у основи једнаки“ и једнаки у смислу свог утицаја у држави и учешћа у власти. Људи су неједнаки, неједнаки су од рођења, постају још више неједнаки током живота и стога се неједнако вреднују по својој позицији у друштву и држави. Али оваква неједнакост има само један стандард, односно може имати само овај, један стандард: допринос појединца друштву, нацији и држави!

Стога долазим до захтева који на први поглед изгледа као утопија, али који се неизбежно намеће након свега што сам рекао, и који се наметнуо многим друговима на сличан начин. Захтев за неједнаку расподелу права сукладно доприносима држави захтева разраду процеса селекције по коме ће се допринос мерити. У оквиру националсоцијалистичког покрета много се прича о појави нове групе вођа, и ово се дотиће онога о чему говорим. Али методе које су препоручене као решење: генетске провере, индоктринација, итд. мени се чине сумњивима у смислу могућности, вредности па чак и ефикасности! Други начин, савршено поштен, је војнички начин на који ми је пажњу скренуо мој пријатељ Пфеффер, а то је селекција од стране војске. Ово захтева да војна служба буде добровољна, биће право, а не обавеза. Практично, то би се решило тако што би по закону сваки грађанин морао служити држави две године; током овог времена он не би, као што присталице обавезног радног рока желе, градио путеве или учествовао у другим јавним радовима, већ би учио занат. Тако да не би постојао ниједан грађанин који не би имао бар двогодишњу занатску обуку. Селекција најбољих би била резервисана за оружане снаге чија би служба трајала четири године и стога привукла само оне највољније да се жртвују и која би са собом донела опасност рата и захтевала све херојске особине. Приступ је добровољан и независан од било какве силе. Ко може сумњати да грађани који се добровољно јаве за војну службу, која их одваја од приватног живота дупло дуже од цивилне, и која још уз то, за разлику од ове друге, не ствара практичне предности у животу већ напротив, након много суровије службе ставља живот у опасност у случају рата, ко може сумњати да су ови грађани најбољи од свог народа, чији допринос држави досеже далеко изнад просека?! Има ли ичег природнијег од тога да националсоцијалистичка држава вреднује њихов допринос изнад доприноса других, толико да уз опште право гласа сваком грађанину, овим добровољним бранитељима државе додели десетоструко право гласа?! Шта је ово ако не признање принципа доприноса као основе за политичка права? Заузврат, војна професија би видљиво преузела водећу улогу у држави која је пре свега њихова и коју ће одржавати и штитити од свих напада споља. Био би грех не направити исту селекцију и код женског пола. Пошто су све карактеристике пропадања изражене подједнако код оба пола, стога је и основа иста; скоро се може рећи да је оно чак још јаче код мајки. Био би то заиста неопростиви превид уколико националсоцијалистичка држава и овде не би потражила методе природне селекције којима би одвојила један део и претпоставила, да управо претпоставила, другима.

Код мушкараца војна служба је најозбиљнији и највреднији облик учешћа у држави, код жена то је мајчинство! Постоје бројна ратничка племена у Африци код којих мајке које умру на порођају бивају сахрањене са истим војничким почастима као и мушкарци пали у борби. У томе је двострука симболика: осим признања за јунаштво, показује се да је вредност ових људи за племе била иста. Мени се стога чини као логичан и обавезујући наставак напора ка природној селекцији најбољих упоредити мајчинство жене у браку са војном службом мушкарца и наградити га исто тако већим бројем гласова. Очигледно је само по себи да право на више гласова није једини облик награде, већ да се морају дати и додатне бенефиције у политичким правима, код избора судија и високих дужносника, постављању чиновника и у свим почасним звањима. Назовите то утопијом, али за мене је то извесност: након двадесет до тридесет година такве селекције нација ће имати групу вођа која ће променити целокупан изглед друштва и државе и који ће бити неразрушива потпора ове државе и њене економије.

Дух културе

Постоји ли још нека посебна реч која ће неопходно показати да лажни дух савременог живота мора у корену бити поражен уколико заиста желимо да створимо нешто ново, нешто ново што ће трајати? Више се не може писати о „духу нашег времена“, била би то превелика лаж! Ја нисам до краја схватио сву трагедију савременог живота док нисам имао времена да читам, као што је то било за време моје болести. Да не знам колико су људске душе гладне, гладне и жедне, имао бих утисак, на основу књига које сам прочитао, да је душа коначно мртва и да ју је заменио разум, ratio, који сврху и значење види само у механичком и само у техничком. Постоји једно ужасно безнађе у људским душама, распад свих вредности, нестабилност која узалуд тражи стабилност, стабилност коју више не налази у религији и коју је изгубила у етици. „Релативност“ – то је кључни појам савремене културе. Релативизам у свим стварима, у сваком знању, у свим осећањима. За то време грижња савести узалуд покушава покрити унутрашњу нестабилност „психоанализом“. Сама језгра је поједена и у великој мери изгубљена.

Ово је највећа, ако не и неизлечива рана! Јер дубока је истина да је морални препород предуслов социјалног и политичког става једног народа. Не желим да ме погрешно схватите кад кажем морал. Морал је увек заснован на духовној природи, а не на наводно непроменљивим заповестима чак и ако су оне узете из духовне природе. Овде не говоримо о догматском схватању морала неког реда или религије, већ о складности, складности између Божјег у човеку и вечног у природи. Облик ове складности је везан за време исто као што је везан за човека, али садржај је вечан.

Тешко је, поготово овде, предложити конкретне мере које би водиле ка побољшању. Упркос томе, мој практични ум покушава поставити опште захтеве. Утицај државе би пре свега требало да буде индиректан, преко школа користећи учитеље са одговарајућим ставом. Оно што је, пак, неопходно да би се променио садашњи дух дезинтеграције, распада, бесмисла, релативности и неискрености или да се бар спречи зараза оног дела становништва који је остао здрав, изузев подршке свим искренним верским напорима, је следеће: осећај части мора бити постављен у центар духовног живота! Било би погрешно игнорисати чињеницу да, за многе народе, од којих многи нису генетски најгори, религија више није способна да формира овај центар као што је то чинила у Средњем веку. Али осећај части, који је сам по себи карактеристика најбољих људи, је још увек способан да заузме своје место као доминантна духовна сила, организује човекове мисли, које су расцепкане и засуте превеликим бројем нијанси, што ће му омогућити да поново нађе смисао живота. Када стављам нагласак на дужност као политичко и социјално активирање части, то је само друга фаза исте акције. Ја, стога, видим смисао живота као комплетирање људске егзистенције кроз част и дужност. Ово је решење које се може применити на данашњег грађанина и које, за њега, представља „пруски стил“ његовог испуњења.

У једном морамо бити савршено јасни: форме и институције су променљиве, оне никада, саме по себи, нису ни исправне ни погрешне. Постоји, међутим, само један исправан дух, онај са конструктивним погледом на свет. То је дух вечне природе, коју је продуховио човек, лик Божји! По нашем дубоком убеђењу и на основу онога што знамо, тај дух је у нама, у идеји националсоцијализма, и тај дух и ниједан други изградиће хиљадугодишњи Трећи Рајх.