Изјава на објаву рата Совјетском Савезу - Јоаким фон Рибентроп

 Министар спољних послова Рајха фон Рибентроп у присуству представника немачке и стране штампе објавио је јавности путем круговале ноте Министарства спољних послова совјетској влади.

У првом делу ноте министар Рибентроп подсећа да се влада Рајха још лето 1939. обратила совјетској влади у жељи да се разјасне и изравнају заједнички интереси између Немачке и СССР-а. Влада Рајха је предузела тај корак иако је много разлога говорило против тога. Ови разлози су се заснивали на начелној разлици у политичким циљевима Немачке и Совјетске Русије, а не треба ни помињати супротности националсоцијализма и бољшевизма, као и погледа на свет, који су један према другом у дијаметралној супротности.

Уз то, немачка нота наглашава да се влада Немачког Рајха руководила мишљу да ће споразум између Немачке и Совјетске Русије искључити сваку могућност рата и осигурати стварне животне потребе два народа који су одувек били пријатељски расположени један према другом. Осим тога, овај споразум биће најбоље јемство против даљег ширења комунистичких доктрина и међународног јеврејства у правцу према Европи.

Ова претпоставка била је поткрепљена још и чињеницом да су извесни догађаји у Русији и извесне мере руске владе на међународном пољу допуштале да се у најмању руку сматра као могуће напуштање тих доктрина, као и напуштање досадашњих метода рушења националног живота других народа.

Уговори са Совјетском владом

Изгледало је као да је пријем на који је немачки корак наишао у Москви потврђивао веру у тај преображај.

На тај начин 23. августа 1939. дошло је до закључења пакта о ненападању, а 28. септембра 1939. потписан је и споразум о границама и пријатељству између две државе. Срж ових уговора чиниле су следеће тачке:

1. Обострана обавеза две државе да се не нападају једна другу и да живе у пријатељском суседству.
2. У разграничењу интересних сфера Немачки Рајх се одриче сваког вршења утицаја у Финској, Летонији, Естонији, Литванији и Бесарабији, док су се области бивше пољске државе до линије Нарев, Буг и Сан (реке) по жељи Совјета требале припојити Русији.

И стварно, влада Рајха, упоредо са закључењем пакта о ненападању са Русијом, одмах је извршила и начелни преокрет у својој политици према СССР-у. Она је од тог дана заузела пријатељско држање према Совјетском Савезу. Рајх је поштено извршио уговоре закључене са Совјетским Савезом и у смислу писане речи уговора као и у духу самог уговора. Али и преко уговора она је, након рушења Пољске, проливеном немачком крвљу, помогла Совјетском Савезу да дође до свог највећег спољнополитичког успеха од самог постојања Савеза. Тај успех био је могућ само услед благовољне немачке политике према Русији, као и услед горостасних победа немачке оружане силе.

Злочин Москве

Влада Рајха је с правом мислила да сме претпоставити да ће и држање Совјетског Савеза према Немачком Рајху бити исто тако. Нажалост, брзо се показало да се влада Рајха у својој претпоставци преварила.

Совјети мењају методе

И заиста, као што је у другом одсеку утврђено, Коминтерна је већ одмах после закључења немачко-руских уговора опет почела акцију интензивно на свим пољима. Снажна и ефикасна одбрамбена акција полиције присилила је Коминтерну да своју разорну обавештајну службу у Немачкој покуша заобилазним путем преко центара у суседним земљама. Служила се при том ранијим немачким комунистичким агентима, који су сада добили задатак да у Немачкој врше разорни рад и припремају саботаже. Комесар Г. П. У. Крилов увео је у ту сврху посебно систематско школовање.

Поред тога вршен је интензивни разорни рад у земљама које је Немачка окупирала, а нарочито у Протекторату, у окупираној Француској, али и у Норвешкој, Холандији и Белгији. При том су совјетско-руска представништва, тако посебно генерални конзулат у Прагу, пружала драгоцену помоћ. Помоћу емитерских и пријемних радио-станица одржавана је активна обавештајна служба, која пружа савршен доказ за рад Коминтерне против Немачког Рајха. И за цео други разорни и шпијунски рад Коминтерне постоји опсежан документирани доказни писмени материјал. Основане су и посебне групе за саботажни рад, које су имале своје лабораторије у којима су ради вршења саботаже прављене бомбе за изазивање пожара и експлозија. Такви атентати извршени су на најмање 16 немачких бродова.

Дипломатска и друга шпијунажа

Поред овог разорног рада и акција саботаже, постојала је и шпијунажа. Тако је нпр. повратак Немаца из Совјетске Русије искоришћен за то да се ови немачки људи ниским и одвратним средствима придобију за циљеве ГПУ.

И само совјетско-руско посланство у Берлину, на челу са саветником посланства М. Кобуловим, није се бојало безобзирно искоришћавати право екстериторијалности у циљу шпијунаже.

Даље, члан руског конзулата у Прагу М. Е. Мохов био је шеф руске шпијунске мреже, која је обухватала цео Протекторат.

Далњи случајеви, које је полиција благовремено открила, пружају јасан и необорив доказ о опсежним совјетско-руским сплеткама.

Разорни рад у осталим земљама

Што се тиче разорног рада Совјетске Русије ван Немачке у Европи, он се протеже скоро на све државе Европе које су са Немачком у пријатељству или које је Немачка запосела. Тако је, нпр., у Румунији комунистичка пропаганда помоћу летка из Совјетске Русије за све тешкоће окривила Немачку, да би на тај начин створила противнемачко расположење.

Ту исту појаву налазимо од лета 1940. јасно и у Југославији. У београдском совјетском посланству немачким трупама пао је у руке документирани доказ совјетско-руског порекла да је вођена пропаганда против Немачке.

Док је комунистичка пропаганда у Југославији покушавала да се служи националсоцијалистичком паролом, у међувремену је у Мађарској, посебно међу русинским становништвом, радила обећавајући му скоро ослобођење које ће донети Совјетска Русија. Посебно је активна била антинемачка хајка у Словачкој, где се отворено врбовало за прикључење Совјетској Русији.

У Финској је деловало „Удружење за мир и пријатељство са Совјетском Русијом“ и оно је у сарадњи са радиом Петрозаводском покушавало да ту земљу разори и при том радила у потпуно антинемачком духу. У Француској, Белгији и Холандији потицало се против немачких окупационих власти. Под маском национализма и панславизма вођена је снажна хајка и у Пољској. Тек што су немачке и италијанске трупе заузеле Грчку, совјетско-руска пропаганда је одмах и тамо започела свој рад.

Целокупна слика показује кампању СССР-а вођену систематски у свим земљама против покушаја Немачке у Европи да створи стабилни ред. Поред тога води се директна пропагандна противакција против мера немачке политике. У Бугарској се потицало против приступања Тројном пакту, а за гарантни пакт са Совјетском Русијом. У Румунији је инфилтрацијом у Гвоздену гарду и злоупотребом њених вођа, међу осталим Румуна Гроза, инсцениран покушај пуча од 23. јануара 1941.

Како је дошло до преврта у Београду

Што се тиче Југославије, влада Рајха има у рукама доказе да је југословенски делегат Ђорђевић већ маја 1940. у Москви из једног разговора са господином Молотовом стекао уверење да се тамо на Немачку гледа као на моћног будућег непријатеља.

Још јасније било је држање Совјетске Русије према захтевима српских војних кругова у погледу помоћи у оружју. У новембру 1940. године изјавио је совјетско-руски начелник главног штаба југословенском војном аташеу: „Ми ћемо дати све што захтевате и то одмах.“ Постављен је само један услов – сачувати тајну од Немачке. Инсценирање београдског пуча од 27. марта ове године било је врхунац ове уротничке акције српских уротника и енглеско-руских агената против Рајха.

Српски вођа овог пуча и вођа „Црне руке“ господин Симић налази се још и данас у Москви и у најужој сарадњи са совјетско-руским пропагандним центрима развија активности против Рајха.

Да би се спољном свету пружио преглед о раду совјетско-руских инстанци у овом правцу, од закључења немачко-руских уговора, влада Рајха ће објавити опсежан материјал који јој стоји на располагању. Влада Рајха мора на крају утврдити чињеницу: Совјетска влада је приликом закључења уговора са Немачком неколико пута давала недвосмислену изјаву да се нема намеру мешати директно или индиректно у немачке интересе.

Опсежни доказни материјал

Совјетска влада је при закључењу уговора о пријатељству на свечано начин изјавила да ће сарађивати са Немачком у жељи да се што пре оконча ратно стање које постоји између Немачке и Енглеске са Француском. Она то чини да би се што пре постигао овај циљ, који је у сагласју са интересима свих народа. Ови споразуми са Совјетском Русијом и ове руске изјаве показале су се као свесно обмањивање и варање.

Влада Рајха морала се уверити да је при закључењу уговора 1939. године кумувала Лењинова теза која каже: „Са неколико страних земаља могу се закључити пактови, ако они служе интересима Совјетске владе и онеспособљавају противнике.“

Совјетска Русија само маневрише

Закључење ових уговора о пријатељству није за Совјетску владу било ништа друго него само тактички маневар. Прави циљ био је склапање споразума који ће бити повољни само за Совјетску Русију, да би припремили даље империјалистичко надрање Совјетског Савеза. Мисао водиља Совјета била је све више ослабити не-бољшевичке државе, да би се оне могле на тај начин лакше рушити и у одређеном тренутку потпуно срушити. Совјетска влада у Москви није слушала глас руског народа, који је желео живети поштено у миру и пријатељству са немачким народом, већ је наставила стару дволичну бољшевичку политику, па је тиме навукла на себе тешку одговорност.

Непријатељско држање Кремља

Совјетска влада је систематски проводила непријатељску политику према Немачкој у свим областима спољне политике и војних питања и након закључења немачко-руских споразума.

Приликом разграничења интересних сфера, Совјетска влада је у Москви изјавила министру спољних послова Рајха да она нема намеру запосести, бољшевизирати или анектирати државе које се налазе у њеној интересној сфери, изузев области бивше пољске државе која се налази у растројству. Али у ствари, као што је то показао ток догађаја, политика Совјетског Савеза била је у том времену усмерена искључиво према једном циљу, а то је померање војне силе Москве у целом простору између Северног леденог мора и Црног мора, свуда где је то могуће учинити, према западу и тиме померити и пут за бољшевизацију Европе.

Господин Јоаким фон Рибентроп у вези с тим подсећа на закључење тзв. пактова о помоћи Совјетског Савеза са Естонијом, Летонијом и Литванијом у октобру и новембру 1939. године и на стварање војних база у тим земљама. Подсећа даље на стварање комунистичке назови владе Кусињена у Финској, на ултиматум Финској и на улазак црвене војске у Финску крајем новембра 1939. године.

У јулу 1940. године Совјетски Савез је иступио против Балтичких држава. Литванија је према првом московском уговору припадала немачкој сфери интереса. На жељу Совјетског Савеза влада Рајха је у другом уговору одустала од својих интереса у већем делу ове земље и то у корист Совјетског Савеза, док је само један појас те области остао у немачкој сфери интереса. Након ултиматума, поднетог 15. јуна, Совјетски Савез је заузео целу Литванију, дакле и део који је био додељен немачкој сфери интереса. О томе Совјетски Савез никако није обавестио владу Рајха. На тај начин СССР је примакао своје границе непосредно граници Источне Пруске. Када се касније Совјетска влада обратила Немачкој, влада Рајха је после тешких преговора, у жељи доприноса пријатељству обе државе, уступила и овај део Литваније Совјетском Савезу.

Укратко после тога је на исти начин злоупотребљен и пакт о помоћи, закључен са Летонијом и Естонијом, па су на сличан начин и ове државе војнички окупиране.

Овако је, противно изричним обећањима Москве, цео Балтик био бољшевизиран, па је неколико недеља након окупације Совјетска влада кратким поступком ове државе и анектирала.

Гомилање црвене војске на границама

Истовремено са анексијом тих држава, Совјетска Русија врши снажна гомилања своје војске на свим северним секторима на совјетско-руским положајима. По одредбама московских споразума, привредни споразум Немачке са споменутим балтичким државама није морао претрпети ни најмању штету, а ипак су ови привредни споразуми били једноставно поништени од совјетске владе. У својој ноти министар спољних послова фон Рибентроп наглашава да влада Рајха располаже непобитним доказима да је Совјетски Савез и поред споразума, убрзо након заузимања пољских крајева, помогао противнемачко агитовање и бољшевичку пропаганду у Генералном губернаторству (Пољској).

И у те крајеве, убрзо након совјетског заузимања упућене су снажне руске посаде. Док се још немачка војска на Западу борила против Француске и Енглеске, извршен је опет потез Совјетског Савеза према Балкану. Совјетска влада је приликом московских преговора изјавила да она никад са своје стране неће дати потицај за решење бесарабијског питања. Међутим, влада Рајха је 24. јуна 1940. примила од совјетске владе саопштење како је сада одлучила силом решити бесарабијско питање. Уједно је немачкој влади саопштено да се совјетски захтеви продуже и на Буковину, дакле на област која је била стара покрајина, која никада није припадала Русији и о којој уопште у Москви није било разговора. Немачки посланик у Москви изјавио је совјетској влади како њена одлука долази потпуно неочекивано за владу Рајха, и да мора изазвати знатне штете за немачке привредне интересе у Румунији као и поремећај у животу тамошњих немачких насеља као и немачког живља у Буковини. Господин Молотов, напротив, одговорио је како је ово питање изванредно хитно и да Совјетски Савез очекује од владе Рајха опредељење према том питању у року од 24 сата. И поред овог грубог поступка према Румунији, влада Рајха је и овом приликом интервенисала у корист одржања мира и свог пријатељства са Совјетским Савезом. Саветовала је румунској влади, која се обратила Немачкој за помоћ, попуштање, препоручујући јој уступање Бесарабије и Северне Буковине Совјетском Савезу. Упоредо, са позитивним одговором румунске владе, достављена је совјетској влади молба румунске владе да јој се остави довољно времена за евакуацију тих пространих крајева и за осигурање живота, имовине и добара тамошњих становника.

Совјетска влада је и опет поставила Румунији ултиматум и почела је, још пре истека тог ултиматума, 28. јуна са заузимањем делова Буковине, а након тога и целе Бесарабије све до Дунава. И ове области одмах су припојене Совјетском Савезу, бољшевизиране и тиме стварно упропашћене. Запоседањем и бољшевизацијом целе интересне сфере, коју је влада Рајха приликом споразума у Москви била признала влади СССР-а у Источној Европи и на Балкану, Совјетска влада је јасно и недвосмислено поступила противно московским споразумима.

Немачка и даље остаје одана

Продором Русије према Балкану изазвани су нови територијални проблеми. Немачка, која је од Мађарске и Румуније у више наврата била мољена за посредовање у познатим територијалним спорним зонама између ове две државе, донела је у заједници са Италијом 30. августа 1940. Бечку арбитражну одлуку. Како би се румунској влади омогућило да територијалне жртве, које је била учинила, оправда пред својим народом и да би се у будућности искључио сваки сукоб у том простору, Немачка и Италија дале су гаранције за преосталу Румунију. Пошто су руске тежње у том простору биле задовољене, ово гарантовање ни у ком погледу није могло бити усмерено против Русије. И поред тога, Совјетски Савез је изразио жаљење и доставио је, противно својим ранијим изјавама, према којима су добијањем Бесарабије и Северне Буковине његове жеље на Балкану задовољене, ипак своје даље интересовање за балканска питања. А то интересовање није било у првом наврату ни довољно дефинисано. Од тог тренутка, политика Совјетске Русије, усмерена против Немачке, све се јасније види.

Сарадња са Енглеском

Влади Рајха сада стижу све конкретнији извештаји, према којима се преговори енглеског посланика у Москви Крипса, који већ дуже време теку, развијају у повољном смеру. У исто време влади Рајха долазе у руке подаци о интензивним војним припремама Совјетског Савеза на свим пољима. Ове податке, поред осталог, потврђује и недавно у Београду пронађени извештај југословенског војног изасланика у Москви од 17. децембра 1940., у коме се између осталог дословно каже:

„Према подацима из совјетских кругова, појачање војног ваздухопловства, јединица борбених возила и артиљерије, на основу искуства садашњег рата, у пуном је току и биће завршено углавном до августа 1941. Ово је вероватно и крајња временска граница, до које не треба очекивати осетније промене у совјетској спољној политици.“

И поред мало пријатељског држања Совјетског Савеза у балканском питању, Немачка сада врши нови напор ради споразума са СССР-ом. Министар спољних послова Рајха даје у једном писму господину Стаљину обиман приказ политике владе Рајха од московских споразума па на даље. У том писму даје се израз жеље и наде да ће ипак поћи за руком заједнички даље разјаснити пријатељски однос са Совјетским Савезом, који желе силе Тројног пакта, и довести у конкретни облик. Да би то питање даље могао претресати, министар спољних послова Рајха позива господина Молотова у Берлин.

За време посете Молотова Берлину, влада Рајха мора утврдити чињеницу да је Русија вољна приступити истинској пријатељској сарадњи са силама Тројног пакта, и посебно са Немачком, само у случају ако је ова последња вољна платити цену коју Совјетски Савез за то тражи.

Почетак московских захтева

Под овом ценом подразумева се даљи продор Совјетског Савеза на Северу и на Југоистоку Европе. Захтеви које је господин Молотов поставио у Берлину и у даљим дипломатским разговорима са немачким послаником у Москви познати су већ из прогласа Фирера Рајха немачком народу. Немачка, разуме се, није могла примити све руске захтеве које је совјетска влада означавала као претходне услове за сарадњу са силама Тројног пакта. Према томе, труд сила Тројног пакта око постизања споразума са Совјетским Савезом био је узалудан.

Треба знати да су услови Совјетске Русије били страховито тешки:

Совјетски Савез жели Бугарској пружити гаранције и са њом утврдити споразум о обостраној помоћи по узору споразума са Балтичким државама. Другим речима то значи да Совјетски Савез жели у Бугарској задобити војну базу, и поред тврдњи господина Молотова да се неће мешати у унутрашње послове Бугарске. Тим се објашњава посета руског комесара Соболева Софији, која је ишла за остварењем ових планова.

Даље Совјетска Русија захтева повољан споразум са Турском по коме би она добила војне базе на Босфору и Дарданелима; за случај да Турска не би пристала на овај предлог, Немачка и Италија биле би натјеране извршити притисак на Турску. Ово се мора тумачити тиме што је Совјетски Савез под сваку цену хтео завладати Балканом.

Совјетска Русија изјављује да је угрожена од Финске и захтева од Немачке потпуно одрицање симпатија према тој земљи. Другим речима то би значило окупацију Финске и уништење финског народа.

Немачка не пристаје и излаже своје циљеве

Последица одбијања немачке владе била је у томе што је Русија своју политику, која је била усмерена против Немачке, још више интензивирала. Све се јасније види блиска сарадња Совјетског Савеза са Енглеском.

У јануару 1941. први пут је овај негативан руски став дошао до потпуна изражаја и на дипломатском пољу. Када је наиме Немачка тог месеца предузела у Бугарској извесне мере ради осигурања против искрцавања британских трупа у Грчкој, руски посланик у Берлину службено је изложио да Совјетски Савез сматра територију Бугарске и двају теснаца као зону сигурности СССР-а и да према томе не може равнодушно гледати на догађаје у тим областима који угрожавају интересе совјетске сигурности. Даље је рекао да совјетска влада упозорава немачку владу да се не би требале на територији Бугарске и двају теснаца појавити немачке трупе.

Влада Рајха скренула је совјетској влади пажњу на околност да ће Немачка свим средствима спречити сваки покушај Енглеске у Грчкој, али како нема намеру заузети теснаце, већ ће поштовати турски државни териториј. Пролазак немачких трупа не може се сматрати као повреда интереса сигурности Совјетског Савеза, штавише, влада Рајха верује како овим операцијама служи и совјетским интересима. По завршетку операција на Балкану, Немачка ће одмах опет повући своје трупе одавде. И поред ове изјаве владе Рајха совјетска влада, одмах при уласку немачких трупа у Бугарску, објавила је на адресу Бугарске изјаву која је имала изразито непријатељски карактер према Немачком Рајху. Том изјавом тврдило се да присуство немачких трупа у Бугарској не служи миру на Балкану већ рату.

У исти се правац креће и гарантовање које је совјетска влада у марту 1941. дала Турској, за случај уколико би ова ступила у рат на Балкану. Влади Рајха је познато да је до тога дошло као последица енглеско-руских преговора, за време посете британског министра спољних послова Анкари, а зна се да су његови напори били усмерени у правцу све дубљег увлачења Русије у енглеске комбинације.

Спрема се напад на три фронта

Агресивна политика совјетске владе против Немачког Рајха, која се од тог времена све више појачава политичком сарадњом са Енглеском и која је донекле била прикривања, постаје очигледна целом свету након избијања балканске кризе почетком априла ове године.

Данас је непобитно утврђено да је пуч у Београду након приступања Југославије Тројном пакту био инсцениран од Енглеске у сагласности са Совјетским Савезом. Зна се да је Русија већ од давно, још од 14. новембра 1940., потајно радила на наоружавању Југославије против Сила осовине. Након успешног београдског пуча, Русија је 5. априла закључила са нелегалном српском владом и са генералом Симовићем пакт о пријатељству. По том пакту пучисти су требали примити совјетску подршку, која је била од користи заједничком енглеско-југословенско-грчком фронту. Након неколико разговора са совјетским послаником у Вашингтону, амерички државни подминистар Самнер Велес са видним задовољством закључује 6. априла 1941.: да би руско-југословенски пакт под извесним околностима могао бити од највећег значаја, јер наилази на интерес на пуно страна. Мисли како постоји основа за веровање да је тај споразум пуно више него обични пакт о пријатељству и о ненападању. Према томе, у исто време, када се немачке трупе концентришу на румунској и бугарској територији против масовног енглеског искрцавања у Грчкој, Совјетски Савез, који је већ у очигледној сагласности са Енглеском, покушава ударити на Немачку с леђа, помажући Југославију отворено политички, а потајно и војнички.

Совјетски Савез гарантујући Турској осигурање с леђа, настоји је приволити на агресивно држање против Бугарске и Немачке и навести је на концентрацију турских војски у Тракији, које би биле у јако неповољном војном положају.

Из истог разлога Совјетски Савез концентрише јаку војну силу на румунској граници, у Бесарабији и дуж Молдавије. Почетком априла заменик народног комесара за спољну политику Вишински покушава, у разговору са румунским послаником у Москви господином Гафенкуом, повести политику брзог приближавања Румунији, како би и ту земљу навео на одвајање од Немачке. Енглеска дипломатија посредством Американаца у Букурешту предузима кораке у истом правцу.

Према томе, немачке трупе које су биле концентрисане у Румунији требале су бити нападнуте са три стране: из Бесарабије, из Тракије и са српско-грчког фронта. Ту намјеру онемогућила је оданост генерала Антонескуа, реалистички став турске владе, а пре свега брзи замах и победе немачке војске. Влада Рајха је сазнала из примљених извештаја да је скоро две стотине југословенских авиона, на којима су били совјетско-руски и енглески агенти а тако исто и српски пучисти под вођством господина Симовића, одлетело у Русију, где ти официри и данас служе у руској војсци, а делом у Египту. Већ и тај детаљ баца, посебно карактеристично светло на блиску сарадњу Енглеске и Русије са Југославијом.

Маске су пале

Узалуд је совјетска влада покушавала прикрити намере своје политике. У те покушаје спада, нпр., удаљавање норвешког, белгијског, грчког и југословенског посланика, које је предузела пре неколико недеља. Ћутање британске штампе о немачко-руском односу, које је изнудио британски посланик Крипс у сагласности са совјетском владом. И најзад недавно објављени деманти Тас-а који је покушао да односе између Немачке и Совјетског Савеза прикаже као потпуно коректне.

У последњем делу, закључује нота, да је политика совјетске владе непријатељска према Немачкој. На војничком пољу била је праћена стално појачаним концентрисањем свих расположивих руских војних снага на дугу фронту од Балтичког до Црног мора.

Већ у време када је Немачка на Западу била јако ангажована у рату са Француском и када су се на Истоку налазиле сасвим незнатне немачке војне јединице, руско врховно командовање започиње систематско пребацивање већих контингента трупа на источну границу Рајха. Тада су биле посебно несумњиво утврђене групе руске војске према Источној Пруској. Те су групе несумњиво утврђене и према Генералном губернаторству (Пољској), затим у Буковини и у Бесарабији према Румунији. Совјети су и према Финској појачавали своје гарнизоне, померањем нових дивизија из Источне Азије и са Кавказа у европску Русију.

Према томе, услед тога се добија слика да су се совјетске трупе приближавале све ближе немачкој граници, иако се са немачке стране нису предузимале никакве војничке мере којима би се могла оправдати оваква совјетска акција. Тек је овакво совјетско држање натјерало немачку оружану силу на противмере.

Ако су могле постојати чак и најмање сумње о агресивности совјетске концентрације, те сумње су до последње отклоњене вестима које су пре кратког времена стигле Врховном командовању оружане силе. Последице посматрања последњих дана показују како је групирање руских трупа, а нарочито моторизованих јединица и одреда борбених возила, извршено на начин на који би се руско врховно командовање у свако доба оспособило за агресивни покрет према немачкој граници, на разним местима.

Вести које стижу из Енглеске о преговорима енглеског посланика сер Стафорда Крипса о још приснијој сарадњи између политичке и војне управе Енглеске и Совјетске Русије, као и апел лорда Бевербрука, који је увек раније заузимао непријатељски став према Совјетима, за помагање Русије свим средствима која стоје на располагању у борби која настаје, и коначно апел упућен Сједињеним Државама да учине то исто, и превише јасно доказују какву би судбину хтели приредити немачком народу.

Фирер издаје заповест

Резимирајући, влада Рајха даје следећу изјаву:

Противно свим обавезама које је примила и у најдрастичнијој супротности са својим свечано изјавама, совјетска влада је устала против немачке државе:

1. Она није само наставила своје покушаје растројства усмерене против Немачке и Европе, него је
2. у све већој мери оријентисала своју спољну политику у непријатељском смеру према Немачкој и
3. концентрисала је целокупну своју војну снагу на немачкој граници, спремну за напад.

Тиме је совјетска влада изневерила и прекршила уговор и споразум са Немачком. Мржња бољшевичке Москве према националсоцијализму јача је од политичког разума. Бољшевизам се у смртној мржњи испријечио против националсоцијализма. Бољшевичка Москва је на путу ударити с леђа на националсоцијалистичку Немачку, која води борбу за опстанак. Немачка није вољна не радећи ништа гледати озбиљно повређивање и угрожавање своје источне границе.

Стога је Фирер Рајха сада издао немачкој оружној сили наредбу да се свим средствима која јој стоје на располагању супротстави овом угрожавању. У борби која наилази, немачки народ је свестан да ступа у бој не само ради заштите домовине, већ да је позван избавити цео културни свет од смртне опасности бољшевизма и прокрчити пут за истински социјални полет у Европи.