MIT DVADESETOG VEKA - ALFRED ROSENBERG (srpski prevod)

vizionar777 

Hvala bratu i saborcu Srafcigeru za knjigu Alfreda Rozenberga ,,Mit Dvadesetog Veka'', ideološki najvrednije nacional-socijalističko štivo. Knjiga sa prevodom na srpski jezik je, koliko sam shvatio izdata u samo 1000 primeraka.

Moram da naglasim, u međuvremenu DNK istraživanja su pokazala da Germani i Slaveni imaju isti koren. Oba naroda pripadaju grupi Indo-Evropljana. Kod Vikinga je prisutno Slavensko poreklo, odnosno Skandinavska grana R1a. U prevodu, oni su germanizovani potomci Slavena, uglavnom podatak da Germani R1b i Slaveni R1a imaju iste korene, sprečio bi pokolj između Idno-Evropljana. 

Treći Rajh jeste slao ekspediciju SS prema izvoru, i tamo je pronađen podatak da su Slaveni direktni potomci Arijevaca jer, Arijevci nose R1a haplogrupu, dosta stariju od Slavenske R1a grane. Kod Vikinške DNK Slaveni su drugi po prisutnosti, nakon I1a haplogrupe. 
Uskoro će biti prikazani naučna istraživanja u vezi DNK i nastanka ,,Indo-Evropske Civilizacije'' ,,Staro-evropske Civilizacije'' itd.  

 
Majstor Ekhart

PREDGOVOR IZDAVAČA

Biblioteka Ideje i epohe osmišljena je tako da predstavi dela i mislioce koji su uticali na određenu epohu, bilo da su je oblikovali ili ne, bilo da su stekli opšteprihvaćeni legitimitet ili ne, poput Ničea i njegovog Zaratustre, zatim dela i mislioce koji su, gotovo neprimetni u svojoj epohi, snažno uticali na događanja u narednim epohama i vremenima, određujući mišljenja i stilove ne samo pojedinaca koji nose i oblikuju društveni život, već i čitavih zajednica, raznorodnih po svom karakteru i kulturi – za šta kao primer možemo uzeti Žan Žaka Rusoa i njegovo Poreklo i razlog nejednakosti među ljudima.

Međutim, ova biblioteka će se takođe baviti stvaraocima i delima koji su, kao nečovečni i razorni za društvene i civilizacijske osnove svog doba, osuđeni na večno prokletstvo i prognani u najdonji krug Infema da nikad više ne ugledaju svetlost dana, kao što je slučaj sa Alfredom Rozenbergom i njegovom knjigom Mit dvadesetog veka.

Otkud opravdan razlog za takav poduhvat, zapitaće se čitalac? Ne upuštamo li se time u nemirne vode koje mogu da ugroze finu estetiku izdavačke udobnosti? Načelo opravdanog razloga leži, naime, u tome što izdavač, po svom skromnom mišljenju, smatra da nijedna ideja ne može sasvim iščeznuti iz ovog sveta, već da ona poseduje sopstveno, vremenski neomeđeno postojanje, koje se, iz epohe u epohu, u preoblikovanom vidu prepliće sa idejama koje vladaju u aktuelnom periodu, sukobljavajući se ili prožimajući sa njima.

Kao što kaže sveti prorok Zaratustra, u jednoj od svojih gata, a što veoma slikovito komparira ovde izloženom gledištu:

„Ako najgori svetski zlotvori ikada prevladaju u svom đavolskom obličju, neće uspeti da iskorene ni jednu reč ili spis, jer će Bog to sprečiti tako što će poveriti Vatri da sačuva u životu sve svete spise mazdajasnija, i, ako treba, razoriće planine, koje u svojim nedrima čuvaju spise urezane u stene, te će postati nedostupni, i ubiće svaku osobu koja je sposobna da prenosi reč od usta do usta. Ali čak i tada sjaj svete, besmrtne i neuništive Vatre nastaviće da zrači poruku mazdajasnija za večna vremena.”

Ideje su, dakle, neuništive, te otud ni tzv. „proklete” ideje ne mogu biti sasvim prognane iz postojanja, jer one u tom slučaju kruže podzemnim kanalima i stiču famu zabranjenog voća, pa bivaju privlačnije kao takve, ili upravo zato što su takve, nego kao ideje vredne po sebi. Budimo stoga hrabri i sagledajmo ih širom otvorenog uma, jer one utiču na naš život bili mi toga svesni ili ne. Između svetlosti i tame uvek je bolje izabrati svetlost, kao što je između znanja i neznanja uvek bolje izabrati znanje.

Potrebno je isto tako reći da ideje koje su vladale u nekoj epohi, kao opšte ili posebno prihvaćene, oblikujući život te epohe, ne mogu nikad više da se pojave u svom izvornom obliku i intenzitetu jer su se nepovratno promenili uslovi koji su omogućili njihovo jedinstveno postojanje. Osim toga, čitaocu treba pružiti mogućnost da se neposredno upozna sa tim idejama, kako ne bi postao objekat manipulacije raznih tumača tuđih ideja, kojih danas ima više nego samosvojnih autora, a koji su opet samo prenosioci tumačenja prenosioca tumačenja vrhovnih tumača, koji taj posao obavljaju uglavnom za korist određenih interesnih grupa.

Bilo kako bilo, smatramo da naši čitaoci poseduju umnu i moralnu zrelost da mogu sami da procenjuju kakvo je neko delo po svojoj suštini. Takođe smatramo i da je naše društvo stabilno po svojim sistemskim postavkama i da jedna knjiga ili ideje ove vrste ne mogu da uzdrmaju njegove osnove.

Drugi razlog zašto pokrećemo ovu ediciju nalazi se u tome što savremeni svet prolazi kroz krizu, nesagledivu kako po dubini tako i po opsegu, ne samo političke, ekonomske, socijalne, finansijske, moralne, psihološke itd., već i duhovne prirode, i da se modeli koji se iznalaze kako bi se rečena kriza otklonila, ili bar ublažila, istroše brže nego što zažive, a brojne teorije koje pokušavaju da sagledaju i objasne prirodu stvari zapravo su samo surogati ideja, odnosno slikovnice za decu koje se nude zrelim ljudima pritisnutim egzistencijalnim problemima.

Namesto objašnjenja i mogućnosti delotvornog pristupa, savremeni čovek se zaluđuje industrijom zabave kao univerzalnom placebo terapijom za sve probleme, udruženom sa jeftinom marketinškom kampanjom vladajuće plutokratije koja mu ispira mozak dajući crno belo, čime se srozava na nivo idiota. Unošenjem starih ideja u nove životne okolnosti otvara se mogućnost zornijeg sagledavanja smutne sadašnjosti, pa možda čak i iznalaženja nekakvih rešenja. Jer ono što je staro uvek u sebi sadrži tračak novog, dok ono što je novo uvek u sebi sadrži tračak starog.

Temeljna pitanja se gotovo više ne postavljaju: Ko smo? Šta smo? Zbog čega smo? Kuda idemo? Odakle smo došli? Zašto? Šta nam se dešava i zbog čega? Takođe, nema više ni onih superiornih umova koji sintetišu ideje i oblikuju celovit pogled na svet. Umesto toga savremenom čoveku se stvarnost predstavlja kao potpuno fragmentarna pazla, koja je ispala bogu iz ruku, bez mogućnosti ponovnog slaganja u celovitu sliku. Prihvatili smo ideju da se sve odvija stihijski, samo od sebe, i da je najviša filozofija življenja sadržana u prilagođavanju toku stvari, po načelu „spretniji nosi šnjur”, a ne u promišljanju o njegovoj prirodi, ili o uzroku i smislu vlastitog postojanja. Misaonog čoveka ovakvo gledište sigurno ne može zadovoljiti.

Savremenog čoveka na ovim prostorima ne može, takođe, zadovoljiti ni simplifikovano objašnjenje o patnji njegovog kolektiviteta, kao i o navodnom zločinu i kazni koji su je uzrokovali. Ako ništa drugo, imamo pravo da razmišljamo, da tragamo za istinitim odgovorima na mučna pitanja o našoj bližoj i daljoj prošlosti. Jer sutra će novi naraštaji tražiti od nas ne da im pripovedamo o proteklim dešavanjima, već da im ta dešavanja objasnimo. Budimo odgovorni prema njima. Budimo odgovorni prema vekovima naše teške, ali herojske istorije. Budimo kritične i nemilosrdne sudije prema sebi, prema svojim greškama, zabludama, promašajima, nehatu, lakomislenosti itd., koji su nas sudbinski koštali i zbog kojih su milioni sinova i kćeri ovog naroda svojim kostima nahranili i svojom krvlju natopili predačko tlo, a koje danas više ne pripada njihovim potomcima. Budimo takvi ako mislimo da imamo budućnost.

Možemo navesti još puno razloga kojima bismo opravdali pokretanje ove edicije, ali jedan stoji iznad svih ostalih: čovek je misaono biće i on ima potrebu i pravo da sazna istinu kakva god da jeste. To svojstvo mu niko ne može uskratiti ni zatomiti. O tome svedoče milenijumi pisane istorije, kao i desetine hiljada godina usmene predaje. Učinili smo ono što je bilo do nas, na čitaocima je da prosude koliko je to opravdano ili ne.

PREDGOVOR PRVOM IZDANJU

Nadahnut i obdaren videlac. Izvor fundamentalnih, skoro neizmerno velikih uputstava na polju ljudske istorije, religije i kulturne filozofije. Mit je mit krvi, koji je pod znakom svastike oslobodio svetsku revoluciju. Ona je buđenje duše rase, koja, posle dugog dremeža, pobednički okončava rasni haos.

Sve današnje borbe za moć su spoljašnji efekti jednog unutrašnjeg kolapsa. Svi državni sistemi iz 1914. godine već su kolabirali mada delimično i dalje formalno postoje. Kolabirala su i društvena, crkvena i ideološka verovanja i vrednosti. Nikakav najviši princip, nikakva vrhovna ideja ne vlada suvereno životom naroda. Grupa se bori protiv grupe, partija protiv partije, nacionalne vrednosti protiv međunarodnih dogmi, kruti imperijalizam protiv širećeg pacifizma. Finansije svojim zlatnim mrežama grabe države i narode, ekonomija postaje nomadska, život se čupa iz korena.

Veliki rat, kao početak svetske revolucije u svim domenima, otkrio je tragičnu činjenicu da su milione žrtava tog rata iskoristile druge sile, a ne sile za koje su vojske spremno ginule. Poginuli u tom ratu bili su žrtve jedne katastrofične epohe koja je izgubila sve svoje vrednosti, ali su istovremeno bili – a to sad počinje da shvata bar nekolicina ljudi u Nemačkoj – i mučenici jedne nove zore, jedne nove vere. Krv koja je umrla počinje da živi. U svom mističnom značenju ćelije nemačke narodne duše se obnavljaju. Prošlost i sadašnjost odjednom se pojavljuju u novom svetlu, a rezultat toga je jedna nova misija za budućnost. Istorija i zadatak budućnosti nisu više borba klase protiv klase ili sukob između jedne crkvene dogme i druge, već svođenje računa između krvi i krvi, rase i rase, naroda i naroda. A to znači – borba duhovnih vrednosti jednih protiv drugih.

Ali vrednosti rasne duše, koje su pokretačke sile ove nove slike sveta, još nisu postale živa svest. Duša znači rasa gledana iznutra; i obrnuto, rasa je spoljašnja strana duše. Oživeti rasnu dušu znači prepoznati njenu najvišu vrednost, i, pod njenom dominacijom, pridati drugim vrednostima njihov organski položaj u državi, umetnosti i religiji. To je zadatak našeg veka, da stvori novi ljudski tip iz jednog novog pogleda na život. A za to je potrebna hrabrost; hrabrost svakog pojedinca, hrabrost cele ove generacije koja se razvija, zapravo i mnogih sledećih generacija. Jer haosom nikad nisu ovladali ljudi bez hrabrosti, niti su svet ikad gradile kukavice. Ko god hoće da ide napred, mora da spali mostove za sobom. Ko kreće na veliko putovanje, mora ostaviti svoje staro pokućstvo. Ko teži onome što je najviše, mora okrenuti leđa onome što je manje od toga. A na sve sumnje i pitanja novi čovek nastupajućeg velikog nemačkog rajha zna samo jedan odgovor: Sam ću trijumfovati!

Mada se danas mnogi slažu s ovim rečima, ipak se još ne može izgraditi nikakva zajednica na osnovu ideja i zaključaka iznesenih u ovom delu. U njemu je izneta lična ispovest, a ne tačke programa političkog pokreta kojem pripadam. Taj pokret ima svoj sopstveni veliki zadatak, i kao organizacija mora se držati daleko od rasprava verske, crkvene, političke vrste, isto kao i od podržavanja neke određene filozofije umetnosti ili stila u arhitekturi. Zato i ne može biti odgovoran za ono što se u ovoj knjizi govori. Filozofska, verska, umetnička ubeđenja treba da budu zasnovana samo na preduslovu lične slobode svesti, što je ovde slučaj.

Kako god bilo, ovo delo ne cilja na one koji žive i rade srećno i čvrsto ukorenjeni u sopstvenim verskim zajednicama, već na sve one koji, iznutra oslobođeni od tih pripadnosti, još nisu prokrčili svoj put prema novim ideološkim karikama. Činjenica da takvih već ima na milione obavezuje svakog ratnika da pomaže sebi i drugim tragaocima dubljim razmišljanjem.

Ovo delo, čija osnovna ideja datira još iz 1917. godine, bilo je u glavnim crtama gotovo još 1925. godine, ali su stalno nove svakodnevne obaveze odlagale njegovo pojavljivanje. Uz to su i radovi kolega i oponenata iziskivali da se ponovo obrati pažnja na pitanja koja su do tada bila ostavljena po strani. Nimalo ne smatram da se ovim delom došlo do rešenja. Ali se sigurno nadam da sam jasno postavio pitanja i dosledno odgovorio na njih, postavljajući time temelj za dan o kome svi sanjamo.

Alfred Rozenberg Minhen, februar 1930.

O TREĆEM IZDANJU OVE KNJIGE

Čim se pojavila, ova knjiga je izazvala silne rasprave. Zbog mojih promišljenih pitanja i oštrog skiciranja stvari, ti napadi su se i očekivali. Da budem sasvim iskren, moram priznati da sam zapanjen (ali i oduševljen) koncentrisanom mržnjom na koju sam naišao, zajedno sa beskrupuloznim iskrivljavanjem ovog spisa, i to takvim da rečeni napadi izgledaju nesumnjivo orkestrirani.

Naročito su silni napadi od strane rimskih crkvenih krugova pokazali da je moja ocena rimsko-sirijske dogme u ovom delu duboko opravdana. Po starim, oprobanim metodama, neki zaključci i tvrdnje istrgnuti su, naravno, iz konteksta ove obimne knjige i lakovernom čitaocu nemačko-nemačke štampe i pamfleta predočeni su moji bogohulništvo, ateizam i votanizam. Ti falsifikatori su prećutali da sam otišao dotle da sam postulirao Vagnerovu Grdnju kako je umetničko delo živa reprezentacija religije i početak i temelj cele nemačke umetnosti. Prevideli su i veliko poštovanje koje sam ispoljio prema osnivaču hrišćanske religije. Namerno je prikriveno da sam svojim verskim opservacijama jasno ciljao na to da se njegova velika ličnost sagleda bez neprestanih iskrivljavanja od strane raznih crkava. Prećutano je i da sam prikazao votanizam kao jednu mrtvu religijsku formu (ali da, naravno, imam poštovanje i za nemački karakter koji je stvorio kako Votana tako i Fausta), pa je beskrupulozno izmišljeno kako hoću ponovo da uvedem paganski kult Votana. Ukratko, nema toga što nije bilo iskrivljeno i falsifikovano, a i onome što se pojavilo ispravno i u doslovnom smislu pridato je sasvim drugačije značenje vađenjem iz konteksta.

Rimska crkvena štampa je sasvim izostavila sve istorijske činjenične tvrdnje – jer se one ne mogu napadati; svi misaoni procesi koji su vodili nekom određenom pogledu temeljno su iskrivljeni, a osnove izloženih zahteva svesno previđene. Prelati i kardinali su mobilisali mase vernika; Rim je, zajedno sa ateističkim marksizmom, to jest uz političku podršku tih podljudi, vodio rat do uništenja protiv Nemačke, do poslednjeg nemačkog katolika, a ipak je imao obraza da odjednom počne da toroče o kulturnom ratu.

Kontekst ovog dela, koje po svom obliku i sadržaju sigurno nije svakodnevno, nisu podvrgli objektivnoj, pa otud i dobrodošloj kritici, već je on upotrebljen za najžalosnije svakodnevne sukobe. I to nije upotrebljen samo protiv mene – što me uopšte ne bi pogodilo – već i protiv Nacionalsocijalističkog pokreta, kojem pripadam od njegovog osnivanja. I pored činjenice što sam, kako u uvodu tako i u samom delu, izričito objavio da politički pokret koji obuhvata različite verske denominacije ne može rešavati pitanja verske ili umetničke i filozofske prirode, te da je, prema tome, moj pogled na svet kao kredo ličan – i pored toga ti opskurantisti su učinili sve što su mogli da skrenu pažnju sa svojih političkih zločina protiv nemačkog naroda ne bi li opet lamentirali o ugroženoj religiji; kao da pravu religiju išta više ugrožava nego sistematska marksistička linija Partije centra, pod vodstvom rimskih prelata.

Nacionalsocijalistički pokret ne zanima ispoljavanje verskog dogmatizma, niti je on za ili protiv određene denominacije, ali je očigledna činjenica da jedan čovek, koji se nalazi u prvim redovima političkog života, mora tražiti pravo da ispoljava versko ubeđenje koje je suprotno rimskom, kao i da otkriva do koje je mere duhovno ućutkivanje već postalo uspešno.

Prihvatljivost aktivnosti nacionalnog tabora meri se njegovom vrednošću po rimskoj dogmatici, umesto da se takva drskost saseče u samom korenu. Jedan nesumnjivo ozbiljan pokušaj da se ličnost Krista očisti od nehrišćanskih paulinskih, avgustinskih i drugih dodataka, dovela je do besa one koji vladaju zahvaljujući iskrivljavanju duhovne ličnosti Isusa; ne zato što su dirnute visoke verske vrednosti, već zato što položaju političke moći, postignutom kroz duhovnu muku miliona ljudi, preti jedno potencijalno ponosno buđenje.

Stvari danas stoje tako da rimska crkva ne oseća strah pred darvinizmom i liberalizmom, zato što je, naročito u ovom drugom, videla samo intelektualne napore koji nemaju dovoljno snage da oblikuju društva. Ali nacionalistički preporod nemačkog čoveka, sa koga su spone starih vrednosti spale u metežu od 1914. do 1918. godine, izgleda joj tako opasan jer iz njega preti da se pojavi moć sposobna da formira tipove. Vladajuća sveštenička kasta to oseća izdaleka, a naročito vidi da tim buđenjem jača sve ono što je plemenito i jako. Zato i njen savez sa crvenim podljudima mora biti blizak. To će se promeniti tek kad se nemački front pokaže pobedničkim; tad će Rim pokušati da postigne kao prijatelj ono što nije mogao kao neprijatelj.

Knjiga I

SUKOB VREDNOSTI

RASA I RASNA DUŠA
Neću se smiriti dok celi svet
Ne bude sasvim poštovao moj pobednički grad.”
Slobodan, uspravan, zdrav, znaci su tvoje volje.
Bilo bi ludo ne slediti je.”
bošci) pak zaslepiše.
I tako će se spasti sav Izrailj... Kojih su i oci... Koja su Izra-
iljci, kojih je posinaštvo i slava, i zavet i zakon, i bogomoljstvo,
i obećanja... i od kojih je Hristos po telu... Jer kad si ti odsečen
od rođene (divlje) masline, i pričepio se na nerođenu pitomu
maslinu, a kamo li ovi koji će se pričepiti na rođenu svoju maslinu!”

 ALFRED ROZENBERG

MIT DVADESÉTOG VEKA

KNJIGA PRVA: SUKOB VREDNOSTI

„Ja sam samo kralj dok sam slobodan.“ — Fridrih Veliki (1712–1786)

POGLAVLJE 1: RASA I RASA-DUŠA

Danas počinje epoha u kojoj se svetska istorija mora ponovo napisati. Stare slike su izbledele, vodeće ličnosti su iskrivljene, njihove unutrašnje pokretačke snage pogrešno protumačene, a njihova celokupna priroda potpuno pogrešno procenjena. Mlada životna snaga — koja je istovremeno i drevna — teži obliku; ideologija, pogled na svet, je rođena i, snagom volje, počinje da se sukobljava sa starim oblicima, sa drevnim svetim običajima i sa izlizanim merilima. To se dešava ne istorijski, već suštinski; ne u nekoliko posebnih oblasti, već svuda; ne samo na visinama, već i u korenima. I ovaj znak vremena ogleda se u okretanju od apsolutnih vrednosti, što znači u povlačenju od vrednosti za koje se tvrdi da su iznad svakog organskog iskustva, koje je nezavisno „ja“ nekad smislilo da stvori, mirnim ili nasilnim sredstvima, univerzalnu duhovnu zajednicu.

Nekada je takav krajnji cilj bio hrišćanizacija sveta i njegovo spasenje kroz drugo Hristovo dolazak. Drugi cilj predstavljao je humanistički san o čovečanstvu. Oba ideala su sahranjena u krvavom haosu Svetskog rata [Prvog] i u naknadnom preporodu iz ove nesreće — uprkos činjenici da oba još uvek nalaze sve fanatičnije pristalice i časno sveštenstvo. To su procesi umiranja, koji više nemaju nikakvu vitalnost; svaka vera koja je umrla u duši ne može se podići iz mrtvih. „Čovečanstvo“, univerzalna crkva i suvereno „ja“, odvojeno od veza krvi, više nisu apsolutne vrednosti za nas. To su sumnjive, čak i umiruće, dogme bez polariteta, koje predstavljaju zamenu prirode u korist apstrakcija.

Pojava darvinizma i pozitivizma u 19. veku predstavljala je prvi moćni, iako još uvek potpuno materijalistički, protest protiv beživotnih i gušećih ideja koje su došle iz Sirije i Male Azije i dovele do duhovne degeneracije. Hrišćanstvo, sa svojom praznom verom u ekumenizam i idealom humanitasa, zanemarilo je talas crvene, krvave vitalnosti koji teče kroz vene svih naroda istinske vrednosti i prave kulture. Krv je svedena na običnu hemijsku formulu i tako objašnjena. Ali danas, cela jedna generacija počinje da oseća da se vrednosti stvaraju i čuvaju samo tamo gde zakon krvi još uvek određuje čovekove ideje i dela, svesno ili nesvesno. Na podsvesnom nivou, bilo u kulturi ili u životu, ljudi se pokoravaju zapovestima krvi, kao u snovima ili, prema prirodnom uvidu, kao što srećan izraz opisuje ovu harmoniju između prirode i kulture. Ali kultura, sa rastom sve podsvesne aktivnosti i širenjem svesti i znanja, postaje sve više intelektualna i na kraju ne daje kreativnu napetost, već nesklad. Na taj način, razum i razumevanje se odvajaju od rase i prirode i oslobađaju od veza krvi. Sledeća generacija pada kao žrtva individualističkog sistema intelektualnih apsoluta i sve više se odvaja od svoje prirodne okoline, mešajući se sa tuđom krvlju. Kroz ovo oskvrnuće krvi propadaju ličnost, narod, rasa i kultura. Nijedan koji je zanemario religiju krvi nije izbegao ovu nemezu — ni Indijci ni Persijanci, ni Grci ni Rimljani. Ni nordijska Evropa neće je izbeći ako se ne zaustavi; mora početi da se okreće od bezkrvnih apsoluta i duhovno-praznih iluzija i ponovo sluša i veruje u suptilno izviranje drevnog soka života i vrednosti.

Čim prepoznamo strašni sukob između krvi i okoline, i između krvi i krvi, kao krajnji fenomen iza kojeg nam nije dozvoljeno da istražujemo, pojavljuje se nova i bogato obojena slika ljudske istorije. Ovo prepoznavanje odmah donosi znanje da je borba krvi i intuitivno saznanje misterije života samo dva aspekta iste stvari. Rasa je pandan duše. Celokupna rasna svojina je unutrašnja vrednost; ona nema nikakve veze sa dogmatskim materijalistima koji vide samo diskretne događaje u vremenu i prostoru, a da ih ne doživljavaju kao najveće i najduboke tajne od svih. Rasna istorija je stoga istovremeno prirodna istorija i mistika duše. Istorija religije krvi, međutim, obrnuto je velika svetska priča o usponu i padu naroda, njihovih heroja i mislilaca, njihovih pronalazača i umetnika.

NOVA VIZIJA ISTORIJE

Danas istorijska vizija može da prodre dublje u prošlost nego što je bilo zamislivo ranije. Spomenici svih naroda sada su rašireni pred nama, a iskopavanja najstarijih primera slikovne umetnosti omogućavaju poređenje pokretačkih snaga kultura; mitovi od Islanda do Polinezije su prikupljeni, a majanski dragulji su u velikoj meri otkriveni. Štaviše, moderna geologija nam omogućava da crtamo mape kakve su bile pre desetina hiljada godina. Podvodna istraživanja su podigla čvrste mase lave sa velikih dubina Atlantskog okeana — vrhove iznenada potopljenih planina, čije su doline nekad držale velike kulture, pre nego što ih je jedna, ili više, strašnih katastrofa uništila. Geografi nam prikazuju kontinentalne mase između Severne Amerike i Evrope, čije fragmente vidimo na Islandu i Grenlandu. Na Novoj Zemlji, u jednom delu dalekog severa, otkrivene su drevne vodene linije više od 100 metara iznad sadašnjih. Ovo sugeriše da se Severni pol pomerao i da je nekad vladala mnogo blaža klima na Arktiku. Sve u svemu, stare legende o Atlantidi mogu se pojaviti u novom svetlu. Čini se daleko od nemogućeg da je u oblastima preko kojih se talasaju atlantski talasi i plutaju ogromne sante leda, nekad iznad vode izdizao cvetajući kontinent, a na njemu kreativna rasa proizvela dalekosežnu kulturu, šaljući svoju decu u svet kao moreplovce i ratnike. Ali čak i ako se hipoteza o Atlantidi pokaže neodrživom, mora se pretpostaviti preistorijski nordijski kulturni centar.

Odavno smo bili primorani da odbacimo teoriju o identičnom [nezavisnom] poreklu mitova, umetnosti i religijskih oblika kod svih naroda. Naprotiv, snažno potvrđen dokaz o čestom putovanju saga od naroda do naroda i njihovom ukorenjivanju među mnogim različitim grupama pokazuje da većina osnovnih mitova ima fiksnu tačku zračenja — svoje mesto stvaranja. Stoga su, u svom spoljašnjem obliku, razumljivi samo na osnovu potpuno različite tačke porekla, a migracije rasa postaju izvesnost i u najpreistorijskijim vremenima.

Solarni mit, sa svim svojim granama, nije nastao spontano kao etapa opšteg razvoja, već je rođen tamo gde je pojava sunca morala biti kosmički događaj najdubljeg značaja — to jest, na dalekom severu. Samo tamo bi godina bila oštro podeljena na dve polovine, i samo tamo bi sunce predstavljalo izvesnost u čovekovoj najdubljoj unutrašnjosti životno-obnavljajuće, prvobitno-kreativne supstance sveta. I tako danas, dugo ismevana hipoteza postaje verovatnoća: naime, da je iz severnog centra stvaranja — koji, bez pretpostavke o stvarnom potopljenom atlantskom kontinentu, možemo nazvati Atlantidom — roj ratnika nekad se raširio, u pokornosti večno obnavljanom i utelovljenom nordijskom čežnjom za daljinom da osvoji i prostorom da oblikuje. Ove struje atlantskih ljudi kretale su se vodom u svojim labudovima i zmajevima brodovima u Sredozemlje i Afriku; kopnom preko centralne Azije do Kuče, možda čak i do Kine; preko severne Afrike do juga našeg sopstvenog [evropskog] kontinenta. Ahura Mazda kaže Zoroasteru: „Samo jednom u godini vidi se izlazak i zalazak zvezda, sunca i meseca; i stanovnici smatraju za dan ono što je godina“. Za persijskog boga svetlosti ovo mora biti daleka uspomena na nordijsku domovinu; samo na dalekom severu dan i noć svaki traju po šest meseci. Mahabharata izveštava o indijskom heroju Arđuni da je tokom njegove posete planini Meru sunce i mesec svakodnevno prolazili oko njega s leva na desno. Takva ideja nikad nije mogla nastati u tropskom jugu, jer samo na dalekom severu solarni disk kotrlja se duž horizonta. Molitva se takođe upućuje indijskim Aditijama: „Neka duga tama ne dođe nad nas“, i žali se na svetlog Agnija da je predugo boravio „u dugoj tami“ — sve ovo može se pripisati samo dugoj hiperborejskoj noći.

Uz ove prvobitne arijske atlantske uspomene pojavljuju se i one kultne alegorije, kostimi i rezbarije koje su razumljive samo u smislu nordijskog porekla. U predinastičkom Egiptu nalazimo nordijski čamac sa labudovim vratom i trolistim ukrasom. Ali veslači su kasnije vladajući Amorejci, već prepoznati od [Arčibalda] Sejsa kao svetloputi i plavooki. Oni su nekad putovali Severnom Afrikom kao strogo homogeni lovački klanovi koji su postepeno osvojili celu zemlju. Zatim su migrirali nešto dalje, preko Sirije i prema budućem mestu Vavilona. Berberi, među kojima se i danas nalaze svetle kože i plave oči, ne potiču iz vandalskih invazija 5. veka nove ere, već pre iz preistorijskog atlantskog nordijskog ljudskog talasa. Kabalski lovci, na primer, su u velikoj meri još uvek potpuno nordijski — stoga su plavi Berberi u regionu Konstantinopolja 10% stanovništva; kod Džebel Šešora su još brojniji. Vladajući sloj drevnih Egipćana otkriva znatno finije crte lica nego podređeni narod. Ovi Hamiti su očigledno mešavina Atlantiđana i negroidnog autohtonog stanovništva. Iznenada, oko 2400. godine pre nove ere, pojavljuju se reljefi muškaraca sa svetlom kožom, crvenkasto plavom kosom i plavim očima; to su „plavi Libijci“ o kojima kasnije izveštava Pauzanija. Na grobnim slikama u Tebi nalazimo četiri rase Egipta: Azijate, Negroide, Libijce i Egipćane. Potonji su prikazani sa crvenkastom pigmentacijom; Libijci, s druge strane, su uvek prikazani brkati, sa plavim očima i belom kožom. Čisti nordijski tipovi su prikazani na grobu dinastije Senje, u ženi na pilasteru Horemheba u Karnaku, od strane labudovih brodskih ljudi na hramovnom reljefu u Medinet Habuu [u Egiptu], i od strane Tsakkaraja koji su osnovali feničansku pomorsku plovidbu. Svetlokosi muškarci sa zlatnom kosom su prikazani na grobnicama u Medinet Gurobu. U najnovijim iskopavanjima 1927. u mastabama na piramidi Keopsa, princeza i kraljica Meresank III (2633–2564. pre nove ere) su pronađene prikazane sa plavom kosom. Kraljica Nitokris [oko 2180. pre nove ere], legendarna i okružena mitovima, takođe se uvek kaže da je bila plavuša. Sve ovo su rasne uspomene na preistorijsku nordijsku tradiciju u Severnoj Africi. Amorejci su osnovali Jerusalim i formirali nordijsku nit u kasnijoj Galileji, to jest u paganskom regionu odakle se kaže da je došao Isus. Amorejci su zatim bili pojačani Filistejcima, koji su takođe doneli u Siriju dotad nepoznate nordijske brodske dizajne, sa sekirom i trolistom kao simbolima na pramcu.

ARIJSKE MIGRACIJE U INDIJU

Još uvek nije jasno gde leži preistorijska domovina nordijske rase. Kao što su južni Atlantiđani silazili preko Severne Afrike i južne Azije, tako su severni Atlantiđani morali da nose boga sunca iz Evrope u Mesopotamiju, pa čak i do Sumeraca, čiji je godišnji kalendar nekad počinjao na dan zimskog solsticija. Najnovija istraživanja na Islandu i Škotskoj ukazuju na moguću imigraciju iz kamenog doba. Drevni irski ideal lepote bio je mlečno-bela koža i plava kosa. Ovo je kasnije napušteno dolaskom tamne, okrugloglave rase. Mnogo toga ostaje nejasno. Možda će samo buduća istraživanja moći da utvrde da li su najstariji kultni simboli — prvi kamenorezi iz kamenog doba — bili takođe osnova za predinastički egipatski linearni script, i da li su i drugi scriptovi u svetu izvedeni iz ovog atlantskog simbolizma. Kakvi god bili rezultati budućih istraživanja, međutim, ništa ne može izmeniti jednu vrhunsku činjenicu da je marš svetske istorije zračio sa severa preko cele planete, određujući u ogromnim sukcesivnim talasima duhovno lice sveta — utičući na njega čak i u onim slučajevima gde je trebalo da bude zaustavljen.

Ova razdoblja migracija — legendarna marširanja Atlantiđana preko Severne Afrike, Persije i Indije, praćena Dorima, Makedoncima i italijanskim plemenima; i difuzija germanske narodne migracije — kulminirala je u kolonizaciji sveta od strane germanskog zapada. Kada je prvi veliki nordijski talas prešao preko visokih planina u Indiju, već je prošao kroz mnoge neprijateljske rase. Gotovo instinktivno, indo-Arijci su se odvojili od tamnih tuđih naroda koje su sreli. Institucija kaste bila je ishod ovog instinktivnog gađenja. „Varna“ znači kasta, ali znači i boju. Svetli Arijci su se tako povezali sa prihvatljivom slikom ljudskog tipa i stvorili jaz između sebe kao osvajača i crno-smeđih domorodaca predarijske Indije. Prema ovoj opoziciji krvi i krvi, Arijci su razvili pogled na svet koji, po dubini i opsegu, ne može nadmašiti nijedna filozofija čak ni danas — iako, priznajemo, tek nakon duge borbe protiv stalno upadajućih ideja rasno inferiornih domorodaca. Period, na primer, koji leži između herojskih pesama Veda i onog Upanišada je period i širenja i istovremene borbe protiv čarobnjaštva i degenerisanih ekstaza. Žrtveni kult duhova i bogova počeo je da se infiltrira. Sveštenik, sa svojom svetom kašikom i bakljom, nije bio imun na ove magijske ideje. Svaki dodir ruke, svaki gest, stekao je mistično značenje. Kao što je Pol Dojsen [umro 1919] utvrdio, ritualizam se razvio između mitološkog i filozofskog perioda. Molitva, koja je za pravog bramana bila samo moćno uzdizanje srca, postala je bajalica da prinudi bogove magijom. Usred ovog mutnog procesa, doktrina Atmana [„duše“] pojavila se da osvetli zrak nade. To nije bio čin psihološkog razvoja, što bi bilo potpuno besmisleno — čak ni Dojsen ne pokušava da to objasni — već je predstavljalo novo buđenje arijске duše pred sujevernim i magijskim verovanjima potčinjenih ne-Arijaca. Ova interpretacija je odmah potvrđena kada se utvrdi da je velika doktrina o ličnoj vrednosti duha — lišena magije i demonskog — nastala na dvorovima kraljeva i difuzirana iz ratničke kaste. Iako su bramani kasnije postali učitelji nove ideje o suštinskom jedinstvu svetske duše i individualne duše, nikad nisu mogli da sakriju poreklo nove koncepcije. Tako se desilo da se pouka o Atmanu daje od kralja Adžatašatru braminu Gargji Balake; od ratnog boga Sanata Kumare braminu Naradi; od kralja Pravahne [oko 700-ih pre nove ere] braminu Aruniju. Zahvaljujući ovom aristokratskom ponovnom potvrđivanju, nearijski magijski kult se povlačio sve dalje i dalje i nije se ponovo raširio dok rasna propast nije zahvatila čak i Indiju Kšatrija. Kao rođeni gospodar, Indijac je osećao da se njegova individualna duša širi u Atman koji prožima celu vaseljenu i živi u njegovim grudima kao njegovo najdublje ja. Koncept impersonalne prirode, bogate i praktično sveznajuće, nije mogao da ga odvoji od ove metafizičke unije. Aktivan život, koji je uvek bio zahtevan kao neizbežna dužnost od svetootklonjenog mislioca, davao je sve više statusa cilju putovanja u vaseljenu duše. Ovaj prelazak u čistu svetlost znanja doveo je do plemenitog pokušaja da se priroda savlada razumom. Nema sumnje da su mnogi Indijci, kao individualne ličnosti i aristokrate, uspeli u ovom poduhvatu. Ali za kasnije ljude ostala je samo doktrina, lišena svoje vitalne rasne pretpostavke. Ubrzo je bogato, krvno značenje Varne potpuno izgubljeno. Danas je to samo podela između tehničkih, profesionalnih i drugih kasti i degenerisalo je u najgnusniju karikaturu najmudrije ideje u svetskoj istoriji. Kasniji Indijac nije shvatio trostruko značenje krvi, sebe i vaseljene. Video je samo poslednja dva. I propao je u pokušaju izolovanog samoposmatranja usred rasne zagađenosti, čiji su moderni proizvodi bedni mešanci, tražeći isceljenje za svoje sakate postojanje u vodama Ganga.

Nakon što je prevazišao polarizovane ideje o sebi i vaseljeni racionalnim izborom u korist jednog dela, indijski monist je takođe nastojao da eliminiše antitezu između njih i silom postigne slobodu kroz prirodu i savlada prirodu kroz slobodu. Stoga je bio sklon da rasu i ličnost vidi kao iluzorne aspekte višeg koncepta. Kasni indijski monist je došao da vidi prirodu kao nešto nestvarno — zao san. Jedina stvarnost za njega je svetska duša (Brahman) i njeno večno ponavljanje u individualnoj duši (Atman). Sa ovim okretanjem od prirode uopšte, nekad jasna ideja i koncept rase postali su sve maglovitiji. Filozofska dogma je iščupala instinkt iz njegove zemaljske osnove. Ako je jedina stvarnost svetska duša, i ako je Atman suštinski jedno sa njom, onda individualnost nestaje i postiže se nediferencirano univerzalno jedinstvo. Rezultat je bio da je indijska misao prestala da bude kreativna. Ukrućivala se. U nju se uvukla tamna, tuđa krv crnih Šudra, koji su sada smatrani jednako vrednim nosiocima Atmana. Tako je uništena originalna koncepcija identiteta kaste i rase. Bastardizacija je bila neizbežna. Kultovi zmija i falusa domorodaca počeli su da cvetaju i šire se. Simbolična tumačenja stonorukog Šive, poput puzavica u prašumi, počinju da se pojavljuju u užasnoj, bastardnoj umetnosti. Samo na dvorovima kraljeva još uvek su se čule stare herojске pesme, a lirika takvih kao što je Kalidasa i drugih, uglavnom nepoznatih, pesnika još uvek poštovana. Adi Šankara [oko 800. nove ere] pokušao je novo osvežavanje indijske filozofije. Ali uzalud. Kroz previše dubok udah, rasne arterije su pukle. Arijska krv je istekla i iscurila. Samo tu i tamo, gde tamna zemlja drevne Indije upija, još uvek đubri. Ali ostavlja samo kultivisani filozofski i tehnički ortodoksni sloj koji, u svojoj kasnijoj ludačkoj distorziji, vlada hinduističkim životom danas.

Ne smemo kratkovido tvrditi da je Indijac prvo zagađio svoju rasu i zatim predao svoju ličnost. Pre je slučaj da se odvijao metafizički proces i da se to manifestovalo u strasnoj čežnji za ukidanjem dualizma kao i recipročno uslovljenih nižih oblika polariteta. Posmatrano spolja, filozofsko prihvatanje jednačine Atmana sa Brahmanom rodilo je rasnu propast. U drugim kulturama, ova propast nije proizašla iz uspostavljanja sveprisutne filozofije, već je, jednostavno, bila rezultat neprekidnog mešanja dve ili više rasa. U takvim slučajevima, suštinske karakteristike različitih rasa nisu bile ni uzdignute ni ojačane, već su završile u međusobnom uništenju.

BLISKI ISTOK

Od 6. veka pre nove ere, Iran je prošao kroz ogromno širenje od strane arijskih Persijanaca. Pod Arsamom [400-ih pre nove ere] pojavila se jedna od najvećih ličnosti indoevropske istorije, Spitama (Zoroaster, ili Zaratuštra). Zabrinut za sudbinu arijске manjine, razvio je ideju koja tek sada počinje da se oživljava na nordijskom zapadu — zaštita rase endogamijom unutar roda [tj. brak unutar plemena ili klana]. Ali pošto je arijska vladajuća aristokratija bila retko rasuta, Zoroaster je pokušao da ojača ovu imperativ stvaranjem ideološki povezane zajednice vere. Ahura Mazda, večni bog svetlosti, postao je kosmička ideja — božanski zaštitnik Arijaca svuda. On nije imao posebno boravište ili hram poput bogova Orijenta i čak kasnijeg Rima. Bio je jednostavno sveta belina savršenstva. Njegov neprijatelj je tamni Ahriman, koji je zaključan u borbi sa njim za svetsku dominaciju. Ovo je zaista nordijska arijska koncepcija Zoroastera. U ovoj borbi, moramo se boriti na strani Ahura Mazde — baš kao što bi Einherjar [ratnici] u Valhali ratovali za Odina protiv Fenrisovog vuka i Midgardove zmije.

Stoga ne smemo da se povlačimo u svetsko-odricanje kontemplacije i asketizma. Moramo sebe videti kao borbene nosioce svetsko-održavajuće ideje; moramo probuditi i naoružati sve kreativne snage ljudske duše. Bilo kao mislioci ili aktivni stvaraoci, moramo uvek služiti onome što je najviše. Gde god idemo, služimo kreativnom principu — kada sejemo i žanjemo; kada smo verni sebi; kada smatramo stisak ruke nepovredivom zakletvom. Vendidad sažima sve ovo u uzvišenim rečima: „Ko god seje zrno, seje svetost“. Ali borbena čovečnost je okružena zlom i iskušenjem. Da bi se uspešno suprotstavio ovim snagama, Zoroaster priziva arijsku krv koja poziva svakog Persijanca da služi bogu svetlosti. Posle smrti, dobro i zlo su zauvek odvojeni. U konačnoj borbi, Ahura Mazda pobeđuje Ahrimana i gradi svoje kraljevstvo mira.

Persijanci su neko vreme crpli veliku snagu iz ove sjajne religijske epopeje. Ali uprkos takvom herojskom pokušaju, razblaživanje arijске krvi u Aziji nije moglo biti zaustavljeno, i veliko persijsko kraljevstvo je opadalo. Ipak, Zoroasterov duh i njegov mit nastavili su da utiču na veći svet. Jevreji, na primer, su usvojili Ahrimana kao Satanu i razvili sopstveni potpuno veštački sistem rasnog mešanja iz persijskog sistema osmišljenog da sačuva rasnu čistoću. Ovo je kombinovano sa obavezama opterećenim religijskim zakonom koji je, naravno, bio potpuno jevrejski. Hrišćanska crkva je prisvojila persijsku ideju spasitelja kao princa mira — Caoshiahc [‘Mošijah’], iako izmešanog sa jevrejskom idejom mesije. Danas, u srcu severne Evrope, ista ideja rasne duše se probudila do pojačane svesti, kao što je učio Zoroaster. Nordijska samosvest i nordijska rasna disciplina su danas odgovor na levantinski istok, koji se difuzirao širom Evrope u obliku Jevrejstva i varijeteta bezličnog ekumenizma.

Persijska kultura bila je kalem na semitsko orijentalno stablo. Kako su trgovina i novčana moć nižih rasa počele da stiču materijalni uticaj, moć i počasti, kalem je počeo da se raspada. Imperativ „braka unutar roda“ je zaboravljen, a izjednačavanje svih rasa nužno je dovelo do bastardizacije.

Urezano u stene Behistuna, po naređenju velikog persijskog cara [oko 500. pre nove ere], stoje reči: „Ja, Darije, veliki kralj, kralj kraljeva, arijске rase...“. Danas persijski mazgari prolaze, nerazumevajući, pored ovog zida — znak mnoštvu da ličnost nastaje i umire sa rasom.

RASNI SUKOB U GRČKOJ

San nordijskog čoveka ostvaren je najlepotnije u Heladi — to jest, u Grčkoj. Talas za talasom dolazio je iz doline Dunava i prekrivao ranije stanovništvo mešovitih arijskih i nearijskih imigranata, donoseći sveže kreativne snage. Drevna mikenska kultura Ahejaca [oko 1600–1100. pre nove ere] bila je pretežno nordijska po karakteru. Zatim su dorska plemena upala u tvrđave rasno-tuđih domorodaca, potčinivši ih i oborivši dominaciju legendarne feničanske semitske kralja Minosa. Tako je nordijski čovek postao gospodar celog područja koje će kasnije biti poznato kao Helada. Kao surovi gospodari i ratnici, helenski narodi zamenili su propadajuću civilizaciju levantinskih trgovaca i, radom potčinjenih rasa, konstruisali neuporedivu kreativnu kulturu. Velike sage su uklesane u kamen, a slobodno vreme posvećeno sastavljanju i pevanju besmrtnih priča o herojima. Pravi, aristokratski ustav zabranjivao je bilo kakvo mešanje. Nordijska snaga, iako smanjena hroničnim ratovanjem, neprestano je osvežavana daljim imigracijama. Dori, a zatim Makedonci, štitili su kreativnu plavu krv, sve do vremena kada su i ova plemena bila iscrpljena; na kraju su znatno brojnije snage Bliskog istoka infiltrirale kroz hiljadu kanala, otrovale Heladu i, umesto drevnih Grka, proizvele iznurene Levantine, koji dele samo ime sa svojim prethodnicima.

Heleni su zauvek nestali; samo mrtve kamene slike, samo nekoliko izolovanih ostataka ostaju, da proglase slavnu rasnu dušu koja je nekad stvorila Paladu Atinu i Apolona.

Apsolutno odbacivanje magijskih oblika od strane Nordijca nikad nije jasnije pokazano nego u grčkim religijskim vrednostima, koje se još uvek retko poštuju. Kada naučnici slučajno dodirnu religijske aspekte Helena, zanimaju se samo za periode introvertovane kontemplacije, kada je Grk već bio podeljen u sebi i kolebao se između svojih sopstvenih prirodnih vrednosti i onih tuđeg i egzotičnog porekla. Ali bilo je ranije doba Homera [oko 800. pre nove ere], sigurno u svojoj sudbini, koje je bilo period prave religije. Za ovo, naš 19. vek — još jedno doba opadanja — nema stvarno saosećanje. Homerovo zlatno doba još nije bilo mučeno etičkim problemima. Figure Apolona, Palade Atine i oca neba Zeusa bile su deifikacije najistinskijeg religijskog osećanja. Zlatokosi Apolon bio je čuvar i zaštitnik svega plemenitog i inspirisanog — reda, harmonije, umetničke ravnoteže. Apolon je bio zora dana, istovremeno zaštitnik unutrašnjeg vida i dara vida. Bio je bog pesme i ritmičkog pokreta; ne, međutim, frenetičnog plesa. Labud, poreklom sa severa, bio je svet za njega, simbol njegovog sopstvenog sjajnog veličanstva. A na način juga, palma je takođe bila posvećena njemu. Na delfijskim hramovima su uklesane reči: „Ništa u višku“ i „Upoznaj sebe“ — dve homerovske apolonske vere. Pored Apolona stajala je Palada Atina, simbol munje, iskočila iz glave Zeusa; ona, plavooka kći Gromovnika. Bila je boginja mudrosti i oprezna čuvarica sudbine Helena. Ova stvaranja grčke duše primer su uspravnog i još uvek čistog nordijskog života. U najvišem smislu, to su religijski postulati koji tvrde poverenje u nordijski karakter i u božanstva koja, naivno, otkrivaju sebe kao dobro nastrojena prema čovečanstvu. „Homer ne nudi ni polemiku ni dogmu“, kaže Ervin Rode, i u ovoj jedinoj rečenici Rode je definisao samu suštinu prave religije. Ovaj duboki student helenske prirode dodaje: „Homer ima malo interesa za predskazanja i ekstaze, bez ikakvog ukusa za takve stvari“. To je umerenost superiorne rase koja odzvanja sa svake stranice Ilijade i odjekuje u svim hramovima Helade. Ali ispod ovog kreativnog nivoa, vrebale su i širile se pelasgijske, feničanske, alpske i kasnije levantinske vrednosti. Stalno, u proporciji sa snagama ovih rasa, njihovi bogovi su se infiltrirali. Ako su grčki bogovi bili heroji svetlosti i neba, levantinski bogovi su bili zemaljski. Demetra, Hermes i drugi su suštinska stvaranja tuđe rasne duše. Palada Atina je ratnica-zaštitnica životne borbe; pelasgijski Ares je čudovište koje kaplje krvlju. Apolon je bog lire i pesme; Dionis — barem u svom nearijskom aspektu — je bog ekstaze i frenetične požude.

Poslednjih 200 godina raspravljamo o interpretaciji grčkog sveta. Od Johana Vinkelmana [umro 1768] preko nemačkog klasicizma do Ludviga Prelera [umro 1861] i Johana Vosa [umro 1826] došlo je obožavanje svetlosti, onoga što je otvoreno za svet, onoga što se jasno vidi. Postepeno, međutim, ovaj pravac istraživanja izgubio je zamah — njegova kriva postala je sve ravnija i ravnija. Mislioci i umetnici postali su izolovani objekti studija, odvojeni od krvi i tla. Pokušaji su učinjeni da se objasni i kritički proceni grčka tragedija kao proizvodi individualne psihologije. Homer je shvaćen samo na formalno-estetski način. Kasni helenski racionalizam je pozvan da ukrasi beživotni akademski novinarizam.

ŽENSKI PRINCIP U GRČKOJ MITOLOGIJI

Druga škola — romantičarski pokret — bavila se duhovnim podstrujama koje se pojavljuju na kraju Ilijade, u festivalima za mrtve i u delima Erinija (ili Furija, kao što ih opisuje Eshil). Romantizam je istraživao duše „htoničkih“ [tj. zemaljski-rođenih, podzemnih] protivbogova suprotstavljenih olimpijskom Zeusu. Polazeći od smrti i njenih zagonetki, došao je da poštuje ženski princip — posebno Demetru — i završio sa bogom mrtvih, sa Dionisom. Velker, Rode i Niče svi aludiraju na Majku Zemlju kao bezobličnog stvaraoca u čiju utrobu se sve izumirući život vraća. Sa drhtavim strahopoštovanjem, veliki nemački romantičarski pokret osećao je sve tamnije i tamnije velove postavljene pred bogovima nebeske svetlosti i uranjao je dublje i dublje u impulsivno, bezoblično, demonsko, seksualno, ekstatično i htonično, i u obožavanje majke. Ipak je nastavio da opisuje sve ovo kao „grčko“.

Sada dve linije istraživanja idu svojim odvojenim putevima. Grčka plemena su zaista preuzela fizički i duhovno tuđu prirodu; ali ono što zanima pravog istraživača nije toliko ovo legiranje, koje je često samo veštačko, već sadržaj i oblik dominantnog elementa. Kada Jakob Burkhard kaže: „Ono što su oni [Grci] činili i trpeli, činili su i trpeli slobodno i drugačije od svih ranijih naroda; pojavljuju se kao originalni, spontani i potpuno budni, dok kod svih drugih, bezumna nužnost više ili manje prevladava“, on osvetljava svetlom uma najdublje kvalitete grčkog sveta. Ipak, iako kasnije aludira na Helene kao Arijce, njemu više ne pada na pamet da je otkrio zakon rasne duše. Burkhard opisuje Grke 5. i 4. veka pre nove ere kao potpune. Dramatična borba rasa, duša i bogova zatim se gubi u individualističkoj agregaciji tipova. Na kraju, uprkos nagomilanom znanju, aluzijama i intuicijama, grčka ličnost se gasi.

Unutrašnja sloboda drevnih Helena vodila je bitku protiv pritiskajuće brutalnosti Bliskog istoka. Bila je to ova velika drama celog naroda koja nije samo inspirisala njihova najveća dostignuća, već je i učinila Helene manje srećnim nego što se obično veruje. Ako je ova kontradikcija u istoriji Helade kasnije interpretirana na druge načine, to je zato što je suštinska osnova ignorisana. Prema Alfredu Bemleru, bio je Johan Geres taj koji je prvi pripisao univerzalnu polaritetu u istoriji napetosti između muškog i ženskog principa. Bio je, međutim, Johan Bahofen taj koji je razvio i potpuno formulisao ovu ideju, koja, u ovoj sadašnjoj eri raspada svih oblika i figura, slavi svoje preporođenje. Bili su to materijalni elementi Noći, Zemlje i Smrti koje je romantična intuicija percipirala kao podstruje drevnog grčkog života. Iz Etrurije, preko Krete i dubina Male Azije, matrijarhat je postao dominantan i u običajima i u zakonu — čak i u slučaju muške tiranije. Kao rezultat, nastala je koncepcija Amazonki i hetaira, kao i poetske himne mrtvima i misterije povezane sa duhom zemlje. Pojavile su se majčinske figure, svaka predstavljajući aspekt jedne velike tajanstvene Majke Zemlje. One su svete i nedodirljive. Ako se čak i jedna majka ubije, sama zemlja ustaje u obliku Erinija tražeći krv; one ne miruju dok krv ubice nije prolivena i usisana od strane zemlje kao iskupljenje. Nema pitanja da li pravo ili krivica leži sa majkom. Vrednost po sebi predstavljena je svakom od njih i pruža im apsolutnu nepovredivost. Od majke, ćerka nasleđuje imovinu koja obezbeđuje njenu nezavisnost, njeno ime i njena prava. Žena se pojavljuje kao otelotvorenje besmrtnosti materije, ili, tačnije, kao slika neuništivosti materije kao apstrakcije. Tako su mislili Likijci i Krećani, koji su jedini koristili termin „majčinska zemlja“; tako su mislili grčki ostrvi; tako, zaista, i sama Atina, sve dok nordijski Tezej nije porazio Amazonke pred njenim kapijama, i majka više nije bila zaštitno božanstvo već majka bez majke i bez deteta devica, Palada Atina.

Sa stanovišta svetske istorije, prva velika i odlučujuća borba između rasnih vrednosti rešena je na grčkom tlu u korist Nordijca. Nakon toga, čovečanstvo je pristupilo životu sa dnevne svetlosti, od zakona svetlosti i neba. Sve što zahtevamo za sebe u velikom nasleđu grčke kulture došlo je iz duha i volje oca. Stoga nije tačno ni da je matrijarhat, sa svim svojim posledicama, bio lišen bilo kakve veze sa narodom, niti da je novi sistem svetlosti „bio samo kasnija etapa razvoja, u kojoj dominacija žene traje kao ono što je prvobitno dato“ (Bahofen). Ovo jedno veliko nerazumevanje, uprkos mnogim tačnim uvidima, zamračuje sve druge opservacije i rađa nerazumevanje celokupnog duhovnog razvoja grčke i rimske antike, kao i najdubljih duhovnih borbi kasnije zapadne germanske kulture. Kasnorimske, hrišćanske, egipatske i jevrejske ideje i vrednosti su prodrle u dušu germanskog čoveka i delimično je uništile. Moramo odvojiti germanske vrednosti od svih drugih, ako ne želimo da budemo lažni prema sebi, i ako istoriju uopšte posmatramo kao manifestaciju i proizvod borbe da se da oblik najličnijem sebi. Žalosno je što su prvo hrišćanske, a kasnije humanističke vrednosti, gurnule ovaj istorijski pogled sve više u pozadinu i zamenile dogmu pretpostavljene „opšteg razvoja“ čovečanstva. U različitim oblicima, apstrakcija je počela da iščupa život. Reakcija u obliku nemačkog romantizma bila je stoga dobrodošla kao kiša posle duge suše. Ali u našoj sopstvenoj eri univerzalnog internacionalizma, postaje neophodno pratiti ovaj rasno povezani romantizam do njegovog jezgra i osloboditi ga izvesnih nervoznih konvulzija koje se još uvek drže za njega. Germanski narodi nisu se razvili na osnovu neke maglovite cilja koju nude sveštenici ili naučnici; radije, oni su se ili potvrdili ili se raspali i bili potčinjeni. Slično, pregrčki narodi Egeja nisu se razvili od osnove vere u htonične bogove do „kulta sunčevog neba“ Zeusa-Apolona. Oni su poraženi nakon dugih borbi — delimično politički potčinjeni, delimično duhovno asimilovani. Ipak, uvek su čekali trenutke slabosti među nordijskim Grcima da bi ponovo potvrdili svoje stare vrednosti i svoje stare bogove. Ni klima ni geografija ni bilo kakvi drugi ekološki uticaji nisu važni kao krajnja objašnjenja; isto sunce koje je sijalo na Homera sijalo je na obožavatelje Izide i Afrodite. I nastavilo je da sija nad istom Zemljom kada je Grčka prošla.

Pre nego što su stigli u Grčku, Helene nisu gledale na žensku dominaciju kao na prvu etapu razvoja. Od kolevke, pokoravali su se zakonu oca. Da nije bilo tako, grčki bogovi bi lako ušli u savez sa pelasgijskim krećanskim ili proto-libijskim egipatskim bogovima na isti način na koji su kasniji Grci ponovo otkrili svog Heliosa ili Herkula u bogovima arijске Indije. Naprotiv, grčki mitovi pričaju o stalnoj borbi i pobedi. Helene uništavaju krvavi matrijarhat na Lemnosu sa Jasonovim napadom; šalju Belerofonta da uništi isto pravilo u Likiji; u danaidskoj verziji Sv. Bartolomejeve noći, uspostavljaju trijumf Zeusa i velikog spasitelja-posrednika, Herkula, nad tamnim telurskim silama zemlje i podzemlja. Nasuprot tome, stoga, nordijskoj germanskoj mitologiji, nordijska grčka je tako bogato oblikovana i tako raznovrsna — ipak ipak sa konzistentnom temom pobede svetlosti nad tamom — jer su teutonsko-germanski bogovi imali daleko manje otpora da savladaju u odnosu na religijske sisteme drugih rasa. Zato je Ilijada jedna velika pohvala trijumfu života i svetlosti. Homer je shvatio da smrt i život nisu opreke, već da se međusobno uslovljavaju. Gete je takođe prepoznao ovo. Rođenje i smrt su suočeni jedno sa drugim, ali oba čine život. Prepoznati nužnost ovog unutrašnjeg zakona je takođe prepoznati impersonalnu sudbinu — Moire [Sudbine]. Tetida predviđa smrt svog sina, ali ne moli Zeusa da ga pusti da živi. Ona zna da nebo, personifikovano u njemu, takođe podleže kosmičkom zakonu, simbolizovanom u vagu večnosti. Moire, poput Norni u teutonskoj mitologiji, su ženske jer u ženi vlada samo impersonalno. Ona je pasivni sud sudbine. Ovde se ponovo otkriva nordijska vrednost; Apolon, koga Eshil naziva „uništiteljem prvobitnih demona“, je pobednik nad ne-nordijskim kultovima. Kada Diomed pita Likijca Glauka o njegovoj porodici, on tužno kaže da su generacije ljudi poput lišća drveta. Ovde vidimo bezoblične i depersonalizovane pregrčke ideje koje traju uprkos uvođenju apolonskog kulta sunca u Likiju. U grčkoj tragediji, koja je rođena u vreme kada je Grčka vodila svoje najteže bitke i trošila svoje ljudske rezerve, Helene su bile primorane da se ponovo bore protiv drevnih htoničkih sila. Ovo se više ne može izraziti u samopouzdanim, trijumfalnim rečima Homera:

Moramo očvrsnuti svoja srca. Sahranimo naše mrtve, sa suzama za dan kada umru, ne jedan dan više. (Ilijada 19, 270)

Sada poprima oblik najgorče borbe između dva pogleda na svet kao izraza dve potpuno različite rasne duše. Erifila izdaje svog muža za ogrlicu; potonji se osvećuje njegov sin Alkmeon, koji ubija svoju majku. Zakon pre-Grka ne meri krivicu majke. Sama zemlja se diže da osveti njenu prolivenu krv, i Erinije teraju Alkmeona u ludilo. Samo Apolonov savet da stavi nogu na komad zemlje koji je još uvek bio nevidljiv u vreme ubistva njegove majke, konačno spasava Alkmeona. On otkriva novonastalo ostrvo. Sukob rasnih duša pojavljuje se najveličanstvenije u mitu o Orestu. Ovde, u najjasnijoj svesti, stare i nove snage su suprotstavljene, i ovo delo postaje parabola za sva vremena. Zakon Bliskog istoka o majčinstvu ne brine o krivici njegove majke Klitemnestre, već šalje svoje ženske agente da izvrše osvetu nad matricidom. Čuvari nordijskog etosa stoje pred Orestom da ga zaštite kao osvetnika svog ubijenog oca Agamemnona. „Ona nije bila u krvnom srodstvu sa čovekom koga je ubila“, viču Erinije. Apolon odgovara: „Otac je, ne majka, taj koji je prokreator njene dece“. Zatim Atina, ćerka Zeusa, proglašava: „Svim srcem poštujem sve muško“. Međutim, Atina i Apolon velikodušno nude svoju ruku poraženim silama u gestu pomirenja. Da ih umire, Atina obećava poštovanje ljudi onima koji borave duboko u sunčevom mraku:

Za moj deo, videću da ovaj grad pobedi slavnu slavu u smrtonosnim ratovima gde ljudi traže slavu, tako da svi ljudi slave pobedničku Atinu. (Eumenide, 915)

Tako Eshil zaključuje jednako moćno i svestan snage kao Homer.

APOLON NASUPROT DIONISU

Međutim, Apolonova velikodušnost je dozvolila htoničkim bogovima da nastave svoj podzemni život. Nakon kasnijeg mešanja između Grka i domorodaca, ni htonične ni nebeske božanstva se više ne pojavljuju u čistom obliku. Mešaju se u dionizijskim ritualima. Iako Dionis predstavlja vladavinu oca, on takođe postaje bog mrtvih na koga Antigona poziva. Gubi jasni, snažni karakter Apolona, postajući feminiziran i pijan. Na kraju, silazi u sve što je demonsko, menadsko i noćno. Čak i životinje posvećene ovom demonskom bogu su tamne. Samo noću se odaje počast. Sve što je dionizijsko u grčkom životu pojavljuje se kao nešto rasno i duhovno tuđe — i drevno. Postalo je najsigurniji znak psihičke degeneracije, koja je paralela sa smanjenjem nordijske krvi.

Na treperavoj svetlosti baklji, uz zveket činela, praćeno udaranjem u bubnjeve i zviždanjem frula, dionizijski slavljenici izvodili su svoje vrtoglave, kružne plesove. Većinom su to bile žene koje su se vrtile do iscrpljenosti. Nosile su basare — duge, lepršave haljine sašivene od lisičjih krzna. Kosa im je divlje tekla. Zmije, svete za boga Sabazija, držale su u rukama. Mahale su noževima. Tako su besnele dok nisu dostigle krajnji vrhunac uzbuđenja. Zatim, u svojoj svetoj ludosti, padale su na životinje izabrane za žrtvu, kidajući i derući krvavo meso zubima i gutajući ga sirovo. Svi takvi rituali bili su dijametralno suprotni etosu Grka. Predstavljali su onu „religiju frenije“ (Frobenijus) koja je dominirala celim istočnim regionom mediteranskog sveta i razvila se iz afričkih bliskoistočnih rasa i rasnih mešavina. Postoji direktna linija od ludački posednutog kralja Saula [oko 1000. pre nove ere], preko zemaljski opijenog Dionisa, do islamskih vrtoglavih derviša. Falus je postao simbol kasnijeg grčkog svetskog pogleda. Stoga, ono što nalazimo u odnosu na umetnost i život u ovom simbolu nije grčko, već antiteza — to jest, bliskoistočno.

Bliskoistočna božanstva su svuda potkopavala temelje veličanstvene helenske građevine. Tako, na primer, prvobitni zemaljski bog Posejdon, odbijen od Atine: on boravi u zemlji ispod njenog hrama u obliku zmije; on je zmija tvrđave Akropolja koja se hrani svakog meseca medenim kolačem. Pelasgijski piton-zmaj je takođe sahranjen u Delfima ispod Apolonovog hrama. Svakih osam godina, ubistvo ovog zmaja se izvodilo pred Apolonom. Ovo je isto mesto kao i sahrana Dionisa. Ali nordijski Tezej nije uspeo da ubije sva čudovišta Bliskog istoka. Na prve znake slabljenja arijске krvi, ona su se pojavljivala ponovo i ponovo kao čudovišta, kombinujući životinjsko sa fizičkom robusnošću orijentalnih muškaraca. Ovo znanje je toliko vitalno za pravilno razumevanje i mitologije i svetske istorije da je poželjno ovde pratiti veliki sukob rasnih duša, gde je pobeda nordijsko-apolonskog principa svetlosti — Pindar govori o Danaji sa plavim uvojcima — bila samo privremena, a stare snage su se ponovo potvrdile u mnogim hibridnim oblicima. Ova duhovna bastardizacija bila je prirodno najdalje napredovala u Maloj Aziji, u Kolhidi i na nekim ostrvima. Tamo je vladajuća grčka klasa bila veoma tanka i nije mogla da se brani zauvek protiv htoničkih mnoštva. Ove velike i duge borbe bile su prirodno kondenzovane u sagi i mitu, kao u priči o apolonskom Jasonu i Argonautima. Plovili su, kao što saga kaže, pred severnim vetrom — uspomena na nordijsko poreklo Apolona. Svi su čekali dolazak, sa severa, heroja svetlosti. Svuda kuda su Jasonovi sledbenici išli — poput grčkih Vikinga — suočavali su se sa tamom, htoničkim bogovima, matrijarhatom i najsenzualnijom koncepcijom života. Postojanje ženskih Amazonki može se lako objasniti. Lutajuće bande ratnika često su ostavljale svoje domove na duge periode. Žene koje su ostale iza morale su da prilagode svoje živote i da nauče da se brane od napada. Ako bi se njihovi muškarci konačno vratili, često su dovodili čudne žene sa sobom, što je više puta rezultiralo izbijanjem ubistava muškaraca. Takva dela, prijavljena o lemnoskim ženama, odjekivala su širom cele Grčke kao najstrašniji zločin i prepričavana su ponovo i ponovo sa obnovljenim užasom. Žene, pomahnitale od seksualne frustracije, padale su u neobuzdani hetairizam [prostituciju], način života koji se uvek pojavljivao kada bi apolonski princip oslabio. Ipak, u početku je pobeda potonjeg uvek bila dobrodošla, jer je postavila prve stvarne temelje stabilne civilizacije. Kasnije, ipak, stari impulsi su se pobunili protiv toga. Tako je Jason bio primljen od Hipsipile, kraljice Lemnosa; tako se oženio Medejom i suprotstavio instituciji braka sistemima hetaira i Amazonki. Kroz brak, žena i majka stekla je novi i častan status u skladu sa nordijskim apolonskim principom, i plemenitiji, plodni aspekt Demetrinog kulta stekao je prevlast na način uporediv sa transfiguracijom Izide u teutonsku Majku Božju. Ali sve ovo nestaje gde god Apolon — to jest, Grk — nije uspeo da održi svoju dominaciju. Ova strana priče ilustrovana je istim onim Jasonom koji postaje neveran svom braku dok je u Korintu, gradu duboko pod feničanskim uticajem. Takođe se vidi u priči o Herkulu, tom neprijatelju matrijarhata, koji pobeđuje sve Amazonke i prelazi preko cele Severne Afrike sve do Atlantika, samo da bi pao pred kraljicom Omfalom u Lidiji. Tako Apolon nije mogao da se održi na istoku, a kompromis predstavlja dionizijska religija. Zlatokosi Jason nosi panterovu kožu preko ramena, što simbolizuje podređivanje apolonskog od strane dionizijskog. Naglasak na Apolonovoj sjajnoj muškosti stapaju se sa hetaira-poput ekstazom. Dionisov zakon neobuzdane seksualne indulgencije označava neometano rasno mešanje između Helena i svih tipova i varijeteta Bliskog istoka. Ranije muškomržnjačke Amazonke ponovo se pojavljuju kao pomahnitale Menade. Apolonski princip braka je ponovo slomljen, pošto je karakter Sabazija potpuno orijentisan prema ženskom. Muški pol počinje da gubi svoj identitet. Muškarci učestvuju u dionizijskim festivalima, ali samo obučeni kao žene. Iz ove bliskoistočne rasne zagađenosti, dionizijska bastardija se proširila zapadno dok nije dominirala celim Mediteranom. U Rimu, Dionizijci su se posebno umnožili među kriminalnim klasama. U 2. veku, Senat, nakon dugog tolerisanja ovog kvazi-religijskog kulta, osetio je potrebu da energično suzbije bahanalijske skupove. Oko 7.000 krivokletnika, prevaranata i zaverenika je proterano ili pogubljeno. Samo u samoj Heladi još uvek je prevladavao sjajni apolonski princip, savladavajući haos. Tako Dionis, dok se pojavljuje na grčkim slikama kao helenski, je feminiziran i okružen bliskoistočnim satirima, koji se takođe pojavljuju na grobnim spomenicima kao odvratni oblici dekadentnog sveta. Bahofen to sažima rekavši da je Apolon napao Aziju, ali se vratio kao Dionis. Međutim, ono što on i drugi zanemaruju je da je Zeus Apolon predstavljao duhovni imperativ nordijsko-grčke krvi, dok je hetaira način života izraz bliskoistočnih i afričkih rasa. Mešanje mitova i vrednosti bilo je istovremeno proces rasne bastardizacije, i mnogi grčki mitovi su poetske alegorije borbe između različitih rasno-određenih duša.

PITAGORCI

Ovo bliskoistočno-afričko podzemlje najživopisnije je prikazano u istorijski potvrđenoj figuri Pitagore. Kaže se da je putovao po Vaviloniji i do Indije. On sam je opisan kao Pelazgijanac i zaista je praktikovao svoje misterije u Maloj Aziji, pridružen ekstatičnim mističnim ženama. Nije uspeo da stekne kredibilitet u samoj Grčkoj. Aristotel i Heraklit su se o njemu izražavali pogrdno i jasno su bili ogorčeni na njegov matematički kabalizam. Aristotel je rekao da je Pitagorina slava zasnovana na njegovom prisvajanju tuđih duhovnih vrednosti. Ovo je bilo i mišljenje Heraklita, koji je rekao da je Pitagora ispleo lažnu umetnost i šarlatanstvo iz različitih spisa. Pripadnost univerzalnom znanju, rekao je helenski mudrac, ne uči duh. Pitagora se stoga preselio na zapad, u južnu Italiju, gde je, poput neke drevne mešavine Rudolfa Štajnera i Eni Bezant, osnovao svoju školu misterija, sa sveštenicama. Smatran je širom celog afričkog obalnog regiona kao najmudrijim od mudrih — odakle je došla kolektivistička seksualna misterija egipatskog Karpokrata [oko 125. nove ere] da mu pomogne. Univerzalna jednakost se ponovo promoviše u obliku demokratskog ekumenizma. Žene i imovina se dele, iako je ovo bilo osnova ne-nordijskih mediteranskih ideja kada se Apolon prvi put borio protiv njih. Ne može se previše naglašavati da takve tvrdnje predstavljaju grotesknu grešku. Ovo je utoliko sigurnije kada, poput munje, vidimo da se pitagorejski kult može pratiti nazad do prehelenskih naroda. Dalja zabuna sledi, međutim, iz izjava u smislu da su se Helene oslobodile htoničke supstance — kao da su bile ugrađene u potonju! Dramatično stvaranje Grčke odvijalo se na dva nivoa. Na jednom nivou, postoji organska evolucija supstance — od prirodnog simbolizma, okrunjenog bogovima svetlosti i neba, do Zeusa, oca bogova. A na drugom, od mističko-umetničkog nivoa do dramatičnog umetničkog prepoznavanja duhovnih suština; i konačno, do intelektualnog sistema Platona, koji je bio filozofsko opažanje onoga što je već bilo razvijeno mitološki. Ovaj ceo razvoj, međutim, stoji u kontinuiranom sukobu sa drugim mitološkim i intelektualnim sistemima, svi proizvodi tuđe krvi. Delimično oplemenjeni fuzijom sa Grcima, ipak takvi sistemi su na kraju navreli sa svih strana. Kao proizvodi nilskih močvara, voda Male Azije i pustinja Libije, bili su neprijateljski prema nordijskom etosu Grka i nastojali su da izopače, falsifikuju i unište njegov vitalni karakter. Ovo se ne sme mešati sa eksplozijom prirodnih napetosti unutar organske celine. Bila je to pre borba između neprijateljskih rasnih duša, kojoj svedočimo sa strahopoštovanjem čak i danas kada posmatramo propast Helade sa jasnim očima. Naša sopstvena krv diktira gde leže naše sopstvene lojalnosti, i samo bezdušni pedagozi mogu ovde brbljati o „paritetu“ dva velika principa. Sa beskrajnom tugom posmatramo epifenomene psihičke rasne propasti homerovskih Grka, koji su nekad, u ponosnim rečima pesnika, ušli na arenu svetske istorije: „Uvek biti prvi i uvek se gurati napred“. Posmatramo kako Grk postaje učesnik u rasno-duhovnoj propasti, trošeći se u borbi protiv onoga što je tuđe, kao i protiv sopstvene raspadajuće suštine. Veliki Teognis [oko 500-ih pre nove ere] žali se da novac meša krv plemenitih sa onom neplemenitih i da se na taj način rasa, koja je strogo zaštićena među magarcima i konjima, zagađuje među ljudima. U Gorgiji, Platon uzalud čini da Kalikle proglasi najmudriju od poruka: „Zakon prirode zahteva da bolje vrste vladaju nad nižim“. Naravno, „naš [atinski] zakon“ je drugačiji. U skladu s njim, najjači i najvrlji bi bili uhvaćeni poput mladih lavova, da bi ih korumpirali „magijske pesme i trikovi“. Ako se ponovo pojavi pravi heroj, on bi zgazio sve ove magijske rituale i napredovao bi sjajno napred prirodnim pravom. Ali ova čežnja za herojem bila je uzaludna; novac, i sa njim subhumani, već je trijumfovao nad krvlju. Bez sigurnog instinkta, Helen je počeo da se posvećuje trgovini, politici i ćerki sofista, odbacujući jednog dana ono što je hvalio prethodnog dana. Sinovi više nisu poštovali svoje očeve; robovi širom sveta su agitovali za slobodu; proglašena je seksualna jednakost. Simbolički za ovu demokratiju — kao što je Platon prezrivo primetio — magarci i konji su počeli da guraju u stranu ljude koji su im stajali na putu. Kako je ratovanje iscrpljivalo rasu, novopridošli su primani u građanstvo. Strani barbari su postali Atinjani, baš kao u našoj eri, istočni Jevreji postaju Nemci. Isokrat je žalio da je, posle egipatske ekspedicije 458. pre nove ere, one plemenite porodice koje su preživele Persijski rat bile uništene: „Ali ne zovite onu državu srećnom koja okuplja svoje građane nasumično sa svih krajeva zemlje, već samo onu koja najbolje čuva rasu svojih osnivača“. Slično, tužna izjava Jakoba Burkhardta: „Od početka demokratije, oni [Grci] su bili zahvaćeni impulsom da proganjaju bez ograničenja sve superiorne pojedince! Bila je to uobičajena mržnja prema talentu“. Međutim, ova demokratija nije bila vladavina naroda već dominacija Bliskog istoka nad grčkim plemenima, čija je ljudska snaga i snaga bila brzo rasipana. Bila je to vladavina sada neobuzdanog taloga nad hoplitima koje više nije podržavala rasno srodna seljaštvo i koji su postali iznureni. Demagozi bez savesti podsticali su mase protiv Atine samo da bi ih kasnije denuncirali. Međutim, kada su Atinjani došli, došlo je do masovnog bekstva iz ugroženih gradova i potpunog predavanja napredujućoj imperijalnoj moći. Vikalo se: „Da nismo opali tako brzo, bili bismo propali“. U frenetičnom naporu da obnovi zemlju, haotična demokratija je uvela amnestije, otkazivanje obaveza i redistribuciju zemlje. Time je postala još iznurenija nego ikad. Gradovi-države su se iscrpljivali u krvavim ekonomskim ratovima ili postajali pusti i prazni, kako su Helene migrirale u sve delove poznatog sveta. Tamo su ili đubrili varvarsko tlo grčkom kulturom ili trpeli dalju propast i konačno uništenje. Gde su nekad stajali cvetajući gradovi sa sjajnim hramovima, gde su slobodni Grci nekad takmičili u arenama, kasniji putnici su nalazili samo pustoš, depopulisanu zemlju i pale stubove. Prazni postamenti davali su nemu svedočanstvo o bogovima i herojima čije su statue nekad stajale na njima. U Plutarhovo vreme, oko 100. nove ere, jedva da se još moglo okupiti 3.000 hoplita. Dione Hrizostom [oko 100. nove ere] izvestio je da je drevni grčki tip postao veoma redak fenomen: „Zar Penej ne teče kroz praznu Tesaliju, a Ladon kroz opustošenu Arkadiju? Ima li gradova više napuštenih nego Kroton, Metapontum i Tarentum?“ Tako su Hizije, Tirins, Asine i Orneje ležale u ruševinama. Hram Zeusa u Nemeji je pao; čak je i luka Nafplion bila napuštena. Od stotinu gradova Lakedemona ostalo je samo 30 sela. Pauzanija je opisao ruševine Doriona i Andanije u Mikeni. Od Pilosa ostale su samo ruševine, od Letrinoja samo nekoliko kuća. Megalopolis, Veliki Grad, sada je bio samo velika pustoš. Samo nekoliko bednih tragova moglo se naći od Mantineje, Orhomenosa, Hereje, Menalosa, Kinajte i tako dalje. Od Likosure samo su gradski zidovi još stajali; od Orestaziona samo hramovski stubovi. Akropolj Asee je uništen osim nekih fragmenata zida. Dafnos, Augeja, Kaliaros, nekad hvaljeni od Homera, bili su srušeni. Orleanos je bio prašina. Dragulji Helade, Kaledonija i Pleuron, bili su obrisani. Delos je bio toliko opustošen da kada je Atina poslala stražu u hram tamo, oni su činili jedine stanovnike. I ipak čak i u svom produbljujućem sumraku, Grčka je zaustavila upad Azije i rasula svoje sjajne darove širom sveta — darove koji su inspirisali nordijske Rimljane i kasnije postali najveće nasleđe germanskog Zapada. Uprkos grčkoj žrtvi, stoga, Apolonu se može pripisati prva velika pobeda nordijskih Evropljana, jer je posle njega iz hiperborejskih utvrđenja izašli novi nosioci istih vrednosti slobode duše i duha, organskog oblikovanja i traženja kreativnosti. Dugo je rimski mač odbijao pojačanu bliskoistočnu pretnju. Rigoroznije i svesnije, Rim je negovao patrijarhalni princip. Time je ojačao ideju države kao takve i braka kao preduslova za nacionalno i rasno očuvanje. Konačno, vremenom, Germanija — u novom obliku — postala je predstavnik boga nebesa.

RIM: NORDIJSKA OSNOVA

Istorija Rima suštinski paralelna je sa onom Helade, iako je postavljena na većem prostranstvu teritorije i većoj političkoj moćnoj strukturi. Rim je takođe osnovan od strane nordijskog narodnog talasa koji se ulio u plodne doline južno od Alpa, dugo pre Gala i Teutona. Slomio je dominaciju Etruraca, tog tajanstvenog i tuđeg bliskoistočnog naroda. Pretpostavlja se da se ovaj talas pomešao sa još uvek čistim domorodačkim plemenima mediteranske rase, proizvodeći hibridni karakter najveće čvrstine i upornosti, onaj koji je kombinovao živahan intelekt sa gvozdenom energijom gospodara, farmera i heroja. Drevni Rim, o kojem istorija malo govori, postao je prava narodna država kroz zdravo rasplođavanje i bio je ujedinjen u borbi protiv celog orijentalizma. Svi mozgovi i snage, koje će biti rasipane kasnije kada se Rim upusti u svetske sukobe, bile su oblikovane i uskladištene, takoreći, u ovom preistorijskom periodu. Trista vladajućih plemenitih porodica snabdevalo je 300 senatora, a od njih su takođe dolazili provincijski guverneri i viši oficiri vojske. Okružen pomorskim rasama Bliskog istoka, Rim je često bio primoran da se brani nemilosrdno gladijusom. Uništenje Kartagine [146. pre nove ere] bilo je čin vrhunskog značaja u rasnoj istoriji: time su čak i kasnije kulture centralne i zapadne Evrope pošteđene infekcije ove feničanske pošasti. Svetska istorija mogla je lako da uzme veoma drugačiji tok da je uništenje Kartagine bilo praćeno potpunim uništenjem svih ostalih semitsko-jevrejskih centara na Bliskom istoku. Čin Tita došao je prekasno. Do tada, bliskoistočni parazit više nije bio usredsređen u Jerusalimu, već se već proširio svojim najjačim pipcima iz Egipta i Helade do samog Rima, grada u koji su svi posedovani ambicijom i pohlepom za profitom bili privučeni. Tamo su uložili sve napore da kupe pristanak suverenog, samoupravnog naroda mito i obećanjima. Kao rezultat tuđe rasne imigracije, iz prethodno legitimnog narodnog izbornog tela — vršnjaka sa zajedničkim korenima — nastala je degradirana masa bezkarakternog ljudskog taloga, stalna pretnja državi. Katon Stariji [234–149. pre nove ere] stajao je kao usamljena stena usred ove močvare. Kao pretor Sardinije, konzul u Španiji i konačno cenzor u Rimu, borio se protiv korupcije, lihvarenja i ekstravagancije. U tome je ličio na Katona Mlađeg [95–46. pre nove ere] koji je, nakon uzaludne borbe da zaustavi potpunu propast države, bacio se na sopstveni mač. Takvo delo je nazvano „starorimskim“. Zaista je bilo. Ali „starorimski“ je sinonim za „nordijski“. U kasnijim vremenima, kada su Germani nudili svoje usluge slabim, degenerisanim carevima okruženim nečistim bastardima, isti duh časti i lojalnosti živeo je u njima kao što je nekad živeo u drevnim Rimljanima. Car Vitelije, kukavica bez premca, bio je izvučen iz svog skrovišta na Forum, sa užetom oko vrata. Njegova germanska telohraniteljska straža odbila je da se preda i prezrela je ponudu oslobođenja od zakletvi. Bili su ubijeni do poslednjeg čoveka. Isti nordijski duh posedovao je Germane koji je boravio u Katonu. To je duh koji smo videli u Flandriji 1914. [u Prvom svetskom ratu], na Koronel ostrvima i godinama na svim krajevima globusa.

Već sredinom 5. veka pre nove ere, prvi korak ka haosu je učinjen. Mešoviti brakovi između patricija i plebejaca postali su legalni. Rasno mešanje tako je postalo za Rim, kao što je bilo za Persiju i Heladu, seme konačne propasti naroda i države. Godine 336, prvi plebejci su se probili u rimsku skupštinu, a oko 300. u sveštenstvo. Godine 287, plebejska narodna skupština postala je državna institucija. Trgovci i lihvari su gurali svoje interese. Ambiciozni, renegatski patriciji poput Grakha zalagali su se za demokratske ciljeve — možda motivisani pogrešnom velikodušnošću. Drugi, poput Publija Klaudija [oko 60. pre nove ere], otvoreno su se stavili na čelo rimske gradske mase. Čak i u ovim haotičnim vremenima, nekoliko ljudi još uvek je ostalo verno: Moćni, plavooki Sula, čisti nordijski Avgust. Ali oni nisu mogli da okrenu plimu. I tako je došlo da je kontrola nad ogromnim rimskim masama zavisila, poput monstruozne igre na sreću, od kontrole pretorijanske garde ili privrženosti mase gladnih klijenata. Ponekad bi se pojavio veliki čovek; ponekad krvavi čudovište. Rimovo početno blago rasne snage bilo je iscrpljeno 400 godina demokratije, destruktivne za rasu. Cezari su sada dolazili iz provincija. Trajan [vladavina 98–117] bio je prvi Španac koji je nosio purpur; Hadrijan [117–138] bio je drugi. Cezari su sada usvajani kao poslednji pokušaj da se spasi situacija. Pošto se više nije moglo osloniti na krvne linije, osećalo se da samo lični izbor može osigurati kontinuitet države. Vrednosti Marka Aurelija [161–180], još jednog Španca, već su bile oslabljene hrišćanskim uticajima. On je otvoreno zagovarao, kao zvanične državne politike, zaštitu robova, emancipaciju žena i pomoć siromašnima. Takođe je oduzeo prava paterfamiliasu, što je bila najjača tradicija u republikanskom Rimu i što je bila poslednji preostali izvor oblikovanja tipa. Usledio je Septimije Sever, Afrikanac [193–211], „Dobro plaćajte vojnike i prezirite sve ostale“, savetovao je svoje sinove, Karakalu i Getu. Pod uticajem svoje sirijske majke — ćerke sveštenika Baala u Maloj Aziji — Karakala [198–217], najgnusniji bastard koji je ikad sedeo na prestolu Cezara, proglasio je 212. da su svi slobodni stanovnici Rimskog carstva građani Rima. Tako je propao rimski svet. Makrin je zatim ubio Karakalu i postao Cezar sam. Nakon što je i on ubijen, nasledio ga je čudovište Elagabal, nećak afričkog Severa. Usred svega ovoga pojavio se polu-Nemac Maksimin Trak i Filip Arapin (Semita). Senatska mesta postala su uglavnom mesta za odmaranje ne-Rimljana. Kulturu ovog perioda snabdevali su Španac Marcijal i Grci Plutarh, Strabon, Kasije Dion i ostali. Apolodor, koji je obnovio Forum, bio je još jedan Grk. Uključen u ovu poslednju kategoriju bio je Aurelijan, Ilir rođen u Beogradu. Tu je bio i Dioklecijan, sin ilirskog roba, možda delimično germanskog porekla. Konstancije Hlor bio je ilirskog porekla, iako superiorne loze. Nakon njegove smrti, vojnici su izabrali zaista moćnog čoveka da nosi titulu Avgusta. To je bio Konstantin, sin Konstancija Hlora i Helene, barmena iz Bitinije. Konstantin je trijumfovao nad svim svojim rivalima. Sa njim se završava istorija imperijalnog Rima i počinje istorija papskog i germanskog Rima. U ovom moru zbunjujuće raznolikosti, rimski, sirijski, afrički i grčki elementi bili su pomešani. Bogovi i ceremonije svih zemalja našli su mesto u venerabilnom Forumu. Tamo je sveštenik Mitre žrtvovao bikove, kasniji Grci molili su se Heliosu, a astrolozi i orijentalni čarobnjaci hvalili su svoje čuda. Car Elagabal je upregao šest belih konja u gigantski meteorit i naredio da se ovo vuče ulicama Rima kao manifestacija Baala iz Emese. On sam je plesao na čelu procesije. Iza njega su vučeni stari bogovi, a narod Rima je aplaudirao. Senatori su se degradirali. Ulični pevači, barbari i štalski momci postali su senatori i konzuli — sve dok Elagabal nije i sam zadavljen i bačen u Tibar, to konačno počivalište tolikih hiljada tokom dva milenijuma.

LEKCIJE IZ RIMA

Čak i da smo nedostajali novijim rasno-istorijskim istraživanjima, bili bismo primorani da podržimo ovu interpretaciju rimske istorije; tokom proučavanja drevnih rimskih običaja, mitova i definicija zakona i države u svim oblastima, vidimo da su se najstarije vrednosti, kada su se suočile sa onima Afrike i Bliskog istoka, iznenada ili postepeno pretvorile u svoje suprotnosti — čak i dok su zadržavale svoje staro nazivlje. Tako su naši učeni istoričari utvrdili — i još uvek to rade — da su u severnoj i centralnoj Italiji živeli Etrurci, Sabinjani, Oskanci, Sabeljani, Ekvi i Samnićani, dok su na jugu bili Feničani, Sicilijanci, grčki trgovci i naseljenici i razni bliskoistočni narodi. Iznenada — kako i zašto nije objašnjeno — izbio je sukob protiv jednog dela ovih plemena: njihovih bogova i boginja, njihovih koncepata zakona, njihovih političkih pretenzija. Ne pominje se novi faktor u ovom prevratu, ili ako se pominje, to je bez ikakvog istraživanja njegove stvarne prirode. Akademski svet pada nazad na izlizanu kliše „razvoja čovečanstva“, koji je očigledno nastao u službi oplemenjivanja. U ovom trenutku, naši cenjeni sakupljači činjenica su u skladu sa romantičarskom školom mitologa; obe se slažu da su Etrurci sigurno posedovali višu kulturu od bucmasti Latini. Pošto je ova verzija iznenadnog, gotovo magijskog, skoka ka višem duhovnom nivou i superiornijem obliku društvene organizacije na kraju diskreditovana, čak i noviji interpreti istorije izmislili su teoriju poznatu kao „ciklična kultura“. Ova nova doktrina bila je jednako prazna kao teorija univerzalnog razvoja, koja je važeća samo u umu akademika ili sveštenika. Bilo je jednako malo pomena o stvaraocima ove kulturne revolucije kao što je bilo o evoluciji u spisima papa 19. veka. Jednog dana, niotkuda, kulturna revolucija magično pada na Indijce, Persijance, Kineze i Rimljane i efektuje potpunu transformaciju ljudskih stvorenja koja su prethodno zagrlila različite vrednosti. Govori nam se o nekoj vrsti biljnog rasta, cvetanja i propadanja mističnih ciklusa, sve dok prosvećivači morfologije istorije, suočeni sa najjačom kritikom, konačno ne promrmljaju na kraju druge ili treće knjige nešto o krvi i krvnoj vezi. Čak i ova najnovija intelektualna varka sada počinje da gubi kredibilitet. Rimski kulturni ciklus i novi razvoj nisu poticali iz domaćeg etrursko-feničanskog soja, već uprkos njemu i njegovim vrednostima. Novi nosioci kulture bili su nordijski imigranti i plemenita nordijska aristokratija koja je počela da se takmiči za italijansko tlo sa autohtonim negroidnim Ligurcima i bliskoistočnim Etrurcima. Istina je da je u ovom okruženju nordijska aristokratija morala da napravi niz ustupaka. Međutim, demonstrirala je svoj pravi karakter u najgorčim borbama i nemilosrdnije nego što su to učinili umetnički nadareniji Helene, kada je proterala poslednjeg etrurskog kralja, Tarkvinija Superba [509. pre nove ere]. Iako je veliki deo ovih dostignuća postao zajedničko nasleđe cele Evrope, mnogo toga što je bilo propalo i tuđe kasnije je preneto u Evropu ponovnim navalom rasnog haosa.

ETRURSKA DEKADENCIJA

Etrurci, Ligurci, Sicilijanci i Feničani (ili Kartaginjani) nisu bili ranija etapa razvoja, niti su bili plemena rimskog naroda koja su svako dalo svoj doprinos opštoj kulturi. Pravi oblikovaoci rimske države stajali su nepomirljivo protiv njih svih i, na osnovu rasno-narodnih principa, potčinili ih i delimično istrebili. Samo onaj duh, ona volja i one vrednosti koje su se otkrile u ovoj borbi zaslužuju da se nazovu rimskim. Etrurci nam predstavljaju neuporediv primer načina na koji grčka religija i način života nisu pružili napredak niti duhovno uzdizanje. Kao i drugi bliskoistočni narodi, Etrurci su u nekom trenutku naišli na atlantsko-nordijsku mitologiju, koja je tada bila utelovljena u grčkoj tradiciji; Etrurci su zatim imitirali grčku plastičnu i slikovnu umetnost kako su najbolje mogli, čak i prisvajajući helenski panteon. Uspeli su samo da iskvare sve čega su se dotakli i da svaki atribut pretvore u svoju suprotnost. Ipak, ovo je pružilo dovoljan razlog za izvesne istraživače da glupo brbljaju o „izuzetnom duhovnom nasleđu“ Etruraca i osnovi za rast koju je pružio, i za svetsko-istorijsku posvećenost simbolizovanu u njihovoj tragičnoj sudbini. Sve ovo očigledno proističe iz istog unutrašnjeg osećaja identiteta koji vezuje rastuću masovnu-čovečnost megalopolisa na veoma značajan način sa celokupnim bednim otpadom Azije. Legende i grobnice Etruraca čine veoma jasnim razloge zašto su muževni, zdravi, farmerski narod vodili tako očajnički rat protiv njih. Dva primera epitomizuju etrurski karakter; sveta prostitutka i sveštenik-mađioničar koji je, pomoću strašnih rituala, držao terore podzemlja na odstojanju. Velika kurva Vavilonska, o kojoj Apokalipsa govori, nije bajka ili metafora, već istorijska stvarnost potvrđena stotinama puta. Bila je to doslovno vladavina hetaira nad narodima Bliskog i Srednjeg istoka. Na visokim festivalima, u svim centrima ovih različitih rasnih grupa, zvanične prostitutke su bile postavljene na tron kao otelotvorenje zajedničke senzualnosti i univerzalne pohotljivosti. U Fenikiji, služile su Kibeli i Astarti; u Egiptu, velikoj svodnici Izidi; u Frigiji, kao sveštenice potpuno neobuzdanih zajedničkih seksualnih orgija. Vladajuća sveštenica ljubavi pridruživala se njen ljubavnik obučen u prozirne libijske haljine. Namazana skupocenim parfemima i ukrašena dragocenim draguljima, zatim su se kopulirale pred svim narodom — baš kao što je Absalom učinio sa Davidovim konkubinama u 2. Samuilovoj 16:22. Ovaj primer je imitiran u Vavilonu, u Libiji i u Rimu pod etrurskom dinastijom, gde je boginja-sveštenica gurala instituciju hetaira do krajnje granice, u najbližoj saradnji sa etrurskim sveštenicima. Pokušaji su učinjeni veoma rano da se protumače etrurski natpisi na grobovima, mumijskim omotačima i papirusnim svicima, ali tek sa Albertom Grinvadelom (1856–1935) script je uspešno dešifrovan; i rezultati pokazuju Etrurce u gnusnom svetlu. Čak i grčki solarni mit — da sunce umire i zatim se ponovo rađa kao bog iz tamne noći i sa udvostručenom potentnošću — prisvojen je kao etrurski motiv. Ali u rukama etrurskih sveštenika, ovo postaje azijska magija: čarobnjaštvo povezano sa pederastijom, masturbacijom, ubistvom dečaka i magijskim prisvajanjem ubijenog od strane svešteničkog ubice, zajedno sa proročanstvima izvedenim iz izmeta i nagomilanih utroba žrtava. Muževni falus sunca impregnira sebe magijskim falusom na solarnom disku — egipatskoj tački na suncu — koji ga konačno prodire. Iz ovoga se rađa zlatni dečak, fetus dečaka sa magijskim otvorom. Ovo je takozvani „pečat večnosti“. Nasilje magijskog falusa zamišljeno je kao bik koji se kopulira sa takvom frenetičnom snagom da se disk kotrlja a falusonosac roga pretvara u vatru: falus onoga koji poseduje nebesa. U beskrajno ponavljanim opscenostima, originalni mit je degradiran u odvratnu homoseksualnu ljubav. Ovo je vidljivo na zidnim slikama grobnica, kao u Golini grobnici, gde mrtvac drži banket sa svojim dečakom-ljubavnikom u sledećem svetu, i gde dva gigantska falusa iskaču iz žrtvene vatre kao rezultat magijskog satanskog rituala. Prema natpisu, ovo, munja savršenstva, je tako savršeno. Prevedeno iz žargona magije, ovo znači da stvorenje rođeno od žene je deifikovano nakon što se raspadne i postaje falus. Iz natpisa Cippusa iz Peruđe, zabeležan je saziv satanskih sveštenika koji prizivaju spektralnu manifestaciju da bi goreli u demonskoj freniji. Onaj koji ima ovog dečaka ima demonski nož. Večna je vatra dečaka, magus savršenog pečata. Ubijeni dečak sada postaje kozlić. Munja personifikovana je metamorfoza sina stečenog kršenjem — savršeni kozlić. Ovde nalazimo poreklo rogatih priviđenja i kozoglavog đavola, čija je pojava u literaturi veštičarenja dotad bila nerešena zagonetka. Njegovi antički tipovi su Minotaur, posebno onaj iznad poznate grobnice u Kornetu, Groba Bikova, i grčki Satir. „Jasno ilustruje zločin koji viče ka nebu“, komentariše Grinvadel. Značenje ovih stalno ponavljanih običaja etrurske religije treba videti u sudbini sramno zloupotrebljenog dečaka-prostitutke, koji je rasporen da simbolizuje rođenje dnevnog sunca iz jajeta koje je njegova prikaza razvila kada je oplođena semenom sakupljenim u činijama. Tako se pojavljuje spektralni bik, vatren kao sunce, seksualno uspravan i ponovo i ponovo izvršava demonsku samokopulaciju. Izvođenjem ovog rituala, duh ubijenog dečaka navodno prelazi na sveštenika, koji je predstavnik „Izabranih“ (Rasna, Rasend) — kao što su se Etrurci, poput Jevreja, nazivali. Sveštenik zatim pušta da dimovi iz utroba uzlaze u nebo. Postoji takođe magijska upotreba izmeta, još jednom u gnusnoj parodiji grčkog solarnog mita. Božanski heruvim dostiže vrhunsku moć, koja emanira iz njega kao šest rolni zlatnog izmeta, stvarajući vatru nebesa. Izabrani postaje takav snabdevajući svoje utrobe. Etrurske vaze pružaju obilje dokaza za ovo; veštice su prikazane kako nude novac mladim ljudima da ih ubede da se posvete i zatim uzlaze u nebo u plamenu. Ovde leži novi dokaz za prvobitni dom veštičarenja i satanizma na evropskom tlu. Lako je razumeti reči učenjaka poput Grinvadela, koji u ovom pogledu vidi bliske analogije sa tibetanskim tantrama lamaizma:

Nacija koja je spremna da slika zidne slike iznad ulaza u grobnice poput dve scene u Grobu Bikova [oko 520. pre nove ere], koja dozvoljava sebi da piše takvu prljavštinu u grobnicama i slikama poput onih u Golini grobnici, i da pokriva sarkofage najodvratnijim scenama — dovoljno je da spomenem sarkofag iz Kijuzija — da stavi u ruke predstave mrtvih kao u tekstu Pulenana papirusnog svitka, da pokrije toaletne predmete najstrašnijim opscenostima, paradira najgnusnijom ljudskom degeneracijom kao svojim nacionalnim nasleđem i religijskim uverenjem.

Kao uvod, neophodno je biti sasvim jasan o pravoj prirodi Etruraca, kako bismo potpuno razumeli da su nordijski Latini — pravi Rimljani — imali ista iskustva kao nordijski Helene pre njih i nordijski Teutoni nakon njih. Kao numerički mala rasa, Nordijci, sa svojim snažnim naglaskom na patrijarhatu i porodici, vodili su očajničku borbu protiv sila hetairizma. Očistili su veliku kurvu, etrursku kraljicu Tanakvil [oko 600. pre nove ere], pretvarajući je u vernu zaštitnicu majčinstva i prikazujući je sa haljinama i vretenom kao čuvara porodice. Protiv čarobnjaštva gnusnog sveštenstva, Nordijci su postavili tvrdi rimski zakon i dostojanstvo rimskog Senata. Mačem su očistili Italiju od Etruraca — kao rezultat čega se posebno istakao veliki Sula — i od Kartaginjana, koje su Etrurci uvek pozivali u pomoć. Ipak, premoć brojeva, prevladavajuće sujeverje i uobičajena međunarodna solidarnost nitkova i šarlatana postepeno su erodirali stari častan rimski život. Ovo je pogoršano nužnošću da se rimska snaga održi regrutovanjem podrške iz rasnog taloga mediteranskih naroda. Posebno, Rim nije bio u stanju da izbaci haruspeksa i augura [tj. šamane i sveštenike]. Čak je i Sula bio praćen haruspeksom Postumijem, a Julije Cezar drugim takvim po imenu Spurinna. Burkhard je već imao nagoveštaj o ovim sada utvrđenim činjenicama, koje savremeni Etrurci naših velikih gradova pažljivo ignorišu. Napisao je u svojoj Grčkoj kulturnoj istoriji (1898) sledeće:

Kada je, međutim, sa oslobađanjem svih ljudskih strasti tokom poslednjih godina rimske republike, ljudska žrtva ponovo pojavila u najgnusnijem obliku, kada su zakletve davane nad utrobama zaklanih dečaka — kao sa Katilinom i Vatinijem (vidi Ciceron, In Vatinium, 6) — onda se nadamo da to nije imalo nikakve veze sa grčkom religijom ili navodnim pitagorejstvom Vatinija.

Rimske gladijatorske borbe, prema kojima je Grčka održavala stalno gađenje, poticale su iz Etrurije, u početku kao pogrebni rituali za mrtve aristokrate. Ovo je jasno ukazivalo da je ljudska žrtva takođe bila karakteristika etrurske religije. Etrurski sveštenik Volgatije koji je, na Cezarovoj sahrani, ekstatično proglasio poslednji vek Etruraca, bio je samo jedan od mnogih koji su vršili veliku moć nad rimskim životom i manipulisali patnjama naroda u interesu Bliskog istoka. Kada je Hanibal stajao pred kapijama Rima [216. pre nove ere], ovi haruspeks sveštenici su proglasili da je pobeda moguća samo usvajanjem kulta Velike Majke. Ovo je doneto iz Male Azije, i Senat se ponizio idući peške do obale da ga primi. Na taj način je sveštenstvo Male Azije ušlo u Večni Grad, zajedno sa velikom kurvom Pelazgijana, ili „lepa i prijatna kurva“ (Nahum 3:4), i nastanilo se na svetoj Palatinskoj brdu, žarištu stare rimske misli i kulture. Usledile su uobičajene bliskoistočne religijske procesije. Kasnije, međutim, razvrat je ograničen na distrikt iza zidova hrama, da bi se izbegao gnev boljeg dela naroda. Nažalost, haruspeksi su trijumfovali. Rimsko papstvo bilo je njihov neposredni naslednik, a hijerarhija hrama — Kolegijum kardinala — predstavljala je amalgam etrurskog bliskoistočnog sirijskog sveštenstva, Jevreja i nordijskog rimskog Senata. Srednjovekovna slika sveta takođe potiče od etrurskih haruspeksa, tog strašnog sujeverja magije i veštičarenja, kojem su milioni Evropljana pali kao žrtve. Nije nestalo sa Čekićem veštica. Još uvek opstaje u crkvenoj literaturi danas, da bi bilo oživljeno u bilo kom trenutku. Može se videti u onim gargojlima koji ne retko unakažuju naše nordijske gotičke katedrale grotesknošću krajnje abnormalnosti. Čak i u Danteu, u grandioznom obliku, bastardizovana etrurska antika eruptira novo. Njegov Pakao [oko 1350] sadrži brodara pakla, vatrenu baruštinu Stiksa, krvoločne pelasgijske Erinije i Furije, kretskog Minotaura, demone u obliku odvratnih ptica koji muče samoubice i amfibijsko čudovište, Beriona. Prokleti trče kroz užarenu pustinju pod kišom vatrenih kapi. Zločinci su pretvoreni u žbunje na kojima se Harpyje hrane, i iz svake slomljene grančice njihova krv šiklja, praćena neprekidnim vrištanjem agonije. Crni psi progone druge zločince i kidaju ih na komade sa neizrecivim bolom. Rogati demoni bičuju prevarante. Prostitutke su utopljene u smrdljivom izmetu. Pape, krive za prodaju privilegija, zatvorene su unutar uskih jaruga. Tamo venuju, njihove mučene noge se grče u plamenu, dok Dante glasno psuje degenerisano papstvo kao kurvu Vavilonsku. Grobni natpisi i slike u Toskani otkrivaju da su sve ove ideje podzemlja etrurskog porekla. Baš kao u hrišćanizovanoj „gornjoj“ svetu Srednjeg veka, ideja večnosti je prikazana sa ljudima obešenim za ruke i mučenim plamenim žeravicama i drugim đavolskim uređajima. Osvetoljubive Furije su Etrurci prikazivali kao potpuno gnusne, sa životinjskim ili negroidnim crtama, šiljatim ušima, zamršenom kosom, očnjacima i tako dalje. Bila je to jedna takva Furija sa ptičjim kljunom koja je mučila Tezeja svojim otrovnim zmijama, kao što zidna slika u Tombi del Oreo u Kornetu pokazuje. Da li ovo otkriva prvobitnu mržnju prema legendarnom osvajaču drevnih demona Atine? Pored ovih Furija su Tifon i Ehidna, ona užasna, jednooka čudovišta sa zmijama umesto kose. Etrurci su generalno boravili sa sadističkim uživanjem nad svakom mogućom predstavom mučenja, ubistva i žrtve. Klanje ljudskih bića bilo je posebno prijatno za njih. Muzički netalentovani, bez ikakvih poetskih darova, nesposobni da proizvedu sopstvenu organsku arhitekturu i bez čak i rudimenata filozofije, ovaj bliskoistočni narod posvetio se proučavanju ptičjih utroba i složenim magijskim i žrtvenim ritualima. Ne bez neke tehničke sposobnosti, bio je gotovo potpuno posvećen trgovini i, jer je bio uporan, otrovao je rimsku krv i preneo svoju opsesiju paklenim mukama u svetu koji dolazi crkvama. Gnusni i zverski demoni postali su trajan i efikasan alat papa i, kroz konceptualni svet koji je bio zatrovan crkvom Rima, dominirali našim Srednjim vekom. Srednjovekovna umetnost daje šokantno svedočanstvo o ovome. Dokaz za ovo može se videti čak i na Isenheimskom oltaru, kao i u Silascima u Pakao drugih umetnika. Samo kada naučimo da prepoznamo potpuno tuđa porekla ovih koncepata i prikupimo rezoluciju da se oslobodimo ovog đavolizma, odbacićemo Srednji vek. Ali sa našim oslobođenjem, rimska crkva, koja je neraskidivo povezana sa sadističkim vizijama etrurskog pakla, će se srušiti iznutra.

DOLAZAK HRŠĆANSTVA

U ovaj rasno-beskonačni haos koji je sada bio Rim došlo je hrišćanstvo. Njegov uspeh se u velikoj meri objašnjava njegovom koncepcijom grešnog sveta i spasenjem kroz milost, što je bilo njegov prirodni kompliment. Doktrina o prvobitnom grehu bila bi neshvatljiva narodu čiji je rasni identitet bio neokaljan. U takvom narodu boravi sigurna samouverenost u sebe i u svoju volju, koju smatra sudbinom. Koncept greha bio je jednako tuđ homerovskim herojima kao i drevnim Indijcima, Germanima Tacita ili epovima i sagama Ditriha fon Berna [oko 500-ih nove ere]. Pritiskujući osećaj greha je siguran simptom rasne bastardizacije. Rasna zagađenost se pokazuje na niz načina: u odsustvu jasnog smera u misli i delu; u unutrašnjoj sumnji u sebe; u osećaju da je postojanje jednostavno plata za greh, radije nego neophodan i tajanstveni imperativ samousavršavanja. Osećaj lične pokvarenosti dovodi do čežnje za milošću, i to je jedina nada za proizvode mešanja. Bilo je prirodno, stoga, u onome u kome je još uvek živeo stari rimski karakter, da se pojavi gađenje prema širenju hrišćanstva, posebno jer je ono predstavljalo potpuno proleterski i nihilistički politički etos. Grubo preuveličani izveštaji o krvavim progonima hrišćana nisu, u stvari, bili pokušaji suzbijanja savesti, kao što crkvena istorija tvrdi — rimski Forum bio je otvoren za sve bogove — već su bili usmereni na zaštitu države od egzistencijalne političke pretnje. Bilo je rezervisano za Crkvu, u njenom pavlovsko-avgustinskom obliku, da izmisli doktrinarne savete i spaljivanje na lomači, u svrhu uništenja duha. Klasična nordijska antika nije znala ništa o ovome, a germanski svet je takođe uvek bio u pobuni protiv ovog levantinskog uvoza.

Crkveno hrišćanstvo je učinilo cara Dioklecijana [vladavina 284–305] posebnim ciljem svojih napada. On je bio niskog porekla, iako verovatno delimično germanskog porekla. Imao je plave oči i veoma belu kožu i bio je čovek ličnog integriteta tipa kojeg je divio Marko Aurelije. Njegov porodični život bio je iznad svake sumnje. U svim državnim stvarima, Dioklecijan se ponašao sa velikom umerenošću. Bio je protiv svih oblika ugnjetavanja, favorizovao je religijsku toleranciju i samo je autorizovao akciju protiv egipatskih prevaranata, gatara i čarobnjaka. Car Galijen [253–268] je već dao zvanično priznanje hrišćanskom kultu, i hrišćanske građevine su podizane bez smetnji. Ono što je u početku poremetilo organski razvoj, međutim, bile su svađe suparničkih biskupa. Dioklecijan je izvinio svoje hrišćanske vojnike od paganskih žrtava i insistirao samo na vojnoj disciplini. Ali upravo u ovoj oblasti njegov autoritet je bio osporen od strane vođa afričke Crkve, tako da su regruti odbili da obavljaju svoje dužnosti na osnovu svog hrišćanstva. Jedan takav pacifista, uprkos prijateljskim opomenama, uporno je ostao u svojoj tvrdoglavosti sve dok konačno nije morao biti pogubljen zbog pobune. Takvi preteći simptomi konačno su ubedili Dioklecijana da insistira na učešću hrišćana u državnim ceremonijama religijske prirode. Čak i sada, nije generalno kažnjavao hrišćane koji su odbili da se pokore, već ih je samo otpustio iz vojne službe. Jedini rezultat je bio tok nemilosrdnih zloupotreba od strane hrišćana, čiji su međusobni sukobi takođe ugrožavali građanski mir na druge načine. Konačno, država je preduzela akciju u samoodbrani. Čak i sada, Dioklecijan nije zahtevao smrtnu kaznu — kao što je učinio u slučaju nekih prevarantskih trgovaca — već je samo sveo buntovnike na status klase robova. Ishod ovoga bio je pobuna i paljevine usmerene protiv same careve palate. Provokacije od strane hrišćanskih zajednica, dotad neometanih i koje su postale arogantne kao posledica, sledile su jedna za drugom širom Carstva. Nastali strašni progoni hrišćana od strane „čudovišta“ Dioklecijana svodili su se na devet pobunjenih biskupa pogubljenih i u Palestini, centru najnasilnijeg otpora, ukupno 80 smrtnih kazni stvarno izvršenih. Nasuprot tome, onaj vrhunski hrišćanski vojvoda od Albe [oko 1570] poklao je 100.000 jeretika u malim Holandijama samim. Samo ponovnim ispitivanjem ovih događaja moguće je otresti se hipnotičkog efekta sistematski falsifikovane istorije.

Tako se car Julijan „Odstupnik“ [vladavina 361–363], koji je takođe verovao u jednaka prava za sve kultove, pojavljuje u novom svetlu, jer nije oklevao, na osnovu pobožnih uverenja, da se suprotstavi portparolima Boga. On je dobro znao šta je u pitanju kada je napisao: „Kroz ludosti Galilejaca, naša država je gotovo uništena; ali sada, hvala bogovima, spasena je. Stoga ćemo poštovati bogove i svaki grad u kome još uvek postoji pobožnost“.

Ovo se pokazalo potpuno opravdanim, jer čim je hrišćanstvo postalo državna religija pod Konstantinom [koji se preobratio 310], duh Starog zaveta mržnje pokazao je svoje gnusno lice. Hrišćani su odmah zahtevali primenu kazni propisanih u Starom zavetu protiv obožavanja idola. U Italiji, sa izuzetkom samog Rima, hramovi Jupitera su zatvoreni. Možemo saosećati sa očajanjem Julijana, ali istovremeno možemo videti da istorija ranog hrišćanstva treba da bude ponovo napisana — i da biskup Eusebije [oko 300] jedva da je pouzdan izvor.

Hrišćanstvo, kako je uvedeno u Evropu preko rimske Crkve, potiče iz mnoštva korena. Ovo nije mesto za detaljniju studiju njegovih izvora; nekoliko osnovnih opservacija moraće da bude dovoljno.

POREKLO HRŠĆANSKE TEOLOGIJE

Velika ličnost Isusa Hrista, kakav god oblik da je prvobitno imala, bila je izobličena i zbunjena odmah nakon njegove smrti sa svim đubretom jevrejskog i afričkog života. U Bliskom istoku, Rim je vladao sa velikom čvrstinom i efikasno ubirao poreze. Shodno tome, među njihovim podređenim populacijama pojavila se želja za oslobodiocem i vođom robova; otuda legenda o „Hristosu“. Počevši od Male Azije, ovaj mit o Hristosu proširio se na Palestinu, gde se povezao sa jevrejskim mesijanskim čežnjama i konačno se prikačio za ličnost Isusa. Pored sopstvenih izjava, njemu su lažno pripisivane reči i doktrine bliskoistočnih proroka i, ironično zaista, u obliku proširenja drevnih arijskih moralnih precepta: na primer, u devet-zapovednoj tablici koja je već bila prisvojena od Jevreja kao njihove Deset zapovesti. Na taj način, Galileja je spojena sa celim Bliskim istokom. Hrišćanski pokret, koji je razbijao stare oblike, činio se fariseju Savlu [kasnije, sv. Pavlu] da ima velike izglede za praktičnu korisnost. U iznenadnoj odluci, on se pridružio njegovim redovima i, posednut neobuzdanim fanatizmom, propovedao je međunarodnu revoluciju protiv Rimskog carstva. Uprkos svim kasnijim pokušajima reforme, njegove doktrine još uvek zadržavaju jevrejsku duhovnu osnovu — talmudsko orijentalni aspekt i katoličke i luteranske crkve. Pavle je postigao nešto što se nikad ne priznaje u religijskim krugovima: Učinio je potisnutu jevrejsku nacionalnu pobunu međunarodno efikasnom, tako da je utro put za dalje širenje rasnog haosa u drevnom svetu. Jevreji u Rimu su ovo dobro znali, kada su nudili svoje sinagoge kao mesta gde je on mogao da drži svoje prozelitske govore. Činjenica da je Pavle, uprkos povremenoj kritici Jevreja, dobro znao da služi jevrejskom cilju, vidi se u nekoliko previše otvorenih pasaža u njegovim pismima:

Jer želeo bih da sam ja sam proklet od Hrista za svoju braću, svoje sunarodnike po telu, koji su Izraelci, kojima pripadaju usvojenje, slava, zaveti, davanje zakona, služenje Bogu i obećanja; od kojih su očevi i od kojih, po telu, Hristos dođe, koji je iznad svega, večno blagosloveni Bog. (Rimljanima 9:3–5)

Jer ako si ti isečen iz masline koja je divlja po prirodi i protivno prirodi si kalemljen u pitomu maslinu, koliko će više ovi, koji su prirodne grane, biti kalemljeni u svoju sopstvenu maslinu? Jer ne želim, braćo, da budete neupućeni u ovu tajnu, da ne biste bili mudri u svom sopstvenom mišljenju, da je slepilo delimično pogodilo Izrael dok punina neznabožaca ne uđe. (Rimljanima 11:24–25)

Ovo je identično sa doktrinama moderne degenerisane sekte ozbiljnih proučavalaca Biblije. Jevanđelje po Jovanu, koje još uvek zadržava aristokratski duh, nastojalo je da brani hrišćanstvo protiv ove kolektivne bastardizacije, orijentalizacije i jevrejizacije. Oko godine 150, Marcion, koji je bio Grk, još jednom je predstavljao nordijsku ideju svetskog poretka zasnovanog na organskoj napetosti i hijerarhijskoj strukturi. Ovo je bilo u direktnoj suprotnosti sa semitskom koncepcijom kapricioznog boga koji je vršio bezgraničan despotizam. Marcion je stoga odbacio Stari zavet kao knjigu zakona očigledno lažnog božanstva. Slične napore su učinili neki od gnostika. Ali Rim, sada rasno zagađen izvan spasenja, bio je potpuno posvećen Africi i Siriji i ugušio je jednostavnu suštinu Isusa sa dodatcima kasnorimskih ciljeva svetskog carstva i ekumenske crkve. Sukobi najranijih vekova naše ere ne mogu se razumeti osim kao borbe rasnih duša protiv hidre-glave rasnog haosa. U ovome, bliskoistočna mešavina sujeverja, ludačke magije i senzualnih misterija okupila je sve što je bilo haotično, slomljeno i degenerisano, tako da je zarazila hrišćanstvo onim raskolničkim karakterom koji ga još uvek pogađa do današnjeg dana. Tako je, sluškinjska religija, njena prava priroda prikrivena zloupotrebom velike ličnosti Isusa, ušla u Evropu.

Nastalo hrišćanstvo, izvedeno iz mnoštva izvora, demonstriralo je zapanjujuću kombinaciju apstraktne duhovnosti i demonske magije, kao i izuzetne moći infiltracije, bez obzira na druge struje koje su u njemu asimilovane. Kao što su Čemberlen i Delič već naglasili, nema ni najmanjeg obaveznog razloga da se pretpostavi da je Isus jevrejskog porekla, čak i ako je odrastao u jevrejskim krugovima misli. Neki zanimljivi rezultati istraživanja mogu se naći kod dr. Emila Junga, u njegovoj knjizi Istorijska ličnost Isusa (1924). Prema sirijskom hrišćanskom propovedniku Efraimu (306–373), Isus je imao Danajku ženu (rođenu iz Dana) kao majku i latinskog oca. Efraim ne vidi ništa nečasno u tome, dodajući: „Isus je tako izveo svoje poreklo od dve veoma velike i slavne osobe, majčinski od Sirijaca, očinski od Rimljana“. Efraim pretpostavlja da je ovo znanje dobro poznato. Ideja Trojice, na primer, bila je poznata mnogim mediteranskim narodima u obliku oca, majke i sina, i u preceptu „Sve se deli na troje“. Majka je simbolizovala plodnu zemlju, otac kreativni princip svetlosti. Sada, umesto majke, pojavljuje se Sveti Duh kao svesno povlačenje od čisto fizičkog. Takav je bio hagion pneuma [„sveti duh“] Grka i prana Indije. Ova duhovnost i njen naglasak nisu bili ukorenjeni u rasno-nacionalnoj osnovi uslovljenoj polaritetom organskog života. Umesto toga, postala je sila bez smera. „Nema ni Jevrejina ni Grka, nema ni roba ni slobodnog, nema ni muškog ni ženskog“, napisao je Pavle Galatima [3:28] — Galatima koji su bili poslednji ostatak velike keltske migracije niz dolinu Dunava i u Malu Aziju. Na osnovu ovog nihilizma, koji je poricanje svega organskog, on zatim poziva na veru u Hrista. Ovo je predstavljalo potpuno odbacivanje svih kulturno-stvaralačkih vrednosti Grčke i Rima — iako je, naravno, hrišćanstvo usvojilo degenerisani oblik takvih vrednosti — i efektovalo njihovo raspadanje. Zahvaljujući svom snažno isključivom karakteru, hrišćanstvo je tada moglo da okupi one koji su izgubili smer. Dalji korak ka poricanju prirodnog života ležao je u dogmatskom tvrdnji o devičanskom rođenju. Ipak, ovo je uobičajeni deo solarnog mita koji se nalazi među različitim narodima od severne Evrope do Južnomorskih ostrva. Apstraktna duhovnost, međutim, bila je flankirana sa obe strane svom magijom Male Azije, Sirije i Afrike. Demoni koje je Isus isterao i koji su prešli u svinje [Marko 5:1; Matej 8:28]; smirivanje olujnog mora na njegovu zapovest [Marko 4:35; Luka 8:22]; njegovo sertifikovano vaskrsenje iz mrtvih [Marko 16]; njegovo uzlazak na nebo [Luka 24:51] — sve ovo bilo je stvarna polazna tačka za [falsifikovano] hrišćanstvo i nesumnjivo je uveliko ojačalo sposobnost da se izdrži mnogo patnje. Tako svet nije nastavio od života spasitelja (soter) već od njegove smrti i njenih čudesnih posledica. Ovo je jedini motiv pavlovskih poslanica. Gete je, nasuprot tome, smatrao da je život Hrista bio važan, ne njegova smrt. U tome je Gete svedočio o duši germanskog Zapada, izraženoj u „pozitivnom hrišćanstvu“, nasuprot negativnom hrišćanstvu zasnovanom na sveštenstvu i maniji veštičarenja i koje potiče iz etrursko-azijskih koncepata.

Kao što je ranije naznačeno, pogrešno je kada naši naučnici predstavljaju transformaciju grčkog života kao da je postojao razvoj od htoničkih bogova do božanstva svetlosti i od matrijarhata do patrijarhata. Jednako je pogrešno kada govore o naivnom popularnom pogledu koji je kasnije uzdignut do uzvišene misli. U stvarnosti, pored antihtonijske borbe, u kasnijoj prevlasti intelektualnih doktrinarnih sistema, u pokušaju da se vrši politička ograničenja nad ranijim i neograničenim načinima, dolazi do sušenja kreativnih rasnih snaga. Na kraju imamo samo platonsku reakciju koja je nastojala da veštački postigne ono što je krv već bila previše slaba da postigne. Nordijski Grk nije prepoznao nikakvu odvojenu svešteničku kastu. Njegovi sveštenici dolazili su iz aristokratskih porodica. Pevači i pesnici prenosili su dela i postupke grčkih heroja i bogova. Slobodni grčki duh bio je jednako tuđ dogmatizmu kao i raniji indijski i kasniji Teuton. Gimnastika i muzika bile su suština njegovog obrazovanja; ovo je uspostavilo neophodne pretpostavke za proizvodnju hoplita, građanina države. Samo je Sokrat [oko 430. pre nove ere] mogao da propoveda takvu ludost kao ideju da se vrlina može podučavati i prenositi svim ljudima — ideju dalje usavršenu od Platona: Onaj koji zaista razume prirodu sveta ideja mora nužno biti vrl. Sa promulgovanjem takvog individualističkog i bezličnog pogleda na svet, sekira je zaista udarena u korene grčkog života. U isto vreme, ovaj bezkorenski intelektualizam je dozvolio preporod svih onih azijskih praksi koje su bile proterane apolonskom grčkom disciplinom. Ovde možemo pratiti sa apsolutnom objektivnošću naizmenično igranje koje se dešava između intelektualizma i magije. I razum i volja, ako ne uvek svesno, teže istom cilju. Oba su istinita prirodi — krvno-određena i organski uslovljena. U meri u kojoj racionalni pogled na svet postaje nesiguran u svoju validnost zbog promenjene prirode onih koji ga predstavljaju, on takođe postaje preuzak za racionalne konstrukte. U isto vreme, onaj deo koji je zasnovan na volji degeneriše u magiju i proliferaciju jednog sujeverja za drugim. Rezultat raspadanja racionalne, voljne rasne duše je pogled na svet zasnovan na intelektualnoj magijskoj podstrukturi — kada nije samo besmisleni individualizam i neobuzdana bastardizacija. U prvom slučaju, katolička Crkva i, u manjoj meri, protestantizam pružaju intelektualna opravdanja za magijsko verovanje. Kasni helenizam nudi primer potonjeg. Negativno i pozitivno hrišćanstvo su bila zaključana u sukobu od samog početka, i taj sukob se danas vodi sa sve većom gorčinom. Negativni tip naglašava svoju levantinsko-etrursku tradiciju, svoje apstraktne dogme i stare običaje; pozitivni tip svesno poziva na nordijsku krv da se probudi, baš kao što su u svojoj jednostavnoj nevinosti prvi Teutoni učinili kada su upali u Italiju, donoseći obnovljenu snagu toj bolesnoj zemlji.

„PREPOROĐENJE“

Čak i pre pojave dela Hjustona Čemberlena, odavno je bilo opštepoznato da su sve kreativne vrednosti zapadnih nacija germanskog porekla. Čemberlen je prepoznao kao samo po sebi razumljivo da će, sa povećanjem razblaživanja ove germanske krvi, doći i do istovremenog opadanja kreativnosti — kreativne za nacije, oblikujuće za tipove — koja je bila njena funkcija i da će stoga celokupna kultura Zapada propasti. Nova istraživanja preistorije podržavaju Čemberlenovu tezu i, u kombinaciji sa etnologijom, podstakla su sve ozbiljnije razmišljanje. Danas imamo strašnu svest da smo suočeni sa konačnom odlukom. Ili ćemo uzgajati staru krv i time naći obnovljenu vitalnost i pojačanu volju za borbu, ili će teutonsko-evropske vrednosti kulture i uređene vlade potonuti pod prljavim ljudskim potopom Kosmopolisa, osakaćene na vrućem i sterilnom asfaltu bestijalizovane sub-čovečnosti. Ili, možda, infiltrirati se poput kuge u Južnu Ameriku, Kinu, Holandsku Istočnu Indiju i Afriku, gde će ih konačna bastardizacija sustići.

Postoji još jedna karakteristika Čemberlenove misli koja je od odlučujućeg značaja danas. Pored njegovog naglaska na stvaranju novog sveta kroz nemački uticaj, on je razumeo da istorijski interval leži između starog nordijskog Rima i novog germanskog zapada, i da je ovaj međuperiode karakterisan neobuzdanim rasnim mešanjem. Video je ovu bastardizaciju kao naviranje svega bolesnog, levantinskih sujeverja i senzualnih ekscesa, sve dok grozničava psiha stanovništva nije prožela ceo svet. Čemberlen je, sa vrhunskom umetničkom veštinom seminalnog istoričara, nazvao ovaj period Dobom Rasnog Haosa. Čak i ako njegove vremenske granice defiinišu preciznu demarkaciju, svest o ovom procesu je postala široko rasprostranjena i samo po sebi razumljiva onima koji poseduju dublji uvid. Ova nova periodizacija, umesto antike i Srednjeg veka, bila je jedno od najvećih otkrića kraja 19. veka i čini osnovu za sva naša istraživanja istorije kako 20. vek napreduje. Ovo novo saznanje znači da da nije bilo Teodorika koji je sledio Karakalu, tama bi zauvek pala na Evropu. Verovatno je da bi se vrišteća močvara azijskih i afričkih polu-mešanaca — zaista, svih naroda mediteranskog obalnog regiona — na kraju stabilizovala, nakon divljih ekscesa. Život, večno oživljavajući, verovatno bi eliminisao mnogo toga što je bilo propalo i deformisano. Večno izgubljena, međutim, bila bi kreativna snaga duše koja je kontinuirano stvarala nove kulture. Nestala bi zauvek svetsko-transformišuća genijalnost tog univerzalno-tragačkog nordijskog čoveka. Samo bi nediferencirana čovečnost ostala da perpetuira vegetativno postojanje, baš kao što to čini u južnoj Italiji danas — ne živeći, već bestijalno preživljavajući, bez smelih vizija tela i duše, bez ikakvih stvarnih čežnji, boraveći u dubokom i pokornom zadovoljstvu na lavinim masama ili usred kamenih pustoši.

Stoga, čak i danas, ako se neko od nas može vizuelizovati i stvoriti novi, ipak veoma stari, tip Nemca negde koji, svestan duše, rase i istorije, bez oklevanja proglasi stare, ipak nove, vrednosti — onda će se oko ovog jezgra okupiti svi oni koji sada posrću u tami, iako ukorenjeni u drevnom tlu evropske domovine.

Tvrdim ovo sada da bih priznao, od samog početka, da nemam nameru da promovišem iluziju nauke bez hipoteza — kakvu su akademski zabludeli obično činili i nastavljaju da čine, kako bi dali utisak da nude univerzalno važeće propozicije. Ne postoji takva stvar kao nauka bez hipoteza. Skup pretpostavki se pravi, koji obuhvata ideje, teorije i hipoteze, kako bi se usmerile neorganizovane snage istraživanja duž jednog kursa. Zatim se testiraju eksperimentom kako bi se verifikovala njihova objektivna istina. Ali ove pretpostavke su rasno-određene, baš kao i vrednosti izvedene iz volje. Jedinstvena duša i rasa suočavaju se sa vaseljenom sa pitanjima sopstvene jedinstvene vrste. Pitanja koja postavlja Nordijac ne pojavljuju se kao problemi za Jevreje ili Kineze. Stvari koje se pojavljuju kao problemi za Evropljane čine se, drugim rasama, zagonetkama koje su već rešene. Na svim demokratskim skupovima danas čuje se proklamovana doktrina da su umetnost i nauka „međunarodne“. Lišeni duha, čija je otuđenost od života i bezlične vrednosti dovela 19. vek u nemilost, naravno sada ne mogu biti prosvetljeni u pogledu ograničenja takvog kosmopolitizma. Ali mlađa generacija, koja počinje da okreće leđa ovom stakleničkom stvaranju, otkriće, nakon nepristrasnog proučavanja raznolikosti ovog sveta, da „umetnost za umetnost“ ne postoji, nije postojala i nikad neće postojati. Umetnost je uvek stvaranje specifične krvi, i oblikom povezana priroda umetnosti biće samo istinski razumljiva onima iste krvi. Drugima, reći će malo ili ništa. Nauka, međutim, je takođe proizvod krvi. Sve što danas uobičajeno smatramo čisto apstraktnom naukom je proizvod germanske kreativnosti. Nordijsko-evropska koncepcija organizovanja sekvencijalnih događaja u okvir univerzalnih zakona nije jednostavno neka ideja po sebi koja je mogla da padne na pamet bilo kom Mongolu, Levantinčinu ili Afrikancu. Sasvim suprotno; ova ideja — koja se pojavila u drugom obliku u nordijskoj Heladi — bila je suočena hiljadama godina sa najfrenetičnijim neprijateljstvom od strane mnogih tuđih rasa i njihovih pogleda na svet. Ideja unutrašnjeg i ličnog zakona bila je najdublja uvreda za svaku sliku sveta konstruisanu na osnovu kapriciozne tiranije različitih sistema magije. Nauka naše vrste nije mogla da nastane iz pogleda na svet ponuđenog u Starom zavetu kao što nije mogla ni iz afričkog veštičarenja i demonologije. Upravo ova večna antiteza objašnjava borbu rimske Crkve protiv germanske nauke. A potonja je sledila svoj briljantan tok kroz potoke sopstvene krvi, prolivene od Rima.

STATIČNO I DINAMIČNO

Primitivnom čoveku, svet se pojavljuje kao niz nepovezanih slika u prostoru i senzacija u vremenu. Naknadno, um stvara kauzalne veze, a naš racionalitet uspostavlja „jedinstvo u raznolikosti“ postavljajući intelektualne parametre. Mreža ovih aktivnosti mi nazivamo našim iskustvom. Ovo je formalna osnova za sav život. Međutim, potonje se koristi na osnovno različite načine. Višak razuma u formulisanju ideja dovešće do toga da se različita jedinstva ograniče na sve manje i manje sveobuhvatnih šema. Krajnji kraj ovoga je jedan jedini princip objašnjenja sveta — monizam. Ovaj formalni monizam se izražava na različite načine u zavisnosti od toga da li se želi tumačiti svet u smislu materije ili u smislu sile. Logički mehanicista prihvata molekule, atome i subatomske čestice kao prvobitne supstance, čija raznolikost oblika i mnoštvo kombinacija na kraju stvara duh i dušu. Logički energetičar prepoznaje u materiji samo koncentrisani oblik latentne energije, koja može da se isprazni kao elektricitet, svetlost ili toplota. I materijalista i spiritualista monista su dogmatičari jer zaobilaze poslednji prividno-formalni, kao i prividno materijalni, prvobitni fenomen sveta jednom tvrdnjom koja odlučuje sva pitanja. Ovo je ili filozofski naučni princip, ili religijsko verovanje. Ovaj prvobitni fenomen, nakon odbacivanja višestrukog pluralizma, je polaritet svih fenomena i svega idejnog. Polaritet se pokazuje u svetlosti i senci, toplom i hladnom, konačnom i beskonačnom. Duhovno, pokazuje se kao istinito i neistinito; moralno, kao dobro i zlo (dihotomija koja se može osporavati samo u odnosu na konkretne primere); dinamički, kao kretanje i mirovanje, i kao pozitivno i negativno; u religiji, kao božansko i satansko. Polaritet se uvek manifestuje u simultanosti suprotnosti, ne kao hronološki naizmenično jedno sa drugim. Koncept dobra je neshvatljiv bez onog zla i samo ga dobija ograničenjem od njega. Negativni elektricitet se uvek pojavljuje istovremeno sa pozitivnim. Oba oblika su, u stvari, pozitivna — samo sa obrnutim znacima. „Ne“ postulira „Da“. Ideja duhovnog pojavljuje se zajedno sa idejom telesnog. Sav život, međutim, nastaje iz kontinuirane antiteze Da i Ne. Sve kreativno — čak i dogmatski monista, bilo materijalista ili spiritualista — postoji samo zbog upornosti večnog sukoba. Samo u ogledalu tela spiritualista percipira duh; samo sa pretpostavkom različitih fizičkih kvaliteta materijalista može da se bavi varijacijama oblika i promenama supstance. Sebe i vaseljena, stoga, suočavaju se kao dve krajnje polaritete, i naglasak koji duša polaže na jedan ili drugi određuje prirodu, ten i ritam njene interpretacije sveta i života. Iz ovog prvobitnog metafizičkog zakona bića i postajanja — polariteta koji su iskustveno međusobno isključivi u bilo kom datom trenutku — proističu dve vrste osećaja života: dinamičko i statičko stvaranje vrednosti.

Pretežno statički pogled na svet teži nekoj vrsti monizma. Nastojaće da uspostavi jednu duhovnu sintezu, jedan simbol, zaista jedan oblik života protiv svake polariteta, pluraliteta ili mnoštva. U religiji će insistirati na strogom monoteizmu. Investiraće ovog jedinstvenog boga svim crtama snage i značaja, pripisujući mu sve stvaranje. Čak će nastojati da objasni demonsko. Jehova se razvio u ovakvog boga i zatim, uz pomoć hrišćanske Crkve, provalio u zapadnu misao kao kruti i uski sistem. Originalno, Jevreji i Jevreji su bili uključeni u potpuno pluralističku teologiju. Svakako, njihov plemenski bog se brinuo o njihovim interesima i oni o njegovim, ali niko nije sumnjao da su drugi bogovi drugih naroda jednako stvarni i efikasni kao Jehova. Bilo je pod Persijskim carstvom da su Jevreji prvi put saznali za univerzalnog, kosmičkog boga, Ahura Mazdu (boga svetlosti) i njegovog neprijatelja, tamnog Ahrimana. Ova dualnost je preneta na Jehovu — univerzalnog despota — i njegovog rivala, Satanu. Jevrejin je postepeno oslobodio sebe svih pluralizama, postavljajući „Šadaj Jehova“ u centar svega, sa Jevrejinom kao njegovim ovlašćenim slugom. Tako je stvorio žarišnu tačku za sebe, i ovo je sačuvalo i odgajilo njegovo mišljenje, njegovu rasu i njegov tip — čak i ako čisto parazitski — do današnjeg dana, uprkos bilo kakvom marginalnom rasnom mešanju. Čak i kada su kukavički Jevreji odbacili Jehovu, oni su samo stavili na njegovo mesto ono što je suštinski isto koncept pod drugim imenima. Ovo su nazvali „humanizam“, „sloboda“, „liberalizam“, „klasa“. Iz ovih je ponovo izronio isti stari kruti Jehova, odgajajući svoje potomstvo pod raznim oznakama. Pošto je Jehova zamišljen kao materijalno efikasan, kruta jevrejska insistiranje na jednom jedinom bogu isprepleteno je sa praktičnim materijalnim brigama — to jest, materijalizmom — i najsterilnijim filozofskim sujeverjem, za koje Stari zavet, Talmud i Karl Marks predstavljaju blisko povezane vizije. Ovo statičko samopotvrđivanje je metafizička osnova za snagu i upornost Jevrejina, kao i za njegovu kulturnu sterilnost i parazitizam.

Ista statička instinkt je centralno jezgro rimske Crkve. Ona uspostavlja sintezu, sa sobom kao naslednikom zamenjenog Božjeg Izabranog Naroda, i razvija istu krutost i formalizam kao judaizam — i kao kasniji, takođe semitski, islam. Takvi sistemi prepoznaju samo zakon, što znači, proizvoljne fiate. Nikad ne priznaju ličnost. Kada takav sistem stekne moć, on nužno uništava organsko. Samo zahvaljujući činjenici da sistem nije mogao da postigne potpuni trijumf još uvek postoje narodi i kulture — ukratko, stvarni život. Reakcija u Evropi protiv krute težine Crkve bila je dovoljno moćna da nametne trajni duhovni pluralizam u jevrejsko-rimsku teologiju. Tako se može sasvim opravdano govoriti o katolicizmu i njegovim svecima kao o politeističkom verovanju. Pod „katolicizmom“ mislimo, naravno, na religijski fenomen, ne na političku entitet. Ali uprkos ovom razvoju, centralizovani autoritet crkava ojačao je statički i monistički pogled u Evropi i, putem priloženog Novog zaveta, prokrijumčario duh Starog zaveta u protestantizam koji je originalno bio individualistički. Od samog početka, protestantizam je bio duhovno podeljen. Posmatran kao odbrambena reakcija, označavao je uzlet germanske volje za slobodom, za nacionalnim životom i za primatom individualne savesti. Bez sumnje, osvetlio je put za sve ono što danas smatramo našim najvećim delima kulture i nauke. Religijski, međutim, nije uspeo. Zaustavio se na pola puta. Zamenio je Rim semitskim Jerusalimom kao svojim centrom. Suvereni autoritet je uspeo da blokira pojavu onog duha koji je propovedao Majstor Ekhart, ali koji nije mogao da prevlada protiv Inkvizicije i lomače. Tako je, kada je Luter u Vormsu položio ruku istovremeno na Stari i Novi zavet [1521], izvršio čin koji su njegovi sledbenici smatrali simboličnim i svetim. Vera i vrednosti protestanata sada su trebalo da budu određene ovim knjigama. Merila našeg duhovnog života ponovo su ležala izvan onoga što je germansko, čak i ako više ne u strogo geografskom smislu, kao što je bio slučaj sa Rimom i Antihristom [papom]. Luterov susret sa Cvinglijem pokazao je koliko je još uvek bio vezan starim lancima. Luterova materijalno-orijentisana doktrina o pričesti bila je kamen oko vrata protestantskog verovanja do današnjeg dana. Mnogo kasnije, Luter je odbacio Jevreje i njihove laži i proglasio da više nema nikakve veze sa Mojsijem. Ali do tada je Biblija postala popularno delo, a proročanstva Starog zaveta integralna za religiju. Kao rezultat, jevrejizacija i tromost našeg života su gurnute korak dalje, i nije čudo što su otad plavokosa nemačka deca bila primorana svake nedelje da pevaju: „Tebi, tebi, o Jehova, pevaću; jer gde je takav Bog kao ti?“

Jevreji su „pozajmili“ — kao sa toliko toga drugog — ideju univerzalnog boga od Persijanaca. U ovome leži najrečitiji dokaz za religijsko-filozofsko prepoznavanje polariteta bića. Velika kosmička borba između svetlosti i tame traje kroz mnoge svetske epohe sve dok, nakon kulminacijske bitke, ne dođe svetski spasitelj, Caoshiahc, da odvoji ovce od jaraca. Ovo predstavlja istu figuru kao što je Isus bio u kasnijim vremenima. Drama mora prirodno dostići svoj vrhunac pobedom, ali nigde nije duhovni dinamizam prikazan svesnije i veličanstvenije nego u drevnim persijskim spisima. Danas, kako počinjemo da odbacujemo tuđi i statički uticaj svega što miriše na Jerusalim, persijska drama nam se pojavljuje kao prvobitna i blisko povezana sa nordijskim sagama. Metafizička koncepcija je spojena sa strogim moralnim kodom i tako učvršćuje duhovnu zajednicu u religiji i moralu. Kada se prvi put pojavi na sceni istorije, Germanac nije filozofski nastrojen. Ali ako išta karakteriše njegovu prirodu, to je odbojnost prema svim vrstama monizma i gađenje prema vrsti crkvene krutosti koja mu je nametnuta rimskom tehničkom i diplomatskom superiornošću u vreme slabosti. Bilo je to vreme kada je prvobitna mladost germanske rase završavala, a stari bogovi umirali dok su novi traženi.

Ako se borba između Evrope i Rima završila kompromisom koji je, uprkos svim prevratima, trajao preko 1.500 godina, ipak je ovaj kompromis dokazano nemoguć u oblastima umetnosti, filozofije i nauke. Upravo u ovim oblastima borba je vođena najsvesnije i najupornije, i završila se porazom pretnje Indeksa i terora lomače. Ovo je tačno čak i ako činjenica još uvek nije prodrla u tromi um masa ili, zaista, onih površno obrazovanih. Celokupni dinamizam evropskog duha otkriva se u ovome, zajedno sa njegovim jasnim, analitičkim zahvatom polariteta bića. Ipak, u isto vreme, pokazuje da borba za oblik je uzburkala severnoevropskog manje nego unutrašnju vrednost karaktera istinitosti kao pretpostavku za nauku i filozofiju.

SADAŠNJE BORBE OKO NAUKE

Naša sadašnja haotična era je proizvod vekova. Čudne okolnosti su dozvolile tuđim silama da se infiltriraju u nordijski-uslovljeni narod, i njihovi životni principi su time oslabljeni. Na mnogim mestima, naša vera u sopstveni skup krajnjih vrednosti je oduzeta od nas ili modifikovana kao podređene karakteristike novog sistema. Rasna duša severne Evrope stajala je čvrsto u kontinuiranom otporu ovim fenomenima raspadanja sve dok, uprkos svemu, nisu nastali novi i neprijateljski centri moći. 19. vek otkrio je postojanje tri potpuno razvijena i susedna sistema širom Evrope. Prvi je bio originalni nordijski Zapad, zasnovan na slobodi duše i konceptu časti; drugi je bio potpuno sazreli rimski sistem koji je zahtevao poniznu i pokornu ljubav u službi centralno-upravljanog sveštenstva; treći je bio goli nagoveštaj haosa — bezgranični materijalistički individualizam sa ciljem svetske dominacije silom novca [tj. jevrejski materijalizam]. Ove tri snage su se takmičile, i još se takmiče, za dušu svakog Evropljanina. Čak i u prošlom veku, ljudi su još uvek bili pozivani da se bore za slobodu, čast i narodnost. Međutim, 1918. video je pobedu sila plutokratije i rimske Crkve. Ali čak i usred najstrašnijeg sloma, stara nordijska rasna duša se probudila do pojačane svesti. Konačno je shvatila istinu da koegzistencija različitih, i stoga nužno međusobno isključivih, najviših vrednosti ne može takođe koegzistirati sa „jednakim pravima“ — kao što se nekad verovalo mogućim, na našu sadašnju žalost. Nordijska duša razume da ono što je rasno i duhovno srodno može biti asimilovano, ali da ono što je tuđe mora biti nemilosrdno isečeno, ili ako je neophodno, uništeno. Ovo nije zato što je lažno ili loše po sebi, već pre zato što je rasno tuđe i fatalno za unutrašnju strukturu našeg bića. Naša dužnost danas je da vidimo sebe sa najvećom jasnoćom i ili da priznamo naše sopstvene najviše vrednosti i ideje koje održavaju germanski Zapad, ili da zauvek odbacimo našu pravu prirodu u telu i duši. Stvarna borba našeg vremena ne toliko uključuje spoljašnje pomake moći i unutrašnje kompromise — kao što je bio slučaj u ranijim periodima — već obnovu duhovnih ćelija nordijski-uslovljenih naroda. Tiče se ponovnog uspostavljanja na njihovo dominantno mesto onih ideja i vrednosti iz kojih proističe sve što razumemo kao kulturu. Tiče se očuvanja same rasne supstance. Moguće je da će politička situacija moći još dugo ostati na našu štetu. Međutim, ako jednog dana možemo da vizuelizujemo i stvorimo novi, ipak veoma stari, tip Nemca negde koji, svestan duše, rase i istorije, bez oklevanja proglasi stare, ipak nove, vrednosti — onda će se oko ovog jezgra okupiti svi oni koji sada posrću u tami, iako ukorenjeni u drevnom tlu evropske domovine.

Tvrdim ovo sada da bih priznao, od samog početka, da nemam nameru da promovišem iluziju nauke bez hipoteza — kakvu su akademski zabludeli obično činili i nastavljaju da čine, kako bi dali utisak da nude univerzalno važeće propozicije. Ne postoji takva stvar kao nauka bez hipoteza. Skup pretpostavki se pravi, koji obuhvata ideje, teorije i hipoteze, kako bi se usmerile neorganizovane snage istraživanja duž jednog kursa. Zatim se testiraju eksperimentom kako bi se verifikovala njihova objektivna istina. Ali ove pretpostavke su rasno-određene, baš kao i vrednosti izvedene iz volje. Jedinstvena duša i rasa suočavaju se sa vaseljenom sa pitanjima sopstvene jedinstvene vrste. Pitanja koja postavlja Nordijac ne pojavljuju se kao problemi za Jevreje ili Kineze. Stvari koje se pojavljuju kao problemi za Evropljane čine se, drugim rasama, zagonetkama koje su već rešene. Na svim demokratskim skupovima danas čuje se proklamovana doktrina da su umetnost i nauka „međunarodne“. Lišeni duha, čija je otuđenost od života i bezlične vrednosti dovela 19. vek u nemilost, naravno sada ne mogu biti prosvetljeni u pogledu ograničenja takvog kosmopolitizma. Ali mlađa generacija, koja počinje da okreće leđa ovom stakleničkom stvaranju, otkriće, nakon nepristrasnog proučavanja raznolikosti ovog sveta, da „umetnost za umetnost“ ne postoji, nije postojala i nikad neće postojati. Umetnost je uvek stvaranje specifične krvi, i oblikom povezana priroda umetnosti biće samo istinski razumljiva onima iste krvi. Drugima, reći će malo ili ništa. Nauka, međutim, je takođe proizvod krvi. Sve što danas uobičajeno smatramo čisto apstraktnom naukom je proizvod germanske kreativnosti. Nordijsko-evropska koncepcija organizovanja sekvencijalnih događaja u okvir univerzalnih zakona nije jednostavno neka ideja po sebi koja je mogla da padne na pamet bilo kom Mongolu, Levantinčinu ili Afrikancu. Sasvim suprotno; ova ideja — koja se pojavila u drugom obliku u nordijskoj Heladi — bila je suočena hiljadama godina sa najfrenetičnijim neprijateljstvom od strane mnogih tuđih rasa i njihovih pogleda na svet. Ideja unutrašnjeg i ličnog zakona bila je najdublja uvreda za svaku sliku sveta konstruisanu na osnovu kapriciozne tiranije različitih sistema magije. Nauka naše vrste nije mogla da nastane iz pogleda na svet ponuđenog u Starom zavetu kao što nije mogla ni iz afričkog veštičarenja i demonologije. Upravo ova večna antiteza objašnjava borbu rimske Crkve protiv germanske nauke. A potonja je sledila svoj briljantan tok kroz potoke sopstvene krvi, prolivene od Rima.

STATIČNO I DINAMIČNO

Primitivnom čoveku, svet se pojavljuje kao niz nepovezanih slika u prostoru i senzacija u vremenu. Naknadno, um stvara kauzalne veze, a naš racionalitet uspostavlja „jedinstvo u raznolikosti“ postavljajući intelektualne parametre. Mreža ovih aktivnosti mi nazivamo našim iskustvom. Ovo je formalna osnova za sav život. Međutim, potonje se koristi na osnovno različite načine. Višak razuma u formulisanju ideja dovešće do toga da se različita jedinstva ograniče na sve manje i manje sveobuhvatnih šema. Krajnji kraj ovoga je jedan jedini princip objašnjenja sveta — monizam. Ovaj formalni monizam se izražava na različite načine u zavisnosti od toga da li se želi tumačiti svet u smislu materije ili u smislu sile. Logički mehanicista prihvata molekule, atome i subatomske čestice kao prvobitne supstance, čija raznolikost oblika i mnoštvo kombinacija na kraju stvara duh i dušu. Logički energetičar prepoznaje u materiji samo koncentrisani oblik latentne energije, koja može da se isprazni kao elektricitet, svetlost ili toplota. I materijalista i spiritualista monista su dogmatičari jer zaobilaze poslednji prividno-formalni, kao i prividno materijalni, prvobitni fenomen sveta jednom tvrdnjom koja odlučuje sva pitanja. Ovo je ili filozofski naučni princip, ili religijsko verovanje. Ovaj prvobitni fenomen, nakon odbacivanja višestrukog pluralizma, je polaritet svih fenomena i svega idejnog. Polaritet se pokazuje u svetlosti i senci, toplom i hladnom, konačnom i beskonačnom. Duhovno, pokazuje se kao istinito i neistinito; moralno, kao dobro i zlo (dihotomija koja se može osporavati samo u odnosu na konkretne primere); dinamički, kao kretanje i mirovanje, i kao pozitivno i negativno; u religiji, kao božansko i satansko. Polaritet se uvek manifestuje u simultanosti suprotnosti, ne kao hronološki naizmenično jedno sa drugim. Koncept dobra je neshvatljiv bez onog zla i samo ga dobija ograničenjem od njega. Negativni elektricitet se uvek pojavljuje istovremeno sa pozitivnim. Oba oblika su, u stvari, pozitivna — samo sa obrnutim znacima. „Ne“ postulira „Da“. Ideja duhovnog pojavljuje se zajedno sa idejom telesnog. Sav život, međutim, nastaje iz kontinuirane antiteze Da i Ne. Sve kreativno — čak i dogmatski monista, bilo materijalista ili spiritualista — postoji samo zbog upornosti večnog sukoba. Samo u ogledalu tela spiritualista percipira duh; samo sa pretpostavkom različitih fizičkih kvaliteta materijalista može da se bavi varijacijama oblika i promenama supstance. Sebe i vaseljena, stoga, suočavaju se kao dve krajnje polaritete, i naglasak koji duša polaže na jedan ili drugi određuje prirodu, ten i ritam njene interpretacije sveta i života. Iz ovog prvobitnog metafizičkog zakona bića i postajanja — polariteta koji su iskustveno međusobno isključivi u bilo kom datom trenutku — proističu dve vrste osećaja života: dinamičko i statičko stvaranje vrednosti.

Pretežno statički pogled na svet teži nekoj vrsti monizma. Nastojaće da uspostavi jednu duhovnu sintezu, jedan simbol, zaista jedan oblik života protiv svake polariteta, pluraliteta ili mnoštva. U religiji će insistirati na strogom monoteizmu. Investiraće ovog jedinstvenog boga svim crtama snage i značaja, pripisujući mu sve stvaranje. Čak će nastojati da objasni demonsko. Jehova se razvio u ovakvog boga i zatim, uz pomoć hrišćanske Crkve, provalio u zapadnu misao kao kruti i uski sistem. Originalno, Jevreji i Jevreji su bili uključeni u potpuno pluralističku teologiju. Svakako, njihov plemenski bog se brinuo o njihovim interesima i oni o njegovim, ali niko nije sumnjao da su drugi bogovi drugih naroda jednako stvarni i efikasni kao Jehova. Bilo je pod Persijskim carstvom da su Jevreji prvi put saznali za univerzalnog, kosmičkog boga, Ahura Mazdu (boga svetlosti) i njegovog neprijatelja, tamnog Ahrimana. Ova dualnost je preneta na Jehovu — univerzalnog despota — i njegovog rivala, Satanu. Jevrejin je postepeno oslobodio sebe svih pluralizama, postavljajući „Šadaj Jehova“ u centar svega, sa Jevrejinom kao njegovim ovlašćenim slugom. Tako je stvorio žarišnu tačku za sebe, i ovo je sačuvalo i odgajilo njegovo mišljenje, njegovu rasu i njegov tip — čak i ako čisto parazitski — do današnjeg dana, uprkos bilo kakvom marginalnom rasnom mešanju. Čak i kada su kukavički Jevreji odbacili Jehovu, oni su samo stavili na njegovo mesto ono što je suštinski isto koncept pod drugim imenima. Ovo su nazvali „humanizam“, „sloboda“, „liberalizam“, „klasa“. Iz ovih je ponovo izronio isti stari kruti Jehova, odgajajući svoje potomstvo pod raznim oznakama. Pošto je Jehova zamišljen kao materijalno efikasan, kruta jevrejska insistiranje na jednom jedinom bogu isprepleteno je sa praktičnim materijalnim brigama — to jest, materijalizmom — i najsterilnijim filozofskim sujeverjem, za koje Stari zavet, Talmud i Karl Marks predstavljaju blisko povezane vizije. Ovo statičko samopotvrđivanje je metafizička osnova za snagu i upornost Jevrejina, kao i za njegovu kulturnu sterilnost i parazitizam.

Ista statička instinkt je centralno jezgro rimske Crkve. Ona uspostavlja sintezu, sa sobom kao naslednikom zamenjenog Božjeg Izabranog Naroda, i razvija istu krutost i formalizam kao judaizam — i kao kasniji, takođe semitski, islam. Takvi sistemi prepoznaju samo zakon, što znači, proizvoljne fiate. Nikad ne priznaju ličnost. Kada takav sistem stekne moć, on nužno uništava organsko. Samo zahvaljujući činjenici da sistem nije mogao da postigne potpuni trijumf još uvek postoje narodi i kulture — ukratko, stvarni život. Reakcija u Evropi protiv krute težine Crkve bila je dovoljno moćna da nametne trajni duhovni pluralizam u jevrejsko-rimsku teologiju. Tako se može sasvim opravdano govoriti o katolicizmu i njegovim svecima kao o politeističkom verovanju. Pod „katolicizmom“ mislimo, naravno, na religijski fenomen, ne na političku entitet. Ali uprkos ovom razvoju, centralizovani autoritet crkava ojačao je statički i monistički pogled u Evropi i, putem priloženog Novog zaveta, prokrijumčario duh Starog zaveta u protestantizam koji je originalno bio individualistički. Od samog početka, protestantizam je bio duhovno podeljen. Posmatran kao odbrambena reakcija, označavao je uzlet germanske volje za slobodom, za nacionalnim životom i za primatom individualne savesti. Bez sumnje, osvetlio je put za sve ono što danas smatramo našim najvećim delima kulture i nauke. Religijski, međutim, nije uspeo. Zaustavio se na pola puta. Zamenio je Rim semitskim Jerusalimom kao svojim centrom. Suvereni autoritet je uspeo da blokira pojavu onog duha koji je propovedao Majstor Ekhart, ali koji nije mogao da prevlada protiv Inkvizicije i lomače. Tako je, kada je Luter u Vormsu položio ruku istovremeno na Stari i Novi zavet [1521], izvršio čin koji su njegovi sledbenici smatrali simboličnim i svetim. Vera i vrednosti protestanata sada su trebalo da budu određene ovim knjigama. Merila našeg duhovnog života ponovo su ležala izvan onoga što je germansko, čak i ako više ne u strogo geografskom smislu, kao što je bio slučaj sa Rimom i Antihristom [papom]. Luterov susret sa Cvinglijem pokazao je koliko je još uvek bio vezan starim lancima. Luterova materijalno-orijentisana doktrina o pričesti bila je kamen oko vrata protestantskog verovanja do današnjeg dana. Mnogo kasnije, Luter je odbacio Jevreje i njihove laži i proglasio da više nema nikakve veze sa Mojsijem. Ali do tada je Biblija postala popularno delo, a proročanstva Starog zaveta integralna za religiju. Kao rezultat, jevrejizacija i tromost našeg života su gurnute korak dalje, i nije čudo što su otad plavokosa nemačka deca bila primorana svake nedelje da pevaju: „Tebi, tebi, o Jehova, pevaću; jer gde je takav Bog kao ti?“

Jevreji su „pozajmili“ — kao sa toliko toga drugog — ideju univerzalnog boga od Persijanaca. U ovome leži najrečitiji dokaz za religijsko-filozofsko prepoznavanje polariteta bića. Velika kosmička borba između svetlosti i tame traje kroz mnoge svetske epohe sve dok, nakon kulminacijske bitke, ne dođe svetski spasitelj, Caoshiahc, da odvoji ovce od jaraca. Ovo predstavlja istu figuru kao što je Isus bio u kasnijim vremenima. Drama mora prirodno dostići svoj vrhunac pobedom, ali nigde nije duhovni dinamizam prikazan svesnije i veličanstvenije nego u drevnim persijskim spisima. Danas, kako počinjemo da odbacujemo tuđi i statički uticaj svega što miriše na Jerusalim, persijska drama nam se pojavljuje kao prvobitna i blisko povezana sa nordijskim sagama. Metafizička koncepcija je spojena sa strogim moralnim kodom i tako učvršćuje duhovnu zajednicu u religiji i moralu. Kada se prvi put pojavi na sceni istorije, Germanac nije filozofski nastrojen. Ali ako išta karakteriše njegovu prirodu, to je odbojnost prema svim vrstama monizma i gađenje prema vrsti crkvene krutosti koja mu je nametnuta rimskom tehničkom i diplomatskom superiornošću u vreme slabosti. Bilo je to vreme kada je prvobitna mladost germanske rase završavala, a stari bogovi umirali dok su novi traženi.

Ako se borba između Evrope i Rima završila kompromisom koji je, uprkos svim prevratima, trajao preko 1.500 godina, ipak je ovaj kompromis dokazano nemoguć u oblastima umetnosti, filozofije i nauke. Upravo u ovim oblastima borba je vođena najsvesnije i najupornije, i završila se porazom pretnje Indeksa i terora lomače. Ovo je tačno čak i ako činjenica još uvek nije prodrla u tromi um masa ili, zaista, onih površno obrazovanih. Celokupni dinamizam evropskog duha otkriva se u ovome, zajedno sa njegovim jasnim, analitičkim zahvatom polariteta bića. Ipak, u isto vreme, pokazuje da borba za oblik je uzburkala severnoevropskog manje nego unutrašnju vrednost karaktera istinitosti kao pretpostavku za nauku i filozofiju.

SADAŠNJE BORBE OKO NAUKE

Naša sadašnja haotična era je proizvod vekova. Čudne okolnosti su dozvolile tuđim silama da se infiltriraju u nordijski-uslovljeni narod, i njihovi životni principi su time oslabljeni. Na mnogim mestima, naša vera u sopstveni skup krajnjih vrednosti je oduzeta od nas ili modifikovana kao podređene karakteristike novog sistema. Rasna duša severne Evrope stajala je čvrsto u kontinuiranom otporu ovim fenomenima raspadanja sve dok, uprkos svemu, nisu nastali novi i neprijateljski centri moći. 19. vek otkrio je postojanje tri potpuno razvijena i susedna sistema širom Evrope. Prvi je bio originalni nordijski Zapad, zasnovan na slobodi duše i konceptu časti; drugi je bio potpuno sazreli rimski sistem koji je zahtevao poniznu i pokornu ljubav u službi centralno-upravljanog sveštenstva; treći je bio goli nagoveštaj haosa — bezgranični materijalistički individualizam sa ciljem svetske dominacije silom novca [tj. jevrejski materijalizam]. Ove tri snage su se takmičile, i još se takmiče, za dušu svakog Evropljanina. Čak i u prošlom veku, ljudi su još uvek bili pozivani da se bore za slobodu, čast i narodnost. Međutim, 1918. video je pobedu sila plutokratije i rimske Crkve. Ali čak i usred najstrašnijeg sloma, stara nordijska rasna duša se probudila do pojačane svesti. Konačno je shvatila istinu da koegzistencija različitih, i stoga nužno međusobno isključivih, najviših vrednosti ne može takođe koegzistirati sa „jednakim pravima“ — kao što se nekad verovalo mogućim, na našu sadašnju žalost. Nordijska duša razume da ono što je rasno i duhovno srodno može biti asimilovano, ali da ono što je tuđe mora biti nemilosrdno isečeno, ili ako je neophodno, uništeno. Ovo nije zato što je lažno ili loše po sebi, već pre zato što je rasno tuđe i fatalno za unutrašnju strukturu našeg bića. Naša dužnost danas je da vidimo sebe sa najvećom jasnoćom i ili da priznamo naše sopstvene najviše vrednosti i ideje koje održavaju germanski Zapad, ili da zauvek odbacimo našu pravu prirodu u telu i duši. Stvarna borba našeg vremena ne toliko uključuje spoljašnje pomake moći i unutrašnje kompromise — kao što je bio slučaj u ranijim periodima — već obnovu duhovnih ćelija nordijski-uslovljenih naroda. Tiče se ponovnog uspostavljanja na njihovo dominantno mesto onih ideja i vrednosti iz kojih proističe sve što razumemo kao kulturu. Tiče se očuvanja same rasne supstance. Moguće je da će politička situacija moći još dugo ostati na našu štetu. Međutim, ako jednog dana možemo da vizuelizujemo i stvorimo novi, ipak veoma stari, tip Nemca negde koji, svestan duše, rase i istorije, bez oklevanja proglasi stare, ipak nove, vrednosti — onda će se oko ovog jezgra okupiti svi oni koji sada posrću u tami, iako ukorenjeni u drevnom tlu evropske domovine.

Tvrdim ovo sada da bih priznao, od samog početka, da nemam nameru da promovišem iluziju nauke bez hipoteza — kakvu su akademski zabludeli obično činili i nastavljaju da čine, kako bi dali utisak da nude univerzalno važeće propozicije. Ne postoji takva stvar kao nauka bez hipoteza. Skup pretpostavki se pravi, koji obuhvata ideje, teorije i hipoteze, kako bi se usmerile neorganizovane snage istraživanja duž jednog kursa. Zatim se testiraju eksperimentom kako bi se verifikovala njihova objektivna istina. Ali ove pretpostavke su rasno-određene, baš kao i vrednosti izvedene iz volje. Jedinstvena duša i rasa suočavaju se sa vaseljenom sa pitanjima sopstvene jedinstvene vrste. Pitanja koja postavlja Nordijac ne pojavljuju se kao problemi za Jevreje ili Kineze. Stvari koje se pojavljuju kao problemi za Evropljane čine se, drugim rasama, zagonetkama koje su već rešene. Na svim demokratskim skupovima danas čuje se proklamovana doktrina da su umetnost i nauka „međunarodne“. Lišeni duha, čija je otuđenost od života i bezlične vrednosti dovela 19. vek u nemilost, naravno sada ne mogu biti prosvetljeni u pogledu ograničenja takvog kosmopolitizma. Ali mlađa generacija, koja počinje da okreće leđa ovom stakleničkom stvaranju, otkriće, nakon nepristrasnog proučavanja raznolikosti ovog sveta, da „umetnost za umetnost“ ne postoji, nije postojala i nikad neće postojati. Umetnost je uvek stvaranje specifične krvi, i oblikom povezana priroda umetnosti biće samo istinski razumljiva onima iste krvi. Drugima, reći će malo ili ništa. Nauka, međutim, je takođe proizvod krvi. Sve što danas uobičajeno smatramo čisto apstraktnom naukom je proizvod germanske kreativnosti. Nordijsko-evropska koncepcija organizovanja sekvencijalnih događaja u okvir univerzalnih zakona nije jednostavno neka ideja po sebi koja je mogla da padne na pamet bilo kom Mongolu, Levantinčinu ili Afrikancu. Sasvim suprotno; ova ideja — koja se pojavila u drugom obliku u nordijskoj Heladi — bila je suočena hiljadama godina sa najfrenetičnijim neprijateljstvom od strane mnogih tuđih rasa i njihovih pogleda na svet. Ideja unutrašnjeg i ličnog zakona bila je najdublja uvreda za svaku sliku sveta konstruisanu na osnovu kapriciozne tiranije različitih sistema magije. Nauka naše vrste nije mogla da nastane iz pogleda na svet ponuđenog u Starom zavetu kao što nije mogla ni iz afričkog veštičarenja i demonologije. Upravo ova večna antiteza objašnjava borbu rimske Crkve protiv germanske nauke. A potonja je sledila svoj briljantan tok kroz potoke sopstvene krvi, prolivene od Rima.

STATIČNO I DINAMIČNO

Primitivnom čoveku, svet se pojavljuje kao niz nepovezanih slika u prostoru i senzacija u vremenu. Naknadno, um stvara kauzalne veze, a naš racionalitet uspostavlja „jedinstvo u raznolikosti“ postavljajući intelektualne parametre. Mreža ovih aktivnosti mi nazivamo našim iskustvom. Ovo je formalna osnova za sav život. Međutim, potonje se koristi na osnovno različite načine. Višak razuma u formulisanju ideja dovešće do toga da se različita jedinstva ograniče na sve manje i manje sveobuhvatnih šema. Krajnji kraj ovoga je jedan jedini princip objašnjenja sveta — monizam. Ovaj formalni monizam se izražava na različite načine u zavisnosti od toga da li se želi tumačiti svet u smislu materije ili u smislu sile. Logički mehanicista prihvata molekule, atome i subatomske čestice kao prvobitne supstance, čija raznolikost oblika i mnoštvo kombinacija na kraju stvara duh i dušu. Logički energetičar prepoznaje u materiji samo koncentrisani oblik latentne energije, koja može da se isprazni kao elektricitet, svetlost ili toplota. I materijalista i spiritualista monista su dogmatičari jer zaobilaze poslednji prividno-formalni, kao i prividno materijalni, prvobitni fenomen sveta jednom tvrdnjom koja odlučuje sva pitanja. Ovo je ili filozofski naučni princip, ili religijsko verovanje. Ovaj prvobitni fenomen, nakon odbacivanja višestrukog pluralizma, je polaritet svih fenomena i svega idejnog. Polaritet se pokazuje u svetlosti i senci, toplom i hladnom, konačnom i beskonačnom. Duhovno, pokazuje se kao istinito i neistinito; moralno, kao dobro i zlo (dihotomija koja se može osporavati samo u odnosu na konkretne primere); dinamički, kao kretanje i mirovanje, i kao pozitivno i negativno; u religiji, kao božansko i satansko. Polaritet se uvek manifestuje u simultanosti suprotnosti, ne kao hronološki naizmenično jedno sa drugim. Koncept dobra je neshvatljiv bez onog zla i samo ga dobija ograničenjem od njega. Negativni elektricitet se uvek pojavljuje istovremeno sa pozitivnim. Oba oblika su, u stvari, pozitivna — samo sa obrnutim znacima. „Ne“ postulira „Da“. Ideja duhovnog pojavljuje se zajedno sa idejom telesnog. Sav život, međutim, nastaje iz kontinuirane antiteze Da i Ne. Sve kreativno — čak i dogmatski monista, bilo materijalista ili spiritualista — postoji samo zbog upornosti večnog sukoba. Samo u ogledalu tela spiritualista percipira duh; samo sa pretpostavkom različitih fizičkih kvaliteta materijalista može da se bavi varijacijama oblika i promenama supstance. Sebe i vaseljena, stoga, suočavaju se kao dve krajnje polaritete, i naglasak koji duša polaže na jedan ili drugi određuje prirodu, ten i ritam njene interpretacije sveta i života. Iz ovog prvobitnog metafizičkog zakona bića i postajanja — polariteta koji su iskustveno međusobno isključivi u bilo kom datom trenutku — proističu dve vrste osećaja života: dinamičko i statičko stvaranje vrednosti.

Pretežno statički pogled na svet teži nekoj vrsti monizma. Nastojaće da uspostavi jednu duhovnu sintezu, jedan simbol, zaista jedan oblik života protiv svake polariteta, pluraliteta ili mnoštva. U religiji će insistirati na strogom monoteizmu. Investiraće ovog jedinstvenog boga svim crtama snage i značaja, pripisujući mu sve stvaranje. Čak će nastojati da objasni demonsko. Jehova se razvio u ovakvog boga i zatim, uz pomoć hrišćanske Crkve, provalio u zapadnu misao kao kruti i uski sistem. Originalno, Jevreji i Jevreji su bili uključeni u potpuno pluralističku teologiju. Svakako, njihov plemenski bog se brinuo o njihovim interesima i oni o njegovim, ali niko nije sumnjao da su drugi bogovi drugih naroda jednako stvarni i efikasni kao Jehova. Bilo je pod Persijskim carstvom da su Jevreji prvi put saznali za univerzalnog, kosmičkog boga, Ahura Mazdu (boga svetlosti) i njegovog neprijatelja, tamnog Ahrimana. Ova dualnost je preneta na Jehovu — univerzalnog despota — i njegovog rivala, Satanu. Jevrejin je postepeno oslobodio sebe svih pluralizama, postavljajući „Šadaj Jehova“ u centar svega, sa Jevrejinom kao njegovim ovlašćenim slugom. Tako je stvorio žarišnu tačku za sebe, i ovo je sačuvalo i odgajilo njegovo mišljenje, njegovu rasu i njegov tip — čak i ako čisto parazitski — do današnjeg dana, uprkos bilo kakvom marginalnom rasnom mešanju. Čak i kada su kukavički Jevreji odbacili Jehovu, oni su samo stavili na njegovo mesto ono što je suštinski isto koncept pod drugim imenima. Ovo su nazvali „humanizam“, „sloboda“, „liberalizam“, „klasa“. Iz ovih je ponovo izronio isti stari kruti Jehova, odgajajući svoje potomstvo pod raznim oznakama. Pošto je Jehova zamišljen kao materijalno efikasan, kruta jevrejska insistiranje na jednom jedinom bogu isprepleteno je sa praktičnim materijalnim brigama — to jest, materijalizmom — i najsterilnijim filozofskim sujeverjem, za koje Stari zavet, Talmud i Karl Marks predstavljaju blisko povezane vizije. Ovo statičko samopotvrđivanje je metafizička osnova za snagu i upornost Jevrejina, kao i za njegovu kulturnu sterilnost i parazitizam.

Ista statička instinkt je centralno jezgro rimske Crkve. Ona uspostavlja sintezu, sa sobom kao naslednikom zamenjenog Božjeg Izabranog Naroda, i razvija istu krutost i formalizam kao judaizam — i kao kasniji, takođe semitski, islam. Takvi sistemi prepoznaju samo zakon, što znači, proizvoljne fiate. Nikad ne priznaju ličnost. Kada takav sistem stekne moć, on nužno uništava organsko. Samo zahvaljujući činjenici da sistem nije mogao da postigne potpuni trijumf još uvek postoje narodi i kulture — ukratko, stvarni život. Reakcija u Evropi protiv krute težine Crkve bila je dovoljno moćna da nametne trajni duhovni pluralizam u jevrejsko-rimsku teologiju. Tako se može sasvim opravdano govoriti o katolicizmu i njegovim svecima kao o politeističkom verovanju. Pod „katolicizmom“ mislimo, naravno, na religijski fenomen, ne na političku entitet. Ali uprkos ovom razvoju, centralizovani autoritet crkava ojačao je statički i monistički pogled u Evropi i, putem priloženog Novog zaveta, prokrijumčario duh Starog zaveta u protestantizam koji je originalno bio individualistički. Od samog početka, protestantizam je bio duhovno podeljen. Posmatran kao odbrambena reakcija, označavao je uzlet germanske volje za slobodom, za nacionalnim životom i za primatom individualne savesti. Bez sumnje, osvetlio je put za sve ono što danas smatramo našim najvećim delima kulture i nauke. Religijski, međutim, nije uspeo. Zaustavio se na pola puta. Zamenio je Rim semitskim Jerusalimom kao svojim centrom. Suvereni autoritet je uspeo da blokira pojavu onog duha koji je propovedao Majstor Ekhart, ali koji nije mogao da prevlada protiv Inkvizicije i lomače. Tako je, kada je Luter u Vormsu položio ruku istovremeno na Stari i Novi zavet [1521], izvršio čin koji su njegovi sledbenici smatrali simboličnim i svetim. Vera i vrednosti protestanata sada su trebalo da budu određene ovim knjigama. Merila našeg duhovnog života ponovo su ležala izvan onoga što je germansko, čak i ako više ne u strogo geografskom smislu, kao što je bio slučaj sa Rimom i Antihristom [papom]. Luterov susret sa Cvinglijem pokazao je koliko je još uvek bio vezan starim lancima. Luterova materijalno-orijentisana doktrina o pričesti bila je kamen oko vrata protestantskog verovanja do današnjeg dana. Mnogo kasnije, Luter je odbacio Jevreje i njihove laži i proglasio da više nema nikakve veze sa Mojsijem. Ali do tada je Biblija postala popularno delo, a proročanstva Starog zaveta integralna za religiju. Kao rezultat, jevrejizacija i tromost našeg života su gurnute korak dalje, i nije čudo što su otad plavokosa nemačka deca bila primorana svake nedelje da pevaju: „Tebi, tebi, o Jehova, pevaću; jer gde je takav Bog kao ti?“

Jevreji su „pozajmili“ — kao sa toliko toga drugog — ideju univerzalnog boga od Persijanaca. U ovome leži najrečitiji dokaz za religijsko-filozofsko prepoznavanje polariteta bića. Velika kosmička borba između svetlosti i tame traje kroz mnoge svetske epohe sve dok, nakon kulminacijske bitke, ne dođe svetski spasitelj, Caoshiahc, da odvoji ovce od jaraca. Ovo predstavlja istu figuru kao što je Isus bio u kasnijim vremenima. Drama mora prirodno dostići svoj vrhunac pobedom, ali nigde nije duhovni dinamizam prikazan svesnije i veličanstvenije nego u drevnim persijskim spisima. Danas, kako počinjemo da odbacujemo tuđi i statički uticaj svega što miriše na Jerusalim, persijska drama nam se pojavljuje kao prvobitna i blisko povezana sa nordijskim sagama. Metafizička koncepcija je spojena sa strogim moralnim kodom i tako učvršćuje duhovnu zajednicu u religiji i moralu. Kada se prvi put pojavi na sceni istorije, Germanac nije filozofski nastrojen. Ali ako išta karakteriše njegovu prirodu, to je odbojnost prema svim vrstama monizma i gađenje prema vrsti crkvene krutosti koja mu je nametnuta rimskom tehničkom i diplomatskom superiornošću u vreme slabosti. Bilo je to vreme kada je prvobitna mladost germanske rase završavala, a stari bogovi umirali dok su novi traženi.

Ako se borba između Evrope i Rima završila kompromisom koji je, uprkos svim prevratima, trajao preko 1.500 godina, ipak je ovaj kompromis dokazano nemoguć u oblastima umetnosti, filozofije i nauke. Upravo u ovim oblastima borba je vođena najsvesnije i najupornije, i završila se porazom pretnje Indeksa i terora lomače. Ovo je tačno čak i ako činjenica još uvek nije prodrla u tromi um masa ili, zaista, onih površno obrazovanih. Celokupni dinamizam evropskog duha otkriva se u ovome, zajedno sa njegovim jasnim, analitičkim zahvatom polariteta bića. Ipak, u isto vreme, pokazuje da borba za oblik je uzburkala severnoevropskog manje nego unutrašnju vrednost karaktera istinitosti kao pretpostavku za nauku i filozofiju.

SADAŠNJE BORBE OKO NAUKE

Naša sadašnja haotična era je proizvod vekova. Čudne okolnosti su dozvolile tuđim silama da se infiltriraju u nordijski-uslovljeni narod, i njihovi životni principi su time oslabljeni. Na mnogim mestima, naša vera u sopstveni skup krajnjih vrednosti je oduzeta od nas ili modifikovana kao podređene karakteristike novog sistema. Rasna duša severne Evrope stajala je čvrsto u kontinuiranom otporu ovim fenomenima raspadanja sve dok, uprkos svemu, nisu nastali novi i neprijateljski centri moći. 19. vek otkrio je postojanje tri potpuno razvijena i susedna sistema širom Evrope. Prvi je bio originalni nordijski Zapad, zasnovan na slobodi duše i konceptu časti; drugi je bio potpuno sazreli rimski sistem koji je zahtevao poniznu i pokornu ljubav u službi centralno-upravljanog sveštenstva; treći je bio goli nagoveštaj haosa — bezgranični materijalistički individualizam sa ciljem svetske dominacije silom novca [tj. jevrejski materijalizam]. Ove tri snage su se takmičile, i još se takmiče, za dušu svakog Evropljanina. Čak i u prošlom veku, ljudi su još uvek bili pozivani da se bore za slobodu, čast i narodnost. Međutim, 1918. video je pobedu sila plutokratije i rimske Crkve. Ali čak i usred najstrašnijeg sloma, stara nordijska rasna duša se probudila do pojačane svesti. Konačno je shvatila istinu da koegzistencija različitih, i stoga nužno međusobno isključivih, najviših vrednosti ne može takođe koegzistirati sa „jednakim pravima“ — kao što se nekad verovalo mogućim, na našu sadašnju žalost. Nordijska duša razume da ono što je rasno i duhovno srodno može biti asimilovano, ali da ono što je tuđe mora biti nemilosrdno isečeno, ili ako je neophodno, uništeno. Ovo nije zato što je lažno ili loše po sebi, već pre zato što je rasno tuđe i fatalno za unutrašnju strukturu našeg bića. Naša dužnost danas je da vidimo sebe sa najvećom jasnoćom i ili da priznamo naše sopstvene najviše vrednosti i ideje koje održavaju germanski Zapad, ili da zauvek odbacimo našu pravu prirodu u telu i duši. Stvarna borba našeg vremena ne toliko uključuje spoljašnje pomake moći i unutrašnje kompromise — kao što je bio slučaj u ranijim periodima — već obnovu duhovnih ćelija nordijski-uslovljenih naroda. Tiče se ponovnog uspostavljanja na njihovo dominantno mesto onih ideja i vrednosti iz kojih proističe sve što razumemo kao kulturu. Tiče se očuvanja same rasne supstance. Moguće je da će politička situacija moći još dugo ostati na našu štetu. Međutim, ako jednog dana možemo da vizuelizujemo i stvorimo novi, ipak veoma stari, tip Nemca negde koji, svestan duše, rase i istorije, bez oklevanja proglasi stare, ipak nove, vrednosti — onda će se oko ovog jezgra okupiti svi oni koji sada posrću u tami, iako ukorenjeni u drevnom tlu evropske domovine.

Tvrdim ovo sada da bih priznao, od samog početka, da nemam nameru da promovišem iluziju nauke bez hipoteza — kakvu su akademski zabludeli obično činili i nastavljaju da čine, kako bi dali utisak da nude univerzalno važeće propozicije. Ne postoji takva stvar kao nauka bez hipoteza. Skup pretpostavki se pravi, koji obuhvata ideje, teorije i hipoteze, kako bi se usmerile neorganizovane snage istraživanja duž jednog kursa. Zatim se testiraju eksperimentom kako bi se verifikovala njihova objektivna istina. Ali ove pretpostavke su rasno-određene, baš kao i vrednosti izvedene iz volje. Jedinstvena duša i rasa suočavaju se sa vaseljenom sa pitanjima sopstvene jedinstvene vrste. Pitanja koja postavlja Nordijac ne pojavljuju se kao problemi za Jevreje ili Kineze. Stvari koje se pojavljuju kao problemi za Evropljane čine se, drugim rasama, zagonetkama koje su već rešene. Na svim demokratskim skupovima danas čuje se proklamovana doktrina da su umetnost i nauka „međunarodne“. Lišeni duha, čija je otuđenost od života i bezlične vrednosti dovela 19. vek u nemilost, naravno sada ne mogu biti prosvetljeni u pogledu ograničenja takvog kosmopolitizma. Ali mlađa generacija, koja počinje da okreće leđa ovom stakleničkom stvaranju, otkriće, nakon nepristrasnog proučavanja raznolikosti ovog sveta, da „umetnost za umetnost“ ne postoji, nije postojala i nikad neće postojati. Umetnost je uvek stvaranje specifične krvi, i oblikom povezana priroda umetnosti biće samo istinski razumljiva onima iste krvi. Drugima, reći će malo ili ništa. Nauka, međutim, je takođe proizvod krvi. Sve što danas uobičajeno smatramo čisto apstraktnom naukom je proizvod germanske kreativnosti. Nordijsko-evropska koncepcija organizovanja sekvencijalnih događaja u okvir univerzalnih zakona nije jednostavno neka ideja po sebi koja je mogla da padne na pamet bilo kom Mongolu, Levantinčinu ili Afrikancu. Sasvim suprotno; ova ideja — koja se pojavila u drugom obliku u nordijskoj Heladi — bila je suočena hiljadama godina sa najfrenetičnijim neprijateljstvom od strane mnogih tuđih rasa i njihovih pogleda na svet. Ideja unutrašnjeg i ličnog zakona bila je najdublja uvreda za svaku sliku sveta konstruisanu na osnovu kapriciozne tiranije različitih sistema magije. Nauka naše vrste nije mogla da nastane iz pogleda na svet ponuđenog u Starom zavetu kao što nije mogla ni iz afričkog veštičarenja i demonologije. Upravo ova večna antiteza objašnjava borbu rimske Crkve protiv germanske nauke. A potonja je sledila svoj briljantan tok kroz potoke sopstvene krvi, prolivene od Rima.

STATIČNO I DINAMIČNO

Primitivnom čoveku, svet se pojavljuje kao niz nepovezanih slika u prostoru i senzacija u vremenu. Naknadno, um stvara kauzalne veze, a naš racionalitet uspostavlja „jedinstvo u raznolikosti“ postavljajući intelektualne parametre. Mreža ovih aktivnosti mi nazivamo našim iskustvom. Ovo je formalna osnova za sav život. Međutim, potonje se koristi na osnovno različite načine. Višak razuma u formulisanju ideja dovešće do toga da se različita jedinstva ograniče na sve manje i manje sveobuhvatnih šema. Krajnji kraj ovoga je jedan jedini princip objašnjenja sveta — monizam. Ovaj formalni monizam se izražava na različite načine u zavisnosti od toga da li se želi tumačiti svet u smislu materije ili u smislu sile. Logički mehanicista prihvata molekule, atome i subatomske čestice kao prvobitne supstance, čija raznolikost oblika i mnoštvo kombinacija na kraju stvara duh i dušu. Logički energetičar prepoznaje u materiji samo koncentrisani oblik latentne energije, koja može da se isprazni kao elektricitet, svetlost ili toplota. I materijalista i spiritualista monista su dogmatičari jer zaobilaze poslednji prividno-formalni, kao i prividno materijalni, prvobitni fenomen sveta jednom tvrdnjom koja odlučuje sva pitanja. Ovo je ili filozofski naučni princip, ili religijsko verovanje. Ovaj prvobitni fenomen, nakon odbacivanja višestrukog pluralizma, je polaritet svih fenomena i svega idejnog. Polaritet se pokazuje u svetlosti i senci, toplom i hladnom, konačnom i beskonačnom. Duhovno, pokazuje se kao istinito i neistinito; moralno, kao dobro i zlo (dihotomija koja se može osporavati samo u odnosu na konkretne primere); dinamički, kao kretanje i mirovanje, i kao pozitivno i negativno; u religiji, kao božansko i satansko. Polaritet se uvek manifestuje u simultanosti suprotnosti, ne kao hronološki naizmenično jedno sa drugim. Koncept dobra je neshvatljiv bez onog zla i samo ga dobija ograničenjem od njega. Negativni elektricitet se uvek pojavljuje istovremeno sa pozitivnim. Oba oblika su, u stvari, pozitivna — samo sa obrnutim znacima. „Ne“ postulira „Da“. Ideja duhovnog pojavljuje se zajedno sa idejom telesnog. Sav život, međutim, nastaje iz kontinuirane antiteze Da i Ne. Sve kreativno — čak i dogmatski monista, bilo materijalista ili spiritualista — postoji samo zbog upornosti večnog sukoba. Samo u ogledalu tela spiritualista percipira duh; samo sa pretpostavkom različitih fizičkih kvaliteta materijalista može da se bavi varijacijama oblika i promenama supstance. Sebe i vaseljena, stoga, suočavaju se kao dve krajnje polaritete, i naglasak koji duša polaže na jedan ili drugi određuje prirodu, ten i ritam njene interpretacije sveta i života. Iz ovog prvobitnog metafizičkog zakona bića i postajanja — polariteta koji su iskustveno međusobno isključivi u bilo kom datom trenutku — proističu dve vrste osećaja života: dinamičko i statičko stvaranje vrednosti.

Pretežno statički pogled na svet teži nekoj vrsti monizma. Nastojaće da uspostavi jednu duhovnu sintezu, jedan simbol, zaista jedan oblik života protiv svake polariteta, pluraliteta ili mnoštva. U religiji će insistirati na strogom monoteizmu. Investiraće ovog jedinstvenog boga svim crtama snage i značaja, pripisujući mu sve stvaranje. Čak će nastojati da objasni demonsko. Jehova se razvio u ovakvog boga i zatim, uz pomoć hrišćanske Crkve, provalio u zapadnu misao kao kruti i uski sistem. Originalno, Jevreji i Jevreji su bili uključeni u potpuno pluralističku teologiju. Svakako, njihov plemenski bog se brinuo o njihovim interesima i oni o njegovim, ali niko nije sumnjao da su drugi bogovi drugih naroda jednako stvarni i efikasni kao Jehova. Bilo je pod Persijskim carstvom da su Jevreji prvi put saznali za univerzalnog, kosmičkog boga, Ahura Mazdu (boga svetlosti) i njegovog neprijatelja, tamnog Ahrimana. Ova dualnost je preneta na Jehovu — univerzalnog despota — i njegovog rivala, Satanu. Jevrejin je postepeno oslobodio sebe svih pluralizama, postavljajući „Šadaj Jehova“ u centar svega, sa Jevrejinom kao njegovim ovlašćenim slugom. Tako je stvorio žarišnu tačku za sebe, i ovo je sačuvalo i odgajilo njegovo mišljenje, njegovu rasu i njegov tip — čak i ako čisto parazitski — do današnjeg dana, uprkos bilo kakvom marginalnom rasnom mešanju. Čak i kada su kukavički Jevreji odbacili Jehovu, oni su samo stavili na njegovo mesto ono što je suštinski isto koncept pod drugim imenima. Ovo su nazvali „humanizam“, „sloboda“, „liberalizam“, „klasa“. Iz ovih je ponovo izronio isti stari kruti Jehova, odgajajući svoje potomstvo pod raznim oznakama. Pošto je Jehova zamišljen kao materijalno efikasan, kruta jevrejska insistiranje na jednom jedinom bogu isprepleteno je sa praktičnim materijalnim brigama — to jest, materijalizmom — i najsterilnijim filozofskim sujeverjem, za koje Stari zavet, Talmud i Karl Marks predstavljaju blisko povezane vizije. Ovo statičko samopotvrđivanje je metafizička osnova za snagu i upornost Jevrejina, kao i za njegovu kulturnu sterilnost i parazitizam.

Ista statička instinkt je centralno jezgro rimske Crkve. Ona uspostavlja sintezu, sa sobom kao naslednikom zamenjenog Božjeg Izabranog Naroda, i razvija istu krutost i formalizam kao judaizam — i kao kasniji, takođe semitski, islam. Takvi sistemi prepoznaju samo zakon, što znači, proizvoljne fiate. Nikad ne priznaju ličnost. Kada takav sistem stekne moć, on nužno uništava organsko. Samo zahvaljujući činjenici da sistem nije mogao da postigne potpuni trijumf još uvek postoje narodi i kulture — ukratko, stvarni život. Reakcija u Evropi protiv krute težine Crkve bila je dovoljno moćna da nametne trajni duhovni pluralizam u jevrejsko-rimsku teologiju. Tako se može sasvim opravdano govoriti o katolicizmu i njegovim svecima kao o politeističkom verovanju. Pod „katolicizmom“ mislimo, naravno, na religijski fenomen, ne na političku entitet. Ali uprkos ovom razvoju, centralizovani autoritet crkava ojačao je statički i monistički pogled u Evropi i, putem priloženog Novog zaveta, prokrijumčario duh Starog zaveta u protestantizam koji je originalno bio individualistički. Od samog početka, protestantizam je bio duhovno podeljen. Posmatran kao odbrambena reakcija, označavao je uzlet germanske volje za slobodom, za nacionalnim životom i za primatom individualne savesti. Bez sumnje, osvetlio je put za sve ono što danas smatramo našim najvećim delima kulture i nauke. Religijski, međutim, nije uspeo. Zaustavio se na pola puta. Zamenio je Rim semitskim Jerusalimom kao svojim centrom. Suvereni autoritet je uspeo da blokira pojavu onog duha koji je propovedao Majstor Ekhart, ali koji nije mogao da prevlada protiv Inkvizicije i lomače. Tako je, kada je Luter u Vormsu položio ruku istovremeno na Stari i Novi zavet [1521], izvršio čin koji su njegovi sledbenici smatrali simboličnim i svetim. Vera i vrednosti protestanata sada su trebalo da budu određene ovim knjigama. Merila našeg duhovnog života ponovo su ležala izvan onoga što je germansko, čak i ako više ne u strogo geografskom smislu, kao što je bio slučaj sa Rimom i Antihristom [papom]. Luterov susret sa Cvinglijem pokazao je koliko je još uvek bio vezan starim lancima. Luterova materijalno-orijentisana doktrina o pričesti bila je kamen oko vrata protestantskog verovanja do današnjeg dana. Mnogo kasnije, Luter je odbacio Jevreje i njihove laži i proglasio da više nema nikakve veze sa Mojsijem. Ali do tada je Biblija postala popularno delo, a proročanstva Starog zaveta integralna za religiju. Kao rezultat, jevrejizacija i tromost našeg života su gurnute korak dalje, i nije čudo što su otad plavokosa nemačka deca bila primorana svake nedelje da pevaju: „Tebi, tebi, o Jehova, pevaću; jer gde je takav Bog kao ti?“

Jevreji su „pozajmili“ — kao sa toliko toga drugog — ideju univerzalnog boga od Persijanaca. U ovome leži najrečitiji dokaz za religijsko-filozofsko prepoznavanje polariteta bića. Velika kosmička borba između svetlosti i tame traje kroz mnoge svetske epohe sve dok, nakon kulminacijske bitke, ne dođe svetski spasitelj, Caoshiahc, da odvoji ovce od jaraca. Ovo predstavlja istu figuru kao što je Isus bio u kasnijim vremenima. Drama mora prirodno dostići svoj vrhunac pobedom, ali nigde nije duhovni dinamizam prikazan svesnije i veličanstvenije nego u drevnim persijskim spisima. Danas, kako počinjemo da odbacujemo tuđi i statički uticaj svega što miriše na Jerusalim, persijska drama nam se pojavljuje kao prvobitna i blisko povezana sa nordijskim sagama. Metafizička koncepcija je spojena sa strogim moralnim kodom i tako učvršćuje duhovnu zajednicu u religiji i moralu. Kada se prvi put pojavi na sceni istorije, Germanac nije filozofski nastrojen. Ali ako išta karakteriše njegovu prirodu, to je odbojnost prema svim vrstama monizma i gađenje prema vrsti crkvene krutosti koja mu je nametnuta rimskom tehničkom i diplomatskom superiornošću u vreme slabosti. Bilo je to vreme kada je prvobitna mladost germanske rase završavala, a stari bogovi umirali dok su novi traženi.

Ako se borba između Evrope i Rima završila kompromisom koji je, uprkos svim prevratima, trajao preko 1.500 godina, ipak je ovaj kompromis dokazano nemoguć u oblastima umetnosti, filozofije i nauke. Upravo u ovim oblastima borba je vođena najsvesnije i najupornije, i završila se porazom pretnje Indeksa i terora lomače. Ovo je tačno čak i ako činjenica još uvek nije prodrla u tromi um masa ili, zaista, onih površno obrazovanih. Celokupni dinamizam evropskog duha otkriva se u ovome, zajedno sa njegovim jasnim, analitičkim zahvatom polariteta bića. Ipak, u isto vreme, pokazuje da borba za oblik je uzburkala severnoevropskog manje nego unutrašnju vrednost karaktera istinitosti kao pretpostavku za nauku i filozofiju.

SADAŠNJE BORBE OKO NAUKE

Naša sadašnja haotična era je proizvod vekova. Čudne okolnosti su dozvolile tuđim silama da se infiltriraju u nordijski-uslovljeni narod, i njihovi životni principi su time oslabljeni. Na mnogim mestima, naša vera u sopstveni skup krajnjih vrednosti je oduzeta od nas ili modifikovana kao podređene karakteristike novog sistema. Rasna duša severne Evrope stajala je čvrsto u kontinuiranom otporu ovim fenomenima raspadanja sve dok, uprkos svemu, nisu nastali novi i neprijateljski centri moći. 19. vek otkrio je postojanje tri potpuno razvijena i susedna sistema širom Evrope. Prvi je bio originalni nordijski Zapad, zasnovan na slobodi duše i konceptu časti; drugi je bio potpuno sazreli rimski sistem koji je zahtevao poniznu i pokornu ljubav u službi centralno-upravljanog sveštenstva; treći je bio goli nagoveštaj haosa — bezgranični materijalistički individualizam sa ciljem svetske dominacije silom novca [tj. jevrejski materijalizam]. Ove tri snage su se takmičile, i još se takmiče, za dušu svakog Evropljanina. Čak i u prošlom veku, ljudi su još uvek bili pozivani da se bore za slobodu, čast i narodnost. Međutim, 1918. video je pobedu sila plutokratije i rimske Crkve. Ali čak i usred najstrašnijeg sloma, stara nordijska rasna duša se probudila do pojačane svesti. Konačno je shvatila istinu da koegzistencija različitih, i stoga nužno međusobno isključivih, najviših vrednosti ne može takođe koegzistirati sa „jednakim pravima“ — kao što se nekad verovalo mogućim, na našu sadašnju žalost. Nordijska duša razume da ono što je rasno i duhovno srodno može biti asimilovano, ali da ono što je tuđe mora biti nemilosrdno isečeno, ili ako je neophodno, uništeno. Ovo nije zato što je lažno ili loše po sebi, već pre zato što je rasno tuđe i fatalno za unutrašnju strukturu našeg bića. Naša dužnost danas je da vidimo sebe sa najvećom jasnoćom i ili da priznamo naše sopstvene najviše vrednosti i ideje koje održavaju germanski Zapad, ili da zauvek odbacimo našu pravu prirodu u telu i duši. Stvarna borba našeg vremena ne toliko uključuje spoljašnje pomake moći i unutrašnje kompromise — kao što je bio slučaj u ranijim periodima — već obnovu duhovnih ćelija nordijski-uslovljenih naroda. Tiče se ponovnog uspostavljanja na njihovo dominantno mesto onih ideja i vrednosti iz kojih proističe sve što razumemo kao kulturu. Tiče se očuvanja same rasne supstance. Moguće je da će politička situacija moći još dugo ostati na našu štetu. Međutim, ako jednog dana možemo da vizuelizujemo i stvorimo novi, ipak veoma stari, tip Nemca negde koji, svestan duše, rase i istorije, bez oklevanja proglasi stare, ipak nove, vrednosti — onda će se oko ovog jezgra okupiti svi oni koji sada posrću u tami, iako ukorenjeni u drevnom tlu evropske domovine.

Tvrdim ovo sada da bih priznao, od samog početka, da nemam nameru da promovišem iluziju nauke bez hipoteza — kakvu su akademski zabludeli obično činili i nastavljaju da čine, kako bi dali utisak da nude univerzalno važeće propozicije. Ne postoji takva stvar kao nauka bez hipoteza. Skup pretpostavki se pravi, koji obuhvata ideje, teorije i hipoteze, kako bi se usmerile neorganizovane snage istraživanja duž jednog kursa. Zatim se testiraju eksperimentom kako bi se verifikovala njihova objektivna istina. Ali ove pretpostavke su rasno-određene, baš kao i vrednosti izvedene iz volje. Jedinstvena duša i rasa suočavaju se sa vaseljenom sa pitanjima sopstvene jedinstvene vrste. Pitanja koja postavlja Nordijac ne pojavljuju se kao problemi za Jevreje ili Kineze. Stvari koje se pojavljuju kao problemi za Evropljane čine se, drugim rasama, zagonetkama koje su već rešene. Na svim demokratskim skupovima danas čuje se proklamovana doktrina da su umetnost i nauka „međunarodne“. Lišeni duha, čija je otuđenost od života i bezlične vrednosti dovela 19. vek u nemilost, naravno sada ne mogu biti prosvetljeni u pogledu ograničenja takvog kosmopolitizma. Ali mlađa generacija, koja počinje da okreće leđa ovom stakleničkom stvaranju, otkriće, nakon nepristrasnog proučavanja raznolikosti ovog sveta, da „umetnost za umetnost“ ne postoji, nije postojala i nikad neće postojati. Umetnost je uvek stvaranje specifične krvi, i oblikom povezana priroda umetnosti biće samo istinski razumljiva onima iste krvi. Drugima, reći će malo ili ništa. Nauka, međutim, je takođe proizvod krvi. Sve što danas uobičajeno smatramo čisto apstraktnom naukom je proizvod germanske kreativnosti. Nordijsko-evropska koncepcija organizovanja sekvencijalnih događaja u okvir univerzalnih zakona nije jednostavno neka ideja po sebi koja je mogla da padne na pamet bilo kom Mongolu, Levantinčinu ili Afrikancu. Sasvim suprotno; ova ideja — koja se pojavila u drugom obliku u nordijskoj Heladi — bila je suočena hiljadama godina sa najfrenetičnijim neprijateljstvom od strane mnogih tuđih rasa i njihovih pogleda na svet. Ideja unutrašnjeg i ličnog zakona bila je najdublja uvreda za svaku sliku sveta konstruisanu na osnovu kapriciozne tiranije različitih sistema magije. Nauka naše vrste nije mogla da nastane iz pogleda na svet ponuđenog u Starom zavetu kao što nije mogla ni iz afričkog veštičarenja i demonologije. Upravo ova večna antiteza objašnjava borbu rimske Crkve protiv germanske nauke. A potonja je sledila svoj briljantan tok kroz potoke sopstvene krvi, prolivene od Rima.

STATIČNO I DINAMIČNO

Primitivnom čoveku, svet se pojavljuje kao niz nepovezanih slika u prostoru i senzacija u vremenu. Naknadno, um stvara kauzalne veze, a naš racionalitet uspostavlja „jedinstvo u raznolikosti“ postavljajući intelektualne parametre. Mreža ovih aktivnosti mi nazivamo našim iskustvom. Ovo je formalna osnova za sav život. Međutim, potonje se koristi na osnovno različite načine. Višak razuma u formulisanju ideja dovešće do toga da se različita jedinstva ograniče na sve manje i manje sveobuhvatnih šema. Krajnji kraj ovoga je jedan jedini princip objašnjenja sveta — monizam. Ovaj formalni monizam se izražava na različite načine u zavisnosti od toga da li se želi tumačiti svet u smislu materije ili u smislu sile. Logički mehanicista prihvata molekule, atome i subatomske čestice kao prvobitne supstance, čija raznolikost oblika i mnoštvo kombinacija na kraju stvara duh i dušu. Logički energetičar prepoznaje u materiji samo koncentrisani oblik latentne energije, koja može da se isprazni kao elektricitet, svetlost ili toplota. I materijalista i spiritualista monista su dogmatičari jer zaobilaze poslednji prividno-formalni, kao i prividno materijalni, prvobitni fenomen sveta jednom tvrdnjom koja odlučuje sva pitanja. Ovo je ili filozofski naučni princip, ili religijsko verovanje. Ovaj prvobitni fenomen, nakon odbacivanja višestrukog pluralizma, je polaritet svih fenomena i svega idejnog. Polaritet se pokazuje u svetlosti i senci, toplom i hladnom, konačnom i beskonačnom. Duhovno, pokazuje se kao istinito i neistinito; moralno, kao dobro i zlo (dihotomija koja se može osporavati samo u odnosu na konkretne primere); dinamički, kao kretanje i mirovanje, i kao pozitivno i negativno; u religiji, kao božansko i satansko. Polaritet se uvek manifestuje u simultanosti suprotnosti, ne kao hronološki naizmenično jedno sa drugim. Koncept dobra je neshvatljiv bez onog zla i samo ga dobija ograničenjem od njega. Negativni elektricitet se uvek pojavljuje istovremeno sa pozitivnim. Oba oblika su, u stvari, pozitivna — samo sa obrnutim znacima. „Ne“ postulira „Da“. Ideja duhovnog pojavljuje se zajedno sa idejom telesnog. Sav život, međutim, nastaje iz kontinuirane antiteze Da i Ne. Sve kreativno — čak i dogmatski monista, bilo materijalista ili spiritualista — postoji samo zbog upornosti večnog sukoba. Samo u ogledalu tela spiritualista percipira duh; samo sa pretpostavkom različitih fizičkih kvaliteta materijalista može da se bavi varijacijama oblika i promenama supstance. Sebe i vaseljena, stoga, suočavaju se kao dve krajnje polaritete, i naglasak koji duša polaže na jedan ili drugi određuje prirodu, ten i ritam njene interpretacije sveta i života. Iz ovog prvobitnog metafizičkog zakona bića i postajanja — polariteta koji su iskustveno međusobno isključivi u bilo kom datom trenutku — proističu dve vrste osećaja života: dinamičko i statičko stvaranje vrednosti.

Pretežno statički pogled na svet teži nekoj vrsti monizma. Nastojaće da uspostavi jednu duhovnu sintezu, jedan simbol, zaista jedan oblik života protiv svake polariteta, pluraliteta ili mnoštva. U religiji će insistirati na strogom monoteizmu. Investiraće ovog jedinstvenog boga svim crtama snage i značaja, pripisujući mu sve stvaranje. Čak će nastojati da objasni demonsko. Jehova se razvio u ovakvog boga i zatim, uz pomoć hrišćanske Crkve, provalio u zapadnu misao kao kruti i uski sistem. Originalno, Jevreji i Jevreji su bili uključeni u potpuno pluralističku teologiju. Svakako, njihov plemenski bog se brinuo o njihovim interesima i oni o njegovim, ali niko nije sumnjao da su drugi bogovi drugih naroda jednako stvarni i efikasni kao Jehova. Bilo je pod Persijskim carstvu da su Jevreji prvi put saznali za univerzalnog, kosmičkog boga, Ahura Mazdu (boga svetlosti) i njegovog neprijatelja, tamnog Ahrimana. Ova dualnost je preneta na Jehovu — univerzalnog despota — i njegovog rivala, Satanu. Jevrejin je postepeno oslobodio sebe svih pluralizama, postavljajući „Šadaj Jehova“ u centar svega, sa Jevrejinom kao njegovim ovlašćenim slugom. Tako je stvorio žarišnu tačku za sebe, i ovo je sačuvalo i odgajilo njegovo mišljenje, njegovu rasu i njegov tip — čak i ako čisto parazitski — do današnjeg dana, uprkos bilo kakvom marginalnom rasnom mešanju. Čak i kada su kukavički Jevreji odbacili Jehovu, oni su samo stavili na njegovo mesto ono što je suštinski isto koncept pod drugim imenima. Ovo su nazvali „humanizam“, „sloboda“, „liberalizam“, „klasa“. Iz ovih je ponovo izronio isti stari kruti Jehova, odgajajući svoje potomstvo pod raznim oznakama. Pošto je Jehova zamišljen kao materijalno efikasan, kruta jevrejska insistiranje na jednom jedinom bogu isprepleteno je sa praktičnim materijalnim brigama — to jest, materijalizmom — i najsterilnijim filozofskim sujeverjem, za koje Stari zavet, Talmud i Karl Marks predstavljaju blisko povezane vizije. Ovo statičko samopotvrđivanje je metafizička osnova za snagu i upornost Jevrejina, kao i za njegovu kulturnu sterilnost i parazitizam.

Ista statička instinkt je centralno jezgro rimske Crkve. Ona uspostavlja sintezu, sa sobom kao naslednikom zamenjenog Božjeg Izabranog Naroda, i razvija istu krutost i formalizam kao judaizam — i kao kasniji, takođe semitski, islam. Takvi sistemi prepoznaju samo zakon, što znači, proizvoljne fiate. Nikad ne priznaju ličnost. Kada takav sistem stekne moć, on nužno uništava organsko. Samo zahvaljujući činjenici da sistem nije mogao da postigne potpuni trijumf još uvek postoje narodi i kulture — ukratko, stvarni život. Reakcija u Evropi protiv krute težine Crkve bila je dovoljno moćna da nametne trajni duhovni pluralizam u jevrejsko-rimsku teologiju. Tako se može sasvim opravdano govoriti o katolicizmu i njegovim svecima kao o politeističkom verovanju. Pod „katolicizmom“ mislimo, naravno, na religijski fenomen, ne na političku entitet. Ali uprkos ovom razvoju, centralizovani autoritet crkava ojačao je statički i monistički pogled u Evropi i, putem priloženog Novog zaveta, prokrijumčario duh Starog zaveta u protestantizam koji je originalno bio individualistički. Od samog početka, protestantizam je bio duhovno podeljen. Posmatran kao odbrambena reakcija, označavao je uzlet germanske volje za slobodom, za nacionalnim životom i za primatom individualne savesti. Bez sumnje, osvetlio je put za sve ono što danas smatramo našim najvećim delima kulture i nauke. Religijski, međutim, nije uspeo. Zaustavio se na pola puta. Zamenio je Rim semitskim Jerusalimom kao svojim centrom. Suvereni autoritet je uspeo da blokira pojavu onog duha koji je propovedao Majstor Ekhart, ali koji nije mogao da prevlada protiv Inkvizicije i lomače. Tako je, kada je Luter u Vormsu položio ruku istovremeno na Stari i Novi zavet [1521], izvršio čin koji su njegovi sledbenici smatrali simboličnim i svetim. Vera i vrednosti protestanata sada su trebalo da budu određene ovim knjigama. Merila našeg duhovnog života ponovo su ležala izvan onoga što je germansko, čak i ako više ne u strogo geografskom smislu, kao što je bio slučaj sa Rimom i Antihristom [papom]. Luterov susret sa Cvinglijem pokazao je koliko je još uvek bio vezan starim lancima. Luterova materijalno-orijentisana doktrina o pričesti bila je kamen oko vrata protestantskog verovanja do današnjeg dana. Mnogo kasnije, Luter je odbacio Jevreje i njihove laži i proglasio da više nema nikakve veze sa Mojsijem. Ali do tada je Biblija postala popularno delo, a proročanstva Starog zaveta integralna za religiju. Kao rezultat, jevrejizacija i tromost našeg života su gurnute korak dalje, i nije čudo što su otad plavokosa nemačka deca bila primorana svake nedelje da pevaju: „Tebi, tebi, o Jehova, pevaću; jer gde je takav Bog kao ti?“

Jevreji su „pozajmili“ — kao sa toliko toga drugog — ideju univerzalnog boga od Persijanaca. U ovome leži najrečitiji dokaz za religijsko-filozofsko prepoznavanje polariteta bića. Velika kosmička borba između svetlosti i tame traje kroz mnoge svetske epohe sve dok, nakon kulminacijske bitke, ne dođe svetski spasitelj, Caoshiahc, da odvoji ovce od jaraca. Ovo predstavlja istu figuru kao što je Isus bio u kasnijim vremenima. Drama mora prirodno dostići svoj vrhunac pobedom, ali nigde nije duhovni dinamizam prikazan svesnije i veličanstvenije nego u drevnim persijskim spisima. Danas, kako počinjemo da odbacujemo tuđi i statički uticaj svega što miriše na Jerusalim, persijska drama nam se pojavljuje kao prvobitna i blisko povezana sa nordijskim sagama. Metafizička koncepcija je spojena sa strogim moralnim kodom i tako učvršćuje duhovnu zajednicu u religiji i moralu. Kada se prvi put pojavi na sceni istorije, Germanac nije filozofski nastrojen. Ali ako išta karakteriše njegovu prirodu, to je odbojnost prema svim vrstama monizma i gađenje prema vrsti crkvene krutosti koja mu je nametnuta rimskom tehničkom i diplomatskom superiornošću u vreme slabosti. Bilo je to vreme kada je prvobitna mladost germanske rase završavala, a stari bogovi umirali dok su novi traženi.

Ako se borba između Evrope i Rima završila kompromisom koji je, uprkos svim prevratima, trajao preko 1.500 godina, ipak je ovaj kompromis dokazano nemoguć u oblastima umetnosti, filozofije i nauke. Upravo u ovim oblastima borba je vođena najsvesnije i najupornije, i završila se porazom pretnje Indeksa i terora lomače. Ovo je tačno čak i ako činjenica još uvek nije prodrla u tromi um masa ili, zaista, onih površno obrazovanih. Celokupni dinamizam evropskog duha otkriva se u ovome, zajedno sa njegovim jasnim, analitičkim zahvatom polariteta bića. Ipak, u isto vreme, pokazuje da borba za oblik je uzburkala severnoevropskog manje nego unutrašnju vrednost karaktera istinitosti kao pretpostavku za nauku i filozofiju.

SADAŠNJE BORBE OKO NAUKE

Naša sadašnja haotična era je proizvod vekova. Čudne okolnosti su dozvolile tuđim silama da se infiltriraju u nordijski-uslovljeni narod, i njihovi životni principi su time oslabljeni. Na mnogim mestima, naša vera u sopstveni skup krajnjih vrednosti je oduzeta od nas ili modifikovana kao podređene karakteristike novog sistema. Rasna duša severne Evrope stajala je čvrsto u kontinuiranom otporu ovim fenomenima raspadanja sve dok, uprkos svemu, nisu nastali novi i neprijateljski centri moći. 19. vek otkrio je postojanje tri potpuno razvijena i susedna sistema širom Evrope. Prvi je bio originalni nordijski Zapad, zasnovan na slobodi duše i konceptu časti; drugi je bio potpuno sazreli rimski sistem koji je zahtevao poniznu i pokornu ljubav u službi centralno-upravljanog sveštenstva; treći je bio goli nagoveštaj haosa — bezgranični materijalistički individualizam sa ciljem svetske dominacije silom novca [tj. jevrejski materijalizam]. Ove tri snage su se takmičile, i još se takmiče, za dušu svakog Evropljanina. Čak i u prošlom veku, ljudi su još uvek bili pozivani da se bore za slobodu, čast i narodnost. Međutim, 1918. video je pobedu sila plutokratije i rimske Crkve. Ali čak i usred najstrašnijeg sloma, stara nordijska rasna duša se probudila do pojačane svesti. Konačno je shvatila istinu da koegzistencija različitih, i stoga nužno međusobno isključivih, najviših vrednosti ne može takođe koegzistirati sa „jednakim pravima“ — kao što se nekad verovalo mogućim, na našu sadašnju žalost. Nordijska duša razume da ono što je rasno i duhovno srodno može biti asimilovano, ali da ono što je tuđe mora biti nemilosrdno isečeno, ili ako je neophodno, uništeno. Ovo nije zato što je lažno ili loše po sebi, već pre zato što je rasno tuđe i fatalno za unutrašnju strukturu našeg bića. Naša dužnost danas je da vidimo sebe sa najvećom jasnoćom i ili da priznamo naše sopstvene najviše vrednosti i ideje koje održavaju germanski Zapad, ili da zauvek odbacimo našu pravu prirodu u telu i duši. Stvarna borba našeg vremena ne toliko uključuje spoljašnje pomake moći i unutrašnje kompromise — kao što je bio slučaj u ranijim periodima — već obnovu duhovnih ćelija nordijski-uslovljenih naroda. Tiče se ponovnog uspostavljanja na njihovo dominantno mesto onih ideja i vrednosti iz kojih proističe sve što razumemo kao kulturu. Tiče se očuvanja same rasne supstance. Moguće je da će politička situacija moći još dugo ostati na našu štetu. Međutim, ako jednog dana možemo da vizuelizujemo i stvorimo novi, ipak veoma stari, tip Nemca negde koji, svestan duše, rase i istorije, bez oklevanja proglasi stare, ipak nove, vrednosti — onda će se oko ovog jezgra okupiti svi oni koji sada posrću u tami, iako ukorenjeni u drevnom tlu evropske domovine.

Tvrdim ovo sada da bih priznao, od samog početka, da nemam nameru da promovišem iluziju nauke bez hipoteza — kakvu su akademski zabludeli obično činili i nastavljaju da čine, kako bi dali utisak da nude univerzalno važeće propozicije. Ne postoji takva stvar kao nauka bez hipoteza. Skup pretpostavki se pravi, koji obuhvata ideje, teorije i hipoteze, kako bi se usmerile neorganizovane snage istraživanja duž jednog kursa. Zatim se testiraju eksperimentom kako bi se verifikovala njihova objektivna istina. Ali ove pretpostavke su rasno-određene, baš kao i vrednosti izvedene iz volje. Jedinstvena duša i rasa suočavaju se sa vaseljenom sa pitanjima sopstvene jedinstvene vrste. Pitanja koja postavlja Nordijac ne pojavljuju se kao problemi za Jevreje ili Kineze. Stvari koje se pojavljuju kao problemi za Evropljane čine se, drugim rasama, zagonetkama koje su već rešene. Na svim demokratskim skupovima danas čuje se proklamovana doktrina da su umetnost i nauka „međunarodne“. Lišeni duha, čija je otuđenost od života i bezlične vrednosti dovela 19. vek u nemilost, naravno sada ne mogu biti prosvetljeni u pogledu ograničenja takvog kosmopolitizma. Ali mlađa generacija, koja počinje da okreće leđa ovom stakleničkom stvaranju, otkriće, nakon nepristrasnog proučavanja raznolikosti ovog sveta, da „umetnost za umetnost“ ne postoji, nije postojala i nikad neće postojati. Umetnost je uvek stvaranje specifične krvi, i oblikom povezana priroda umetnosti biće samo istinski razumljiva onima iste krvi. Drugima, reći će malo ili ništa. Nauka, međutim, je takođe proizvod krvi. Sve što danas uobičajeno smatramo čisto apstraktnom naukom je proizvod germanske kreativnosti. Nordijsko-evropska koncepcija organizovanja sekvencijalnih događaja u okvir univerzalnih zakona nije jednostavno neka ideja po sebi koja je mogla da padne na pamet bilo kom Mongolu, Levantinčinu ili Afrikancu. Sasvim suprotno; ova ideja — koja se pojavila u drugom obliku u nordijskoj Heladi — bila je suočena hiljadama godina sa najfrenetičnijim neprijateljstvom od strane mnogih tuđih rasa i njihovih pogleda na svet. Ideja unutrašnjeg i ličnog zakona bila je najdublja uvreda za svaku sliku sveta konstruisanu na osnovu kapriciozne tiranije različitih sistema magije. Nauka naše vrste nije mogla da nastane iz pogleda na svet ponuđenog u Starom zavetu kao što nije mogla ni iz afričkog veštičarenja i demonologije. Upravo ova večna antiteza objašnjava borbu rimske Crkve protiv germanske nauke. A potonja je sledila svoj briljantan tok kroz potoke sopstvene krvi, prolivene od Rima.

STATIČNO I DINAMIČNO

Primitivnom čoveku, svet se pojavljuje kao niz nepovezanih slika u prostoru i senzacija u vremenu. Naknadno, um stvara kauzalne veze, a naš racionalitet uspostavlja „jedinstvo u raznolikosti“ postavljajući intelektualne parametre. Mreža ovih aktivnosti mi nazivamo našim iskustvom. Ovo je formalna osnova za sav život. Međutim, potonje se koristi na osnovno različite načine. Višak razuma u formulisanju ideja dovešće do toga da se različita jedinstva ograniče na sve manje i manje sveobuhvatnih šema. Krajnji kraj ovoga je jedan jedini princip objašnjenja sveta — monizam. Ovaj formalni monizam se izražava na različite načine u zavisnosti od toga da li se želi tumačiti svet u smislu materije ili u smislu sile. Logički mehanicista prihvata molekule, atome i subatomske čestice kao prvobitne supstance, čija raznolikost oblika i mnoštvo kombinacija na kraju stvara duh i dušu. Logički energetičar prepoznaje u materiji samo koncentrisani oblik latentne energije, koja može da se isprazni kao elektricitet, svetlost ili toplota. I materijalista i spiritualista monista su dogmatičari jer zaobilaze poslednji prividno-formalni, kao i prividno materijalni, prvobitni fenomen sveta jednom tvrdnjom koja odlučuje sva pitanja. Ovo je ili filozofski naučni princip, ili religijsko verovanje. Ovaj prvobitni fenomen, nakon odbacivanja višestrukog pluralizma, je polaritet svih fenomena i svega idejnog. Polaritet se pokazuje u svetlosti i senci, toplom i hladnom, konačnom i beskonačnom. Duhovno, pokazuje se kao istinito i neistinito; moralno, kao dobro i zlo (dihotomija koja se može osporavati samo u odnosu na konkretne primere); dinamički, kao kretanje i mirovanje, i kao pozitivno i negativno; u religiji, kao božansko i satansko. Polaritet se uvek manifestuje u simultanosti suprotnosti, ne kao hronološki naizmenično jedno sa drugim. Koncept dobra je neshvatljiv bez onog zla i samo ga dobija ograničenjem od njega. Negativni elektricitet se uvek pojavljuje istovremeno sa pozitivnim. Oba oblika su, u stvari, pozitivna — samo sa obrnutim znacima. „Ne“ postulira „Da“. Ideja duhovnog pojavljuje se zajedno sa idejom telesnog. Sav život, međutim, nastaje iz kontinuirane antiteze Da i Ne. Sve kreativno — čak i dogmatski monista, bilo materijalista ili spiritualista — postoji samo zbog upornosti večnog sukoba. Samo u ogledalu tela spiritualista percipira duh; samo sa pretpostavkom različitih fizičkih kvaliteta materijalista može da se bavi varijacijama oblika i promenama supstance. Sebe i vaseljena, stoga, suočavaju se kao dve krajnje polaritete, i naglasak koji duša polaže na jedan ili drugi određuje prirodu, ten i ritam njene interpretacije sveta i života. Iz ovog prvobitnog metafizičkog zakona bića i postajanja — polariteta koji su iskustveno međusobno isključivi u bilo kom datom trenutku — proističu dve vrste osećaja života: dinamičko i statičko stvaranje vrednosti.

Pretežno statički pogled na svet teži nekoj vrsti monizma. Nastojaće da uspostavi jednu duhovnu sintezu, jedan simbol, zaista jedan oblik života protiv svake polariteta, pluraliteta ili mnoštva. U religiji će insistirati na strogom monoteizmu. Investiraće ovog jedinstvenog boga svim crtama snage i značaja, pripisujući mu sve stvaranje. Čak će nastojati da objasni demonsko. Jehova se razvio u ovakvog boga i zatim, uz pomoć hrišćanske Crkve, provalio u zapadnu misao kao kruti i uski sistem. Originalno, Jevreji i Jevreji su bili uključeni u potpuno pluralističku teologiju. Svakako, njihov plemenski bog se brinuo o njihovim interesima i oni o njegovim, ali niko nije sumnjao da su drugi bogovi drugih naroda jednako stvarni i efikasni kao Jehova. Bilo je pod Persijskim carstvu da su Jevreji prvi put saznali za univerzalnog, kosmičkog boga, Ahura Mazdu (boga svetlosti) i njegovog neprijatelja, tamnog Ahrimana. Ova dualnost je preneta na Jehovu — univerzalnog despota — i njegovog rivala, Satanu. Jevrejin je postepeno oslobodio sebe svih pluralizama, postavljajući „Šadaj Jehova“ u centar svega, sa Jevrejinom kao njegovim ovlašćenim slugom. Tako je stvorio žarišnu tačku za sebe, i ovo je sačuvalo i odgajilo njegovo mišljenje, njegovu rasu i njegov tip — čak i ako čisto parazitski — do današnjeg dana, uprkos bilo kakvom marginalnom rasnom mešanju. Čak i kada su kukavički Jevreji odbacili Jehovu, oni su samo stavili na njegovo mesto ono što je suštinski isto koncept pod drugim imenima. Ovo su nazvali „humanizam“, „sloboda“, „liberalizam“, „klasa“. Iz ovih je ponovo izronio isti stari kruti Jehova, odgajajući svoje potomstvo pod raznim oznakama. Pošto je Jehova zamišljen kao materijalno efikasan, kruta jevrejska insistiranje na jednom jedinom bogu isprepleteno je sa praktičnim materijalnim brigama — to jest, materijalizmom — i najsterilnijim filozofskim sujeverjem, za koje Stari zavet, Talmud i Karl Marks predstavljaju blisko povezane vizije. Ovo statičko samopotvrđivanje je metafizička osnova za snagu i upornost Jevrejina, kao i za njegovu kulturnu sterilnost i parazitizam.

Ista statička instinkt je centralno jezgro rimske Crkve. Ona uspostavlja sintezu, sa sobom kao naslednikom zamenjenog Božjeg Izabranog Naroda, i razvija istu krutost i formalizam kao judaizam — i kao kasniji, takođe semitski, islam. Takvi sistemi prepoznaju samo zakon, što znači, proizvoljne fiate. Nikad ne priznaju ličnost. Kada takav sistem stekne moć, on nužno uništava organsko. Samo zahvaljujući činjenici da sistem nije mogao da postigne potpuni trijumf još uvek postoje narodi i kulture — ukratko, stvarni život. Reakcija u Evropi protiv krute težine Crkve bila je dovoljno moćna da nametne trajni duhovni pluralizam u jevrejsko-rimsku teologiju. Tako se može sasvim opravdano govoriti o katolicizmu i njegovim svecima kao o politeističkom verovanju. Pod „katolicizmom“ mislimo, naravno, na religijski fenomen, ne na političku entitet. Ali uprkos ovom razvoju, centralizovani autoritet crkava ojačao je statički i monistički pogled u Evropi i, putem priloženog Novog zaveta, prokrijumčario duh Starog zaveta u protestantizam koji je originalno bio individualistički. Od samog početka, protestantizam je bio duhovno podeljen. Posmatran kao odbrambena reakcija, označavao je uzlet germanske volje za slobodom, za nacionalnim životom i za primatom individualne savesti. Bez sumnje, osvetlio je put za sve ono što danas smatramo našim najvećim delima kulture i nauke. Religijski, međutim, nije uspeo. Zaustavio se na pola puta. Zamenio je Rim semitskim Jerusalimom kao svojim centrom. Suvereni autoritet je uspeo da blokira pojavu onog duha koji je propovedao Majstor Ekhart, ali koji nije mogao da prevlada protiv Inkvizicije i lomače. Tako je, kada je Luter u Vormsu položio ruku istovremeno na Stari i Novi zavet [1521], izvršio čin koji su njegovi sledbenici smatrali simboličnim i svetim. Vera i vrednosti protestanata sada su trebalo da budu određene ovim knjigama. Merila našeg duhovnog života ponovo su ležala izvan onoga što je germansko, čak i ako više ne u strogo geografskom smislu, kao što je bio slučaj sa Rimom i Antihristom [papom]. Luterov susret sa Cvinglijem pokazao je koliko je još uvek bio vezan starim lancima. Luterova materijalno-orijentisana doktrina o pričesti bila je kamen oko vrata protestantskog verovanja do današnjeg dana. Mnogo kasnije, Luter je odbacio Jevreje i njihove laži i proglasio da više nema nikakve veze sa Mojsijem. Ali do tada je Biblija postala popularno delo, a proročanstva Starog zaveta integralna za religiju. Kao rezultat, jevrejizacija i tromost našeg života su gurnute korak dalje, i nije čudo što su otad plavokosa nemačka deca bila primorana svake nedelje da pevaju: „Tebi, tebi, o Jehova, pevaću; jer gde je takav Bog kao ti?“

Jevreji su „pozajmili“ — kao sa toliko toga drugog — ideju univerzalnog boga od Persijanaca. U ovome leži najrečitiji dokaz za religijsko-filozofsko prepoznavanje polariteta bića. Velika kosmička borba između svetlosti i tame traje kroz mnoge svetske epohe sve dok, nakon kulminacijske bitke, ne dođe svetski spasitelj, Caoshiahc, da odvoji ovce od jaraca. Ovo predstavlja istu figuru kao što je Isus bio u kasnijim vremenima. Drama mora prirodno dostići svoj vrhunac pobedom, ali nigde nije duhovni dinamizam prikazan svesnije i veličanstvenije nego u drevnim persijskim spisima. Danas, kako počinjemo da odbacujemo tuđi i statički uticaj svega što miriše na Jerusalim, persijska drama nam se pojavljuje kao prvobitna i blisko povezana sa nordijskim sagama. Metafizička koncepcija je spojena sa strogim moralnim kodom i tako učvršćuje duhovnu zajednicu u religiji i moralu. Kada se prvi put pojavi na sceni istorije, Germanac nije filozofski nastrojen. Ali ako išta karakteriše njegovu prirodu, to je odbojnost prema svim vrstama monizma i gađenje prema vrsti crkvene krutosti koja mu je nametnuta rimskom tehničkom i diplomatskom superiornošću u vreme slabosti. Bilo je to vreme kada je prvobitna mladost germanske rase završavala, a stari bogovi umirali dok su novi traženi.

Ako se borba između Evrope i Rima završila kompromisom koji je, uprkos svim prevratima, trajao preko 1.500 godina, ipak je ovaj kompromis dokazano nemoguć u oblastima umetnosti, filozofije i nauke. Upravo u ovim oblastima borba je vođena najsvesnije i najupornije, i završila se porazom pretnje Indeksa i terora lomače. Ovo je tačno čak i ako činjenica još uvek nije prodrla u tromi um masa ili, zaista, onih površno obrazovanih. Celokupni dinamizam evropskog duha otkriva se u ovome, zajedno sa njegovim jasnim, analitičkim zahvatom polariteta bića. Ipak, u isto vreme, pokazuje da borba za oblik je uzburkala severnoevropskog manje nego unutrašnju vrednost karaktera istinitosti kao pretpostavku za nauku i filozofiju.

SADAŠNJE BORBE OKO NAUKE

Naša sadašnja haotična era je proizvod vekova. Čudne okolnosti su dozvolile tuđim silama da se infiltriraju u nordijski-uslovljeni narod, i njihovi životni principi su time oslabljeni. Na mnogim mestima, naša vera u sopstveni skup krajnjih vrednosti je oduzeta od nas ili modifikovana kao podređene karakteristike novog sistema. Rasna duša severne Evrope stajala je čvrsto u kontinuiranom otporu ovim fenomenima raspadanja sve dok, uprkos svemu, nisu nastali novi i neprijateljski centri moći. 19. vek otkrio je postojanje tri potpuno razvijena i susedna sistema širom Evrope. Prvi je bio originalni nordijski Zapad, zasnovan na slobodi duše i konceptu časti; drugi je bio potpuno sazreli rimski sistem koji je zahtevao poniznu i pokornu ljubav u službi centralno-upravljanog sveštenstva; treći je bio goli nagoveštaj haosa — bezgranični materijalistički individualizam sa ciljem svetske dominacije silom novca [tj. jevrejski materijalizam]. Ove tri snage su se takmičile, i još se takmiče, za dušu svakog Evropljanina. Čak i u prošlom veku, ljudi su još uvek bili pozivani da se bore za slobodu, čast i narodnost. Međutim, 1918. video je pobedu sila plutokratije i rimske Crkve. Ali čak i usred najstrašnijeg sloma, stara nordijska rasna duša se probudila do pojačane svesti. Konačno je shvatila istinu da koegzistencija različitih, i stoga nužno međusobno isključivih, najviših vrednosti ne može takođe koegzistirati sa „jednakim pravima“ — kao što se nekad verovalo mogućim, na našu sadašnju žalost. Nordijska duša razume da ono što je rasno i duhovno srodno može biti asimilovano, ali da ono što je tuđe mora biti nemilosrdno isečeno, ili ako je neophodno, uništeno. Ovo nije zato što je lažno ili loše po sebi, već pre zato što je rasno tuđe i fatalno za unutrašnju strukturu našeg bića. Naša dužnost danas je da vidimo sebe sa najvećom jasnoćom i ili da priznamo naše sopstvene najviše vrednosti i ideje koje održavaju germanski Zapad, ili da zauvek odbacimo našu pravu prirodu u telu i duši. Stvarna borba našeg vremena ne toliko uključuje spoljašnje pomake moći i unutrašnje kompromise — kao što je bio slučaj u ranijim periodima — već obnovu duhovnih ćelija nordijski-uslovljenih naroda. Tiče se ponovnog uspostavljanja na njihovo dominantno mesto onih ideja i vrednosti iz kojih proističe sve što razumemo kao kulturu. Tiče se očuvanja same rasne supstance. Moguće je da će politička situacija moći još dugo ostati na našu štetu. Međutim, ako jednog dana možemo da vizuelizujemo i stvorimo novi, ipak veoma stari, tip Nemca negde koji, svestan duše, rase i istorije, bez oklevanja proglasi stare, ipak nove, vrednosti — onda će se oko ovog jezgra okupiti svi oni koji sada posrću u tami, iako ukorenjeni u drevnom tlu evropske domovine.

Tvrdim ovo sada da bih priznao, od samog početka, da nemam nameru da promovišem iluziju nauke bez hipoteza — kakvu su akademski zabludeli obično činili i nastavljaju da čine, kako bi dali utisak da nude univerzalno važeće propozicije. Ne postoji takva stvar kao nauka bez hipoteza. Skup pretpostavki se pravi, koji obuhvata ideje, teorije i hipoteze, kako bi se usmerile neorganizovane snage istraživanja duž jednog kursa. Zatim se testiraju eksperimentom kako bi se verifikovala njihova objektivna istina. Ali ove pretpostavke su rasno-određene, baš kao i vrednosti izvedene iz volje. Jedinstvena duša i rasa suočavaju se sa vaseljenom sa pitanjima sopstvene jedinstvene vrste. Pitanja koja postavlja Nordijac ne pojavljuju se kao problemi za Jevreje ili Kineze. Stvari koje se pojavljuju kao problemi za Evropljane čine se, drugim rasama, zagonetkama koje su već rešene. Na svim demokratskim skupovima danas čuje se proklamovana doktrina da su umetnost i nauka „međunarodne“. Lišeni duha, čija je otuđenost od života i bezlične vrednosti dovela 19. vek u nemilost, naravno sada ne mogu biti prosvetljeni u pogledu ograničenja takvog kosmopolitizma. Ali mlađa generacija, koja počinje da okreće leđa ovom stakleničkom stvaranju, otkriće, nakon nepristrasnog proučavanja raznolikosti ovog sveta, da „umetnost za umetnost“ ne postoji, nije postojala i nikad neće postojati. Umetnost je uvek stvaranje specifične krvi, i oblikom povezana priroda umetnosti biće samo istinski razumljiva onima iste krvi. Drugima, reći će malo ili ništa. Nauka, međutim, je takođe proizvod krvi. Sve što danas uobičajeno smatramo čisto apstraktnom naukom je proizvod germanske kreativnosti. Nordijsko-evropska koncepcija organizovanja sekvencijalnih događaja u okvir univerzalnih zakona nije jednostavno neka ideja po sebi koja je mogla da padne na pamet bilo kom Mongolu, Levantinčinu ili Afrikancu. Sasvim suprotno; ova ideja — koja se pojavila u drugom obliku u nordijskoj Heladi — bila je suočena hiljadama godina sa najfrenetičnijim neprijateljstvom od strane mnogih tuđih rasa i njihovih pogleda na svet. Ideja unutrašnjeg i ličnog zakona bila je najdublja uvreda za svaku sliku sveta konstruisanu na osnovu kapriciozne tiranije različitih sistema magije. Nauka naše vrste nije mogla da nastane iz pogleda na svet ponuđenog u Starom zavetu kao što nije mogla ni iz afričkog veštičarenja i demonologije. Upravo ova večna antiteza objašnjava borbu rimske Crkve protiv germanske nauke. A potonja je sledila svoj briljantan tok kroz potoke sopstvene krvi, prolivene od Rima.

STATIČNO I DINAMIČNO

Primitivnom čoveku, svet se pojavljuje kao niz nepovezanih slika u prostoru i senzacija u vremenu. Naknadno, um stvara kauzalne veze, a naš racionalitet uspostavlja „jedinstvo u raznolikosti“ postavljajući intelektualne parametre. Mreža ovih aktivnosti mi nazivamo našim iskustvom. Ovo je formalna osnova za sav život. Međutim, potonje se koristi na osnovno različite načine. Višak razuma u formulisanju ideja dovešće do toga da se različita jedinstva ograniče na sve manje i manje sveobuhvatnih šema. Krajnji kraj ovoga je jedan jedini princip objašnjenja sveta — monizam. Ovaj formalni monizam se izražava na različite načine u zavisnosti od toga da li se želi tumačiti svet u smislu materije ili u smislu sile. Logički mehanicista prihvata molekule, atome i subatomske čestice kao prvobitne supstance, čija raznolikost oblika i mnoštvo kombinacija na kraju stvara duh i dušu. Logički energetičar prepoznaje u materiji samo koncentrisani oblik latentne energije, koja može da se isprazni kao elektricitet, svetlost ili toplota. I materijalista i spiritualista monista su dogmatičari jer zaobilaze poslednji prividno-formalni, kao i prividno materijalni, prvobitni fenomen sveta jednom tvrdnjom koja odlučuje sva pitanja. Ovo je ili filozofski naučni princip, ili religijsko verovanje. Ovaj prvobitni fenomen, nakon odbacivanja višestrukog pluralizma, je polaritet svih fenomena i svega idejnog. Polaritet se pokazuje u svetlosti i senci, toplom i hladnom, konačnom i beskonačnom. Duhovno, pokazuje se kao istinito i neistinito; moralno, kao dobro i zlo (dihotomija koja se može osporavati samo u odnosu na konkretne primere); dinamički, kao kretanje i mirovanje, i kao pozitivno i negativno; u religiji, kao božansko i satansko. Polaritet se uvek manifestuje u simultanosti suprotnosti, ne kao hronološki naizmenično jedno sa drugim. Koncept dobra je neshvatljiv bez onog zla i samo ga dobija ograničenjem od njega. Negativni elektricitet se uvek pojavljuje istovremeno sa pozitivnim. Oba oblika su, u stvari, pozitivna — samo sa obrnutim znacima. „Ne“ postulira „Da“. Ideja duhovnog pojavljuje se zajedno sa idejom telesnog. Sav život, međutim, nastaje iz kontinuirane antiteze Da i Ne. Sve kreativno — čak i dogmatski monista, bilo materijalista ili spiritualista — postoji samo zbog upornosti večnog sukoba. Samo u ogledalu tela spiritualista percipira duh; samo sa pretpostavkom različitih fizičkih kvaliteta materijalista može da se bavi varijacijama oblika i promenama supstance. Sebe i vaseljena, stoga, suočavaju se kao dve krajnje polaritete, i naglasak koji duša polaže na jedan ili drugi određuje prirodu, ten i ritam njene interpretacije sveta i života. Iz ovog prvobitnog metafizičkog zakona bića i postajanja — polariteta koji su iskustveno međusobno isključivi u bilo kom datom trenutku — proističu dve vrste osećaja života: dinamičko i statičko stvaranje vrednosti.

Pretežno statički pogled na svet teži nekoj vrsti monizma. Nastojaće da uspostavi jednu duhovnu sintezu, jedan simbol, zaista jedan oblik života protiv svake polariteta, pluraliteta ili mnoštva. U religiji će insistirati na strogom monoteizmu. Investiraće ovog jedinstvenog boga svim crtama snage i značaja, pripisujući mu sve stvaranje. Čak će nastojati da objasni demonsko. Jehova se razvio u ovakvog boga i zatim, uz pomoć hrišćanske Crkve, provalio u zapadnu misao kao kruti i uski sistem. Originalno, Jevreji i Jevreji su bili uključeni u potpuno pluralističku teologiju. Svakako, njihov plemenski bog se brinuo o njihovim interesima i oni o njegovim, ali niko nije sumnjao da su drugi bogovi drugih naroda jednako stvarni i efikasni kao Jehova. Bilo je pod Persijskim carstvu da su Jevreji prvi put saznali za univerzalnog, kosmičkog boga, Ahura Mazdu (boga svetlosti) i njegovog neprijatelja, tamnog Ahrimana. Ova dualnost je preneta na Jehovu — univerzalnog despota — i njegovog rivala, Satanu. Jevrejin je postepeno oslobodio sebe svih pluralizama, postavljajući „Šadaj Jehova“ u centar svega, sa Jevrejinom kao njegovim ovlašćenim slugom. Tako je stvorio žarišnu tačku za sebe, i ovo je sačuvalo i odgajilo njegovo mišljenje, njegovu rasu i njegov tip — čak i ako čisto parazitski — do današnjeg dana, uprkos bilo kakvom marginalnom rasnom mešanju. Čak i kada su kukavički Jevreji odbacili Jehovu, oni su samo stavili na njegovo mesto ono što je suštinski isto koncept pod drugim imenima. Ovo su nazvali „humanizam“, „sloboda“, „liberalizam“, „klasa“. Iz ovih je ponovo izronio isti stari kruti Jehova, odgajajući svoje potomstvo pod raznim oznakama. Pošto je Jehova zamišljen kao materijalno efikasan, kruta jevrejska insistiranje na jednom jedinom bogu isprepleteno je sa praktičnim materijalnim brigama — to jest, materijalizmom — i najsterilnijim filozofskim sujeverjem, za koje Stari zavet, Talmud i Karl Marks predstavljaju blisko povezane vizije. Ovo statičko samopotvrđivanje je metafizička osnova za snagu i upornost Jevrejina, kao i za njegovu kulturnu sterilnost i parazitizam.

Ista statička instinkt je centralno jezgro rimske Crkve. Ona uspostavlja sintezu, sa sobom kao naslednikom zamenjenog Božjeg Izabranog Naroda, i razvija istu krutost i formalizam kao judaizam — i kao kasniji, takođe semitski, islam. Takvi sistemi prepoznaju samo zakon, što znači, proizvoljne fiate. Nikad ne priznaju ličnost. Kada takav sistem stekne moć, on nužno uništava organsko. Samo zahvaljujući činjenici da sistem nije mogao da postigne potpuni trijumf još uvek postoje narodi i kulture — ukratko, stvarni život. Reakcija u Evropi protiv krute težine Crkve bila je dovoljno moćna da nametne trajni duhovni pluralizam u jevrejsko-rimsku teologiju. Tako se može sasvim opravdano govoriti o katolicizmu i njegovim svecima kao o politeističkom verovanju. Pod „katolicizmom“ mislimo, naravno, na religijski fenomen, ne na političku entitet. Ali uprkos ovom razvoju, centralizovani autoritet crkava ojačao je statički i monistički pogled u Evropi i, putem priloženog Novog zaveta, prokrijumčario duh Starog zaveta u protestantizam koji je originalno bio individualistički. Od samog početka, protestantizam je bio duhovno podeljen. Posmatran kao odbrambena reakcija, označavao je uzlet germanske volje za slobodom, za nacionalnim životom i za primatom individualne savesti. Bez sumnje, osvetlio je put za sve ono što danas smatramo našim najvećim delima kulture i nauke. Religijski, međutim, nije uspeo. Zaustavio se na pola puta. Zamenio je Rim semitskim Jerusalimom kao svojim centrom. Suvereni autoritet je uspeo da blokira pojavu onog duha koji je propovedao Majstor Ekhart, ali koji nije mogao da prevlada protiv Inkvizicije i lomače. Tako je, kada je Luter u Vormsu položio ruku istovremeno na Stari i Novi zavet [1521], izvršio čin koji su njegovi sledbenici smatrali simboličnim i svetim. Vera i vrednosti protestanata sada su trebalo da budu određene ovim knjigama. Merila našeg duhovnog života ponovo su ležala izvan onoga što je germansko, čak i ako više ne u strogo geografskom smislu, kao što je bio slučaj sa Rimom i Antihristom [papom]. Luterov susret sa Cvinglijem pokazao je koliko je još uvek bio vezan starim lancima. Luterova materijalno-orijentisana doktrina o pričesti bila je kamen oko vrata protestantskog verovanja do današnjeg dana. Mnogo kasnije, Luter je odbacio Jevreje i njihove laži i proglasio da više nema nikakve veze sa Mojsijem. Ali do tada je Biblija postala popularno delo, a proročanstva Starog zaveta integralna za religiju. Kao rezultat, jevrejizacija i tromost našeg života su gurnute korak dalje, i nije čudo što su otad plavokosa nemačka deca bila primorana svake nedelje da pevaju: „Tebi, tebi, o Jehova, pevaću; jer gde je takav Bog kao ti?“

Jevreji su „pozajmili“ — kao sa toliko toga drugog — ideju univerzalnog boga od Persijanaca. U ovome leži najrečitiji dokaz za religijsko-filozofsko prepoznavanje polariteta bića. Velika kosmička borba između svetlosti i tame traje kroz mnoge svetske epohe sve dok, nakon kulminacijske bitke, ne dođe svetski spasitelj, Caoshiahc, da odvoji ovce od jaraca. Ovo predstavlja istu figuru kao što je Isus bio u kasnijim vremenima. Drama mora prirodno dostići svoj vrhunac pobedom, ali nigde nije duhovni dinamizam prikazan svesnije i veličanstvenije nego u drevnim persijskim spisima. Danas, kako počinjemo da odbacujemo tuđi i statički uticaj svega što miriše na Jerusalim, persijska drama nam se pojavljuje kao prvobitna i blisko povezana sa nordijskim sagama. Metafizička koncepcija je spojena sa strogim moralnim kodom i tako učvršćuje duhovnu zajednicu u religiji i moralu. Kada se prvi put pojavi na sceni istorije, Germanac nije filozofski nastrojen. Ali ako išta karakteriše njegovu prirodu, to je odbojnost prema svim vrstama monizma i gađenje prema vrsti crkvene krutosti koja mu je nametnuta rimskom tehničkom i diplomatskom superiornošću u vreme slabosti. Bilo je to vreme kada je prvobitna mladost germanske rase završavala, a stari bogovi umirali dok su novi traženi.

Ako se borba između Evrope i Rima završila kompromisom koji je, uprkos svim prevratima, trajao preko 1.500 godina, ipak je ovaj kompromis dokazano nemoguć u oblastima umetnosti, filozofije i nauke. Upravo u ovim oblastima borba je vođena najsvesnije i najupornije, i završila se porazom pretnje Indeksa i terora lomače. Ovo je tačno čak i ako činjenica još uvek nije prodrla u tromi um masa ili, zaista, onih površno obrazovanih. Celokupni dinamizam evropskog duha otkriva se u ovome, zajedno sa njegovim jasnim, analitičkim zahvatom polariteta bića. Ipak, u isto vreme, pokazuje da borba za oblik je uzburkala severnoevropskog manje nego unutrašnju vrednost karaktera istinitosti kao pretpostavku za nauku i filozofiju.

SADAŠNJE BORBE OKO NAUKE

Naša sadašnja haotična era je proizvod vekova. Čudne okolnosti su dozvolile tuđim silama da se infiltriraju u nordijski-uslovljeni narod, i njihovi životni principi su time oslabljeni. Na mnogim mestima, naša vera u sopstveni skup krajnjih vrednosti je oduzeta od nas ili modifikovana kao podređene karakteristike novog sistema. Rasna duša severne Evrope stajala je čvrsto u kontinuiranom otporu ovim fenomenima raspadanja sve dok, uprkos svemu, nisu nastali novi i neprijateljski centri moći. 19. vek otkrio je postojanje tri potpuno razvijena i susedna sistema širom Evrope. Prvi je bio originalni nordijski Zapad, zasnovan na slobodi duše i konceptu časti; drugi je bio potpuno sazreli rimski sistem koji je zahtevao poniznu i pokornu ljubav u službi centralno-upravljanog sveštenstva; treći je bio goli nagoveštaj haosa — bezgranični materijalistički individualizam sa ciljem svetske dominacije silom novca [tj. jevrejski materijalizam]. Ove tri snage su se takmičile, i još se takmiče, za dušu svakog Evropljanina. Čak i u prošlom veku, ljudi su još uvek bili pozivani da se bore za slobodu, čast i narodnost. Međutim, 1918. video je pobedu sila plutokratije i rimske Crkve. Ali čak i usred najstrašnijeg sloma, stara nordijska rasna duša se probudila do pojačane svesti. Konačno je shvatila istinu da koegzistencija različitih, i stoga nužno međusobno isključivih, najviših vrednosti ne može takođe koegzistirati sa „jednakim pravima“ — kao što se nekad verovalo mogućim, na našu sadašnju žalost. Nordijska duša razume da ono što je rasno i duhovno srodno može biti asimilovano, ali da ono što je tuđe mora biti nemilosrdno isečeno, ili ako je neophodno, uništeno. Ovo nije zato što je lažno ili loše po sebi, već pre zato što je rasno tuđe i fatalno za unutrašnju strukturu našeg bića. Naša dužnost danas je da vidimo sebe sa najvećom jasnoćom i ili da priznamo naše sopstvene najviše vrednosti i ideje koje održavaju germanski Zapad, ili da zauvek odbacimo našu pravu prirodu u telu i duši. Stvarna borba našeg vremena ne toliko uključuje spoljašnje pomake moći i unutrašnje kompromise — kao što je bio slučaj u ranijim periodima — već obnovu duhovnih ćelija nordijski-uslovljenih naroda. Tiče se ponovnog uspostavljanja na njihovo dominantno mesto onih ideja i vrednosti iz kojih proističe sve što razumemo kao kulturu. Tiče se očuvanja same rasne supstance. Moguće je da će politička situacija moći još dugo ostati na našu štetu. Međutim, ako jednog dana možemo da vizuelizujemo i stvorimo novi, ipak veoma stari, tip Nemca negde koji, svestan duše, rase i istorije, bez oklevanja proglasi stare, ipak nove, vrednosti — onda će se oko ovog jezgra okupiti svi oni koji sada posrću u tami, iako ukorenjeni u drevnom tlu evropske domovine.

Tvrdim ovo sada da bih priznao, od samog početka, da nemam nameru da promovišem iluziju nauke bez hipoteza — kakvu su akademski zabludeli obično činili i nastavljaju da čine, kako bi dali utisak da nude univerzalno važeće propozicije. Ne postoji takva stvar kao nauka bez hipoteza. Skup pretpostavki se pravi, koji obuhvata ideje, teorije i hipoteze, kako bi se usmerile neorganizovane snage istraživanja duž jednog kursa. Zatim se testiraju eksperimentom kako bi se verifikovala njihova objektivna istina. Ali ove pretpostavke su rasno-određene, baš kao i vrednosti izvedene iz volje. Jedinstvena duša i rasa suočavaju se sa vaseljenom sa pitanjima sopstvene jedinstvene vrste. Pitanja koja postavlja Nordijac ne pojavljuju se kao problemi za Jevreje ili Kineze. Stvari koje se pojavljuju kao problemi za Evropljane čine se, drugim rasama, zagonetkama koje su već rešene. Na svim demokratskim skupovima danas čuje se proklamovana doktrina da su umetnost i nauka „međunarodne“. Lišeni duha, čija je otuđenost od života i bezlične vrednosti dovela 19. vek u nemilost, naravno sada ne mogu biti prosvetljeni u pogledu ograničenja takvog kosmopolitizma. Ali mlađa generacija, koja počinje da okreće leđa ovom stakleničkom stvaranju, otkriće, nakon nepristrasnog proučavanja raznolikosti ovog sveta, da „umetnost za umetnost“ ne postoji, nije postojala i nikad neće postojati. Umetnost je uvek stvaranje specifične krvi, i oblikom povezana priroda umetnosti biće samo istinski razumljiva onima iste krvi. Drugima, reći će malo ili ništa. Nauka, međutim, je takođe proizvod krvi. Sve što danas uobičajeno smatramo čisto apstraktnom naukom je proizvod germanske kreativnosti. Nordijsko-evropska koncepcija organizovanja sekvencijalnih događaja u okvir univerzalnih zakona nije jednostavno neka ideja po sebi koja je mogla da padne na pamet bilo kom Mongolu, Levantinčinu ili Afrikancu. Sasvim suprotno; ova ideja — koja se pojavila u drugom obliku u nordijskoj Heladi — bila je suočena hiljadama godina sa najfrenetičnijim neprijateljstvom od strane mnogih tuđih rasa i njihovih pogleda na svet. Ideja unutrašnjeg i ličnog zakona bila je najdublja uvreda za svaku sliku sveta konstruisanu na osnovu kapriciozne tiranije različitih sistema magije. Nauka naše vrste nije mogla da nastane iz pogleda na svet ponuđenog u Starom zavetu kao što nije mogla ni iz afričkog veštičarenja i demonologije. Upravo ova večna antiteza objašnjava borbu rimske Crkve protiv germanske nauke. A potonja je sledila svoj briljantan tok kroz potoke sopstvene krvi, prolivene od Rima.

STATIČNO I DINAMIČNO

Primitivnom čoveku, svet se pojavljuje kao niz nepovezanih slika u prostoru i senzacija u vremenu. Naknadno, um stvara kauzalne veze, a naš racionalitet uspostavlja „jedinstvo u raznolikosti“ postavljajući intelektualne parametre. Mreža ovih aktivnosti mi nazivamo našim iskustvom. Ovo je formalna osnova za sav život. Međutim, potonje se koristi na osnovno različite načine. Višak razuma u formulisanju ideja dovešće do toga da se različita jedinstva ograniče na sve manje i manje sveobuhvatnih šema. Krajnji kraj ovoga je jedan jedini princip objašnjenja sveta — monizam. Ovaj formalni monizam se izražava na različite načine u zavisnosti od toga da li se želi tumačiti svet u smislu materije ili u smislu sile. Logički mehanicista prihvata molekule, atome i subatomske čestice kao prvobitne supstance, čija raznolikost oblika i mnoštvo kombinacija na kraju stvara duh i dušu. Logički energetičar prepoznaje u materiji samo koncentrisani oblik latentne energije, koja može da se isprazni kao elektricitet, svetlost ili toplota. I materijalista i spiritualista monista su dogmatičari jer zaobilaze poslednji prividno-formalni, kao i prividno materijalni, prvobitni fenomen sveta jednom tvrdnjom koja odlučuje sva pitanja. Ovo je ili filozofski naučni princip, ili religijsko verovanje. Ovaj prvobitni fenomen, nakon odbacivanja višestrukog pluralizma, je polaritet svih fenomena i svega idejnog. Polaritet se pokazuje u svetlosti i senci, toplom i hladnom, konačnom i beskonačnom. Duhovno, pokazuje se kao istinito i neistinito; moralno, kao dobro i zlo (dihotomija koja se može osporavati samo u odnosu na konkretne primere); dinamički, kao kretanje i mirovanje, i kao pozitivno i negativno; u religiji, kao božansko i satansko. Polaritet se uvek manifestuje u simultanosti suprotnosti, ne kao hronološki naizmenično jedno sa drugim. Koncept dobra je neshvatljiv bez onog zla i samo ga dobija ograničenjem od njega. Negativni elektricitet se uvek pojavljuje istovremeno sa pozitivnim. Oba oblika su, u stvari, pozitivna — samo sa obrnutim znacima. „Ne“ postulira „Da“. Ideja duhovnog pojavljuje se zajedno sa idejom telesnog. Sav život, međutim, nastaje iz kontinuirane antiteze Da i Ne. Sve kreativno — čak i dogmatski monista, bilo materijalista ili spiritualista — postoji samo zbog upornosti večnog sukoba. Samo u ogledalu tela spiritualista percipira duh; samo sa pretpostavkom različitih fizičkih kvaliteta materijalista može da se bavi varijacijama oblika i promenama supstance. Sebe i vaseljena, stoga, suočavaju se kao dve krajnje polaritete, i naglasak koji duša polaže na jedan ili drugi određuje prirodu, ten i ritam njene interpretacije sveta i života. Iz ovog prvobitnog metafizičkog zakona bića i postajanja — polariteta koji su iskustveno međusobno isključivi u bilo kom datom trenutku — proističu dve vrste osećaja života: dinamičko i statičko stvaranje vrednosti.

Pretežno statički pogled na svet teži nekoj vrsti monizma. Nastojaće da uspostavi jednu duhovnu sintezu, jedan simbol, zaista jedan oblik života protiv svake polariteta, pluraliteta ili mnoštva. U religiji će insistirati na strogom monoteizmu. Investiraće ovog jedinstvenog boga svim crtama snage i značaja, pripisujući mu sve stvaranje. Čak će nastojati da objasni demonsko. Jehova se razvio u ovakvog boga i zatim, uz pomoć hrišćanske Crkve, provalio u zapadnu misao kao kruti i uski sistem. Originalno, Jevreji i Jevreji su bili uključeni u potpuno pluralističku teologiju. Svakako, njihov plemenski bog se brinuo o njihovim interesima i oni o njegovim, ali niko nije sumnjao da su drugi bogovi drugih naroda jednako stvarni i efikasni kao Jehova. Bilo je pod Persijskim carstvu da su Jevreji prvi put saznali za univerzalnog, kosmičkog boga, Ahura Mazdu (boga svetlosti) i njegovog neprijatelja, tamnog Ahrimana. Ova dualnost je preneta na Jehovu — univerzalnog despota — i njegovog rivala, Satanu. Jevrejin je postepeno oslobodio sebe svih pluralizama, postavljajući „Šadaj Jehova“ u centar svega, sa Jevrejinom kao njegovim ovlašćenim slugom. Tako je stvorio žarišnu tačku za sebe, i ovo je sačuvalo i odgajilo njegovo mišljenje, njegovu rasu i njegov tip — čak i ako čisto parazitski — do današnjeg dana, uprkos bilo kakvom marginalnom rasnom mešanju. Čak i kada su kukavički Jevreji odbacili Jehovu, oni su samo stavili na njegovo mesto ono što je suštinski isto koncept pod drugim imenima. Ovo su nazvali „humanizam“, „sloboda“, „liberalizam“, „klasa“. Iz ovih je ponovo izronio isti stari kruti Jehova, odgajajući svoje potomstvo pod raznim oznakama. Pošto je Jehova zamišljen kao materijalno efikasan, kruta jevrejska insistiranje na jednom jedinom bogu isprepleteno je sa praktičnim materijalnim brigama — to jest, materijalizmom — i najsterilnijim filozofskim sujeverjem, za koje Stari zavet, Talmud i Karl Marks predstavljaju blisko povezane vizije. Ovo statičko samopotvrđivanje je metafizička osnova za snagu i upornost Jevrejina, kao i za njegovu kulturnu sterilnost i parazitizam.

Ista statička instinkt je centralno jezgro rimske Crkve. Ona uspostavlja sintezu, sa sobom kao naslednikom zamenjenog Božjeg Izabranog Naroda, i razvija istu krutost i formalizam kao judaizam — i kao kasniji, takođe semitski, islam. Takvi sistemi prepoznaju samo zakon, što znači, proizvoljne fiate. Nikad ne priznaju ličnost. Kada takav sistem stekne moć, on nužno uništava organsko. Samo zahvaljujući činjenici da sistem nije mogao da postigne potpuni trijumf još uvek postoje narodi i kulture — ukratko, stvarni život. Reakcija u Evropi protiv krute težine Crkve bila je dovoljno moćna da nametne trajni duhovni pluralizam u jevrejsko-rimsku teologiju. Tako se može sasvim opravdano govoriti o katolicizmu i njegovim svecima kao o politeističkom verovanju. Pod „katolicizmom“ mislimo, naravno, na religijski fenomen, ne na političku entitet. Ali uprkos ovom razvoju, centralizovani autoritet crkava ojačao je statički i monistički pogled u Evropi i, putem priloženog Novog zaveta, prokrijumčario duh Starog zaveta u protestantizam koji je originalno bio individualistički. Od samog početka, protestantizam je bio duhovno podeljen. Posmatran kao odbrambena reakcija, označavao je uzlet germanske volje za slobodom, za nacionalnim životom i za primatom individualne savesti. Bez sumnje, osvetlio je put za sve ono što danas smatramo našim najvećim delima kulture i nauke. Religijski, međutim, nije uspeo. Zaustavio se na pola puta. Zamenio je Rim semitskim Jerusalimom kao svojim centrom. Suvereni autoritet je uspeo da blokira pojavu onog duha koji je propovedao Majstor Ekhart, ali koji nije mogao da prevlada protiv Inkvizicije i lomače. Tako je, kada je Luter u Vormsu položio ruku istovremeno na Stari i Novi zavet [1521], izvršio čin koji su njegovi sledbenici smatrali simboličnim i svetim. Vera i vrednosti protestanata sada su trebalo da budu određene ovim knjigama. Merila našeg duhovnog života ponovo su ležala izvan onoga što je germansko, čak i ako više ne u strogo geografskom smislu, kao što je bio slučaj sa Rimom i Antihristom [papom]. Luterov susret sa Cvinglijem pokazao je koliko je još uvek bio vezan starim lancima. Luterova materijalno-orijentisana doktrina o pričesti bila je kamen oko vrata protestantskog verovanja do današnjeg dana. Mnogo kasnije, Luter je odbacio Jevreje i njihove laži i proglasio da više nema nikakve veze sa Mojsijem. Ali do tada je Biblija postala popularno delo, a proročanstva Starog zaveta integralna za religiju. Kao rezultat, jevrejizacija i tromost našeg života su gurnute korak dalje, i nije čudo što su otad plavokosa nemačka deca bila primorana svake nedelje da pevaju: „Tebi, tebi, o Jehova, pevaću; jer gde je takav Bog kao ti?“

Jevreji su „pozajmili“ — kao sa toliko toga drugog — ideju univerzalnog boga od Persijanaca. U ovome leži najrečitiji dokaz za religijsko-filozofsko prepoznavanje polariteta bića. Velika kosmička borba između svetlosti i tame traje kroz mnoge svetske epohe sve dok, nakon kulminacijske bitke, ne dođe svetski spasitelj, Caoshiahc, da odvoji ovce od jaraca. Ovo predstavlja istu figuru kao što je Isus bio u kasnijim vremenima. Drama mora prirodno dostići svoj vrhunac pobedom, ali nigde nije duhovni dinamizam prikazan svesnije i veličanstvenije nego u drevnim persijskim spisima. Danas, kako počinjemo da odbacujemo tuđi i statički uticaj svega što miriše na Jerusalim, persijska drama nam se pojavljuje kao prvobitna i blisko povezana sa nordijskim sagama. Metafizička koncepcija je spojena sa strogim moralnim kodom i tako učvršćuje duhovnu zajednicu u religiji i moralu. Kada se prvi put pojavi na sceni istorije, Germanac nije filozofski nastrojen. Ali ako išta karakteriše njegovu prirodu, to je odbojnost prema svim vrstama monizma i gađenje prema vrsti crkvene krutosti koja mu je nametnuta rimskom tehničkom i diplomatskom superiornošću u vreme slabosti. Bilo je to vreme kada je prvobitna mladost germanske rase završavala, a stari bogovi umirali dok su novi traženi.

Ako se borba između Evrope i Rima završila kompromisom koji je, uprkos svim prevratima, trajalo preko 1.500 godina, ipak je ovaj kompromis dokazano nemoguć u oblastima umetnosti, filozofije i nauke. Upravo u ovim oblastima borba je vođena najsvesnije i najupornije, i završila se porazom pretnje Indeksa i terora lomače. Ovo je tačno čak i ako činjenica još uvek nije prodrla u tromi um masa ili, zaista, onih površno obrazovanih. Celokupni dinamizam evropskog duha otkriva se u ovome, zajedno sa njegovim jasnim, analitičkim zahvatom polariteta bića. Ipak, u isto vreme, pokazuje da borba za oblik je uzburkala severnoevropskog manje nego unutrašnju vrednost karaktera istinitosti kao pretpostavku za nauku i filozofiju.

SADAŠNJE BORBE OKO NAUKE

Naša sadašnja haotična era je proizvod vekova. Čudne okolnosti su dozvolile tuđim silama da se infiltriraju u nordijski-uslovljeni narod, i njihovi životni principi su time oslabljeni. Na mnogim mestima, naša vera u sopstveni skup krajnjih vrednosti je oduzeta od nas ili modifikovana kao podređene karakteristike novog sistema. Rasna duša severne Evrope stajala je čvrsto u kontinuiranom otporu ovim fenomenima raspadanja sve dok, uprkos svemu, nisu nastali novi i neprijateljski centri moći. 19. vek otkrio je postojanje tri potpuno razvijena i susedna sistema širom Evrope. Prvi je bio originalni nordijski Zapad, zasnovan na slobodi duše i konceptu časti; drugi je bio potpuno sazreli rimski sistem koji je zahtevao poniznu i pokornu ljubav u službi centralno-upravljanog sveštenstva; treći je bio goli nagoveštaj haosa — bezgranični materijalistički individualizam sa ciljem svetske dominacije silom novca [tj. jevrejski materijalizam]. Ove tri snage su se takmičile, i još se takmiče, za dušu svakog Evropljanina. Čak i u prošlom veku, ljudi su još uvek bili pozivani da se bore za slobodu, čast i narodnost. Međutim, 1918. video je pobedu sila plutokratije i rimske Crkve. Ali čak i usred najstrašnijeg sloma, stara nordijska rasna duša se probudila do pojačane svesti. Konačno je shvatila istinu da koegzistencija različitih, i stoga nužno međusobno isključivih, najviših vrednosti ne može takođe koegzistirati sa „jednakim pravima“ — kao što se nekad verovalo mogućim, na našu sadašnju žalost. Nordijska duša razume da ono što je rasno i duhovno srodno može biti asimilovano, ali da ono što je tuđe mora biti nemilosrdno isečeno, ili ako je neophodno, uništeno. Ovo nije zato što je lažno ili loše po sebi, već pre zato što je rasno tuđe i fatalno za unutrašnju strukturu našeg bića. Naša dužnost danas je da vidimo sebe sa najvećom jasnoćom i ili da priznamo naše sopstvene najviše vrednosti i ideje koje održavaju germanski Zapad, ili da zauvek odbacimo našu pravu prirodu u telu i duši. Stvarna borba našeg vremena ne toliko uključuje spoljašnje pomake moći i unutrašnje kompromise — kao što je bio slučaj u ranijim periodima — već obnovu duhovnih ćelija nordijski-uslovljenih naroda. Tiče se ponovnog uspostavljanja na njihovo dominantno mesto onih ideja i vrednosti iz kojih proističe sve što razumemo kao kulturu. Tiče se očuvanja same rasne supstance. Moguće je da će politička situacija moći još dugo ostati na našu štetu. Međutim, ako jednog dana možemo da vizuelizujemo i stvorimo novi, ipak veoma stari, tip Nemca negde koji, svestan duše, rase i istorije, bez oklevanja proglasi stare, ipak nove, vrednosti — onda će se oko ovog jezgra okupiti svi oni koji sada posrću u tami, iako ukorenjeni u drevnom tlu evropske domovine.

Tvrdim ovo sada da bih priznao, od samog početka, da nemam nameru da promovišem iluziju nauke bez hipoteza — kakvu su akademski zabludeli obično činili i nastavljaju da čine, kako bi dali utisak da nude univerzalno važeće propozicije. Ne postoji takva stvar kao nauka bez hipoteza. Skup pretpostavki se pravi, koji obuhvata ideje, teorije i hipoteze, kako bi se usmerile neorganizovane snage istraživanja duž jednog kursa. Zatim se testiraju eksperimentom kako bi se verifikovala njihova objektivna istina. Ali ove pretpostavke su rasno-određene, baš kao i vrednosti izvedene iz volje. Jedinstvena duša i rasa suočavaju se sa vaseljenom sa pitanjima sopstvene jedinstvene vrste. Pitanja koja postavlja Nordijac ne pojavljuju se kao problemi za Jevreje ili Kineze. Stvari koje se pojavljuju kao problemi za Evropljane čine se, drugim rasama, zagonetkama koje su već rešene. Na svim demokratskim skupovima danas čuje se proklamovana doktrina da su umetnost i nauka „međunarodne“. Lišeni duha, čija je otuđenost od života i bezlične vrednosti dovela 19. vek u nemilost, naravno sada ne mogu biti prosvetljeni u pogledu ograničenja takvog kosmopolitizma. Ali mlađa generacija, koja počinje da okreće leđa ovom stakleničkom stvaranju, otkriće, nakon nepristrasnog proučavanja raznolikosti ovog sveta, da „umetnost za umetnost“ ne postoji, nije postojala i nikad neće postojati. Umetnost je uvek stvaranje specifične krvi, i oblikom povezana priroda umetnosti biće samo istinski razumljiva onima iste krvi. Drugima, reći će malo ili ništa. Nauka, međutim, je takođe proizvod krvi. Sve što danas uobičajeno smatramo čisto apstraktnom naukom je proizvod germanske kreativnosti. Nordijsko-evropska koncepcija organizovanja sekvencijalnih događaja u okvir univerzalnih zakona nije jednostavno neka ideja po sebi koja je mogla da padne na pamet bilo kom Mongolu, Levantinčinu ili Afrikancu. Sasvim suprotno; ova ideja — koja se pojavila u drugom obliku u nordijskoj Heladi — bila je suočena hiljadama godina sa najfrenetičnijim neprijateljstvom od strane mnogih tuđih rasa i njihovih pogleda na svet. Ideja unutrašnjeg i ličnog zakona bila je najdublja uvreda za svaku sliku sveta konstruisanu na osnovu kapriciozne tiranije različitih sistema magije. Nauka naše vrste nije mogla da nastane iz pogleda na svet ponuđenog u Starom zavetu kao što nije mogla ni iz afričkog veštičarenja i demonologije. Upravo ova večna antiteza objašnjava borbu rimske Crkve protiv germanske nauke. A potonja je sledila svoj briljantan tok kroz potoke sopstvene krvi, prolivene od Rima.

STATIČNO I DINAMIČNO

Primitivnom čoveku, svet se pojavljuje kao niz nepovezanih slika u prostoru i senzacija u vremenu. Naknadno, um stvara kauzalne veze, a naš racionalitet uspostavlja „jedinstvo u raznolikosti“ postavljajući intelektualne parametre. Mreža ovih aktivnosti mi nazivamo našim iskustvom. Ovo je formalna osnova za sav život. Međutim, potonje se koristi na osnovno različite načine. Višak razuma u formulisanju ideja dovešće do toga da se različita jedinstva ograniče na sve manje i manje sveobuhvatnih šema. Krajnji kraj ovoga je jedan jedini princip objašnjenja sveta — monizam. Ovaj formalni monizam se izražava na različite načine u zavisnosti od toga da li se želi tumačiti svet u smislu materije ili u smislu sile. Logički mehanicista prihvata molekule, atome i subatomske čestice kao prvobitne supstance, čija raznolikost oblika i mnoštvo kombinacija na kraju stvara duh i dušu. Logički energetičar prepoznaje u materiji samo koncentrisani oblik latentne energije, koja može da se isprazni kao elektricitet, svetlost ili toplota. I materijalista i spiritualista monista su dogmatičari jer zaobilaze poslednji prividno-formalni, kao i prividno materijalni, prvobitni fenomen sveta jednom tvrdnjom koja odlučuje sva pitanja. Ovo je ili filozofski naučni princip, ili religijsko verovanje. Ovaj prvobitni fenomen, nakon odbacivanja višestrukog pluralizma, je polaritet svih fenomena i svega idejnog. Polaritet se pokazuje u svetlosti i senci, toplom i hladnom, konačnom i beskonačnom. Duhovno, pokazuje se kao istinito i neistinito; moralno, kao dobro i zlo (dihotomija koja se može osporavati samo u odnosu na konkretne primere); dinamički, kao kretanje i mirovanje, i kao pozitivno i negativno; u religiji, kao božansko i satansko. Polaritet se uvek manifestuje u simultanosti suprotnosti, ne kao hronološki naizmenično jedno sa drugim. Koncept dobra je neshvatljiv bez onog zla i samo ga dobija ograničenjem od njega. Negativni elektricitet se uvek pojavljuje istovremeno sa pozitivnim. Oba oblika su, u stvari, pozitivna — samo sa obrnutim znacima. „Ne“ postulira „Da“. Ideja duhovnog pojavljuje se zajedno sa idejom telesnog. Sav život, međutim, nastaje iz kontinuirane antiteze Da i Ne. Sve kreativno — čak i dogmatski monista, bilo materijalista ili spiritualista — postoji samo zbog upornosti večnog sukoba. Samo u ogledalu tela spiritualista percipira duh; samo sa pretpostavkom različitih fizičkih kvaliteta materijalista može da se bavi varijacijama oblika i promenama supstance. Sebe i vaseljena, stoga, suočavaju se kao dve krajnje polaritete, i naglasak koji duša polaže na jedan ili drugi određuje prirodu, ten i ritam njene interpretacije sveta i života. Iz ovog prvobitnog metafizičkog zakona bića i postajanja — polariteta koji su iskustveno međusobno isključivi u bilo kom datom trenutku — proističu dve vrste osećaja života: dinamičko i statičko stvaranje vrednosti.

Pretežno statički pogled na svet teži nekoj vrsti monizma. Nastojaće da uspostavi jednu duhovnu sintezu, jedan simbol, zaista jedan oblik života protiv svake polariteta, pluraliteta ili mnoštva. U religiji će insistirati na strogom monoteizmu. Investiraće ovog jedinstvenog boga svim crtama snage i značaja, pripisujući mu sve stvaranje. Čak će nastojati da objasni demonsko. Jehova se razvio u ovakvog boga i zatim, uz pomoć hrišćanske Crkve, provalio u zapadnu misao kao kruti i uski sistem. Originalno, Jevreji i Jevreji su bili uključeni u potpuno pluralističku teologiju. Svakako, njihov plemenski bog se brinuo o njihovim interesima i oni o njegovim, ali niko nije sumnjao da su drugi bogovi drugih naroda jednako stvarni i efikasni kao Jehova. Bilo je pod Persijskim carstvu da su Jevreji prvi put saznali za univerzalnog, kosmičkog boga, Ahura Mazdu (boga svetlosti) i njegovog neprijatelja, tamnog Ahrimana. Ova dualnost je preneta na Jehovu — univerzalnog despota — i njegovog rivala, Satanu. Jevrejin je postepeno oslobodio sebe svih pluralizama, postavljajući „Šadaj Jehova“ u centar svega, sa Jevrejinom kao njegovim ovlašćenim slugom. Tako je stvorio žarišnu tačku za sebe, i ovo je sačuvalo i odgajilo njegovo mišljenje, njegovu rasu i njegov tip — čak i ako čisto parazitski — do današnjeg dana, uprkos bilo kakvom marginalnom rasnom mešanju. Čak i kada su kukavički Jevreji odbacili Jehovu, oni su samo stavili na njegovo mesto ono što je suštinski isto koncept pod drugim imenima. Ovo su nazvali „humanizam“, „sloboda“, „liberalizam“, „klasa“. Iz ovih je ponovo izronio isti stari kruti Jehova, odgajajući svoje potomstvo pod raznim oznakama. Pošto je Jehova zamišljen kao materijalno efikasan, kruta jevrejska insistiranje na jednom jedinom bogu isprepleteno je sa praktičnim materijalnim brigama — to jest, materijalizmom — i najsterilnijim filozofskim sujeverjem, za koje Stari zavet, Talmud i Karl Marks predstavljaju blisko povezane vizije. Ovo statičko samopotvrđivanje je metafizička osnova za snagu i upornost Jevrejina, kao i za njegovu kulturnu sterilnost i parazitizam.

Ista statička instinkt je centralno jezgro rimske Crkve. Ona uspostavlja sintezu, sa sobom kao naslednikom zamenjenog Božjeg Izabranog Naroda, i razvija istu krutost i formalizam kao judaizam — i kao kasniji, takođe semitski, islam. Takvi sistemi prepoznaju samo zakon, što znači, proizvoljne fiate. Nikad ne priznaju ličnost. Kada takav sistem stekne moć, on nužno uništava organsko. Samo zahvaljujući činjenici da sistem nije mogao da postigne potpuni trijumf još uvek postoje narodi i kulture — ukratko, stvarni život. Reakcija u Evropi protiv krute težine Crkve bila je dovoljno moćna da nametne trajni duhovni pluralizam u jevrejsko-rimsku teologiju. Tako se može sasvim opravdano govoriti o katolicizmu i njegovim svecima kao o politeističkom verovanju. Pod „katolicizmom“ mislimo, naravno, na religijski fenomen, ne na političku entitet. Ali uprkos ovom razvoju, centralizovani autoritet crkava ojačao je statički i monistički pogled u Evropi i, putem priloženog Novog zaveta, prokrijumčario duh Starog zaveta u protestantizam koji je originalno bio individualistički. Od samog početka, protestantizam je bio duhovno podeljen. Posmatran kao odbrambena reakcija, označavao je uzlet germanske volje za slobodom, za nacionalnim životom i za primatom individualne savesti. Bez sumnje, osvetlio je put za sve ono što danas smatramo našim najvećim delima kulture i nauke. Religijski, međutim, nije uspeo. Zaustavio se na pola puta. Zamenio je Rim semitskim Jerusalimom kao svojim centrom. Suvereni autoritet je uspeo da blokira pojavu onog duha koji je propovedao Majstor Ekhart, ali koji nije mogao da prevlada protiv Inkvizicije i lomače. Tako je, kada je Luter u Vormsu položio ruku istovremeno na Stari i Novi zavet [1521], izvršio čin koji su njegovi sledbenici smatrali simboličnim i svetim. Vera i vrednosti protestanata sada su trebalo da budu određene ovim knjigama. Merila našeg duhovnog života ponovo su ležala izvan onoga što je germansko, čak i ako više ne u strogo geografskom smislu, kao što je bio slučaj sa Rimom i Antihristom [papom]. Luterov susret sa Cvinglijem pokazao je koliko je još uvek bio vezan starim lancima. Luterova materijalno-orijentisana doktrina o pričesti bila je kamen oko vrata protestantskog verovanja do današnjeg dana. Mnogo kasnije, Luter je odbacio Jevreje i njihove laži i proglasio da više nema nikakve veze sa Mojsijem. Ali do tada je Biblija postala popularno delo, a proročanstva Starog zaveta integralna za religiju. Kao rezultat, jevrejizacija i tromost našeg života su gurnute korak dalje, i nije čudo što su otad plavokosa nemačka deca bila primorana svake nedelje da pevaju: „Tebi, tebi, o Jehova, pevaću; jer gde je takav Bog kao ti?“

Jevreji su „pozajmili“ — kao sa toliko toga drugog — ideju univerzalnog boga od Persijanaca. U ovome leži najrečitiji dokaz za religijsko-filozofsko prepoznavanje polariteta bića. Velika kosmička borba između svetlosti i tame traje kroz mnoge svetske epohe sve dok, nakon kulminacijske bitke, ne dođe svetski spasitelj, Caoshiahc, da odvoji ovce od jaraca. Ovo predstavlja istu figuru kao što je Isus bio u kasnijim vremenima. Drama mora prirodno dostići svoj vrhunac pobedom, ali nigde nije duhovni dinamizam prikazan svesnije i veličanstvenije nego u drevnim persijskim spisima. Danas, kako počinjemo da odbacujemo tuđi i statički uticaj svega što miriše na Jerusalim, persijska drama nam se pojavljuje kao prvobitna i blisko povezana sa nordijskim sagama. Metafizička koncepcija je spojena sa strogim moralnim kodom i tako učvršćuje duhovnu zajednicu u religiji i moralu. Kada se prvi put pojavi na sceni istorije, Germanac nije filozofski nastrojen. Ali ako išta karakteriše njegovu prirodu, to je odbojnost prema svim vrstama monizma i gađenje prema vrsti crkvene krutosti koja mu je nametnuta rimskom tehničkom i diplomatskom superiornošću u vreme slabosti. Bilo je to vreme kada je prvobitna mladost germanske rase završavala, a stari bogovi umirali dok su novi traženi.

Ako se borba između Evrope i Rima završila kompromisom koji je, uprkos svim prevratima, trajalo preko 1.500 godina, ipak je ovaj kompromis dokazano nemoguć u oblastima umetnosti, filozofije i nauke. Upravo u ovim oblastima borba je vođena najsvesnije i najupornije, i završila se porazom pretnje Indeksa i terora lomače. Ovo je tačno čak i ako činjenica još uvek nije prodrla u tromi um masa ili, zaista, onih površno obrazovanih. Celokupni dinamizam evropskog duha otkriva se u ovome, zajedno sa njegovim jasnim, analitičkim zahvatom polariteta bića. Ipak, u isto vreme, pokazuje da borba za oblik je uzburkala severnoevropskog manje nego unutrašnju vrednost karaktera istinitosti kao pretpostavku za nauku i filozofiju.

SADAŠNJE BORBE OKO NAUKE

Naša sadašnja haotična era je proizvod vekova. Čudne okolnosti su dozvolile tuđim silama da se infiltriraju u nordijski-uslovljeni narod, i njihovi životni principi su time oslabljeni. Na mnogim mestima, naša vera u sopstveni skup krajnjih vrednosti je oduzeta od nas ili modifikovana kao podređene karakteristike novog sistema. Rasna duša severne Evrope stajala je čvrsto u kontinuiranom otporu ovim fenomenima raspadanja sve dok, uprkos svemu, nisu nastali novi i neprijateljski centri moći. 19. vek otkrio je postojanje tri potpuno razvijena i susedna sistema širom Evrope. Prvi je bio originalni nordijski Zapad, zasnovan na slobodi duše i konceptu časti; drugi je bio potpuno sazreli rimski sistem koji je zahtevao poniznu i pokornu ljubav u službi centralno-upravljanog sveštenstva; treći je bio goli nagoveštaj haosa — bezgranični materijalistički individualizam sa ciljem svetske dominacije silom novca [tj. jevrejski materijalizam]. Ove tri snage su se takmičile, i još se takmiče, za dušu svakog Evropljanina. Čak i u prošlom veku, ljudi su još uvek bili pozivani da se bore za slobodu, čast i narodnost. Međutim, 1918. video je pobedu sila plutokratije i rimske Crkve. Ali čak i usred najstrašnijeg sloma, stara nordijska rasna duša se probudila do pojačane svesti. Konačno je shvatila istinu da koegzistencija različitih, i stoga nužno međusobno isključivih, najviših vrednosti ne može takođe koegzistirati sa „jednakim pravima“ — kao što se nekad verovalo mogućim, na našu sadašnju žalost. Nordijska duša razume da ono što je rasno i duhovno srodno može biti asimilovano, ali da ono što je tuđe mora biti nemilosrdno isečeno, ili ako je neophodno, uništeno. Ovo nije zato što je lažno ili loše po sebi, već pre zato što je rasno tuđe i fatalno za unutrašnju strukturu našeg bića. Naša dužnost danas je da vidimo sebe sa najvećom jasnoćom i ili da priznamo naše sopstvene najviše vrednosti i ideje koje održavaju germanski Zapad, ili da zauvek odbacimo našu pravu prirodu u telu i duši. Stvarna borba našeg vremena ne toliko uključuje spoljašnje pomake moći i unutrašnje kompromise — kao što je bio slučaj u ranijim periodima — već obnovu duhovnih ćelija nordijski-uslovljenih naroda. Tiče se ponovnog uspostavljanja na njihovo dominantno mesto onih ideja i vrednosti iz kojih proističe sve što razumemo kao kulturu. Tiče se očuvanja same rasne supstance. Moguće je da će politička situacija moći još dugo ostati na našu štetu. Međutim, ako jednog dana možemo da vizuelizujemo i stvorimo novi, ipak veoma stari, tip Nemca negde koji, svestan duše, rase i istorije, bez oklevanja proglasi stare, ipak nove, vrednosti — onda će se oko ovog jezgra okupiti svi oni koji sada posrću u tami, iako ukorenjeni u drevnom tlu evropske domovine.

Tvrdim ovo sada da bih priznao, od samog početka, da nemam nameru da promovišem iluziju nauke bez hipoteza — kakvu su akademski zabludeli obično činili i nastavljaju da čine, kako bi dali utisak da nude univerzalno važeće propozicije. Ne postoji takva stvar kao nauka bez hipoteza. Skup pretpostavki se pravi, koji obuhvata ideje, teorije i hipoteze, kako bi se usmerile neorganizovane snage istraživanja duž jednog kursa. Zatim se testiraju eksperimentom kako bi se verifikovala njihova objektivna istina. Ali ove pretpostavke su rasno-određene, baš kao i vrednosti izvedene iz volje. Jedinstvena duša i rasa suočavaju se sa vaseljenom sa pitanjima sopstvene jedinstvene vrste. Pitanja koja postavlja Nordijac ne pojavljuju se kao problemi za Jevreje ili Kineze. Stvari koje se pojavljuju kao problemi za Evropljane čine se, drugim rasama, zagonetkama koje su već rešene. Na svim demokratskim skupovima danas čuje se proklamovana doktrina da su umetnost i nauka „međunarodne“. Lišeni duha, čija je otuđenost od života i bezlične vrednosti dovela 19. vek u nemilost, naravno sada ne mogu biti prosvetljeni u pogledu ograničenja takvog kosmopolitizma. Ali mlađa generacija, koja počinje da okreće leđa ovom stakleničkom stvaranju, otkriće, nakon nepristrasnog proučavanja raznolikosti ovog sveta, da „umetnost za umetnost“ ne postoji, nije postojala i nikad neće postojati. Umetnost je uvek stvaranje specifične krvi, i oblikom povezana priroda umetnosti biće samo istinski razumljiva onima iste krvi. Drugima, reći će malo ili ništa. Nauka, međutim, je takođe proizvod krvi. Sve što danas uobičajeno smatramo čisto apstraktnom naukom je proizvod germanske kreativnosti. Nordijsko-evropska koncepcija organizovanja sekvencijalnih događaja u okvir univerzalnih zakona nije jednostavno neka ideja po sebi koja je mogla da padne na pamet bilo kom Mongolu, Levantinčinu ili Afrikancu. Sasvim suprotno; ova ideja — koja se pojavila u drugom obliku u nordijskoj Heladi — bila je suočena hiljadama godina sa najfrenetičnijim neprijateljstvom od strane mnogih tuđih rasa i njihovih pogleda na svet. Ideja unutrašnjeg i ličnog zakona bila je najdublja uvreda za svaku sliku sveta konstruisanu na osnovu kapriciozne tiranije različitih sistema magije. Nauka naše vrste nije mogla da nastane iz pogleda na svet ponuđenog u Starom zavetu kao što nije mogla ni iz afričkog veštičarenja i demonologije. Upravo ova večna antiteza objašnjava borbu rimske Crkve protiv germanske nauke. A potonja je sledila svoj briljantan tok kroz potoke sopstvene krvi, prolivene od Rima.

STATIČNO I DINAMIČNO

Primitivnom čoveku, svet se pojavljuje kao niz nepovezanih slika u prostoru i senzacija u vremenu. Naknadno, um stvara kauzalne veze, a naš racionalitet uspostavlja „jedinstvo u raznolikosti“ postavljajući intelektualne parametre. Mreža ovih aktivnosti mi nazivamo našim iskustvom. Ovo je formalna osnova za sav život. Međutim, potonje se koristi na osnovno različite načine. Višak razuma u formulisanju ideja dovešće do toga da se različita jedinstva ograniče na sve manje i manje sveobuhvatnih šema. Krajnji kraj ovoga je jedan jedini princip objašnjenja sveta — monizam. Ovaj formalni monizam se izražava na različite načine u zavisnosti od toga da li se želi tumačiti svet u smislu materije ili u smislu sile. Logički mehanicista prihvata molekule, atome i subatomske čestice kao prvobitne supstance, čija raznolikost oblika i mnoštvo kombinacija na kraju stvara duh i dušu. Logički energetičar prepoznaje u materiji samo koncentrisani oblik latentne energije, koja može da se isprazni kao elektricitet, svetlost ili toplota. I materijalista i spiritualista monista su dogmatičari jer zaobilaze poslednji prividno-formalni, kao i prividno materijalni, prvobitni fenomen sveta jednom tvrdnjom koja odlučuje sva pitanja. Ovo je ili filozofski naučni princip, ili religijsko verovanje. Ovaj prvobitni fenomen, nakon odbacivanja višestrukog pluralizma, je polaritet svih fenomena i svega idejnog. Polaritet se pokazuje u svetlosti i senci, toplom i hladnom, konačnom i beskonačnom. Duhovno, pokazuje se kao istinito i neistinito; moralno, kao dobro i zlo (dihotomija koja se može osporavati samo u odnosu na konkretne primere); dinamički, kao kretanje i mirovanje, i kao pozitivno i negativno; u religiji, kao božansko i satansko. Polaritet se uvek manifestuje u simultanosti suprotnosti, ne kao hronološki naizmenično jedno sa drugim. Koncept dobra je neshvatljiv bez onog zla i samo ga dobija ograničenjem od njega. Negativni elektricitet se uvek pojavljuje istovremeno sa pozitivnim. Oba oblika su, u stvari, pozitivna — samo sa obrnutim znacima. „Ne“ postulira „Da“. Ideja duhovnog pojavljuje se zajedno sa idejom telesnog. Sav život, međutim, nastaje iz kontinuirane antiteze Da i Ne. Sve kreativno — čak i dogmatski monista, bilo materijalista ili spiritualista — postoji samo zbog upornosti večnog sukoba. Samo u ogledalu tela spiritualista percipira duh; samo sa pretpostavkom različitih fizičkih kvaliteta materijalista može da se bavi varijacijama oblika i promenama supstance. Sebe i vaseljena, stoga, suočavaju se kao dve krajnje polaritete, i naglasak koji duša polaže na jedan ili drugi određuje prirodu, ten i ritam njene interpretacije sveta i života. Iz ovog prvobitnog metafizičkog zakona bića i postajanja — polariteta koji su iskustveno međusobno isključivi u bilo kom datom trenutku — proističu dve vrste osećaja života: dinamičko i statičko stvaranje vrednosti.

Pretežno statički pogled na svet teži nekoj vrsti monizma. Nastojaće da uspostavi jednu duhovnu sintezu, jedan simbol, zaista jedan oblik života protiv svake polariteta, pluraliteta ili mnoštva. U religiji će insistirati na strogom monoteizmu. Investiraće ovog jedinstvenog boga svim crtama snage i značaja, pripisujući mu sve stvaranje. Čak će nastojati da objasni demonsko. Jehova se razvio u ovakvog boga i zatim, uz pomoć hrišćanske Crkve, provalio u zapadnu misao kao kruti i uski sistem. Originalno, Jevreji i Jevreji su bili uključeni u potpuno pluralističku teologiju. Svakako, njihov plemenski bog se brinuo o njihovim interesima i oni o njegovim, ali niko nije sumnjao da su drugi bogovi drugih naroda jednako stvarni i efikasni kao Jehova. Bilo je pod Persijskim carstvu da su Jevreji prvi put saznali za univerzalnog, kosmičkog boga, Ahura Mazdu (boga svetlosti) i njegovog neprijatelja, tamnog Ahrimana. Ova dualnost je preneta na Jehovu — univerzalnog despota — i njegovog rivala, Satanu. Jevrejin je postepeno oslobodio sebe svih pluralizama, postavljajući „Šadaj Jehova“ u centar svega, sa Jevrejinom kao njegovim ovlašćenim slugom. Tako je stvorio žarišnu tačku za sebe, i ovo je sačuvalo i odgajilo njegovo mišljenje, njegovu rasu i njegov tip — čak i ako čisto parazitski — do današnjeg dana, uprkos bilo kakvom marginalnom rasnom mešanju. Čak i kada su kukavički Jevreji odbacili Jehovu, oni su samo stavili na njegovo mesto ono što je suštinski isto koncept pod drugim imenima. Ovo su nazvali „humanizam“, „sloboda“, „liberalizam“, „klasa“. Iz ovih je ponovo izronio isti stari kruti Jehova, odgajajući svoje potomstvo pod raznim oznakama. Pošto je Jehova zamišljen kao materijalno efikasan, kruta jevrejska insistiranje na jednom jedinom bogu isprepleteno je sa praktičnim materijalnim brigama — to jest, materijalizmom — i najsterilnijim filozofskim sujeverjem, za koje Stari zavet, Talmud i Karl Marks predstavljaju blisko povezane vizije. Ovo statičko samopotvrđivanje je metafizička osnova za snagu i upornost Jevrejina, kao i za njegovu kulturnu sterilnost i parazitizam.

Ista statička instinkt je centralno jezgro rimske Crkve. Ona uspostavlja sintezu, sa sobom kao naslednikom zamenjenog Božjeg Izabranog Naroda, i razvija istu krutost i formalizam kao judaizam — i kao kasniji, takođe semitski, islam. Takvi sistemi prepoznaju samo zakon, što znači, proizvoljne fiate. Nikad ne priznaju ličnost. Kada takav sistem stekne moć, on nužno uništava organsko. Samo zahvaljujući činjenici da sistem nije mogao da postigne potpuni trijumf još uvek postoje narodi i kulture — ukratko, stvarni život. Reakcija u Evropi protiv krute težine Crkve bila je dovoljno moćna da nametne trajni duhovni pluralizam u jevrejsko-rimsku teologiju. Tako se može sasvim opravdano govoriti o katolicizmu i njegovim svecima kao o politeističkom verovanju. Pod „katolicizmom“ mislimo, naravno, na religijski fenomen, ne na političku entitet. Ali uprkos ovom razvoju, centralizovani autoritet crkava ojačao je statički i monistički pogled u Evropi i, putem priloženog Novog zaveta, prokrijumčario duh Starog zaveta u protestantizam koji je originalno bio individualistički. Od samog početka, protestantizam je bio duhovno podeljen. Posmatran kao odbrambena reakcija, označavao je uzlet germanske volje za slobodom, za nacionalnim životom i za primatom individualne savesti. Bez sumnje, osvetlio je put za sve ono što danas smatramo našim najvećim delima kulture i nauke. Religijski, međutim, nije uspeo. Zaustavio se na pola puta. Zamenio je Rim semitskim Jerusalimom kao svojim centrom. Suvereni autoritet je uspeo da blokira pojavu onog duha koji je propovedao Majstor Ekhart, ali koji nije mogao da prevlada protiv Inkvizicije i lomače. Tako je, kada je Luter u Vormsu položio ruku istovremeno na Stari i Novi zavet [1521], izvršio čin koji su njegovi sledbenici smatrali simboličnim i svetim. Vera i vrednosti protestanata sada su trebalo da budu određene ovim knjigama. Merila našeg duhovnog života ponovo su ležala izvan onoga što je germansko, čak i ako više ne u strogo geografskom smislu, kao što je bio slučaj sa Rimom i Antihristom [papom]. Luterov susret sa Cvinglijem pokazao je koliko je još uvek bio vezan starim lancima. Luterova materijalno-orijentisana doktrina o pričesti bila je kamen oko vrata protestantskog verovanja do današnjeg dana. Mnogo kasnije, Luter je odbacio Jevreje i njihove laži i proglasio da više nema nikakve veze sa Mojsijem. Ali do tada je Biblija postala popularno delo, a proročanstva Starog zaveta integralna za religiju. Kao rezultat, jevrejizacija i tromost našeg života su gurnute korak dalje, i nije čudo što su otad plavokosa nemačka deca bila primorana svake nedelje da pevaju: „Tebi, tebi, o Jehova, pevaću; jer gde je takav Bog kao ti?“

Jevreji su „pozajmili“ — kao sa toliko toga drugog — ideju univerzalnog boga od Persijanaca. U ovome leži najrečitiji dokaz za religijsko-filozofsko prepoznavanje polariteta bića. Velika kosmička borba između svetlosti i tame traje kroz mnoge svetske epohe sve dok, nakon kulminacijske bitke, ne dođe svetski spasitelj, Caoshiahc, da odvoji ovce od jaraca. Ovo predstavlja istu figuru kao što je Isus bio u kasnijim vremenima. Drama mora prirodno dostići svoj vrhunac pobedom, ali nigde nije duhovni dinamizam prikazan svesnije i veličanstvenije nego u drevnim persijskim spisima. Danas, kako počinjemo da odbacujemo tuđi i statički uticaj svega što miriše na Jerusalim, persijska drama nam se pojavljuje kao prvobitna i blisko povezana sa nordijskim sagama. Metafizička koncepcija je spojena sa strogim moralnim kodom i tako učvršćuje duhovnu zajednicu u religiji i moralu. Kada se prvi put pojavi na sceni istorije, Germanac nije filozofski nastrojen. Ali ako išta karakteriše njegovu prirodu, to je odbojnost prema svim vrstama monizma i gađenje prema vrsti crkvene krutosti koja mu je nametnuta rimskom tehničkom i diplomatskom superiornošću u vreme slabosti. Bilo je to vreme kada je prvobitna mladost germanske rase završavala, a stari bogovi umirali dok su novi traženi.

Ako se borba između Evrope i Rima završila kompromisom koji je, uprkos svim prevratima, trajalo preko 1.500 godina, ipak je ovaj kompromis dokazano nemoguć u oblastima umetnosti, filozofije i nauke. Upravo u ovim oblastima borba je vođena najsvesnije i najupornije, i završila se porazom pretnje Indeksa i terora lomače. Ovo je tačno čak i ako činjenica još uvek nije prodrla u tromi um masa ili, zaista, onih površno obrazovanih. Celokupni dinamizam evropskog duha otkriva se u ovome, zajedno sa njegovim jasnim, analitičkim zahvatom polariteta bića. Ipak, u isto vreme, pokazuje da borba za oblik je uzburkala severnoevropskog manje nego unutrašnju vrednost karaktera istinitosti kao pretpostavku za nauku i filozofiju.

SADAŠNJE BORBE OKO NAUKE

Naša sadašnja haotična era je proizvod vekova. Čudne okolnosti su dozvolile tuđim silama da se infiltriraju u nordijski-uslovljeni narod, i njihovi životni principi su time oslabljeni. Na mnogim mestima, naša vera u sopstveni skup krajnjih vrednosti je oduzeta od nas ili modifikovana kao podređene karakteristike novog sistema. Rasna duša severne Evrope stajala je čvrsto u kontinuiranom otporu ovim fenomenima raspadanja sve dok, uprkos svemu, nisu nastali novi i neprijateljski centri moći. 19. vek otkrio je postojanje tri potpuno razvijena i susedna sistema širom Evrope. Prvi je bio originalni nordijski Zapad, zasnovan na slobodi duše i konceptu časti; drugi je bio potpuno sazreli rimski sistem koji je zahtevao poniznu i pokornu ljubav u službi centralno-upravljanog sveštenstva; treći je bio goli nagoveštaj haosa — bezgranični materijalistički individualizam sa ciljem svetske dominacije silom novca [tj. jevrejski materijalizam]. Ove tri snage su se takmičile, i još se takmiče, za dušu svakog Evropljanina. Čak i u prošlom veku, ljudi su još uvek bili pozivani da se bore za slobodu, čast i narodnost. Međutim, 1918. video je pobedu sila plutokratije i rimske Crkve. Ali čak i usred najstrašnijeg sloma, stara nordijska rasna duša se probudila do pojačane svesti. Konačno je shvatila istinu da koegzistencija različitih, i stoga nužno međusobno isključivih, najviših vrednosti ne može takođe koegzistirati sa „jednakim pravima“ — kao što se nekad verovalo mogućim, na našu sadašnju žalost. Nordijska duša razume da ono što je rasno i duhovno srodno može biti asimilovano, ali da ono što je tuđe mora biti nemilosrdno isečeno, ili ako je neophodno, uništeno. Ovo nije zato što je lažno ili loše po sebi, već pre zato što je rasno tuđe i fatalno za unutrašnju strukturu našeg bića. Naša dužnost danas je da vidimo sebe sa najvećom jasnoćom i ili da priznamo naše sopstvene najviše vrednosti i ideje koje održavaju germanski Zapad, ili da zauvek odbacimo našu pravu prirodu u telu i duši. Stvarna borba našeg vremena ne toliko uključuje spoljašnje pomake moći i unutrašnje kompromise — kao što je bio slučaj u ranijim periodima — već obnovu duhovnih ćelija nordijski-uslovljenih naroda. Tiče se ponovnog uspostavljanja na njihovo dominantno mesto onih ideja i vrednosti iz kojih proističe sve što razumemo kao kulturu. Tiče se očuvanja same rasne supstance. Moguće je da će politička situacija moći još dugo ostati na našu štetu. Međutim, ako jednog dana možemo da vizuelizujemo i stvorimo novi, ipak veoma stari, tip Nemca negde koji, svestan duše, rase i istorije, bez oklevanja proglasi stare, ipak nove, vrednosti — onda će se oko ovog jezgra okupiti svi oni koji sada posrću u tami, iako ukorenjeni u drevnom tlu evropske domovine.

Tvrdim ovo sada da bih priznao, od samog početka, da nemam nameru da promovišem iluziju nauke bez hipoteza — kakvu su akademski zabludeli obično činili i nastavljaju da čine, kako bi dali utisak da nude univerzalno važeće propozicije. Ne postoji takva stvar kao nauka bez hipoteza. Skup pretpostavki se pravi, koji obuhvata ideje, teorije i hipoteze, kako bi se usmerile neorganizovane snage istraživanja duž jednog kursa. Zatim se testiraju eksperimentom kako bi se verifikovala njihova objektivna istina. Ali ove pretpostavke su rasno-određene, baš kao i vrednosti izvedene iz volje. Jedinstvena duša i rasa suočavaju se sa vaseljenom sa pitanjima sopstvene jedinstvene vrste. Pitanja koja postavlja Nordijac ne pojavljuju se kao problemi za Jevreje ili Kineze. Stvari koje se pojavljuju kao problemi za Evropljane čine se, drugim rasama, zagonetkama koje su već rešene. Na svim demokratskim skupovima danas čuje se proklamovana doktrina da su umetnost i nauka „međunarodne“. Lišeni duha, čija je otuđenost od života i bezlične vrednosti dovela 19. vek u nemilost, naravno sada ne mogu biti prosvetljeni u pogledu ograničenja takvog kosmopolitizma. Ali mlađa generacija, koja počinje da okreće leđa ovom stakleničkom stvaranju, otkriće, nakon nepristrasnog proučavanja raznolikosti ovog sveta, da „umetnost za umetnost“ ne postoji, nije postojala i nikad neće postojati. Umetnost je uvek stvaranje specifične krvi, i oblikom povezana priroda umetnosti biće samo istinski razumljiva onima iste krvi. Drugima, reći će malo ili ništa. Nauka, međutim, je takođe proizvod krvi. Sve što danas uobičajeno smatramo čisto apstraktnom naukom je proizvod germanske kreativnosti. Nordijsko-evropska koncepcija organizovanja sekvencijalnih događaja u okvir univerzalnih zakona nije jednostavno neka ideja po sebi koja je mogla da padne na pamet bilo kom Mongolu, Levantinčinu ili Afrikancu. Sasvim suprotno; ova ideja — koja se pojavila u drugom obliku u nordijskoj Heladi — bila je suočena hiljadama godina sa najfrenetičnijim neprijateljstvom od strane mnogih tuđih rasa i njihovih pogleda na svet. Ideja unutrašnjeg i ličnog zakona bila je najdublja uvreda za svaku sliku sveta konstruisanu na osnovu kapriciozne tiranije različitih sistema magije. Nauka naše vrste nije mogla da nastane iz pogleda na svet ponuđenog u Starom zavetu kao što nije mogla ni iz afričkog veštičarenja i demonologije. Upravo ova večna antiteza objašnjava borbu rimske Crkve protiv germanske nauke. A potonja je sledila svoj briljantan tok kroz potoke sopstvene krvi, prolivene od Rima.

STATIČNO I DINAMIČNO

Primitivnom čoveku, svet se pojavljuje kao niz nepovezanih slika u prostoru i senzacija u vremenu. Naknadno, um stvara kauzalne veze, a naš racionalitet uspostavlja „jedinstvo u raznolikosti“ postavljajući intelektualne parametre. Mreža ovih aktivnosti mi nazivamo našim iskustvom. Ovo je formalna osnova za sav život. Međutim, potonje se koristi na osnovno različite načine. Višak razuma u formulisanju ideja dovešće do toga da se različita jedinstva ograniče na sve manje i manje sveobuhvatnih šema. Krajnji kraj ovoga je jedan jedini princip objašnjenja sveta — monizam. Ovaj formalni monizam se izražava na različite načine u zavisnosti od toga da li se želi tumačiti svet u smislu materije ili u smislu sile. Logički mehanicista prihvata molekule, atome i subatomske čestice kao prvobitne supstance, čija raznolikost oblika i mnoštvo kombinacija na kraju stvara duh i dušu. Logički energetičar prepoznaje u materiji samo koncentrisani oblik latentne energije, koja može da se isprazni kao elektricitet, svetlost ili toplota. I materijalista i spiritualista monista su dogmatičari jer zaobilaze poslednji prividno-formalni, kao i prividno materijalni, prvobitni fenomen sveta jednom tvrdnjom koja odlučuje sva pitanja. Ovo je ili filozofski naučni princip, ili religijsko verovanje. Ovaj prvobitni fenomen, nakon odbacivanja višestrukog pluralizma, je polaritet svih fenomena i svega idejnog. Polaritet se pokazuje u svetlosti i senci, toplom i hladnom, konačnom i beskonačnom. Duhovno, pokazuje se kao istinito i neistinito; moralno, kao dobro i zlo (dihotomija koja se može osporavati samo u odnosu na konkretne primere); dinamički, kao kretanje i mirovanje, i kao pozitivno i negativno; u religiji, kao božansko i satansko. Polaritet se uvek manifestuje u simultanosti suprotnosti, ne kao hronološki naizmenično jedno sa drugim. Koncept dobra je neshvatljiv bez onog zla i samo ga dobija ograničenjem od njega. Negativni elektricitet se uvek pojavljuje istovremeno sa pozitivnim. Oba oblika su, u stvari, pozitivna — samo sa obrnutim znacima. „Ne“ postulira „Da“. Ideja duhovnog pojavljuje se zajedno sa idejom telesnog. Sav život, međutim, nastaje iz kontinuirane antiteze Da i Ne. Sve kreativno — čak i dogmatski monista, bilo materijalista ili spiritualista — postoji samo zbog upornosti večnog sukoba. Samo u ogledalu tela spiritualista percipira duh; samo sa pretpostavkom različitih fizičkih kvaliteta materijalista može da se bavi varijacijama oblika i promenama supstance. Sebe i vaseljena, stoga, suočavaju se kao dve krajnje polaritete, i naglasak koji duša polaže na jedan ili drugi određuje prirodu, ten i ritam njene interpretacije sveta i života. Iz ovog prvobitnog metafizičkog zakona bića i postajanja — polariteta koji su iskustveno međusobno isključivi u bilo kom datom trenutku — proističu dve vrste osećaja života: dinamičko i statičko stvaranje vrednosti.

Pretežno statički pogled na svet teži nekoj vrsti monizma. Nastojaće da uspostavi jednu duhovnu sintezu, jedan simbol, zaista jedan oblik života protiv svake polariteta, pluraliteta ili mnoštva. U religiji će insistirati na strogom monoteizmu. Investiraće ovog jedinstvenog boga svim crtama snage i značaja, pripisujući mu sve stvaranje. Čak će nastojati da objasni demonsko. Jehova se razvio u ovakvog boga i zatim, uz pomoć hrišćanske Crkve, provalio u zapadnu misao kao kruti i uski sistem. Originalno, Jevreji i Jevreji su bili uključeni u potpuno pluralističku teologiju. Svakako, njihov plemenski bog se brinuo o njihovim interesima i oni o njegovim, ali niko nije sumnjao da su drugi bogovi drugih naroda jednako stvarni i efikasni kao Jehova. Bilo je pod Persijskim carstvu da su Jevreji prvi put saznali za univerzalnog, kosmičkog boga, Ahura Mazdu (boga svetlosti) i njegovog neprijatelja, tamnog Ahrimana. Ova dualnost je preneta na Jehovu — univerzalnog despota — i njegovog rivala, Satanu. Jevrejin je postepeno oslobodio sebe svih pluralizama, postavljajući „Šadaj Jehova“ u centar svega, sa Jevrejinom kao njegovim ovlašćenim slugom. Tako je stvorio žarišnu tačku za sebe, i ovo je sačuvalo i odgajilo njegovo mišljenje, njegovu rasu i njegov tip — čak i ako čisto parazitski — do današnjeg dana, uprkos bilo kakvom marginalnom rasnom mešanju. Čak i kada su kukavički Jevreji odbacili Jehovu, oni su samo stavili na njegovo mesto ono što je suštinski isto koncept pod drugim imenima. Ovo su nazvali „humanizam“, „sloboda“, „liberalizam“, „klasa“. Iz ovih je ponovo izronio isti stari kruti Jehova, odgajajući svoje potomstvo pod raznim oznakama. Pošto je Jehova zamišljen kao materijalno efikasan, kruta jevrejska insistiranje na jednom jedinom bogu isprepleteno je sa praktičnim materijalnim brigama — to jest, materijalizmom — i najsterilnijim filozofskim sujeverjem, za koje Stari zavet, Talmud i Karl Marks predstavljaju blisko povezane vizije. Ovo statičko samopotvrđivanje je metafizička osnova za snagu i upornost Jevrejina, kao i za njegovu kulturnu sterilnost i parazitizam.

Ista statička instinkt je centralno jezgro rimske Crkve. Ona uspostavlja sintezu, sa sobom kao naslednikom zamenjenog Božjeg Izabranog Naroda, i razvija istu krutost i formalizam kao judaizam — i kao kasniji, takođe semitski, islam. Takvi sistemi prepoznaju samo zakon, što znači, proizvoljne fiate. Nikad ne priznaju ličnost. Kada takav sistem stekne moć, on nužno uništava organsko. Samo zahvaljujući činjenici da sistem nije mogao da postigne potpuni trijumf još uvek postoje narodi i kulture — ukratko, stvarni život. Reakcija u Evropi protiv krute težine Crkve bila je dovoljno moćna da nametne trajni duhovni pluralizam u jevrejsko-rimsku teologiju. Tako se može sasvim opravdano govoriti o katolicizmu i njegovim svecima kao o politeističkom verovanju. Pod „katolicizmom“ mislimo, naravno, na religijski fenomen, ne na političku entitet. Ali uprkos ovom razvoju, centralizovani autoritet crkava ojačao je statički i monistički pogled u Evropi i, putem priloženog Novog zaveta, prokrijumčario duh Starog zaveta u protestantizam koji je originalno bio individualistički. Od samog početka, protestantizam je bio duhovno podeljen. Posmatran kao odbrambena reakcija, označavao je uzlet germanske volje za slobodom, za nacionalnim životom i za primatom individualne savesti. Bez sumnje, osvetlio je put za sve ono što danas smatramo našim najvećim delima kulture i nauke. Religijski, međutim, nije uspeo. Zaustavio se na pola puta. Zamenio je Rim semitskim Jerusalimom kao svojim centrom. Suvereni autoritet je uspeo da blokira pojavu onog duha koji je propovedao Majstor Ekhart, ali koji nije mogao da prevlada protiv Inkvizicije i lomače. Tako je, kada je Luter u Vormsu položio ruku istovremeno na Stari i Novi zavet [1521], izvršio čin koji su njegovi sledbenici smatrali simboličnim i svetim. Vera i vrednosti protestanata sada su trebalo da budu određene ovim knjigama. Merila našeg duhovnog života ponovo su ležala izvan onoga što je germansko, čak i ako više ne u strogo geografskom smislu, kao što je bio slučaj sa Rimom i Antihristom [papom]. Luterov susret sa Cvinglijem pokazao je koliko je još uvek bio vezan starim lancima. Luterova materijalno-orijentisana doktrina o pričesti bila je kamen oko vrata protestantskog verovanja do današnjeg dana. Mnogo kasnije, Luter je odbacio Jevreje i njihove laži i proglasio da više nema nikakve veze sa Mojsijem. Ali do tada je Biblija postala popularno delo, a proročanstva Starog zaveta integralna za religiju. Kao rezultat, jevrejizacija i tromost našeg života su gurnute korak dalje, i nije čudo što su otad plavokosa nemačka deca bila primorana svake nedelje da pevaju: „Tebi, tebi, o Jehova, pevaću; jer gde je takav Bog kao ti?“

Jevreji su „pozajmili“ — kao sa toliko toga drugog — ideju univerzalnog boga od Persijanaca. U ovome leži najrečitiji dokaz za religijsko-filozofsko prepoznavanje polariteta bića. Velika kosmička borba između svetlosti i tame traje kroz mnoge svetske epohe sve dok, nakon kulminacijske bitke, ne dođe svetski spasitelj, Caoshiahc, da odvoji ovce od jaraca. Ovo predstavlja istu figuru kao što je Isus bio u kasnijim vremenima. Drama mora prirodno dostići svoj vrhunac pobedom, ali nigde nije duhovni dinamizam prikazan svesnije i veličanstvenije nego u drevnim persijskim spisima. Danas, kako počinjemo da odbacujemo tuđi i statički uticaj svega što miriše na Jerusalim, persijska drama nam se pojavljuje kao prvobitna i blisko povezana sa nordijskim sagama. Metafizička koncepcija je spojena sa strogim moralnim kodom i tako učvršćuje duhovnu zajednicu u religiji i moralu. Kada se prvi put pojavi na sceni istorije, Germanac nije filozofski nastrojen. Ali ako išta karakteriše njegovu prirodu, to je odbojnost prema svim vrstama monizma i gađenje prema vrsti crkvene krutosti koja mu je nametnuta rimskom tehničkom i diplomatskom superiornošću u vreme slabosti. Bilo je to vreme kada je prvobitna mladost germanske rase završavala, a stari bogovi umirali dok su novi traženi.

Ako se borba između Evrope i Rima završila kompromisom koji je, uprkos svim prevratima, trajalo preko 1.500 godina, ipak je ovaj kompromis dokazano nemoguć u oblastima umetnosti, filozofije i nauke. Upravo u ovim oblastima borba je vođena najsvesnije i najupornije, i završila se porazom pretnje Indeksa i terora lomače. Ovo je tačno čak i ako činjenica još uvek nije prodrla u tromi um masa ili, zaista, onih površno obrazovanih. Celokupni dinamizam evropskog duha otkriva se u ovome, zajedno sa njegovim jasnim, analitičkim zahvatom polariteta bića. Ipak, u isto vreme, pokazuje da borba za oblik je uzburkala severnoevropskog manje nego unutrašnju vrednost karaktera istinitosti kao pretpostavku za nauku i filozofiju.

SADAŠNJE BORBE OKO NAUKE

Naša sadašnja haotična era je proizvod vekova. Čudne okolnosti su dozvolile tuđim silama da se infiltriraju u nordijski-uslovljeni narod, i njihovi životni principi su time oslabljeni. Na mnogim mestima, naša vera u sopstveni skup krajnjih vrednosti je oduzeta od nas ili modifikovana kao podređene karakteristike novog sistema. Rasna duša severne Evrope stajala je čvrsto u kontinuiranom otporu ovim fenomenima raspadanja sve dok, uprkos svemu, nisu nastali novi i neprijateljski centri moći. 19. vek otkrio je postojanje tri potpuno razvijena i susedna sistema širom Evrope. Prvi je bio originalni nordijski Zapad, zasnovan na slobodi duše i konceptu časti; drugi je bio potpuno sazreli rimski sistem koji je zahtevao poniznu i pokornu ljubav u službi centralno-upravljanog sveštenstva; treći je bio goli nagoveštaj haosa — bezgranični materijalistički individualizam sa ciljem svetske dominacije silom novca [tj. jevrejski materijalizam]. Ove tri snage su se takmičile, i još se takmiče, za dušu svakog Evropljanina. Čak i u prošlom veku, ljudi su još uvek bili pozivani da se bore za slobodu, čast i narodnost. Međutim, 1918. video je pobedu sila plutokratije i rimske Crkve. Ali čak i usred najstrašnijeg sloma, stara nordijska rasna duša se probudila do pojačane svesti. Konačno je shvatila istinu da koegzistencija različitih, i stoga nužno međusobno isključivih, najviših vrednosti ne može takođe koegzistirati sa „jednakim pravima“ — kao što se nekad verovalo mogućim, na našu sadašnju žalost. Nordijska duša razume da ono što je rasno i duhovno srodno može biti asimilovano, ali da ono što je tuđe mora biti nemilosrdno isečeno, ili ako je neophodno, uništeno. Ovo nije zato što je lažno ili loše po sebi, već pre zato što je rasno tuđe i fatalno za unutrašnju strukturu našeg bića. Naša dužnost danas je da vidimo sebe sa najvećom jasnoćom i ili da priznamo naše sopstvene najviše vrednosti i ideje koje održavaju germanski Zapad, ili da zauvek odbacimo našu pravu prirodu u telu i duši. Stvarna borba našeg vremena ne toliko uključuje spoljašnje pomake moći i unutrašnje kompromise — kao što je bio slučaj u ranijim periodima — već obnovu duhovnih ćelija nordijski-uslovljenih naroda. Tiče se ponovnog uspostavljanja na njihovo dominantno mesto onih ideja i vrednosti iz kojih proističe sve što razumemo kao kulturu. Tiče se očuvanja same rasne supstance. Moguće je da će politička situacija moći još dugo ostati na našu štetu. Međutim, ako jednog dana možemo da vizuelizujemo i stvorimo novi, ipak veoma stari, tip Nemca negde koji, svestan duše, rase i istorije, bez oklevanja proglasi stare, ipak nove, vrednosti — onda će se oko ovog jezgra okupiti svi oni koji sada posrću u tami, iako ukorenjeni u drevnom tlu evropske domovine.

Tvrdim ovo sada da bih priznao, od samog početka, da nemam nameru da promovišem iluziju nauke bez hipoteza — kakvu su akademski zabludeli obično činili i nastavljaju da čine, kako bi dali utisak da nude univerzalno važeće propozicije. Ne postoji takva stvar kao nauka bez hipoteza. Skup pretpostavki se pravi, koji obuhvata ideje, teorije i hipoteze, kako bi se usmerile neorganizovane snage istraživanja duž jednog kursa. Zatim se testiraju eksperimentom kako bi se verifikovala njihova objektivna istina. Ali ove pretpostavke su rasno-određene, baš kao i vrednosti izvedene iz volje. Jedinstvena duša i rasa suočavaju se sa vaseljenom sa pitanjima sopstvene jedinstvene vrste. Pitanja koja postavlja Nordijac ne pojavljuju se kao problemi za Jevreje ili Kineze. Stvari koje se pojavljuju kao problemi za Evropljane čine se, drugim rasama, zagonetkama koje su već rešene. Na svim demokratskim skupovima danas čuje se proklamovana doktrina da su umetnost i nauka „međunarodne“. Lišeni duha, čija je otuđenost od života i bezlične vrednosti dovela 19. vek u nemilost, naravno sada ne mogu biti prosvetljeni u pogledu ograničenja takvog kosmopolitizma. Ali mlađa generacija, koja počinje da okreće leđa ovom stakleničkom stvaranju, otkriće, nakon nepristrasnog proučavanja raznolikosti ovog sveta, da „umetnost za umetnost“ ne postoji, nije postojala i nikad neće postojati. Umetnost je uvek stvaranje specifične krvi, i oblikom povezana priroda umetnosti biće samo istinski razumljiva onima iste krvi. Drugima, reći će malo ili ništa. Nauka, međutim, je takođe proizvod krvi. Sve što danas uobičajeno smatramo čisto apstraktnom naukom je proizvod germanske kreativnosti. Nordijsko-evropska koncepcija organizovanja sekvencijalnih događaja u okvir univerzalnih zakona nije jednostavno neka ideja po sebi koja je mogla da padne na pamet bilo kom Mongolu, Levantinčinu ili Afrikancu. Sasvim suprotno; ova ideja — koja se pojavila u drugom obliku u nordijskoj Heladi — bila je suočena hiljadama godina sa najfrenetičnijim neprijateljstvom od strane mnogih tuđih rasa i njihovih pogleda na svet. Ideja unutrašnjeg i ličnog zakona bila je najdublja uvreda za svaku sliku sveta konstruisanu na osnovu kapriciozne tiranije različitih sistema magije. Nauka naše vrste nije mogla da nastane iz pogleda na svet ponuđenog u Starom zavetu kao što nije mogla ni iz afričkog veštičarenja i demonologije. Upravo ova večna antiteza objašnjava borbu rimske Crkve protiv germanske nauke. A potonja je sledila svoj briljantan tok kroz potoke sopstvene krvi, prolivene od Rima.

STATIČNO I DINAMIČNO

Primitivnom čoveku, svet se pojavljuje kao niz nepovezanih slika u prostoru i senzacija u vremenu. Naknadno, um stvara kauzalne veze, a naš racionalitet uspostavlja „jedinstvo u raznolikosti“ postavljajući intelektualne parametre. Mreža ovih aktivnosti mi nazivamo našim iskustvom. Ovo je formalna osnova za sav život. Međutim, potonje se koristi na osnovno različite načine. Višak razuma u formulisanju ideja dovešće do toga da se različita jedinstva ograniče na sve manje i manje sveobuhvatnih šema. Krajnji kraj ovoga je jedan jedini princip objašnjenja sveta — monizam. Ovaj formalni monizam se izražava na različite načine u zavisnosti od toga da li se želi tumačiti svet u smislu materije ili u smislu sile. Logički mehanicista prihvata molekule, atome i subatomske čestice kao prvobitne supstance, čija raznolikost oblika i mnoštvo kombinacija na kraju stvara duh i dušu. Logički energetičar prepoznaje u materiji samo koncentrisani oblik latentne energije, koja može da se isprazni kao elektricitet, svetlost ili toplota. I materijalista i spiritualista monista su dogmatičari jer zaobilaze poslednji prividno-formalni, kao i prividno materijalni, prvobitni fenomen sveta jednom tvrdnjom koja odlučuje sva pitanja. Ovo je ili filozofski naučni princip, ili religijsko verovanje. Ovaj prvobitni fenomen, nakon odbacivanja višestrukog pluralizma, je polaritet svih fenomena i svega idejnog. Polaritet se pokazuje u svetlosti i senci, toplom i hladnom, konačnom i beskonačnom. Duhovno, pokazuje se kao istinito i neistinito; moralno, kao dobro i zlo (dihotomija koja se može osporavati samo u odnosu na konkretne primere); dinamički, kao kretanje i mirovanje, i kao pozitivno i negativno; u religiji, kao božansko i satansko. Polaritet se uvek manifestuje u simultanosti suprotnosti, ne kao hronološki naizmenično jedno sa drugim. Koncept dobra je neshvatljiv bez onog zla i samo ga dobija ograničenjem od njega. Negativni elektricitet se uvek pojavljuje istovremeno sa pozitivnim. Oba oblika su, u stvari, pozitivna — samo sa obrnutim znacima. „Ne“ postulira „Da“. Ideja duhovnog pojavljuje se zajedno sa idejom telesnog. Sav život, međutim, nastaje iz kontinuirane antiteze Da i Ne. Sve kreativno — čak i dogmatski monista, bilo materijalista ili spiritualista — postoji samo zbog upornosti večnog sukoba. Samo u ogledalu tela spiritualista percipira duh; samo sa pretpostavkom različitih fizičkih kvaliteta materijalista može da se bavi varijacijama oblika i promenama supstance. Sebe i vaseljena, stoga, suočavaju se kao dve krajnje polaritete, i naglasak koji duša polaže na jedan ili drugi određuje prirodu, ten i ritam njene interpretacije sveta i života. Iz ovog prvobitnog metafizičkog zakona bića i postajanja — polariteta koji su iskustveno međusobno isključivi u bilo kom datom trenutku — proističu dve vrste osećaja života: dinamičko i statičko stvaranje vrednosti.

Pretežno statički pogled na svet teži nekoj vrsti monizma. Nastojaće da uspostavi jednu duhovnu sintezu, jedan simbol, zaista jedan oblik života protiv svake polariteta, pluraliteta ili mnoštva. U religiji će insistirati na strogom monoteizmu. Investiraće ovog jedinstvenog boga svim crtama snage i značaja, pripisujući mu sve stvaranje. Čak će nastojati da objasni demonsko. Jehova se razvio u ovakvog boga i zatim, uz pomoć hrišćanske Crkve, provalio u zapadnu misao kao kruti i uski sistem. Originalno, Jevreji i Jevreji su bili uključeni u potpuno pluralističku teologiju. Svakako, njihov plemenski bog se brinuo o njihovim interesima i oni o njegovim, ali niko nije sumnjao da su drugi bogovi drugih naroda jednako stvarni i efikasni kao Jehova. Bilo je pod Persijskim carstvu da su Jevreji prvi put saznali za univerzalnog, kosmičkog boga, Ahura Mazdu (boga svetlosti) i njegovog neprijatelja, tamnog Ahrimana. Ova dualnost je preneta na Jehovu — univerzalnog despota — i njegovog rivala, Satanu. Jevrejin je postepeno oslobodio sebe svih pluralizama, postavljajući „Šadaj Jehova“ u centar svega, sa Jevrejinom kao njegovim ovlašćenim slugom. Tako je stvorio žarišnu tačku za sebe, i ovo je sačuvalo i odgajilo njegovo mišljenje, njegovu rasu i njegov tip — čak i ako čisto parazitski — do današnjeg dana, uprkos bilo kakvom marginalnom rasnom mešanju. Čak i kada su kukavički Jevreji odbacili Jehovu, oni su samo stavili na njegovo mesto ono što je suštinski isto koncept pod drugim imenima. Ovo su nazvali „humanizam“, „sloboda“, „liberalizam“, „klasa“. Iz ovih je ponovo izronio isti stari kruti Jehova, odgajajući svoje potomstvo pod raznim oznakama. Pošto je Jehova zamišljen kao materijalno efikasan, kruta jevrejska insistiranje na jednom jedinom bogu isprepleteno je sa praktičnim materijalnim brigama — to jest, materijalizmom — i najsterilnijim filozofskim sujeverjem, za koje Stari zavet, Talmud i Karl Marks predstavljaju blisko povezane vizije. Ovo statičko samopotvrđivanje je metafizička osnova za snagu i upornost Jevrejina, kao i za njegovu kulturnu sterilnost i parazitizam.

Ista statička instinkt je centralno jezgro rimske Crkve. Ona uspostavlja sintezu, sa sobom kao naslednikom zamenjenog Božjeg Izabranog Naroda, i razvija istu krutost i formalizam kao judaizam — i kao kasniji, takođe semitski, islam. Takvi sistemi prepoznaju samo zakon, što znači, proizvoljne fiate. Nikad ne priznaju ličnost. Kada takav sistem stekne moć, on nužno uništava organsko. Samo zahvaljujući činjenici da sistem nije mogao da postigne potpuni trijumf još uvek postoje narodi i kulture — ukratko, stvarni život. Reakcija u Evropi protiv krute težine Crkve bila je dovoljno moćna da nametne trajni duhovni pluralizam u jevrejsko-rimsku teologiju. Tako se može sasvim opravdano govoriti o katolicizmu i njegovim svecima kao o politeističkom verovanju. Pod „katolicizmom“ mislimo, naravno, na religijski fenomen, ne na političku entitet. Ali uprkos ovom razvoju, centralizovani autoritet crkava ojačao je statički i monistički pogled u Evropi i, putem priloženog Novog zaveta, prokrijumčario duh Starog zaveta u protestantizam koji je originalno bio individualistički. Od samog početka, protestantizam je bio duhovno podeljen. Posmatran kao odbrambena reakcija, označavao je uzlet germanske volje za slobodom, za nacionalnim životom i za primatom individualne savesti. Bez sumnje, osvetlio je put za sve ono što danas smatramo našim najvećim delima kulture i nauke. Religijski, međutim, nije uspeo. Zaustavio se na pola puta. Zamenio je Rim semitskim Jerusalimom kao svojim centrom. Suvereni autoritet je uspeo da blokira pojavu onog duha koji je propovedao Majstor Ekhart, ali koji nije mogao da prevlada protiv Inkvizicije i lomače. Tako je, kada je Luter u Vormsu položio ruku istovremeno na Stari i Novi zavet [1521], izvršio čin koji su njegovi sledbenici smatrali simboličnim i svetim. Vera i vrednosti protestanata sada su trebalo da budu određene ovim knjigama. Merila našeg duhovnog života ponovo su ležala izvan onoga što je germansko, čak i ako više ne u strogo geografskom smislu, kao što je bio slučaj sa Rimom i Antihristom [papom]. Luterov susret sa Cvinglijem pokazao je koliko je još uvek bio vezan starim lancima. Luterova materijalno-orijentisana doktrina o pričesti bila je kamen oko vrata protestantskog verovanja do današnjeg dana. Mnogo kasnije, Luter je odbacio Jevreje i njihove laži i proglasio da više nema nikakve veze sa Mojsijem. Ali do tada je Biblija postala popularno delo, a proročanstva Starog zaveta integralna za religiju. Kao rezultat, jevrejizacija i tromost našeg života su gurnute korak dalje, i nije čudo što su otad plavokosa nemačka deca bila primorana svake nedelje da pevaju: „Tebi, tebi, o Jehova, pevaću; jer gde je takav Bog kao ti?“

Jevreji su „pozajmili“ — kao sa toliko toga drugog — ideju univerzalnog boga od Persijanaca. U ovome leži najrečitiji dokaz za religijsko-filozofsko prepoznavanje polariteta bića. Velika kosmička borba između svetlosti i tame traje kroz mnoge svetske epohe sve dok, nakon kulminacijske bitke, ne dođe svetski spasitelj, Caoshiahc, da odvoji ovce od jaraca. Ovo predstavlja istu figuru kao što je Isus bio u kasnijim vremenima. Drama mora prirodno dostići svoj vrhunac pobedom, ali nigde nije duhovni dinamizam prikazan svesnije i veličanstvenije nego u drevnim persijskim spisima. Danas, kako počinjemo da odbacujemo tuđi i statički uticaj svega što miriše na Jerusalim, persijska drama nam se pojavljuje kao prvobitna i blisko povezana sa nordijskim sagama. Metafizička koncepcija je spojena sa strogim moralnim kodom i tako učvršćuje duhovnu zajednicu u religiji i moralu. Kada se prvi put pojavi na sceni istorije, Germanac nije filozofski nastrojen. Ali ako išta karakteriše njegovu prirodu, to je odbojnost prema svim vrstama monizma i gađenje prema vrsti crkvene krutosti koja mu je nametnuta rimskom tehničkom i diplomatskom superiornošću u vreme slabosti. Bilo je to vreme kada je prvobitna mladost germanske rase završavala, a stari bogovi umirali dok su novi traženi.

Ako se borba između Evrope i Rima završila kompromisom koji je, uprkos svim prevratima, trajalo preko 1.500 godina, ipak je ovaj kompromis dokazano nemoguć u oblastima umetnosti, filozofije i nauke. Upravo u ovim oblastima borba je vođena najsvesnije i najupornije, i završila se porazom pretnje Indeksa i terora lomače. Ovo je tačno čak i ako činjenica još uvek nije prodrla u tromi um masa ili, zaista, onih površno obrazovanih. Celokupni dinamizam evropskog duha otkriva se u ovome, zajedno sa njegovim jasnim, analitičkim zahvatom polariteta bića. Ipak, u isto vreme, pokazuje da borba za oblik je uzburkala severnoevropskog manje nego unutrašnju vrednost karaktera istinitosti kao pretpostavku za nauku i filozofiju.

SADAŠNJE BORBE OKO NAUKE

Naša sadašnja haotična era je proizvod vekova. Čudne okolnosti su dozvolile tuđim silama da se infiltriraju u nordijski-uslovljeni narod, i njihovi životni principi su time oslabljeni. Na mnogim mestima, naša vera u sopstveni skup krajnjih vrednosti je oduzeta od nas ili modifikovana kao podređene karakteristike novog sistema. Rasna duša severne Evrope stajala je čvrsto u kontinuiranom otporu ovim fenomenima raspadanja sve dok, uprkos svemu, nisu nastali novi i neprijateljski centri moći. 19. vek otkrio je postojanje tri potpuno razvijena i susedna sistema širom Evrope. Prvi je bio originalni nordijski Zapad, zasnovan na slobodi duše i konceptu časti; drugi je bio potpuno sazreli rimski sistem koji je zahtevao poniznu i pokornu ljubav u službi centralno-upravljanog sveštenstva; treći je bio goli nagoveštaj haosa — bezgranični materijalistički individualizam sa ciljem svetske dominacije silom novca [tj. jevrejski materijalizam]. Ove tri snage su se takmičile, i još se takmiče, za dušu svakog Evropljanina. Čak i u prošlom veku, ljudi su još uvek bili pozivani da se bore za slobodu, čast i narodnost. Međutim, 1918. video je pobedu sila plutokratije i rimske Crkve. Ali čak i usred najstrašnijeg sloma, stara nordijska rasna duša se probudila do pojačane svesti. Konačno je shvatila istinu da koegzistencija različitih, i stoga nužno međusobno isključivih, najviših vrednosti ne može takođe koegzistirati sa „jednakim pravima“ — kao što se nekad verovalo mogućim, na našu sadašnju žalost. Nordijska duša razume da ono što je rasno i duhovno srodno može biti asimilovano, ali da ono što je tuđe mora biti nemilosrdno isečeno, ili ako je neophodno, uništeno. Ovo nije zato što je lažno ili loše po sebi, već pre zato što je rasno tuđe i fatalno za unutrašnju strukturu našeg bića. Naša dužnost danas je da vidimo sebe sa najvećom jasnoćom i ili da priznamo naše sopstvene najviše vrednosti i ideje koje održavaju germanski Zapad, ili da zauvek odbacimo našu pravu prirodu u telu i duši. Stvarna borba našeg vremena ne toliko uključuje spoljašnje pomake moći i unutrašnje kompromise — kao što je bio slučaj u ranijim periodima — već obnovu duhovnih ćelija nordijski-uslovljenih naroda. Tiče se ponovnog uspostavljanja na njihovo dominantno mesto onih ideja i vrednosti iz kojih proističe sve što razumemo kao kulturu. Tiče se očuvanja same rasne supstance. Moguće je da će politička situacija moći još dugo ostati na našu štetu. Međutim, ako jednog dana možemo da vizuelizujemo i stvorimo novi, ipak veoma stari, tip Nemca negde koji, svestan duše, rase i istorije, bez oklevanja proglasi stare, ipak nove, vrednosti — onda će se oko ovog jezgra okupiti svi oni koji sada posrću u tami, iako ukorenjeni u drevnom tlu evropske domovine.

Tvrdim ovo sada da bih priznao, od samog početka, da nemam nameru da promovišem iluziju nauke bez hipoteza — kakvu su akademski zabludeli obično činili i nastavljaju da čine, kako bi dali utisak da nude univerzalno važeće propozicije. Ne postoji takva stvar kao nauka bez hipoteza. Skup pretpostavki se pravi, koji obuhvata ideje, teorije i hipoteze, kako bi se usmerile neorganizovane snage istraživanja duž jednog kursa. Zatim se testiraju eksperimentom kako bi se verifikovala njihova objektivna istina. Ali ove pretpostavke su rasno-određene, baš kao i vrednosti izvedene iz volje. Jedinstvena duša i rasa suočavaju se sa vaseljenom sa pitanjima sopstvene jedinstvene vrste. Pitanja koja postavlja Nordijac ne pojavljuju se kao problemi za Jevreje ili Kineze. Stvari koje se pojavljuju kao problemi za Evropljane čine se, drugim rasama, zagonetkama koje su već rešene. Na svim demokratskim skupovima danas čuje se proklamovana doktrina da su umetnost i nauka „međunarodne“. Lišeni duha, čija je otuđenost od života i bezlične vrednosti dovela 19. vek u nemilost, naravno sada ne mogu biti prosvetljeni u pogledu ograničenja takvog kosmopolitizma. Ali mlađa generacija, koja počinje da okreće leđa ovom stakleničkom stvaranju, otkriće, nakon nepristrasnog proučavanja raznolikosti ovog sveta, da „umetnost za umetnost“ ne postoji, nije postojala i nikad neće postojati. Umetnost je uvek stvaranje specifične krvi, i oblikom povezana priroda umetnosti biće samo istinski razumljiva onima iste krvi. Drugima, reći će malo ili ništa. Nauka, međutim, je takođe proizvod krvi. Sve što danas uobičajeno smatramo čisto apstraktnom naukom je proizvod germanske kreativnosti. Nordijsko-evropska koncepcija organizovanja sekvencijalnih događaja u okvir univerzalnih zakona nije jednostavno neka ideja po sebi koja je mogla da padne na pamet bilo kom Mongolu, Levantinčinu ili Afrikancu. Sasvim suprotno; ova ideja — koja se pojavila u drugom obliku u nordijskoj Heladi — bila je suočena hiljadama godina sa najfrenetičnijim neprijateljstvom od strane mnogih tuđih rasa i njihovih pogleda na svet. Ideja unutrašnjeg i ličnog zakona bila je najdublja uvreda za svaku sliku sveta konstruisanu na osnovu kapriciozne tiranije različitih sistema magije. Nauka naše vrste nije mogla da nastane iz pogleda na svet ponuđenog u Starom zavetu kao što nije mogla ni iz afričkog veštičarenja i demonologije. Upravo ova večna antiteza objašnjava borbu rimske Crkve protiv germanske nauke. A potonja je sledila svoj briljantan tok kroz potoke sopstvene krvi, prolivene od Rima.

STATIČNO I DINAMIČNO

Primitivnom čoveku, svet se pojavljuje kao niz nepovezanih slika u prostoru i senzacija u vremenu. Naknadno, um stvara kauzalne veze, a naš racionalitet uspostavlja „jedinstvo u raznolikosti“ postavljajući intelektualne parametre. Mreža ovih aktivnosti mi nazivamo našim iskustvom. Ovo je formalna osnova za sav život. Međutim, potonje se koristi na osnovno različite načine. Višak razuma u formulisanju ideja dovešće do toga da se različita jedinstva ograniče na sve manje i manje sveobuhvatnih šema. Krajnji kraj ovoga je jedan jedini princip objašnjenja sveta — monizam. Ovaj formalni monizam se izražava na različite načine u zavisnosti od toga da li se želi tumačiti svet u smislu materije ili u smislu sile. Logički mehanicista prihvata molekule, atome i subatomske čestice kao prvobitne supstance, čija raznolikost oblika i mnoštvo kombinacija na kraju stvara duh i dušu. Logički energetičar prepoznaje u materiji samo koncentrisani oblik latentne energije, koja može da se isprazni kao elektricitet, svetlost ili toplota. I materijalista i spiritualista monista su dogmatičari jer zaobilaze poslednji prividno-formalni, kao i prividno materijalni, prvobitni fenomen sveta jednom tvrdnjom koja odlučuje sva pitanja. Ovo je ili filozofski naučni princip, ili religijsko verovanje. Ovaj prvobitni fenomen, nakon odbacivanja višestrukog pluralizma, je polaritet svih fenomena i svega idejnog. Polaritet se pokazuje u svetlosti i senci, toplom i hladnom, konačnom i beskonačnom. Duhovno, pokazuje se kao istinito i neistinito; moralno, kao dobro i zlo (dihotomija koja se može osporavati samo u odnosu na konkretne primere); dinamički, kao kretanje i mirovanje, i kao pozitivno i negativno; u religiji, kao božansko i satansko. Polaritet se uvek manifestuje u simultanosti suprotnosti, ne kao hronološki naizmenično jedno sa drugim. Koncept dobra je neshvatljiv bez onog zla i samo ga dobija ograničenjem od njega. Negativni elektricitet se uvek pojavljuje istovremeno sa pozitivnim. Oba oblika su, u stvari, pozitivna — samo sa obrnutim znacima. „Ne“ postulira „Da“. Ideja duhovnog pojavljuje se zajedno sa idejom telesnog. Sav život, međutim, nastaje iz kontinuirane antiteze Da i Ne. Sve kreativno — čak i dogmatski monista, bilo materijalista ili spiritualista — postoji samo zbog upornosti večnog sukoba. Samo u ogledalu tela spiritualista percipira duh; samo sa pretpostavkom različitih fizičkih kvaliteta materijalista može da se bavi varijacijama oblika i promenama supstance. Sebe i vaseljena, stoga, suočavaju se kao dve krajnje polaritete, i naglasak koji duša polaže na jedan ili drugi određuje prirodu, ten i ritam njene interpretacije sveta i života. Iz ovog prvobitnog metafizičkog zakona bića i postajanja — polariteta koji su iskustveno međusobno isključivi u bilo kom datom trenutku — proističu dve vrste osećaja života: dinamičko i statičko stvaranje vrednosti.

Pretežno statički pogled na svet teži nekoj vrsti monizma. Nastojaće da uspostavi jednu duhovnu sintezu, jedan simbol, zaista jedan oblik života protiv svake polariteta, pluraliteta ili mnoštva. U religiji će insistirati na strogom monoteizmu. Investiraće ovog jedinstvenog boga svim crtama snage i značaja, pripisujući mu sve stvaranje. Čak će nastojati da objasni demonsko. Jehova se razvio u ovakvog boga i zatim, uz pomoć hrišćanske Crkve, provalio u zapadnu misao kao kruti i uski sistem. Originalno, Jevreji i Jevreji su bili uključeni u potpuno pluralističku teologiju. Svakako, njihov plemenski bog se brinuo o njihovim interesima i oni o njegovim, ali niko nije sumnjao da su drugi bogovi drugih naroda jednako stvarni i efikasni kao Jehova. Bilo je pod Persijskim carstvu da su Jevreji prvi put saznali za univerzalnog, kosmičkog boga, Ahura Mazdu (boga svetlosti) i njegovog neprijatelja, tamnog Ahrimana. Ova dualnost je preneta na Jehovu — univerzalnog despota — i njegovog rivala, Satanu. Jevrejin je postepeno oslobodio sebe svih pluralizama, postavljajući „Šadaj Jehova“ u centar svega, sa Jevrejinom kao njegovim ovlašćenim slugom. Tako je stvorio žarišnu tačku za sebe, i ovo je sačuvalo i odgajilo njegovo mišljenje, njegovu rasu i njegov tip — čak i ako čisto parazitski — do današnjeg dana, uprkos bilo kakvom marginalnom rasnom mešanju. Čak i kada su kukavički Jevreji odbacili Jehovu, oni su samo stavili na njegovo mesto ono što je suštinski isto koncept pod drugim imenima. Ovo su nazvali „humanizam“, „sloboda“, „liberalizam“, „klasa“. Iz ovih je ponovo izronio isti stari kruti Jehova, odgajajući svoje potomstvo pod raznim oznakama. Pošto je Jehova zamišljen kao materijalno efikasan, kruta jevrejska insistiranje na jednom jedinom bogu isprepleteno je sa praktičnim materijalnim brigama — to jest, materijalizmom — i najsterilnijim filozofskim sujeverjem, za koje Stari zavet, Talmud i Karl Marks predstavljaju blisko povezane vizije. Ovo statičko samopotvrđivanje je metafizička osnova za snagu i upornost Jevrejina, kao i za njegovu kulturnu sterilnost i parazitizam.

Ista statička instinkt je centralno jezgro rimske Crkve. Ona uspostavlja sintezu, sa sobom kao naslednikom zamenjenog Božjeg Izabranog Naroda, i razvija istu krutost i formalizam kao judaizam — i kao kasniji, takođe semitski, islam. Takvi sistemi prepoznaju samo zakon, što znači, proizvoljne fiate. Nikad ne priznaju ličnost. Kada takav sistem stekne moć, on nužno uništava organsko. Samo zahvaljujući činjenici da sistem nije mogao da postigne potpuni trijumf još uvek postoje narodi i kulture — ukratko, stvarni život. Reakcija u Evropi protiv krute težine Crkve bila je dovoljno moćna da nametne trajni duhovni pluralizam u jevrejsko-rimsku teologiju. Tako se može sasvim opravdano govoriti o katolicizmu i njegovim svecima kao o politeističkom verovanju. Pod „katolicizmom“ mislimo, naravno, na religijski fenomen, ne na političku entitet. Ali uprkos ovom razvoju, centralizovani autoritet crkava ojačao je statički i monistički pogled u Evropi i, putem priloženog Novog zaveta, prokrijumčario duh Starog zaveta u protestantizam koji je originalno bio individualistički. Od samog početka, protestantizam je bio duhovno podeljen. Posmatran kao odbrambena reakcija, označavao je uzlet germanske volje za slobodom, za nacionalnim životom i za primatom individualne savesti. Bez sumnje, osvetlio je put za sve ono što danas smatramo našim najvećim delima kulture i nauke. Religijski, međutim, nije uspeo. Zaustavio se na pola puta. Zamenio je Rim semitskim Jerusalimom kao svojim centrom. Suvereni autoritet je uspeo da blokira pojavu onog duha koji je propovedao Majstor Ekhart, ali koji nije mogao da prevlada protiv Inkvizicije i lomače. Tako je, kada je Luter u Vormsu položio ruku istovremeno na Stari i Novi zavet [1521], izvršio čin koji su njegovi sledbenici smatrali simboličnim i svetim. Vera i vrednosti protestanata sada su trebalo da budu određene ovim knjigama. Merila našeg duhovnog života ponovo su ležala izvan onoga što je germansko, čak i ako više ne u strogo geografskom smislu, kao što je bio slučaj sa Rimom i Antihristom [papom]. Luterov susret sa Cvinglijem pokazao je koliko je još uvek bio vezan starim lancima. Luterova materijalno-orijentisana doktrina o pričesti bila je kamen oko vrata protestantskog verovanja do današnjeg dana. Mnogo kasnije, Luter je odbacio Jevreje i njihove laži i proglasio da više nema nikakve veze sa Mojsijem. Ali do tada je Biblija postala popularno delo, a proročanstva Starog zaveta integralna za religiju. Kao rezultat, jevrejizacija i tromost našeg života su gurnute korak dalje, i nije čudo što su otad plavokosa nemačka deca bila primorana svake nedelje da pevaju: „Tebi, tebi, o Jehova, pevaću; jer gde je takav Bog kao ti?“

Jevreji su „pozajmili“ — kao sa toliko toga drugog — ideju univerzalnog boga od Persijanaca. U ovome leži najrečitiji dokaz za religijsko-filozofsko prepoznavanje polariteta bića. Velika kosmička borba između svetlosti i tame traje kroz mnoge svetske epohe sve dok, nakon kulminacijske bitke, ne dođe svetski spasitelj, Caoshiahc, da odvoji ovce od jaraca. Ovo predstavlja istu figuru kao što je Isus bio u kasnijim vremenima. Drama mora prirodno dostići svoj vrhunac pobedom, ali nigde nije duhovni dinamizam prikazan svesnije i veličanstvenije nego u drevnim persijskim spisima. Danas, kako počinjemo da odbacujemo tuđi i statički uticaj svega što miriše na Jerusalim, persijska drama nam se pojavljuje kao prvobitna i blisko povezana sa nordijskim sagama. Metafizička koncepcija je spojena sa strogim moralnim kodom i tako učvršćuje duhovnu zajednicu u religiji i moralu. Kada se prvi put pojavi na sceni istorije, Germanac nije filozofski nastrojen. Ali ako išta karakteriše njegovu prirodu, to je odbojnost prema svim vrstama monizma i gađenje prema vrsti crkvene krutosti koja mu je nametnuta rimskom tehničkom i diplomatskom superiornošću u vreme slabosti. Bilo je to vreme kada je prvobitna mladost germanske rase završavala, a stari bogovi umirali dok su novi traženi.

Ako se borba između Evrope i Rima završila kompromisom koji je, uprkos svim prevratima, trajalo preko 1.500 godina, ipak je ovaj kompromis dokazano nemoguć u oblastima umetnosti, filozofije i nauke. Upravo u ovim oblastima borba je vođena najsvesnije i najupornije, i završila se porazom pretnje Indeksa i terora lomače. Ovo je tačno čak i ako činjenica još uvek nije prodrla u tromi um masa ili, zaista, onih površno obrazovanih. Celokupni dinamizam evropskog duha otkriva se u ovome, zajedno sa njegovim jasnim, analitičkim zahvatom polariteta bića. Ipak, u isto vreme, pokazuje da borba za oblik je uzburkala severnoevropskog manje nego unutrašnju vrednost karaktera istinitosti kao pretpostavku za nauku i filozofiju.

SADAŠNJE BORBE OKO NAUKE

Naša sadašnja haotična era je proizvod vekova. Čudne okolnosti su dozvolile tuđim silama da se infiltriraju u nordijski-uslovljeni narod, i njihovi životni principi su time oslabljeni. Na mnogim mestima, naša vera u sopstveni skup krajnjih vrednosti je oduzeta od nas ili modifikovana kao podređene karakteristike novog sistema. Rasna duša severne Evrope stajala je čvrsto u kontinuiranom otporu ovim fenomenima raspadanja sve dok, uprkos svemu, nisu nastali novi i neprijateljski centri moći. 19. vek otkrio je postojanje tri potpuno razvijena i susedna sistema širom Evrope. Prvi je bio originalni nordijski Zapad, zasnovan na slobodi duše i konceptu časti; drugi je bio potpuno sazreli rimski sistem koji je zahtevao poniznu i pokornu ljubav u službi centralno-upravljanog sveštenstva; treći je bio goli nagoveštaj haosa — bezgranični materijalistički individualizam sa ciljem svetske dominacije silom novca [tj. jevrejski materijalizam]. Ove tri snage su se takmičile, i još se takmiče, za dušu svakog Evropljanina. Čak i u prošlom veku, ljudi su još uvek bili pozivani da se bore za slobodu, čast i narodnost. Međutim, 1918. video je pobedu sila plutokratije i rimske Crkve. Ali čak i usred najstrašnijeg sloma, stara nordijska rasna duša se probudila do pojačane svesti. Konačno je shvatila istinu da koegzistencija različitih, i stoga nužno međusobno isključivih, najviših vrednosti ne može takođe koegzistirati sa „jednakim pravima“ — kao što se nekad verovalo mogućim, na našu sadašnju žalost. Nordijska duša razume da ono što je rasno i duhovno srodno može biti asimilovano, ali da ono što je tuđe mora biti nemilosrdno isečeno, ili ako je neophodno, uništeno. Ovo nije zato što je lažno ili loše po sebi, već pre zato što je rasno tuđe i fatalno za unutrašnju strukturu našeg bića. Naša dužnost danas je da vidimo sebe sa najvećom jasnoćom i ili da priznamo naše sopstvene najviše vrednosti i ideje koje održavaju germanski Zapad, ili da zauvek odbacimo našu pravu prirodu u telu i duši. Stvarna borba našeg vremena ne toliko uključuje spoljašnje pomake moći i unutrašnje kompromise — kao što je bio slučaj u ranijim periodima — već obnovu duhovnih ćelija nordijski-uslovljenih naroda. Tiče se ponovnog uspostavljanja na njihovo dominantno mesto onih ideja i vrednosti iz kojih proističe sve što razumemo kao kulturu. Tiče se očuvanja same rasne supstance. Moguće je da će politička situacija moći još dugo ostati na našu štetu. Međutim, ako jednog dana možemo da vizuelizujemo i stvorimo novi, ipak veoma stari, tip Nemca negde koji, svestan duše, rase i istorije, bez oklevanja proglasi stare, ipak nove, vrednosti — onda će se oko ovog jezgra okupiti svi oni koji sada posrću u tami, iako ukorenjeni u drevnom tlu evropske domovine.

Tvrdim ovo sada da bih priznao, od samog početka, da nemam nameru da promovišem iluziju nauke bez hipoteza — kakvu su akademski zabludeli obično činili i nastavljaju da čine, kako bi dali utisak da nude univerzalno važeće propozicije. Ne postoji takva stvar kao nauka bez hipoteza. Skup pretpostavki se pravi, koji obuhvata ideje, teorije i hipoteze, kako bi se usmerile neorganizovane snage istraživanja duž jednog kursa. Zatim se testiraju eksperimentom kako bi se verifikovala njihova objektivna istina. Ali ove pretpostavke su rasno-određene, baš kao i vrednosti izvedene iz volje. Jedinstvena duša i rasa suočavaju se sa vaseljenom sa pitanjima sopstvene jedinstvene vrste.

Drugo poglavlje LJUBAV I ČAST

Mnogi ratovi tokom poslednjih 1900 godina imali su karakter verskih ratova. Većinom su bili opravdani, ali ne uvek. Sama činjenica da se iz verskih ubeđenja uopšte mogu voditi borbe do istrebljenja pokazuje u kojoj meri su tevtonski narodi bili uspešno otuđeni od svog prvobitnog karaktera. Poštovanje verskog uverenja bilo je isto tako prirodno paganskim Tevtonima kao i kasnijim Arijevcima; tek je tvrdnja rimske crkve da samo ona nudi spasenje očvrsla evropsko srce i neminovno izazvala odbrambene borbe u protivnom taboru, koje su, pošto su i same vođene za jedan oblik strane prirode, rezultirale duhovnom uskogrudošću (luteranstvo, kalvinizam, puritanizam).

Ali uprkos svemu, većina borbi glavnih junaka naše istorije vodila se ne toliko zbog teoloških principa verovanja u Isusa, Mariju, prirodu Svetog Duha, čistilište itd., koliko za karakterne vrednosti. Crkve svih denominacija su objavile: kakva je vera takav je čovek. To je bilo neophodno svakoj crkvi i obećavalo je uspeh, jer se tako vrednost čoveka činila zavisnom od njenih prisilnih principa, a ljudi su, pritom, duhovno vezivani za izabranu crkvenu organizaciju. Sa druge strane, nordijsko-evropski kredo je, svesno ili ne, uvek bio: kakav je čovek, takvo je njegovo verovanje. Tačnije rečeno: kakva je priroda ili sadržaj njegovog verovanja. Ako je verovanje štitilo najviše vrednosti karaktera, onda je ono bilo stvarno i dobro, nezavisno od toga kakvim izrazima ljudske čežnje možda bilo okruženo. Ako ih nije štitilo, ako je gušilo ponosne lične vrednosti, onda ga je svaki Tevton u dubini svog srca sigurno smatrao pogubnim.

Postoje dve vrednosti iznad svih drugih, u kojima se skoro dve hiljade godina otkriva suprotnost između crkve i rase, teologije i verovanja, prinudne doktrine i ponosa karaktera; dve vrednosti ukorenjene u volji, za čiju se prevlast uvek borilo u Evropi: ljubav i čast. Obe su zato težile da budu prepoznate kao najviše vrednosti; crkve su želele – koliko god to možda čudno zvučalo – da vladaju kroz ljubav, a nordijski Evropljani da žive slobodno kroz čast ili da umru slobodno u časti. Obe ideje našle su mučenike spremne da se žrtvuju, ali taj sukob nije uvek dopirao do najviše svesti, koliko god se često otkrivao.

To prepoznavanje istrajalo je sve do danas. Ono je mitsko iskustvo, ali ipak jasno kao dan. Ljubav i simpatija, čast i dužnost su duhovne suštine koje, obavijene različitim spoljašnjim formama, predstavljaju pokretačke sile života za skoro sve rase i nacije sposobne za kulturu. Zavisno od toga koliko je prostora ostavljeno za ljubav u njenoj najopštijoj verziji ili za koncept časti kao takav, pogled na svet i forma dotičnog naroda razvijali su se na način koji odgovara tom željenom cilju. Jedna ili druga ideja bile su reper kojim se merila celokupna misao i akcija. Ali da bi se stvorio determinativan karakter za jednu epohu, mora dominirati jedan ili drugi ideal. Taj sukob između dve ideje nigde nije bio tragičniji nego u sporovima između nordijske rase i njenih saveznika sa određenom rasnom i ideološkom sredinom.

S obzirom na to koji motiv se pokazao najviše normativnim za nordijsku rasu u pitanjima duše, države i kulture, očigledno je da su karakter naše rase, naših naroda i nacija sačuvali skoro isključivo koncept časti i ideju dužnosti neodvojivo povezanu s njim, a koji potiču iz svesti o unutrašnjoj slobodi. Ali od trenutka kad su ljubav i simpatija (ili ako hoćete: saosećanje) postale dominantne, počele su i epohe rasno-nacionalnog i kulturnog rastakanja u istoriji svih nekad nordijski određenih država.

Danas se hinduizam i budizam propovedaju skoro previše. Većina nas o Indiji zna onoliko koliko nam to kažu teozofi i antroposofi. Pričamo da Indija ima milosrdnu filozofiju života koja se stapa s univerzumom, i čije najviše učenje je ljudska ljubav. Nesumnjivo je da pozna filozofija koja utiče u beskonačno, vedantinsko atman-Brahma učenje, budizam koji teži iskupljenju od patnji ovoga sveta, i još hiljade poslovica razbacanih kroz celu indijsku literaturu, opravdavaju ovo tumačenje: Sve se može postići blagošću. Srećni su oni koji se povlače u šumu nakon što su ostvarili nade nevoljnika, koji su ispoljili ljubav prema svojim neprijateljima, i tako dalje. A ipak, u te ljubavi i simpatije kao proizvoda poznog indijskog perioda upadaju i sasvim drugačiji, stariji pogledi, koji ne smatraju lična osećanja sreće i odsustvo tuge jedinim ciljem kojem treba težiti, već taj cilj vide u obavljanju dužnosti i potvrđivanju časti. U jednoj od najstarijih indijskih poema, dužnost se čak slavi kao šesto, unutrašnje, čulo. U Mahabharati (u njenoj originalnoj formi) cela borba se vrti oko te ideje. Junak Arđuna, koji tek nevoljno učestvuje u ratu, kaže da bi napustio svog vladara:

„...da me moj gospodar nije obavezao dužnošću čatrije, tako da mogu bez milosti da obaram njegovim strelama i svoje drage unuke.”

Karna kaže:

„Čast, kao i majka, daje ljudima život u svetu, Beščašće proždire život, Čak i ako je telo zdravo.”

Kralj Đurđodana je propao uprkos svim zakonima rata, pa jadikuje:

„Zar te nije stid što me je Bhimasena nečasno porazio? Mi smo se borili sasvim časno, Pa čast ostaje u nama i u porazu. Ti si se uvek borio nečasno, Te nosiš svoju pobedu i u sramoti. Ali ja sam vladao zemljom Sve tamo do morske obale, Stajao sam hrabro pred dušmanom I umirem sad kako junak želi da umre, u službi dužnosti, I dižem se bogovima praćen Mnoštvom prijatelja...”

Ovo su sigurno sasvim drugačiji tonovi od onih koje generalno nalazimo u poznatijim poemama. Ali ovi odlomci, i stotinu drugih iz indijske književnosti, dokazuju da drevni Indijci – a oni su stvorili Indiju – nisu napuštali ovaj život zbog ljubavi, već radi dužnosti i časti. Čoveka bez vere su osuđivali u arijevskoj Indiji ne zato što nije imao ljubavi, već zato što je ostao bez časti.

Bolje umreti nego izgubiti čast; umiranje se oseća samo na trenutak, a gubitak časti večno, kaže narodna poslovica. Junačkom srcu se čini da se svrha postiže junački, a kukavici da se ona postiže kukavički, kaže druga poslovica. Oštro oko razlikuje te crte drevne indijske prirode, koje se mogu naći do vremena hrabrog kralja Pora, koji, poražen časno od Aleksandra, ipak ostaje potpun vitez. Mada ranjen, on nije sa ostalima pobegao sa bojišta. „Šta da radim s tobom?”, pitao je Aleksandar svog poraženog neprijatelja. „Postupi kao kralj”, odgovorio je Por. „Samo tako?”, upitao je Makedonac. „U reči kralj sadržano je sve”, odgovorio je Por. Tako je Aleksandar uvećao Porovu vlast, koji mu je otada bio odan prijatelj. Da li je ova priča istorijski tačna nevažno je. Ali ona pokazuje unutrašnji standard časti, vernosti, dužnosti i hrabrosti, koji su delila oba junaka i koji je bio sasvim jasan i istoričaru.

Drevno indijsko kraljevstvo držalo se uglavnom muškog koncepta časti i učinilo ga preduslovom svoje društvene strukture. Ali kad su taj koncept časti smenili obredno-verski filozofski sistemi, koji poriču sva zemaljska ograničenja, praćeni i rasnom dezintegracijom, onda su autoritet stekla verska i dogmatska, pa zatim i ekonomska gledišta. Sa filozofijom atman-Brahme, prenesenom na zemaljski život – o čemu se već govorilo – Arijevci su se odrekli svoje rase, pa samim tim i svoje ličnosti, ali i ideje časti, koja je bila duhovna kičma njihovog života.

Ljubav i simpatija – čak i kad se tvrdi da obuhvataju ceo svet – ipak se uvek usmeravaju ka individualnom biću koje voli ili trpi. Želja za oslobođenjem drugih ili sebe od patnje čisto je lično osećanje, koje ne sadrži nikakav element stvarno formativan za rasu ili državu. Ljubav prema onom što je najbliže ili što je najdalje može proizvesti dela krajnjeg požrtvovanja, ali je to ipak duhovna moć povezana s individualnim, i niko nikad nije ozbiljno zahtevao žrtvovanje cele države, celog naroda, radi neke ljubavi nepovezane s njim. Nigde se još nije neka vojska žrtvovala za to.

Atinski život izgleda nam suštinski blaži nego drevni indijski. Doduše, i grčki herojski ep priča o herojskim delima, ali ona su više estetski utemeljena. Tri stotine Spartanaca iz Termopila smatramo oličenjem časti i ispunjenja dužnosti; ništa ne svedoči bolje o njihovom uticaju nego naši pokušaji da restauriramo grčki život. Nismo mogli ni da zamislimo da sve Helene nisu pokretali čast i dužnost. Tek smo se vrlo skoro mogli uveriti u slabost grčkog života u tom pogledu. Grci, sa svojim darom za fantaziju, u stvari nisu polagali mnogo na svoju reč u realnom životu; jedva da su shvatali pravnu težinu neke izjave. Tu otkrivamo najranjiviji deo grčkog karaktera, takoreći mala vrata na koja su ušli azijski trgovci, pa je laž kasnije bila stalna pozadina grčkog života, što je navelo Lisandra da kaže kako se deca varaju kockicama, a ljudi zakletvama. Ali, uprkos tome, stvarni Grk bio je prožet osećanjem slobode koje mora da je bilo ukorenjeno u svesti o časti. Nije bilo retko ubijanje sopstvenih žena i samoubistva ljudi poraženih u bici. „Ne daj se u ropstvo sve dok možeš da umreš slobodan”, uči Euripid. Sećanje na Fokijce, koji su pre bitke ostavili narod za sobom okružen drvenim zidom, savetujući mu da ga zapali u slučaju poraza, vrlo je simboličan dokaz heroizma. Potomci Zakintosa odlučili su da umru u vatri kako ne bi pali u šake Punjana. I kasnije (200. g.p.n.e.) dokaz mitskog herojstva pruža primer Abida koji se, kad ga je opsedao Filip Mlađi, nije predao, već su ljudi pobili svoje žene i decu, zapalili grad i bacili se sa zidina. Isto vrednovanje života, slobode i časti provlači se i kroz istoriju grčkih žena. Tako se Euridika, pod uticajem svoje majke, obesila; posle poraza vladara Elide u III veku, njegova žena se obesila zajedno sa svoje dve kćeri.

Ipak, mora se priznati da je statička priroda grčkog života bila uslovljena ne karakterom već lepotom, što je, kao što je već rečeno, imalo za fatalnu posledicu političku neodgovornost.

S Aleksandrom je opet preovladala jedna disciplinovanija ideja poznog grčkog života, inače prvenstveno estetskog, u kojoj se videla i rasna svest. Aleksandar nije bezuslovno išao za tim da stvori svetsku monarhiju i meša narode, već je samo hteo da ujedini Persijance i Grke, prepoznajući ih kao rasno srodne, i da ih dovede pod jednu vlast, kako bi sprečio dalje ratove. On je uvideo da su pokretačke ideje i karakterne vrednosti persijskog gornjeg sloja srodne njegovoj sopstvenoj, makedonskoj ideji dužnosti; zato je na vodeće položaje postavljao samo Makedonce i Persijance, svesno izostavljajući Semite, Vavilonjane i Sirijce. Posle Aleksandrove smrti njegovi naslednici su se trudili da oponašaju taj tip države u svojim zemljama i provincijama. Kao neki heroj iz iskonskih vremena pada jednooki osamdesetogodišnji Antigon na bojnom polju protiv zakonitih naslednika, ne uspevši da ujedini kraljevstvo. Ali nordijsko-makedonski izdanci nisu bili dovoljno trajni. Oni jesu dali grčku nauku, umetnost i filozofiju, ali nisu imali moć da formiraju tip, da nametnu svoju ideju časti. Potčinjena strana je trijumfovala i počelo je vreme spretnog, ali beskarakternog helenizma.

Ako je koncept časti igde činio središte sveg postojanja, bilo je to na nordijskom, germanskom zapadu. Vikinzi se pojavljuju samouvereno kao niko u istoriji. Kako su postajali brojniji, nesputano osećanje slobode guralo je jedan nordijski talas za drugim u nepoznato. Lijući krv herojski nemamo, Vikinzi su osnovali svoje države u Rusiji, na Siciliji, u Engleskoj i Francuskoj.

Tu su primalni rasni impulsi dominirali bez ograničenja i discipline neometani razmišljanjem o svrsi ili tačno određenim sistemom zakona. Severnjak je sa sobom nosio samo ideju o ličnoj časti. Čast i sloboda terali su pojedince u daljinu, u potragu za nezavisnošću, u zemlje u kojima je bilo prostora za gospodare, ili ih je isti taj poriv terao da se bore do poslednjeg po svojim gazdinstvima i tvrđavama. Radost i zadovoljstvo zemaljskim postojanjem, daleko od svakog trgovačkog interesa, bilo je osnovna crta nordijskog čoveka kad se pojavio na zapadu kao sila, oblikujući istoriju uprkos svojoj mladalačkoj impulsivnosti. Bliski sledbenici grupisali su se oko pojedinih ličnosti, što je kasnije neminovno vodilo uspostavljanju zakona i društvenog života, i najzad je, posle migracije, došlo do sedentarne vrste ruralnog života (koji se na jugu naravno rastočio u deliće i raspršio se u poznom orijentalnom sjajnom opadanju).

Retko gde se još u istoriji držanje jednog naroda može odrediti tako jasno i potpuno na osnovu jedne jedine najviše vrednosti: sva moć, sva svojina, sva veza, svaka akcija, usmerene su u službu časti, za koju se, ako je potrebno, spremno žrtvuje i život. Kao što zakon časti vlada životom, tako se on odražava i u poeziji i provlači se kao fundamentalni princip kroz svet saga; nijedna reč u njima nije tako česta kao reč čast. Zato je nordijski svet junaka, uza svu svoju divlju neslogu i uzavreli subjektivizam, ipak jednolik po svojoj prirodi i pravcu sudbine.

„Prijatno je naći ta priznanja u krugovima nemačkih učenjaka, koji su do sada bili uhvaćeni u elegantni estetizam. Ovde je dirnut nerv sudbine cele naše istorije; našu evropsku i nemačku budućnost određuje priroda vrednovanja ideje časti. Čak i ako drevni Nordijac deluje nasilno, središte njegovog bića, svesno časti, i tada stvara jednu čistu atmosferu kako u bici tako i u smrti. Rat se mogao voditi brutalno, ali priznati svoje delo smatralo se prvom obavezom Nordijca.”

(Kriek)

Ovo osećanje odgovornosti traženo od svake pojedine ličnosti bila je najdelotvornija odbrana od moralnog srozavanja, od one hipokritske dezintegracije vrednosti koja nam je tokom evropske istorije nametana kao strano iskušenje u raznim formama humanosti. Ponekad se ono zvalo demokratijom, ponekad rasnom simpatijom, a ponekad poniznošću i ljubavlju. Lična čast severnjaka zahtevala je hrabrost i samokontrolu. On nije satima ćaskao pred bitku kao grčki junaci; nije jaukao kao oni kad su bivali ranjeni, već je njegova svest o časti zahtevala smirenost i čuvanje snage. Gledano s tog aspekta, viking je u stvari čovek kulture, dok je estetski usavršeni pozni Grk varvarin, bez ikakvih središnjih vrednosti. Fihteove reči: „Istinska kultura zasniva se na naravi”, otkriva našu stvarnu nordijsku prirodu kad se suočava sa drugim kulturama, čija najviša vrednost nije karakter – koji je za nas sinonim za čast i dužnost – već neki drugi osećaj vrednosti, druga ideja oko koje se vrti život.

Sudbine zapadnih naroda bile su različite, uslovljene drugačijim okolnostima. Svuda gde dominira nordijska krv prisutan je i koncept časti, ali pomešan i sa drugim idealima. To ilustruju i lokalne izreke. U Rusiji je postala dominantna ideja crkve, odnosno verskog osećanja, tako da se verskim žarom zaogrću i najdivljiji ispadi (uzmite, na primer, čoveka u Idiotu Dostojevskog, koji ubija radi srebrnog sata, ali se pre toga moli). Rus zove svoju domovinu Svjatajom Rosijom, to jest Svetom Rusijom. Francuz prilazi životu sa formalno-estetskog aspekta; zato je Francuska za njega La Belle France. Slično je i sa Italijanom. Englez je ponosan na svoj logičan istorijski razvoj, tradiciju, čvrste, tipične forme života. On se zato divi svojoj Staroj Engleskoj. Ali kod nas se, uprkos mnogim neprijatnim atributima, i dalje s istim žarom govori o nemačkoj vernosti, koja dokazuje da naša metafizička priroda još uvek oseća čast kao svoju trajnu osnovu.

Oko tog koncepta časti se, dakle, vodila stalna borba tokom milenijuma, u kojima se nordijska Evropa suočavala s naoružanim rimskim jugom i najzad bila potčinjena u ime religije i hrišćanske ljubavi. Nesumnjivo bi se i bez upada naoružanog rimsko-sirijskog hrišćanstva jedna epoha nemačke istorije – mitološka era – završila. Simbolika prirode ustupila bi mesto jednom novom moralno-metafizičkom sistemu, novoj formi verovanja, prožetoj, nesumnjivo, istim duhovnim sadržajem, idejom časti kao svojim lajtmotivom i reperom. Ali sa hrišćanstvom je prodrla i izborila primat jedna druga duhovna vrednost – ljubav u smislu poniznosti, milosti, potčinjenosti i asketizma. Danas je jasno svakom poštenom Nemcu da je ovom doktrinom ljubavi, koja obuhvata sva ljudska bića u jednakoj meri, zadat bolan udarac duši nordijske Evrope. Hrišćanstvo, po načinu na koji se oblikovalo kao sistem, nije priznavalo rase i nacije, jer je predstavljalo nasilno stapanje raznovrsnih elemenata; nije priznavalo ni ideju časti, jer je u ostvarivanju kasnijih rimskih ciljeva ono potčinjavalo ne samo tela već i duše. Ali je karakteristično to da ni ideja ljubavi nije mogla da se nametne ponašanjem crkvenih institucija. I organizaciono i dogmatski, struktura rimskog sistema bila je od samog početka fundamentalno i svesno netolerantna, odbacujući sve druge sisteme, da ne kažemo s mržnjom. Gde god je mogao on se potvrđivao ekskomunikacijom, progonom, vatrom, mačem i otrovom, što ne poriču ni noviji katolički pisci. Ali ta činjenica potvrđuje više nego išta drugo da u ideji ljubavi nije inheretna nikakva moć formiranja tipa – jer je čak i organizacija religije izgrađena bez ljubavi, u stvari sa mnogo manje ljubavi nego druge moći, koje formiraju tipove. Stari Goti su tolerisali – kako to pokazuje Delinger – kako katoličko tako i druga verovanja, a sami su verovali onako kako su osećali da je ispravno. Te tolerancije je svuda nestalo kad je trijumfovao duh Bonifacija i prinudni zakon ljubavi. U vezi s tim valja sa rimskom sklonošću progonima uporediti držanje frizijskog paganskog vojvode Radboda. On je ostao odan veri svojih predaka, a ipak nije proganjao hrišćanske propovednike. Kad mu je dovedeno više naročito revnih misionara i jedan od njih, ne plašeći se vojvodinog besa, hrabro nastavio da objašnjava tu novu veru, paganski vojvoda mu je rekao: „Vidim da se ne bojiš naših pretnji i da pričaš kako i činiš”, pa je vratio te misionare sa svim počastima Pipinu, franačkom vojvodi. Tako piše Alkvin. Po plemenitosti duše taj paganski frizijski vojvoda stoji iznad rimskog božjeg predstavnika, koji se trudio svim silama da protera iz sveta tu unutrašnju slobodu i poštovanje. Nije lako nijednom Nemcu da direktno kritikuje etrursko-jevrejsko-rimski sistem, jer je i pored načina na koji je izgrađen, on ipak oplemenjen žrtvovanjem miliona Nemaca. Oni su iz njega preuzeli ono što je u njemu tuđe, zajedno s onim što je strano, ali njima duhovno srodno; prvo su poštovali manje, a drugo oblikovali s ljubavlju, i unutar te celine propovedali brojne nordijske vrednosti. Pa ipak, danas, u vreme velike duhovne promene, istina zahteva da se ispita ono što proističe iz Rima, da li to unapređuje život ili šteti prirodi germanskog zapada. To se mora preduzeti ne sa stanovišta lične zlovolje, već ispitivanjem velikih tenzija i njihovih popuštanja tokom više od dve hiljade godina istorije i rasno-duševnih vrednosti koje oslovljavaju te potrese. Tad vidimo da je Nemcima u suštini zapala ista ona borba koju su vodili Grci i Rimljani. Oni tu borbu ne mogu izbeći, kao što je nisu mogla izbeći ni prva dva velika nordijska talasa, jer su oni, povlačeći se, poneli sa sobom one azijske duhovne vrednosti koje su nekad svrgnuli, kao i ljudski materijal koji otelovljuje te vrednosti. Nosili su ih sa sobom preko Helade, zatim daleko preko Alpa, iza granica nemačkog životnog prostora, a ponekad i u srce same nordijske rase.

Ali ako se ispita zašto je došlo do svega toga, onda se vidi da je jedan od najvažnijih faktora bilo veliko germansko srce, kombinovano sa tehničkom superiornošću starijeg, iskusnijeg juga, u vreme verske krize u tevtonskom životu, koja ipak ne bi mogla biti jedino objašnjenje tako dugotrajne pobede. To veliko srce, zauvek uobličeno u Zigfridu, koje kod protivnika pretpostavlja isto vrednovanje časti i otvorene borbe, čije prosto detinje poštenje ne može verovati da stvari nisu takve, doprinelo je mnogim teškim porazima u germanskoj istoriji; nekad kad se divilo Rimu, a u skorije vreme kad je emancipovalo Jevreje i time dalo otrovu jednaka prava kao i zdravoj krvi. Prvo se Germanima strašno osvetilo kroz ratove vođene protiv jeretika, kao i Tridesetogodišnji rat koji je doveo Nemačku na ivicu ponora; i drugo, danas, kad otrovano nemačko nacionalno telo tresu strašni grčevi. A obe te sile, prema nama neprijateljske, i dalje računaju na to veliko srce koje nalaze kod obolelog, pozivaju se na njegovu pravdu, propovedaju ljubav prema svim ljudima i trude se da konačno sasvim podriju sav preostali otpor karaktera.

Potpun trijumf te humanosti imao bi iste posledice kao što je nekad imala pobeda Azije nad Atinom i Rimom, kad su oni, nekad smrtni neprijatelji etrursko-pelaško-sirijskog sveta, postali bukvalno glavni predstavnici tih istih sila posle propasti prvobitnih vrednosti starog Rima: propasti uzrokovane fizičkim raspadom, ali i propovedanjem da su važne jedino humanost i ljubav. Ipak doktrina ljubavi nije bila moć koja formira tip čak ni kad se ispoljavala u svom najlepšem vidu, već je bila samo otpor koji topi moć.

Da bi sačuvala sebe kao moć koja formira tip a i dalje se potvrđivala, crkva nije mogla da priznaje nikakvu ljubav, ali je sigurno mogla da vodi politiku uz pomoć ljubavi. Ako se svest o ličnosti, o odbrani časti i muškoj dužnosti transformišu u poniznost i ljubavlju ispunjenu pobožnost, onda je impuls na otpor protiv sila koje organizuju i usmeravaju verovanje u tom verovanju slomljen. Stado i pastir! To je, shvaćeno doslovno kako se i tražilo, bilo najjasnija objava rata nemačkom duhu. Da je ta ideja sasvim trijumfovala, Evropu bi danas činila samo ljudska horda miliona beskarakternih ljudi, kojima se vlada krajnje razrađenim strahom od čistilišta i večnih muka, koje ljubav sputava da se bore za čast i čije su najbolje sposobnosti u službi humanitarne filantropije koju predstavlja CARITAS. To je stanje kojem je Rim morao da teži kako bi postojao kao takav i imao duhovnu i političku moć.

Nemam nameru da na ovom mestu pišem istoriju dogmi, već samo hoću da pokažem jedan logički sistem kojem se budeći nordijski čovek mora nužno, kad je njegova priroda u pitanju, trajno i vrlo oštro suprotstaviti. On mu se inače ili sasvim podvrgava (kao ponekad u Srednjem veku) ili ga sasvim odbacuje, u skladu sa osećanjem i, u principu, svesno. U prvom slučaju nakratko se stiče spoljašnji autoritet, koji, međutim, mora kolabirati zbog svoje organske nemogućnosti opstanka, kako to kod velikih borbi vidi Delinger; u drugom slučaju, put je slobodan za stvarnu organsku kulturu i istinski oblik verovanja u skladu sa krvlju i rasom. Poslednje vekove karakterisao je kompromis koji nije doticao nikakva fundamentalna pitanja pogleda na svet, već samo organizovane i političke odnose moći.

Karakteristika je rimskog hrišćanstva da, gde god može, eliminiše ličnost svog osnivača, kako bi na njegovo mesto stavilo crkvenu strukturu svešteničke vlasti. Isus se doduše postavlja kao najviši i najsvetiji, kao izvor sve vere i sveg blaženstva, ali samo zato da bi se crkvi koja ga predstavlja natakao oreol večne i nedodirljive slave. Jer između Isusa i čoveka natura se crkva sa svojim predstavnicima, tvrdeći da je put ka Isusu moguć samo kroz nju. Pošto Isus ne živi na zemlji, čoveka se u stvari jedino tiče crkva, koja je sasvim ovlašćena da zauvek veže ili odrešuje. Suština Rima je da koristi verovanje u Isusa Hrista (vladajućeg Hrista, kako ga zove autor poeme Heliand) za politiku moći jednog samoobožavajućeg saveza sveštenika, isto kao što je to bio slučaj, pod drugim imenima, sa sveštenicima-političarima u Egiptu, Vavilonu i Etruriji.

Da bi povećali moć doktrina i statuta koji štite sveštenički muški savez, pobožni ljudi su koristili veliku umetnost dijalektike, trasirajući sve crkvene edikte više od 1500 godina unazad, sve do jevanđelja, ali naglašavajući da samo crkva ima pravo da objavljuje univerzalno važeće nepogrešive dogme. Crkveno hrišćanstvo katoličkog vida i njegov protestantski izdanak izgledaju nam danas kao jedan istorijski fenomen, čiji se i početak i kraj mogu jasno ispitati. Zgrada je dovršena i deluje stabilno, svaka greda ima svoj oslonac, dogmatski edikti imaju svoje osnove. Tako nema opasnosti da se pogrešno tumače pokretačke sile tog živog, još rastućeg fenomena.

Doktor Adam, jedan od vodećih katoličkih teoretičara, uverava nas da:

„Katoličanstvo nije sasvim identično sa ranim hrišćanstvom, niti ga čak treba poistovećivati sa Hristovom porukom, kao što ni sasvim izrastao hrast ne treba poistovećivati sa sićušnim žirom.”

Ovim stavom je sankcionisana arogancija crkve (delo je označeno sa IMPRIMATUR) u pogledu Isusa otvoreno izražena, i svo njegovo dalje slavljenje služi, kao što je već rečeno, samo da se poveća vladajuća tiranija crkve, a ne poruka Hrista, tog malog žira. Crkvena služba nalazi se sasvim u vlasti sveštenika, koji polaganjem ruku postaje predstavnik apostolske moći. Kao osnova za tu doktrinu navode se Isusove reči Petru, kojima ga zove stenom na kojoj će sagraditi crkvu. Činjenica da te reči mnogo kasnije umetnuo jedan verni sluga crkve naravno da ne sprečava da se to očigledno lažno učenje ponavlja po celom svetu kao Isusova poruka. Taj odlomak (Matej 16:18) je u stvari vrlo nevešto sročen u odnosu na mnoge druge pobožne falsifikate, jer samo nekoliko stihova dalje Isus tog istog Petra zove Sotonom koji će mu raditi iza leđa. Isus kaže isto i u Marku 8:30. Da li bi Isus gradio crkvu na čoveku tako jasno opisanom, za koga čak predviđa da će ga izdati? Pretpostaviti tako nešto skoro da znači otvoreno zloupotrebiti ličnost Hrista. Merks zaključuje:

„Istorijsko istraživanje o Isusu ne može večno da dopušta takav falsifikat; tome mora doći kraj.”

(Die vier kanonischen Evangelien, III, 320)

Doktor Adam nastavlja:

„Kad katolički sveštenik širi Kristovu reč, on nije samo propovednik, već je sam Krist.”

Ovim je samooboženje sveštenika uzdignuto na nivo dogme, koja je sigurno vrhunac arogancije s obzirom na to da bi svakog ko bi sam preduzeo da propoveda Kristovu poruku crkva odmah anatemisala, i to onim:

„I ako vam anđeo s neba javi drugačije nego što su primili apostoli...”

I poslednji ostatak ljudskog samopouzdanja eliminisan je u prilog jedne nerealne službe o sakramentima: svetotajinski blagoslov nije posledica ličnog moralnog i verskog napora onih koji ga primaju, već daleko više samog čina primanja svete tajne. Time se traži uništenje ličnosti, a njena bezvrednost se objavljuje kao verska doktrina. Ali širiti otvoreno takvo učenje usred naroda koji je stavljao čast – ličnu, porodičnu, rasnu, nacionalnu – iznad svega drugog, kao stožer života, bilo je sasvim nemoguće. To se moglo postići samo veštom zamenom koncepta časti konceptom ljubavi, praćenim poniznošću i pobožnošću. To što je prikazano da je primanje svete tajne uveo Isus samo je još jedan dokaz kako se bezobzirno prekraja istorija i grade verske strukture.

Naravno da se te ideje, jedne doktrine koja cilja na magiju, nisu mogle održati u svojoj ogoljenoj formi čak i nakon ukidanja časti kao ideje vodilje. S krvlju povezani običaji nordijskog čoveka i njegov viteški način razmišljanja nisu se mogli sasvim iskoreniti ni ognjem ni mačem. Tako je crkva počela da inkorporiše popularne prehrišćanske priče u svoj sistem, koji je očigledno bio spreman još pre ranog hrišćanstva. Po Adamu, crkva je već postojala, u dispoziciji, u začetku – virtuelno – i pre obraćanja Petra i Jovana.

Verovanje u Votana je doduše izumiralo, ali sveti gajevi u kojima je taj bog poštovan i dalje su privlačili germanske hodočasnike. Nije pomoglo ni svo uništenje votanskih simbola i anatemisanje starog verovanja. Tako su umesto Votana uvedeni hrišćanski mučenici i sveci, kao na primer sv. Martin. Obeležja su mu bila ogrtač, mač i konj – isto kao Votanu, Odinu; i gajevi tog ratničkog boga postali su mesta sv. Martina, ratničkog sveca, kome se i danas klanjaju nemački hodočasnici (npr. u Švertšloher kapeli). Sv. Đorđe i sv. Mihajlo takođe su preimenovana stara germanska božanstva, time dovedena pod uticaj rimske crkve. Đavolica Gospa Venera pretvorena je u sv. Pelagiju: Donar, gromovnik i bog oblaka, postao je sv. Petar koji čuva nebo; votanovski karakter divljeg lovca pridat je sv. Osvaldu, a na slikama i rezbarijama prikazuje se iskupitelj Vidar kako kida na komade vuka Fenrisa (npr. u Berhtezgadenu). Isti onaj Vidar, koga je, dok je pokušavao da spasi Odina, vuk Fenris progutao, sad ubija to čudovište. Jasna je aluzija na Isusa. Čak i pobožni Hrabanus Maurus, najučeniji crkveni učitelj u Nemačkoj s kraja VIII veka, kaže da bog obitava u nebeskoj tvrđavi, što je ideja koja ne potiče iz Biblije već iz herojske drevne germanske duše. Prvog maja je stara Germanija slavila Noć veštica, početak dvanaest svečanih noći letnje dugodnevice. Bio je to dan Votanovog (Vodanovog, Odinovog) venčanja sa Frejom. U naše vreme se tog dana slavi sv. Valburg, a sve ranije običaje crkva je promenila u magiju i veštičarenje, pretvarajući simboliku prirode u istočnjački dijabolizam.

U Regensburgu se čuva putir s pozlaćenim bakrenim stalkom, iz kojeg se pije samo na Ivandan. Iz njega se po drevnom običaju pilo vino za pričešće 27. decembra, na proslavi zimske kratkodnevice (još u XIII veku je crkva i dalje propovedala pričešće u obe forme). U sećanje na vrlo stare ljubavne napitke, vino se i danas pije iz čaše u obliku lobanje sv. Sebastijana (npr. u Ebersbergu, gornja Bavarska). To pijenje za ljubav i sreću, posvećeno sv. Jovanu Krstitelju, sv. Martinu i sv. Stefanu, vrlo su stari običaji. Pobožni katolik Johan Nepomuk Sep kaže:

„Hristovu čašu je Rim oduzeo laicima, ali narod nije dozvolio da mu se uzme i drevna paganska čaša.”

Zajedno sa običajima, menjane su i pesme i slike. Tako je Osvald Sveti u Svetačniku iz 1488. godine prikazan kako sedi na prestolu u kraljevskoj odori i sa krunom. Oko njega lete dva Odinova gavrana. Samo su palme i pastirski štap hrišćanski dodaci. Odin se i danas poštuje pod imenom Osvald i ima, na primer, svoju crkvu u Traunštajnu, ali i svetilišta na donjoj Rajni, u Holandiji i Belgiji. Čak i legenda o sv. Kvemernisu potiče od Odina kakvog prikazuje Eda, kad je proboden kopljem visio na drvetu, šiban vetrom devet noći. Figura bradatog, raspetog čoveka (Odina, Donara), koji baca zlatnu cipelu onima koji mu se mole, čest je motiv mnogih starih skulptura i pesama. Iz nje se razvio, još nije sasvim objašnjeno kako, i lik svetice Kvemernis.

Crkva je tako morala da se prilagođava, da stavlja svoje svece na vatrene konje, da ih šalje da se mačem i kopljem bore protiv zmajeva i drugih neprijatelja, da stiču čast i slavu ili da spašavaju device iz kandži zlikovaca. Tako su statue Rolana i sv. Đorđa tek postepeno zamenjene statuama Marije; umesto simbola časti pojavila se alegorija ljubavi.

Nordijski bogovi su bili figure svetlosti s kopljem, sjajnim krstom i svastikom, simbolima sunca, plodnog rastućeg života. Dokazano je da su još mnogo pre 3000. godine stare ere nordijski narodni talasi nosili te simbole u Grčku, Rim, Troju i Indiju. Minucije Feliks je bio žestoko protiv paganskog krsta; ali najzad se rimski krst (oblika slova T), na koji je Isus bio razapet, morao preoblikovati u taj paganski, sad hrišćanski, krst, a pagansko sunce ili nebeski krst pojavio se kao svetačka svetlost iznad glava crkvenih mučenika ili propovednika. Danas vidimo da se rađa jedna nova nauka – nauka tumačenja drevne germanske simbolike. Krug sa četiri prečage izgleda kao nebeski krst, to jest kao projekcija pravaca neba, šestostruka podela tačaka letnje/zimske dugo-kratkodnevice. Ta simbolika jedne kosmičke vrste provlači se tajanstveno kroz vekove, kao poslednji fragmenti jednog vremena koje je svoj svet nebeskog oca, rođenja, smrti i večnosti prikazivalo simbolima, a ne slovima. Iz te slike sveta nastale su i alegorije sunca. Svetlosni zrak, koplje, postaje alegorija vladanja. Božanstvo koje jaše sa kopljem stalno se iznova javlja na hrišćanskim spomenicima i slikama – to je večni lutalica Votan (Odin, Vodan) koji jaše kroz istoriju hrišćanstva. Podeljen na mnoge figure, taj bog je živeo i bacao čini kao sv. Osvald, sv. Đorđe, sv. Martin, kao jahač s kopljem – sv. Kvemernis u katoličkim zemljama, a i danas kao Votan i dalje nevidljivo prožima dušu naroda donje Saksonije. Sve dok jedan narod živi, njegovi bogovi su besmrtni. To je bila Votanova osveta posle njegovog pada, dok se opet nije digao Baldur i nazvao sebe spasiteljem sveta.

Rim je (kao i Vitemberg) duboko pogađala ta primalna snaga drevne nordijske tradicije, koju ni Bonifacije ni njegovi naslednici do današnjeg dana nisu uspeli sasvim da unište. Tako im nije ostalo ništa drugo do da preimenuju i druge figure bogova u hrišćanske svece, a time transformišu i njihove osobine. Kako se to planski radilo vidi se iz bezbrojnih papskih edikata. Tako je, na primer, papa Grgur Veliki pisao Avgustinu, koji mu je, preobraćujući pagane, tražio savet kako to najbolje da čini:

„U naše vreme sveta crkva sigurno treba svesrdno da se okrene boljim ljudima, ali druge da toleriše, tako da guši zlo protiv kojeg se bori tolerancijom i ignorisanjem.”

(Bede, I, 27)

A 22. jula 601. godine isti papa piše opatu Melitusu da bi se paganski hramovi mogli transformisati ukoliko ne mogu da se unište:

„Onda, ako narodu ne budu uništeni hramovi, on može izbaciti greh iz svog srca... i rado naći svoj put, po starom običaju, do mesta koje mu je poznato.”

A o darovima:

„Kad su im neke radosti toliko dozvoljene spolja, onda se mnogi lakše mogu navići i na unutrašnje radosti. Sasvim sigurno se ne dešava da se odjednom napuštaju rđave sklonosti, jer i onaj koji hoće da se uzdigne do najvećih visina ide postepeno... ne jednim skokom.”

(Bede I, 30)

I praznici hrišćanske crkve padali su na iste one dane koje su slavili i raniji narodi, kao praznik boginje plodnosti Ostare, koji je postao Uskrs, ili praznik zimske kratkodnevice, koji je sad Božić. Tako je Katolička crkva i u svojim temeljnim formama u severnoj Evropi bila uslovljena na jedan nordijski način. Ali u tome je groteskno to što ona teži da prikaže prisilu kao vrlinu, pri čemu tvrdi da se u njoj duhovno bogat život postiže isključivo slobodnim izborom. Prisilna crkvena dogma sasvim ozbiljno tvrdi da „svaki nacionalni karakter može naći svoje mesto u crkvi, da je svaka vrsta religioznosti pod njenom zaštitom; nigde nije lična sloboda verskog izraza tako zaštićena kao u Katoličkoj [!] crkvi” (Adam). Ovo je, naravno, izvrtanje sasvim očiglednih činjenica. Od Bonifacija preko Ludviga Pobožnog, koji se trudio da istrebi sve tevtonsko ognjem i mačem, što broji ukupno više od devet miliona ubijenih jeretika, stižemo do vatikanskog koncila, koji je do sada jedinstven pokušaj da se utvrdi jedno neumoljivo uniformno duhovno verovanje: jedna forma, jedna prinudna dogma, jedan jezik i jedan obred, identični za Nordijce, Levantince, crnce, Kineze i Eskime (Treba s ovim u vezi razmotriti i Euharistički kongres u Čikagu 1926. godine, gde su misu vodili crni biskupi). Dve hiljade godina večna krv svih rasa i naroda bunila se protiv toga. Ali kao što je ideja o svetskoj monarhiji hipnotički delovala na jake ličnosti od Aleksandra do Napoleona, tako je delovala i ideja o jednoj crkvi koja vlada celim svetom. Kao što je prva ideja potčinila milione, tako je i druga, mada nije sasvim realizovana. Zato su veliki ljudi ranog Srednjeg veka smatrali rimsku crkvu saveznikom, ili bar pomagačem u ostvarivanju romantičnih planova o moći. Crkva je, sa svoje strane, videla u naoružanoj svetovnoj vlasti sredstvo za ostvarenje svojih ciljeva. Ispitivanjem unutrašnjih motiva otkriva se da je ta borba bila u suštini borba za prevlast oko toga šta treba smatrati najvišom metafizičkom, karakternom vrednošću. Ljubav, poniznost, odricanje, potčinjenost, ili čast, dostojanstvo, samopotvrđivanje, ponos.

Ljubav su zahtevali i praktikovali samo vernici i niži stepeni rimskog sistema; da bi trajali i stimulisali jake prirode, vođama su trebali sjaj, snaga, moć nad telima i dušama ljudi. Nesumnjivo je velika duhovna spremnost za žrtvu stvarana tim sistemom; onim što Katolička crkva ponosno zove svojom CARITAS. Ali naročito se tu, u njenom najlepšem humanom dejstvu, vidi i velika razlika u vrednovanju i posledici jedne naizgled identične akcije. Pošto se milost božja stiče jedino kroz crkvu, tako su i dobra dela i milost samo dar crkve nesrećnicima, grešnicima. To je u stvari lukavo odmereno nadmetanje za slomljene ljude, sa ciljem da se oni vežu za jedan centar moći, i da im se istovremeno predoči njihova ništavnost u očima božjim i moć koju predstavlja trijumfalna crkva. Ali tom misaonom procesu nedostaje sve ono što bismo mi nazvali viteštvom. Nordijski narod, određen konceptom časti, rekao bi da nekom ko je u nevolji treba pomoći ne u ime snishodljive ljubavi i milosti, već u ime pravde i dužnosti. To bi za posledicu imalo ne potčinjenu poniznost, već unutrašnje poštenje, ne lomljenje ličnosti, već njeno jačanje, to jest ponovno buđenje svesti o časti.

Tom kontekstu pripada sažaljenje hrišćansko-crkvene vrste, koje se pojavilo i u jednoj novoj formi kao humanitarstvo slobodnih zidara, a koje je dovelo do najvećeg pustošenja celokupnog našeg života. Iz te prisilne dogme o neograničenoj ljubavi i jednakosti svih ljudi pred bogom sa jedne strane i iz učenja o ljudskim pravima podržanog demokratskom bezrasnošću i nedostatka nacionalno ukorenjenih ideja o časti sa druge, evropsko društvo se bukvalno razvilo kao zaštitnik inferiornih, svega bolesnog, obogaljenog, zločinačkog i trulog. Ljubav plus humanitarstvo postalo je doktrina koja rastače sve zapovesti života i životnih formi naroda i države i zato je došla u sukob sa današnjom osvetničkom Prirodom. Nacija čije je težište bilo na časti i dužnosti ne bi štedela ono što je pokvareno i zločinačko, već bi ih eliminisala. Vidimo na ovom primeru i da se ta bezlična shema u svojoj težnji ka uniformnosti sparuje sa nezdravim subjektivizmom dok bi, sa druge strane, jedna društvena i državna zajednica zasnovana na časti i dužnosti morala, pravde radi, da eliminiše materijalne oskudice i postara se da poveća svest o individualnoj vrednosti unutar te nametnute discipline, ali tako da, takođe nužno, odvaja one koji su rasno i duhovno nepodesni za nordijske forme života. Jedno ili drugo rezultira kad se čast postavi kao najviša vrednost sveg delovanja, a primarni značaj prida zaštiti nordijsko-evropske rase.

Tipičan primer kako je rimski sistem koristio ljudske slabosti za svoje ciljeve je prinudna dogma o prodaji oproštajnica. Crkva tvrdi kako ima punu vlast da predstavlja Isusa i svece kad je u pitanju ljudsko pokajanje. Svojim božanskim povereništvom ona ima odobrenje Isusa da razreši i veže grešnika (u stvari je Afrikanac Tertulijan proširio tu trgovačku doktrinu brojnim pravnim cepidlačenjima). Crkva je pokušala da okruži tu doktrinu brojnim tajanstvenim tumačenjima i da izgradi celu jednu filozofiju na takvoj predstavi razrešenja od greha. Ipak, trgovačka suština svega toga sasvim je očigledna svakom pronicljivom čoveku, i u duhovnom i u materijalnom pogledu. Fundamentalno, ideja o oproštenju zasnovana je na računici kojom crkva može slobodno da manipuliše koristeći zgodne cifre. Time se svesno prazne karakter i duh, na stranu od drugih posledica kakve su se pojavile u Luterovo vreme, kad je jedan poslovni predstavnik Fugera uvek pratio Tecela i uzimao od njega sav dobijeni novac, jer inače Rim nikad ne bi platio augsburškim trgovcima. Sveta godina, koju je izumeo Bonifacije VIII, donela je ogroman prihod od prodaje oproštajnica; takvo jubilarno oproštenje greha moglo se kupiti samo u Rimu. ANNVS SANCTVS je prvo slavljena na svakih 100 godina. Onda je slavljena na svakih 50, pa na 33, i, najzad, na svakih 25 godina, da bi se češće ubirao veliki novac. Prva sveta godina dovela je papi 200.000 stranih posetilaca sa 15 miliona zlatnih guldena. Godine 1350. Vatikan je uzeo 22 miliona. Tako je razumljivo zašto je, posle intervala od 33 godine slavljenog u spomen na Isusove godine života (kako se taj praznik i nazvao posle drugog skraćenja intervala između svetih godina), uveden interval od samo 25 godina, naravno zbog kratkoće ljudskog života. Vidi se da je i Isusova mučenička smrt mogla da koristi poslu njegovog predstavnika. Da bi se došlo do još više zlata, uvedeno je otvaranje i zatvaranje zlatne kapije za svetu godinu: ko god je ulazio i ostavljao svoj dar, mogao je da oslobodi i svoje prijatelje od svih greha. Godine 1500. Aleksandar VI je upotrebio prihod od jubilarnog opraštanja kao miraz za svoju kći Lukreciju. Svaki zločin imao je svoju čvrsto određenu cenu kojom se čovek mogao iskupiti; za ubistvo roditelja i za incest moralo se mnogo platiti. Tek je protestantska kritika donekle uticala na smanjenje korupcije. Posle toga je oproštajnica bila rezervisana za magijske običaje (nošenje svetih moštiju, privilegovani oltari, itd.). Sličnim poslom bavile su se i sve niže crkvene ustanove. Samostan Monte Kasino, na primer, godišnje je prihodovao 500.000 dukata, a oko 1500. godine pokrivao je 4 biskupije, 2 kneževine, 350 zamkova, 440 sela, 336 imanja, 23 lučka naselja, 33 ostrva, 200 vodenica i 1662 crkve! Jedan primer od hiljada njih. Uz to su išle i ogromne sume novca kao dažbine za papu, Petrovi novčići, dispenzacijski novac itd. Ni najgori svetovni despoti nisu bili pohlepniji od predstavnika čoveka čije carstvo nije od ovoga sveta.

Doktrinarni princip razrešenja od greha bio je moguć zato što tokom njegovog formiranja ideja o osećanju lične časti nije imala efekta. Taj princip je trebalo da zavlada još više, podrije dublje postojeću svest o časti i ropsku poniznost proglasi pobožnošću. Nemačka pobuna protiv te sramote naterala je rimsku crkvu da opreznije organizuje sistem oproštajnica. Ali, fundamentalno, crkva to i danas brani kao ispravnu i pobožnu praksu (na primer, opšti indulgencijski poziv iz 1926. godine). Sasvim je očigledno da se i toj podvali traže koreni u drevnim biblijskim praksama. Hiljadugodišnje redisciplinovanje bezbrojnih sukcesivnih generacija oko jednog novog pola – Rima – imalo je tako jak efekat na nenordijske podstruje evropskih naroda da oni taj poziv podeljenom čovečanstvu nisu ni osetili kao sramotu, već kao uzajamnu pomoć udova Kristovog tela.

Ideja o posredovanju crkve potiče od istog onog načina razmišljanja koji napušta ideju časti. Na osnovu odluka koncila u Lionu, Firenci i Trentu, uvedeno je stanje čistilišta između života sa jedne strane i večnog prokletstva sa druge, i crkvi je dat autoritet da svojim posredovanjem koristi čistilište u svrhu profita. Ako se ta doktrina ogoli od svih ukrasa, to jest uzme se onakva kakvoj joj je bila i namena, naime ne kao stvarno posredovanje i duhovno sećanje na umrle, već kao akcija koja utiče na prelaz duše posle smrti, onda imamo najobičnije magijsko verovanje koje i danas praktikuju narodi južnih mora. Sa filozofskog aspekta, dogme o prodaji oproštajnica i delotvornom posredovanju (zajedno sa još njih, kao što je doktrina o epitrahilju, svetim pomastima i čudotvornim moštima) krajnja su posledica jednog pogleda na svet čiji je tip vrač – vrač čija molitva donosi ili sprečava kišu, čija kletva ubija, koji je zaključio pakt s bogom ili bogovima i može njega ili njih da sili, ili bar da utiče na njih, nekom magijskom praksom.

(Ovde bih spomenuo jedan događaj koji možda ne spada striktno u domen ovog dela, ali koji je dubokog unutrašnjeg značaja kao karakterističan za taj duhovni stav. Na dan CORPUS CHRISTI 1929. godine u Minhenu je procesiju zadesila silna grmljavina. Kaluđeri, časne sestre, popovi itd., zgrabili su svoja raspeća i sveće i razbežali se na sve strane. Kasnije je kardinal Faulhaber, na propovedi u Frauenkirche crkvi, upozorio vernike da ne dozvole da im veru uzdrma loše vreme, čak i ako Isus ovaj put nije prihvatio dar koji su mu prinosili... Tu se Isus predstavlja kao onaj koji šalje kišu, pa je na procesiju CORPUS CHRISTI ona padala kao na neuspešan pokušaj vračanja! Tako vrač-filozofija tačno karakteriše duhovno ponašanje rimske crkve.)

Vrač, kao demonska figura, ne može imati koristi od nezavisnog razmišljanja svojih sledbenika, kao ni od svesno časnog delovanja. Da bi učvrstio svoj položaj mora naravno da se trudi da i jedno i drugo eliminiše svim mogućim sredstvima. Mora kod ljudi da pothranjuje što više briga i histeričnih sklonosti; mora da propoveda vešticomaniju i demonsko čarobnjaštvo; mora gušiti ognjem i mačem svako istraživanje koje bi dovelo do drugačijih rezultata, ili čak do odbacivanja celokupne slike sveta kojoj on sam uči. Vrač baca u tamnicu ljude kakvi su Rodžer Bekon i Galilej; mora da proglasi Kopernikov rad nezakonitim i zabrani ga, kao i da se trudi da uništi sve sisteme misli koji žele među ljudima da učvrste čast, dužnost i vernost – učenja koja su u skladu sa visokovrednom ličnošću, kao moći koje oblikuju život. Opisati pokušaj da se učvrsti magijsko-demonska koncepcija sveta vrača na svetskoj političkoj sceni znači opisati rimsku dogmu i crkvenu istoriju. Rim je ne samo razumeo kako da ga milioni smatraju predstavništvom boga, već je, namerno podržavajući magijsko verovanje u raznim narodima, održavao i verovanje u svoju univerzalnu moć u kontaktiranju sa drugim svetom (kao oproštajnicama, poslednjom pomasti itd.), a kojom raspolaže samo njegov sveštenik. U tom pogledu su rimska sredstva nelogičnija od sredstava korišćenih u stranim kulturama – ali je, koristeći ih, papa znao i kako da izbegne odgovornost za to čarobnjaštvo. Učitelj i poglavica primitivnog plemena, koji se razmeće magijskim moćima, biva ubijen ako su njegovi žrtveni obredi jalovi i dovedu do suše ili razorne poplave. Kineski car je bio jednak bogu; kao sin neba bio je obožavan, ali je bio i odgovoran za prosperitet naroda i države. Papa je, sa druge strane, onemogućio proveru svojih tvrdnji, prenoseći njihov efekat iz ovog sveta na drugi. Ako se desi da lečenje hipnozom ponekad uspe, katoličke novine udare to na sva zvona, ali mudro ćute o hiljadama slučajeva u kojima hodočašće nije imalo nikakvog efekta. Pošto se ne štede načini da se prikažu slike pakla – koji je ideja strana pobožnom Ulfiliju, i za koji nema prave nemačke reči – Rim veže nade zastrašenih miliona za svoje obrede eksperimentisanjem. I taj metod je mnogo doprineo trajnosti rimskog sistema.

Taj pokušaj da se svet stavi u stanje začaranosti je zakazao, ali ne sasvim. Početna tehnička superiornost južnih zemalja nad germanskim, posledično istrebljenje slobodnih, ponosnih i časnih ljudi svim mogućim sredstvima, spretno falsifikovanje nordijskih običaja koji su kao takvi ostali, samo pod drugačijom kontrolom... sve to nije moglo biti bez štetnih posledica.

Jezuitizam je izvukao poslednje logičke zaključke iz rimskog sistema. Poslednji kamen u strukturi vrač-filozofije postavio je Vatikanski koncil. Tu je vrač proglašen bogom, nepogrešivim bogom za vreme obavljanja svoje službe. Striktno govoreći, Isus se više ne predstavlja, već svrgava; svrgava i zamenjuje rimskim sistemom, na čijem je vrhu vrač zaodenut svom moći, koji sebe zove papom. Savremeni katolički teoretičar, gorespomenuti profesor Adam, snishodljivo piše:

„Novi zavet je zaista važan, ali ne potpun proizvod one apostolske tradicije koja prožima celokupnu svest crkve.”

Isus je gurnut u stranu; sirijsko-etrursko praznoverje, koje je u početku obavijalo njegovu ličnost kao korov, pojavljuje se umesto njega kao apostolska tradicija.

U stvari, rimska dogma ne smatra koncept časti problemom po sebi. Ona je, po nužnosti, radila sistematski na tome da ga eliminiše iz svog osnovnog stanovišta, koje zahteva samo potčinjenost. Škola za svesno iskorenjivanje prkosne pojave te duhovne moći u zapadnom životu nesumnjivo je bila ono telo koje, kao rugajući se, zove sebe Družbom Isusovom; način na koji je Ignacije Lojola hteo da ti oponašatelji Isusa vrše duhovne vežbe krajnje je suprotan germanskoj misli i osećanju. Još je sporno koji uticaji su bili najvažniji u unutrašnjem i spoljašnjem oblikovanju Baska Lojole. Doduše, pobožni glasovi Marije Lah kažu da niko razuman ne može da poriče natprirodno poreklo njegove knjižice vežbi, ali taj detinjasti stav, kao i pripisivanje drugih, svežijih proizvoda božanskom diktatu dovodi pomalo u nepriliku i samo sveštenstvo. Očigledno je da su na Ignacija imali veliki uticaj spisi oca Garsije de Sisnera od Manrese, u formi benediktinskih i franjevačkih pravila, ali mora da je poznavao i principe mavarskih verskih i političkih društava, koja su se širila preko severne Afrike sve do Španije, jer postoji zapanjujuća sličnost između muslimanskog reda i principa Družbe Isusove. Muslimanski tekst uči:

„Budi u rukama svog šejha kao leš u rukama mrtvozornika. Pokoravaj se svom šejhu u svemu što naređuje, jer sam Bog zapoveda njegovim glasom.”

(Livre de ses appuis de Scheich Si Snouissi, Les Origines de la Compagnie de Jesus, Paris, 1898; uporediti i Charabounel: L’Origine Musulmane de Jesuites.)

Ignacije u svom čuvenom pismu zahteva istu vrstu poslušnosti, slepu poslušnost, poslušnost leša. Lucidnost slepe poslušnosti nestala bi kad bi se postavilo pitanje moralnosti nekog naređenja. Ako se mora slušati naređenje nadređenog, onda:

„Šta god da je to, povući će nas slepi poriv za pokoravanjem, ne ostavljajući ni najmanje mesta razmišljanju.”

Taj zahtev za poslušnost leša je 26. marta 1553. godine ubačen kao otvoren izazov u germansko-zapadni duhovni život. Ignacije piše:

„Ostavite po strani, voljena braćo, što je više moguće sopstvenu volju, već predajte i žrtvujte svoju slobodu... Morate se pokoravati s izvesnim slepim porivom, dopustiti da budete nošeni bez svoje volje i bez ikakvih pitanja, da činite sve što vam kaže vaš starešina...”

U Konstitucijama čitamo:

„Svako ko živi u poslušnosti treba da dozvoli da ga njegov starešina vodi kao da je leš, da pušta da bude nošen i spuštan tamo-amo na svakakve načine, ili kao da je starački štap, koji služi onome koji ga nosi gde god i kad god on to hoće...”

U svojim Pravilima, koja je dodao Vežbama, Lojola opet traži:

„Potpuno odbacivanje ličnog rasuđivanja”,

i dalje:

„Kad ti izgleda belo nešto što je crkva definisala kao crno, onda to treba da smatraš crnim.”

Zahteva se potčinjenost bez ikakvog obzira na to da li sluga smatra nešto grešnim ili nečasnim; nema čak ni onog ranijeg ograničenja, koliko god otrcanog, da se može otkazati poslušnost kad se traži otvoren greh.

Jedna spomenica jezuitskog koledža u Minhenu razrađuje 5. i 6. pravilo o poslušnosti:

„Slepo se pokorava onaj koji se kao leš ili starački štap, bez osećanja i rasuđivanja, pokorava tako kao da je okovao sopstveno rasuđivanje i u izvesnoj meri ga sasvim eliminisao (TOTVM ECLIPSATVM), tako da više nema sopstvenu moć rasuđivanja i nesposoban je da gleda, već je učinio rasuđivanje drugoga, naime svog starešine, sasvim svojim i to tako potpuno i tako savršeno da kako god njegov starešina rasuđuje i oseća, on rasuđuje i oseća tačno isto; rasuđivanje njegovog starešine treba da je sasvim i njegovo, nepatvoreno i prirodno. Moć istinskog samoodricanja i pravljenja sebe istinski slepim (EXCAECATIO) sastoji se u tome da čovek bude pokretan ne svojim sopstvenim impulsom, već tuđim.”

(Reusch, Arhivski prilozi: Magazin za crkvenu istoriju, 1895, XV, 263.)

Ali čak ni najrevnosniji članovi zapadne crkve nisu mogli da tolerišu tu otvorenost, tu hrabrost da se prihvati konačna logička posledica preduslova rimskog sistema. Čak su se i rimska i španska inkvizicija pobunile protiv tog previše jasnog jezika. Sa svih strana sveta se protestovalo protiv tog zahteva za beščašćem i robovanjem. Skoro da je došlo i do javne osude jezuitske doktrine, ali lukavi Belarmin je – u interesu jedinstva crkve – uspeo to da spreči. (Francuskog jezuitu Žilijena Vensana, koji je još 1588. godine smogao hrabrosti da proglasi Ignacijevo pismo jeretičkim, inkvizicija je strpala u zatvor a onda proglasila ludim. Tamo je kasnije i umro, pod brižnom negom oponašatelja Hristovih.)

Sličan slučaj brutalnog podjarmljivanja jednog ispravnog čoveka u sadašnjem jezuitskom redu vidi se iz sudskih izveštaja nemačkog jezuite oca Bremera o njegovoj borbi protiv jezuitskog generala i o tome kako je papa ovoga zaštitio nasuprot zakonu. Bremer, uvaženi učenjak, zalagao se za stare i stroge ideje o moralu, koje su zabranjene kao nepodesne. Ali taj mali PATER nije jednostavno dopustio da bude ućutkan kao hiljade drugih, već je branio svoje stanovište na osnovu crkvenog zakona. To je povuklo jednu brutalnost za drugom, crkveno-sudski postupak protiv PATER-a, pa njegovu osudu u Rimu a da nije ni saslušan. Bremer je otvoreno optužio jezuitskog generala i papu za falsifikovanje drevnih dokumenata. Obojica su to morali da progutaju... divno vreme inkvizicije je prošlo, inače bi Bremer odavno trunuo u zatvoru (više pojedinosti o tom slučaju može se naći u delu dr F. Ernsta: Papst und Jesuitengeneral, Bonn, 1930). Ignacijejev zahtev da se belo zove crnim ako to zapovedi crkva, značio je osvećenje trovanja duša, priznanje prava na uništenje savesti i otvoreno uzdizanje laži na nivo pobožnog dela. To što ova dogma, koja isisava moralnu kičmu, nije mogla sasvim da se sprovede, nije bio rezultat dobre volje spasonosne crkve, već samo snažne odbrane koju je preduzeo evropski duh, kao i nemogućnosti da se, višedecenijskim nazadnim vaspitanjem, uništi evropski duh časti. Danas jezuiti moraju čak da objave kako Lojoline reči, koje mu je inače diktirao Bog, više nisu istinite; jezuitske škole se više ne usuđuju da otvoreno traže poslušnost leša i odbacivanje sopstvene časti. Ali cilj i način stvaranja jednog krda robova bez duše iscrtani su nepogrešivo jasno. Robovske prakse tog reda, koje ubrizgavaju strah u moć imaginacije i podjarmljuju ličnu volju i duhovnu ličnost hipnozom od strane jedne jake centralne volje, služe za kršenje svakog osećaja dostojanstva. Činjenica da crkva nije osudila doktrinu poslušnosti leša pokazuje da je ona njoj i težila, kao svom oruđu, u Družbi Isusovoj. Isto kao što je sirijsko-afrički red želeo da radi na što veću slavu božju, tako je i jezuitski red radio svestan svog cilja, AD MAIOREM DEI GLORIAM, da rastoči nordijsko-germanski zapad i prirodno progrize svoj put svuda gde se vide rane u telu naroda.

Ovde nije reč o dobru i zlu, već o nepromenljivim vrednostima karaktera. Mada ambiciozan, Lojola je bio i hrabar čovek, ali je njegov sistem stvaranja robova od ljudi suprotan svim evropskim vrednostima. Kao što i teorijski materijalista može lično biti dobar i pristojan čovek, tako je i ratoborni Lojola postao simbol najbeskrupuloznije borbe protiv duše nemačke rase. Sasvim je pogrešno porediti njegove Vežbe sa pruskim obrazovnim sistemom, što se često čini kako bi se zamaglile činjenice, jer su te dve forme obuke sasvim suprotne. Lojola ukida uniformnu odeću kaluđera, odbacuje prekomerni asketizam, šalje svoje ljude privržene članstvu po svim gradovima, dopušta im veliku slobodu u njihovom spoljašnjem životu. Zauzvrat, jezuiti žrtvuju redu svako lično istraživanje, ličnost, ljudsko dostojanstvo i, u krajnjoj instanci, svoju rasnu duhovnu prirodu. Pruski vojnik je bio spolja podvrgnut strogoj disciplini, ali je unutra bio slobodan. Prvi sistem ne priznaje ideju časti i kad god naiđe na nju, pokušava da je zgazi; drugi se vrti samo oko ideje časti. Prvi je bio i ostaje gljivica usred našeg života, kiselina koja rastače svu snagu i veličinu naše drevne prošlosti; drugi je bio i ostaje primalna ćelija za strukturu celokupnog našeg postojanja, kakva je bila i kad se prvi put otvoreno pojavila na svetlu istorije kod Vikinga i ranih Tevtona.

Posle Baska Ignacija, za njegovog naslednika izabran je Lene – Jevrejin, da dalje razvija tu rimsku dogmu usmerenu direktno protiv svih nas. Njena efikasnost, koja je kulminirala na Tridentskom koncilu, i posledice odluka na njemu donesenih zaslužile su da budu predmet neke germanske doktorske teze. Dana 18. jula 1870. godine, jezuitsko vatikansko veće iznelo je svoj konačni kredo:

„Mi učimo i objavljujemo da, voljom Gospodnjom, Rimska crkva ima veći autoritet službe od svih drugih... da sud apostolske stolice, nad kojom nema više moći, ne može osporiti nijedna nova konfesija, niti je kome dozvoljeno da preispituje njene presude.”

Stolica sv. Petra ostaje uvek neoskvrnjena bilo kakvom greškom.

Kao princip vere koju je objavio bog mi iznosimo sledeće: da papa u Rimu, kad se obraća sa svoje doktrinarne stolice (EX CATHEDRA):

„(...) određuje doktrine vere ili morala kojih će se čvrsto držati cela crkva, da ima božansku podršku obećanu mu od sv. Petra, da poseduje onu nepogrešivost koju je božanski iskupitelj hteo da da svojoj crkvi pri određivanju doktrine vere ili morala... dakle ako se neko usudi da protivureči ovoj našoj odluci, biće proklet.”

Ovim je rimsko-jezuitsko sistematsko uništenje ličnosti bilo usavršeno. Doduše, milioni pravih katolika nejasno su osećali čudovišnost tog samooboženja jedne službe, i nekolicina se digla da protestuje protiv tog obeščašćavanja ljudi, koje je suština Vatikana. Katolički rektor praškog univerziteta pisao je užasnut:

„Čovek je dozvolio sebi da bude sasvim uništen, uništivši se zapravo sam, odbacivši ubeđenje, verovanje, svešteničku i ljudsku čast. To je rezultat razvoja koji vidi suštinu hrišćanstva u slepoj poslušnosti rimskoj hijerarhiji.”

Biskup Štrosmajer je izjavio da kurija smatra papstvo strvinom i da se nada smrti Pija IX, što bi bilo istinski dobro delo za čovečanstvo. Ignac Delinger je odbacio dogmu o nepogrešivosti kao hrišćanin, teolog i istoričar. Čak je i ponosni lider Partije centra, Vinthorst, smogao dovoljno hrabrosti da, bar među prijateljima, odbaci tu novu doktrinu. Vroclavski crkveni stipendista Kuncer pričao je (Norddeutsche Allgemeine, 11. januara, 1871) da je s teškom mukom smirio Vinthorsta, koji je besneo na jezuite smatrajući ih krivim za sve i govorio da ne bi ni prstom mrdnuo da spreči njihovo proterivanje. Ali ono što je još izgledalo moguće u XVI veku postalo je sad uzalud – nije više bilo pomoći. Pije IX je čak mogao ponosno da izjavi: „Ja sam put, istina i život” (Obsenateur catholique, 1866, str. 357) – a duhovno rastočeni, porobljeni katolički svet nije imao hrabrosti da se pobuni zbog takve drskosti.

Dakle, problem nije u tome što papa izdaje bilo kakva naređenja kao nepogrešiv, već u tome što mu je ta mogućnost dopuštena. Odlomljen je jedan delić onog nečeg nedodirljivog što svaki narod oseća kao središte svoje duše. Papa, naravno, neće otvoreno tražiti ništa nečasno, ali sama činjenica da katolički svet daje nekome blanko autoritet dovoljno pokazuje da je u službi ljubavi muževna čast odbačena. VATICANUM je značio slamanje svih karakternih ljudi u crkvi. Tako je i sad, jer su današnji crkveni dostojanstvenici već vaspitani u toj beščasnoj dogmi. Takozvano političko katoličanstvo je samo neophodna spoljašnja strana jezuitsko-rimskog sistema uopšte; tako ona nije zloupotreba, već logička primena rimskih principa, čak i ako znači zloupotrebu prave religije. Onda svaka duhovna sila slobodna od Rima, svaka svetovna moć nezavisna od njega, izgleda kao da otpada od jedine legitimne vlasti, i svako sredstvo je sveto da se ta duhovna vlast opet stekne.

Taj sistem je znao kako da natera samopožrtvovane ljude, koji su pod uticajem ljubavi, u službi jedne nemilosrdne kaste. Zamenom unutrašnje ravnoteže svesti poniznošću i sažaljenjem, podrivcno je duhovno dostojanstvo nordijskih naroda. Ratovi i revolucije – koje je Rim delom koristio a delom i sam izazivao – dovodili su do sve većeg fizičkog i duhovnog trvenja s njima, dok napokon, sa demokratsko-jevrejskom podrškom, nije 1870. godine postalo moguće staviti poslednji crep na zgradu – koji je značio napuštanje individualne, nacionalne i rasne časti, u prilog vlasti jednog svešteničkog društva koje sebe proglašava bogom.

S tim u vezi, veličina Luterovog dela nije samo u osnivanju jedne crkve i uvođenju podele između dve verzije vere. Koliko god on možda bio i dalje čovek svog vremena, njegovo delo označava veliku revoluciju u istoriji Evrope posle prodora rimskog hrišćanstva. Luter je osporavao sveštenstvo kao moć po sebi, to jest osporavao je da pravo na opravdanje ljudskih greha ima kasta ljudi koja tvrdi da je u bližoj vezi sa bogom nego drugi, i koji na osnovu navodnog znanja o bogu smatra da bolje razume božje planove za spasenje i uslove na nebu. Tako je Martin Luter omeo dalji razvoj te magijske čudovišnosti koja nam je stigla iz srednje Azije preko Sirije i Afrike. Monaštvo je afričkog porekla, kao i tonzura; i protivprirodna kastriranja kojima je čovek navodno bliži bogu takođe su srednjoazijskog porekla. Brojanica je azijska i još se koristi u današnjem Tibetu, gde je njen mehanizam usavršen u molitvenom točku. Ljubljenje papinih nogu je azijsko, a dalaj lama ga zahteva i danas – kao i više drugih stvari koje se, ipak, nisu mogle uvesti u Evropu. U vezi s ovim vredi spomenuti ponašanje Aleksandra Velikog. Kad je osvojio celu tadašnju Aziju, naredio je da Azijati kleče kad ga pozdravljaju, ali je sa svojim Makedoncima postupao kao sa drugovima; samo jednom je to pokušao da uvede i kod njih, ali nije uspeo. Tu se nordijska Evropa već odvojila od istočnjaštva, ali lamaizam je dovršio svoj upad u vidu rimske svešteničke kaste i nastavio istočnjačku politiku Vavilonjana, Egipćana i Etruraca. Martin Luter je objavio rat toj duhovnoj kolektivnosti, pobedio, i svi katolici još svesni časti moraju zahvaliti njegovom trudu na činjenici da se papstvo reformisalo i da je moralo da se pročisti kako bi nastavilo da uopšte postoji u kulturnom svetu Evrope koji se budio.

Sad treba objasniti šta bi se dešavalo sa germanskim državama da je trijumfovao onaj duh koji je hteo da poveže svetost sa prljavim i odvratnim životom. Sveti Euzebije je hodao noseći na sebi gvozdene tegove od sto kila; sv. Makarije je kupio svetost sedeći na mravinjaku da bi ga grizli mravi; sv. Franjo – doduše na mnoge načine i vrlo velika ličnost – plaćao je danak duhu Azije valjajući se bogougodno po trnju. Izvanredno pobožne kaluđerice pile su pljuvačku stranaca, jele mrtve miševe i pokvarena jaja, sve sa ciljem da bi postale što svetije. Sv. Ilariona slave jer je živeo samo u prašini; sv. Atanasije se ponosio time što nikad nije prao noge; to kažu i za svetog Avrama Sirskog. Opatice iz sv. Efirazije čak su se zaklinjale da se nikad neće okupati... tako da je miris svetosti nesmetano jačao. Evropa bi danas dospela u isto ono stanje u kojem se nalaze prljavi sveci Indije i Tibeta – u stanje najsavršenije gluposti, siromaštva i jada – dok bi se sveštenička kasta neprestano bogatila. Evropu su spasili veliki protivrimski pokreti i zato je najveći spasitelj zapada bio Martin Luter, jer se borio protiv sistema koji neminovno rezultira gore opisanim uslovima – protiv rimskog sveštenstva s njegovom magijskom moći, koje je nastavak svešteničkih društava bliske i srednje Azije. Taj sin nemačkog seljaka postao je tako osovina novog svetskog razvoja na kojem mu svi Evropljani moraju biti zahvalni, jer nije samo oslobodio protestante već je i katolike spasio od duhovne propasti. Kasniji povratak mnogih palih centara (Beč i Minhen bili su nekad protestantski gradovi) u katoličanstvo postao je tako moguć samo prisilnim uklanjanjem mirisa svetosti. Da nije bilo protestantskog duha, zavladale bi vrednosti tibetansko-etrurskog sveta. Španija, koja je bila najmanje protestantska, najgore je osetila vlast Rima, i nigde u Evropi nije bilo takve nazadnosti duha i duše kao u Španiji pre revolucije, aprila 1931. godine. Koliko satansko praznoverje još uvek vlada i na najvišim položajima videlo se, na opšte zaprepašćenje, iz prevare Lea Taksila, koja je istog nivoa kao i isterivanje đavola koje pobožni crkveni ljudi obavljaju po svim zemljama.

Suština sukoba između cara i pape bila je pre svega borba za prevlast između viteške časti i iscrpljujuće doktrine ljubavi. Živa alegorija te časti je mač sa balčakom u obliku krsta i biskup na bojnom konju. Nesumnjivo je prvo preovlađivala viteška čast; još bi se Karlo Veliki smejao učenju Pija IX. Ali Karlo je smatrao korisnim da se njegovo sopstveno dostojanstvo posveti religijom i da proglasi svoju vlast nad narodima vlašću koja potiče od božjeg blagoslova. Tako su car i papa prvo bili politički saveznici protiv plemenitih Saksonaca, kojima služi na čast to što su – po Geteu – zamrzeli hrišćanstvo kakvo im je ponuđeno. Vidukind se doduše borio za sebe, ali takođe i za slobodu svih nordijskih naroda. Istovremeno, Karlo Veliki ostaje sirovi osnivač nemačkog rajha kao političke jedinice. Nakon ponovnog priznavanja časti Saksonije, ismevane 1000 godina, oba velika protivnika imaju svoje mesto u nemačkoj istoriji: Karlo Veliki kao osnivač nemačkog rajha, a Vidukind kao branitelj germanskih vrednosti slobode.

I vazalsku vernost i vernost među ljudima stari vitezovi su cenili više nego imovinu i sreću, kao što se vidi i u Edi. Havamal završava rečima:

„Imovina prolazi, Rođaci umiru, I ti umireš kao i oni. Za jedno znam da će večno živeti: Slavna dela mrtvih.”

Ovo je nordijski vid budističkog učenja o karmi. U poemi Beovulf pokušalo se pomešati germansko osećanje časti sa hrišćanskom idejom o iskupljenju, jer Beovulf kreće da spasi ljude od zlostavljanja, ali se ne bori po principu neodupiranja zlu, već kao junak, strašan zlim ljudima (Uporediti u vezi s ovim Višnua, koji se stalno iznova pojavljuje u svetu da bi uništavao zlikovce). Međutim, već u Beovulfu se oseća izvesna meka nijansa. Dok se kod starih Nemaca smatralo nečasnim vratiti se sa bojnog polja bez svog gospodara i vođe, ovde se već oseća senka bednog ponašanja Hristovih učenika u Getsimanskom vrtu (koje je takvo izgledalo i autoru Helianda). S izuzetkom jednog vernog čoveka, Beovulfa njegovi pratioci napuštaju kad predosete smrt! Ali nasuprot toj sasvim nenordijskoj malodušnosti opet ide svesna pohvala časti:

„Ništa ne može oslabiti čoveka plemenite krvi.”

I:

„Kraj ovog života preti nam svima; dakle, ko god može treba da stekne slavu pre smrti!”

Najzad se proklinju nečasni i neverni begunci:

„Vaš soj da nikad nemao dar mača i sjajnog blaga, sreće, kuće i ognjišta; bez životnih svojih prava svak’ ostaće, kad plemeniti za vaše bekstvo čuju, tu sramotu. Jer plemenitom smrt je bolja od sramote.”

Germanski vitez priznaje i svoja dela koja nisu za pohvalu, koja su rezultat slabosti volje ili izbijanja nižih impulsa. Ali kad kasnije prihvata i njihove posledice, onda to razumemo više nego kukavičko ponašanje prvih apostola. Sumorna figura kao Hagen izgleda nam znatno veća od, na primer, Petra stene. Hagen odbacuje svoju čast radi službe svom kralju, i najzad umire za nju ponosan i neslomljen. Pričljivi Petar se odriče svog gospoda već na prvom iskušenju, dvaput i triput; jedini izraz emocija koji ga može činiti simpatičnim, ono kad izvlači mač (što autor Helianda opisuje s primetnim olakšanjem), vrlo je tipično pomračen njegovim kasnijim kukavičkim lažima. Crkvena tradicija uzalud nastoji da pretvori Petra u junaka. Što se tiče ponosnog autora poeme Heliand, on nastoji da opravda ponašanje učenika u Getsimaniji njihovom tugom, jer bi inače njihovo spavanje izgledalo nečasno i zato nerazumljivo njegovoj saksonskoj publici:

„(...) Rođeni od Gospoda našao ih je kako spavaju u jadu! Srca su im bila teška Što će ih dragi Gospod Napustiti.”

Viteštvo je počelo da se razvija već pod Konradom II i održalo se do duboko u XIV vek. Vitezovi su sebe smatrali decom carstva i tako su bili pod obavezom da brane cara i kraljevstvo od spoljašnjih neprijatelja. To je bilo opravdanje za postojanje njihovog reda i dovelo je do stvarnog viteškog koncepta časti, koju je svet tad prvi put video u službi neke visoke svrhe, u skladu sa društvenim rangom. Posle skoro potpunog subjektivizma Vikinga i starogermanskih kapetana i njihovih sledbenika, veliki deo naroda bio je na taj način prilagođen ovom duhovnom središtu cele rase. Davanje mača i njegovo opasivanje, i, napose, obred proizvođenja u viteza, simbolično su predstavljali unutrašnje uzdizanje i oplemenjivanje. Mada su kasniji vitezovi zbog svoje krutosti i stereotipnosti, bili anahroni u novom društvenom životu, a i pljačkaški pohodi dokonih vitezova u mirnim vremenima takođe su stvarali negativnu sliku o njima, ipak ostaje činjenica da se do danas reč „vitez” koristi samo za čoveka koji uveliko štiti druge ljude, kao i za to kako se čuva čast.

Jasno je da se i rimski sistem trudio da iskoristi viteštvo, što je, pored ostalog, našlo izraza i u posvećivanju mača. Na samom početku svoje zakletve vitez se obavezivao da će služiti veri, zatim da će štititi tlačene, i, tek na kraju, da će biti poslušan caru. To je bilo formalno ustanovljavanje rimskog uticaja koji se vršio i ranije. Neki pobožni istoričari su čak pokušali da dokažu da viteštvo potiče iz Rima (kao i njihove dogme od Isusa), i tvrde da ga je osnovao Grgur VII. To naravno čine samo da bi prikazali kako čak i ta antirimska ideja zavisi od pape, što podrazumeva i drugačije posledice po sadašnjost. Tako, na primer, istoričar Gefforer priča o načinu na koji je viteška ideja svetog Rima nastala, a zatim otkriva njegove namere:

„Tek usled moćnog uticaja koji je crkva stekla službom Grgura VII nad ratničkim redom zapadnih hrišćanskih kraljevstava, i to prvo nad rimskim, dobio je viteški red svoj puni značaj kao institucija ili korporacija koja je na sebe uzela zadatak da čini korisnom naročitim dužnostima junačku hrabrost vojnika vere.”

Tako su slavu, čast, rasu, narod, cara i kraljevstvo predstavnici rimskog sistema smatrali, i još uvek smatraju, samo pukim imenima i sporednim stvarima; a pošto je svrha takvog viteškog reda lažno pripisana papi, pojavljuje se samo kao služba njemu. Ovim je postala sasvim jasna i nepromenjiva politika vlastoljubive rimske crkve, koja je uspela da hipnotišućim propovedima prolije reke krvi u bezbrojnim krstaškim ratovima, zatim učini da junačko srce služi veri i da se čast podredi ljubavi. „Iper i Aras!”, viču Flamanci; „Husta heya Beyerlant!”, bio je bojni poklič Bavaraca. Rim to nije mogao da spreči, ali je mogao da seje neslogu, suprotstavljajući razne tuđe interese – što on smatra svojim životnim zadatkom sve do danas. Iz nagona za samoodržanjem Rim ne može da toleriše nikakvu organizaciju svesnu svog naroda i časti, a još manje nezavisnu, časti sasvim svesnu naciju. Dakle, on mora podsticati neslogu i sejati rat i rasni raspad. To je inherentno prirodi njegovog bezličnog sistema i neće se menjati sve dok taj sistem postoji.

Još jedan, čini se neiskorenjiv istorijski falsifikat dominira danas i u krugovima koji se trude da objektivno pišu o Rimu, naime to da su svo obrazovanje i kultura koji su postepeno osvajali Zapad bili posledica crkvene aktivnosti. U stvari, slučaj je upravo obrnut.

Pritisnut od Langobarda, papa Stefan II je (oko 755. godine) pisao Francima moleći za pomoć i preklinjući ih da ga prime. Tako je i bilo. Pipin je primio papu pešice, ali je papa, svestan svog lošeg položaja, prikazao sebe kao sirotog Kristovog apostola, obukao svoje sveštenike i sebe u haljine od dlake, posuo se pepelom po glavi i na kolenima preklinjao kralja da pomogne rimskom narodu. Od tog vremena Francuska sebe zove najstarijom kćerkom Rima (mudro odbijajući, ipak, od Iga Kapeta, da ima neku rimsku titulu). Isti taj papa je onda radio protiv veze Karla Velikog sa jednom langobardskom ženom. Pisao je da Karlo ne može da kvari tako neverno i smrdljivo visoku, plemenitu i kraljevsku rasu Franaka krvlju Langobarda, i pretio mu večnim ognjem. Ali pošto ta pretnja nije uticala na cara, sveti otac se kasnije i sam udružio sa tim istim smrdljivim langobardskim kraljem.

U to vreme, kad kažu da je Rim kulturno uticao na svet, stvari su se u njemu odvijale krajnje neduhovno. Godine 896. papa Stefan VI je došao na ideju da iskopa istruleli leš svog prethodnika, zatim je osudio pokojnika na jednom saboru kao zlog uzurpatora, odsekao tri prsta sa tog prokletog leša i predao ga rimskom narodu da ga utope. Malo potom sam Stefan je bačen u zatvor i udavljen, a leš njegovog prethodnika izvađen je iz Tibra i opet mu je navučena papska odora.

Posle toga su pape naizmenično svrgavali i zatvarali jedni druge, dok na stolicu sv. Petra nije seo Sergije III, pod ruku sa svojom ljubavnicom Marocijom. Ta Marocija se, zajedno sa svojom majkom Teodorom, postarala da za ljubavnike ima uticajne biskupe kao podršku svojoj vlasti. Kad je Sergije smaknut, Marocija je ubrzo progurala svog sina da postane papa kao Jovan XI. To je strašno razbesnelo njenog prvog sina Albriha, pa je svrgnuo svoju majku sa vlasti. Kad je on umro, papa je postao njegov sin, kao Jovan XII. Ali stanje se i dalje nije popravljalo. Godine 938. proterani papa Bonifacije VII uspeo je da baci svog konkurentskog Isusovog predstavnika u zatvor i ostavi ga da tamo umre. Ali ni Bonifacije nije dugo uživao u tijari – oterali su ga kraljevsko plemstvo i već spomenuta Teodora, čuvena majka vrlo energične kurve Marocije, čiji je unuk Krešćentije postao gospodar Rima, a onda ponudio papsku stolicu na prodaju. Godine 1024. postao je papa čovek koji nikad nije bio sveštenik; kupio je za sebe predstavništvo božje i nazvao se Jovan XIX. Kasnije je desetogodišnji sin jednog grofa izabran kao papa Benedikt IX. Ali pošto se taj prerano odao svim mogućim porocima, postao je uskoro nepodnošljiv čak i Rimljanima; zato su izabrali novog Hristovog predstavnika, koji se nazvao Silvester III. Taj papa se uskoro zabrinuo zbog opasnosti po svoju službu pa ju je za 1000 funti zlata prodao Grguru VI, što je sablaznilo prognanog Benedikta, pa je on ponovo istakao pretenzije na Petrovu stolicu. Časni kardinal Cezar Baronije otvoreno zove te pape kurvarima. Skandal je okončan tek na intervenciju cara Hajnriha III.

Takvo je bilo stanje u Rimu tokom X i XI veka, s kojim svaki Nemac treba da bude upoznat, ali o kojem istorija namerno ćuti. Baš u to vreme počelo je nacionalno okupljanje Nemaca pod Hajnrihom I, kao i svesni pokušaj nacionalnog oporavka i razvoja pod Otonom I Velikim. Zahvaljujući njemu, nemačkom vitezu, biskupi su stekli veliki uticaj i prinčevski rang, delili duhovno znanje i podsticali zanate, trgovinu i poljoprivredu. Pod upravom i zaštitom cara, a ne pape, procvetali su prvi kulturni centri u Kedlinburgu, Rajhenauu i Hersfeldu. Pape su, sa druge strane, ubijali časne ljude; tako je Hadrijan IV naredio da se Amold od Breše udavi i spali kad je čuo njegove propovedi o pokajanju. Treba uzgred primetiti da su pape tarifirali koliko treba da im plaćaju javne kuće, što je Pavle II (1464–1471) pretvorio u trajan izvor prihoda. Sikst IV je od njih dobijao 20.000 zlatnih dukata godišnje. Sveštenstvo je moralo da plaća ustanovljen porez na svoje ljubavnice, a Vatikan je nagrađivao svoje zvaničnike propusnicama za bordele. Sikst IV je čak dopuštao i pederastiju po određenoj ceni. Inoćentije VIII je imao šesnaestoro sopstvene dece. Aleksandar VI je objavio da je papa iznad kralja isto kao što je čovek iznad životinja; zato je ubio desetine biskupa i kardinala koje su mu izgledali opasni. Za 300.000 zlatnih dukata dobijenih od neverničkog sultana taj papa je mirne savesti srušio Džem turskog pretendenta na presto. Godine 1501. Aleksandar VI je na neko vreme imenovao svoju kći Lukreciju svojom zamenicom.

Osnovna ideja Otona I bila je nesumnjivo jačanje nemačke nacionalne crkve, koja kao da je nestala sa iščezlim arijanskim Gotima. Zato je i tražio da se sveštenstvo bira od zemljoposednika, ali zbog toga se i potčinio papstvu – Rimljani su morali da se zakunu da će birati papu samo uz saglasnost cara. Oton III je autokratski postavio dvojicu papa; slično je papstvo čistio i Hajnrih III. U velikom protestu nadbiskupa Viligrisa od Majnca protiv antinacionalnog rimskog centralizma, svi nemački biskupi su se svesno oduprli papi, koji je naposletku morao da popusti. Čovek je u Nemačkoj bio slobodniji tad nego 1870. i 1930. godine!

Ali papstvo je dobilo veliku podršku od klunijaca, koji su želeli da stvore jednu međunarodnu strukturu zavisnu samo od pape, koja bi bila iznad države. Taj pokret je doduše postavio sebi za cilj reformu labavog monaškog sistema, ali je vrlo brzo ispoljio i svoj nenemački duhovni stav. Dotadašnje uobičajene rogobatne prakse pokore protiv grešnog đavolskog tela, kojima su se Tevtoni smejali, transformisane su u lukavo mučeništvo duše (prethodnicu, takoreći, jezuitizma). U određenim delovima klunijskih samostana bilo je striktno naređeno ćutanje, zabranjena svaka veselost i nisu se tolerisala prijateljstva. Potkazivanje je dobilo obeležje verske dužnosti, a krivci su bivali ponižavajuće kažnjavani. Ta neprirodna forma discipline jasno potiče od one ligurijske istočnjačke rase koja je, pre doseljavanja Nordijaca, živela u jugoistočnoj Francuskoj. To gaženje duše, to unutrašnje slabljenje i žudnja za potčinjenošću stranim demonima i magijskim moćima prikazuje nam duh rimske crkve u najbližem, rasno uslovljenom savezu sa svom nearijevskom krvi i rastočenim populacijama. Zato nije slučajno što su reforme klunijaca odmah stekle uporište u istočno-rasnim delovima Lorene. Nadbiskup Aribo od Majnca je odmah ustao protiv te duhovne bolesti i podržao Konrada II, vladara svesnog značaja moći. I na severu se skoro istovremeno uzburkala stara krv. Biskup Adalbert fon Vetin postavio je sebi za cilj germansku nacionalnu crkvu: tad je po prvi put počela da se široko koristi reč dojč; nemački kaluđeri rimske crkve tragali su za preostalim, skoro uništenim duhovnim blagom svog naroda.

Nemački car je podigao papu iz blata, vratio crkvi čast i oplemenio njene sluge. Rimski univerzalizam, tako opet ojačan, naravno da je iskoristio te sile i oslonio se – kao i obično – na dokazane falsifikate sa ciljem da uspostavi vlast papstva nad carem, kako to želi bog, i da episkopalizmu suprotstavi centralizam. Ta borba vođena je svim mogućim sredstvima: podanici su podstrekivani protiv cara, pa je čak i oglašeno crkveno prokletstvo nad neapostolskim biskupima. To je bila zahvalnost Rima.

Rimski istoričari naročito slave dugovečnost papstva kao dokaz njegovog božanskog imenovanja. Ali činjenica je da Rim za svoj položaj moći mora da zahvali pre svega i najviše carevima, a za svoj duhovni uticaj isključivo unutrašnjoj veličini pobožnih aristokratskih duhova kakvi su bili Franjo Asiški, Albert Veliki i Majstor Ekhart. Uz to, trajnost jedne ustanove nije mera njene unutrašnje vrednosti. Ona je isključivo rezultat dejstva sila koje su joj pomogle da se ovekoveči. Egipatska kultura bila je mnogo starija od Rimske crkve; mandarin ima više poznatih predaka nego papa; Lao Ce i Konfučije živeli su pre 2500 godina, a i danas su dominantni.

Nemačko-rimski carevi izumrli su pre samo stotinak godina. Dolazi vreme kad će i papa postati ono što treba da bude: poglavar italijanske nacionalne crkve (za nadati se da će sporovi između nacionalističkog fašizma i Vatikana to i ubrzati). Papstvo je (mada je i jedan broj zaista velikih ljudi sedeo na takozvanoj Petrovoj stolici) moralo da izgradi svoju vlast na preduslovu duhovnog ropstva i ranog rastakanja germanski određenih naroda. Od velikih slobodnih duša, koje su se još od XI do XIV veka posvetile Rimu kao njima svetoj ideji, Vatikan je stvorio oružja za porobljavanje. Od jačanja jezuitizma, od Tridentskog koncila, Rim je ostao pod rasno inferiornim uticajem i postao krut. Nečista moralna teorija sv. Alfonsa od Liguorija s jedne strane i nečasna aktivnost jezuitizma sa druge, rezultirale su time da su od gušenja religije Majstora Ekharta sve zaista velike evropske kulture potekle iz anticrkvenog duha, od Dantea (koga je 1864. godine papino i dalje izričito proklinjanje jer je, između ostalog, opisao Rim kao kanalizaciju), pa do Đota, Kopernika i Lutera – da ne spominjemo nemačku klasičnu umetnost i nordijsko slikarstvo i muziku. Sve što je ropski mentalitet zvao ljubavlju sakupilo se pod Rimom, a sve što je stremilo časti i slobodi napuštalo je sve svesnije rimski duhovni svet.

Viteštvo je izgubilo značaj u XV i XVI veku, ali koncept časti koji je ono gajilo budio se i u drugim slojevima naroda. Običan čovek otrgnuo se od uticaja zamka, gradio svoje gradove i crkve, bavio se trgovinom i zanatom i udruživao u moćne saveze – dok najzad Tridesetogodišnji rat nije okončao celu jednu kulturu.

Po Hanzi se vidi da je germanski koncept časti bio otelovljen čak i u trgovcima, kad god su se oslanjali na sebe i mogli da rade bez istočnjačkih posrednika. Prvobitno skroman trgovački savez sa svrhom obezbeđivanja trgovine, Hanza je kasnije daleko proširila svoj uticaj; ne samo da je trgovala, već je i gradila, osnivala i kolonizovala. Ruševine Novgoroda i Vizbija govore jednako glasno o moralnoj snazi koliko i gradske većnice Briža, Libeka i Bremena. Više od 75 gradova formiralo je zaštitni savez koji je, u suštini, trebalo da bude središte nemačke moći nasuprot carskoj nemoći. Ali pre nego što su i druge slične ideje mogle da puste korena, desila se najveća tragedija nemačke istorije, koja je promenila karakter nemačkog naroda isto kao što se desilo francuskom u hugenotskim ratovima. Nemačka je početkom XVI veka, i pored slabe carske vlasti, imala ponosno seljaštvo i naprednu građansku klasu, a onda su tridesetogodišnji krvavi ratovi (koji još nisu zadovoljili papu Inoćentija X) istrebili najbolju nemačku krv, brojne horde strane rase razorile su domaći soj, a cela jedna generacija odrasla je usred pljački i ubistava. Samo u Bavarskoj napušteno je 5000 gazdinstava, stotine naprednih gradova ležali su u ruševinama, a uništeno je i skoro dve trećine nemačkog naroda. Nije više bilo nikakve umetnosti, nikakve kulture, nikakvog karaktera. Nečasni knezovi pljačkali su jadni narod, koji je to tupo i glupo podnosio. A ipak, uprkos svemu, germanska krv se opet pobunila protiv habsburškog uništavanja i francuske pretnje. Krv Donjesaksonaca, koji su nekad stizali i do mađarskog Dunava, oduprla se totalnoj propasti. Kao da još čujemo poziv ferbelinskih truba i glas velikog elektora, sa čijim je delima počeo nemački oporavak, spas i preporod. Može se kritikovati Prusija koliko je kome drago, ali to odlučno spašavanje germanskog bića ostaje zauvek njeno slavno delo. Bez njega ne bi bilo nemačke kulture, u stvari ni pravog nemačkog naroda; u najboljem slučaju bilo bi miliona ljudi bespomoćno pljačkanih od strane pohlepnih suseda i škrtih crkvenih knezova.

Nije slučajno što danas, usred jednog novog strašnog pada u ambis, ličnost Fridriha Velikog izgleda naročito sjajna, što su u njemu koncentrisane – pored njegovih i čisto ljudskih strana – sve one vrednosti karaktera za čiju se prevlast najbolji Nemci danas s nadom bore – naime lična hrabrost, odlučnost, odgovornost, inteligencija i svest o časti. Nikad te osobine nisu s tako mitskom veličinom izabrane za zvezdu vodilju celog jednog života.

On pita svoju sestru 17. septembra 1757. godine:

„Kako jedan princ da nadživi svoju državu, slavu svog naroda i sopstvenu čast?”

Nesreća ga nikad nije činila kukavicom – naprotiv: 16. avgusta 1759. posle jednog strašnog poraza, Fridrih piše:

„Nikad neću prihvatiti sramotu. Čast, zbog koje sam u ratu sto puta rizikovao život, nalaže mi da prkosim smrti kao događaju manjeg značaja.”

Zatim naglašava:

„Za mene se neće moći reći da sam nadživeo slobodu svoje otadžbine ili veličinu svoje kuće. Da imam i više od jednog života, žrtvovao bih ih za otadžbinu.”

Nekoliko dana kasnije on kaže:

„Ne mislim na slavu, već na državu. Moja nepromenljiva vernost otadžbini i časti dopušta mi da preduzmem sve, mada nisam vođen nadom.”

Lujzi Doroteji fon Gota on se ispoveda:

„Možda je Prusiji pristigao sudbonosni čas, možda će doći do novog despotskog carevanja? Ne znam. Ali sam siguran da će do toga doći tek prolivanjem silne krvi i da neću tek tako gledati svoju otadžbinu u lancima i Nemce u sramotnom ropstvu.”

D’Aržanu Fridrih piše:

„Treba da znate da nije neophodno da živim, ali jeste da vršim svoju dužnost.”

I:

„Nikad neću biti nateran da zaključim nepovoljan mir. Ili ću dopustiti da budem pokopan pod ruševinama svoje otadžbine ili ću... sam okončati svoj život... Dozvolio sam da me vode taj unutrašnji glas i zahtevi časti, i to nameravam i ubuduće.”

Ako je Fridrih Vilhelm I bio simbol građanske časti i uzdržane diplomatije, onda je Fridrih II bio simbol svega herojskog što je izgledalo zaboravljeno i iščezlo u krvi, prljavštini i bedi. Njegov život je najistinitija, najveća nemačka istorija, i svakog Nemca koji pokušava zlobno da falsifikuje ličnost Fridriha moramo danas smatrati najgorom huljom.

Ali uspeo je da utiče samo na nekolicinu. Uprkos njegovom velikom zalaganju za mir, široki slojevi naroda bili su sirovi, bez kulturne tradicije; oni obrazovaniji bili su dekadentni, pomodarski, nepruski, nenemački. Fridrih ih je disciplinovao protiv njihove volje, i on sam – čijoj je vlasti Kant posvetio svoju Kritiku čistog uma – nije našao intelektualnu nezavisnost u Nemcima svog vremena u poređenju sa Francuzima. Tako je njegova poslednja ljubav prema francuskoj literaturi utrla put pobedi novog francuskog misaonog sveta, koji je u svojoj verziji ljubavi, u vidu učenja humanitarstva, osakatio organske moći još ne sasvim probuđene Prusije i kasnije je onesposobio da se odupre vojskama Francuske revolucije.

Ta doktrina humanitarstva bila je religija masona. Ona sve do danas nudi duhovne temelje jedne apstraktne univerzalističke kulture, polazište svih propovedi o samotraženju koje obećava blaženstvo. Ona je takođe obeležila (oko 1740. godine) političke slogane poslednjih 150 godina: slobodu, jednakost, bratstvo i rodila haotičnu, rasno rastakajuću humanu demokratiju.

Početkom XVIII veka u Londonu su se okupili ljudi, u mnogim slučajevima prognani iz svog naroda i otadžbine zbog sukoba sa religijom ljubavi, da u jednom razuzdanom vremenu osnuju savez za unapređivanje humanosti i bratstva. Pošto je taj savez priznavao samo čovečanstvo, od samog početka nije pravio razliku između rasa i religija.

Masonerija je humanitarni savez za širenje principa tolerancije i humanosti, u kojem Jevreji i Turci mogu učestvovati jednako koliko i hrišćani.

Tako je glasio njihov ustav iz 1722. godine. Ideja humanitarstva sastojala se u tome da se formiraju princip, svrha i biće masonerije. Ona je – po Frajburškom obredu – dalekosežnija od svih crkava, država i škola, od svih klasa, naroda i nacionalnosti – jer obuhvata celo čovečanstvo. Nemačka loža tome uči i danas. Rimska crkva i masonska anticrkva tako su ujedinjene u rušenju svih barijera koje su duhovne i fizičke forme podigle. Obe okupljaju svoje sledbenike u ime ljubavi ili humanosti, u ime neograničenog univerzalizma s tom razlikom što crkva zahteva potpunu potčinjenost u svom domenu (koji naravno treba da bude čitava zemlja), dok anticrkva propoveda potpuno rušenje granica i uzima za svoj kriterijum patnju i radost individualnog čoveka, što se mora smatrati uzrokom sadašnje situacije, u kojoj demokratija materijalno blagostanje individue smatra društvenim prioritetom.

Taj destruktivni pogled na svet bio je i ostao preduslov za političko učenje demokratije i prisilnu dogmu o potrebi za slobodnim međudelovanjem sila. Tako su se naravno sve sile koje rade na labavljenju države, nacionalnih i društvenih veza stavile u službu filozofiji masonerije, a takođe i tom savezu. Na ovom mestu vidimo kako međunarodno jevrejstvo progriza svoj put masonskoj organizaciji od nagona do svesne refleksije. Doduše, rasna suština i u tom savezu reagovala je protiv pokušaja crkve da iskoreni germansku prirodu, ali je lako dokazati da su Nordijcima, dok su se branili od Rima, slepi Hodur u stvari nenamerno zadao smrtni udarac s leđa. Masonerija u Italiji, Francuskoj i Engleskoj postala je politički savez i dovela je do demokratskih revolucija XIX veka. Godinama je njen pogled na svet podrivao temelje celokupne germanske prirode. Danas, skoro svuda, iza vođstva te anticrkve vidimo užurbane predstavnike međunarodne berze i svetske trgovine – sve u ime humanitarstva. Licemerje današnjih eksploatatora humanosti nesumnjivo degradira još više nego oni pokušaji porobljavanja koji su u ime hrišćanstva tako često gurali Evropu u nemir i haos. Zahvaljujući propovedanju humanitarstva i doktrini ljudske jednakosti, svaki Jevrejin, crnac ili mulat može postati punopravan građanin evropske države; zahvaljujući humanitarnoj brizi za individuu, u Evropi postoji mnoštvo luksuznih institucija za neizlečive bolesnike i luđake; zahvaljujući humanitarstvu, dokazani zločinci se, bez ikakvog obzira prema društvu u celini, smatraju prosto nesrećnicima, i prvom prilikom se opet puštaju nazad u društvo da se nesmetano reprodukuju. U ime humanosti i slobode duha pornografski novinar i svaka nečasna hulja puštaju se da trguju svom mogućom bordelskom literaturom; zahvaljujući humanosti, crnci i Jevreji mogu da se venčavaju sa nordijskom rasom, pa čak i da zauzimaju važne položaje. To humanitarstvo, nepovezano ni sa kakvim rasnim konceptom časti, pored ostalog je proglasilo neopisivo podli sistem varanja na berzi uglednom profesijom; tako ta organizovana banda kriminalaca u redengotima i cilindrima danas na svetskim trgovinskim i ekspertskim konferencijama bukvalno autokratski odlučuje o sudbini miliona radnih ljudi.

Na osnovu te masonsko-demokratske podvale čitav marksistički pokret je inscenirao početke jednog navodno zdravog radničkog protesta i uspostavio kontrolu nad svim socijaldemokratskim partijama u službi berze uz pomoć jevrejskih finansija, jevrejskih lidera i jevrejske, delom individualističke, delom univerzalističke, ideologije. Industrijski radnik XIX veka, obmanut u pogledu svoje sudbine, iznenada iščupan iz svog korena, lišen svakog uravnoteženog rasuđivanja, poverovao je obećanjima proleterske internacionale da će klasnom borbom, to jest uništenjem polovine svog tela, steći slobodu, a onda se opio novostečenom moći i zaogrnuo je humanizmom. Danas je ta obmana raskrinkana i vidi se da marksističko vođstvo u stvari strašno vara borbenu radničku klasu. (Videti A. Rosenberg: „Die Internationale Hochfinanz als Herrin der Arbeiterbewegung in allen Ländern”, München 1925.)

Paradoks kako demokratije tako i marksističke doktrine se u tome što oni zapravo predstavljaju najbrutalniji, najnečasniji pogled na svet i svesno podstiču sve destruktivne impulse, ali istovremeno ubeđuju u svoje milosrđe, svoju ljubav prema potčinjenima i eksploatisanima. Proletarijat se spretno poziva da bude duhovno spreman da se žrtvuje, kako bi se učinio iznutra zavisnim od svojih vođa. Vidimo kako u marksizmu ideja žrtvovanja i ljubavi ima istu ulogu kao i u rimokatoličkom sistemu. Vođe marksizma su se takođe rugali krvi i časti, sve dok se te neuništive ideje ipak nisu otkrile u samim radnicima. Danas se najzad priča o proleterskoj časti. Ako se ta ideja širi, onda još uvek nije sve propalo, jer će, ceneći ideju časti, nemačka radnička klasa znati i kako da se jednom za svagda reši svog marksističkog vođstva. Ako se ta ideja klasne časti potom transformiše u ideju nacionalne časti, time će se obezbediti nemačka sloboda. Ali to će biti moguće samo ako svi pravi radnici nemačkog naroda formiraju front protiv onih koji su se prodali trgovini, profitu i berzi, bez obzira na to da li se zaogrću demokratijom, hrišćanstvom, internacionalizmom ili humanitarstvom.

Duh Fridriha Velikog deluje danas na nemački narod kao neka neumitna prirodna sila. Sve ono što je ponovo otkrilo sebe, u zbrci nastaloj trijumfom podljudi, prepoznalo je svoje najviše ideale otelovljene u borbi za slobodu koju je vodio stari Fric, kao da je germanska priroda unapred ocrtana kroz sve vekove. Ali onda se, uz tu veličinu, desila i neshvatljiva tragedija da se duhovna sloboda, svojstvena jednom velikom čoveku, ograniči na sitnice i da se njegov duh, koji je težio da se učvrsti strašnom ali neophodnom disciplinom, prikloni lažnom sjaju francuske demokratije. Napoleon je našao Prusiju perike i pompe; ona je kolabirala jer nije više razmišljala fridrihovski, već pacifistički-liberalno.

Kraljica Lujza je kasnije pisala svom ocu:

„Zaspali smo na lovorikama Fridriha Velikog.”

Ali iz tog poraza se konačno pojavila ideja o ujedinjenoj Nemačkoj; čast Prusije postala je stvar Nemačke. Gnajzenau, Bliher, Šarnhorst, Jahn, Arnt i Štajn, bili su oličenje starog koncepta časti. Oni su to ispoljavali celog svog života, kao i sama kraljica Lujza, koja je činila sve da olakša sudbinu svog naroda, osim onoga što se kosilo sa njenim osećanjem časti.

Sve ovo znamo, ili bi bar trebalo da znamo, isto kao što su to znali i studenti, koji su razvili zastave i digli barikade, doduše kasnije, kad je slabi i pokorni duh – ta večno prokleta posledica Tridesetogodišnjeg rata, koja i danas dominira – podrio najviša nastojanja Nemačke tokom rata za oslobođenje, sve dok se nemački san nije naizgled ostvario na bojištima Meča, Mars la Tura, Sen Privata i Sedana. Jer Versaj 1871. godine bio je politički sporazum lišen bilo kakvog mističkog pogleda na svet. Bezuslovnost velike nemačke ideje, zbog koje je Bliher izjavio da kraljeve koji ne žele uzdizanje svog naroda treba proterati, i zbog koje je Štajn stavio pred kralja Pruske izbor da ili potpiše proglas iz Troa, „Mom narodu”, ili da ide u Špandau – ta bezuslovnost nedostajala je generaciji posle 1871. godine. Ona se predala ekonomiji, svetskoj trgovini, postala je masonsko-humanistička, nasitila se, zaboravila zadatak širenja životnog prostora i kolabirala, rastočena demokratijom, marksizmom i humanitarstvom. Tek sad je nastupio čas preporoda.

Poniznost hrišćanske crkve i masonsko humanitarstvo bile su dve forme kojima se ideja ljubavi propovedala kao najviša vrednost ljudskim grupacijama kojima je trebalo upravljati iz nekog ambicioznog centra moći. Činjenica da mnogi učitelji hrišćanske poniznosti i liberalnog humanizma nisu delovali s tom namerom ne igra nikakvu ulogu; stvar je prosto u tome kako se ta proklamovana vrednost koristila. Krajem XIX veka ideja ljubavi se pojavila i u trećoj formi, boljševizmu – u ruskoj doktrini patnje i saosećanja, čiji je simbol čovek Dostojevskog.

U svom Dnevniku Dostojevski priča sasvim otvoreno o apsolutnoj, duboko ukorenjenoj čežnji Rusa za stalnom patnjom, patnjom u svemu, čak i u uživanju. Njegovi karakteri na osnovu toga deluju i žive. Dakle težište ruskog morala je u saosećanju. Ljudi znaju da zločinac čini greh, ali: „U tome (grehu) ima i neizraženih ideja...” Opis zločinca kao nesrećnika obavezno je uključen u te ideje, koje su urođene ruskom narodu. Ta ideja je čisto ruska.

Dostojevski je lupa ruske duše; kroz njegovu ličnost se čita cela Rusija u svojoj često neshvatljivoj raznolikosti. U stvari, zaključci koje on izvlači iz svog verskog uverenja isto su tako karakteristični kao i njegova razmišljanja o stanju ruske duše. On je primetio da je ta ideja patnje usko povezana sa crtama bezličnosti i podređenosti. Ruski samoubica, na primer, nimalo ne podozreva da je sopstvo koje hoće da ubije možda besmrtno. Istovremeno, on nipošto nije ateista, već očigledno ništa nije čuo o tome:

„Pogledaj ranije ateiste: kad bi gubili veru u jednu stvar, odmah bi počinjali strastveno da veruju u drugu. Pogledaj verovanja Didroa, Voltera.... Sasvim TABVLA RASA s našima; i zašto uopšte ovde spominjati Voltera? Prosto, nema se novca da se zadrži ljubavnica, i ništa više.”

Naći to priznanje kod čoveka čija je najveća želja bila da jednog dana svoj narod vidi srećnim i obrazovanim je alarmantno, a to je još više kad se od Dostojevskog čuje da u Rusiji svi lažu.

„Kako, dakle, najčasniji narod od svih može da laže? Pre svega, zato što je za Rusa istina, izgleda, dosadna; a drugo, jer se mi stidimo sebe, i svako se trudi da se bezuslovno prikaže drugačijim od onog što jeste. I pored sve čežnje za znanjem i istinom Rus je ipak loše opremljen.”

Ali tu se otkriva i naličje potčinjenosti: neograničena arogancija. Rus –

„(...) može da se ne razume baš nimalo u stvari koje preduzme da reši, ali se nimalo ne stidi toga i savest mu je mirna. Taj nedostatak savesti dokazuje takvu ravnodušnost prema samokritici, takav nedostatak samopoštovanja da čovek pada u očajanje i gubi nadu da će taj narod ikad imati išta nezavisno ili spasonosno.”

Poručnika Pirogova u punoj uniformi udari na ulici jedan Nemac. Kad se uverio da to niko nije video, Pirogov beži u sporednu ulicu, da bi te iste večeri kao salonski junak zaprosio jednu aristokratsku damu, koja ne zna ništa o kukavičluku svog dragana. Mislite li da bi ga ona prihvatila da je znala za njega? Odgovor je – bezuslovno bi.

Nekoliko Rusa putuje vozom sa Justusom fon Libigom, velikim hemičarem, ali ga nijedan nije prepoznao. Jedan od njih, koji se nimalo ne razume u hemiju, počinje da debatuje sa Libigom o njoj. Govori lepo i opširno, sve do svoje stanice, kad uzima prtljag i napušta kupe ponosno i krajnje zadovoljan sobom. Drugi Rusi ni za trenutak ne sumnjaju da je taj šarlatan pobedio u debati.

Dostojevski pripisuje to samounižavanje (povezano sa iznenadnom arogancijom) sa dvestagodišnjim nedostatkom samopouzdanja i stalnim pljuvanjem Rusima u lice, što je dovelo rusku savest u stanje katastrofalne potčinjenosti. Mi danas moramo da iznesemo još jedan sud, da postoji nešto nezdravo, bolesno, bastardizovano u ruskoj krvi, što stalno iznova frustrira sve njihove napore da dosegnu visine. Psihologizam nije posledica jakog duhovnog života, već baš naprotiv, znak obogaljenosti duše. Kao što ranjenik stalno oseća i zagleda svoju ranu, tako i čovek bolesne duše stalno ispituje njeno unutrašnje stanje. U ruskoj ideji patnje i podređenosti najjača tenzija postoji između vrednosti ljubavi i časti. Na celom zapadu se ideje časti i slobode probijaju stalno iznova, uprkos lomačama i papskim zabranama. Kod Rusa, onakvog kakav je početkom XX veka postao skoro prorok – čast ne igra ni najmanju ulogu kao formativna moć. Mića Karamazov, koji tuče i na druge načine zlostavlja svog oca, pa se onda opet ponižava, ne zna za tu ideju, kao ni zamišljeni Ivan, niti starac Zosima (jedna od najlepših figura ruske književnosti), da i ne govorimo o samom starom Karamazovu. Knez Miškin igra bolesnu idiotsku ulogu čoveka bez ličnosti, sve do tragičnog završetka. Rogožin je raspusnik, takođe bez evropske kičme. Raskoljnikov je iznutra neuravnotežen, a Smerdjakov koncentrat svega ropskog, bez ikakve više težnje. Ovome se pridružuju i svi oni razmahani studenti i bolesni revolucionari koji raspravljaju jedni s drugima po celu noć, da na kraju ne bi znali ni oko čega su se raspravljali. To su alegorije jedne bolesne krvi, jedne otrovane duše.

Jednom je Turgenjev tražio po Rusiji model moći i ispravnosti za junaka svog romana. Nije našao nikog podesnog, pa je izabrao Bugarina, koga je nazvao Insarov. Gorki se spuštao u talog društva, opisivao skitnice bez volje, vere, ili u kojima je ona u najboljem slučaju samo tinjala kao fosfor u trulom drvetu. Andrejev je stvorio čoveka koji prima ćuške po ušima, i svi ti ljudi potvrđuju ono gorko priznanje Čadajeva, da Rusija ne pripada ni Zapadu ni Istoku i da njom ne vlada nikakva jaka organska tradicija. Rusi jedini nijednom idejom nisu doprineli mnoštvu ideja čovečanstva, a iskrivili su sve što mu je donelo napredak. Rus se doduše kreće, ali po jednoj krivoj liniji koja ne vodi nikuda i nalik je malom detetu koje ne može ispravno da razmišlja.

Te činjenice je bio svestan i Dostojevski pa ju je razradio; on je jasno prepoznao nedostatak svesti o ličnosti. Ali muka čežnje da se svetu ipak da nešto originalno potekla je iz njegove ideje o univerzalnom čovečanstvu, koje je očigledno trebalo smatrati sinonimom za celu Rusiju. Rusija je ta koja je u svojim nedrima predstavila istinsku sliku Hrista i njena krajnja sudbina je da ljudima Zapada, koji su zalutali, otkrije jedan novi put spasenja. Čovečanstvo koje pati i tuguje je proročanstvo poruke koju će Rusija dati.

Danas je jasno da je očajnički pokušaj Dostojevskog fundamentalno sličan ponašanju Rusa kojeg je stavio naspram Justusa fon Libiga: on je slomljena duša, bez ličnosti, koja pridaje sebi položaj osvajača sveta.

Dostojevski je imao duhovnog uspeha kod svih umornih, iznurenih Evropljana, kod svih velegradskih bastarda i – bez obzira na svoj antisemitski stav – kod jevrejskog književnog sveta, koji je video u njegovim likovima i u Tolstojevom jalovom pacifizmu dalja dobrodošla sredstva za rastakanje Zapada. Ovde nije reč o umetničkoj moći Dostojevskog, već o likovima koje je stvorio i sredini koja ih okružuje. Otada se sve što je bilo bolesno, slomljeno i raspadnuto smatralo ljudskim. Junaci su postali poniženi i progonjeni padavičari, predstavljeni kao dubok problem čovečanstva, isto tako nedodirljivi i raspali srednjovekovni prosjaci ili podvižnici. Time je koncepcija germanskog čoveka pretvorena u njenu suprotnost. Ono što Zapad smatra ljudskim je junak poput Ahila, ili kreativni borbeni Faust; ljudska je moć neumornog Leonarda; ljudska je borba čije oličenje su bili Rihard Vagner i Fridrih Veliki. Mora se jednom zauvek preduzeti čišćenje od te ruske bolesti predstavljanja zločinaca kao nesrećnika i trulih raspalih ljudi kao simbola čovečnosti. Čak i Indijci, na koje se mnogi (lažni) Rusi pozivaju, prihvataju svoju sudbinu kao svoju krivicu, krivicu iz prošlog života. Kako god se tumači to indijsko učenje o seobi duša, ono je aristokratske, i svojevremeno je nastalo iz hrabrog srca. Ali jadikovke na način Dostojevskog o moći „me bespomoćno je mucanje jedne otrovane krvi. Ta zatrovana krv stvorila je svoju najvišu vrednost u čežnji za patnjom, u poniznosti, univerzalnoj ljudskoj ljubavi i poslala je neprijateljska prema prirodi, kao što je nekad postao i trijumfalni Rim, dok Evropa nije uspela da se u izvesnoj meri otrese tog asketskog egipatsko-afričkog mazohizma.

Žalosno je što se danas reč za drevnu grčku ljubav koristi i u takozvanom hrišćanskom učenju, i čak se imena Dostojevskog i Platona izgovaraju u jednom dahu. Eros Grčke bio je duhovno obilje, uvek povezivano sa kreativnim osećanjem za Prirodu, i božanski Platon je sasvim drugačija figura od one kakvu nam predstavljaju teolozi i profesori. Od Homera do Platona priroda i ljubav su jedno, isto kao što je najviša umetnost u Heladi ostajala povezana s rasom. Ali crkvena ljubav suprotstavila se ne samo svim idejama rase i prirode, već je otišla i dalje od toga. Sv. Zenon je u IV veku naše ere rekao:

„Najslavnija od hrišćanskih vrlina je zgaziti Prirodu.”

Crkva je verno sledila tu dogmu gde god je mogla, i to vređanje tela kao nečistog traje neprekidno sve do danas kad se crkva bori protiv nacionalizma i rasne ideje kao paganskih koncepata. Oponašanje Isusa – radi kojeg su vernici valjali se u pepelu, bičevali se, hodali u gnoju i ranama, stavljali na sebe gvozdene lance, sedeli na stubu trideset godina, kao Simon Stilit, ili su, kao sv. Talelej, provodili po deset godina u točku kola, a ostatak života u tesnom kavezu – sve je to bila paralela apstraktnom dobru Sokrata i kasnijem čoveku Dostojevskog.

Nije neprirodna ljubav, nije neostvarljiva zajednica dobrih i vernih, nije univerzalna humanost sa zatrovanom krvi ono što je uvek imalo kreativnog efekta u kulturi i umetnosti, već su to bili, kao u Heladi, plodni Eros i rasna lepota, a u Germaniji čast i dinamika rase. Ko god zanemaruje te zakone nesposoban je da pokaže nemačkom zapadu put u jednu moćnu budućnost.

Kod Dostojevskog je bukvalno opipljiva stalna borba njegove velike svete volje sa silama pada. Kad slavi ruskog čoveka kao putokaz evropske budućnosti, on već vidi Rusiju predatu demonima. On unapred zna ko će biti gospodar u toj igri sila: besposleni advokati i drski Jevreji. Kerenski i Trocki su predviđeni. Godine 1917. ruski čovek se najzad dezintegrisao – i to na dva dela. Nordijska ruska krv se predala, a istočno-mongolska, snažno uzburkana, pozvala je u pomoć Kineze i pustinjske narode. Jevreji i Jermeni su se progurali u prve redove i gospodar je postao kalmički Tatarin Lenjin. Demonerija te krvi usmerila se nagonski protiv svega što je spolja još uvek imalo nekog rasnog efekta, izgledalo muževno i nordijski, kao živi prekor tipu čoveka koji Lotrop Stodard s pravom zove potčovekom. Iz ranije nemoćne ljubavi izbio je epileptički napad, politički sprovođen svom energijom luđaka. Rusijom je zavladao Smerdjakov. Bez obzira na to kako se ruski eksperiment bude razvijao, boljševizam kao vlast bio je moguć samo kao posledica rasno i nacionalno bolesnog tela, koje se nije moglo odlučiti za čast, već samo za beskrvnu ljubav. Ko god želi jednu novu Nemačku, on odbacuje rusko iskušenje zajedno sa njegovim jevrejskim manipulisanjem. Ovo poslednje se već prepoznaje i odbacuje. Budućnost će pokazati rezultate.

Kad je izbio svetski rat, bolesnim liderima nacionalnog stanovišta u Nemačkoj učinilo se da se sudbina ne sastoji ni od časti i slobode naroda ni od ljubavi, već od trgovine. To trovanje je neminovno dovelo do krize, do pucanja zagnojenog čira, koje se desilo 9. novembra 1918. godine. Budućnost je potvrdila da su sve te stare partije i njihovi vođi bili truli, neupotrebljivi za novu strukturu naše države. Morali su da pričaju o narodu, a mislili su samo na ekonomiju; pričali su o jedinstvu Rajha, a mislili samo na profit; sprovodili su hrišćansku politiku, a marljivo uređivali sopstvena gnezda. Zato je duhovna i politička situacija našeg vremena ovakva.

Stari sirijsko-jevrejsko-istočnocrkveni sistem svrgnuo je sam sebe; polazeći od dogme koja nije odgovarala zakonima duhovne strukture nordijskog zapada, u nastojanju da istisne kulturu koja nosi i stvara ideje nordijske rase – čast, slobodu i dužnost – ili da postane evangelistički, taj proces trovanja dovodio je često do najgorih katastrofa. Mi sad shvatamo da najviše središnje vrednosti rimske i protestantskih crkava, kao negativne forme hrišćanstva, ne odgovaraju našoj duši, da stoje na putu organskim moćima naroda određenih nordijskom rasom, da moraju da im oslobode put i dozvole da budu preispitane u smislu jednog germanizovanog hrišćanstva. To je značenje sadašnjeg traganja za verskom istinom.

Stari nacionalizam je mrtav. Nekad, 1813. godine, on se razbuktao, ali otada je sve više gubio svoju bezuslovnu prirodu; trovali su ga birokratski dinasticizam, industrijska politika, berzanska profitna ekonomija; tipiziran je, zahvaljujući humanitarnoj gluposti, u građanima bez ideala i najzad je kolabirao 9. novembra 1918. godine, kad su se njegovi pobornici i predstavnici razbežali pred hordama dezertera i kriminalaca.

POGLAVLJE 3: MISTIKA I DELANJE

Sa svojim raznovrsnim vezama sa Zemljom, pojam časti može se naći otelotvoren u životima nordijskog Vikinga, tevtonskog viteza, pruskog oficira, baltičke Hanze, nemačkog vojnika i nemačkog seljaka. Zajedno sa unutrašnjom slobodom, to je najvažniji zakon koji oblikuje život. Ovaj motiv časti pojavljuje se kao duhovna osnova u poeziji, od drevnih epova nadalje, od Valtera fon der Fogelvejdea i viteških pesama do Klajsta i Getea. Ali postoji još jedna fina grana na kojoj možemo pratiti delovanje nordijske časti, a to je kod nemačkog mistika.

Mistik se sve više oslobađa zamršenosti materijalnog sveta. On prepoznaje da su impulzivni aspekti našeg postojanja, poput zadovoljstva i moći, ili čak takozvanih dobrih dela, nebitni za dobrobit duše. Što više prevazilazi zemaljske veze, to veći, bogatiji i bogolikiji oseća sebe unutrašnje. On otkriva čisto duhovnu moć, osećajući da njegova duša predstavlja centar snage sa kojim se ništa ne može uporediti. Takva sloboda i spokoj duše prema svemu, čak i pred Bogom, otkriva najdublje dubine u koje možemo pratiti nordijske pojmove časti i slobode. To je ta moćna tvrđava duše, ona iskra o kojoj Majstor Ekhart govori opet i opet sa strahopoštovanjem i divljenjem; ona predstavlja najunutrašniju, najosetljiviju, a ipak najjaču suštinu naše rase i kulture.

Ekhart ne daje ovoj najunutrašnijoj suštini ime, jer čisti subjekt opažanja i volje mora biti bezimeni, bez suštine i odvojen od svih oblika vremena i prostora. Međutim, danas se možemo usuditi da opišemo ovu iskru kao metafizičku alegoriju ideja časti i slobode. U poslednjoj analizi, čast i sloboda nisu spoljašnje osobine već duhovne suštine nezavisne od vremena i prostora, koje formiraju tvrđavu iz koje prava volja i razum preduzimaju svoje izlete u svet.

EKHART: „NAJVEĆI APOSTOL“

Pre nego što je mogla potpuno procvetati, radosna poruka nemačke mistike bila je zadavljena anti-evropskom Crkvom svim sredstvima kojima je raspolagala. Ipak, poruka nikada nije umrla. Veliki greh protestantizma bio je što, umesto da sluša potonje, učinio je takozvani Stari zavet narodnom knjigom i bukvalno tumačio jevrejske tekstove. Sadašnji period obnovljene duhovne spremnosti ili će slušati poruku nemačke mistike, ili će završiti pod nogama starih sila pre nego što je imao vremena da se razvije, poput mnogih prošlih pokušaja transformacije od rimsko-jevrejskog trovanja.

Volja, tvrda kao čelik, mora se danas pridružiti tom osvetljenom umu i uzvišenom duhu koji je Majstor Ekhart zahtevao od svojih sledbenika, i koji je dovoljno hrabar da izvuče sve pravilne zaključke iz svog priznanja: Ako želite da imate jezgro, onda morate slomiti ljusku. Prošlo je 600 godina otkako je najveći apostol nordijskog Zapada dao nama našu religiju, posvetivši pun život oslobađanju našeg bića i postajanja od otrova, i prevazilaženju sirijske dogme koja porobljava telo i dušu, i koja budi Boga u našim sopstvenim grudima – carstvo nebesko u nama.

U potrazi za novom duhovnom vezom sa prošlošću, postoje oni među sadašnjim pokretom obnove u Nemačkoj koji žele da se vrate Edi i ciklusu srodnih germanskih ideja. Zahvaljujući njima, pored onoga što je čista fantazija, unutrašnje bogatstvo naših saga i narodnih priča ponovo je postalo vidljivo ispod ruševina i pepela koje su ostavile vatre lomača. Ali, sledeći ovu čežnju da nađe unutrašnju suštinu sa prošlim generacijama i njihovim religioznim alegorijama, nemačka vera previđa da je Votan (Voden, Odin) mrtav kao religiozni oblik. On nije umro od ruke Bonifacija, već od sebe samog. On je dovršio pad bogova tokom mitološke epohe, vremena spokojne prirode. Njegov pad je već bio predviđen u nordijskim pesmama, iako su se izražavale nade za dolazak snažnog odozgo, u svetlu neizbežnog sumraka bogova. Umesto toga, međutim, i na nesreću Evrope, pojavio se sirijski Jehova u obliku svog predstavnika: etrursko-rimski papa.

Odin je bio i jeste mrtav; ali nemački mistik otkrio je snažnog odozgo u svojoj sopstvenoj duši. Valhala bogova sišla je sa maglovite beskonačnosti u grudi ljudi. Otkrivanje i propovedanje neuništive slobode duše bilo je delo spasenja, koje nas je štitilo do danas od svih pokušaja davljenja. Zapadna religiozna istorija je zato skoro isključivo istorija međuverskih prevrata. Prava religija unutar Crkve postojala je samo ukoliko nordijska duša nije mogla biti sprečena da se razvije – kao na primer kod svetog Franje i brata Anđelika – kada je njen odjek u zapadnom čoveku bio previše moćan.

Ponovorođeni nemački čovek pojavio se na sceni po prvi put svesno kod nemačkog mistika, čak i ako u odori svog vremena. Duhovno rođenje naše kulture nije se usavršilo u vreme takozvane Renesanse ili tokom Reformacije – potonji period je bio više onaj spoljašnjeg kolapsa i očajničkih borbi – već u 13. i 14. veku, kada je ideja duhovne ličnosti postala, po prvi put, podržavajuća ideja naše istorije, religije i filozofije života. U ovom periodu, suština naše kasnije kritičke filozofije takođe je svesno anticipirana. Dodatno, večno, metafizičko verovanje nordijskog Zapada proklamovalo je ono što je delovalo na duše mnogih sledećih generacija, ali se nije moglo opšte manifestovati dok vreme nije sazrelo. Više od 300 godina moralo je proći dok ime Hristovo nije označavalo bilo šta za mediteranske narode; oko hiljadu je moralo proći dok ceo Zapad nije bio prožet time. Konfučije je umro, oplakan samo od nekoliko; njegovo obožavanje počelo je 300 godina posle njegove smrti. Pet stotina godina prošlo je pre nego što je prvi hram bio sagrađen njemu. Danas se molitve upućuju Konfučiju kao savršenom svetom. Šest stotina godina takođe je moralo proći preko groba Majstora Ekharta pre nego što je nemačka duša mogla da ga razume. Ali danas, otkrovenje se čini da se širi kroz narod kao svetlost zore, kao da je došlo vreme za apostola Nemca, svetog i blaženog učitelja.

ARISTOKRATSKA DUHOVNA VERA

Svako stvorenje teži svom životu sa ciljem, čak i ako mu je nepoznat. Ljudska duša takođe ima sudbinu, to jest, da stigne do čistog saznanja o sebi i svesti o Bogu. Ali ova duša je rasuta i raširena u svetu čula, prostora i vremena. Čula su aktivna u njoj, i tako slabe – isprva – moć duhovne koncentracije. Preduslov unutrašnjeg delovanja je, zato, povlačenje svih spoljašnjih sila, gašenje svih slika i alegorija. Ova unutrašnja delovanja su namenjena da privuku nebo sebi, kako se kaže da je Isus svedočio i zahtevao od moćnih dušom. Ovaj pokušaj mistika tako zahteva isključenje sveta kao ideje, da bi postao, gde je moguće, svestan, kao čisti subjekt, metafizičke suštine koja živi u nama. Pošto ovo nije potpuno moguće, ideja Boga je stvorena kao novi objekt ove duše da bi na kraju objavila identičnu vrednost duše i Boga. Međutim, ovaj čin je moguć samo pod preduslovom duhovne slobode od svih dogma, svih crkava i svih papa.

Majstor Ekhart, dominikanski sveštenik, ne usteže se da radosno i otvoreno proklamuje ovu fundamentalnu veru svake istinski arijevske prirode. Tokom dugog života on govori o ‘svetlosti duše’ kao bez porekla i nestvorenoj, i propoveda da je Bog postavio dušu u slobodno samoodređenje, tako da od nje ne želi ništa osim njene slobodne volje, niti očekuje od nje ono što ona ne želi. On dalje suprotstavlja dogmu konformističke vere izjavljujući da postoje tri stvari koje dokazuju plemenitost duše. Prva se odnosi na slavu stvorenja (neba); druga, moćnu snagu; i treća, plodnost njenih dela. Pre svakog izlaska u svet, duša mora biti svesna sopstvene lepote. Unutrašnje delo sticanja carstva nebeskog, međutim, može se usavršiti samo kroz slobodu. Vaša duša neće doneti plod dok ne ispunite svoj zadatak, i niti Bog niti vi sami nećete napustiti ove ako ste svoje uneli u svet. Inače, nećete imati mira, i nećete doneti plod. I čak i tada, još uvek je dovoljno uznemirujuće jer je rođeno od duše koja je vezana za spoljašnji svet, i čiji su zadaci kontrolisani, ne od duše rođene u slobodi.

Ako se postavi pitanje zašto je Bog uopšte postao čovek, onda jeretički Ekhart ne odgovara: Da bismo mi jadni grešnici mogli zabeležiti višak dobrih dela. Ali kaže: Odgovaram da je to iz razloga da bi Bog mogao biti rođen u duši na koju sledi radosno kredo: Duša u kojoj Bog treba da bude rođen, mora je napustila vreme, i vreme je napustilo nju, mora uzleteti nagore i stajati potpuno snažno u carstvu Božjem; to je širina i prostranstvo, ipak koje nije ni široko ni prostrano. Tu duša prepoznaje sve stvari, i prepoznaje ih u njihovoj potpunosti. Šta god majstori pišu o tome koliko je široko nebo, ja kažem suprotno da je najmanja moć koja postoji u mojoj duši, šira od celog prostranstva neba!

Sadašnje izlaganje mistike ponavljajuće naglašava samo odricanje od sebe, bacanje sebe Bogu, i vidi u ovom napuštanju suštinu mističnog iskustva. Ovo gledište je razumljivo kada se zna da potiče iz kasne mistike falsifikovane od Rima, i da potiče iz naizgled neiskorenjive pretpostavke da su ja i Bog različiti po suštini. Ali ko god je razumeo Ekharta neće imati poteškoća da utvrdi da je njegovo napuštanje u stvarnosti najviša samosvest, koja se, međutim, ne može prepoznati u ovom svetu drugačije nego kroz antitezu u vremenu i prostoru. Doktrina slobode duše je doktrina slobode od Boga. Doktrina odvojenosti označava potpuno odbacivanje Starog zaveta i njegovih ideja, zajedno sa bolesno-slatkom pseudo-mistikom kasnijih vremena.

Ove reči o sposobnosti duše za neograničeno širenje su istinsko mistično iskustvo. Istovremeno, one označavaju filozofsko prepoznavanje idealnosti prostora, vremena i kauzalnosti koje Ekhart takođe tvrdi u drugim odlomcima – dokazujući i učeći na čak lepšem jeziku nego što je Kant (koji je bio teško opterećen prirodnim naukama i filozofskom sholastikom) mogao da učini 400 godina kasnije.

Nebo je čisto i neometane jasnoće; nije dodirnuto ni vremenom ni prostorom. Ništa telesno nema svoje mesto u njemu, i ono takođe nije uključeno u vreme; njegova transmutacija se događa neverovatnom brzinom. Njegov tok je sam bezvremen, ali iz njegovog toka nastaje vreme. Ništa ne sprečava dušu toliko u saznavanju Boga kao vreme i prostor. Tako, ako duša uopšte treba da opazi Boga, onda ga opaža izvan i iznad prostora. Ako oko treba da posmatra boju, onda prvo mora biti lišeno svih boja. Ako duša treba da vidi Boga, onda ne sme imati ništa zajedničko sa ništavilom.

Bog, kao pozitivan izraz religioznog čoveka, je u filozofskom terminu „stvar po sebi“. On se shvata sa najdubljom refleksijom, ne samo kao različit od impulsa i slike – kao rezultat čega je uništen sav prirodni simbolizam. U drugom odlomku, Ekhart kaže: Sve što ima postojanje u vremenu i prostoru ne pripada Bogu... Duša je potpuna i nedeljiva, istovremeno u stopalu i u oku i u svakom udu... Večno prisutno sada u kojem je Bog stvorio svet, sada u kojem ja govorim u ovom trenutku, je tačno jednako blisko kao juče. I čak i Sudnji dan je tačno jednako blizu njemu u večnosti kao juče.

Slobodan duh poput Ekharta nužno mora izvući zaključak – neprijateljski prema crkvenom učenju – da smrt nije „plata za greh“, kako tvrde teolozi koji žele da nas uplaše, već prirodan i fundamentalno nevažan događaj kojim naše večno biće – koje je bilo pre i biće posle – ni na koji način nije dodirnuto. Sa sjajnim gestom, Ekhart poziva svet: Ja sam sopstveni uzrok, prema svojoj večnoj i vremenskoj prirodi. Samo zbog toga sam rođen. Prema svom večnom načinu rođenja, bio sam ovde od večnosti i jesam i ostaću večno. Samo ono što jesam kao vremensko stvorenje će umreti i postati ništa, jer pripada danu; zato mora, poput vremena, nestati. U mom rođenju sve stvari su takođe rođene, ja sam istovremeno bio uzrok sebe i svih stvari. I da sam želeo, niti ja niti išta drugo ne bi postojalo. I da nisam bio, niti bi Bog bio. I smelo dodaje: „Nije neophodno da se ovo razume.“

Nikada ranije, čak ni u Indiji, nije postojala tako svesno aristokratska duhovna vera koja se može uporediti sa onom koju je Ekhart postavio. Ipak, on je bio potpuno svestan da neće biti shvaćen u dobu u kojem je živeo. Svaka njegova reč bila je uvreda za Rimsku crkvu. Njegove reči su shvaćene kao takve. Kao najslavniji propovednik u Nemačkoj, bio je odvučen pred Inkviziciju. Crkva, bojeći se njegovih sledbenika, nije mogla da ga se otarasi, kao što je učinila sa drugim, manjim jereticima. Ali kada je Ekhart umro, Crkva je ponovo mogla da propoveda svoju nepogrešivu anatemu čak i nad najdubljom nemačkom dušom. Ali njegova učenja su trajala i vršila su dubok uticaj na nemačku dušu i u nemačkoj istoriji.

Iz nepogrešive svesti o slobodi plemenitog čoveka i plemenite duše, proizlazi osuda takozvanih dobrih dela. Ona nisu magijska sredstva, kakva Rim uči, niti kredit koji se beleži kod Jehovе, već samo sredstvo za vezivanje impulzivnog sveta čula. Uzda, uči Ekhart, mora biti položena na spoljašnjeg čoveka da bi se sprečilo da pobegne od sebe. Čovek treba da vrši pobožne vežbe, ne samo da bi učinio nešto dobro za sebe već jer poštuje istinu. Ako čovek nađe sebe predanim istinskoj unutrašnjosti, propoveda nemački apostol, onda on smelo pušta sve spoljašnje da padne, čak i ako to budu vežbe kojima se možda zakleo, od kojih ga niti papa niti biskup ne mogu osloboditi! Niko ne može uzeti zakletvu od onoga koji je položio Bogu. Koliko je meni poznato, ovo je jedini odlomak u kojem Ekhart otvoreno govori agresivno o papi. Ali pokazuje njegovo potpuno i samoodrživo odbacivanje fundamentalnih zakona Rimokatoličke crkve.

SVEŠTENIČKA AROGANCIJA

Ova ljudska veličina, koja uzdiže sve stvari, nalazi svog neprijateljskog suparnika u svešteničkoj aroganciji. Jedan od najvećih govornika 13. veka, laički brat Bertold fon Regensburg, inače zanimljiv čovek, učio je da ako vidi Devicu Mariju pored nebeskih hostija i sveštenika takođe prisutnog, onda bi pao na kolena pred potonjim radije nego pred prvim: Ako bi sveštenik došao tamo gde moja draga gospođa sveta Marija i sve nebeske hostije sede, svi bi ustali pred sveštenikom... Dalje: Ko god je istinski posvećen kao sveštenik, ima moć koja seže tako daleko i široko da car i kralj nikada nisu posedovali takvu veliku moć... Ko god se učini podložnim moći sveštenika – čak i ako je počinio veliki greh – onda sveštenik ima moć da mu odmah zatvori pakao i otvori nebo... Šta je ovo nego najčistije sirijsko čarobnjaštvo u koje smo bili uvučeni?

Prema Ekhartu, plemenita duša čoveka okrenuta večnom je predstavnik Boga na Zemlji, ne Crkva, biskup ili papa. „Niko ovde na Zemlji nema pravo da me veže ili razreši – još manje pravo da to čini kao Božji predstavnik.“ Ove reči, koje svaki pobožan čovek arijevske porodice naroda može proklamovati kao svoju veru, prirodno su rođene od potpuno drugačije suštine nego filozofija medicine-mana koju je Rim fabrikovao za sopstvenu upotrebu, i čije dogme sve slede samo jedan cilj: učiniti čovečanstvo zavisnim od rimske svešteničke kaste, i iskoreniti svaku plemenitost duše.

U svojoj propovedi o Prvoj poslanici Jovanovoj 4:9, Ekhart kaže: Ja odlučno tvrdim da dokle god vršite svoja dela radi neba, Boga ili sopstvenog blaženstva, dakle spolja, onda niste zaista na pravom putu... Ko god zamišlja da kontemplacijom, pobožnošću, ekstatičnim osećanjima i grubim laskanjima ima više od Boga nego kod ognjišta ili u kravljoj štali, čini isto što i onaj koji uzima Boga i obavija mu ogrtač oko glave i gura ga pod klupu. Ako bi se pitalo poštenog čoveka koji radi na čvrstoj osnovi: Zašto vršite svoja dela? Onda bi on samo rekao, ako bi govorio pravilno: Vršim ih da bih imao efekat!

Učenje o pravednosti dela Ekhart smatra pravim šaputanjem u uvo od đavola i, što se tiče molitve, on se obraća narodu: Narod mi često kaže: Moli se Bogu za nas! Na šta ja mislim u sebi: Zašto uopšte izlazite? Zašto ne ostanete sa sobom i posegnete dole u svoje sopstveno blago? U stvari, vi nosite svu stvarnost u sebi prema svojoj prirodi. Tako da mi tako moramo ostati u sebi – kao stvorenja kakva jesmo – i posedovati svu stvarnost sopstvenu, bez posredovanja i raznovrsnosti u pravom blaženstvu, i neka nam Bog pomogne da to učinimo.

Ekhart je tako sveštenik koji bi želeo da vidi sveštenstvo ukinuto; koji bi želeo da usmeri svoju celu aktivnost isključivo ka oslobađanju puta za čoveka koji traži; koji se od njega smatra suštinski jednakim i jednako rođenim; koji neće porobiti dušu ubeđujući je u večnu zavisnost od pape i Crkve, već želi da donese njenu uspavanu lepotu, njenu plemenitost i njenu slobodu u svest – to jest, koji želi da probudi njenu svest o časti. U poslednjoj analizi, čast nije ništa drugo nego slobodna, lepa i plemenita duša. Čovek mora služiti uzroku plemenite duše sam. Mi današnjice to zovemo najdubljim metafizičkim korenom – ovom idejom časti – koja je takođe ideja po sebi, bez ikakvog odnosa prema bilo kojoj drugoj vrednosti. Ideja slobode je nezamisliva bez časti, baš kao što je čast bez slobode. Duša je sposobna za dobro po sebi, čak i bez ikakvog odnosa prema Bogu. Ekhart uči da je duša oslobođena od svega ostalog ukoliko se ovo oslobođenje uopšte može izraziti rečima. Kao rezultat, Majstor Ekhart se pokazuje, ne kao ekstatični entuzijasta, već kao stvaralac nove religije – naše religije – oslobođene od tog ubrizganog tuđinskog duha Sirije, Egipta i Rima.

PREDHODNIK KANTA

Ekhart nam nije samo dao najvišu religioznu i moralnu vrednost, već je, kao što je već nagovešteno, anticipirao sa kritičko-filozofskog stanovišta sva važna otkrića Kantove Kritike čistog uma, čak i ako se nije upetljao u cepidlačenje. Ekhart otkriva tri moći kojima duša doseže u svet: volju, koja se okreće prema objektu; razum, koji opaža i onda uređuje ono što je shvaćeno; i pamćenje, koje čuva ono što je iskusno i svedočeno. Ove tri moći su, da tako kažemo, protivteža Svetoj Trojici. Cela serija najdubljih rasprava posvećena je temi razuma i volje. Obe su duhovno slobodne, i uvek zavise od raspoloženja i prilike tokom njegovih propovedi tokom mnogih decenija. Razum opaža sve stvari; ali volja, kaže Ekhart, može učiniti sve stvari: Tako gde razum ne može dalje, superiorna volja uzleće nagore u svetlost i u moć vere. Onda volja želi da bude iznad svakog opažanja. To je njen najviši domet. Sa druge strane, razum, koji razdvaja, uređuje i postavlja, onda tako opaža da ipak daje volji njen prvi stvarni uzlet nagore. U tom pogledu, razum stoji iznad volje. Volja je slobodna: Bog ne prisiljava volju, on je oslobađa; tako da ona ne želi ništa drugo nego ono što je Bog i sloboda sama! Onda duh ne može željeti ništa drugo nego ono što Bog želi. Ovo nije ropstvo, već pre neka vrsta slobode. Ekhart onda citira Hristove reči: „On nije želeo da nas učini slugama, već da nas nazove prijateljima. Jer sluga ne zna šta njegov gospodar želi.“

Ovo novo i stalno ponavljano naglašavanje ideje slobode nije, međutim, uvek praćeno iskustvom. Ekhart kaže: Ovo je moja tužba: Ovo iskustvo je nešto tako duboko ali i tako uobičajeno, da ga ne možete kupiti za paru ili pola pare. Samo, morate imati pravilan način traženja i slobodnu volju, onda će odmah postati vaše. Ovo je identično Kantovom učenju o sukobu između ideje i iskustva, i u teorijskom i u praktičnom aspektu. U isto vreme, Ekhart se podsmeva mnogim sveštenicima koji su veoma hvaljeni a ipak žele da budu veliki sveštenici. Kant je slično govorio o sholasticima, onim filozofima koji samo ponavljaju hiljadugodišnje ogovaranje.

O LJUBAVI I ODANOSTI

Kratko rečeno, sve što ova duša može nekako doneti mora biti sažeto u jednostavnoj jedinstvenosti volje. Volja mora biti usmerena ka najvišem dobru, i onda čvrsto prionuti uz njega. Pravilno gledano, ideja ljubavi ima mesto u Ekhartovom duhovno percepcijsko-kritičkom radu. Ona ne služi ekstatičnoj moći mašte, niti donosi slatka osećanja ili seksualnu psihičku ekstazu. Ova opažanja su laži koje je Crkva širila svojom lukavom upotrebom hipnoze. Ona sprečavaju napredak slobodno stvaralačke volje koja treba da bude dominantna u najfinijem smislu. „Ko god ima više volje, ima i stvarnu ljubav“, kaže Ekhart. Ovo predstavlja suprotnost učenjima rimske svešteničke kaste i sadašnjih, sve ukočenijih protestantskih crkava koje bi želele da istrebe ličnu volju da bi onda stavile ljubav iznad volje.

Ekhart je bio svestan svog jedinstvenog položaja. Svedoče njegove reči: U najboljem smislu, ljubav potpuno i potpuno pada u volju. Ali postoji drugi efekat ljubavi, koji se opaža unutrašnjim okom kao radosna predanost. Ali to ni na koji način nije najbolje, jer ne potiče iz ljubavi prema Bogu, već iz puke prirodnosti. Iz ljubavi potčinjene slobodnoj volji budi se istinski pojam odanosti. Ona donosi, možda, više ne osećanja i iskustva i zanos kao odanost sluge, ali je samo istinita kada je uparena sa snažnom voljom. Mi se moramo uzdići sa „krilatom parom razuma i volje“. „Tako se nikada ne dolazi do ludosti, već se napreduje bez prekida u noć“, ne kroz nesigurnu lepršavost, već kroz probuđenu svest. Kao što Ekhart kaže, „Sa svakim delom, čovek mora svesno koristiti svoj razum i shvatiti Boga u najvišem mogućem smislu.“

Gospodarenje voljom, razumom i pamćenjem, odnosi se na čula koja posreduju ja i prirodu. Ova opet su usmerena ka spoljašnjem svetu u kojem čovek treba da se razume kao osoba. Ova cela mnoštvenost manifestacija uslovljena je prostorom i vremenom, koji – kao što je pomenuto – Ekhart takođe povezuje sa ovim svetom. Štaviše, njegova cela religiozna doktrina je bez kauzalnosti zbog shvatanja Boga kao Boga sadašnjice. Genetski istorijsko-kauzalni proces ga uopšte ne zanima. To pripada spoljašnjem svetu, ne saznanju duše i Boga. Sa ovim, Ekhart odbacuje orijentalnu mešavinu slobode i prirode, i sve one bajke i čuda bez kojih crkve „generacije preljubnika“ (kako ih je Isus nazvao) danas ne bi mogle da se snalaze. Da li je Zemlja disk ili lopta koja lebdi u etru nema uticaja na pravu religiju, niti na Ekhartovo učenje. Ali ovo otkriće Kopernika je značajno uticalo na naše dve hrišćanske crkve jer su se obmanule, kao i svet, svojim sramnim lažima na tu temu.

Posebno u svom učenju o volji, gde je Ekhart anticipirao i nadmašio Shopenhauera, Ekhart se otkriva kao zapadni dinamički filozof koji prepoznaje večnu polarnost postojanja. Suština dostignuća razuma je uzdizanje spoljašnjih stvari da bi se ovo znanje utisnulo na dušu. Ista ta kretnja je postavljena u volji, koja, kao rezultat, takođe nikada ne miruje. Tako, čak i neuporedivi mistik koji bi se odvojio od svega da bi prebivao u čistoj kontemplaciji Boga, teži za beskrajnim mirom u Bogu. On zna da ovaj mir može trajati samo trenutke, i da se ovaj cilj može dostići samo kroz stalno obnavljenu aktivnost duše i njenih moći. Ovde se Majstor Ekhart pokazuje superiornim indijskoj mudrosti, i prepoznaje večni ritam kao preduslov sve plodnosti. Iz ovog teorijskog uvida, on onda izvlači praktične zaključke za život. Srce i volja moraju tražiti ono što je večno: Ovaj čovek ne traži počinak; jer ga nikakav nemir ne uznemirava. Ovaj čovek stoji dobro zabeležen kod Boga jer prihvata sve stvari kao božanske, to jest, bolje nego što jesu same po sebi! Tome pripada marljivost i budna, istinski efikasna svest osnova za um, uprkos svim stvarima i ljudima. Čovek ne može naučiti ovo bekstvom od sveta.

Ekhart je verovao da je otkrio dualizam u Isusu kao fundamentalni zakon njegovog bića: Sa Isusom, postoji razlika između viših i nižih moći čovečanstva. Postoje odgovarajući nivoi dela. Više moći čovečanstva su prikladne za posedovanje i uživanje večnog blaženstva. Istovremeno, niže moći su suočene sa potpuno bednom tugom i predahom na Zemlji. Jedno je stajalo u direktnom sukobu sa drugim. Što duža i jača borba između viših i nižih moći, to veća i pohvalnija pobeda, i to veća čast pobede.

JEVREJSKO-RIMSKA MAGIJA

U kontrastu sa Ekhartovom ličnošću, rimski magijski religiozni sistem ističe se još jasnije pred nama. Ovo je afričko-sirijski haos naroda – religija posedovanja koja je, šireći se od istočnog Mediterana uz pomoć magijskih kultova i jevrejske Biblije, i zloupotrebom fenomena Isusa, stvorila svoj zapadni centar. Sa progresivnim buđenjem Zapada, i posle davljenja mistike, ovaj pristup je uložio sve napore da odvrati pažnju od anti-rimskog pogleda na svet, i da predstavi una Catholica kao zadovoljavajuću sve, čak i moderne, zahteve. Tako to funkcioniše danas.

Rimski jezuitski filozof uspostavlja tri glavne vrste duhovnih pogleda na svet: imanenciju, koja želi da miruje u sebi; transcendenciju, koja dozvoljava samo Bogu da bude smatran Prvim Stvaraocem (otuda doktrina deizma); i transcendentalizam, koji predstavlja pokušaj povezivanja ove dve duhovne orijentacije. Hiljadama godina, filozofske rasprave su se vrtile oko ovih pogleda. Rimokatolička crkva tvrdi da stoji iznad ove borbe – kao odvojena od, a ipak uključujući, sve tri vrste. Sukob između ovih filozofskih tipova zapravo nikada – kaže Rim – ne može dostići jedinstvo. Svi pokušaji da se prevaziđu antinomije života unutar tri sistema su uzaludni i uvek stižu do prinudne deklaracije identiteta suprotnosti. Ovo se događa jer sva tri pogleda uključuju istu lažnu pretpostavku: kao da je čovek nekako jednak Bogu, kao da je Bog, da tako kažemo, samo bezgranično daleki ideal ljudskog težnje. Kao rezultat, stvorenje se smatra stvorenim samostalno, što je efektivno pokušaj duhovnog uništenja stvaralačkog Boga iza svega.

Rimska doktrina sada ovde upada sa svojim fundamentalnim pogledom, naime, da prema Četvrtom lateranskom koncilu iz 1215. godine, Bog je istovremeno sličan i različit od svog stvorenja: sličan, jer je u potonje postavio mogućnost nemira pred Bogom; različit, jer kao nisko stvorenje on može naći mir samo u Bogu. Čovečanstvo tako živi ne u svojoj sopstvenoj duhovnoj atmosferi već u sferi uticaja apsolutnog, dalekog, vladajućeg Boga. Katolički čovek je tako otvoren nagore, što rezultira „pravim težnjama napetosti bez konvulzija ili eksplozivnog jedinstva“ (S. J. Pšivara). Ovo je bila osnova Rima, analogia entis, analogija bića: Bog se razlikuje u stvarnosti i suštini od sveta. On je neizrecivo uzdignut iznad svega što se o njemu može misliti. Bog je, u alegoriji stvaralačke savršenosti i za otkrovenje svoje savršenosti, izvršio stvaranje iz ničega u savršenoj slobodi.

Ovaj rimski misaoni proces, za koji se kaže da je očigledno već postojao pre Petrovog poziva, pokazuje svoje poreklo samo previše jasno. Nepristupačni, zastrašujući Bog koji prestoluje nad svima; Jehova takozvanog Starog zaveta koji se hvali u skrušenosti i moli se u strahu. On nas je stvorio iz ničega. Kada mu je odgovaralo, izvršio je magijske čudesne podvige i oblikovao svet na svoju slavu. Ali uprkos vatri i maču, ovo sirijsko-afričko verovanje nije moglo biti nametnuto Evropljanima. Nasledne, nordijske duhovne vrednosti postojale su u svesti ne samo o bogolikosti već o identitetu sa Bogom arijevske duše. Indijska doktrina o identitetu Atmana sa Brahmanom bila je prva velika deklaracija ovoga. Persijska doktrina o zajedničkoj borbi čoveka i Ahura Mazde Svetlog pokazala nam je neukrašeni nordijsko-iranski pogled. Grčko nebo bogova proisteklo je iz upravo takve velike duše kao Platonova aristokratska doktrina Ideja. Drevna tevtonska ideja o Bogu je takođe nezamisliva bez duhovne slobode. Isus je takođe govorio o carstvu nebeskom u nama. Snaga duhovnog traženja već se pokazuje u svetskom lutalici, Odinu. Može se videti u tražiocu i verniku, Ekhartu. I vidimo to u svim velikim ljudima od Lutera do Lagarda. Ova duša je takođe živela u poštovanom Tomi Akvinskom i u većini zapadnih Otaca Crkve.

Analogia entis – ako se izostavi pretpostavka stvaranja sveta iz ničega – nametnuta je nordijsko-evropskom duhu od Starog zaveta. Rimski sistem nije usavršen od Isusa. Pre, to je dokazani kompromis između Sirije-Afrike i Evrope, za koji su iskovane sve moguće vrste duhovne sinteze. Rimski autoriteti su dali arogantnu deklaraciju da postoje delovi katoličke doktrine koji jedini mogu doneti spasenje. Rim jedva da je mogao tolerisati Tomu i njegovog protivnika, Dunsa Skota. Tako više nije bilo slučaj sa Ekhartom, jer bi prihvatanje potonjeg signaliziralo otpuštanje Jehovе. Otpuštanje ovog tiranskog Boga bi bilo sinonimno sa svrgavanjem njegovog papskog predstavnika. Od tada, evropski duhovni razvoj je išao svojim putem bez, pored i protiv Rima – iako je potonji, gde je mogao, pokušavao da ga zgazi. Ako ovo gušenje nije uspelo, onda je nova ideja samo uključena i definisana kao ‘rano katolicizam’. Suštinski, rimska ideja ‘demona uzdignutog u Boga’ nužno je zahtevala uništenje duše i njene sposobnosti za voljenje: atentat na polarnost duhovnog bića. Kroz analogia entis, moderna rimska jezuitska filozofija religije pokušava da izbegne svoju nesrećnu posledicu. Rim je iskoristio stare platonske ideje bića i postajanja. Mi težimo u večnom postajanju ali sa svešću o biću koje postaje. Zbog rimsko-jevrejske falsifikacije, ova nordijska ideja samorealizacije dobila je značenje kretanja prema Bogu. Učinila je to sa takvim efektom da smo, od samousavršavanja, došli da predstavljamo samo bezobličnu glinu ili leš. Ove prividne ustupke rimskog jehovaizma duhovno svesnom Zapadu – sa njegovom sposobnošću za voljenje – još uvek nisu namamile mnoge da padnu pod uticaj Rima. Da je prava priroda Rima bila otkrivena i razotkrivena, odavno bi prošla. Da li sebe darujem duhovnom slobodom, kao što je Ekhart učinio, ili se ropski klanjam pred gospodarom, kao što je Ignacije učinio, važno je samo unutar konteksta određenog sistema. Neki su mešani kao glina, korišćeni kao štap, ili pretvoreni u lešolikog roba. To su stvari koje kuju razliku između čoveka i čoveka, sistema i sistema, i u poslednjoj analizi, između rase i bastardizma. Rimski Jehova znači magijski despotizam i magijsko stvaranje iz ničega – ideje koje su lude za nama.

NORDIJSKA MISTIKA

Nordijski Zapad kaže: Bog i ja su duhovna polarnost. Svako savršeno jedinstvo je čin stvaranja koji poziva obnovljene dinamičke sile. Prava nordijska duša u svom najvišem obliku uvek leti prema Bogu. Ona uvek dolazi ovde od Boga. Istovremeno ona miruje u Bogu i počiva u sebi. Ovo jedinstvo, osećano istovremeno kao davanje i samosvest, naziva se ‘nordijskom mistikom’. Rimska mistika znači, fundamentalno, nemogući zahtev za ukidanjem polarnosti i onoga što je dinamičko; ona znači potčinjavanje čovečanstva. Rimska filozofija ne stoji, kako tvrdi, izvan tri vrste duhovnih orijentacija u obliku imanencije, transcendencije i transcendentalizma. Ona ih sve utelovljuje, ali predstavlja pokušaj kompromisa, vezujući delove unutar jevrejsko-sirijsko-afričkog verovanja. Rimska doktrina ne teče kroz svet iz jednog centra u hiljadu potoka. Pre, ona oblači svoju sirijsku osnovu pozajmljenim i pogrešno predstavljenim učenjem nordijskog čoveka – koje je on izgradio u svom svetu ideja – u potpuno drugačijoj narodnoj ličnosti.

Ovde je poreklo problema našeg postojanja u svetu, našeg bića ovde, našeg bića kao takvog. Sa svojom tvrdnjom o Božjem stvaranju sveta iz ničega, jevrejsko-rimska doktrina proklamuje kauzalnu vezu između stvaraoca i stvorenja. Ona tako transformiše pogled primenljiv samo na ovaj svet u metafizičku oblast. Čak i danas, ona tvrdi svoj položaj da predstavlja stvaraoca. Germanski duh je bio u sukobu sa ovim monstruoznim fundamentalnim principom od prvog. Čak i najstariji nordijski mit o stvaranju, indijski, ne prepoznaje ideju ništavila. On govori samo o fluktuaciji, promeni, haosu. On zamišlja kosmos kao nastao iz principa uređenja koji radi protiv haosa. On razmišlja o ideji ‘onoga koji donosi red’, ali ne onoga koji stvara nešto iz prvobitne praznine. On odbacuje stvaranje ex nihilo retoričkim pitanjem. Odakle dolaze stvaranje i stvaralac? Dalje, On, koji je doneo stvaranje, Koji ga posmatra u nebeskoj najvišoj svetlosti. Ko je stvorio ili nije stvorio, Ko zna to, ili on ne zna?

Indijski monizam je zapravo rođen od oštrog dualizma: duša sama je smatrana suštinskom; materija, kao zabluda koju treba prevazići. Stvaranje materije, čak i iz ničega, bi izgledalo svakom arijskom Indijcu kao bogohulni materijalizam. U indijskom mitu o stvaranju, slično raspoloženje prevladava kao u Heladi i Germaniji: haos se uređuje u volju, pod zakonom, ali svet nikada ne nastaje iz ničega, kao što su sirijsko-afrički oci pustinje učili, i kao što je Rim preuzeo sa svojim demonom Jehovom.

Šilerova tvrdnja: „Ako mislim na Boga, odustajem od stvaraoca“, označava u najsažetijem obliku jasno odbacivanje od arijevsko-nordijske duše magijskog povezivanja stvaraoca i stvorenja, kao Boga i bezčasnog stvorenja. Rim je pomešao Izidu, Horusa, Jehovu, Platona, Aristotela, Isusa, Tomu i slično. Rim želi da nam nametne ovu verziju bića kao takvog na empirijsko postojanje rasa i naroda. Gde ovo nije uspešno, Rim će ga učiniti da se uvuče laskavim falsifikatima, osakaćivanjem našeg organskog postojanja. Onda okuplja sve one koji su duhovno i rasno osakaćeni pod katoličkim krovom. Do sada, samo se malo opozicije okupilo koje je sposobno da spreči ovo masovno uništenje naroda. Jedan veliki čovek – Martin Luter – pobio je rimsku filozofiju medicine-mana; drugi se borio protiv nje sam; treći se okrenuo drugim zadacima. Sistematsko obezbeđenje Evrope od ovog dalekosežnog napada još uvek nije počelo. U ovoj borbi, luteranstvo je nažalost saveznik sa Rimom. Uprkos svojim protestima, luteranstvo se zatvorilo od života svojom zakletvom jevrejskoj Bibliji. Ono je takođe propovedalo svoj pogled na naše biće kao takvo bez usmeravanja prema organskom postojanju. Danas, buđenje konačno počinje iz ovog hipnotičkog stanja. Mi ne prilazimo životu iz konformističke dogme, posebno ne one jevrejsko-rimsko-afričkog porekla. Mi želimo da odredimo neophodnost našeg duhovnog bića kao takvog, baš kao što je Majstor Ekhart nekada težio da učini. Ali biće ove vrste ima kao suštinu rasno povezanu dušu sa njenim neophodnim najvišim vrednostima časti i slobode. Ove najviše vrednosti određuju strukturu drugih, nižih vrednosti. Ova rasna-duša živi i razvija se u prirodi. Ona budi određene kvalitete i potiskuje druge. Ove sile rase, duše i prirode su večni preduslovi postojanja i života, iz kojih kultura, verovanje, umetnost i slično, proizlaze kao duhovno biće. Ovo je konačno unutrašnje povlačenje, nova buduća mit našeg života.

Paracelzus je bio probuđen čovek koji je živeo u svetu naduvanih apstraktnih naučnika koji su bili otuđeni od naroda. Samozvani autoriteti iz Grčke, Rima i Arabije trovali su živo ljudsko telo, čineći bolesne još gorim i, uprkos svim međusobnim svađama, stojeći kao zid protiv genija Paracelzusa koji je posezao dole istražujući u prvobitne osnove postojanja. Teofrast fon Hohenhajm – takođe zvan Paracelzus – bio je genije kasnijeg doba. Njegov zadatak je bio da istraži prirodu u totalitetu njenih zakona, i da evaluira lekove kao strukturalna sredstva koja unapređuju životni proces našeg tela. Njegova istraživanja nisu bila povezana sa magijskim mešavinama. Ove stvari su gonile fon Hohenhajma kroz svet njegovog doba. Bio je mrzeo i strahovan, jer je imao pečat disidentskog genija. On nije smatrao crkve i oltare, dogme i reči, stvarima po sebi. Pre, on ih je evaluirao prema tome koliko duboko su ukorenjene u prirodi i rasnoj krvi. Fon Hohenhajm je postao glasni vođa svih nemačkih prirodnih naučnika i mistika, veliki propovednik našeg postojanja, našeg postojanja u svetu. Da bi se uzdigao od Zemlje, fon Hohenhajm je posegao za zvezdama kao Majstor Ekhart, i majstorski, a ipak skromno, uklopio se u velike zakone univerzuma. Bio je pun blaženstva sa čistim notama slavuja, sa neizrecivim, prelivajućim stvaranjem sopstvenog srca. Sa svojom anti-rimskom religijom, svojim moralnim učenjima i svojom kritikom saznanja, Ekhart se svesno odvojio – zaista naglo – od svih osnovnih tenzija i rimske i kasnije luteranske crkve. Umesto statičkog jevrejsko-rimskog pogleda, on tvrdi dinamiku nordijske zapadne duše; umesto monističkog nasilja, on zahteva prepoznavanje dualizma celog života; umesto doktrine potčinjavanja i blaženog ropstva, on propoveda veru u slobodu duše i volje; umesto crkvene arogancije predstavnika Boga, on postavlja čast i plemenitost duhovne ličnosti; umesto zanesene, samopotčinjavajuće ljubavi, on nudi aristokratski ideal lične duhovne odvojenosti i usamljenosti; umesto nasilja nad prirodom pojavljuje se njeno usavršavanje. I sve ovo znači da umesto jevrejsko-rimskog pogleda na svet, nordijska duhovna vera pojavljuje se kao unutrašnja strana nemačkog tevtonskog čoveka – nordijske rase.

Ekhart je znao da govori samo malobrojnima unutar Crkve; zato je često imao posla sa jeretičkim beginkama i begardima, propovedajući im i imajući duge razgovore sa njima. Oni govore o njemu kao o bratu Ekhartu. Dok je odbacivao, komad po komad, rimske-sirijske konformističke dogme, nikada nije govorio protiv jeretika ni u jednoj od svojih propovedi. Želeo je da traži i ujedini ljude koji imaju slične poglede unutar Crkve. Ovo je bio njegov cilj u Erfurtu, Strazburu, Kelnu i Pragu. Ekhart je potpuno odbio pogled da može postojati doktrine u kojima se jednostavno mora verovati, samo zato što se to zahteva od njegovih superiora ili od tradicije. Da bi potkrepio ovu tvrdnju, pozvao se na razum i na doktrinu slobode duše. Rekao je svojim slušaocima da ako žele da slede njegova učenja, moraju biti spremni da stoje, telom i dušom, sa istinom. Oni koji su, kao i uvek, pokušavali da potkopaju istinu bili su tu da odbiju i pobiju njegove duhovne ideje. Kada je Ekhart propovedao u Kelnu, vatre Inkvizicije gorele su na lomači oko njega. Čak i unutar sopstvenog reda, mnogi su se žalili da je previše govorio na narodnom jeziku običnim ljudima o stvarima koje mogu dovesti do jeretištva. Nadbiskup Kelna je onda prijavio Ekharta papi. Rimski pontif bi rado eliminisao njega, ali mu je bila potrebna politička podrška dominikanaca u njegovim borbama sa Carem, i tako nije mogao da priušti da spali njihovu duhovnu glavu. Zato je Ekhartov slučaj istražen od člana reda, koji ga je oslobodio. Takvo oslobođenje bi bilo nemoguće prema dogmi nepogrešivosti na početku „slobodnog“ 20. veka. I onda je Inkvizicija pristupila svom radu. 24. januara 1327, Ekhart je odbacio njihov upad kao samovoljan čin, i pozvao svoje neprijatelje da se pojave pred Papom u maju 1327. Slična deklaracija Ekharta u Dominikanskoj crkvi u Kelnu završila se rečima: „Bez, posledično, napuštanja nijednog od mojih principa, ja ću poboljšati ili povući sve one o kojima se može dokazati da su zasnovane na pogrešnoj upotrebi razuma.“ U skladu sa njihovom logikom, Ekhartova deklaracija je potpuno odbačena od pobožnih inkvizitora kao frivolna. Ali pre nego što je mogao da putuje papi, umro je. U svakom slučaju, velika moć koja je mogla da stvori nemačku crkvu iz rimske bila je slomljena. Njegova nemačka religija je kasnije zvanično osuđena od Rima. Isprva, prema utvrđenoj metodi, i da obmane njegove pristalice, Ekhartovo odricanje je emitovano kao opšta apologija – iako je Ekhart, naprotiv, bio spreman da brani svoja učenja sa najvećom žestinom. Karakteristično je za njegovu duhovnu slobodu da nije prizvao crkvene dogme; zaista, čak ni Bibliju, kao što je Luter učinio kasnije, već je zasnovao svoje argumente isključivo na slobodnom racionalnom opažanju. Posle ove prve falsifikacije, pobožni sledbenici Rima su ispravili Majstora Ekharta, i rangirali ga kao duhovnog učenika Tome Akvinskog.

CRKVA OPADA

Od 13. veka nadalje, postojalo je opšte raspadanje katoličkog centra, sa odgovarajućom degeneracijom Crkve i sveštenstva u svim nacijama. Mase bi izgubile svoju lažnu veru takođe da nije bilo nekoliko vodećih ličnosti koje su, posvećujući sve svoje energije, spasavale situaciju opet i opet. Kao reakcija na ovu degeneraciju, u 13. veku, formirana su Društva braće i sestara Slobodnog duha, koji su bili preteče mistike. Beginke i begardi su radili sa njima u istim krugovima u kojima je Majstor Ekhart takođe održavao bliske kontakte. Ovo pobožno, ali necrkveno, kretanje prolazilo je izvan i unutar Crkve kao širok potok kroz nemačke zemlje. Iznad svega ostalog, ovi pokreti su zahvatili osnovni princip skoro izumrlog arijskog sistema kao alat da uče religiju na narodnom jeziku. Ovo je tačka na kojoj je počela trajna borba između narodnih ideja i rimsko-jevrejske Crkve. Papa Grgur VII je opisao upotrebu narodnog jezika u svetom bogosluženju kao aroganciju. Pravo narodno osećanje je odbacivalo tuđinski latinski jezik, koji se smatrao i neshvatljivim i mehanički-ponavljajućom magijskom formulom. Religiozni nemački pokret oko sredine 13. veka prkosio je narodno-neprijateljskom Rimu, i pristupio je narodnom jeziku u bogosluženju. Propovedi i doktrinalni govori više nisu bili govoreni na latinskom već na nemačkom. I najveći pionir ove inovacije bio je Ekhart, koga su njegovi učenici i imitatori – među ostalima, Hajnrih Zuzo i Johanes Tauler – uvek zvali blaženim i svetim učiteljem. Ekhart, čak i ako je morao da piše mnogo na latinskom, učinio je i nemački jezik jezikom nauke. Borio se sa velikim naporom za ovo, da zameni latinsku formaciju rečenice nemačkim utiscima reči. U tome je takođe bio jeretik čiji je rad – zgazjen i polu-zadavljen od Rimokatoličke crkve – nastavio Martin Luter. Tako su stvoreni preduslovi za narodnost. Danas, katolički sveštenici propovedaju na nemačkom, ali cela liturgija, izgovori, i takođe himne i formule molitve još uvek moraju da se mrmljaju na latinskom jeziku. Crkva ne može da odustane od ovoga jer mora da sačuva svoj ne-nacionalni karakter. Ali narod uskoro možda više neće tolerisati ovaj tuđinski paganski ostatak. Fundamentalno, nema razlike između Tibeta koji okreće svoj molitveni točak i nemačkog seljaka koji se moli na latinskom. Obe označavaju samo mehaničku praksu, u kontrastu sa stvarnom religioznom apsorpcijom.

Pravi Ekhart je onda nestao, zahvaljujući rimskim falsifikatima, iz očiju nemačkog naroda. Istina, religiozni talas je prošao preko zemlje Vidukinda, niz Rajnu, i svuda su se pojavili vernici u slobodi duše: Zuzo i Tauler, Ruisbruk i Grotes, Beme i Angelus Silesijus. Ali najveća moć duše, najlepši san nemačkog naroda, umro je prerano; sve kasnije je samo – gledano objektivno – odraz Ekhartove velike duše. Iz njegove muževnosti razvio se narodni entuzijazam; iz njegove moćne ljubavi izrasla je slatka ekstaza. Struja ženstvene mistike ponovo je potekla u krilo Rimokatoličke crkve. Luterovo delo je konačno probilo tuđinsku koru, ali, uprkos svojoj čežnji, nikada nije našao put nazad do duhovne dubine Majstora Ekharta, i nikada se nije vratio njegovoj duhovnoj slobodi. Njegova crkva, neslobodna od prvog dana nadalje, osušila se na jednom mestu i postala jalova na drugom. Nemačka duša je morala tražiti put drugi od onog Crkve. Udara na ovo u umetnosti. Kada je duh Ekharta utihnuo, germansko slikarstvo se uzdiglo. Duša J. S. Baha je odzvanjala; Geteov Faust je komponovan; Betovenova Deveta; Kantova filozofija. Ono što je bilo najdublje i najjače još uvek je došlo iz Ekhartovog učenja – nešto što više od svega izgleda proročki usmereno na narod naših vremena.

Ekhart završava propoved O carstvu Božjem sledećim rečima: „Ovaj govor je samo za one koji su već našli njegovu poruku u svojim sopstvenim životima, ili barem čeznu za njom u svojim srcima. Da nam se ovo otkrije, pomozi nam Bože.“ Tako su njegove reči usmerene samo na one duhovno srodne. Njegovo učenje se proteže na sve unutrašnje ili plemenite ljude, i ovde se otkriva misterija koja je samo danas ponovo rođena u novi život. U propovedi o 2. Korinćanima 1:2, Ekhart razlikuje krv i telo. Pod krvlju, on razume – i tako veruje sa svetim Jovanom – sve „u čovečanstvu što nije podložno volji“. Tako, ono što deluje u nesvesnom je protivteža duši. I u drugom odlomku, Ekhart kaže, o Mateju 10:28, „Najplemenitije u čoveku je krv – kada želi ono što je ispravno. Ali najpodlije u čoveku je krv – kada želi zlo.“

RASA I DUŠA

Sa ovim, poslednja dopunska reč je izgovorena; pored Mita Večne Slobodne Duše stoji još jedan: Mit, Religija, Krvi. Jedno odgovara drugom a da mi ne znamo da je ovde uzrok i posledica prisutna. Rasa i ja, krv i duša, stoje u najbližoj vezi. Učenje Majstora Ekharta nije pogodno za nitkove, niti za onu rasnu mešavinu tuđinskog tipa koja se uvukla u srce Evrope sa istoka i formira najposlušniji element Rima. Ekhartovo učenje o duši je usmereno na one srodne krvi, osobe koje imaju slične živote ili poseduju viziju kao čežnju svog srca – ne na duhovno tuđe i neprijateljske po krvi.

Majstor Ekhart onda govori narodno kredo: „Nijedna posuda ne može držati dve vrste pića u sebi: ako treba da drži vino, mora se izliti voda tako da ni kap ne ostane.“ I dalje: „Treba poštovati manire drugih ljudi, i ne prezirati ničije manire.“ Ponovo: „Nemoguće je da svi ljudi slede dva puta istovremeno.“ I, onda ponovo: „Jer često, ono što je život jednom, je smrt drugom.“ To je potpuna suprotnost onome što nas uče Crkva Rima – i na kraju takođe i Vitenberg. Ove hrišćanske crkve žele da nas sve – bilo bele, žute ili crne – nametnu na jedan put, u jedan oblik, i pod jednu dogmu. Ove stvari su otrovale naše duše, naše evropsko rasno nasleđe. Ono što je bilo njegov život bio je naša smrt. Ali mi nismo umrli, jer imamo moć germanske duše koja je do sada sprečila konačnu pobedu Rima i Jerusalima. U Majstoru Ekhartu, nordijska duša je došla do samosvesti po prvi put. Svi kasniji veliki ljudi hodaju u imitaciji Ekharta. Iz učenja ove velike duše može – i hoće – nemačka vera biti ponovo rođena.

GETE, MISLILAC

Ekhart deli duhovnu srodnost sa Geteom, čiji je ceo rad takođe bio ukorenjen u slobodi duše i u posvećenosti stvaralačkom životu. Umetnik Gete je prirodno naglasio ovo na mnogo određeniji način nego religiozni mistik Ekhart. Gete je proveo svoj život viseći između dva sveta. Ako je jedan pretnio da ga zarobi, onda bi strasno pobegao u drugi. Majstor Ekhart je govorio, sa jedne strane, o usamljenosti, i radu sa druge, dok je Gete ova dva stanja nazivao ‘umom’ i ‘delom’. Um označava skidanje briga sveta, širenje duše koja prolazi u beskonačnost, i delo je bilo usmereno na stvaranje u ovom svetu. Kao Majstor Ekhart, Gete je naglašavao opet i opet zakon našeg postojanja: Da su um i delo ritmički naizmenični, samo-uslovljavajući, i međusobno unapređujući suštine čoveka; da jedno aludira na drugo, dozvoljavajući mu da bude prepoznato i postane stvaralačko. Da se povuče iz sveta i živi za samokontemplaciju ne unapređuje naše samosaznanje: Čovek zapravo može da posmatra i sluša sebe samo kada je aktivno angažovan. Ko god je stekao naviku da testira delo na mišljenju i mišljenje na delu nije mogao da pogreši; i, ako je pogrešio, onda bi uskoro našao sebe nazad na pravom putu. Um, koji je uvek bio vladajući organ u nama Indo-Evropljanima, ne treba stalno podsticanje; i tako mi takođe nalazimo, sa Geteom, malo podsticaja na delo. On se bavi ograničavanjem dela. Moram priznati da mi je velika, impresivno-zvučna fraza – „Upoznaj Sebe“ – uvek izgledala sumnjiva od samog početka, kao lukava naprava fabrikovana iz celog platna od sveštenika koji bi zbunili ljude zahtevajući od njih nemoguće. Takvi lažni proroci žele da odvrate ljude, od akcije usmerene ka spoljašnjem svetu i u lažnu unutrašnju kontemplaciju. Ljudi se poznaju samo ukoliko poznaju svet u kojem postaju svesni sebe. Svaki novi objekt koji je pravilno pregledan otvara novu mogućnost u nama. ‘Razumevanje’ ne može ništa da učini da izleči patnje duše, i ‘razum’ može manje, ali odlučno delo sa druge strane može sve. Gete je potrošio mnogo svoje stvaralačke energije promovišući vrline intelektualne aktivnosti. Najveća himna ljudskoj aktivnosti je njegov Faust. Posle istraživanja i prodiranja sve nauke, sve ljubavi i patnje, Faust je oslobođen kroz delo, to jest, akciju. Za njegov moćni duh koji je uvek težio da shvati beskonačno, konačno delo, i brana vodene bujice, mišljenje je bilo najkorisnija sposobnost čoveka, završni kamen života, alat za osvajanje nepoznatog.

Plemenito delo nalazi svoj vrhunac u umetničkim delima. Kao što je Gete napisao: „Pravi umetnik otvara um, jer gde reči omanu, dela govore.“ I ponovo: „Ko iskusi suštinu stvari u ranom dobu, stiže udobno do slobode.“ Dalje, majstor je napisao: Čovek treba samo da se izjavi slobodnim, da oseti trenutak. Ako se usudi da se izjavi konačnim, onda se oseća slobodnim. Majstor je ko god ima uvid da je ograničenje takođe neophodna etapa do najvišeg razvoja, čak i za najveći duh. Gete pita: „Kako čovek može naučiti da upozna sebe? Čovek sebe ne poznaje kroz introspekciju, već kroz delo. Pokušajte da činite svoju dužnost i odmah znate šta je u vama. Dužnost je zahtev dana.“ Na drugom mestu Gete je napisao: „Jer čoveku je nesreća kada bilo kakva ideja uzme čvrst koren u njemu koja nema uticaja na aktivni život, ili koja ga odvlači od potonjeg.“ On je takođe napisao da: „U mom mišljenju, odlučnost je stvar najvrednija poštovanja u čoveku. To je uvek nesreća kada je čovek uzrokovan da teži za nečim sa čim se ne može disciplinirati redovnom samoaktivnošću.“ Zato čak i najmanji čovek može biti potpun ako se: kreće unutar granica svojih sposobnosti. Materijalni svet je spreman za nas da stvaramo. Na duhovnom putu, uključenost i slobodna aktivnost regulisana ljubavlju se uvek nalazi. Da pomeri ova dva sveta uzajamno, da manifestuje njihove uzajamne kvalitete u prolaznom obliku života – to je najviši oblik u koji čovek mora da se oblikuje.

Kada je Gete zasitio sva svoja čula u Rimu, napisao je: „Želim da ne znam ništa više uopšte osim kako da stvorim nešto i vežbam svoj um pravilno.“ Ali odmah posle kaže: „Nova epoha počinje sa mnom. Moj um je sada tako proširen kroz viđenje i posmatranje toliko da moram ograničiti sebe na neku novu vrstu rada.“ Na drugom mestu on kaže u sažetku: „Proveo sam ceo život komponujući i posmatrajući, sintetički i analitički. Sistola i dijastola ljudskog duha bila je, za mene, drugo crtanje daha.“ Kada je Šiler umro, on je rekao, da kontroliše svoj očaj: „Kada sam ponovo stekao kontrolu nad sobom, pogledao sam okolo za aktivnim diverzijama.“ I ponovo, kada je 1823. bio mučen teškim patnjama posle što je izgubio sina, prizvao je u sećanje ono što se već činilo da se izgubilo u onostranom, i proklamovao: „I sada napred – preko grobova!“

NORDIJSKI ZAPAD

Geteovo duhovno stanje suštinski liči na stvarne živote svih velikih ljudi nordijskog Zapada. Da Vinči, na primer, je prizvao neshvatljiv transcendentalni svet u svojoj svetoj Svetoj Ani, u očima svog Jovana Krstitelja, i u licu svog Hrista. Istovremeno je bio inženjer, hladnokrvni tehničar koji nije mogao da smisli dovoljno da učini prirodu uslužnom čoveku. Moglo bi se ponuditi mišljenje o mnogim rečima Da Vinčija, da bi mogle poticati iz usta Getea. Slično sa Betovenom, blistavi šerco se iznenada pojavljuje posle najdubljeg mističnog zanosa, i njegova Oda radosti (9. simfonija) je najdirljivija pesma usamljenosti. Betoven, koji se činio da nestaje u svojim snovima, u isto vreme je izgovorio reči dinamičkog zapadnog čoveka: „Snaga je moralnost ljudi koji se ističu pred drugima. To je takođe moja.“ Takođe: „Zgrabiti sudbinu za grlo“... je kako je predstavljao svoj cilj. Slične duboke izraze takođe su formirale Mikelanđelovu ličnost. Treba pročitati njegove sonete Vitoriji Koloni, i onda stati pred njegove Sibile i njegovog svetsko-osuđujućeg Hrista. Takođe nam postaje jasno da zapadna mistika ne isključuje život već, naprotiv, izabrala je stvaralačko postojanje kao partnera. Da bi se unapredila, ona ima potrebu za antitezom. Što je herojskija duša, to moćnija spoljašnja dela; što je odvojenija ličnost, to blistavija dela. Dinamička germanska priroda se nikada ne izražava u bekstvu od sveta, već u njegovom prevazilaženju, u borbi sa njim. Ovo se događa na dvostruki način: u božanskoj, religioznoj i umetničkoj metafizici, i u luciferskom empirizmu. Nijedna druga rasa nije, na isti način, poslala preko globusa istraživača za istraživačem – ljude koji nisu bili samo inovatori već otkrivači u pravom smislu. Bio je to nordijski Zapad i njegovi heroji koji su preoblikovali haos onoga što su našli u pravi kosmos – uređeni svet. Nordijski ljudi su posetili tamne kontinente, hladne polarne regione, tropske šume, gole stepe, udaljena mora, nepristupačne reke i jezera i visoke planine. Ljudi u svim vremenima i na mnogim mestima sanjali su o letenju kroz prostor, ali samo u nordijskom čoveku ova čežnja je postala sila koja je dovela do izuma. Onaj ko nikada nije osetio moć silovitog prevazilaženja vremena i prostora, onaj ko nije osetio, usred mašina i gvožđara, usred međusobnog delovanja hiljadu točkova, puls-bijanje materijalnog osvajanja sveta, nije razumeo ovu jednu stranu germansko-evropske duše, i neće razumeti drugu mističnu stranu. Podsetite se iznenadnog izliva stogodišnjeg Fausta: „Nekoliko drveća koje nije moje kvari posedovanje sveta za mene.“ Ovde se ne pokazuje samo pohlepa za bogatstvom i visokim životom, već nagon gospodara koji oseća blaženstvo u zapovedanju.

Mora se razlikovati između onoga što je lucifersko [dobro] i onoga što pripada satanskom [zlo]. ‘Satansko’ opisuje moralnu stranu mehanističkog osvajanja sveta. Ono je diktirano čisto instinktivnim motivima. Ono se vidi u jevrejskom stavu prema svetu. ‘Lucifersko’ opisuje borbu za potčinjavanje materije bez posedovanja preduslova subjektivnog interesa kao pokretačkog motiva. Prvo proističe iz nestvaralačkog karaktera, i posledično nikada neće naći ništa, nikada neće otkriti, nikada stvarno izumeti; dok drugo primorava prirodne zakone uz pomoć prirodnih zakona, prati njihov trag, i gradi dela da učini materiju korisnom. Lako je razumeti da lucifersko osvajanje sveta može lako postati satansko. Zbog ovog razloga, u principijelno luciferskoj eri, kakva je ona koja je nestala u Svetskom ratu, jevrejstvo nužno nalazi dvostruko lako da se uvuče i traži svoje mogućnosti za profit.

VEČNI JEVREJIN

Postoji dalji kontrast. Proučavajući istoriju i književnost Jevreja, čovek nalazi skoro ništa osim energične, beskrajno zauzete aktivnosti, potpuno jednostrane koncentracije svih energija na materijalno blagostanje. Iz ove prave amoralne dispozicije duha, moralni kod potiče koji prepoznaje samo jedno: Ličnu prednost Jevrejina. Ovo, zauzvrat, rezultira religiozno i moralno dozvoljenom krivokletstvom, talmudskom religijom pravne laži. Sve prirodno egoističke dispozicije dobijaju pojačanje energije koje im je dozvoljeno od moralnosti. Ali kao što je slučaj kod skoro svih naroda sveta gde su religiozne i moralne ideje i vrednosti postavljene na put čisto instinktivnim hirovima i nedostatku kontrole, sa Jevrejima je obrnuto. Tako, 2.500 godina vidimo večno istu sliku. Pohlepan za dobrima ovog sveta, Jevrejin se kreće od grada do grada, od zemlje do zemlje, i ostaje tamo gde nalazi najmanji otpor svojoj parazitskoj poslovnoj aktivnosti. On je odbijen ali se vraća ponovo. Jedna generacija je uništena i druga počinje nepromenljivo istu igru. Žonglerski i polu-demonski, smešan i tragičan u isto vreme, prezirući sve superiorno dok se ipak oseća nevinim, vidimo da je lišen sposobnosti razumevanja bilo čega osim sebe. Večno on operiše pod satanskim imenom, i ostaje uvek isti, uvek žarko verujući u svoju misiju, i ipak zauvek jalov i osuđen parazit.

Večni Jevrejin formira potpunu suprotnost Budi, Lao Cuu. Sa jednim, mir, sa drugim, aktivnost; sa jedne strane, dobrota, sa druge, lukavost; sa jednim, mir, sa drugim, bezdana mržnja prema svim narodima sveta; sa jednim, razumevanje svega, sa drugim, potpuna nesposobnost i nedostatak razumevanja.

NORDIJSKI IDEALIZAM

Podjednako daleko udaljen od obe antiteze stoji nordijska ideja. To je novi univerzum po sebi. Mir Getea, spokoj Lao Cua, dela Bismarka nisu u istoj ligi sa aktivnostima Rotšilda. Germanski nema ni kineski mir niti jevrejsku aktivnost u smislu ličnosti. Naši ciljevi, naše metode i naše misli su potpuno različiti od onih Kineza i Jevrejina. Nordijski čovek duboko veruje u večni zakon prirode: on zna da je manifestno povezan sa njim. On ne prezire prirodu već je prihvata kao alegoriju nečega natprirodnog. Ali on vidi u nen-prirodi nešto drugo od puke samovolje. On se ne zadovoljava verom u besmrtnost kao takvu, jer je zapanjen svakom samo-opservacijom o jedinstvenosti svog ne-prirodnog ja. On takođe nalazi suštinski drugačiju prirodu sa svakom drugom osobom, takođe skrivajući u sebi jednako bogat mikrokozam sa mnogim referencama. Ako Lao Cu kaže da savršeni čovek ne dolazi u sukob sa drugima jer svi imaju isti pravac, onda se, u poređenju sa nordijskim osećanjem, ovde vidi stav indiferentnosti koji ostavlja putnika neobraćajući pažnju, želeći samo da tiho sledi svoj sopstveni kurs. Ovde, onda, suočavamo se sa pitanjem da li ova naizgled velika i lepa smirenost Kineza zapravo ne označava unutrašnji nedostatak kretanja duše – obrnutu stranu unutrašnjosti praktično lišene života.

Filozofija Istoka

Indijski mistik je takođe učio da drugi slede isti put do kraja. On je verovao da može da kaže velike reči – Ti Si To (Tat tvam asi) – svakom stvorenju ovog sveta; ali naglasak njegovog metafizičkog pogleda je daleko od logičkih zaključaka Kineza. Lao Cu se posvetio moralnoj strani naše prirode i dozvolio metafizičkom da miruje u sebi. On je propovedao doktrinu časti prema časnima i nečasnima podjednako, i ljubav prema prijatelju i neprijatelju. Ovo je prava dobrota, jednako usmerena prema plemenitim ljudima. Indijac je potpuno apsorbovan u metafizičkoj strani čoveka. On polaže tako veliku težinu na ovo da na kraju stiže do pogleda da delo kao takvo ne može nauditi učesniku koji deli u Atman-Brahmanu. On neće biti okaljan delima, zlom. Sve što je materijalno je samo obmana i privid; ono što mu se događa mu je svejedno. Čovekova individualnost nema dugoročno postojanje. To je ultimativni zaključak Indije. Lao Cu uči neaktivnosti jer je put i pravi način predodređen za svakog čoveka i, delovanjem, traženjem i istraživanjem, samo nesklad i nesreća će slediti. Indijska filozofija je fundamentalno različita od naše. Različite duše i duhovi su manifestni u dve kulture. Postaje zločin raspravljati o jednakosti dobrih ljudi. Indijac veruje da je hiljadu puta lepše i uzvišenije videti sa kakvim bogatstvom duše svaki od nas je došao na ovaj svet. I on i nordijski čovek znaju kako, na različitim mestima na Zemlji, različite duše rade boreći se da se izraze. Retko je da kombinacija i spajanje različitih duša i rasa postigne bilo šta lepo. Obično samo beda sledi rasno mešanje. Visoke namere su inspirisale misionare koji su otišli u Indiju i Kinu, gde su samo uznemirili domaća rasna razvoja. Ali mi trčimo istu opasnost danas kada ljudi dođu i smeju se velikim ljudima Zapada, dok aludiraju na Indiju i Kinu kao velike primere razvoja duše koje Evropljani treba da emuliraju. Koliko god lepo Jajnavalkja govori, koliko god laskave bile Lao Cuove reči, one su za Istok. Ako pokušamo da usvojimo ove ideje, onda smo duhovno izgubljeni. Ili idemo svojim putem ili padamo u haos, u ponor ludila. Mi znamo da svi imamo jednu čežnju: da izađemo iz tame u svetlost, da se pomerimo iz naših zemaljskih veza u večnu nepoznatu. Ali mi priznajemo da ni na koji način nismo zadovoljni znajući da smo, moralno ili metafizički, krenuli istim putem sa drugima. Mi smo takođe zainteresovani za razloge iza našeg osećanja i mišljenja.

Kinezi imaju istoriju od hiljadu tomova, koja nije zaista istorija već hronika; sve do najmanjeg detalja izgleda važno naratoru. Indijac, nasuprot, nije posvetio stvarnu pažnju takvoj profanoj istoriji. On nema stvarnu hroniku, nikakvu svetovnu istoriju. On ima samo svoje mitove, pesme i himne. Nijedna rasa nije tražila da hoda putem drugog razvoja. Jedna nije razumela spoljašnji efekat ličnosti, bilo da je čoveka ili naroda uopšte; druga je to videla kao puki privid i zato nevažno. Germanski čovek se pojavio u svetskoj istoriji kao stvaralac. On je oplovio celu Zemlju. On je otkrio bezbroj svetova. U vrelini tropskog sunca iskopao je praistorijske, davno zaboravljene gradove. Istražio je pesme i mitove. Tražio je legendarne tvrđave. Sa neopisivim naporom, dešifrovao je papirusne svitke, hijeroglife i natpise na glinenim fragmentima. Istražio je hiljadugodišnji malter i kamen. Naučio je sve jezike sveta. Živeo je među Bušmenima, Indijcima, Kinezima i formirao za sebe raznovrsnu sliku duša naroda. Video je tehnologiju, moral, umetnost i religiju kako rastu iz početaka najraznovrsnijih vrsta dela drugačije prirode. Shvatio je ličnost jer je bio sam jedan. Shvatio je aktivnost naroda kao delo, kao oblikovanu duhovnu moć, kao izraz jedinstveno lične unutrašnjosti. On nije samo imao interes u činjenici da ljudi misle i delaju na takav-i-takav način, već nije mirovao dok nije naučio da shvati unutrašnje sile – bile racionalne ili intuitivne – koje su oblikovale sudbinu civilizacija. Bilo je popularno dugo vreme upoređivati Kineze i Nemce, jer oba naroda su bila opsednuta manijom za sakupljanje i pravom bolešću za registrovanjem svega. Ovo upoređenje ostaje potpuno površno. Čovek ne može meriti dušu naroda individualnim karakteristikama već samo dostignućima. Tako Kinez ostaje katalogizator; Nemac, međutim, postao majstor istorijske nauke. On je izgradio svoje zbirke činjenica i dela sa snažnim osećajem i svrhe i usmerenja. Sa jednim, ultimativni kraj je bila mehanička koordinacija; sa drugim, pogled na svet. To je razlika. Talenat Nemca za istraživanje i pisanje istorije je dublji od samo imanja osećaja šta da sačuva ili odbaci. On donosi istinski filozofski pregled svom studiju. On zna koje stvari služe čovečanstvu, civilizaciji i rasi.

Tevtonac – posebno Nemac – oseća u svom srcu vrednost i dostojanstvo ličnosti. On je ispunjen svesnom intuicijom toga, znajući da mora biti osećano kao i znano. On je gonjen vitalnim osećanjem, najvećom aktivnošću duše, da posmatra, istražuje i shvati svoje bližnje. Zato je on shvatio istoriju kao razvoj ličnosti naroda. Tražio je dokaze ljudske moći pod hiljadugodišnjim pepelom i ruševinama. Ovde smo stigli, onda, do jednog od primordijalnih fenomena koji se ne može ni objasniti ni istražiti. Jer germanski duh instinktivno oseća večnost i besmrtnost ličnosti, jer ne osporava intuitivnu svest izraženu kao „Ti Si To“, tako u njemu živi čežnja da istraži ono što se može naučiti o tuđim ličnostima. Grk se nije bavio svojom praistorijom jer smatra vreme, razvoj i ličnost iluzijama. Kinez je sakupio sve podatke svoje prošlosti, čak beležeći pražnjenja creva mandarina. On je sakupio podatke o osobi ali nije naznačio realnosti ličnosti. Germanski čovek se pojavio u svetskoj istoriji kao stvaralac. On je oplovio celu Zemlju. On je otkrio bezbroj svetova...

TEŽNJA ZA BESKONAČNOŠĆU

Svesna interpretacija svake kulture kao izraza nečega nikada ranije postojećeg i nikada ponavljajućeg, nečega tajanstveno jedinstvenog – to je fundamentalno raspoloženje nordijsko-germanskog duha, sa njegovom mistikom delanja. Ovo je razlog zašto su Evropljani mogli da dešifruju hijeroglife i vavilonske glinene fragmente. Iz istog razloga, cele generacije su posvetile svoju stvaralačku moć u iskopavanjima u Grčkoj i Egiptu i na Gangesu i Eufratu. Tražili su da ponovo zarobe i protumače taj duh. Da je evropski duh označavao samo oblikovanje spoljašnje ličnosti, onda se ovo organsko širenje i koncentracija nikada ne bi dogodilo. Ovo se zove ‘faustovska duša’: težnja za beskonačnošću u svakom domenu. Ali u osnovi ovoga leži jedinstvenost ličnosti osećana nigde drugde u svetu sa sličnom snagom i dostojanstvom.

Iz ovog osećanja poštovanja prema drugim kulturama i rasama, Johan Herder je bio gonjen da sakupi narodne pesme naroda od Indije do Islanda. U tu svrhu, Gete je prizvao Persiju za nas na očaravajući način. Germanski naučnici su mogli da predstave pred nas realizacije potpuno udaljene – a ipak često veoma bliske – indijske duše. Dali su nam sliku sveta bogatu u svakom pogledu, oštru u kontrastima. Istorija je zato osećana sa velikom svešću; ona se odvija pred očima našeg uma. Sve stoji jedinstveno obojeno i oblikovano, zloslutno i tuđinsko u isto vreme. Usred ovoga, nordijski čovek stoji kao otelotvorenje dostignuća lične svesti – to poslednje misterije postojanja. Ovo unutrašnje raspoloženje je ultimativna osnova onoga što je slomljeno, fragmentarno, napušteno, beskrajno udaljeno u celoj evropskoj kulturi. Don Kihot, Hamlet, Parsifal, Faust, Rembrant, Betoven, Gete, Vagner i Niče, svi su živeli, govorili i stvarali. Oni su svedoci ovog iskustva. Ovde takođe nordijski pojam delanja raste u nešto potpuno drugačije od onoga što je Lao Cu razumeo pod delanjem, ili što se Budi pojavilo kao štetno zbog donošenja patnje. Mora se razlikovati još više ova ideja delanja od one energične jevrejske aktivnosti koja je uvek otkrivala čisto materijalističku svrhu. Pokretačka sila judaizma je uvek materijalni dobitak. Delanje za zapadnog čoveka je izraz unutrašnje suštine u razvoju duše bez zemaljske svrhe. Zato je to oblik naše duhovne aktivnosti. Sledeći ovo, mi zaista živimo ovde na Zemlji po prvi put i za višu svrhu. Mi pripisujemo dostojanstvo delanju koje samo može da nas dovede do saznanja o sebi. Ovde, podsećam na one duboke reči Getea: „Svako dobro promišljeno delo oslobađa novu sposobnost u nama.“ Potpuno drugačija duša govori ovde nego u spisima Lao Cua. Ona je fundamentalno različita od ideja Bude koji je učio četvorostruki sveti put. Lao Cu odbacuje delo samo jer mora uvek biti praćeno delanjem. Buda takođe strahuje od patnje. Ali Gete prihvata patnju, čak vidi je kao neophodnu, kao uzdižuću: „Ko god ne može da očajava, ne treba da živi.“ Kao veliki Majstor Ekhart, on često nalazi duhovno-šireće blaženstvo u jednom trenutku. U iskustvu stvaralačkog dela, cela patnja je učinjena vrednom i tako prevaziđenom. Ništa se ne može uporediti sa ovom moći duše. To je prvenstveno moć, nikako tiha i pomirena sa napuštanjem; pre, ona leti sa širokim krilima iznad svega što je zemaljsko. Značajno je videti kako su veliki pojedinci gledali vitalna, unutrašnja osećanja rase – nasuprot puko spoljašnjim. Ukratko, Kinezu, mir je prevazilaženje delanja, način da se dostigne sopstvena sudbina bez svesnog delanja. Indijcu, neaktivnost označava osvajanje života, prvu etapu prelaska u večnost. Jevrejinu, mir označava izvlačenje prilike koja obećava materijalni uspeh. Smirenost nordijskog čoveka je samo-refleksija pre delanja; ona je mistika i život istovremeno.

Kina i Indija žele, na različite načine, da prevaziđu puls-bijanje života. Jevrejinu, neaktivnost je samo posledica spoljašnjih okolnosti. Severnjak, naprotiv, želi unutrašnje uslovljeni, organski stvaralački ritam. Postoje prirodno samo neki koji su sposobni da nose ovaj nordijski ritam kroz ceo svoj život, kroz sva svoja dela. Ali zbog toga, oni su najveći od našeg duha, naše rase. Kod nekih od naših velikih ljudi, ovaj ritam je aktivan – kod pojedinaca sa proždirućom strašću – sa moćnim udisanjem, kao u delima Da Vinčija, Rembranta, Baha i Getea. Kod drugih, ovaj puls-bij je tekao nasilnije, iznenada, dramatično. Ovo nam se otkriva u delima Mikelanđela, Šekspira i Betovena. Imanuel Kant, koji se mnogima čini kao otelotvorenje umerenosti same, naglasio je kao svoje najdublje uverenje da samo entuzijazmom, najvišom duhovnom spremnošću za delo, može veliko delo biti stvoreno. Ovo je bilo osetljivo samoispovedanje. Iz dela mudraca iz Kenigsberga, čuje se moćno lepršanje krila nordijske duše: Nikada se ništa veliko u svetu ne postiže bez entuzijazma. Zato, takođe, u onome što se tiče našeg odnosa prema delu, duhovni stavovi različitih ljudi stoje pred našim očima. Inače različiti Kinezi i Indijci su na jednoj strani; Jevrejin, kao antiteza i kontradikcija (ne kao duhovni antipod), je na drugoj. I, iznad njih, nordijsko-germanski čovek je antipod oba pravca, zahvatajući oba pola našeg postojanja, kombinujući mistiku i život delanja, nošen dinamičkim vitalnim osećanjem, uzdizan verom u slobodnu stvaralačku volju i plemenitu dušu.

Majstor Ekhart je želeo da postane jedno sa sobom. Ovo je nesumnjivo naša sopstvena ultimativna želja.

POGLAVLJE 3: MISTIKA I DELANJE

Sa svojim raznovrsnim vezama sa Zemljom, pojam časti može se naći otelotvoren u životima nordijskog Vikinga, tevtonskog viteza, pruskog oficira, baltičke Hanze, nemačkog vojnika i nemačkog seljaka. Zajedno sa unutrašnjom slobodom, to je najvažniji zakon koji oblikuje život. Ovaj motiv časti pojavljuje se kao duhovna osnova u poeziji, od drevnih epova nadalje, od Valtera fon der Fogelvejdea i viteških pesama do Klajsta i Getea. Ali postoji još jedna fina grana na kojoj možemo pratiti delovanje nordijske časti, a to je kod nemačkog mistika.

Mistik se sve više oslobađa zamršenosti materijalnog sveta. On prepoznaje da su impulzivni aspekti našeg postojanja, poput zadovoljstva i moći, ili čak takozvanih dobrih dela, nebitni za dobrobit duše. Što više prevazilazi zemaljske veze, to veći, bogatiji i bogolikiji oseća sebe unutrašnje. On otkriva čisto duhovnu moć, osećajući da njegova duša predstavlja centar snage sa kojim se ništa ne može uporediti. Takva sloboda i spokoj duše prema svemu, čak i pred Bogom, otkriva najdublje dubine u koje možemo pratiti nordijske pojmove časti i slobode. To je ta moćna tvrđava duše, ona iskra o kojoj Majstor Ekhart govori opet i opet sa strahopoštovanjem i divljenjem; ona predstavlja najunutrašniju, najosetljiviju, a ipak najjaču suštinu naše rase i kulture.

Ekhart ne daje ovoj najunutrašnijoj suštini ime, jer čisti subjekt opažanja i volje mora biti bezimeni, bez suštine i odvojen od svih oblika vremena i prostora. Međutim, danas se možemo usuditi da opišemo ovu iskru kao metafizičku alegoriju ideja časti i slobode. U poslednjoj analizi, čast i sloboda nisu spoljašnje osobine već duhovne suštine nezavisne od vremena i prostora, koje formiraju tvrđavu iz koje prava volja i razum preduzimaju svoje izlete u svet.

EKHART: „NAJVEĆI APOSTOL“

Pre nego što je mogla potpuno procvetati, radosna poruka nemačke mistike bila je zadavljena anti-evropskom Crkvom svim sredstvima kojima je raspolagala. Ipak, poruka nikada nije umrla. Veliki greh protestantizma bio je što, umesto da sluša potonje, učinio je takozvani Stari zavet narodnom knjigom i bukvalno tumačio jevrejske tekstove. Sadašnji period obnovljene duhovne spremnosti ili će slušati poruku nemačke mistike, ili će završiti pod nogama starih sila pre nego što je imao vremena da se razvije, poput mnogih prošlih pokušaja transformacije od rimsko-jevrejskog trovanja.

Volja, tvrda kao čelik, mora se danas pridružiti tom osvetljenom umu i uzvišenom duhu koji je Majstor Ekhart zahtevao od svojih sledbenika, i koji je dovoljno hrabar da izvuče sve pravilne zaključke iz svog priznanja: Ako želite da imate jezgro, onda morate slomiti ljusku. Prošlo je 600 godina otkako je najveći apostol nordijskog Zapada dao nama našu religiju, posvetivši pun život oslobađanju našeg bića i postajanja od otrova, i prevazilaženju sirijske dogme koja porobljava telo i dušu, i koja budi Boga u našim sopstvenim grudima – carstvo nebesko u nama.

U potrazi za novom duhovnom vezom sa prošlošću, postoje oni među sadašnjim pokretom obnove u Nemačkoj koji žele da se vrate Edi i ciklusu srodnih germanskih ideja. Zahvaljujući njima, pored onoga što je čista fantazija, unutrašnje bogatstvo naših saga i narodnih priča ponovo je postalo vidljivo ispod ruševina i pepela koje su ostavile vatre lomača. Ali, sledeći ovu čežnju da nađe unutrašnju suštinu sa prošlim generacijama i njihovim religioznim alegorijama, nemačka vera previđa da je Votan (Voden, Odin) mrtav kao religiozni oblik. On nije umro od ruke Bonifacija, već od sebe samog. On je dovršio pad bogova tokom mitološke epohe, vremena spokojne prirode. Njegov pad je već bio predviđen u nordijskim pesmama, iako su se izražavale nade za dolazak snažnog odozgo, u svetlu neizbežnog sumraka bogova. Umesto toga, međutim, i na nesreću Evrope, pojavio se sirijski Jehova u obliku svog predstavnika: etrursko-rimski papa.

Odin je bio i jeste mrtav; ali nemački mistik otkrio je snažnog odozgo u svojoj sopstvenoj duši. Valhala bogova sišla je sa maglovite beskonačnosti u grudi ljudi. Otkrivanje i propovedanje neuništive slobode duše bilo je delo spasenja, koje nas je štitilo do danas od svih pokušaja davljenja. Zapadna religiozna istorija je zato skoro isključivo istorija međuverskih prevrata. Prava religija unutar Crkve postojala je samo ukoliko nordijska duša nije mogla biti sprečena da se razvije – kao na primer kod svetog Franje i brata Anđelika – kada je njen odjek u zapadnom čoveku bio previše moćan.

Ponovorođeni nemački čovek pojavio se na sceni po prvi put svesno kod nemačkog mistika, čak i ako u odori svog vremena. Duhovno rođenje naše kulture nije se usavršilo u vreme takozvane Renesanse ili tokom Reformacije – potonji period je bio više onaj spoljašnjeg kolapsa i očajničkih borbi – već u 13. i 14. veku, kada je ideja duhovne ličnosti postala, po prvi put, podržavajuća ideja naše istorije, religije i filozofije života. U ovom periodu, suština naše kasnije kritičke filozofije takođe je svesno anticipirana. Dodatno, večno, metafizičko verovanje nordijskog Zapada proklamovalo je ono što je delovalo na duše mnogih sledećih generacija, ali se nije moglo opšte manifestovati dok vreme nije sazrelo. Više od 300 godina moralo je proći dok ime Hristovo nije označavalo bilo šta za mediteranske narode; oko hiljadu je moralo proći dok ceo Zapad nije bio prožet time. Konfučije je umro, oplakan samo od nekoliko; njegovo obožavanje počelo je 300 godina posle njegove smrti. Pet stotina godina prošlo je pre nego što je prvi hram bio sagrađen njemu. Danas se molitve upućuju Konfučiju kao savršenom svetom. Šest stotina godina takođe je moralo proći preko groba Majstora Ekharta pre nego što je nemačka duša mogla da ga razume. Ali danas, otkrovenje se čini da se širi kroz narod kao svetlost zore, kao da je došlo vreme za apostola Nemca, svetog i blaženog učitelja.

ARISTOKRATSKA DUHOVNA VERA

Svako stvorenje teži svom životu sa ciljem, čak i ako mu je nepoznat. Ljudska duša takođe ima sudbinu, to jest, da stigne do čistog saznanja o sebi i svesti o Bogu. Ali ova duša je rasuta i raširena u svetu čula, prostora i vremena. Čula su aktivna u njoj, i tako slabe – isprva – moć duhovne koncentracije. Preduslov unutrašnjeg delovanja je, zato, povlačenje svih spoljašnjih sila, gašenje svih slika i alegorija. Ova unutrašnja delovanja su namenjena da privuku nebo sebi, kako se kaže da je Isus svedočio i zahtevao od moćnih dušom. Ovaj pokušaj mistika tako zahteva isključenje sveta kao ideje, da bi postao, gde je moguće, svestan, kao čisti subjekt, metafizičke suštine koja živi u nama. Pošto ovo nije potpuno moguće, ideja Boga je stvorena kao novi objekt ove duše da bi na kraju objavila identičnu vrednost duše i Boga. Međutim, ovaj čin je moguć samo pod preduslovom duhovne slobode od svih dogma, svih crkava i svih papa.

Majstor Ekhart, dominikanski sveštenik, ne usteže se da radosno i otvoreno proklamuje ovu fundamentalnu veru svake istinski arijevske prirode. Tokom dugog života on govori o ‘svetlosti duše’ kao bez porekla i nestvorenoj, i propoveda da je Bog postavio dušu u slobodno samoodređenje, tako da od nje ne želi ništa osim njene slobodne volje, niti očekuje od nje ono što ona ne želi. On dalje suprotstavlja dogmu konformističke vere izjavljujući da postoje tri stvari koje dokazuju plemenitost duše. Prva se odnosi na slavu stvorenja (neba); druga, moćnu snagu; i treća, plodnost njenih dela. Pre svakog izlaska u svet, duša mora biti svesna sopstvene lepote. Unutrašnje delo sticanja carstva nebeskog, međutim, može se usavršiti samo kroz slobodu. Vaša duša neće doneti plod dok ne ispunite svoj zadatak, i niti Bog niti vi sami nećete napustiti ove ako ste svoje uneli u svet. Inače, nećete imati mira, i nećete doneti plod. I čak i tada, još uvek je dovoljno uznemirujuće jer je rođeno od duše koja je vezana za spoljašnji svet, i čiji su zadaci kontrolisani, ne od duše rođene u slobodi.

Ako se postavi pitanje zašto je Bog uopšte postao čovek, onda jeretički Ekhart ne odgovara: Da bismo mi jadni grešnici mogli zabeležiti višak dobrih dela. Ali kaže: Odgovaram da je to iz razloga da bi Bog mogao biti rođen u duši na koju sledi radosno kredo: Duša u kojoj Bog treba da bude rođen, mora je napustila vreme, i vreme je napustilo nju, mora uzleteti nagore i stajati potpuno snažno u carstvu Božjem; to je širina i prostranstvo, ipak koje nije ni široko ni prostrano. Tu duša prepoznaje sve stvari, i prepoznaje ih u njihovoj potpunosti. Šta god majstori pišu o tome koliko je široko nebo, ja kažem suprotno da je najmanja moć koja postoji u mojoj duši, šira od celog prostranstva neba!

Sadašnje izlaganje mistike ponavljajuće naglašava samo odricanje od sebe, bacanje sebe Bogu, i vidi u ovom napuštanju suštinu mističnog iskustva. Ovo gledište je razumljivo kada se zna da potiče iz kasne mistike falsifikovane od Rima, i da potiče iz naizgled neiskorenjive pretpostavke da su ja i Bog različiti po suštini. Ali ko god je razumeo Ekharta neće imati poteškoća da utvrdi da je njegovo napuštanje u stvarnosti najviša samosvest, koja se, međutim, ne može prepoznati u ovom svetu drugačije nego kroz antitezu u vremenu i prostoru. Doktrina slobode duše je doktrina slobode od Boga. Doktrina odvojenosti označava potpuno odbacivanje Starog zaveta i njegovih ideja, zajedno sa bolesno-slatkom pseudo-mistikom kasnijih vremena.

Ove reči o sposobnosti duše za neograničeno širenje su istinsko mistično iskustvo. Istovremeno, one označavaju filozofsko prepoznavanje idealnosti prostora, vremena i kauzalnosti koje Ekhart takođe tvrdi u drugim odlomcima – dokazujući i učeći na čak lepšem jeziku nego što je Kant (koji je bio teško opterećen prirodnim naukama i filozofskom sholastikom) mogao da učini 400 godina kasnije.

Nebo je čisto i neometane jasnoće; nije dodirnuto ni vremenom ni prostorom. Ništa telesno nema svoje mesto u njemu, i ono takođe nije uključeno u vreme; njegova transmutacija se događa neverovatnom brzinom. Njegov tok je sam bezvremen, ali iz njegovog toka nastaje vreme. Ništa ne sprečava dušu toliko u saznavanju Boga kao vreme i prostor. Tako, ako duša uopšte treba da opazi Boga, onda ga opaža izvan i iznad prostora. Ako oko treba da posmatra boju, onda prvo mora biti lišeno svih boja. Ako duša treba da vidi Boga, onda ne sme imati ništa zajedničko sa ništavilom.

Bog, kao pozitivan izraz religioznog čoveka, je u filozofskom terminu „stvar po sebi“. On se shvata sa najdubljom refleksijom, ne samo kao različit od impulsa i slike – kao rezultat čega je uništen sav prirodni simbolizam. U drugom odlomku, Ekhart kaže: Sve što ima postojanje u vremenu i prostoru ne pripada Bogu... Duša je potpuna i nedeljiva, istovremeno u stopalu i u oku i u svakom udu... Večno prisutno sada u kojem je Bog stvorio svet, sada u kojem ja govorim u ovom trenutku, je tačno jednako blisko kao juče. I čak i Sudnji dan je tačno jednako blizu njemu u večnosti kao juče.

Slobodan duh poput Ekharta nužno mora izvući zaključak – neprijateljski prema crkvenom učenju – da smrt nije „plata za greh“, kako tvrde teolozi koji žele da nas uplaše, već prirodan i fundamentalno nevažan događaj kojim naše večno biće – koje je bilo pre i biće posle – ni na koji način nije dodirnuto. Sa sjajnim gestom, Ekhart poziva svet: Ja sam sopstveni uzrok, prema svojoj večnoj i vremenskoj prirodi. Samo zbog toga sam rođen. Prema svom večnom načinu rođenja, bio sam ovde od večnosti i jesam i ostaću večno. Samo ono što jesam kao vremensko stvorenje će umreti i postati ništa, jer pripada danu; zato mora, poput vremena, nestati. U mom rođenju sve stvari su takođe rođene, ja sam istovremeno bio uzrok sebe i svih stvari. I da sam želeo, niti ja niti išta drugo ne bi postojalo. I da nisam bio, niti bi Bog bio. I smelo dodaje: „Nije neophodno da se ovo razume.“

Nikada ranije, čak ni u Indiji, nije postojala tako svesno aristokratska duhovna vera koja se može uporediti sa onom koju je Ekhart postavio. Ipak, on je bio potpuno svestan da neće biti shvaćen u dobu u kojem je živeo. Svaka njegova reč bila je uvreda za Rimsku crkvu. Njegove reči su shvaćene kao takve. Kao najslavniji propovednik u Nemačkoj, bio je odvučen pred Inkviziciju. Crkva, bojeći se njegovih sledbenika, nije mogla da ga se otarasi, kao što je učinila sa drugim, manjim jereticima. Ali kada je Ekhart umro, Crkva je ponovo mogla da propoveda svoju nepogrešivu anatemu čak i nad najdubljom nemačkom dušom. Ali njegova učenja su trajala i vršila su dubok uticaj na nemačku dušu i u nemačkoj istoriji.

Iz nepogrešive svesti o slobodi plemenitog čoveka i plemenite duše, proizlazi osuda takozvanih dobrih dela. Ona nisu magijska sredstva, kakva Rim uči, niti kredit koji se beleži kod Jehovе, već samo sredstvo za vezivanje impulzivnog sveta čula. Uzda, uči Ekhart, mora biti položena na spoljašnjeg čoveka da bi se sprečilo da pobegne od sebe. Čovek treba da vrši pobožne vežbe, ne samo da bi učinio nešto dobro za sebe već jer poštuje istinu. Ako čovek nađe sebe predanim istinskoj unutrašnjosti, propoveda nemački apostol, onda on smelo pušta sve spoljašnje da padne, čak i ako to budu vežbe kojima se možda zakleo, od kojih ga niti papa niti biskup ne mogu osloboditi! Niko ne može uzeti zakletvu od onoga koji je položio Bogu. Koliko je meni poznato, ovo je jedini odlomak u kojem Ekhart otvoreno govori agresivno o papi. Ali pokazuje njegovo potpuno i samoodrživo odbacivanje fundamentalnih zakona Rimokatoličke crkve.

SVEŠTENIČKA AROGANCIJA

Ova ljudska veličina, koja uzdiže sve stvari, nalazi svog neprijateljskog suparnika u svešteničkoj aroganciji. Jedan od najvećih govornika 13. veka, laički brat Bertold fon Regensburg, inače zanimljiv čovek, učio je da ako vidi Devicu Mariju pored nebeskih hostija i sveštenika takođe prisutnog, onda bi pao na kolena pred potonjim radije nego pred prvim: Ako bi sveštenik došao tamo gde moja draga gospođa sveta Marija i sve nebeske hostije sede, svi bi ustali pred sveštenikom... Dalje: Ko god je istinski posvećen kao sveštenik, ima moć koja seže tako daleko i široko da car i kralj nikada nisu posedovali takvu veliku moć... Ko god se učini podložnim moći sveštenika – čak i ako je počinio veliki greh – onda sveštenik ima moć da mu odmah zatvori pakao i otvori nebo... Šta je ovo nego najčistije sirijsko čarobnjaštvo u koje smo bili uvučeni?

Prema Ekhartu, plemenita duša čoveka okrenuta večnom je predstavnik Boga na Zemlji, ne Crkva, biskup ili papa. „Niko ovde na Zemlji nema pravo da me veže ili razreši – još manje pravo da to čini kao Božji predstavnik.“ Ove reči, koje svaki pobožan čovek arijevske porodice naroda može proklamovati kao svoju veru, prirodno su rođene od potpuno drugačije suštine nego filozofija medicine-mana koju je Rim fabrikovao za sopstvenu upotrebu, i čije dogme sve slede samo jedan cilj: učiniti čovečanstvo zavisnim od rimske svešteničke kaste, i iskoreniti svaku plemenitost duše.

U svojoj propovedi o Prvoj poslanici Jovanovoj 4:9, Ekhart kaže: Ja odlučno tvrdim da dokle god vršite svoja dela radi neba, Boga ili sopstvenog blaženstva, dakle spolja, onda niste zaista na pravom putu... Ko god zamišlja da kontemplacijom, pobožnošću, ekstatičnim osećanjima i grubim laskanjima ima više od Boga nego kod ognjišta ili u kravljoj štali, čini isto što i onaj koji uzima Boga i obavija mu ogrtač oko glave i gura ga pod klupu. Ako bi se pitalo poštenog čoveka koji radi na čvrstoj osnovi: Zašto vršite svoja dela? Onda bi on samo rekao, ako bi govorio pravilno: Vršim ih da bih imao efekat!

Učenje o pravednosti dela Ekhart smatra pravim šaputanjem u uvo od đavola i, što se tiče molitve, on se obraća narodu: Narod mi često kaže: Moli se Bogu za nas! Na šta ja mislim u sebi: Zašto uopšte izlazite? Zašto ne ostanete sa sobom i posegnete dole u svoje sopstveno blago? U stvari, vi nosite svu stvarnost u sebi prema svojoj prirodi. Tako da mi tako moramo ostati u sebi – kao stvorenja kakva jesmo – i posedovati svu stvarnost sopstvenu, bez posredovanja i raznovrsnosti u pravom blaženstvu, i neka nam Bog pomogne da to učinimo.

Ekhart je tako sveštenik koji bi želeo da vidi sveštenstvo ukinuto; koji bi želeo da usmeri svoju celu aktivnost isključivo ka oslobađanju puta za čoveka koji traži; koji se od njega smatra suštinski jednakim i jednako rođenim; koji neće porobiti dušu ubeđujući je u večnu zavisnost od pape i Crkve, već želi da donese njenu uspavanu lepotu, njenu plemenitost i njenu slobodu u svest – to jest, koji želi da probudi njenu svest o časti. U poslednjoj analizi, čast nije ništa drugo nego slobodna, lepa i plemenita duša. Čovek mora služiti uzroku plemenite duše sam. Mi današnjice to zovemo najdubljim metafizičkim korenom – ovom idejom časti – koja je takođe ideja po sebi, bez ikakvog odnosa prema bilo kojoj drugoj vrednosti. Ideja slobode je nezamisliva bez časti, baš kao što je čast bez slobode. Duša je sposobna za dobro po sebi, čak i bez ikakvog odnosa prema Bogu. Ekhart uči da je duša oslobođena od svega ostalog ukoliko se ovo oslobođenje uopšte može izraziti rečima. Kao rezultat, Majstor Ekhart se pokazuje, ne kao ekstatični entuzijasta, već kao stvaralac nove religije – naše religije – oslobođene od tog ubrizganog tuđinskog duha Sirije, Egipta i Rima.

PREDHODNIK KANTA

Ekhart nam nije samo dao najvišu religioznu i moralnu vrednost, već je, kao što je već nagovešteno, anticipirao sa kritičko-filozofskog stanovišta sva važna otkrića Kantove Kritike čistog uma, čak i ako se nije upetljao u cepidlačenje. Ekhart otkriva tri moći kojima duša doseže u svet: volju, koja se okreće prema objektu; razum, koji opaža i onda uređuje ono što je shvaćeno; i pamćenje, koje čuva ono što je iskusno i svedočeno. Ove tri moći su, da tako kažemo, protivteža Svetoj Trojici. Cela serija najdubljih rasprava posvećena je temi razuma i volje. Obe su duhovno slobodne, i uvek zavise od raspoloženja i prilike tokom njegovih propovedi tokom mnogih decenija. Razum opaža sve stvari; ali volja, kaže Ekhart, može učiniti sve stvari: Tako gde razum ne može dalje, superiorna volja uzleće nagore u svetlost i u moć vere. Onda volja želi da bude iznad svakog opažanja. To je njen najviši domet. Sa druge strane, razum, koji razdvaja, uređuje i postavlja, onda tako opaža da ipak daje volji njen prvi stvarni uzlet nagore. U tom pogledu, razum stoji iznad volje. Volja je slobodna: Bog ne prisiljava volju, on je oslobađa; tako da ona ne želi ništa drugo nego ono što je Bog i sloboda sama! Onda duh ne može željeti ništa drugo nego ono što Bog želi. Ovo nije ropstvo, već pre neka vrsta slobode. Ekhart onda citira Hristove reči: „On nije želeo da nas učini slugama, već da nas nazove prijateljima. Jer sluga ne zna šta njegov gospodar želi.“

Ovo novo i stalno ponavljano naglašavanje ideje slobode nije, međutim, uvek praćeno iskustvom. Ekhart kaže: Ovo je moja tužba: Ovo iskustvo je nešto tako duboko ali i tako uobičajeno, da ga ne možete kupiti za paru ili pola pare. Samo, morate imati pravilan način traženja i slobodnu volju, onda će odmah postati vaše. Ovo je identično Kantovom učenju o sukobu između ideje i iskustva, i u teorijskom i u praktičnom aspektu. U isto vreme, Ekhart se podsmeva mnogim sveštenicima koji su veoma hvaljeni a ipak žele da budu veliki sveštenici. Kant je slično govorio o sholasticima, onim filozofima koji samo ponavljaju hiljadugodišnje ogovaranje.

O LJUBAVI I ODANOSTI

Kratko rečeno, sve što ova duša može nekako doneti mora biti sažeto u jednostavnoj jedinstvenosti volje. Volja mora biti usmerena ka najvišem dobru, i onda čvrsto prionuti uz njega. Pravilno gledano, ideja ljubavi ima mesto u Ekhartovom duhovno percepcijsko-kritičkom radu. Ona ne služi ekstatičnoj moći mašte, niti donosi slatka osećanja ili seksualnu psihičku ekstazu. Ova opažanja su laži koje je Crkva širila svojom lukavom upotrebom hipnoze. Ona sprečavaju napredak slobodno stvaralačke volje koja treba da bude dominantna u najfinijem smislu. „Ko god ima više volje, ima i stvarnu ljubav“, kaže Ekhart. Ovo predstavlja suprotnost učenjima rimske svešteničke kaste i sadašnjih, sve ukočenijih protestantskih crkava koje bi želele da istrebe ličnu volju da bi onda stavile ljubav iznad volje.

Ekhart je bio svestan svog jedinstvenog položaja. Svedoče njegove reči: U najboljem smislu, ljubav potpuno i potpuno pada u volju. Ali postoji drugi efekat ljubavi, koji se opaža unutrašnjim okom kao radosna predanost. Ali to ni na koji način nije najbolje, jer ne potiče iz ljubavi prema Bogu, već iz puke prirodnosti. Iz ljubavi potčinjene slobodnoj volji budi se istinski pojam odanosti. Ona donosi, možda, više ne osećanja i iskustva i zanos kao odanost sluge, ali je samo istinita kada je uparena sa snažnom voljom. Mi se moramo uzdići sa „krilatom parom razuma i volje“. „Tako se nikada ne dolazi do ludosti, već se napreduje bez prekida u noć“, ne kroz nesigurnu lepršavost, već kroz probuđenu svest. Kao što Ekhart kaže, „Sa svakim delom, čovek mora svesno koristiti svoj razum i shvatiti Boga u najvišem mogućem smislu.“

Gospodarenje voljom, razumom i pamćenjem, odnosi se na čula koja posreduju ja i prirodu. Ova opet su usmerena ka spoljašnjem svetu u kojem čovek treba da se razume kao osoba. Ova cela mnoštvenost manifestacija uslovljena je prostorom i vremenom, koji – kao što je pomenuto – Ekhart takođe povezuje sa ovim svetom. Štaviše, njegova cela religiozna doktrina je bez kauzalnosti zbog shvatanja Boga kao Boga sadašnjice. Genetski istorijsko-kauzalni proces ga uopšte ne zanima. To pripada spoljašnjem svetu, ne saznanju duše i Boga. Sa ovim, Ekhart odbacuje orijentalnu mešavinu slobode i prirode, i sve one bajke i čuda bez kojih crkve „generacije preljubnika“ (kako ih je Isus nazvao) danas ne bi mogle da se snalaze. Da li je Zemlja disk ili lopta koja lebdi u etru nema uticaja na pravu religiju, niti na Ekhartovo učenje. Ali ovo otkriće Kopernika je značajno uticalo na naše dve hrišćanske crkve jer su se obmanule, kao i svet, svojim sramnim lažima na tu temu.

Posebno u svom učenju o volji, gde je Ekhart anticipirao i nadmašio Shopenhauera, Ekhart se otkriva kao zapadni dinamički filozof koji prepoznaje večnu polarnost postojanja. Suština dostignuća razuma je uzdizanje spoljašnjih stvari da bi se ovo znanje utisnulo na dušu. Ista ta kretnja je postavljena u volji, koja, kao rezultat, takođe nikada ne miruje. Tako, čak i neuporedivi mistik koji bi se odvojio od svega da bi prebivao u čistoj kontemplaciji Boga, teži za beskrajnim mirom u Bogu. On zna da ovaj mir može trajati samo trenutke, i da se ovaj cilj može dostići samo kroz stalno obnavljenu aktivnost duše i njenih moći. Ovde se Majstor Ekhart pokazuje superiornim indijskoj mudrosti, i prepoznaje večni ritam kao preduslov sve plodnosti. Iz ovog teorijskog uvida, on onda izvlači praktične zaključke za život. Srce i volja moraju tražiti ono što je večno: Ovaj čovek ne traži počinak; jer ga nikakav nemir ne uznemirava. Ovaj čovek stoji dobro zabeležen kod Boga jer prihvata sve stvari kao božanske, to jest, bolje nego što jesu same po sebi! Tome pripada marljivost i budna, istinski efikasna svest osnova za um, uprkos svim stvarima i ljudima. Čovek ne može naučiti ovo bekstvom od sveta.

Ekhart je verovao da je otkrio dualizam u Isusu kao fundamentalni zakon njegovog bića: Sa Isusom, postoji razlika između viših i nižih moći čovečanstva. Postoje odgovarajući nivoi dela. Više moći čovečanstva su prikladne za posedovanje i uživanje večnog blaženstva. Istovremeno, niže moći su suočene sa potpuno bednom tugom i predahom na Zemlji. Jedno je stajalo u direktnom sukobu sa drugim. Što duža i jača borba između viših i nižih moći, to veća i pohvalnija pobeda, i to veća čast pobede.

JEVREJSKO-RIMSKA MAGIJA

U kontrastu sa Ekhartovom ličnošću, rimski magijski religiozni sistem ističe se još jasnije pred nama. Ovo je afričko-sirijski haos naroda – religija posedovanja koja je, šireći se od istočnog Mediterana uz pomoć magijskih kultova i jevrejske Biblije, i zloupotrebom fenomena Isusa, stvorila svoj zapadni centar. Sa progresivnim buđenjem Zapada, i posle davljenja mistike, ovaj pristup je uložio sve napore da odvrati pažnju od anti-rimskog pogleda na svet, i da predstavi una Catholica kao zadovoljavajuću sve, čak i moderne, zahteve. Tako to funkcioniše danas.

Rimski jezuitski filozof uspostavlja tri glavne vrste duhovnih pogleda na svet: imanenciju, koja želi da miruje u sebi; transcendenciju, koja dozvoljava samo Bogu da bude smatran Prvim Stvaraocem (otuda doktrina deizma); i transcendentalizam, koji predstavlja pokušaj povezivanja ove dve duhovne orijentacije. Hiljadama godina, filozofske rasprave su se vrtile oko ovih pogleda. Rimokatolička crkva tvrdi da stoji iznad ove borbe – kao odvojena od, a ipak uključujući, sve tri vrste. Sukob između ovih filozofskih tipova zapravo nikada – kaže Rim – ne može dostići jedinstvo. Svi pokušaji da se prevaziđu antinomije života unutar tri sistema su uzaludni i uvek stižu do prinudne deklaracije identiteta suprotnosti. Ovo se događa jer sva tri pogleda uključuju istu lažnu pretpostavku: kao da je čovek nekako jednak Bogu, kao da je Bog, da tako kažemo, samo bezgranično daleki ideal ljudskog težnje. Kao rezultat, stvorenje se smatra stvorenim samostalno, što je efektivno pokušaj duhovnog uništenja stvaralačkog Boga iza svega.

Rimska doktrina sada ovde upada sa svojim fundamentalnim pogledom, naime, da prema Četvrtom lateranskom koncilu iz 1215. godine, Bog je istovremeno sličan i različit od svog stvorenja: sličan, jer je u potonje postavio mogućnost nemira pred Bogom; različit, jer kao nisko stvorenje on može naći mir samo u Bogu. Čovečanstvo tako živi ne u svojoj sopstvenoj duhovnoj atmosferi već u sferi uticaja apsolutnog, dalekog, vladajućeg Boga. Katolički čovek je tako otvoren nagore, što rezultira „pravim težnjama napetosti bez konvulzija ili eksplozivnog jedinstva“ (S. J. Pšivara). Ovo je bila osnova Rima, analogia entis, analogija bića: Bog se razlikuje u stvarnosti i suštini od sveta. On je neizrecivo uzdignut iznad svega što se o njemu može misliti. Bog je, u alegoriji stvaralačke savršenosti i za otkrovenje svoje savršenosti, izvršio stvaranje iz ničega u savršenoj slobodi.

Ovaj rimski misaoni proces, za koji se kaže da je očigledno već postojao pre Petrovog poziva, pokazuje svoje poreklo samo previše jasno. Nepristupačni, zastrašujući Bog koji prestoluje nad svima; Jehova takozvanog Starog zaveta koji se hvali u skrušenosti i moli se u strahu. On nas je stvorio iz ničega. Kada mu je odgovaralo, izvršio je magijske čudesne podvige i oblikovao svet na svoju slavu. Ali uprkos vatri i maču, ovo sirijsko-afričko verovanje nije moglo biti nametnuto Evropljanima. Nasledne, nordijske duhovne vrednosti postojale su u svesti ne samo o bogolikosti već o identitetu sa Bogom arijevske duše. Indijska doktrina o identitetu Atmana sa Brahmanom bila je prva velika deklaracija ovoga. Persijska doktrina o zajedničkoj borbi čoveka i Ahura Mazde Svetlog pokazala nam je neukrašeni nordijsko-iranski pogled. Grčko nebo bogova proisteklo je iz upravo takve velike duše kao Platonova aristokratska doktrina Ideja. Drevna tevtonska ideja o Bogu je takođe nezamisliva bez duhovne slobode. Isus je takođe govorio o carstvu nebeskom u nama. Snaga duhovnog traženja već se pokazuje u svetskom lutalici, Odinu. Može se videti u tražiocu i verniku, Ekhartu. I vidimo to u svim velikim ljudima od Lutera do Lagarda. Ova duša je takođe živela u poštovanom Tomi Akvinskom i u većini zapadnih Otaca Crkve.

Analogia entis – ako se izostavi pretpostavka stvaranja sveta iz ničega – nametnuta je nordijsko-evropskom duhu od Starog zaveta. Rimski sistem nije usavršen od Isusa. Pre, to je dokazani kompromis između Sirije-Afrike i Evrope, za koji su iskovane sve moguće vrste duhovne sinteze. Rimski autoriteti su dali arogantnu deklaraciju da postoje delovi katoličke doktrine koji jedini mogu doneti spasenje. Rim jedva da je mogao tolerisati Tomu i njegovog protivnika, Dunsa Skota. Tako više nije bilo slučaj sa Ekhartom, jer bi prihvatanje potonjeg signaliziralo otpuštanje Jehovе. Otpuštanje ovog tiranskog Boga bi bilo sinonimno sa svrgavanjem njegovog papskog predstavnika. Od tada, evropski duhovni razvoj je išao svojim putem bez, pored i protiv Rima – iako je potonji, gde je mogao, pokušavao da ga zgazi. Ako ovo gušenje nije uspelo, onda je nova ideja samo uključena i definisana kao ‘rano katolicizam’. Suštinski, rimska ideja ‘demona uzdignutog u Boga’ nužno je zahtevala uništenje duše i njene sposobnosti za voljenje: atentat na polarnost duhovnog bića. Kroz analogia entis, moderna rimska jezuitska filozofija religije pokušava da izbegne svoju nesrećnu posledicu. Rim je iskoristio stare platonske ideje bića i postajanja. Mi težimo u večnom postajanju ali sa svešću o biću koje postaje. Zbog rimsko-jevrejske falsifikacije, ova nordijska ideja samorealizacije dobila je značenje kretanja prema Bogu. Učinila je to sa takvim efektom da smo, od samousavršavanja, došli da predstavljamo samo bezobličnu glinu ili leš. Ove prividne ustupke rimskog jehovaizma duhovno svesnom Zapadu – sa njegovom sposobnošću za voljenje – još uvek nisu namamile mnoge da padnu pod uticaj Rima. Da je prava priroda Rima bila otkrivena i razotkrivena, odavno bi prošla. Da li sebe darujem duhovnom slobodom, kao što je Ekhart učinio, ili se ropski klanjam pred gospodarom, kao što je Ignacije učinio, važno je samo unutar konteksta određenog sistema. Neki su mešani kao glina, korišćeni kao štap, ili pretvoreni u lešolikog roba. To su stvari koje kuju razliku između čoveka i čoveka, sistema i sistema, i u poslednjoj analizi, između rase i bastardizma. Rimski Jehova znači magijski despotizam i magijsko stvaranje iz ničega – ideje koje su lude za nama.

NORDIJSKA MISTIKA

Nordijski Zapad kaže: Bog i ja su duhovna polarnost. Svako savršeno jedinstvo je čin stvaranja koji poziva obnovljene dinamičke sile. Prava nordijska duša u svom najvišem obliku uvek leti prema Bogu. Ona uvek dolazi ovde od Boga. Istovremeno ona miruje u Bogu i počiva u sebi. Ovo jedinstvo, osećano istovremeno kao davanje i samosvest, naziva se ‘nordijskom mistikom’. Rimska mistika znači, fundamentalno, nemogući zahtev za ukidanjem polarnosti i onoga što je dinamičko; ona znači potčinjavanje čovečanstva. Rimska filozofija ne stoji, kako tvrdi, izvan tri vrste duhovnih orijentacija u obliku imanencije, transcendencije i transcendentalizma. Ona ih sve utelovljuje, ali predstavlja pokušaj kompromisa, vezujući delove unutar jevrejsko-sirijsko-afričkog verovanja. Rimska doktrina ne teče kroz svet iz jednog centra u hiljadu potoka. Pre, ona oblači svoju sirijsku osnovu pozajmljenim i pogrešno predstavljenim učenjem nordijskog čoveka – koje je on izgradio u svom svetu ideja – u potpuno drugačijoj narodnoj ličnosti.

Ovde je poreklo problema našeg postojanja u svetu, našeg bića ovde, našeg bića kao takvog. Sa svojom tvrdnjom o Božjem stvaranju sveta iz ničega, jevrejsko-rimska doktrina proklamuje kauzalnu vezu između stvaraoca i stvorenja. Ona tako transformiše pogled primenljiv samo na ovaj svet u metafizičku oblast. Čak i danas, ona tvrdi svoj položaj da predstavlja stvaraoca. Germanski duh je bio u sukobu sa ovim monstruoznim fundamentalnim principom od prvog. Čak i najstariji nordijski mit o stvaranju, indijski, ne prepoznaje ideju ništavila. On govori samo o fluktuaciji, promeni, haosu. On zamišlja kosmos kao nastao iz principa uređenja koji radi protiv haosa. On razmišlja o ideji ‘onoga koji donosi red’, ali ne onoga koji stvara nešto iz prvobitne praznine. On odbacuje stvaranje ex nihilo retoričkim pitanjem. Odakle dolaze stvaranje i stvaralac? Dalje, On, koji je doneo stvaranje, Koji ga posmatra u nebeskoj najvišoj svetlosti. Ko je stvorio ili nije stvorio, Ko zna to, ili on ne zna?

Indijski monizam je zapravo rođen od oštrog dualizma: duša sama je smatrana suštinskom; materija, kao zabluda koju treba prevazići. Stvaranje materije, čak i iz ničega, bi izgledalo svakom arijskom Indijcu kao bogohulni materijalizam. U indijskom mitu o stvaranju, slično raspoloženje prevladava kao u Heladi i Germaniji: haos se uređuje u volju, pod zakonom, ali svet nikada ne nastaje iz ničega, kao što su sirijsko-afrički oci pustinje učili, i kao što je Rim preuzeo sa svojim demonom Jehovom.

Šilerova tvrdnja: „Ako mislim na Boga, odustajem od stvaraoca“, označava u najsažetijem obliku jasno odbacivanje od arijevsko-nordijske duše magijskog povezivanja stvaraoca i stvorenja, kao Boga i bezčasnog stvorenja. Rim je pomešao Izidu, Horusa, Jehovu, Platona, Aristotela, Isusa, Tomu i slično. Rim želi da nam nametne ovu verziju bića kao takvog na empirijsko postojanje rasa i naroda. Gde ovo nije uspešno, Rim će ga učiniti da se uvuče laskavim falsifikatima, osakaćivanjem našeg organskog postojanja. Onda okuplja sve one koji su duhovno i rasno osakaćeni pod katoličkim krovom. Do sada, samo se malo opozicije okupilo koje je sposobno da spreči ovo masovno uništenje naroda. Jedan veliki čovek – Martin Luter – pobio je rimsku filozofiju medicine-mana; drugi se borio protiv nje sam; treći se okrenuo drugim zadacima. Sistematsko obezbeđenje Evrope od ovog dalekosežnog napada još uvek nije počelo. U ovoj borbi, luteranstvo je nažalost saveznik sa Rimom. Uprkos svojim protestima, luteranstvo se zatvorilo od života svojom zakletvom jevrejskoj Bibliji. Ono je takođe propovedalo svoj pogled na naše biće kao takvo bez usmeravanja prema organskom postojanju. Danas, buđenje konačno počinje iz ovog hipnotičkog stanja. Mi ne prilazimo životu iz konformističke dogme, posebno ne one jevrejsko-rimsko-afričkog porekla. Mi želimo da odredimo neophodnost našeg duhovnog bića kao takvog, baš kao što je Majstor Ekhart nekada težio da učini. Ali biće ove vrste ima kao suštinu rasno povezanu dušu sa njenim neophodnim najvišim vrednostima časti i slobode. Ove najviše vrednosti određuju strukturu drugih, nižih vrednosti. Ova rasna-duša živi i razvija se u prirodi. Ona budi određene kvalitete i potiskuje druge. Ove sile rase, duše i prirode su večni preduslovi postojanja i života, iz kojih kultura, verovanje, umetnost i slično, proizlaze kao duhovno biće. Ovo je konačno unutrašnje povlačenje, nova buduća mit našeg života.

Paracelzus je bio probuđen čovek koji je živeo u svetu naduvanih apstraktnih naučnika koji su bili otuđeni od naroda. Samozvani autoriteti iz Grčke, Rima i Arabije trovali su živo ljudsko telo, čineći bolesne još gorim i, uprkos svim međusobnim svađama, stojeći kao zid protiv genija Paracelzusa koji je posezao dole istražujući u prvobitne osnove postojanja. Teofrast fon Hohenhajm – takođe zvan Paracelzus – bio je genije kasnijeg doba. Njegov zadatak je bio da istraži prirodu u totalitetu njenih zakona, i da evaluira lekove kao strukturalna sredstva koja unapređuju životni proces našeg tela. Njegova istraživanja nisu bila povezana sa magijskim mešavinama. Ove stvari su gonile fon Hohenhajma kroz svet njegovog doba. Bio je mrzeo i strahovan, jer je imao pečat disidentskog genija. On nije smatrao crkve i oltare, dogme i reči, stvarima po sebi. Pre, on ih je evaluirao prema tome koliko duboko su ukorenjene u prirodi i rasnoj krvi. Fon Hohenhajm je postao glasni vođa svih nemačkih prirodnih naučnika i mistika, veliki propovednik našeg postojanja, našeg postojanja u svetu. Da bi se uzdigao od Zemlje, fon Hohenhajm je posegao za zvezdama kao Majstor Ekhart, i majstorski, a ipak skromno, uklopio se u velike zakone univerzuma. Bio je pun blaženstva sa čistim notama slavuja, sa neizrecivim, prelivajućim stvaranjem sopstvenog srca. Sa svojom anti-rimskom religijom, svojim moralnim učenjima i svojom kritikom saznanja, Ekhart se svesno odvojio – zaista naglo – od svih osnovnih tenzija i rimske i kasnije luteranske crkve. Umesto statičkog jevrejsko-rimskog pogleda, on tvrdi dinamiku nordijske zapadne duše; umesto monističkog nasilja, on zahteva prepoznavanje dualizma celog života; umesto doktrine potčinjavanja i blaženog ropstva, on propoveda veru u slobodu duše i volje; umesto crkvene arogancije predstavnika Boga, on postavlja čast i plemenitost duhovne ličnosti; umesto zanesene, samopotčinjavajuće ljubavi, on nudi aristokratski ideal lične duhovne odvojenosti i usamljenosti; umesto nasilja nad prirodom pojavljuje se njeno usavršavanje. I sve ovo znači da umesto jevrejsko-rimskog pogleda na svet, nordijska duhovna vera pojavljuje se kao unutrašnja strana nemačkog tevtonskog čoveka – nordijske rase.

Ekhart je znao da govori samo malobrojnima unutar Crkve; zato je često imao posla sa jeretičkim beginkama i begardima, propovedajući im i imajući duge razgovore sa njima. Oni govore o njemu kao o bratu Ekhartu. Dok je odbacivao, komad po komad, rimske-sirijske konformističke dogme, nikada nije govorio protiv jeretika ni u jednoj od svojih propovedi. Želeo je da traži i ujedini ljude koji imaju slične poglede unutar Crkve. Ovo je bio njegov cilj u Erfurtu, Strazburu, Kelnu i Pragu. Ekhart je potpuno odbio pogled da može postojati doktrine u kojima se jednostavno mora verovati, samo zato što se to zahteva od njegovih superiora ili od tradicije. Da bi potkrepio ovu tvrdnju, pozvao se na razum i na doktrinu slobode duše. Rekao je svojim slušaocima da ako žele da slede njegova učenja, moraju biti spremni da stoje, telom i dušom, sa istinom. Oni koji su, kao i uvek, pokušavali da potkopaju istinu bili su tu da odbiju i pobiju njegove duhovne ideje. Kada je Ekhart propovedao u Kelnu, vatre Inkvizicije gorele su na lomači oko njega. Čak i unutar sopstvenog reda, mnogi su se žalili da je previše govorio na narodnom jeziku običnim ljudima o stvarima koje mogu dovesti do jeretištva. Nadbiskup Kelna je onda prijavio Ekharta papi. Rimski pontif bi rado eliminisao njega, ali mu je bila potrebna politička podrška dominikanaca u njegovim borbama sa Carem, i tako nije mogao da priušti da spali njihovu duhovnu glavu. Zato je Ekhartov slučaj istražen od člana reda, koji ga je oslobodio. Takvo oslobođenje bi bilo nemoguće prema dogmi nepogrešivosti na početku „slobodnog“ 20. veka. I onda je Inkvizicija pristupila svom radu. 24. januara 1327, Ekhart je odbacio njihov upad kao samovoljan čin, i pozvao svoje neprijatelje da se pojave pred Papom u maju 1327. Slična deklaracija Ekharta u Dominikanskoj crkvi u Kelnu završila se rečima: „Bez, posledično, napuštanja nijednog od mojih principa, ja ću poboljšati ili povući sve one o kojima se može dokazati da su zasnovane na pogrešnoj upotrebi razuma.“ U skladu sa njihovom logikom, Ekhartova deklaracija je potpuno odbačena od pobožnih inkvizitora kao frivolna. Ali pre nego što je mogao da putuje papi, umro je. U svakom slučaju, velika moć koja je mogla da stvori nemačku crkvu iz rimske bila je slomljena. Njegova nemačka religija je kasnije zvanično osuđena od Rima. Isprva, prema utvrđenoj metodi, i da obmane njegove pristalice, Ekhartovo odricanje je emitovano kao opšta apologija – iako je Ekhart, naprotiv, bio spreman da brani svoja učenja sa najvećom žestinom. Karakteristično je za njegovu duhovnu slobodu da nije prizvao crkvene dogme; zaista, čak ni Bibliju, kao što je Luter učinio kasnije, već je zasnovao svoje argumente isključivo na slobodnom racionalnom opažanju. Posle ove prve falsifikacije, pobožni sledbenici Rima su ispravili Majstora Ekharta, i rangirali ga kao duhovnog učenika Tome Akvinskog.

CRKVA OPADA

Od 13. veka nadalje, postojalo je opšte raspadanje katoličkog centra, sa odgovarajućom degeneracijom Crkve i sveštenstva u svim nacijama. Mase bi izgubile svoju lažnu veru takođe da nije bilo nekoliko vodećih ličnosti koje su, posvećujući sve svoje energije, spasavale situaciju opet i opet. Kao reakcija na ovu degeneraciju, u 13. veku, formirana su Društva braće i sestara Slobodnog duha, koji su bili preteče mistike. Beginke i begardi su radili sa njima u istim krugovima u kojima je Majstor Ekhart takođe održavao bliske kontakte. Ovo pobožno, ali necrkveno, kretanje prolazilo je izvan i unutar Crkve kao širok potok kroz nemačke zemlje. Iznad svega ostalog, ovi pokreti su zahvatili osnovni princip skoro izumrlog arijskog sistema kao alat da uče religiju na narodnom jeziku. Ovo je tačka na kojoj je počela trajna borba između narodnih ideja i rimsko-jevrejske Crkve. Papa Grgur VII je opisao upotrebu narodnog jezika u svetom bogosluženju kao aroganciju. Pravo narodno osećanje je odbacivalo tuđinski latinski jezik, koji se smatrao i neshvatljivim i mehanički-ponavljajućom magijskom formulom. Religiozni nemački pokret oko sredine 13. veka prkosio je narodno-neprijateljskom Rimu, i pristupio je narodnom jeziku u bogosluženju. Propovedi i doktrinalni govori više nisu bili govoreni na latinskom već na nemačkom. I najveći pionir ove inovacije bio je Ekhart, koga su njegovi učenici i imitatori – među ostalima, Hajnrih Zuzo i Johanes Tauler – uvek zvali blaženim i svetim učiteljem. Ekhart, čak i ako je morao da piše mnogo na latinskom, učinio je i nemački jezik jezikom nauke. Borio se sa velikim naporom za ovo, da zameni latinsku formaciju rečenice nemačkim utiscima reči. U tome je takođe bio jeretik čiji je rad – zgazjen i polu-zadavljen od Rimokatoličke crkve – nastavio Martin Luter. Tako su stvoreni preduslovi za narodnost. Danas, katolički sveštenici propovedaju na nemačkom, ali cela liturgija, izgovori, i takođe himne i formule molitve još uvek moraju da se mrmljaju na latinskom jeziku. Crkva ne može da odustane od ovoga jer mora da sačuva svoj ne-nacionalni karakter. Ali narod uskoro možda više neće tolerisati ovaj tuđinski paganski ostatak. Fundamentalno, nema razlike između Tibeta koji okreće svoj molitveni točak i nemačkog seljaka koji se moli na latinskom. Obe označavaju samo mehaničku praksu, u kontrastu sa stvarnom religioznom apsorpcijom.

Pravi Ekhart je onda nestao, zahvaljujući rimskim falsifikatima, iz očiju nemačkog naroda. Istina, religiozni talas je prošao preko zemlje Vidukinda, niz Rajnu, i svuda su se pojavili vernici u slobodi duše: Zuzo i Tauler, Ruisbruk i Grotes, Beme i Angelus Silesijus. Ali najveća moć duše, najlepši san nemačkog naroda, umro je prerano; sve kasnije je samo – gledano objektivno – odraz Ekhartove velike duše. Iz njegove muževnosti razvio se narodni entuzijazam; iz njegove moćne ljubavi izrasla je slatka ekstaza. Struja ženstvene mistike ponovo je potekla u krilo Rimokatoličke crkve. Luterovo delo je konačno probilo tuđinsku koru, ali, uprkos svojoj čežnji, nikada nije našao put nazad do duhovne dubine Majstora Ekharta, i nikada se nije vratio njegovoj duhovnoj slobodi. Njegova crkva, neslobodna od prvog dana nadalje, osušila se na jednom mestu i postala jalova na drugom. Nemačka duša je morala tražiti put drugi od onog Crkve. Udara na ovo u umetnosti. Kada je duh Ekharta utihnuo, germansko slikarstvo se uzdiglo. Duša J. S. Baha je odzvanjala; Geteov Faust je komponovan; Betovenova Deveta; Kantova filozofija. Ono što je bilo najdublje i najjače još uvek je došlo iz Ekhartovog učenja – nešto što više od svega izgleda proročki usmereno na narod naših vremena.

Ekhart završava propoved O carstvu Božjem sledećim rečima: „Ovaj govor je samo za one koji su već našli njegovu poruku u svojim sopstvenim životima, ili barem čeznu za njom u svojim srcima. Da nam se ovo otkrije, pomozi nam Bože.“ Tako su njegove reči usmerene samo na one duhovno srodne. Njegovo učenje se proteže na sve unutrašnje ili plemenite ljude, i ovde se otkriva misterija koja je samo danas ponovo rođena u novi život. U propovedi o 2. Korinćanima 1:2, Ekhart razlikuje krv i telo. Pod krvlju, on razume – i tako veruje sa svetim Jovanom – sve „u čovečanstvu što nije podložno volji“. Tako, ono što deluje u nesvesnom je protivteža duši. I u drugom odlomku, Ekhart kaže, o Mateju 10:28, „Najplemenitije u čoveku je krv – kada želi ono što je ispravno. Ali najpodlije u čoveku je krv – kada želi zlo.“

RASA I DUŠA

Sa ovim, poslednja dopunska reč je izgovorena; pored Mita Večne Slobodne Duše stoji još jedan: Mit, Religija, Krvi. Jedno odgovara drugom a da mi ne znamo da je ovde uzrok i posledica prisutna. Rasa i ja, krv i duša, stoje u najbližoj vezi. Učenje Majstora Ekharta nije pogodno za nitkove, niti za onu rasnu mešavinu tuđinskog tipa koja se uvukla u srce Evrope sa istoka i formira najposlušniji element Rima. Ekhartovo učenje o duši je usmereno na one srodne krvi, osobe koje imaju slične živote ili poseduju viziju kao čežnju svog srca – ne na duhovno tuđe i neprijateljske po krvi.

Majstor Ekhart onda govori narodno kredo: „Nijedna posuda ne može držati dve vrste pića u sebi: ako treba da drži vino, mora se izliti voda tako da ni kap ne ostane.“ I dalje: „Treba poštovati manire drugih ljudi, i ne prezirati ničije manire.“ Ponovo: „Nemoguće je da svi ljudi slede dva puta istovremeno.“ I, onda ponovo: „Jer često, ono što je život jednom, je smrt drugom.“ To je potpuna suprotnost onome što nas uče Crkva Rima – i na kraju takođe i Vitenberg. Ove hrišćanske crkve žele da nas sve – bilo bele, žute ili crne – nametnu na jedan put, u jedan oblik, i pod jednu dogmu. Ove stvari su otrovale naše duše, naše evropsko rasno nasleđe. Ono što je bilo njegov život bio je naša smrt. Ali mi nismo umrli, jer imamo moć germanske duše koja je do sada sprečila konačnu pobedu Rima i Jerusalima. U Majstoru Ekhartu, nordijska duša je došla do samosvesti po prvi put. Svi kasniji veliki ljudi hodaju u imitaciji Ekharta. Iz učenja ove velike duše može – i hoće – nemačka vera biti ponovo rođena.

GETE, MISLILAC

Ekhart deli duhovnu srodnost sa Geteom, čiji je ceo rad takođe bio ukorenjen u slobodi duše i u posvećenosti stvaralačkom životu. Umetnik Gete je prirodno naglasio ovo na mnogo određeniji način nego religiozni mistik Ekhart. Gete je proveo svoj život viseći između dva sveta. Ako je jedan pretnio da ga zarobi, onda bi strasno pobegao u drugi. Majstor Ekhart je govorio, sa jedne strane, o usamljenosti, i radu sa druge, dok je Gete ova dva stanja nazivao ‘umom’ i ‘delom’. Um označava skidanje briga sveta, širenje duše koja prolazi u beskonačnost, i delo je bilo usmereno na stvaranje u ovom svetu. Kao Majstor Ekhart, Gete je naglašavao opet i opet zakon našeg postojanja: Da su um i delo ritmički naizmenični, samo-uslovljavajući, i međusobno unapređujući suštine čoveka; da jedno aludira na drugo, dozvoljavajući mu da bude prepoznato i postane stvaralačko. Da se povuče iz sveta i živi za samokontemplaciju ne unapređuje naše samosaznanje: Čovek zapravo može da posmatra i sluša sebe samo kada je aktivno angažovan. Ko god je stekao naviku da testira delo na mišljenju i mišljenje na delu nije mogao da pogreši; i, ako je pogrešio, onda bi uskoro našao sebe nazad na pravom putu. Um, koji je uvek bio vladajući organ u nama Indo-Evropljanima, ne treba stalno podsticanje; i tako mi takođe nalazimo, sa Geteom, malo podsticaja na delo. On se bavi ograničavanjem dela. Moram priznati da mi je velika, impresivno-zvučna fraza – „Upoznaj Sebe“ – uvek izgledala sumnjiva od samog početka, kao lukava naprava fabrikovana iz celog platna od sveštenika koji bi zbunili ljude zahtevajući od njih nemoguće. Takvi lažni proroci žele da odvrate ljude, od akcije usmerene ka spoljašnjem svetu i u lažnu unutrašnju kontemplaciju. Ljudi se poznaju samo ukoliko poznaju svet u kojem postaju svesni sebe. Svaki novi objekt koji je pravilno pregledan otvara novu mogućnost u nama. ‘Razumevanje’ ne može ništa da učini da izleči patnje duše, i ‘razum’ može manje, ali odlučno delo sa druge strane može sve. Gete je potrošio mnogo svoje stvaralačke energije promovišući vrline intelektualne aktivnosti. Najveća himna ljudskoj aktivnosti je njegov Faust. Posle istraživanja i prodiranja sve nauke, sve ljubavi i patnje, Faust je oslobođen kroz delo, to jest, akciju. Za njegov moćni duh koji je uvek težio da shvati beskonačno, konačno delo, i brana vodene bujice, mišljenje je bilo najkorisnija sposobnost čoveka, završni kamen života, alat za osvajanje nepoznatog.

Plemenito delo nalazi svoj vrhunac u umetničkim delima. Kao što je Gete napisao: „Pravi umetnik otvara um, jer gde reči omanu, dela govore.“ I ponovo: „Ko iskusi suštinu stvari u ranom dobu, stiže udobno do slobode.“ Dalje, majstor je napisao: Čovek treba samo da se izjavi slobodnim, da oseti trenutak. Ako se usudi da se izjavi konačnim, onda se oseća slobodnim. Majstor je ko god ima uvid da je ograničenje takođe neophodna etapa do najvišeg razvoja, čak i za najveći duh. Gete pita: „Kako čovek može naučiti da upozna sebe? Čovek sebe ne poznaje kroz introspekciju, već kroz delo. Pokušajte da činite svoju dužnost i odmah znate šta je u vama. Dužnost je zahtev dana.“ Na drugom mestu Gete je napisao: „Jer čoveku je nesreća kada bilo kakva ideja uzme čvrst koren u njemu koja nema uticaja na aktivni život, ili koja ga odvlači od potonjeg.“ On je takođe napisao da: „U mom mišljenju, odlučnost je stvar najvrednija poštovanja u čoveku. To je uvek nesreća kada je čovek uzrokovan da teži za nečim sa čim se ne može disciplinirati redovnom samoaktivnošću.“ Zato čak i najmanji čovek može biti potpun ako se: kreće unutar granica svojih sposobnosti. Materijalni svet je spreman za nas da stvaramo. Na duhovnom putu, uključenost i slobodna aktivnost regulisana ljubavlju se uvek nalazi. Da pomeri ova dva sveta uzajamno, da manifestuje njihove uzajamne kvalitete u prolaznom obliku života – to je najviši oblik u koji čovek mora da se oblikuje.

Kada je Gete zasitio sva svoja čula u Rimu, napisao je: „Želim da ne znam ništa više uopšte osim kako da stvorim nešto i vežbam svoj um pravilno.“ Ali odmah posle kaže: „Nova epoha počinje sa mnom. Moj um je sada tako proširen kroz viđenje i posmatranje toliko da moram ograničiti sebe na neku novu vrstu rada.“ Na drugom mestu on kaže u sažetku: „Proveo sam ceo život komponujući i posmatrajući, sintetički i analitički. Sistola i dijastola ljudskog duha bila je, za mene, drugo crtanje daha.“ Kada je Šiler umro, on je rekao, da kontroliše svoj očaj: „Kada sam ponovo stekao kontrolu nad sobom, pogledao sam okolo za aktivnim diverzijama.“ I ponovo, kada je 1823. bio mučen teškim patnjama posle što je izgubio sina, prizvao je u sećanje ono što se već činilo da se izgubilo u onostranom, i proklamovao: „I sada napred – preko grobova!“

NORDIJSKI ZAPAD

Geteovo duhovno stanje suštinski liči na stvarne živote svih velikih ljudi nordijskog Zapada. Da Vinči, na primer, je prizvao neshvatljiv transcendentalni svet u svojoj svetoj Svetoj Ani, u očima svog Jovana Krstitelja, i u licu svog Hrista. Istovremeno je bio inženjer, hladnokrvni tehničar koji nije mogao da smisli dovoljno da učini prirodu uslužnom čoveku. Moglo bi se ponuditi mišljenje o mnogim rečima Da Vinčija, da bi mogle poticati iz usta Getea. Slično sa Betovenom, blistavi šerco se iznenada pojavljuje posle najdubljeg mističnog zanosa, i njegova Oda radosti (9. simfonija) je najdirljivija pesma usamljenosti. Betoven, koji se činio da nestaje u svojim snovima, u isto vreme je izgovorio reči dinamičkog zapadnog čoveka: „Snaga je moralnost ljudi koji se ističu pred drugima. To je takođe moja.“ Takođe: „Zgrabiti sudbinu za grlo“... je kako je predstavljao svoj cilj. Slične duboke izraze takođe su formirale Mikelanđelovu ličnost. Treba pročitati njegove sonete Vitoriji Koloni, i onda stati pred njegove Sibile i njegovog svetsko-osuđujućeg Hrista. Takođe nam postaje jasno da zapadna mistika ne isključuje život već, naprotiv, izabrala je stvaralačko postojanje kao partnera. Da bi se unapredila, ona ima potrebu za antitezom. Što je herojskija duša, to moćnija spoljašnja dela; što je odvojenija ličnost, to blistavija dela. Dinamička germanska priroda se nikada ne izražava u bekstvu od sveta, već u njegovom prevazilaženju, u borbi sa njim. Ovo se događa na dvostruki način: u božanskoj, religioznoj i umetničkoj metafizici, i u luciferskom empirizmu. Nijedna druga rasa nije, na isti način, poslala preko globusa istraživača za istraživačem – ljude koji nisu bili samo inovatori već otkrivači u pravom smislu. Bio je to nordijski Zapad i njegovi heroji koji su preoblikovali haos onoga što su našli u pravi kosmos – uređeni svet. Nordijski ljudi su posetili tamne kontinente, hladne polarne regione, tropske šume, gole stepe, udaljena mora, nepristupačne reke i jezera i visoke planine. Ljudi u svim vremenima i na mnogim mestima sanjali su o letenju kroz prostor, ali samo u nordijskom čoveku ova čežnja je postala sila koja je dovela do izuma. Onaj ko nikada nije osetio moć silovitog prevazilaženja vremena i prostora, onaj ko nije osetio, usred mašina i gvožđara, usred međusobnog delovanja hiljadu točkova, puls-bijanje materijalnog osvajanja sveta, nije razumeo ovu jednu stranu germansko-evropske duše, i neće razumeti drugu mističnu stranu. Podsetite se iznenadnog izliva stogodišnjeg Fausta: „Nekoliko drveća koje nije moje kvari posedovanje sveta za mene.“ Ovde se ne pokazuje samo pohlepa za bogatstvom i visokim životom, već nagon gospodara koji oseća blaženstvo u zapovedanju.

Mora se razlikovati između onoga što je lucifersko [dobro] i onoga što pripada satanskom [zlo]. ‘Satansko’ opisuje moralnu stranu mehanističkog osvajanja sveta. Ono je diktirano čisto instinktivnim motivima. Ono se vidi u jevrejskom stavu prema svetu. ‘Lucifersko’ opisuje borbu za potčinjavanje materije bez posedovanja preduslova subjektivnog interesa kao pokretačkog motiva. Prvo proističe iz nestvaralačkog karaktera, i posledično nikada neće naći ništa, nikada neće otkriti, nikada stvarno izumeti; dok drugo primorava prirodne zakone uz pomoć prirodnih zakona, prati njihov trag, i gradi dela da učini materiju korisnom. Lako je razumeti da lucifersko osvajanje sveta može lako postati satansko. Zbog ovog razloga, u principijelno luciferskoj eri, kakva je ona koja je nestala u Svetskom ratu, jevrejstvo nužno nalazi dvostruko lako da se uvuče i traži svoje mogućnosti za profit.

VEČNI JEVREJIN

Postoji dalji kontrast. Proučavajući istoriju i književnost Jevreja, čovek nalazi skoro ništa osim energične, beskrajno zauzete aktivnosti, potpuno jednostrane koncentracije svih energija na materijalno blagostanje. Iz ove prave amoralne dispozicije duha, moralni kod potiče koji prepoznaje samo jedno: Ličnu prednost Jevrejina. Ovo, zauzvrat, rezultira religiozno i moralno dozvoljenom krivokletstvom, talmudskom religijom pravne laži. Sve prirodno egoističke dispozicije dobijaju pojačanje energije koje im je dozvoljeno od moralnosti. Ali kao što je slučaj kod skoro svih naroda sveta gde su religiozne i moralne ideje i vrednosti postavljene na put čisto instinktivnim hirovima i nedostatku kontrole, sa Jevrejima je obrnuto. Tako, 2.500 godina vidimo večno istu sliku. Pohlepan za dobrima ovog sveta, Jevrejin se kreće od grada do grada, od zemlje do zemlje, i ostaje tamo gde nalazi najmanji otpor svojoj parazitskoj poslovnoj aktivnosti. On je odbijen ali se vraća ponovo. Jedna generacija je uništena i druga počinje nepromenljivo istu igru. Žonglerski i polu-demonski, smešan i tragičan u isto vreme, prezirući sve superiorno dok se ipak oseća nevinim, vidimo da je lišen sposobnosti razumevanja bilo čega osim sebe. Večno on operiše pod satanskim imenom, i ostaje uvek isti, uvek žarko verujući u svoju misiju, i ipak zauvek jalov i osuđen parazit.

Večni Jevrejin formira potpunu suprotnost Budi, Lao Cuu. Sa jednim, mir, sa drugim, aktivnost; sa jedne strane, dobrota, sa druge, lukavost; sa jednim, mir, sa drugim, bezdana mržnja prema svim narodima sveta; sa jednim, razumevanje svega, sa drugim, potpuna nesposobnost i nedostatak razumevanja.

NORDIJSKI IDEALIZAM

Podjednako daleko udaljen od obe antiteze stoji nordijska ideja. To je novi univerzum po sebi. Mir Getea, spokoj Lao Cua, dela Bismarka nisu u istoj ligi sa aktivnostima Rotšilda. Germanski nema ni kineski mir niti jevrejsku aktivnost u smislu ličnosti. Naši ciljevi, naše metode i naše misli su potpuno različiti od onih Kineza i Jevrejina. Nordijski čovek duboko veruje u večni zakon prirode: on zna da je manifestno povezan sa njim. On ne prezire prirodu već je prihvata kao alegoriju nečega natprirodnog. Ali on vidi u nen-prirodi nešto drugo od puke samovolje. On se ne zadovoljava verom u besmrtnost kao takvu, jer je zapanjen svakom samo-opservacijom o jedinstvenosti svog ne-prirodnog ja. On takođe nalazi suštinski drugačiju prirodu sa svakom drugom osobom, takođe skrivajući u sebi jednako bogat mikrokozam sa mnogim referencama. Ako Lao Cu kaže da savršeni čovek ne dolazi u sukob sa drugima jer svi imaju isti pravac, onda se, u poređenju sa nordijskim osećanjem, ovde vidi stav indiferentnosti koji ostavlja putnika neobraćajući pažnju, želeći samo da tiho sledi svoj sopstveni kurs. Ovde, onda, suočavamo se sa pitanjem da li ova naizgled velika i lepa smirenost Kineza zapravo ne označava unutrašnji nedostatak kretanja duše – obrnutu stranu unutrašnjosti praktično lišene života.

Filozofija Istoka

Indijski mistik je takođe učio da drugi slede isti put do kraja. On je verovao da može da kaže velike reči – Ti Si To (Tat tvam asi) – svakom stvorenju ovog sveta; ali naglasak njegovog metafizičkog pogleda je daleko od logičkih zaključaka Kineza. Lao Cu se posvetio moralnoj strani naše prirode i dozvolio metafizičkom da miruje u sebi. On je propovedao doktrinu časti prema časnima i nečasnima podjednako, i ljubav prema prijatelju i neprijatelju. Ovo je prava dobrota, jednako usmerena prema plemenitim ljudima. Indijac je potpuno apsorbovan u metafizičkoj strani čoveka. On polaže tako veliku težinu na ovo da na kraju stiže do pogleda da delo kao takvo ne može nauditi učesniku koji deli u Atman-Brahmanu. On neće biti okaljan delima, zlom. Sve što je materijalno je samo obmana i privid; ono što mu se događa mu je svejedno. Čovekova individualnost nema dugoročno postojanje. To je ultimativni zaključak Indije. Lao Cu uči neaktivnosti jer je put i pravi način predodređen za svakog čoveka i, delovanjem, traženjem i istraživanjem, samo nesklad i nesreća će slediti. Indijska filozofija je fundamentalno različita od naše. Različite duše i duhovi su manifestni u dve kulture. Postaje zločin raspravljati o jednakosti dobrih ljudi. Indijac veruje da je hiljadu puta lepše i uzvišenije videti sa kakvim bogatstvom duše svaki od nas je došao na ovaj svet. I on i nordijski čovek znaju kako, na različitim mestima na Zemlji, različite duše rade boreći se da se izraze. Retko je da kombinacija i spajanje različitih duša i rasa postigne bilo šta lepo. Obično samo beda sledi rasno mešanje. Visoke namere su inspirisale misionare koji su otišli u Indiju i Kinu, gde su samo uznemirili domaća rasna razvoja. Ali mi trčimo istu opasnost danas kada ljudi dođu i smeju se velikim ljudima Zapada, dok aludiraju na Indiju i Kinu kao velike primere razvoja duše koje Evropljani treba da emuliraju. Koliko god lepo Jajnavalkja govori, koliko god laskave bile Lao Cuove reči, one su za Istok. Ako pokušamo da usvojimo ove ideje, onda smo duhovno izgubljeni. Ili idemo svojim putem ili padamo u haos, u ponor ludila. Mi znamo da svi imamo jednu čežnju: da izađemo iz tame u svetlost, da se pomerimo iz naših zemaljskih veza u večnu nepoznatu. Ali mi priznajemo da ni na koji način nismo zadovoljni znajući da smo, moralno ili metafizički, krenuli istim putem sa drugima. Mi smo takođe zainteresovani za razloge iza našeg osećanja i mišljenja.

Kinezi imaju istoriju od hiljadu tomova, koja nije zaista istorija već hronika; sve do najmanjeg detalja izgleda važno naratoru. Indijac, nasuprot, nije posvetio stvarnu pažnju takvoj profanoj istoriji. On nema stvarnu hroniku, nikakvu svetovnu istoriju. On ima samo svoje mitove, pesme i himne. Nijedna rasa nije tražila da hoda putem drugog razvoja. Jedna nije razumela spoljašnji efekat ličnosti, bilo da je čoveka ili naroda uopšte; druga je to videla kao puki privid i zato nevažno. Germanski čovek se pojavio u svetskoj istoriji kao stvaralac. On je oplovio celu Zemlju. On je otkrio bezbroj svetova. U vrelini tropskog sunca iskopao je praistorijske, davno zaboravljene gradove. Istražio je pesme i mitove. Tražio je legendarne tvrđave. Sa neopisivim naporom, dešifrovao je papirusne svitke, hijeroglife i natpise na glinenim fragmentima. Istražio je hiljadugodišnji malter i kamen. Naučio je sve jezike sveta. Živeo je među Bušmenima, Indijcima, Kinezima i formirao za sebe raznovrsnu sliku duša naroda. Video je tehnologiju, moral, umetnost i religiju kako rastu iz početaka najraznovrsnijih vrsta dela drugačije prirode. Shvatio je ličnost jer je bio sam jedan. Shvatio je aktivnost naroda kao delo, kao oblikovanu duhovnu moć, kao izraz jedinstveno lične unutrašnjosti. On nije samo imao interes u činjenici da ljudi misle i delaju na takav-i-takav način, već nije mirovao dok nije naučio da shvati unutrašnje sile – bile racionalne ili intuitivne – koje su oblikovale sudbinu civilizacija. Bilo je popularno dugo vreme upoređivati Kineze i Nemce, jer oba naroda su bila opsednuta manijom za sakupljanje i pravom bolešću za registrovanjem svega. Ovo upoređenje ostaje potpuno površno. Čovek ne može meriti dušu naroda individualnim karakteristikama već samo dostignućima. Tako Kinez ostaje katalogizator; Nemac, međutim, postao majstor istorijske nauke. On je izgradio svoje zbirke činjenica i dela sa snažnim osećajem i svrhe i usmerenja. Sa jednim, ultimativni kraj je bila mehanička koordinacija; sa drugim, pogled na svet. To je razlika. Talenat Nemca za istraživanje i pisanje istorije je dublji od samo imanja osećaja šta da sačuva ili odbaci. On donosi istinski filozofski pregled svom studiju. On zna koje stvari služe čovečanstvu, civilizaciji i rasi.

Tevtonac – posebno Nemac – oseća u svom srcu vrednost i dostojanstvo ličnosti. On je ispunjen svesnom intuicijom toga, znajući da mora biti osećano kao i znano. On je gonjen vitalnim osećanjem, najvećom aktivnošću duše, da posmatra, istražuje i shvati svoje bližnje. Zato je on shvatio istoriju kao razvoj ličnosti naroda. Tražio je dokaze ljudske moći pod hiljadugodišnjim pepelom i ruševinama. Ovde smo stigli, onda, do jednog od primordijalnih fenomena koji se ne može ni objasniti ni istražiti. Jer germanski duh instinktivno oseća večnost i besmrtnost ličnosti, jer ne osporava intuitivnu svest izraženu kao „Ti Si To“, tako u njemu živi čežnja da istraži ono što se može naučiti o tuđim ličnostima. Grk se nije bavio svojom praistorijom jer smatra vreme, razvoj i ličnost iluzijama. Kinez je sakupio sve podatke svoje prošlosti, čak beležeći pražnjenja creva mandarina. On je sakupio podatke o osobi ali nije naznačio realnosti ličnosti. Germanski čovek se pojavio u svetskoj istoriji kao stvaralac. On je oplovio celu Zemlju. On je otkrio bezbroj svetova...

TEŽNJA ZA BESKONAČNOŠĆU

Svesna interpretacija svake kulture kao izraza nečega nikada ranije postojećeg i nikada ponavljajućeg, nečega tajanstveno jedinstvenog – to je fundamentalno raspoloženje nordijsko-germanskog duha, sa njegovom mistikom delanja. Ovo je razlog zašto su Evropljani mogli da dešifruju hijeroglife i vavilonske glinene fragmente. Iz istog razloga, cele generacije su posvetile svoju stvaralačku moć u iskopavanjima u Grčkoj i Egiptu i na Gangesu i Eufratu. Tražili su da ponovo zarobe i protumače taj duh. Da je evropski duh označavao samo oblikovanje spoljašnje ličnosti, onda se ovo organsko širenje i koncentracija nikada ne bi dogodilo. Ovo se zove ‘faustovska duša’: težnja za beskonačnošću u svakom domenu. Ali u osnovi ovoga leži jedinstvenost ličnosti osećana nigde drugde u svetu sa sličnom snagom i dostojanstvom.

Iz ovog osećanja poštovanja prema drugim kulturama i rasama, Johan Herder je bio gonjen da sakupi narodne pesme naroda od Indije do Islanda. U tu svrhu, Gete je prizvao Persiju za nas na očaravajući način. Germanski naučnici su mogli da predstave pred nas realizacije potpuno udaljene – a ipak često veoma bliske – indijske duše. Dali su nam sliku sveta bogatu u svakom pogledu, oštru u kontrastima. Istorija je zato osećana sa velikom svešću; ona se odvija pred očima našeg uma. Sve stoji jedinstveno obojeno i oblikovano, zloslutno i tuđinsko u isto vreme. Usred ovoga, nordijski čovek stoji kao otelotvorenje dostignuća lične svesti – to poslednje misterije postojanja. Ovo unutrašnje raspoloženje je ultimativna osnova onoga što je slomljeno, fragmentarno, napušteno, beskrajno udaljeno u celoj evropskoj kulturi. Don Kihot, Hamlet, Parsifal, Faust, Rembrant, Betoven, Gete, Vagner i Niče, svi su živeli, govorili i stvarali. Oni su svedoci ovog iskustva. Ovde takođe nordijski pojam delanja raste u nešto potpuno drugačije od onoga što je Lao Cu razumeo pod delanjem, ili što se Budi pojavilo kao štetno zbog donošenja patnje. Mora se razlikovati još više ova ideja delanja od one energične jevrejske aktivnosti koja je uvek otkrivala čisto materijalističku svrhu. Pokretačka sila judaizma je uvek materijalni dobitak. Delanje za zapadnog čoveka je izraz unutrašnje suštine u razvoju duše bez zemaljske svrhe. Zato je to oblik naše duhovne aktivnosti. Sledeći ovo, mi zaista živimo ovde na Zemlji po prvi put i za višu svrhu. Mi pripisujemo dostojanstvo delanju koje samo može da nas dovede do saznanja o sebi. Ovde, podsećam na one duboke reči Getea: „Svako dobro promišljeno delo oslobađa novu sposobnost u nama.“ Potpuno drugačija duša govori ovde nego u spisima Lao Cua. Ona je fundamentalno različita od ideja Bude koji je učio četvorostruki sveti put. Lao Cu odbacuje delo samo jer mora uvek biti praćeno delanjem. Buda takođe strahuje od patnje. Ali Gete prihvata patnju, čak vidi je kao neophodnu, kao uzdižuću: „Ko god ne može da očajava, ne treba da živi.“ Kao veliki Majstor Ekhart, on često nalazi duhovno-šireće blaženstvo u jednom trenutku. U iskustvu stvaralačkog dela, cela patnja je učinjena vrednom i tako prevaziđenom. Ništa se ne može uporediti sa ovom moći duše. To je prvenstveno moć, nikako tiha i pomirena sa napuštanjem; pre, ona leti sa širokim krilima iznad svega što je zemaljsko. Značajno je videti kako su veliki pojedinci gledali vitalna, unutrašnja osećanja rase – nasuprot puko spoljašnjim. Ukratko, Kinezu, mir je prevazilaženje delanja, način da se dostigne sopstvena sudbina bez svesnog delanja. Indijcu, neaktivnost označava osvajanje života, prvu etapu prelaska u večnost. Jevrejinu, mir označava izvlačenje prilike koja obećava materijalni uspeh. Smirenost nordijskog čoveka je samo-refleksija pre delanja; ona je mistika i život istovremeno.

Kina i Indija žele, na različite načine, da prevaziđu puls-bijanje života. Jevrejinu, neaktivnost je samo posledica spoljašnjih okolnosti. Severnjak, naprotiv, želi unutrašnje uslovljeni, organski stvaralački ritam. Postoje prirodno samo neki koji su sposobni da nose ovaj nordijski ritam kroz ceo svoj život, kroz sva svoja dela. Ali zbog toga, oni su najveći od našeg duha, naše rase. Kod nekih od naših velikih ljudi, ovaj ritam je aktivan – kod pojedinaca sa proždirućom strašću – sa moćnim udisanjem, kao u delima Da Vinčija, Rembranta, Baha i Getea. Kod drugih, ovaj puls-bij je tekao nasilnije, iznenada, dramatično. Ovo nam se otkriva u delima Mikelanđela, Šekspira i Betovena. Imanuel Kant, koji se mnogima čini kao otelotvorenje umerenosti same, naglasio je kao svoje najdublje uverenje da samo entuzijazmom, najvišom duhovnom spremnošću za delo, može veliko delo biti stvoreno. Ovo je bilo osetljivo samoispovedanje. Iz dela mudraca iz Kenigsberga, čuje se moćno lepršanje krila nordijske duše: Nikada se ništa veliko u svetu ne postiže bez entuzijazma. Zato, takođe, u onome što se tiče našeg odnosa prema delu, duhovni stavovi različitih ljudi stoje pred našim očima. Inače različiti Kinezi i Indijci su na jednoj strani; Jevrejin, kao antiteza i kontradikcija (ne kao duhovni antipod), je na drugoj. I, iznad njih, nordijsko-germanski čovek je antipod oba pravca, zahvatajući oba pola našeg postojanja, kombinujući mistiku i život delanja, nošen dinamičkim vitalnim osećanjem, uzdizan verom u slobodnu stvaralačku volju i plemenitu dušu.

Majstor Ekhart je želeo da postane jedno sa sobom. Ovo je nesumnjivo naša sopstvena ultimativna želja.

Knjiga II PRIRODA NEMAČKE UMETNOSTI

Prvo poglavlje RASNA ESTETIKA

Izgleda da se vreme virtuoza bliži kraju. Umorni smo od toga da nas stalno mame i zaslepljuju. Dosta nam je nervne zabave skorijih decenija. Mrzimo tehnički prikaz svega što se zove umetnost. Osećamo da je period intelektualizma, fenomen koji je sebe proglasio kulturno validnim, na samrti. Verujemo da je priča onih koji ga proriču kao talas budućnosti – kao krajnji cilj naše evropske kulture – već zastarela. Ti ljudi, u sebi iscrpljeni, izgubili su svoju veru i pre nego što su počeli da razmišljaju i pišu. Zato njihova filozofija i njihov pogled na istoriju mora takođe završiti u neverovanju. Smrt i materijalna moć pohlepno gutaju njihova dela. Slabi su slomljeni, dok jaki osećaju svoju snagu, pa otpor sve više raste.

Povlačenje iz teorijskog materijalizma u nauci i umetnosti može se smatrati unutra dovršenim. Klatno već kreće u suprotnom pravcu. Pravac našeg sopstvenog duha počinje – nasuprot obema strujama – da se postepeno opet raščišćava.

Nastupilo je vreme esteta i njihovih brojnih dela. Stvaraju se revizionistička kulturno i rasno superiorna dela. Intelektualna moć tih dela je neodoljiva. Oživljava velika književnost prošlosti. Strana dela prošlosti i sadašnjosti se odbacuju. Cene se Šiler, Kant i Šopenhauer. Ipak, i u njihovim delima ima ograničenja. Oprezni smo s njima ne zato što ne nalazimo duboke misli u njihovim delima, već zato što više ne možemo da ih u celosti koristimo za proučavanje umetnosti. Njihova ograničenja su očita. Oni se nadahnjuju samo grčkom umetnošću, i svi govore o mogućnosti jedne univerzalne estetike. Da su prihvatali činjenicu rasnih razlika u umetnosti, onda bi nam njihovo teorijsko mišljenje – mišljenje koje zovemo filozofijom XVIII veka – bilo prihvatljiva teorijska osnova. Tad bi njihova misao mogla shvatiti umetničke proizvode sopstvenih naroda. Ta protivurečnost između filozofske teorije i konkretne prakse vidi se kod Getea, Šilera i Šopenhauera. Velika mana celokupne estetike XIX veka je što se nije poistovećivala sa umetničkim delima, već ih je prosto secirala. Filozofi nisu uviđali da je Geteovo divljenje Azijcu Laokoonu nešto fundamentalno drugačije od Fausta ili nordijskih dela. Geteov nordijski instinkt bio je jak, ali je zapao u zamku verovanja da su Heleni bili umetnički superiorni u odnosu na nordijske umetničke forme.

I samo polazište te estetike seciranja bilo je lažno, jer ona nije racionalizovala filozofiju umetnosti. Estetika XIX veka nije budila lucidnu nordijsku rasnu svest, niti nam je davala osećaj za pravac. Dala nam je samo grčku – najčešće poznu, iskvarenu grčku – umetnost kao standard za evropsku umetnost.

Ranije se mnogo hvalila estetika i filozofija istorije navodno superiornog Istoka. Mi smo naposletku odbacili Istok kao koncept, jer smo shvatili da ti narodi imaju suprotstavljene, često i međusobno isključive kulture i umetnosti. Danas je opet moderno pričati o Zapadu. Možemo da pričamo o Zapadu mnogo lakše nego što možemo da pričamo o Istoku. Ali tu se mora naglasiti uloga nordijskih rasa.

Do sada su filozofi koji su pisali o estetici i umetničkim kriterijumima zaobilazili rasni ideal lepote. Taj ideal je povezan sa fizičkim izgledom rasnih tipova i sa vrhovnom idejom rase. U tom smislu je očigledno da, kad je u pitanju priroda umetnosti, čisto fizički izgled, na primer, jednog Grka, mora ostaviti na nas drugačiji utisak nego, na primer, portret kineskog cara. Svaka linija ima drugačiju funkciju u Kini nego u Heladi, bez koje se prepoznavanje rasno uslovljene formativne volje niti tumači niti se u njoj estetski uživa. Svako umetničko delo ima duhovni sadržaj, koji se, kao i njegov formalni tretman, može razumeti samo na osnovu različitosti rasnih duša. Zato se može reći da je naša bivša estetika – u kojoj je bilo i dosta toga individualno tačnog – delovala sasvim u vakuumu. U tom pogledu su nativni i istinski svesni umetnici uvek postupali na rasno formativan način i spolja bili oličenje zaista duhovnih kvaliteta, jer su koristili rasne tipove kojima su bili okruženi i koji su imali izvesne rasne osobenosti. Koliko god nam Helada izgledala srodna u mnogim pogledima, Grk je sasvim drugačije osećao nego mi Tevtoni – ili, pak, Rimljani i Indijci. Taj misaoni obrazac određivao je ritam njegovog života. Bila je to estetska vrednost. Lepota je bila mera helenskog života. Ona je bila pokretački motiv Ilijade. Grčko divljenje lepoti nastavilo se još dugo posle pada sveta polisa. Ono je bilo toliko da, kad se u jadnoj rastočenoj Grčkoj pojavio jedan rimski general, onakav kakvim su zamišljali svoje pretke, Tit Kvinkcije Flaminin, slavili su ga zbog njegovog dostojanstva i lepote kao nacionalnog junaka, kao jednog od svojih velikih ljudi. Bio je to znak duboke grčke čežnje za visinama života čak i u vremenu pada. Da bismo razumeli Heladu, moramo za trenutak da zanemarimo svoju sopstvenu najvišu vrednost – karakter. Dešavalo se da su zaista lepe ljude u Heladi posle njihove smrti poštovali kao polubogove. Čak su i polugrčki Egestani podigli spomenik čoveku smatranim najlepšim među helenskim borcima protiv Kartagine, i prinosili mu žrtve. Nekad bi Heleni i poštedeli protivnika ako ih je impresionirala njegova lepota. Jer takva lepota smatrala se udelom u božanstvu, bogolikošću. Plutarh nam je ostavio jednu dirljivu priču o takvom obožavanju lepote. Kad su Grci ubili persijskog generala Masistiosa i videli kako je lep, poneli su ga sa sobom i pokazivali sunarodnicima. Grci su za Kserksa govorili i da je po lepoti kralj svog naroda. Spoljašnji izgled smatrao se – uprkos mnogim lošim iskustvima – izrazom plemenite duše. Za Grke je heroj uvek bio lep, što znači da je bio rasnog tipa.

Grk se kao heroj pojavljuje, na primer, uvek u skoro istom obliku, ne samo u helenskoj plastičnoj umetnosti već i u sitnoj, kao u važnom slikarstvu. Sa svojim vitkim telom, heroj je tip i moderne lepote, mada je profil Grka blaži nego kasniji tevtonski. On se vidi tokom celokupnog razvoja velike helenske umetnosti, na važnom slikarstvu Egzigije, Klitije, kao što je Nikostenovo, na primer:

• Ajant i Ahil na igrama
• Kastor sa konjem
• Haritajske hidre s amazonkama
• Plava Eufronijeva žena na orfejskoj posudi koja jako podseća na Gretu
• Veličanstvena Afrodita sa guskom
• Napolitanski krater s Aristofanom i Erginama itd.

Na hiljadama vaza i pehara stalno se pojavljuje skoro uvek isti rasni tip, koji jasno svedoči o lepoti i veličini Grka i njihovom oduševljenju za sve što je herojsko, lepo i veliko. Ali uz njega postoji i jedan svesno rasni kontrast: na primer u predstavama Silena, satira i kentaura. Tako (Inselionska) činija sa Finejem prikazuje tri otelovljenja muške raskalašnosti sa svim njenim atributima. Glave sve trojice okrugle su i punačke, čela natekla kao od vodene bolesti, nosovi kratki i tupi, usne naduvene. Tačno tako Andokid slika Silena, plus dlakavog i s dugom bradom, a iz profila mu se vidi i debeli mesnati vrat. Isti tip sjajno je predstavio Kleofrad, čija zaista grčka Bahantkinja figurom i linijom lobanje predstavlja sasvim svesnu duhovno-rasnu antitezu. Nikosten takođe prikazuje Silena koji nosi vinsku mešinu kao bukvalno poluživotinjsku, poluidiotsku karikaturu, dok Eufronijeva činija sa Silenom idealno predstavlja tuponosi, dlakavi negroidno-istočni rasni tip. Očite su dakle ove dve velike suprotnosti: vitki, moćni, aristokratski Helen, i niski zakržljali bestijalni Silen, koji nesumnjivo pripada ili rasi koju su Grci pokorili ili tipovima uvezenih robova.

Sa sve većim dotokom azijske krvi pojavljuju se u slikarstvu i figure koje se i izdaleka prepoznaju kao semitske i jevrejske. Činija jednog eoskog majstora, na primer, prikazuje semitskog trgovca sa vrećom na leđima, a na ranom donjeitalijanskom finejskom peharu prikazana je harpija glave i ruku kakvim se danas čovek može uživo diviti na Kurfurstendamu.

Na hiljadama vaza i umetničkih predmeta od Male Azije do zidnih slika Pompeja vidi se da se, tokom osam vekova, umetnički i estetski utisak junaka ili strašću obuzetog čoveka stvarao predstavom rase. Sa sve većom bastardizacijom Grka pojavljuju se izobličene figure, sa sunđerastim udovima i loše oblikovanim glavama. Rasni haos perioda sve veće demokratizacije pratio je i umetnički pad. Nije više postojala duša koja bi se mogla izraziti. Nije više bilo tipa koji otelovljuje dušu. Otada prosto nalazimo čoveka helenizma, stvorenje koje ne može ostaviti ni estetski ni inspirativan utisak, jer je rasna duša Helena, koja je formirala stil, umrla. Stvari su degenerisale do te mere da su plavokosi Pindarovi Ahejci bili nešto jedinstveno na Sredozemlju. Početkom VI veka Admantije u svojoj Fiziognomici kaže za Helene:

„Bili su vrlo visokog rasta, zategnute bele kože, dobro formiranih stopala i šaka, kose smeđe, blago kovrdžave. Bili su skladnih crta lica, lepih usana, pravih noseva i prodornih sjajnih očiju. Bili su narod sa najlepšim očima na svetu.“

Homer i njegove kreacije takođe su bili nordijski uslovljeni, kao i plastična grčka umetnost. Telemah se otrgnuo od svoje majke, plavooke kćeri Zevsove koja mu je poslala povoljan vetar za plovidbu. Menelaju je prorečen božanski život koji će ga odvesti do kraja zemlje, do Jelisejskih polja na kojima živi heroj Radamant Smeli. Samo glavom sa plavim uvojcima mogao je Helderlin naslikati genija Grčke. Homer, svestan toga da je majstor, kaže:

„Odlučan čovek uvek najbolje privodi kraju svaki posao, pa bio on i stranac izdaleka.“

Ali Terzit, neprijateljski, izobličeni izdajica, kao da se sukobio sa slepim junakom. Terzit je jasno bio oličenje tadašnjih azijskih špijuna u grčkoj vojsci. Te izdajice bile su prethodnica naših berlinskih i frankfurtskih pacifista. Homer je opisao Terzitovu braću, Feničane, kao:

„Varalice, koji nose bezbroj tričarija u tamnom brodu.“

Tako je Homer stvorio rasnu duhovnu umetnost i, istovremeno, doveo do kasnijih predstava Zevsove kćeri kao plavooke. On je vodio četkicu slikara i dao rasnu formu i stranom antiheroju.

Silen nije karakteristično naslikana zdepasta figura, kako to naši istoričari umetnosti hoće da nas uvere, već plastična predstava osobenosti jedne strane rase kakva se pojavila u Grčkoj. Kasnija pojava faličkog kulta i raskalašnih bahanalija bila je obeležje poznog dionizijskog opadanja. Do njega je došlo pojavom rasno istočnjačkih tipova koji su, do tada, bili smatrani tupim i ograničenim.

To menjanje rasnog tipa vidi se u slonovskoj Sokratovoj snazi. Platon je slavio tog cepidlaku. U Platonovim dijalozima Sokrat je rekao da ga ispisan papirni svitak može odvući i od najlepše prirodne okoline. Usred ekstrovertnog grčkog pogleda na svet to je bilo priznanje tupe pedanterije, a ipak je Sokrat bio primer duhovno-rasne snage genija. Koliko god bila jaka njegova moralna filozofija, Sokrat je ipak zakazao na polju estetike, zbog svog insistiranja na univerzalizmu. U pobožnom i lepom životu grčke starine, borba je Helenima izgledala kao večni prirodni zakon, kojem služi i sama Palada Atina. Sa Sokratom nije počela nova epoha grčke istorije, ali je s njim u helenski život ušao jedan sasvim drugačiji čovek. Doduše, Sokrat je nasledio svete tradicije Atine, Homera, tragičara, Perikla i graditelja Akropolja; i sam je učestvovao kao vojnik u borbama za političku moć, ali je ipak on negenijalan – mada plemenit – hrabar čovek jedne druge, negrčke rase. On je živeo u vremenu u kojem je Atina krenula stramputicama, u kojem je njena nekad aristokratska demokratija, u kojoj su mogli učestvovati samo Grci, nikad i stranci, počela da klizi u ambis haosa. Pod tiranijom demagoga veliki Alkibijad je bio proteran, a cela atinska vojska propala kod Sirakuze i izgubila skoro sva područja koja je nekad osvojila. Potom su pobednički aristokrati potrovali stotine demokrata, ali su kasnije i sami doživeli istu sudbinu. Aristofan se rugao drevnoj tradiciji. Novi učitelji, Gorgija, Protagora, itd., ponosili su se novim, golim, lepim formama. Onda je u prvi plan izbio strani čovek, okarakterisan hiljadu puta u grčkoj literaturi. Ta nova strana rasa razvijala je svoje degenerisane vrednosti, oblikujući grčku kulturu. Grčku trezvenost i heroizam smenile su druge vrednosti. Sokrat je dijalaktikom zamenio supstancu, ružnim lepo, akademskom diskusijom heroizam. Štaviše, tražio je dobro u sebi, propovedao zajednicu dobrih, i okupio oko sebe novu buntovnu grčku generaciju.

Jednom je Perikle, gospodar Atine, morao da moli sud da dodeli građansko pravo njegovom sinu kojeg mu je rodila strankinja. Odobreno mu je kao izuzetan slučaj. Taj striktni rasni zakon, donesen baš pod Periklom, iščezao je sa sve većim siromašenjem atinske krvi. Sokrat, koji nije bio Grk, zadao joj je smrtni udarac. Ideja o zajednici dobrih dovela je do nove ljudske kvalifikacije, ne prema rasama i narodima, već prema individualnom čoveku. Sa slomom atinske rasne demokratije, Sokrat je postao međunarodni socijaldemokrata svog doba. Zbog njegove lične hrabrosti i spretnosti, to njegovo učenje, destruktivno po rasu, brzo se širilo. Zatim je njegov učenik Antisten, sin jedne tamošnje azijske robinje, izvukao mnoge sopstvene zaključke iz Sokratovih ideja, i počeo da propoveda rušenje svih barijera među rasama i narodima u ime ljudskog napretka.

Zbog Platona je Sokrat ovekovečen, čak da ga i danas slave salonski veliki ljudi. Platonu grčki genije mora da prizna da je, usred velikog opadanja, ispoljio trezvenu razboritost. Ali on je voleo tog čoveka, Sokrata, i podigao mu večni spomenik stavljajući mu u usta reči svoje sopstvene duše. Tako je pravi Sokrat nestao iz sveta. Samo nekoliko pasusa kod Platona zaista potiču od njega. U Fedonu, na primer, Platon kaže da je Sokrat priznao da nema dara za istraživanje organskih događaja. Prava priroda stvari tako se za Sokrata nije nalazila njihovim posmatranjem, već razmišljanjem o njima. Ne treba kvariti sebi vid prevelikim gledanjem. Ako čovek hoće da otkrije da li je zemlja ravna ili okrugla, ne priliči mu da to istražuje. Pre treba da se upita: šta kaže razum o tome? Da li je racionalno zamisliti zemlju kao središte univerzuma? Mada je Platon sigurno izmislio taj odlomak, on i liči na onog Sokrata koji se okrenuo od rasno lepe Grčke da bi pričao o univerzalnom apstraktnom čovečanstvu, bratstvu dobrih – od sjajne opservacije ka senkama dogme. Kao što je jevrejska dogma pokvarila religiju, tako je Platonov naučni metod, neprijatelj života, pokvario evropsku filozofiju. Aristotel ju je sistematski širio, a Hegel je njen poslednji veliki učenik. Logika je nauka o Bogu, kaže Hegel. Te reči vređaju istinsku nordijsku religiju. One su antiteza svemu što je istinski nemačko i svega što je bilo istinski grčko. Te reči su sokratovske. Zato ne iznenađuje što su univerzitetski profesori kanonizovali Hegela kao što su kanonizovali i Sokrata.

Lepota duše i lepota fizičkog izgleda sigurno se ne poklapaju uvek, ali kod Sokrata je bilo baš tako. Sredinu u kojoj su vladali Eros i nordijsko-rasna lepota plave Afrodite prožimao je taj ideal lepote, oblikujući stvarni grčki svet. Taj ideal bio je uvek vitko, beloputo i plavo stvorenje – od Euripidovog Dionisa do slatkih plavih glavica u Aristofanovim Pticama. A onda se usred svega toga pojavljuje grubi lik satira, kao simbol svega stranog. U tom novom, azijsko-grčkom svetu, lepota je iščezla. U poznoj grčkoj umetnosti prirodna lepota zamenjena je ružnim i odbojnim. Paralelno sa grčkim rasnim i duhovnim opadanjem propovedalo se racionalno dobro.

Filozofsko dobro je onda uništilo rasno dobro kao ideju lepote. Državni i društveni život nisu više nadahnjivale herojske ideje. Najveći simbol te nove, neprijateljske, rasno nesvesne haotične grupe – antiteze helenskoj rasnoj duši – bio je Sokrat.

Gledano s ovog aspekta istorijskog razvoja, čini se da je genijalni Platon protraćio ceo svoj duh na tog čoveka, čineći ga besmrtnim. Platon je u suštini bio aristokrat, borac na olimpijadi, formativan umetnik i dubok mislilac. Pred kraj života je hteo da rasno spasi svoje učenike donoseći jedan jak ustav, u kojem ništa nije bilo sokratovsko. Bio je to poslednji veliki procvat helenskog duha. Praksitel je kasnije formulisao protest protiv sveg sokratovstva – ali to je bila labudova pesma nordijsko-grčke rasne lepote, koju je tad u umetnosti okarakterisala i veličanstvena Nike od Samotrake. Sokrat je ostao simbol pada. Helada je nestala u rasnom haosu. Umesto ponosnih Atinjana provincije su naselili opšteprezreni ovdašnji Azijati. Grci su dozvolili da ih obrazuju ti beskarakterni rasno inferiorni ljudi, koji su terali prave Grke kad bi im dosadili.

Sokrat je trijumfovao dok je Helada propadala. Zdravo ljudsko razumevanje uništilo je genija u poslednjem velikom času. Ono što je bilo ružno postalo je norma; istinska lepota bila je samo dobro.

Sokrat je svojim sudijama rekao: „Atina nikad nije imala većeg slugu od mene.” Ali ta poniznost i skromnost glasnika bogova – kako je on sebe zvao – imala je i drugu stranu. Sokrat je znao da se Grčka dezintegriše.

Iz tog istog duha, nekad otelovljenog u Sokratu, rođeni su i zapadni estete kasnijeg humanističkog perioda. Kao i Sokrat, oni su tražili čoveka, ne Grka ili Tevtona, ne Jevrejina ili Kineza. Otkrili su takozvane univerzalne zakone i propovedali estetsko raspoloženje i kontemplaciju, jer su začetnici tih ideja izgubili svaki osećaj za duhovno rasnu volju. U svom oduševljenju Akropoljem, naši klasičari su zaboravili da imaju posla sa jednom stranom nordijskog čoveka. Grčki Nordijac nije bio nužno isti kao sadašnji nordijski Nemac. Tamo gde je grčki Nordijac gledao na stvari formalno i stvarao izdvojena dela plastične umetnosti, nordijski Tevton je stvarao silinu duše i bogatstvo aluzija. Tamo gde je Grk pretvarao herojsko kretanje u mirovanje, njegov kasniji nordijski brat, pokretan jednom drugom formativnom voljom, pretvarao je inerciju u pokret. Tamo gde je Grk generalizovao, gotski i romanički čovek je personifikovao. Ipak, divne energične crte tri žene na zabatu Partenona i Nike od Samotrake ostavljaju na nas naročit utisak, jer tu vidimo ogoljen duhovno-rasni odnos. Da su teoretičari XVIII i XIX veka bili svesni te činjenice, ne bi se divili formalno kompetentnom, ali dosadnom Lao Ceu, i uzimali ga kao polazište univerzalne estetike. Ne bi ni pretvarali formalni aspekt Partenona u apsolutni kriterijum umetnosti. Previđali su ono što je u Heladi stvarano punokrvno. Zato je umetničko-duhovna procena i grčke i nordijske evropske umetnosti bila falsifikovana, pa danas vidimo figure Helade i Germanije u lažnoj perspektivi.

Samo za estete koji se bave estetikom radi same estetike, a ne radi umetnosti i života, linija je samo linija, puki ukras. Ali za svakog umetnika ona je – svesno ili ne – funkcija, nosač dostignuća. Ona je povezana sa jednim određenim materijalom. U čovečanstvu su razni rasni tipovi otelovljenje određenih duhovnih suština koje oslovljavaju, duhovno i rasno, obojenu linearnu totalnost koja ih opisuje. Kad je Velaskez hteo da napravi kontrast sićušnoj plavokosoj infantkinji, stavio je pored nje ženskog patuljka, to jest jednog od onih bastardnih tipova kojima je Španija prenaseljena. Sve zakržljalo i ropsko na zemlji ovekovečeno je u umetnosti od Velaskeza do Zuloage u tim jadnim zrikavim bogaljima. Sančo Pansa je rasni tip čisto tamnog istočnjačkog čoveka – praznovernog, nesposobnog za kulturu, nemaštovitog, materijaliste. Takav tip čoveka je veran do jedne tačke, ali je uglavnom prosto servilan. Sančo nije samo jedan debeljko, već koncentrisan rasno-duhovni entitet. Ti majstori takođe iskrivljuju, na tragikomičan način, i naše nordijske vitezove. Takvo ruganje u toj zemlji sasvim je neosnovano. I danas se, u drevnim aristokratskim krugovima Kastilje, nordijska put smatra znakom plemenitog porekla.

Konture grčkog Silena odgovaraju španskom Sanču i španskim patuljcima. I po čitavoj ostaloj Evropi viđamo slične nosioce iste zakržljale duhovne prirode.

Narodi zapada su rezultat rasnih mešanja i inferiornih sistema rasnog obrazovanja. Ali svaki od tih naroda preuzeo je ono što je suštinsko u državno-formativnim moćima od nordijskog stratuma, i tako primio formativne moći cele te kulture. Vrlo povezano s tim je određivanje nordijskog ideala lepote, koji često ima velikog efekta u područjima u kojima je nordijska krv skoro sasvim potisnuta. Po celoj Evropi ideja o junaku podrazumeva visoku, vitku figuru, sjajnih očiju, visokog čela, snažnih, ali ne previše, mišića. Nemoguće je zamisliti junaka spuštenih, širokih ramena, krivih nogu, debelog vrata i niskog čela, čak i da tipovi kao Ebert izrone na površinu života.

Kako se krećemo prema postrimskom periodu, nalazimo opet rasni umetnički motiv. Rasno-duševna umetnost vidi se na glavama štauferskih kraljeva, na memorijalu u Magdeburgu, na glavi Hajnriha II. O njoj svedoči i način na koji Retel prikazuje lice Karla Velikog i njegovog neprijatelja Vidukinda. Vidi se šta stara Francuska ima da kaže o Rolanu, šta Volfram o Parsifalu, i da se u tim delima i iznutra i spolja blisko prepliću duhovno i rasno. Stalno iznova viđamo nordijsku rasnu formu izraženu kao veliku umetnost. Ali primetna je jedna promena u tipu junaka kao formi. Ranije je junak imao ličnost i vodio je svoj narod u bitku. Stvarna osoba postajala je time simbol. Sad se razvila jedna nova dinamika; volja velikog vođe upravlja milionima iz centra. U skladu s tim, ističe se samo glava. Tako se simbolično prikazuje ono što je značajno, što je suštinsko za germanskog čoveka. Čelo, nos, oči, zubi i brada postaju nosioci volje, pravca ideja. Uočljiv je pokret iz statičkog u dinamičko. Na toj tački se nordijska zapadna umetnost odvaja od grčkog ideala.

Šiler je napisao:

„Prosto rečeno, čovek igra samo tamo gde je on čovek u punom smislu te reči, a kompletan je samo tamo gde igra...”

Jedinstvo materijalne prisile prirodnih zakona i duhovne prisile moralnih zakona spojilo je ta dva ranije različita sveta, i iz te kombinacije rođena je prva istinska sloboda. Animirane tim duhom, nove umetničke forme izbrisale su crte starog ideala. Istovremeno, pojavila se volja. Ta nova forma počiva u sebi, sasvim zatvorena kreacija koja se odvija kao daje odozgo, iz svemira, bez ispitivanja, bez otpora.

Lepota uslovljena tipom, kao spoljašnja statika nordijske rase, ono je što je grčko, dok je rasno osobena lepota, kao unutrašnja dinamika, duhovna prilagođenost nordijskog zapada. Lice Perikla i glava Fridriha Velikog su samo dva simbola koja označavaju širinu rasne duše – rasnog ideala lepote.

Sramota je, a ipak činjenica, da mada postoji puno estetika, još nije obrađen nužan preduslov estetike uopšte – razvoj rasnih ideala lepote. Skice u tom pogledu se za sada mogu naći samo u H. F. K. Ginterovom Rassenkunde (Muževna rasa) i u Kunst und Rasse (Umetnost i rasa) Šulce Nojmburga. Laici, proučavatelji umetnosti, pa i sami umetnici prolaze galerijama ne videći u stvari ništa. Oni čitaju i evropske i kineske pesme ne videći pravu suštinu nijedne od tih umetničkih formi, jer traže samo univerzalni zakon. Pa ipak, i bez prepoznavanja, nordijska duša stremi uvis. Da se to oseti dovoljno je samo pogledati neko od najreprezentativnijih dela evropskog slikarstva, kakvo je van Ajkov Triptih sa decom koja pevaju. Van Ajk stalno iznova ponavlja istu idealnu sliku Nordijca, od svojih crteža do kasnijih uzvišenih dela. Njegov rad u unutrašnjoj formi jednak je našoj rasnoj duši. Ti lepi nordijski rasni tipovi primeri su germanske rasne lepote u njenoj najčistijoj formi. Nordijski ideal čoveka prikazuje duboko izbrazdano, muževno lice slično licu boga. Sličan duh vidi se i na van Ajkovim glavama u Berlinskom muzeju. Kad se stvari dublje razmotre, zapaža se i da Mikelanđelov bog koji budi Adama ima istu glavu kao bog kojeg slika van Ajk, mada Mikelanđelo sigurno nije mogao imati nikakvu predstavu o van Ajkovom stvaralaštvu. Ta ista glava se pojavljuje – mada donekle promenjena zbog duševne napetosti – i na figuri besnog Mojsija. Samo upotrebom nordijskog ideala mogli su i Holanđanin i Italijan da predstave figure velike moći. Ni Jan van Ajk ni Mikelanđelo nisu mogli oteloviti svoj ideal plemenitosti, snage i dostojanstva licem jevrejske rase. Treba samo zamisliti lice s kukastim nosom, obešenih usta, sitnih, sjajnih crnih očiju i vunaste kose pa shvatiti da je umetnički nemoguće predstaviti evropskog boga jevrejskom glavom – a kamoli jevrejskom figurom. Dovoljno je samo to prepoznati pa shvatiti da je neophodno sasvim odbaciti unutrašnju ideju o bogu jevrejstva, čija je suština povezana sa jevrejskom spoljašnošću. Naša duša je u tom pogledu inficirana jevrejskim duhom, koji su nametnule Biblija i Rimska crkva. Uz njihovu pomoć je pustinjski demon postao bog Evrope. Ko se protivio tom bogu bio je spaljivan ili trovan. Zapadni čovek se spasao svojom umetnošću. On je u slici i kamenu stvorio sopstvenog boga, uprkos toj tragičnoj borbi. Realizovati unutrašnju lepotu u boji i mermeru, i staviti celo to bogatstvo u službu duha; oteloviti boga, zaista, kao lepotu – to je mogao samo evropski umetnik. Dovoljno je pogledati Mikelanđelove Sibile, njegovog Jeremiju, njegove robove, njegove dečake ili njegovog Lorenca pa sresti nordijski duhovno rasni kredo.

Bukvalno isti ideal lepote vodio je i Ticijana celog njegovog života. Njegova Nebeska i zemaljska ljubav i Venera (berlinska) dale su nam tip žene koji vidimo i na zabatu Partenona; to su žene koje su nekad došle sa germanskim osvajačima preko Alpa. Taj tip se ponavlja i na njegovoj Flori i Svetoj porodici (minhenskoj). Đorđone, takođe Venecijanac, stvorio je svojom Venerom bukvalno klasično delo nordijske ženske lepote. Palma Vekio, još jedan Venecijanac, najviše je uživao u visokim, plavookim ženama, što se vidi i na njegovoj slici Tri sestre, u Drezdenu. Ta idealna lepota bila je tako popularna da su se tamnokose žene farbale u plavo da lepše izgledaju.

Na ovom mestu valja spomenuti još jednog velikog nordijskog Italijana – Dantea. Njegov ideal lepote je takođe germanski uslovljen, i nalazi možda najdirektniji izraz u njegovoj Pesmi Kamena. Kad sreće kralja Manfreda u čistilištu, Dante kaže:

„Osvrnuh se i pogledah ga pravo u lice, Bio je plav i lep, plemenitog lica...”

Odatle je samo jedan korak do Rubensa. On je doduše prenaglašavao telesne obline, ali je građa njegovih žena ipak sasvim određena nordijskim rasnim tipom; Rubens ga je, kako se to nekada radilo i u Grčkoj, stavio u kontrast sa niskim faunima okrugle glave, bikovskog vrata i niskog čela.

Rembrant je dobro poznavao Bibliju, ili tačnije, nju samu je čitao malo, ali je proučavao onu holandsku narodnu knjigu, Truring, Jakoba Kaca. Držao se njenih opisa u skoro svim prilikama i preduzeo da slika mnoge jevrejske likove kako bi tačno prikazao biblijske priče. Ali čim je zašao u to ozbiljno, izgubio je zanimanje za amsterdamski geto. Otac Bludnog sina (Petersburg) nema nikakve jevrejske atribute. On je visok, star Nordijac intelektualnih, finih šaka. Rembrantu je bila strana pravilnost nordijsko-italijanskih umetnika jer je težio da predstavlja mišljenje atmosferom, simfonijama boja i mistikom. A ipak, njegov Hrist u Emausu (Pariz) je takođe nordijske senzitivnosti, kao i portreti Njegove majke (Petersburg). Sjajna figura Danaje pokazuje da je za Rembranta prava lepota bila samo onakva kakva je lebdela i pred Đorđoneovom dušom. Jedan od najsenzitivnijih Rembrantovih portreta zove se Jevrejska nevesta, a čak i tu nema ni traga od jevrejske lepote, već je u pitanju nordijska, robusna, ali i nežna.

Takvi primeri mogu se pratiti kroz celu istoriju zapadne umetnosti. Izvesno je da često ima i mešanja sa drugim, zapadnosredozemnim, istočnoalpskim i dinarskim tipovima, ali stalno iznova u prvi plan izbija nordijska rasna lepota, kao idealna zvezda vodilja. Jedva da je jedan od hiljadu sasvim oblikovan po tom idealu. Izgled mnogih ljudi često nije u skladu sa naslednom slikom. Ali čežnja koja je stvarala i oblikovala uvek je težila da se revidira u istom pravcu. Treba samo pogledati glavu Leonarda da Vinčija, autoportret Tintoreta (Pariz), autoportret mladog Direra... u kojima stalno srećemo tu istu rasnu dušu.

Devetnaesti vek ovde ispoljava, kao i u svemu drugom, izvestan prekid, jer su u prvi plan izbili drugi problemi – pejzaž i slično. U Nemačkoj, Ude i Gebhard težili su da nastave rad u smislu realizovanja nordijske lepote, ali su ostali zaglavljeni u prošlosti. Nedostajala im je udarna moć genija. Hans fon Marec je težio da se prilagodi grčkoj formi, ali se mučio da bi se, na kraju, rastočio, tragajući za lepotom celog svog života – što i ne iznenađuje jer je bio polujevrejin. Isto je pokušao i Fojerbah dok je živeo na jugu. Ni on nije uspeo, i pored sveg svog materijala. Nastanak velegrada ubrzao je delo rasnog uništenja. Kafići ljudi sa asfalta pretvarani su u studija. Teorijska, bastardizovana dijalektika postala je poštapalica sve više trendova. Videli smo rasni haos Nemaca i Jevreja. Na sceni su se pojavile ulične porodice, otuđene od prirode. Rezultat je bio bastardna umetnost.

Vinsent van Gog, jedan slomljen čovek pun čežnje, krenuo je da slika. Želeo je povratak zemlji. Njegov Seljak na poslu bio je stvarno moderan, srce moderne umetnosti koju nisu mogli da stvore ni renesansa, ni holandska škola, ni Grci. Mučio se za svoj ideal i kleo se kako bi, da je imao tu moć ranije, slikao svece koji bi izgledali kao prvi hrišćani. Danas bi on propao s tom idejom. Slikao je bez razmišljanja. Slikao je bez rasnog duha. Njegov bolesni izbor tema uključivao je: kupus, salatu – verovatno da bi se sam smirio... Vinsent je slikao i jabuke i kaldrmu. Najzad je sasvim poludeo.

Gogen je tražio idealnu lepotu na južnim morima. Slikao je rasu svojih crnih prijateljica, melanholičnu prirodu, lišće bogatih boja i more. I on je bio iznutra rastočen, kao i svi koji su putovali po svetu tražeći izgubljenu lepotu – zvali se oni Beklin, Fojerbah, van Gog ili Gogen. Naposletku se ta generacija umorila od svog traganja i predala haosu.

Pikaso je nekad vrlo pažljivo kopirao stare majstore, a u pauzama slikao snažne slike – jedna od njih visi u Moskvi – da bi na kraju dezorijentisanoj publici ponudio svoju teoriju – ilustracije svetlim i tamnim glinenim kvadratima. Novinarski paraziti prihvatili su oberučke tu novu senzaciju i slavili novu epohu u umetnosti. Ali ono što je Pikaso krio iza geometrijske umetnosti bezočno je obznanio tek posle svetskog rata. To kopile je izjavilo da u svojim bastardskim pobačajima, proizvedenim duhovnim sifilisom, prikazuje infantilizam kao izraz duše. Samo treba dugo i pažljivo proučiti, na primer, autoportrete kakvi su Kokoškini, pa shvatiti – pred tom umetnošću idiota – njen užasni unutrašnji život. Idiotski Kokoškin autoportret!

Hans Hajnc Evers ima kratku priču o dečaku tako nenormalnom da su ga oduševljavali ljudi bolesni od elefantijaze. Naša evropska intelektualnost nalazi se danas u identičnom položaju kad jevrejska pera slave Kokoške, Šagale, Pehštajne, kao lidere umetnosti budućnosti. Crte degeneracije su već očite, kao, na primer, kod Švalbaha, koji se usuđuje da predstavi Isusa krivonogog i ravnih tabana. Luj Korint ispoljava izvesnu robusnost, ali taj majstor-mesar četkice takođe se raspao u bastardnost boje glinenog lesa: Berlin pod sirijskim uticajem!

Impresionizam, koji su prvobitno nosili jaki slikarski talenti, bio je nekad bojni poklič celokupnog dezintegrisanog intelektualizma. Atomističko proučavanje sveta atomizovalo je i boju. Prirodna nauka, otupela u razumevanju, našla je oduška u praktičarima i teoretičarima impresionizma. Bezmitski svet stvorio je i bezmitsku umetnost čulnosti. Ljudi koji su želeli iznutra da pobegnu od te pustoši kolabirali su. Van Gog je tragičan primer nezadovoljene čežnje koja vodi u ludilo. Gogen je još jedan tragičan primer pokušaja oslobođenja od intelektualizma. Samo su oni kao i Pol Sinjak nastavili da slikaju, nesmetano i bezbrižno mazajući svoje šarene komadiće.

Ti ljudi su stajali bespomoćno pred svojom sadašnjicom. Njihovi protivnici su, takođe bez straha, okrenuli leđa budućnosti. Homerska sudbina, jednom obećana Beklinu, već je bila određena. Obesiti Ostrvo mrtvih na zid danas je postalo po sebi nemoguće. Igra nimfi na talasima nas nepodnošljivo opterećuje. Žene u grčkoplavim haljinama pod topolama, pored tamne reke, Flora koja ide poljem, mlada harfiskinja na travi – te stvari su nam postale umetnički apsurdne.

Beklinova moćna originalnost je onakva kakva večno izbija u mnogim njegovim delima. Ali generacija eklektičara koja je, odbijena atomističkim učenjima XIX veka, gledala nazad u XVI vek, osećala je da je Beklin u samoj svojoj slabosti utočište nemačkoj fantaziji. Ti napori da se sačuva ta strana njegove prirode dirljivo su lojalni. Ali prekomerna fantazija umnogome nije ovladala životom, već je pre aktivirala antičke modele. Ona je osvojila medije nasilno i na prevaru. Beklin je najmoćniji kad napušta alegorije. Mi danas s istim nepoštovanjem razmišljamo o mnogim klasičnim pokušajima, isto kao što se čudimo Jakobu Burkhartu koji je, sasvim ozbiljno, cenio umetnost na osnovu imitiranja renesansnih zgrada svog sopstvenog vremena. Takvi ljudi, koji su se okružili nameštajem i slikama velikih vremena, koja su predstavljala na jedan magičan način rođenje modernog čoveka u renesansnoj kulturi, nisu imali nikakvog stvarno velikog podstreka da dovedu do preporoda. Čak i ako su to intuitivno znali, plašili su se pozitivnog sukoba sa impresionističkim duhom vremena. Povukli su se iz života i traćili svoje talente na nepodesnim objektima.

Sva tragedija bezmitskog vremena vidi se i u narednim decenijama. Intelektualizam više nije bio poželjan. Beskrajna kolor seciranja bila su prezrena. Ispravno osećanje nalagalo je traganje za oslobođenjem, izrazom i moći. Posledica te velike napetosti bio je pobačaj zvan ekspresionizam. Cela jedna generacija vapila je za izrazom, ali nije imala šta da izrazi. Vapila je za lepotom, ali nije više imala nikakav ideal lepote. Želela je da postigne kreativnost u životu, ali je već izgubila svaku stvarnu formativnu moć. Onda je ekspresionizam postao modus i tako je, umesto da stvara jednu novu silu koja bi formirala stil, i sam nastavio silazni trend. Unutra nedisciplinovanu, primitivnu umetnost progutala je jedna iskvarena generacija. Previše su se slavili Japan i Kina, a sva ozbiljna evropsko-nordijska umetnost pripisivana je Aziji.

Veliki talenti kao Sezan i Hodler bili su poraženi u svojoj borbi za jedan novi stil, i pored svih nastojanja njihovih učenika da se drže njih dvojice kao stegonoša jedne nove volje, i pokušaja književnih krtičara da tom nastojanju stvore intelektualnu podršku.

Tako se pivnički misticizam smenjivao sa cerebrizmom, kubizmom i linearnim haosom, dok se ljudi nisu umorili od svega toga i pokušali opet – uzalud – da pobegnu sa novim talasom objektivnosti.

Suština sveg ovog haotičnog razvoja leži u gubitku onog najvišeg ideala lepote koji je, u toliko formi i stremljenja, bio temelj celokupnog evropskog umetničkog stvaranja. Demokratske, rasno destruktivne doktrine i velegrad koji eliminiše ono što je narodno ujedinili su se sa svesnim jevrejskim radom na rastakanju. Rezultat je bio taj da ne samo da su kolabirale ideologije i ideje države, već i umetnost nordijskog zapada.

Tako smo došli do jednog od najdubljih kriterijuma za svako proučavanje umetnosti, ali koji svi akademski estete uvek previđaju, i, zapravo, jedva da su ga i svesni.

Estetika se, između ostalog, tiče i sudova ukusa. Ona zahteva da umetničko delo ne samo zadovolji jednog čoveka, već i da bude univerzalno priznato. U toj potrazi za univerzalnim zakonom vekovima se već vode žučne debate, zbog čega se zanemaruje jedan preduslov za svaku polemiku – umetničko delo može biti zadovoljavajuće samo u okviru jednog organski ograničenog ideala lepote. Kant je (Kritik der Urteilskraft, str. 17, Kritika moći suđenja) dao sledeću definiciju:

„Lepota je forma svrhovitosti jednog objekta u onoj meri u kojoj se on posmatra bez ideje o tome da ima neku svrhu.”

Ovde je Kant izrekao duboku misao, ali je pogrešno zaključio da se mora pretpostaviti jedan opšti estetski osećaj. Taj estetski osećaj se, po njemu, zasniva na čisto ljudskom modusu perceptivnih moći, to jest na mentalnom stanju, i može se univerzalno prenositi. S tim je Kant u jednom kritičnom momentu svog traganja skrenuo u fatalnom pravcu. Lepota Đorđoneove Venere ima na nas efekat kao nesvesno svrhovita. Isti efekat ima i svaka druga istinski rasna lepota, to jest lepota uslovljena organskom dušom. Logički zaključujući na osnovu prvog kantovskog opažanja, prepoznajemo da zahtev za univerzalnom validnošću suda ukusa poriče da je moguć rasni ideal lepote. Dakle, on važi samo za one krugove koji, svesno ili ne, nose u svom srcu istu ideju lepote.

Kad jednom prepoznamo tu fundamentalnu činjenicu, nužno negiramo sve prethodne estetske teorije. Tad je, i samo tad, pripravljen put za jednu teoriju lepog koja nalazi estetsko povezano sa organskom dušom. Tako negiramo bilo kakvu atomističku individualističku estetiku.

U nastojanju da se odvoji estetski objekat od svih neestetskih elemenata, sadržaj se uvek odvaja od forme da bi se sprečilo večno mešanje moralnih propovedi i estetike. Ta neophodna razlika u metodologiji nije potpuna sama po sebi. Ne smemo nikad prevideti ono najvažnije – veliki duhovni sadržaj nordijsko-nemačke umetnosti. Izbor ili odvajanje izvesnih elemenata duhovnog sadržaja za nas je formativan, u celosti umetnički proces. Ali pošto je to zaboravljeno pred jednostranim slavljenjem – koje još uvek neumesno traje – grčke umetnosti, pustilo se da jedna suštinska komponenta zapadne umetnosti prosto otpadne. Zato ne iznenađuje ako prosečan građanin fabrikuje moralnu umetnost iz onoga što je preostalo.

Ta posledica pojavila se zato što su nemački estete, stalno buljeći u helensku umetnost, objavili da estetiku zanima samo lepota, to jest stanje lake slobode od moralnih nužnosti, mehaničkog pritiska i duhovne napetosti. Ali ta grčka lepota bila je samo jedan – možda statičan – element helenskog života. Koliko god raspravljali o tome da li je najveća ostavština Helade arhitektura, skulptura, ep ili tragedija, van svake sumnje je da je unutrašnja i spoljašnja plastična umetnost bila početak kraja sve grčke umetničke aktivnosti. U sofoklovskoj tragediji je ta statička plastična umetnost očuvana. Čak i u strašnim Evripidovim delima, sudbina izgleda manje unutrašnje stanje i razvoj nego preplitanje neshvatljivih stanja i spolja destruktivne suštine. Ta ista lepota u umetnosti bila je greh protiv duha Evrope. Naša umetnost bila je od samog početka prilagođena lepoti zasnovanoj ne na plastici, već na duhovnom pokretu. To znači da nije spoljašnje stanje postalo forma, već je to postala duhovna vrednost u svojoj borbi sa drugim vrednostima ili suprotstavljenim silama. Kroz izbor sadržaja kao standarda koji daje podsticaj umetničkom delu, uslovljavajući njegovu formu, nordijska umetnost značajno više je prilagođena ličnosti i njenom prosvetljenju nego što je to bila helenistička. Najviše delo zapadne umetnosti dakle nije ono što je najlepše, već ono što najbolje prodire u naše duhovno biće, u naše duše. Taj faktor jake unutrašnje motivacione moći ne pripada grčkoj estetici. On je pre otelovljen u nordijskom zapadu kao jedan problem forme, istovremeno nepovezan s onim što je čisto racionalno ili moralno.

Knjiga III NASTUPAJUĆI RAJH

Prvo poglavlje MIT I TIP

Jednog dana će nastupiti vreme kad će ljudi odati priznanje svojim sanjarima kao odlučnim ljudima od akcije. Ti sanjari su razvili sliku i iz tih vizija stvoren je cilj života. Dok su boravili među nama kao ljudi nauke i religije, kao filozofi i državnici, donosili su odluke i stvarali ideje, u raznim medijima i na razne načine, koje su oblikovale naš svet. San izumitelja je prvi izraz duhovne snage. Taj izraz usmerava svo unutrašnje kretanje u jednom pravcu – u mučno shvatanje da unutrašnja vizija ne može biti sasvim ostvarena. On jača sve duhovne i intelektualne energije i najzad rađa kreativni čin oko kojeg se vrti nova era, kao zemlja oko svoje ose.

Nekad je nordijski duh sanjao na Sredozemnom moru i u Heladi; sanjao je o blizini sunca i letu ljudi daleko iznad Olimpa. Ta čežnja je stvorila dramu o Ikaru. Taj duh je umro kao i Ikar, ali jednog dana će oživeti da bi pulsirao na drugom mestu. Device sunca i device mača slali su kroz vazduh sanjari koji su, i u oluji i po mirnom vremenu, viđali kako Valkire love nad njima, a onda su i sami poletali u beskrajno daleku Valhalu.

Ta vekovna čežnja otelovila se u Vilandu Kovaču, zatim umrla, pa oživela u Leonardovoj radionici. Iz pesničke imaginacije proizašla je praktična transformišuća volja. Ta snažna ličnost zgrabila je prirodu, majstorski je istraživala i učila njene zakone tihim slušanjem. Ali bilo je ipak prerano. Četiri stotine godina kasnije oni koji su sanjali da čovek leti ovladali su krhkim materijalom. Materija je konačno obuzdana, svesno koncentrisana u upregnutu energiju; nađen je pokretački motiv. Jednog dana je vazduhom lunula, upravljana, sjajno-srebrna vazdušna lađa – ostvarena drama mnogih milenijuma.

Forme ostvarenja bile su drugačije od onih koje su zamišljali prvi sanjari, čisto tehničkog karaktera, koje je ostalo privremeno sputano. Ali duhovno vladajući impuls bio je večna, neobjašnjiva volja koja postavlja sebi cilj i savlađuje zemaljsku gravitaciju.

Nekad su ljudi zamišljali biće koje sve vidi i sve čuje. Zvali su ga Zevs. Gledalo je zemlju sa olimpskih oblaka, ili možda kao Argus. Samo se nekolicina usuđivala da traži isto i za čoveka. Ali malo tih sanjara istraživalo je suštinu tog boga gromovnika i tajanstveno oslobađane prirodne sile. Jednog dana su pomoću tih sila progovorili jedan s drugim na daljinu, povezani samo žicom. Zatim ni žica nije bila potrebna. Visoke vitke kule danas šalju tajanstvene talase širom sveta, koji se emituju hiljadama milja daleko kao pesme ili muzika. Opet je jedan smeli san postao život i stvarnost.

Usred pustinje su ratnici i osvajači nekad sanjali o raju. Taj san nekolicine pretvoren je u rad miliona. Dobro planirani kanali prokopani kroz suvu pustinju povezivali su vodene tokove. Kao magijom je žuti pesak postao zelenilo, a žitna polja povijala su se od ploda. Dizali su se gradovi, veliki i mali, a umetnost i nauka su cvetali – dok nad tim rajem, koji je prizvala jedna sanjarska ljudska rasa, nisu prošli nesanjarski osvajači i uništili sve. Proždrali su plodove zemlje, ali nisu razumeli taj životni san. Kanali su se zamuljili, voda zastala i potekla nazad u svoje matične reke, a odatle opet nazad u bezoblični Indijski okean. Šume su isečene, pšenična polja iščezla; umesto trave opet se pojavio kamen i pesak nošen vetrom. Ljudi su propadali i selili se, gradovi tonuli nazad u pesak. Hiljadama godina kasnije nordijski sanjari su iskopali tu okamenjenu kulturu iz krša i pepela. Danas je cela slika tog bivšeg raja pred nama kao potrošen san, koji je nekad proizvodio život, lepotu i snagu, sve dok je vladala jedna superiorna rasa – koja će opet živeti i opet sanjati. Ali čim su rase nesanjarske vrste preuzele i pokušale da ostvare taj san, sa njim je iščezla i stvarnost.

Kao što se u toj zemlji između dve reke sanjalo o plodnosti i moći, tako je i jedan veliki naraštaj u Heladi sanjao o Erosu koji stvara lepotu i život. U Indiji i na Nilu ljudi su sanjali o disciplini i svetosti. Germani su sanjali o raju časti i dužnosti.

Uz proročke, postoje i destruktivni snovi. Oni su isto tako stvarni i često isto tako jaki kao i kreativni snovi. I danas se priča o malim crnim narodima Indije koji prodornim pogledom hipnotišu zmije i ptice, terajući ih u lovačke mreže. Znamo za čudovišno jaki zli san Ignacija Lojole, čiji dah, koji uništava dušu, još uvek leži nad celom našom kulturom. Znamo i za san crnog patuljka Alberika, koji je prokleo ljubav radi vlasti nad svetom. Na brdu Cion je vekovima pothranjivan jedan san, san o zlatu, moći, lažima i mržnji. Taj san – nemiran, jak san – raspršio je Jevreje po celom svetu. Negde on stvara realnost, negde je uništava. On i danas među nama nosi zle živote i tka vizije. Taj jevrejski san, prvi put doživljen u svoj svojoj moći pre tri hiljade godina, skoro se ostvario posle mnogih neuspelih pokušaja u kojima su Jevreji zloupotrebljavali boga i sanjali da zavladaju svetom. Odbacujući ljubav, lepotu i čast, Jevreji su sanjali samo o onome što je bez ljubavi, ružno i beščasno. Hteli su dominaciju i, do 1933. godine, izgledali su jači od nas. Pošto smo mi prestali da tragamo za svojim snom i pošto smo ga izgubili, pokušali smo da doživimo san Jevreja. I to je bio uzrok nemačkog sloma iz 1918. godine.

Najveća i najblagoslovenija pojava u nemačkom životu je mitsko, osetljivo, pa ipak jako buđenje. Činjenica je da smo opet počeli da sanjamo svoje sopstvene primalne snove – ne voljno, već daleko više spontano – na mnogim mestima istovremeno – sve u istom pravcu. To je opet stari, a ipak novi san majstora Ekharta, Fridriha Velikog i Lagarda.

Nekad su nordijski vikinzi plovili svetom. Istina, pljačkali su kao i svi drugi ratnici, ali su sanjali o časti i državi, vladanju i stvaranju. Gde god su došli, pojavljivale su se slike njihove osobene kulture: u Kijevu, Palermu, Bretanji, Engleskoj. Tamo gde se pojavila neka suština strana njihovoj rasi, te sanjane stvarnosti su nestajale; tamo gde je živela slična vrsta sanjara, rađala se jedna nova kultura.

Zbog sna o časnom Rajhu, stari nemački carevi su se laćali mača protiv pobunjenih vitezova. Taj san ih je vodio do Rima, do beskrajnog Orijenta. Njihova krv kapala je po ruševinama Italije i kod svetog groba; pa ipak, nisu doživeli svoj san. On je opet oživeo u marakeškom pesku, ali se iznova rasprsnuo i izgledao izgubljen i zaboravljen. Danas smo najzad počeli opet da sanjamo.

Jedan videlac, usred orgijanja tokom drugog Kajzer rajha, prizemljio je germansko-nordijski zapadni san. Skoro sa pola snage stvorio je rasno inherentne ciljeve. U svojim Deutsch Schriften i raznim odlomcima svojih drugih velikih dela pisao je:

„Nikad nije bilo istinski nemačke države. Današnja država je šuplja ljuska. Naš politički život je farsa. Javno mnenje je kukavna kurva... Sad je svakome jasno da je nemački Rajh nesposoban za život... Živimo usred građanskog rata, koji povremeno sasvim gubi pravac. Naš surogat za rasnu državu vodi se krajnje vulgarno, ćutanjem i klevetanjem... Bolesni smo od potrebe da 1878. uradimo ono što je trebalo da uradimo 878. godine... Vera u besmrtnost postaje nam sve više neophodan uslov za život u jednoj jevrejsko-nemačkoj državi, greškom izgrađenoj od gline i gvožđa. Verski koncept hrišćanstva je lažan. Prava religija je lični odnos sa bogom. Pravo bogosluženje je bezuslovna sadašnjost... Pavle je uveo Stari zavet u crkvu. Istina i poruka jevanđelja su uništene. Njihovo učenje je iščezlo... To da svakom narodu treba nacionalna religija vidi se iz sledećih razmatranja. Nacije nastaju ne fizičkim gajenjem, već prolaženjem kroz zajedničke istorijske događaje. Oni su u vlasti proviđenja. Dakle, prave nacije su božanski određene. One se stvaraju... da stalno iznova vrše božju misiju. Činjenjem božje volje, njegov narod može da uroni u izvor koji daje večnu mladost. Uvek mu služiti u našim zadatim misijama znači steći najviše svrhe i s njima jedan viši život... Svetska religija u jednini i nacionalne religije u množini – to su početne tačke dva dijametralno suprotna tabora... Nacije su ideje božje! Katolicizam, protestantizam, jevrejstvo i naturalizam moraju se ukloniti pre nego što započne jedan novi pogled na svet tako da se na njih više i ne misli, isto kao što se više ne misli na lampu kad nad planinama zasja jutarnje sunce. Jedinstvo Nemačke postaje svakog dana sve sumnjivije. Čovek može da bude kriv samo za jedno, a to je da ne bude ono što jeste. Velika budućnost koju objavljujem i koju tražim još uvek je daleko od nas...”

Nije prošlo puno vremena otkako nas je napustio taj veliki nemački sanjar; Pol de Lagard umro je 22. decembra 1891. godine. Posle Majstora Ekharta on je možda prvi rečima izrazio taj večni nemački san. On je bio bez onih spona koje su držale tog većeg ranijeg učitelja, Ekharta. Ono što je motivisalo nemačke vitezove pre hiljadu godina, dovelo ih do visina, ali i do grešenja i krivice, postalo je tu po prvi put sjajna svest. Danas nemački narod počinje opet da sanja Ekhartove i Lagardove snove. Ali mnogi još nemaju hrabrosti za taj san. Strane sanovne vizije još uvek često ometaju njihovu duhovnu delotvornost. Zato se ovde skromno pokušava da izloži ono što je u prethodne dve knjige više analitički predstavljeno kao naša suština, kao jedna slika, utoliko što je ovo prožeto večnim nordijsko-nemačkim idejama, ne tehničkim detaljima. Tamo gde se ti detalji moraju naznačiti, to se čini sa svešću da bi oni mogli izgledati sasvim drugačije ako se nađu nova sredstva ovladavanja zemljom. Ikarov let razlikovao se skoro po svemu od gradnje cepelina, ali volja koja je usmeravala taj poduhvat bila je slična. Štaviše, odlučna volja, zasnovana na jasnoj hijerarhiji vrednosti, združena sa organskom snagom pogleda na svet, takođe će se jednog dana – i pored svih teškoća – izboriti za svoje ostvarenje u svim domenima.

Vrednosti karaktera, linije duhovnog života, živopisnost simbola – paralelne su, prepliću se i rezultiraju čovekom. Ali tek se u potpunom punokrvnom obilju, kad su one same posledice, rađa ono što emanira iz jednog središta – koje se nalazi van iskustvenog. Ta neshvatljiva sinteza individualne svesti naroda, zajednice kao celine, formira njen mit. Homerov svet bogova bio je takav jedan mit, koji je štitio Grčku i održavao je i kad su stranci i njihove vrednosti počeli da preovlađuju nad helenskim životom. Bio je to mit Apolonove lepote, Zevsove snage, nužnosti i sudbine kosmosa, kao i ljudske sudbine tajanstveno povezane s njim. Sve to činilo je da grčki uticaj traje hiljadama godina iako se zasnivao samo na Homerovoj snazi gajenja tipa.

Međutim, ne razvija tako ogromnu snagu samo kreativna sanovna vizija. Ona se razvila i iz ogromnog i destruktivnog jevrejskog parazitskog sna o vlasti nad svetom. Preko tri hiljade godina oni su razvijali crnu magiju politike i trgovine. Struja te impulsivne moći da zgrću zlato često se javljala na uštrb ljubavi. Deca Jakovljeva hvatala su zlatnim mrežama velikodušne, tolerantne ili oslabljene narode. U Mefistofelu nalazimo takvu figuru iskvarene moći. Danas se ona nalazi u zakonima koji vode gospodare žita i berze dijamanata, svetsku štampu i Ligu naroda. Snaga nordijskog duhovnog leta oslabljena je. Stvorenje Ahasvera, teško kao zemlja, siše obogaljene mišiće. Tamo gde je bilo kakva rana otvorena u telu nekog naroda, jevrejski demon uvek progriza u inficirani deo i, kao parazit, koristi slabe trenutke velikih naroda ovog sveta. Jevrejski mentalitet se ne bori herojski za prosvetljenu, konstruktivnu vlast, već nastoji da učini svet podložnim finansijskom interesu. To je pravac tog parazita, jakog ne da se bori, već da puzi, ne da služi vrednostima, već da obezvređuje – te stvari čine njegov zakon po kojem on živi i iz kojeg ne može pobeći dok je živ.

Danas smo u tom velikom, možda konačnom, sukobu između dve duše koje su međusobno svetovima daleko. Taj sukob nemačkog genija i jevrejskog demona je u glavnim crtama nevoljko opisao jedan polujevrejin (Arno Šikedanc: Društveni parazitizam u životu naroda):

„Zli demon jevrejstva je... farisejstvo. Ono je sigurno nosilac nada u mesiju, ali istovremeno i sprečava da dođe bilo kakav mesija... Ono je specifičan, najopasniji vid jevrejskog negiranja sveta... Farisej aktivno negira svet. On obezbeđuje da se, tamo gde je to moguće, ništa ne oblikuje, a na to ga pokreće demonska emocija. To prividno negiranje je zapravo jedna naročito nasilna vrsta potvrđivanja sveta, ali sa negativnim simptomima. Budista bi voleo da svet oko njega spava. Farisej bi bio gotov da svet kojim je okružen ne treba stalno da se oblikuje, jer onda ne bi bilo mesta za njegovu funkciju negiranja... Fariseji su duh koji uvek negira i ekstatičnim potvrđivanjem jedne utopijske egzistencije, koje nikad ne može biti, krije dolazak mesije. Da njihov mesija stvarno dođe, oni bi morali da se obese kao Juda, jer su sasvim nesposobni da kažu ‘da’.”

Ako se temeljno ispitaju dubine takvih i sličnih, često neočekivanih priznanja, svugde se otkriva isti rezultat – parazitizam. U tom kontekstu se idejna volja ne shvata kao moralna procena, već kao karakterizacija jedne biološke činjenice, na tačno isti način kao kad govorimo o parazitskim fenomenima u biljnom i životinjskom svetu. Vrećasti rak buši leđa džepnog raka, postepeno urastajući u njega, isisavajući mu i poslednju životnu snagu. Isto tako i Jevrejin prodire u društvo kroz otvorene rane u telu naroda, hraneći se njihovom rasnom i kreativnom snagom sve do njihove propasti. U stvari, ta destruktivnost je ono aktivno negiranje sveta o kojem govori Šikedanc, briga da se ništa ne oblikuje. Jevrejin – farisej, parazit – sam nema nikakvog talenta za urođeni rast, nikakav organski oblik duše, pa tako nema ni rasnog oblika. Do sada je samo jedan istraživač aludirao na tu neobično važnu tačku čije je, po striktno naučnom dokazu, u pogledu bioloških zakona koji deluju kod jevrejskog parazita, najbliže objašnjenje to da spoljašnja raznolikost jevrejstva ne protivureči njegovom unutrašnjem jedinstvu, već – koliko god ovo možda krupno zvuči – kao njegov uslov. Šikedanc je naglasio upravo suprotnu ideju u svom opisu jevrejske antirase. Njen parazitski život se takođe manifestuje u izvesnoj krvnoj selekciji, ostajući uvek isti, uvek suprotan konstruktivnom radu nordijske rase. I obrnuto, gde god se u svetu formiraju parazitske ćelije, njih uvek privuče jevrejstvo. Baš to se desilo kad je ološ Egipta napustio zemlju faraona zajedno sa Jevrejima.

Slaže se s tom parazitskom devalvacijom kreativnog života to da i parazit ima svoj mit. U slučaju jevrejstva, ta pokretačka sila liči na ludilo veličine. Njihov mit je mit izabranih. Zvuči kao šala da je bog mogao da izabere tu antinaciju – koju su Vilhelm Buš i Šopenhauer tako iscrpno opisali – za svoju odabranu. Ali pošto predstavu o bogu formira čovek, sasvim je razumljivo da je taj bog potražio baš ovaj narod među svim drugim. U tom pogledu bila je sreća za Jevreje što zbog svoje kreativne nesposobnosti nisu predstavljali tog boga i telesno, inače bi to već na samom početku užasnulo sve Evropljane i sigurno ih sprečilo da preuzmu Jahvea i da ga evropski slikari i pesnici oplemenjuju.

Time je rečeno ono najvažnije o Jevrejima. Iz tog demona večnog negiranja izvire neprekidno izjedanje svih izraza nordijske duše, ta unutrašnja nemogućnost da se kaže „da“ veličini Evrope, ta večna borba jedne stvarne kulturne forme u službi bezobličnog anarhizma, tek ovlaš zaogrnutog proročanstvima bez ikakve suštine.

Jevrejski parazitizam kao koncentrisana enormnost tako je izveden iz jevrejskog mita, iz vlasti nad svetom po volji boga Jahvea, radi rasnog kultivisanja po Jezdri. Rabinski Talmud stvorio je jedan zajednički pogled na svet i neverovatno istrajnu krv. Karakter Jevreja u njihovoj posredničkoj aktivnosti i rastakanju stranih tipova uvek su ostajali konstantni, od Josifa u Egiptu do Rotšilda i Ratinaua; od Filona preko Davida ben Solomona do Hajnea. Do 1800. godine su tom beskrupuloznom moralnom kodeksu bili najvažniji obuka i uzgoj jevrejskog tipa. Bez Talmuda i Šulhan Aruha, jevrejstvo je kao celina nezamislivo. Posle jedne kratke epohe novog emancipovanja jevrejstva, krajem XIX veka je u prvi plan, kao sasvim opravdana, izbila antirasna ideja, ostavljajući svoj pečat na cionističkom pokretu. Cionisti objavljuju interesovanje za Orijent, a ipak se energično obezbeđuju da ne idu u Palestinu kao pioniri Evrope. Jedan vodeći pisac je čak otvoreno rekao da bi se cionisti borili rame uz rame sa azijskim narodima koji se bude. Iz sveg gorućeg trnovog grmlja i iz svih samotnih noći oni čuju samo jedno: Azija. Cionizam je, tvrdi se, samo jedna delimična ideja panazijstva. Istovremeno, jedna duhovna i politička karika prelazi u ideju crvenog boljševizma. Cionista Holičer otkrio je unutrašnje paralele između Moskve i Ciona, a jedan drugi, F. Kon, izjavio je da se još od patrijarha proteže jedna jedina linija sve do Karla Marksa, Rože Luksemburg i do svih jevrejskih boljševista koji su se borili za slobodu.

Taj cionizam objavljuje da želi da osnuje jevrejsku državu. Moguće je da među nekolicinom njegovih lidera postoji sasvim časna želja da, radi nekog konačnog iskupljenja, grade piramidu života na tlu jevrejskog naroda. Gradnja takve države rezultira jednom vertikalnom strukturom u priklanjanju, ali i kontrastu prema horizontalnom slojenju bivše egzistencije. Gledana sa praiskonskog aspekta, ta jevrejska infekcija je strana našem nacionalnom osećanju i idejama države evropskih naroda. Pokušaj da se stvarno formira jedna organska zajednica jevrejskih farmera, radnika, zanatlija, tehničara, filozofa i državnika protivureči instinktima te antirase. Takva ideja je od samog početka osuđena na neuspeh. Da se Jevreji stvarno opuste među sobom ne bi proizveli nikakvu kulturu. Ortodoksni Jevreji predstavljaju stvarnu jevrejsku suštinu. Oni apsolutno odbacuju one delove cionizma koji oponašaju zapadne filozofije života i polažu pravo na misiju ovladavanja svetom, boreći se svesno protiv pokušaja da se Izrael učini nacijom kakve su i druge. Za takvu ideju smatraju da vodi u propast. Tu logiku slede mnogi cionisti. Njihov vlastiti pokret se već posmatra sasvim drugačije nego u njegovom prvom periodu. Teodor Hercl je stvorio ortodoksni cionizam kao protest protiv opšteg Evropskog cionističkog kongresa avgusta 1929. godine u Cirihu. Jedan od vodećih cionista, Martin Buber, izložio je razna gledišta. Postoje tri fundamentalna pogleda jevrejske nacije na svet: po jednom je Izrael nešto manje od nacije; drugi ga svrstava u moderne nacije, a treći, takođe Buberovo, otkriva Izrael kao naciju superiornu drugim nacijama. U vezi s tim, autoritet o cionističkoj ortodoksiji, Izrael, primetio je:

„To, u stvari, mi stalno pričamo, i zbog toga odbacujemo moderni cionizam: to da on ne postavlja Izrael iznad drugih nacija.”

Daje cionistička ideologija oplođena idejama izabranih sinova Izraela – da marširaju sa proročkom misijom na čelu naroda – onda Buber, taj uspešni prenosilac biblijske reči i ideja, razume nadnacionalni zadatak Izraela. On mora da je to naučio od proroka. Dirnuti smo tim rečima, koje tako shvatamo kao centralne tačke jevrejskog programa. One su centar cionističke misli i aktivnosti. Imali bismo razloga da se u cionizmu borimo protiv jedne protivurečne ideje. Jevrejska nacija, njena svetska nada i svetski zadatak, sumirani su u toj ideji.

Ta svetska nada izabranih sastoji se od toga da se parazitski sišu svi drugi narodi. Sastoji se i od toga da Jerusalim bude samo mesto povremenog savetovanja, iz kojeg instinkti, stari hiljadama godina, mogu da se jačaju i uvećavaju racionalnim planiranjem. Cionizam bi onda bio ne državno-politički pokret – kako to zamišljaju neki nepopravljivi evropski entuzijasti – već suštinski pokret za jačanje, naročito, horizontalnog parazitizma intelektualnog i materijalnog komisionog biznisa. Oduševljenje cioniste Holičera za ruski rasni haos zato je isto tako karakteristično kao i istraživanje cioniste Bubera, proazijstvo cioniste Hofliha i združeno shvatanje oca Jakova i Rože Luksemburg, kakvo se danas vidi kod cioniste Frica Kona.

Drevni mit o izabranom narodu razvio je jedan novi tip parazitizma, uz pomoć moderne tehnologije i jedne svetsko-civilizacijske ideje o svetu koji je postao bezdušan.

Moć Rimske crkve zasniva se na katoličkom verovanju da papa predstavlja boga. Sve akcije, doktrine i principi Vatikana i njegovih slugu snaže taj mit. Mit o predstavljanju ne može shvatati rasu ili naciju kao najvišu vrednost. Njegove doktrine ljubavi i poniznosti proizvele su sledbenike koji moraju da prihvate kao doktrinu papinu tvrdnju da on predstavlja boga. U zamenu za tu potčinjenost obećava im se večno blaženstvo. U suštini je rimsko-sirijsko-jevrejsko-alpsko mitsko negiranje ličnosti kao najviše vrednosti rase, ali njegov rezultat je i doktrina o univerzalizmu, a ne o rasi. Rasa, narod i ličnost svedeni su na sredstvo koje mora služiti predstavniku božjem i njegovoj svetskoj moći. Rim, dakle, nužno ne zna ni za kakvu organsku prostornu politiku, već samo za jedan centar – dijasporu kao zajednicu vernih. Papa, svestan svoje dužnosti prema mitu, može dakle da deluje u pravcu naizmeničnog jačanja dijaspore centrom i pozicije centra uspesima u dijaspori.

Kao svetska zajednica vernih duša, Rim je bez državne teritorije i vlada samo jednim simbolom prava na zemaljsku vlast. Tako kod njega nema nikakvih komešanja volje povezanih sa prostorom, krvlju i tlom. Isto kao što pravi Jevreji vide samo čiste i nečiste, muhamedanci samo vernike i nevernike, tako i Rim vidi samo katolike – koje on isključivo izjednačava sa hrišćanima – i nekatolike, koje zove paganima. Tako, u službi svom mitu, Vatikan mora da osuđuje sve verske, nacionalne i klasne borbe, kao i dinastičke i ekonomske sporove. On sudi o tim sporovima čisto sa aspekta toga da li oni vode uništenju neke nekatoličke religije, nacije i klase, i da li obećavaju rast ukupnog broja katolika – bez obzira na rasu. Beli, crni i žuti – svi su dobrodošli.

On mora da ispunjava vernike voljom da se bore. Rim je, ponekad, branio ideju apsolutne kraljevske vlasti, kad ju je smatrao korisnom. Kad je zbog svetskog pritiska taj koncept napušten, crkva je objavila da podržava demokratiju, ali tek kad je ta ideja pobedila monarhističku i kad ju je javno mnenje već podržalo. Bili su oni i za presto i za oltar, i za republiku i za berzu – samo pod uslovom da te ideje jačaju rimsku moć. Bili su krajnji šovinisti. Rim je propovedao pacifizam kao pravo hrišćanstvo ako je pacifizam jačao rimske pokušaje da vlada nekatolicima. U vezi s tim, uopšte nije neophodno da oruđa Vatikana – nunciji, kardinali, biskupi i ostali – budu neki znani lažovi i prevaranti. Naprotiv, mnogi od njih su moralno besprekorne ličnosti. Ali Vatikan je, kad je birao razne ličnosti za unapređenja, skrivao činjenicu da je, na primer, u Pariz došao jedan nuncije koji je pričao, bez protivljenja i u skladu sa katoličkim institutom, da boriti se protiv Francuza znači boriti se protiv boga. Onaj strastveni Belgijanac, Mersje, terao je svoje katoličke sunarodnike da se odupiru protestantskim pruskim varvarima dok je obezbeđivao da visoke položaje u Nemačkoj zauzmu pacifisti. Desilo se, na primer, da je jedan jezuita propovedao mržnju u ime hrišćanstva, dok je pripadnik istog reda u jednoj drugoj zemlji odbacivao mržnju kao nehrišćansku i tražio poniznost i pokornost.

Mnoge laži mogle su se širiti u pojedinačnim slučajevima. Te akcije su bile povezane sa rimskim mitom kao osovinom svih događaja. Rimska akcija je sasvim logična i daleko od sentimentalnog moraliziranja jer hrišćanstvo postoji kao standard ponašanja isto tako malo kao i trgovina ili politika. I jedno i drugo prosto su sredstvo za vezivanje duša na specifičan način za mit o predstavniku božjem na zemlji. Koriste se lozinke koje su trenutno najkorisnije. Središnji mit određuje sve drugo. Njegova potpuna pobeda značila bi vlast svešteničke kaste nad milionima ljudi koji bi, bezlični, bezvoljni – kao komunistički sekcionirana zajednica – smatrali postojanje darom Božjim, koje obezbeđuje svemoćni rimski vrač. Jednom su tako i jezuiti u Paragvaju pokušali da urede stvari.

I danas milioni ljudi, bez volje i ličnosti, služe tom bezličnom sistemu, ne shvatajući zašto. Oni su dužni nacionalno, prostorno i politički da smatraju svako unapređenje sopstvenih interesa od strane Rima istinskom dobrom voljom Vatikana. Rim očekuje takve izraze zahvalnosti i pored svoje samoproklamovane pozicije kao čuvara ugnjetenih i siromašnih.

Činjenica je da tu rimsku politiku često ometaju druge sile; ona neretko mora spolja pred njima da popusti kad u dušama neka druga najviša vrednost nadraste ljubav prema Rimu, ali to ništa ne menja u suštini i volji Vatikana, sve dok postoji taj mit o predstavnicima božjim, a otuda i navodno pravo na vlast nad svim dušama. Samo kad se ta suština prepozna, razume se politika jezuita, kardinala i prelata tokom vekova. Taj sveštenički tip je dobro poslužio mitu u vraču u crkvi, umetnosti, politici, nauci i obrazovanju.

Nesreća koja je danas zadesila svet slomila je mnoge inače uspravne ljude. Pritisnuti i spolja i iznutra, milioni traže podršku u već okoštalim tipovima. Rim je iskoristio taj sukob duša. Tako prearijevski stratum, koji se, zahvaljujući germanskoj snazi, jednom izvukao ispod rimske discipline, opet naginje starim verovanjima i rado se pridružuje propovedima koje pravdaju vlast rimskog maga nad našim narodom.

Isti onaj papa kojem Evropa treba da zahvali za najnečasnije delo svih vremena, Pije IX, jednom je rekao nešto što nesumnjivo treba smatrati otvorenim izlaganjem rimskog mita. Dana 18. januara 1874. godine – dakle na godišnjicu osnivanja Nemačkog Rajha – objavio je na jednoj skupštini međunarodnih hodočasnika da je:

„(...) Bizmark zmija u raju čovečanstva. Ta zmija zavela je Nemce da žele da budu veći od samog boga. Takvo ljudsko nadimanje pratiće poniženje kakvo nikad nije iskusio nijedan narod! Samo večni zna da li je zrno peska na planini već pokrenuto. Odmazda raste u lavinu, i, za nekoliko godina, jurnuće na glinena stopala tog Rajha i pretvoriti ga u ruševine. Taj rajh, koji je, kao Vavilonska kula, podignut uprkos bogu, proći će na slavu božju.”

Diplomati posvećeni rimskom mitu radili su predano na toj večnoj odmazdi na slavu božju. Na isti način su radili i protiv Karla Velikog, Otona I i Ferdinanda II. Tako je Partija centra u Nemačkoj ostala sasvim verna sebi kad je prešla od zaštite prestola i oltara u savez sa antireligijskim marksistima, što je Bizmark već predvideo 1887. godine, kad je u Rajhstagu rekao da će jezuiti jednog dana biti lideri socijaldemokratije. U toj službi večne odmazde ovaj centar je tražio bratstvo po oružju sa marksistima protiv protestantskog kajzerizma. U sudbonosnim danima, 1914. godine, Vatikan je podbadao katoličku Austro-Ugarsku kako bi profitirao iz svetskog rata, a i kako bi oborio vlast ruskih jeretika i državu Zmije u Raju (Nemačku). Pri tome su se morali žrtvovati milioni pravih katoličkih vernika. Kao i u svakom drugom velikom ratnom planu to se nije moglo izbeći. Vatikan je izabrao da sledi svoje političke ciljeve umesto da pomaže vernicima.

Iz tih i hiljadu drugih primera vidi se kako simbolični tako i stvarni uzrok. Taj uzrok bio je pogled na svet Pija IX, proistekao iz rimskog mita. Novi nemački rajh mora biti uništen. To gledište je jasno delio i Benedikt XV kad je rekao da mu je žao što je samo Francuz u srcu. Ono se opet vidi u spisima onog malog pastora, dr Menija, koji je, osporavajući postojanje belgijsko-franačkih tirea, veselo izjavio da je katolički deo nemačkog naroda sprečio formiranje belgijske nacionalne države.

Tako je na propasti nemačkog rajha radila ne samo jevrejska monetarna politika i svetski povezan parazitski instinkt, već i stara rimsko-mitska, sirijsko-ovdašnja azijska težnja, neizbežno i čvrsto ukorenjena. To je nemušto, 1924. godine, priznao i centralni katolički organ, Germania:

„Ko hoće da iznađe fundamentalne linije ponašanja Partije centra od 1917. (!), treba da zna da je to ponašanje bilo određeno akcijama istaknutih katolika koji, u svojim političkim namerama, nisu otpali od fundamentalnog katoličkog stava.”

Može se sa potpunom sigurnošću reći da su oni podrili istinski nemačku svest o moći. Lideri centra služili su bezličnom rimskom mitu protiv evangelističke jeresi, protiv germanske jeresi. Dalje, katoličanstvo u Prusiji postojalo je u sasvim drugačijoj sredini nego, na primer, u Bavarskoj. Njegovo delovanje od 1917. godine moglo se sigurno razumeti kao, u suštini, prevazilaženje brandenburško-pruske istorijske psihoze i kao pokušaj povratka pragovima srednjovekovne Nemačke.

Svaki Nemac treba da razume te činjenice kako bi shvatio šta se desilo tokom proteklih 1500 godina i šta se još uvek dešava u savremenom svetu. Godine 1917. preko Rajhstaga je započeo otvoren rad na rasturanju kad su centar, demokrati i marksisti izneli svoje rezolucije o nezadovoljstvu. Godine 1917. je Ercbergerovom indiskrecijom Antanta saznala za Černjinovo pismo. Bezverni car Karlo je, kršeći reč, počinio izdaju zajedno sa Poenkareom. To se zove katoličkom politikom. Ako Germania utvrđuje jedan drugi milje za Prusiju, koji takođe podstiče drugačije ponašanje katoličkih političara, onda se prvom primedbom misli na nordijsku sredinu sa svesnom nacionalnom čašću. Nemački Rajh Fridriha Velikog i Bizmarka morao je bude savladan i trebalo je, uz pomoć ujedinjenih jevrejskih monetarnih partija, rasturiti protestantski sever. U Bavarskoj, jednom drugom miljeu, morala je zato da se vodi konzervativnija politika, koja čuva narod, jer je tu trebalo očuvati svoju sopstvena denominaciju. Politika jedinstva centra i federalističke politike njegovih izdanaka u Bavarskoj služili su jednom istom cilju sve do pobede Adolfa Hitlera – jačanju sirijsko-rimskog centralizma.

Klasični filozofi tog pseudofederalizma išli su čak tako daleko da su sebe zvali većim Germanima nego Rimljanima. Glavni filozof tog pokreta i te ideje bio je Konstantin Franc. U svom eseju Die Religion des Nationalliberalismus (Religija nacionalliberalizma) Franc je pisao da centar evropskog jedinstva treba bude Nemačka. Ona je trebalo da predvodi na područjima politike, crkvenih pitanja i obrazovanja. Njen veliki cilj bio bi da stvori univerzalizam preoblikovanjem našeg obrazovnog sistema. To je suprotno našem nacionalističkom sistemu obrazovanja dizajniranom da izoluje naše kontakte sa univerzalističkim sistemima. Germanski sistem bio je dizajniran da razume moć. Od Nemačke se ne bi mogla napraviti zemlja kakva je Francuska ili, pak, Italija. Srž i model jedne postepeno razvijajuće evropske federacije treba i mora da bude Nemačka. To je naša sudbina. Ali sad se postavlja pitanje, ko treba da određuje tu sudbinu – Nemačka ili neki strani gospodar?

Franc je mišljenja da federalizam ne isključuje, već pre inkorporiše. Federalizam ne želi ništa naročito za sebe, već uvek želi sve stvari za sve ljude. On nema ništa od ograničenog samozadovoljstva nacionalizma. Njega se tiče ono što je celo i ono što je veliko. Teži jedinstvu, ali samo kroz slobodnu zajednicu delova zasnovanu na intelektualnoj zajedničkoj gradnji. Tako, umesto centralizacije, postoji daleko veća koncentracija na kooperativnom, nezavisnom životnom ciklusu, u kojem svaka komponenta nastavlja da postoji u svom vlastitom pravu. Zato taj sistem služi najvišim interesima svih.

Stigli smo do ove fundamentalne tačke: nemački narod treba da stavi sebe u jednu federalnu totalnost. A ta totalnost, za koju Nemačka treba da bude sredstvo koncentrisanja vlasti, označava svetsku politiku Vatikana. Drugim rečima, Rim će pokušati da sponzoriše jedan federalistički sistem koji mu može koristiti da vlada celom Evropom. Moramo da ponovimo to što hoćemo da naglasimo. To evropsko koncentrisanje političke moći služi svetskoj politici Rima. Drugim rečima, mora se još jednom pokušati sprovesti krvavi, neuspeli eksperiment uspostavljanja bezlične svetske crkvene države. Mi treba da budemo njegovo eksperimentalno oruđe. Uspehom tog eksperimenta odbacilo bi se sve što je stekla krv najboljih ljudi u našoj nacionalnoj kulturi. Rim bi napisao svoju interdenominacionu poruku na svom stegu – opet u ime boga i ljubavi – i, kao rezultat toga, primio kao dar moć koje bismo se mi sami odrekli.

Jedan članak u Germaniji (iz 1924.) otvoreno je govorio o povratku u Srednji vek. Ko god je razumeo nedavno zaključeni Bavarski konkordat zna da je on značio prvi korak ka daljim uspesima velikog katolika Ercbergera – kako je rečeno na njegovom nadgrobnom govoru – kao i to da se Bavarska učini odskočnom daskom za ponovno osvajanje Nemačke, to jest zlo za uzgoj međuverskih sukoba.

Nazad u Srednji vek revolucijom! Kakvo rešenje! Papa Pije XI – veran politici Pija IX – rekao je 23. maja 1923, u Konzistoriju, da je nemački katolicizam:

„(...) i usred besa svetskog rata i pod sadašnjim razvojnim uslovima primenjivao svoj žar, svoju energičnu aktivnost i svoju organizacionu veštinu na obnovu i ispravljanje posledica žalosnog otpadanja od Rimske crkve do kojeg je došlo godinama ranije.”

Ovo je prilično jasno. Ali nam je svima BayerKurier, organ Bavarskog centra, otvoreno pretio na takav način da je čudo kako su te reči mogle proći nezapaženo. U njemu je 5. jula 1923. pisalo:

„U svetskoj istoriji deluje iminentna pravda koja zna kako da kažnjava i da se sveti. Ona je stigla nemački narod jer on neće da se povije pred autoritetom koji je bog postavio. To odbijanje je, tokom četiri veka, donosilo sve moguće katastrofe na nemačke zemlje.”

On opet preti nemačkom narodu katastrofom ako, u poslednji čas, ne bude učio iz istorije. Tako će se ili nemački narod pokoriti odredbama jedne strane moći, ili će ga osvetnička pravda zbrisati sa lica zemlje.

Augsburg Postcajtung, ugledni južnonemački katolički list, pisao je, verno služeći rimskom mitu, 16. marta 1924. u polemici protiv Ludendorfa, da je Katolička crkva:

„(...) jedino versko sredstvo, skoro jedini aparat na zemlji, koji se nikad nije potčinio državi... Dakle, njene veze su svetije nego veze bilo koje nacije. Njene odredbe su više od državnih. Jer za one koji misle u narodnom smislu, država ili narod je apsolut, najviša vrednost i svrha.”

Tako je tu prijatno iskreno okarakterisan nepremostivi jaz između nemačkog čoveka i prava na vlast jednog stranog mita, zajedno sa njegovom institucijom. Njen centar je izvan Nemačke. Jasno smo prepoznali da za taj centar država i narod imaju samo podređenu vrednost. Istovremeno, sa svim razlikovanjem, zahteva se superiorno opravdanje crkvenih interesa nad državnim i narodnim, to jest pravo na izdaju i veleizdaju u ime jednog višeg ideala. Nordijski tip treba da se potčini rimskoj šemi. Nordijski mit treba da se potčini rimskoj magiji. Međutim, i pored te jasne tvrdnje, mnogi dobri Nemci i dalje ne žele da raspravljaju o moćnim interesima crkve, mada taj problem svakodnevno dotiče životne interese svakog Nemca. On mora da odluči da li će odbaciti ili ne apsurdne tvrdnje rimske crkve o pravu na vlast. Crna katolička štampa tvrdi da priča u ime rimske crkve. Niko nije pošteđen kad ta crna štampa izričito polaže pravo na privilegiju da ima uvid u crkvenu politiku moći.

Politika Pija XI je dosledno i nedvosmisleno u znaku novog protivreformacijskog raspirivanja svih nagona Inkvizicije – da bi zauvek slomila germansku Nemačku. On je direktno, u svom govoru prilikom ustoličenja, okrivio problematični duh Reformacije za sve pobune u protekla četiri veka. Luter je uništio hrišćanski moral – raskalašnost tadašnje rimske crkve bila je dakle hrišćanski moral – i postavio sebe između duše i boga. Takvo remećenje svog položaja kao duhovnog posrednika za sve ljude rimska crkva, naravno, nije mogla da podnese. Decembra 1929. godine papa Pije se radovao rastakanju protestantizma, da bi, nekoliko meseci kasnije, zvanično izrazio svoje katoličko nezadovoljstvo rezultatima tog protestantizma. On je takođe drsko okarakterisao protestantizam kao uvredu božanskoj ovlašćenosti katoličke crkve. U svojoj božićnoj poruci iz 1930. godine, papa je nazvao protestantizam prevarnim, tajnovitim, drskim i besramnim. Dana 16. maja 1931. dosegao je vrhunac mržnje kad se drznuo da proglasi sve nekatoličke i protestantske konfesije zastarelom jeresi. Pošto svet ovde ima posla ne sa nekim malim podstrekivačkim kapelanom, već sa vrhovnim poglavarom svih katolika, naviknutim da pažljivo bira svoje reči, svi ti izlivi ne znače ništa drugo do namerno i opako podbadanje preko sto miliona ljudi u cilju jačanja i širenja njegovih pozicija moći. Papa je verovao je da će profitirati opkoljavanjem protestantizma. Otkriva se prava suština Kristovog carstva. Takozvanu katoličku Akciju, narodno-dezintegrirajuće pacifističke politike Partije centra, širila je rimska biskupija protiv nemačkog nacionalizma biskupskim deklaracijama protiv nacionalizma uopšte. Nijedan nemački katolik danas ne može da ne vidi strašnu istinu da je rimska politika sa svojim dalekovidim ciljem ušla u savez sa marksističkim podljudima i drugim spoljašnjim neprijateljima Nemačke, da bi dovršila ono što nije sasvim uspelo novembra 1918. godine. Rimska politika u tom cilju žrtvuje egzistenciju i život celokupne današnje generacije. To radi da bi nametnula poslušnost osiromašenim naslednicima svih Germana pod njenim apostolatom. To je ta zapadna misija koju katolici u centru istrajno kanonizuju. Oni traže obnovu latinstva pomoću pretnji iz Francuske i njenih saveznica koje su, nažalost, i dalje neprijateljski nastrojene prema nama.

Tačno isto priča štampa centra kao vodeća hrišćansko-socijalna stranka u Austriji. Početkom 1921. godine princip čiste nacionalne države opisan je u periodici Das neue Reich (Novi rajh) kao direktno nehrišćanski. Moraće da se bira! Tako su govornici na nemačkim katoličkim kongresima u Konstanci 1923. godine došli do eruditskog zaključka da je najveća jeres današnjice preterani nacionalizam, koji je već uzrokovao najgore razaranje i haos. Tako su govorile glave katoličanstva – i taj zaključak nemački biskupi ponavljaju svakog meseca.

Te tvrdnje – kojih bi se moglo navesti hiljade – jasne su i nedvosmislene. Ipak se one s vremena na vreme stavljaju na policu, pošto lideri centra, kad to odgovara njihovom cilju, bukvalno kipte ljubavlju prema otadžbini. Ponekad su čak tako bezočni da izjavljuju kako je bilo istinski nemački podržavati crkvenu moć. Iz te intelektualne orijentacije rezultira šlepa podrška nemačkoj istoriji. Oni obično odbacuju svaki pokušaj stvaranja istinskog nemačkog Rajha i nikad se ni pod kakvim okolnostima ne slažu da je potrebno stvoriti istinski nemački tip za budućnost.

Takozvani narod Svetog Rimsko-Nemačkog Carstva, te strukture jednog neorganskog tipa, za koju su hiljade Nemaca uzalud prolile svoju krv, danas je zaodenut legendarnom slavom. Srednji vek se predstavlja kao vreme mira, koji je bio rezultat činjenice da je crkva određivala sudbinu sveta. Treba da poštujemo i velike figure nemačke prošlosti i budemo ponosni na ličnosti koje su tad vladale Evropom. Mi sigurno nismo ponosni na njih što su se zalagali za crkveno pravo na vlast, ali poštujemo ih kao predstavnike nemačke krvi i nemačke volje za moći. Hajnrih I, koji je 925. godine ujedinio zavađena nemačka plemena, odbacio je papsko pomazanje i učinio Rajnu nemačkom rekom; njega smatramo vesnikom nemačkog Rajha. I Hajnrih Lav je jedan od istinskih velikana naše istorije. Hajnrih je pokušao, svom snagom jedne moćne ličnosti, da prekine osvajačke upade u Italiju. Počeo je sa naseljavanjem istoka i time položio kamen temeljac nastupajućeg nemačkog rajha, snažno se zalažući za bezbednost nemačkog naroda. Ali divljenje prema njima ne sprečava nas da odbacimo raniji sistem bezličnog Svetog Rimskog Carstva, osuđenog na propast, koja mu se i desila kad su drugi narodi Evrope osnovali svoje nacionalne države. Želja da se danas opet živi taj destruktivni mit zločin je protiv nemačkog naroda. Mi se borimo da dokažemo kako su te ideje bile velika izdaja prema zemlji, pokušaj da se stvori boljševička svetska republika.

Takve izjave ljudi vezanih za rimski mit nisu slučajne. One su neki od hiljada simptoma sprovođenja lukave rimske ideje o vlasti crkve, ljubavi, ropske pokornosti i negiranja nacionalne časti – sve u ime Predstavnika Kristovog. Uz demonsko jevrejstvo, to je drugi strani sistem koji se mora duhovno i intelektualno savladati da bi se pojavili časti svestan nemački narod i stvarna nacionalna kultura.

Suština današnje svetske revolucije je u buđenju rasnih tipova – ne samo u Evropi već po celom svetu. To buđenje je organski pokret protiv poslednjih haotičnih predznaka liberalnog ekonomsko-trgovinskog imperijalizma, čije su opljačkane žrtve od očajanja pale u boljševičku mrežu, da bi dovršile ono što je demokratija započela – eliminisanje rase i narodne svesti. Slična današnjoj situaciji na zapadu bila je i situacija Rimskog Rajha prilikom pojave hrišćanstva. Vera u stare bogove bila je iščezla. Nordijski vladajući stratum se skoro sasvim raspao i volja države bila je skršena. Nikakav ideal, koji formira tip, nije vladao svetom. Umesto njega pojavilo se sa svih strana mnoštvo raznih revnosnih učitelja. Usred takvog haosa jedna religija ljubavi nikad ne bi mogla trijumfovati sama po sebi. U stvari, to bi dovelo do opšteg žrtvovanja individua, kao i do ustanka i revolucija. To je i bio krajnji cilj sv. Pavla kad je držao svoje hipnotizirajuće govore, koje su slušale uglavnom pohotne žene. Hrišćanstvo je trijumfovalo kao forma samo zahvaljujući jevrejskoj volji i njenom specifičnom fanatizmu. Pavle je primenio tu žudnju, žudnju za vlašću nad svetom, na rušenje države. Danas su stari bogovi takođe mrtvi. Istočnjačko verovanje u cara po božjoj milosti nepovratno je iščezlo, kao i deifikovanje države po sebi, jer je ona izrasla, bez sadržaja, u jednu beskrvnu šemu. Demokratija je trijumfovala kad se država našla u stanju parlamentarnog raspada. Krute crkve nisu više zadovoljavale one koji tragaju za smislom. Čitava armija sektaša tražila je unutrašnju podršku kod uličnih apostola i nomadskih propovednika, koji su ozbiljno proučavali staru jevrejsku Bibliju da bi proricali večni život ovde na zemlji. Bezlična ideja internacionalizma tako je dostigla vrhunac, čiji simboli su boljševizam i svetski trustovi. Oni ukazuju na kraj jedne ere, po licemerju i beščašću bez presedana u istoriji Evrope.

Kaos je danas uzdignut skoro na nivo svesnog programa. Kao konačne posledice jedne demokratski dezintegrisane ere, neprirodni glasnici anarhije objavljuju svoje prisustvo po svim velikim svetskim gradovima. Eksplozivnog materijala ima kako u Berlinu tako i u Njujorku, Parizu, Šangaju i Londonu. Kao prirodna odbrana od te svetske opasnosti, zemljom se širi jedno novo iskustvo poput nekog tajanstvenog fluida. Ta ideja stavlja nagonski i svesno u centar svog razmišljanja koncepte kakvi su narod i rasa. Ona je povezana sa organski uspostavljenim najvišim vrednostima svake nacije, oko kojih se razvija njeno osećanje, određujući od starine karakter i boju kulture. Ono što je bilo delom zaboravljeno a delom zanemareno, milioni odjednom shvataju kao njen zadatak – okusiti tip i stvoriti tip. Iz tog tipa moramo graditi svoju državu i svoj život. Ali sad se nameće pitanje – koje u celom jednom narodu pozvan da zacrta i utemelji arhitektoniku, formiranje tipa? S tim je dotaknut još jedan problem u rasi i narodu – pitanje polova.

Knjiga III NASTUPAJUĆI RAJH

Treće poglavlje NAROD I DRŽAVA

Videli smo da iza svih religijskih, moralnih i umetničkih vrednosti stoji rasno uslovljen narod i da se nesmetanim rasnim mešanjem naposletku uništavaju sve istinske vrednosti, a individualnosti naroda nestaju u rasnom haosu, da bi zatim prosto vegetirale kao nekreativna masa ili postale servilne, intelektualno i materijalno potčinjene jednoj moćnoj novoj rasnoj volji. Ali unutar tih opštesvetskih kontrasta rasa i životnih duša postoji još jedna polarizacija naroda: muško i žensko. Ako su najdublje spoljašnje rasne i duhovne crte, orijentacije i strukture vrednosti muškarca i žene u tipski uslovljenom narodu takođe identične, onda je priroda stvorila i seksualnu polamost, zajedno sa drugim polarnostima fizičke i ideološke vrste, da bi proizvela organsku tenziju i kreaciju kao preduslove sveg stvaranja. Taj fundamentalni uvid ima dvostruk rezultat, naime da su izvesne osobenosti muškog i ženskog – mada u različitim ravnima i unutar različitog tipskog odlivka – ipak slične po prostim večnim zakonima fizičkih strukturnih ravni ovog sveta, kao i da pokušaji eliminisanja polno uslovljenih tenzija nužno rezultiraju smanjenjem kreativnih moći. Ovo znači da seksualni kolektivizam, kao u situacijama rasnog mešanja, završava uniženjem naroda, dakle i njihovog potomstva.

Svi zaista duboki mislioci slažu se da jedino seksualna polamost zaista održava stvaranje, proizvodeći i oslobađajući tenzije. Njihov stav je i da je muškarac superioran ženi u svim područjima istraživanja, pronalazaštva, proizvođenja i stvaranja, a da se vrednost žene zasniva na jednako važnoj misiji očuvanja krvi i širenja rase.

Ali u vremenima spoljašnjih katastrofa i unutrašnje dezintegracije, muški feminista, zajedno sa emancipovanom ženom, postaje simbol propadanja kulture i države. Medejini govori u Euripidovim komadima slični su tiradama gospođice Štoker ili mis Pankharst, a da se – uprkos ženskoj slobodi u Renesansi, eri Kralja Sunca, jakobinstvu i današnjoj demokratiji – ne otkriva ništa drugo do ono što je Aristotel izrazio u nekoliko reči:

„Žena je žena zbog izvesnog nedostatka sposobnosti.”

Stari pesnici prepoznali su tu činjenicu kad su simbolično predstavljali sudbinu, utkanu u kosmički zakon, ženskih bića – Tevtoni Nomama, a Grci Mojrama. Taj nedostatak sposobnosti posledica je ženske prirode, usmerene na ono vegetativno i subjektivno. Ženama svih vremena i rasa nedostaje snaga kako intuitivne tako i intelektualne vizije. Svuda gde se u svetskoj istoriji pojavilo mitsko oblikovanje sveta, veliki ep, drama, ili neka naučna hipoteza koja objašnjava kosmos, iza njih kao kreator stoji muškarac. Starim arijevskim Indijcima to je Prađapati, to jest Gospodar Stvorenja, koji je uobličio ovaj svet, ili Puruša, čovek i duh koji ga je stvorio. Po Tevtonima je nebo i zemlju oblikovao džin Imir; bio je to sveprisutni muški duh koji je stvorio svetski poredak protiv haosa.

Tako svuda gde se javlja nešto tipično, i što formira tip kao kreativni uzrok, deluje muškarac. Dva od najvećih muških dela svih vremena zovu se država i brak.

Današnji feminizam – kojem se ovaj autor protivi – našao je u Bahofenu glorifikaciju svoje prirode, a mnogi nezdravi mislioci uzeli su njegove ekstravagantne fantazije o matrijarhatu – u kojima ima i zanimljivih detalja – kao istinite istorijske činjenice. Koliko god on, i oni povezani s njima, s pravom smatraju heterizam jednim vidom ženske vlasti, ipak je neosnovano zaključivati da su državne forme tog vida ikad postojale. Bahofen se nije ustezao da pretpostavi postojanje matrijarhata na nekim mestima samo zato što su žene zauzimale visoke položaje, pa je to onda pesnički izražavao. Isto, na primer, pretpostavlja i za Spartu, na osnovu slobode koju su žene imale u tom grubom dorskom plemenu. U stvari je Sparta bila primer disciplinovanе države, u kojoj žene nisu imale nikakvog uticaja. Kraljevi i efori imali su apsolutnu vlast, čija je suština bila održavanje i ekspanzija te moći snaženjem dorskog višeg sloja, sa njegovim disciplinovanim pogledom na svet. Samo se u tu svrhu i od žena tražilo da učestvuju u gimnastičkim igrama. Generalno im je zabranjivan zlatni nakit, kao i raskošne frizure.

Tevtoni su poštovali žene ne zato što bi tamo vladali matrijarhalni uslovi; naprotiv, bilo je to zato što je patrijarhat bio sasvim realizovan. Samo taj sistem obezbeđivao je doslednost i u njemu su se, usled rasne tipifikacije Nordijaca, žene jako poštovale. Ta velikodušnost pratila je jedan deo večno tragalačke slobodne prirode koji, u vremenima krize, može postati i velika opasnost za celinu, čemu je primer emancipacija Jevreja. Kad je ona odobrena, ideja političke emancipacije žena priznata je u državno-pravnom domenu.

Tradicionalno je gledište da je porodica ćelija države. To gledište, suočeno sa marksističkim i demokratskim nastojanjima da se unište sve ideje o porodici, izraslo je u jednu sve jaču prisilnu dogmu, ali taj stav ne samo da zamračuje scenu za proučavanje pitanja ženskih prava, već i ometa ukupno rasuđivanje o prirodi sadašnjeg pokreta za obnovu i novi državni koncept naše budućnosti.

Država nigde nije posledica jedne zajedničke ideje, već rezultat saveza orijentisanih muškaraca svesnih svog cilja i svrhe. Porodica, koja se nekad pokazivala kao jača, a nekad kao slabija potpora države i narodne arhitektonike, često je i stavljana u službu države, svesna njenog cilja. Ali nigde ona nije bila najvažniji stub države, ili, drugim rečima, neke zajednice zasnovane na političkoj i društvenoj moći.

Prva svrhovita asocijacija koja se ikad pojavila na svetu bila je ratnički klan, pleme ili horda. Formirana je u svrhu stvaranja zajedničke bezbednosti protiv neprijateljske strane sredine. Kad bi jedno pleme pokorilo drugo, poraženi savez ratnika inkorporisan je u pobednički. Tako je nastala prva ćelija svrhovite državne asocijacije, postojeći nesvesno u ideji države.

Sve što pričamo alegorijski o Rimu, Sparti, Atini i Potsdamu počinje sa savezom ratnika. Osnove državnih sistema Kine, Japana, Indije, Persije i Egipta takođe počivaju na tom primalnom tlu, koje je, pod mirnijim spoljašnjim uslovima, poprimilo jednu drugačiju vrstu karaktera. Ali u svojoj srži ono je uvek ostalo savez muškaraca, sve do pada jedne ili druge kulture. Pad je pak značio rastakanje ideje muškog sistema obuke, muške norme, koja formira tip.

Egipat je prešao relativno brzo iz saveza ratnika u tehničku asocijaciju, koja je dugo nosila pečat učenih pisara i činovnika. Zatim ju je sve više istiskivao savez sveštenika. Egipat se zato s pravom zove državom činovnika ili pisara. U svakom slučaju se za kriterijum sve akcije priznavala tehnička norma, i ona je hiljadama godina formirala tip. Prvo veliko kulturno dostignuće nilskog kraljevstva bilo je činjenje zemlje plodnom i korišćenje promena tla nastalih poplavama. U Egiptu nije bilo plemenskih imena. On nije priznavao ni saveze polova ni krvnu osvetu. U nametljivoj strukturi egipatske države porodica nije imala skoro nikakvu ulogu. Taj egipatski koncept države, pod kontrolom učenog činovništva, istrajavao je hiljadama godina. A taj tip je bio obučavan od strane svrhovitog saveza egipatskih tehničara, učenjaka, pisara, koji su davali savete o regulisanju reke, navodnjavanju, atmosferskim efektima, planiranju kraljevske gradnje itd, da bi, kroz savez sveštenika, verski posvetili celo društvo.

Duafova doktrina izričito kaže:

„Vidiš, svakim društvenog rangom se može vladati, osim pisarem koji vlada sam.”

Tako su učeni tehničari i ispravni, ali ne i nepodmitljivi, činovnici podizali državnu zajednicu.

Nešto slično vidimo i u Kini. I tu je savez ratnika bio transformisan u društvo učenih muškaraca. Nakon što su Lao Ce i Konfučije postali klasici kineske duše, njihova učenja o moralu i životu, naročito Konfučijeva, postali su mera i putokaz za državni život, religiju i naučnu aktivnost kineskog naroda. Da bi održavao tu normu, savez ratnika se transformisao u labavo povezano društvo koje je našlo svoj dominantni tip u učenim mandarinima. Taj tip vladao je životom Kine vekovima. Svi visoki zvaničnici prolazili su mandarinske filozofske testove o klasičnim učenjima Konfučija. Taj sistem obuke održavao je Kinesko Carstvo na okupu kad je čisto politička zajednica slabila ratovima i revolucijama; taj muški savez, održavan jednim otvoreno rasno uslovljenim sistemom, traje sve do danas. Kod Kine, naravno, treba imati u vidu i celokupni predački kult. On je gajio instinkt solidarnosti i pripadnosti bar u porodičnom verovanju. Njegova za zemlju vezana priroda bila je trajna koheziona sila drevne Kine, koja deluje i danas. Porodica, gledana s aspekta ženskog uticaja, doprinela je malo ili nimalo kineskom društvu i prirodi države.

Takvi primeri mogu se naći i u kraljevstvima koja su nesumnjivo osnovali Arijevci. Način života drevne Indije prvo je određivala ratnička kasta, zvana kšatrije. Stare vedske pesme odišu smelim ratničkim duhom, koji je trajao sve do vremena posthrišćanskog opadanja. Zapravo su sve do danas radžputi, ratničke porodice, rasno gledano, jedno strano, arijevski uslovljeno telo koje živi u dezintegrisanoj Indiji. Međutim, vođenje naroda je postepeno prešlo na bramine, koji su naposletku podveli svu Indiju pod svoju intelektualnu vlast. Stil su formirali tajni i magijski obredi, tako snažno usađeni da je i danas bramanizam vezivna sila kojoj se pokoravaju stotine miliona ljudi. U tom pogledu, karakteristično je da bramini – nasuprot, na primer, rimskim papama – nikad nisu težili političkoj moći, a ipak je njihov autoritet bio tako velik da je na osnovu njega uvedena praksa spaljivanja udovica – inače dozvoljena falsifikovanjem jednog drevnog vedskog teksta. Taj običaj mogao je poteći samo iz jednog autoritarnog muškog društva. Nigde se nije moć jedne ubedljive, oblikujuće, arhitektonske ideje pojavila jače nego u tipu nenaoružanog, a ipak vladajućeg bramina. Snaga koja formira stil njegove filozofije ostala je hvalevredna i pored činjenice da je postojala nesputana, raširena doktrina univerzalne jednosti koja negira rasu i dopušta mešanje sa domorocima. Tako je pospešivano rasno mešanje i tamni mešani rasni tipovi postigli su visoke položaje.

Još jedan očit primer koji dokazuje da su muškarci bili klicne ćelije države i kičma životnog tipa nalazimo u Heladi i njenim političkim sistemima Sparte i Atine. Opšte je poznato kolika je bila moć saveza ratnika nad spartanskim životom. U Atini se stvari nisu suštinski razlikovale. Kasnije, kad su tokom demokratizacije pronicljiviji ljudi prepoznali dezintegraciju, uvek se moglo pribeći i osloniti na muške saveze. Članovi tih udruženja nisu sebe zvali članovima porodice ili klana, već braćom. U grčkom životu su oni bili utočište od sputavajućih veza zasnovanih na osećanjima. U Atini je važnu ulogu imao omladinski savez, Efebija. Nije slučajno što Aristotel počinje prikaz atinskog ustava spominjući taj državni omladinski savez. To što ga je država stavila pod svoje okrilje bio je znak da rastakajuća individualistička demokratija pokušava, malo pre Aristotelovog vremena, da ponovo uspostavi prvobitni i drevni savez muških ratnika. Po našem shvatanju to znači ništa drugo do uvođenje opšte vojne službe za sve mlade, slobodne Atinjane. Sa osamnaest godina su slati u kasarne i identično uniformisani. Vaspitači i učitelji gimnastike striktno su pazili na disciplinu, koja garantuje snagu i jednoobraznost. Ali taj očajnički čin grčke demokratije, koja je znala da su se nekad među njima pojavili atinski aristokrati, došao je prekasno. Snaga Atine usahla je subverzijom demagoga, sofista, demokrata i emancipovanih žena, ali i rasnim mešanjem. Te stvari morale su da se potčine jednom moćnom novom savezu muškaraca, ratnicima Aleksandra Velikog. Ako se pogleda još dublje, onda se moraju uzeti u obzir i atinski umetnički esnafi, filozofske škole, a ne sme se prevideti ni velika uloga boginja proročišta u grčkom životu. Ove poslednje naročito predstavljaju onu stranu, nesposobnu da formira tip, predgrčkog života sa njegovim naglaskom na praznoverju. Ti kultovi, kao i Dionisov, nesumnjivo su blisko povezani sa podređenim urođeničkim stratumom. Isto važi i za kasniji Dionisov kult koji je izrastao u simbol poznogrčke ere. Dionisijski festivali, heterska ekonomija i demokratska emancipacija robova bile su dezintegrišuće moći koje su slabile grčko narodstvo, atinsku državu i helensku kulturu uopšte.

U Rimu primećujemo vrlo zanimljivu vezu između države, naroda, muškog saveza i porodice. Individua u Rimu skoro da je prestala da bude ličnost. Cela njena služba i ceo njen život pripadali su zajednici. Ali svest o moći i veličini te zajednice predstavljali su, u stvari, ponos, odnosno ličnu svojinu građanina. Ako je, sa aspekta države, on bio samo broj, zato je individualizam bio pravno nesputan. I tu je porodica imala svoje mesto. Ona je nesumnjivo bila enormno važan kamen u zdanju rimske države. Ali, kao što se zna, porodica je bila samo oruđe paterfamiliasa, koji je bio trajni i potpuni gospodar svih njenih članova. Tako je i tu vladala nesmiljena muška disciplina. Odrasli sin mogao se izvući iz tiranije glave porodice samo ulaskom u muški savez, kuriju, vojsku. Te sile držale su ravnotežu jedna drugoj, pazile na disciplinu građana države i stvorile onaj kruti rimski tip koji je pokorio svet. Njegovi zakoni i danas određuju normu zapadnog života. Mora se ovde odmah reći da je grubo individualistički, privatno-kapitalistički rimski zakon stvorio rimsku snagu, ali je – oslobođen iz svoje sredine intrinsičkog tipa – imao dezintegrišući efekat na germansku suštinu. Njega moramo eliminisati ako želimo da ozdravimo.

Principe Rima u rastakanju preuzeo je novi muški savez koji je ciljao na vladanje svetom – Katolička crkva. Hrišćanstvo je stupilo u svetsku istoriju nošeno jednom velikom ličnošću. Prvo je to bio samo emocionalan pokret; kasnije se on infiltrirao u državu kao bezlični masovni pokret, ali kad je osvojio državu, sveštenici su počeli, sasvim isto kao u Egiptu i Indiji, da kontrolišu arhitekturu misli, da predstavljaju sebe kao jedine prave posrednike između čoveka i boga, i doteruju istoriju prema svojim potrebama. Za taj sistem se pokazalo da ima enormnu moć disciplinovanja.

Njega je u potpunosti uobličio jedan ekstremistički muški savez čiji su predstavnici praktikovali celibat. Žene su se smatrale, i još uvek je tako, samo služiteljskim elementima. Uvođenjem kulta Izide Marije, uzeto je u obzir i žensko materinsko osećanje. Kroz taj ustupak emocionalnoj strani – koji je započeo tolerantnom posvećenošću a završio verskom histerijom, združenom sa potpunom isključenošću ženskog elementa iz strukture crkve – rimski crkveni sistem muškog saveza zasnovao je svoj kapacitet otpora. Ali u tom pogledu se ne sme zaboraviti da su tipovi bramina i mandarina čak daleko stariji i jači nego tip rimskog sveštenika.

Očigledno je da su lideri muških saveza svuda težili da dokažu kako njihovo vladanje želi bog. Egipatski faraon je činio isto što i bramin, koji je smelo tvrdio da svako ko zna tajne Veda i vrši žrtveni obred upravlja i voljom bogova.

Ideju o božjoj milosti preuzeo je na zapadu jedan muški savez sasvim drugačiji od rimskog sveštenstva – Nemački viteški red, koji je dostigao svoj vrhunac pod kajzerima. Srednji vek prožima mučno nastojanje da se međusobno usklade kaluđeri i vitezovi – ta dva velika tipa muškog saveza, pri čemu je svaki nastojao da bude sposoban za službu drugome. Rimski sistem po svojoj suštini nije bio nordijski i viteški red Srednjeg veka bio je samo jedna strana borbe za oslobođenje od njega. Germanski redovi i esnafi, gradski savezi, Hanza itd., pojavljuju se kao sile koje su se oslobodile rimskih ideja. Protestantizam, kao jedna antirimska orijentacija osećanja, odgovarao je raspoloženju raširenom po celoj Evropi. On je bio, kako je to priznao čak i Geres, etička savest Germana. Ali Reformacija nije u sebi nosila snagu koja formira tip. Ona je prosto pripremala tlo za nacionalne ideje, koje su tek u našem vremenu počele da razvijaju svoju mitsku snagu. Rimski sistem obuke mogla je istisnuti samo druga moć koja razvija tip. On se razvio prvo u tipu pruskog oficira, koji je, kako se pokazalo 1914. godine, postao tip nemačkog vojnika. Pruska, pa zatim i nemačka, vojska bila je jedan od najsjajnijih primera arhitektonskog muškog saveza koji odgovara savezu Nordijaca, jer je bio izgrađen na časti i dužnosti. Tako je on, nužno, izazivao mržnju drugih.

Ove opservacije mogu se po volji i dalje proširivati. Nemački red vitezova mača, templari, masonski savez, jezuitski red, rabinski savez, engleski klub, nemačke studentske korporacije, nemački frajkori posle 1918. godine, S.A. – jurišne trupe – Nacionalsocijalističke nemačke radničke partije – sve su to rečiti primeri nezaobilazne činjenice da svaki državni, narodni, društveni ili crkveni tip, kako god različite njihove forme mogle biti, potiču skoro isključivo od nekog muškog saveza i njegove obuke. Žena i porodica su dodate ili isključene. Ženin kapacitet za žrtvovanje tera je u službu tipa. Samo moć neke druge ideje oslobađa je od sistema obuke. Takva ideja može je upotrebiti kao element rastakanja – kao u helenskoj demokratiji, kao u poznom bezličnom Rimu, kao u današnjem pokretu emancipacije – ili učiniti njenu moć strastvene posvećenosti upotrebljivom za jedan novi tip – formirajući ideal posle jednog revolucionarnog prelaza.

Zahtev za jednakim političkim pravima žena bio je prirodna posledica ideja Francuske revolucije. Ta prava su zagovarale liberalne filozofije, takozvane filozofije ljudskih prava. Emancipacija Jevreja bila je posledica propovedanja bolesne ideje o jednakosti ljudi. Takav je bio slučaj i sa oslobođenjem žena od robovanja muškarcima. Današnji zahtevi za ženskom emancipacijom iznose se u ime nesputanog individualizma, a ne u ime neke nove sinteze. Zatim su njegovi pristaše taj pokret protumačili u smislu življenja u potpunosti. Te zahteve pojačalo je oblikovanje društvene situacije svetskom trgovinom i preteranom industrijalizacijom. Žene su terane da pomažu svojim muškarcima u fabrikama kako bi izdržavale porodice. Ulazak žena u radnu snagu snizio je muške nadnice. Kao rezultat toga se period momaštva neprirodno produžio. To je povećalo broj neudatih žena doraslih za brak, što je opet dovelo do porasta prostitucije.

Tu je državu čekao jedan od najvažnijih zadataka, ali ona mu nije bila dorasla. Država nije mogla izaći na kraj sa industrijalizacijom i proleterizacijom. Možda demokratska država nikad to ni ne može. Radnički pokreti bili su sasvim opravdani. Oni su u ženi videli sapatnika i njen problem su uvrstili u svoje programe.

Godine 1905. je Savez za žensko pravo glasa, osnovan 1902. godine, objavio sledeći zahtev:

• pristup žena svim odgovornim zajedničkim i državnim položajima
• pristup žena pravnoj zaštiti
• komunalna i politička prava glasa, itd.

Takav je bio taj program – svesno posezanje za kontrolom nad državom.

Ako imamo na umu činjenice izložene na početku, da je u celokupnom toku svetske istorije svaka trajna kombinacija države i društvene arhitektonike posledica muške volje i muške kreativne moći, onda je jasno da bi se složiti sa fundamentalnim permanentnim uticajem žena u državi, značilo početak očiglednog rastakanja. Nije ovde u pitanju stvar dobre volje ili pozitivne saradnje, niti jedne ili druge komponente – čak i velike – ženske ličnosti, već suštine žena, koja, u poslednjoj analizi, prilazi svim pitanjima lirski ili intelektualno, nikad ne sagledavajući stvari u celini. Naša feminističko-demokratska humanost, koja tako simpatiše individualni kriminal, ali zaboravlja državu i narod – ukratko tip, tako je pravi rasadnik svih nastojanja koja negiraju norme ili u njima učestvuju samo emocionalno.

Karakteristično je za prirodu pobornika jedne ženske države da – u tonu sa celokupnom marksističkom i demokratskom jevrejskom štampom – nagonski napadaju baš pruski militarizam, to jest disciplinovanje i stvaranje tipa, kao temelja naše države. I to će biti tako dok bude kultura, naroda i država. Tako, na primer, Englesku generalno hvale što u njoj nema kontinentalnog militarizma (Širmaher). Ali do 1832. godine Engleska je dala ženama politička, a do 1835. komunalna prava glasa sasvim jednaka sa muškim, a onda ih, kad je videla gde to vodi, opet oduzela. Zatim su ta prava ponovo uvedena 1929. godine, pod novim pritiscima demokratije. Oni emancipovani nemaju običaj da pričaju dobro o Nemačkoj i njenim prestupima. Nijedna od naših modernih kulturnih nacija ne duguje svoje političko postojanje nekom pobedničkom ratu vođenom generaciju ranije. Ali svaki rat, svaki naglasak na podršku militarizmu, smanjuje kulturnu moć i uticaj žena. Emancipovani ne žele da shvate da je svaka kultura tokom 8000 godina nastajala samo pod zaštitom mača. Sve su one nepovratno nestale kad više nije bilo neuslovljene volje za samopotvrđivanjem. Isto kao što muškarac inficiran marksizmom vidi samo svoju klasu i svoje istomišljenike, tako i emancipovani vide samo ženu – ne ženu i muškarca, mač i duh, narod i državu, moć i kulturu. I isto kao što je bezmitski i beskarakterni XIX vek bio bespomoćan pred parlamentarizmom, marksizmom i drugim dezintegrišućim silama, tako i mi danas doživljavamo fragmentirajući feminizam demokratskih političara, koji zbog njega sebe smatraju naročito liberalnim.

Ta liberalnost, ili pre slabost, muške moći koja formira tip ohrabrila je ženski pokret da izrazi na šta je u stvari ceo taj pokret usmeren – na osvajanje vlasti. Vlast je slatka: žene joj teže isto kao i muškarci. To što ženske energije traže ventil tamo gde su muškarci umorni prirodno je nužan fenomen.

U prilog toj opštoj pretenziji na vlast nastala je cela jedna književnost, kojom se pokušala dokazati apsolutna jednakost žena. Kao razlog te fundamentalne jednakosti stalno se, osvežavajući logično, navodi činjenica da one rađaju.

Ako im se na osnovu istorije ukaže da ženama nedostaje snaga koja formira tip, onda se oni žale na silno ugnjetavanje koje je žene sputavalo – ne shvatajući da u tome i jeste stvar. Najveći muški geniji često su odrastali u siromaštvu i ugnjetavanju, a ipak su uspevali da zavladaju ljudima i oblikuju ih. Ima više laži nego istine u tvrdnji da su, istorijski, žene bile ugnjetavane. Čak i u mračnom Srednjem veku su plemićke žene imale bolje obrazovanje nego vitezovi koji su išli u boj i avanturu. Imale su dovoljno vremena da proučavaju anatomiju i astronomiju u kući – ali nikad se među tim ženama nije pojavio neki Valter fon der Fogelvajde ili neki Volfram. Nije među njima bilo nikakvog Rodžera Bekona, kojeg je crkva lovila po celoj Evropi. Nikada žena nije postala jedan od osnivača naše nauke. Žena nije mogla da stvara, jer joj nedostaje konceptualizacija koja je urođena samo muškarcu. Nema nikakve magije niti moći koja stvara kreativnost. Ona je prosto dar dat samo muškarcima, nikad ženama.

Grčka je davala intelektualnu slobodu heterama, a ne suprugama. Pa ipak, po strani od lirsko-seksualne Safo, nije se desilo ništa vredno spomena. Ta ženska sloboda bila je daleko više jasan znak helenskog propadanja. I Renesansa je ženama davala iste prilike kao muškarcima. Ali znamo samo za žene kakve su Vitorija Kolona ili Lukrecija Bordžija, ne zbog njihovih dela, već zbog načina na koji su ih učinili besmrtnim muškarci kakav je Mikelanđelo. Žene prosto nisu proizvodile ni stvarale trajne vrednosti genija.

Ženski pokret upao je u kolabirajući svet XIX veka i desio se na širokom frontu. Taj program ženskog oslobođenja je, prirodnom nužnošću, ušao u međusobno jačajući savez sa svim drugim silama raspada – sa svetskom trgovinom, demokratijom, marksizmom i parlamentarizmom. Ali kad se sumiraju dela i pobede, vidi se da je enormna radinost žena dala tek skromne rezultate. Živela je samo nekolicina značajnih žena – Šonja Kovalevska, Madam Kiri, čija je genijalnost naglo prestala kad joj je muž poginuo u saobraćajnoj nesreći, i jedna legendarna izumiteljka šivaće mašine. Mada je postojao niz kompetentnih žena lekara, umetnica i zanatlijki, sekretarica i naučnica, nijedna od njih nije proizvela sintezu.

Nauka emancipacije kaže da su takozvane ženske osobine izazvane hiljadugodišnjom pokornošću muškarcima. Kad su žene vladale, što se ponekad dešavalo, u muškarcima su se formirale ženske osobine. Dakle može se ocenjivati samo pol.

Ta logika je toliko tipična koliko i raširena. Ona u suštini potiče iz one prašnjave teorije miljea, po kojoj je čovek samo proizvod svoje sredine. Taj darvinovski beli slon mora i danas da obezbeđuje ideološku podršku i naučnu kičmu zagovornika ženskih prava. Postoje dva paralelna a nespojiva koncepta. Sa jedne strane, stvar je propagande pozivati se na muško viteštvo i simpatiju i tvrditi da su muškarci na prevaru lišili žene njihove slobode i kulture, i da zato one traže promenu.

Sa druge strane, danas se nastoji dokazati da su muškarci generalno loše upravljali stvarima, da se bliži vek žena i da je u prošlosti bilo značajnih feminističkih država u kojima su muškarci imali ulogu poslušnih kućnih ljubimaca. Tako bismo imali utehu da kolaps muške države ne bi za sobom doneo nikakav haos. Naprotiv, započela bi jedna nova kultura i jedna stvarna humana država. Zabavno je pratiti te nove pisce istorije. Oni izveštavaju, na primer, da se kamšadska žena ne može ničim privoleti da pere odeću, daje prepravlja ili obavlja druge kućne dužnosti – odakle verovatno i potiče visoka kultura Kamšadalije. Naročita pažnja poklanja se Egiptu. Kopa se po Diodoru i Strabonu, kao i po Herodotu, da bi se na osnovu ženskog obožavanja dokazalo da su Egiptom vladale žene. To kažu da dokazuje napis nad skulpturama kralja Ramzesa i njegove žene na jednoj kapiji, gde piše:

„Vidi šta boginja-supruga priča, kraljevska majka, gospodarica sveta.”

Po njima je ovo dokaz da je kraljica bila iznad kralja, ali oni sasvim ignorišu reči o majci. Dalje kažu da su, dok su žene vladale, egipatski muškarci uglavnom obavljali kućne poslove. Hajde da se s tim složimo na trenutak. Prosto rečeno, ta doktrina pada jer možemo da dokažemo da žene nisu osnivale države. Nisu stvarale nauku. Da li prosto zato što su bile ugnjetavane?

Ali istovremeno, prirodno i nevoljno, dokazuje se nešto drugo – da ni žene koje su bile slobodne nisu osnovale ni održale neku državu. Jer Egipat nije bio ženska država. Od kralja Menesa (oko 3400. g.p.n.e.) nadalje, istorija egipatske države je istorija muškaraca. Prva kraljevska grobnica je Čentova, za čije vladavine je utemeljena egipatska kultura. Kralj je inkarnacija Horusa; on i posle smrti može da odvodi žene od muževa, od koga hoće, ako ih poželi... Bog, on se zove, velika kuća – faraon.

Kraljevska vlast striktno je ograničena ceremonijalom, tipizirajućim aranžmanom zakona, sa čijim je poštovanjem povezana njegova božanstvenost. Svaki kralj je gradio sopstvenu rezidenciju u skladu sa svojom moći, svoj sopstveni sarkofag kao memorijal. Ritam običnog života određivao je službenik, komornik, tehničar, odnosno, jednom rečju, pisar. Posle perioda nemira Amenehet I se borio u pravcu kreativne moći, pa je tako otpočela klasična epoha Egipta. Činjenica da je egipatska muška država pružila ženama najveću moguću slobodu pokazuje da, u stvari, može postojati vlast žena, ali ne i ženske države per se.

Stvari se ne svode, niti se mogu time objasniti, na izjednačavanje muškog i ženskog političkog sistema. Uvođenje istih prava nije, i pored uveravanja u suprotno, truda vredan kulturni cilj. Udaljavanje klatna od formiranja muškog tipa zapravo označava vreme degeneracije. To klatno se ne vraća nazad da formira nov tip, već se pre zaglibljuje u močvari. Vlast žena apsolutno nije primer ničega. Za jednu evropsku rasu – i ne samo za nju – vreme vlasti žena je vreme raspada strukture života. Njegovim daljim produženjem ono znači propast kulture i rase.

Ako su žene i vladale u evropskoj istoriji, dinastičkim nasleđivanjem, bilo da su vladale dobro ili loše, one su to činile unutar postojećeg oblika muške države i uz njegovu podršku. Potčinjavale su se i prilagođavale muškom tipu, i posle njihove smrti bi ih opet nasledili muškarci. Za žensku državu preduslovi su ženski ministri, generali i vojnici.

Kad je u Francuskoj okončana monarhija, žene su silom prilika došle do uticajnih položaja. Aristokratske dame imale su sva prava feudalnih gospodara. Mogle su podizati vojsku i ubirati poreze. Žene veliki zemljoposednici zauzimale su položaje i imale pravo glasa u reprezentativnim telima svoje klase. Neke od njih, kao na primer madam de Sevinji, postale su i francuski perovi. U samorastakajućim esnafima žene-majstori su čak mogle da određuju profesionalno pravo glasa.

Neke ideje Francuske revolucije uključivale su i oslobođenje žena. Njegove glasnogovornice bile su žene iz polusveta, Olimp de Guž i Teroanj de Merikur. Dok su se revolucionari borili, žene nisu mogle da koriste prava koja su imale pod starim režimom. Kasnije su one izvukle koristi iz pobede demokrata. Napoleona su emancipovane žene veoma mrzele zbog njegovog kodeksa.

Amerikance hvale što su ženama dali jednaka prava od samog početka, ali to je bilo i očekivano. U istoriji Sjedinjenih Država jasno se uočavaju dva tipa ženske vlasti u američkom društvu i pored činjenice da ono ima mušku državu. Američki muškarac i dalje bezobzirno nameće svoju volju društvu. Njegovu egzistenciju vodi skoro isključivo beskrajni lov na dolar. Njegovu kulturu predstavljaju sport i tehnologija. Svi putovi umetnosti, nauke i politike otvoreni su emancipovanoj ženi. Njen društveni položaj je nesumnjivo superioran muškom. Posledica vlasti žena je upadljivo nizak kulturni nivo te nacije. U Americi će postojati jedan stvarni kulturni i životni tip tek kad se trka za dolarom uspori i kad savremeni tehnološki čovek počne da misli o prirodi i cilju postojanja. Emerson je predstavljao prvi reflektivan momenat u Americi – ali, nažalost, bio je to samo momenat. Pa ipak, uprkos društvenoj dominaciji žena, ta država je, nužno, muška. Da žene upravljaju i diplomatijom i nacionalnom odbranom Amerika ne bi mogla opstati kao država.

Suština države može biti vrlo različita po sadržaju, ali, sa formalnog aspekta, ona mora sprovoditi moć. Moć se na ovom svetu stiče i održava samo borbom – borbom na život i smrt. Ako ozbiljno razmotrimo ženski zahtev za političkom moći, onda moramo pretpostaviti da one mogu da održe tu moć ženskom vojskom. Nema potrebe raspravljati o takvom apsurdu ili o organskoj nemogućnosti tako nečega. U vojsci bi se brzo raširile venerične bolesti, a zbog rasnog mešanja, neminovno bi došlo do rasnog raspada. Čak i mešana muško-ženska vojska postala bi samo jedan ogromni bordel.

Današnju državu optužuju za dvostruki moral. Ali činjenica je, pre svega, da je ona stvorila i očuvala porodicu, a ne obrnuto. Činjenica je, takođe, da je ona muška država, koja, na primer, pri razvodu nalaže muškoj strani, bila ona kriva ili ne, da izdržava razvedenu ženu na način na koji je ona navikla. Nikad se ne čuje od žena koje traže ista prava da u slučaju ženinog neverstva i ona ima iste obaveze prema prevarenom mužu. To bi bio sasvim opravdan zahtev kad ne bi bilo razlike među polovima. Ali, u stvari, pobornice ženskih prava žele u suštini samo to da ih muškarac izdržava. U Americi su stvari otišle toliko daleko da se skoro svugde ustalio jednostran zakon o razvodu. Štaviše, radi se na tome da se muškarac pravno obaveže da svojoj ženi daje fiksni procenat od svog prihoda.

Isto kao što Jevreji svuda traže jednaka prava, a pod tim misle samo na svoje sopstvene privilegije – tako se i emancipovane žene moraju naposletku suočiti sa činjenicom da one u stvari ne traže ista prava, već parazitski život na račun muške snage. Štaviše, one žele da imaju društvene i političke privilegije. Čovek XIX veka, otrovan liberalizmom, to prosto ne razume. Sadašnji haos je osvetnički anđeo koji kažnjava liberalnog muškarca zbog njegove zaboravnosti.

Pojedinci koji se bude vide da je bog glasačkog listića samo nevažan komad papira. Univerzalno, identično, tajno, a ipak direktno pravo glasa nije čarobni štapić, već oruđe raspada u rukama demagoga i neprijatelja naroda. Treba li onda to opšte pravo glasa da se uskrati ženama? Da! Ali i muškarcima! Narodna država neće donositi velike odluke preko anonimnih muških i ženskih glasačkih masa. Takve odluke donosiće odgovorne ličnosti.

Liberalizam je učio slobodi kretanja, slobodnoj trgovini, parlamentarizmu, emancipaciji žena, jednakosti muškaraca, ljudskoj jednakosti, jednakosti polova itd. Time je on zgrešio protiv prirodnog zakona da do stvaranja dolazi samo oslobađanjem polno uslovljenih tenzija; drugim rečima, za bilo kakav rad potreban je visok stepen energije. Pogotovo za stvaranje kulture. Danas, usred kolapsa feminiziranog starog sveta, nemačka ideja zahteva snagu, formiranje tipa, ograničenje, disciplinu, zaštitu rasnog karaktera i direktno prepoznavanje večne suprotstavljenosti polova.

Taj vapaj za jednakim pravima, ili tačnije za ženskom državom, ima vrlo karakterističnu podstruju. Zahtev za mogućnošću slobodnog stvaranja u nauci, pravu i politici ima amazonske crte, to jest tendencije da žena bude konkurentna muškarcu u decidirano muškim domenima; da prisvoji njegovo znanje, sposobnost i akcije, i da se oponašaju razne njegove životne aktivnosti. Ali naporedo s tim traži se i erotska sloboda i uklanjanje polnih ograničenja.

Čisto individualistička ideja, glavni uzrok svih dekadentnih društvenih i političkih uslova, rastočila je i striktno mušku formu discipline urođenu svim nacijama. Ako se sad misli da žena treba da aktivira sve moći kako bi zaštitila svoju decu od posledica rastakanja, onda je ono što vidimo emancipacija koja čini upravo suprotno. Žena traži pravo da uživa erotsku slobodu unutar svog ženskog pola. Ozbiljne žene su se sigurno usprotivile toj impulsivnosti. Pa ipak je erotska revolucija uhvatila dubok koren, zahvaljujući borcima za ženska prava. Danas se pojavila oslobođena žena, koja formira tip, i traži formativnu moć da produži svoju vrstu. Liberacionista Ana Augspurg je pisala:

„Žena koja ima samopoštovanja ne treba da ulazi u zakonit brak.”

Ovo se može smatrati jevanđeljem erotskog programa. Ohrabrene silnim naglašavanjem vrednosti ličnosti i samoodlučivanja, poludele žene odbacile su poslednju zaštitu svog pola i uništile poslednju osnovu koja njima i njihovoj deci daje sigurnost u životu. Emancipovane traže da država preuzme punu odgovornost za brigu o deci. Koja država? Treba li dakle država da postane socijalna ustanova za brigu o posledicama neobuzdane seksualnosti? Tako se u stvari jedna strana oslobađa svake dužnosti, a drugima se upućuju neodgovorni zahtevi. Po nama, nema zaista emancipovane države, jer je bez koncepta dužnosti dugoročan opstanak države nezamisliv. Borci za ženska prava proklinju brak kao pravnu prostituciju, ali ako umesto muškarca plaća država, šta se tu uopšte menja?

Da muškarac misli samo subjektivno, to jest bez odnosa sa zajednicom, onda bi on naposletku to mogao pokušati i da opravda. Mogao bi ići od jedne do druge žene, zabavljajući se u skladu sa svojim sposobnostima, ostavljajući ženi da podnese račun ako zatrudni. Neminovne posledice doktrine emancipacije su nam vrlo važne. Rut Bra je upozorila žene na oslobođene poligamne muškarce koji bi mogli da dođu na neverovatnu ideju da eksperimentušu sa velikim brojem slobodnih brakova. Slobodnoj ljubavi bi došao kraj i žene bi propisivale neophodnu meru ljubavnog uživanja muškarcima.

Kao što se zna, druge emancipovane žene našle su druge puteve eksperimentisanjem sa abortusom i kontracepcijom.

„Već se bliži divno vreme kad će naučnici uspeti da otkriju neškodljive načine uništenja fetusa. Veseli izgledi za sve one koji nisu opsednuti ludovanjem.”

Tako je pisala Štoker, žena u Materinskoj zaštiti. Taj čežnjivi uzvik naravno da je imao naučnu podlogu. Kad je abortus u pitanju, mi mislimo da je on samo jedan prestup, jer državom vladaju muškarci. Stvari bi stajale sasvim drugačije u nekoj državi kojom bi vladale žene. Tad bi ženama bilo automatski dozvoljeno da uništavaju fetus. Abortusi su dozvoljeni samo kao žensko pravo povezano sa njenom fizičkom slobodom. Liberacionisti ponosno primećuju da je Bazelski kanton u Švajcarskoj već dozvolio abortus. Ti stručnjaci za oslobođenje žena, zajedno sa svojim oduševljenim sledbenicama, stalno se iznova nalaze u jednom prijateljskom, ujedinjenom frontu sa demokratijom i marksizmom, oba usmerena na rastakanje i uništenje naše rase. Iz prava na apsolutnu ličnu slobodu neminovno sledi negiranje rasnih barijera. Naše emancipovane žene žele pravo da mogu slobodno polno da opšte sa crncima, Jevrejima, Kinezima. Žene, kao izabrane čuvarke rase, mogu postati i uništitelji svih temelja narodstva ako im se dozvoli da u potpunosti sprovedu svoju emancipaciju. Te zaista emancipovane žene zanemarile su svako moralno ograničenje, zajedno sa konceptom časti i dužnosti. One priznaju samo koncepte i ideje razvoja, razmera moći, neprestanog usložnjavanja. Ali ideja degeneracije, neophodni pandan ideji razvoja, skoro se sasvim zanemaruje. Te žene zato malo pričaju o činjenici da bi sa sve većim približavanjem jednoj ženskoj državi mogla rasti i prostitucija, kako ženska tako i muška. Ne moramo se mnogo plašiti da će do toga i doći, ali samo zato što muškarci nisu psihološki raspoloženi da dopuste takvu gnusobu.

Jedna moćna grupa emancipovanih žena, uključujući gđu Elbertskirhen, gđu Majzel Hes i gđu Augspurg, prirodno se suprotstavlja prostituciji, ali ne na opštoj moralnoj osnovi. One pre svega žele da obezbede doživotnu sigurnost za druge žene. Kako je nečasna borba te grupe! To se vidi iz činjenice da mada one za sebe ne priznaju nikakve bračne veze, ipak polažu pravo na doživotnu slobodnu ljubav.

Izvestan uvid u uslove koji bi vladali u takvoj hipotetičkoj državi može se steći u nekim centrima naših demokratski upravljanih velikih gradova. Lutkice koje sitno hodaju u lakiranim cipelicama i ljubičastim čarapama, s narukvicama i finim prstenjem, plavih kapaka i crvenih usana – to su tipovi koji bi postali univerzalni u oformljenoj ženskoj državi. Emancipovane žene ne gledaju na sve to kao na opadanje i raspad. One to vide kao kretanje klatna od omrznute muške države ka ženskom raju, kao navodno neophodan istorijski razvoj. Zbog toga se napušta svaka razlika u vrednosti – svako kopile, svaki kreten naduven od ponosa može sebe da smatra neophodnim pripadnikom ljudskog društva i da traži jednaka prava.

Pokret za abortus može se opisati kao očajnički čin pred sadašnjim društvenim uslovima. Jedna je stvar zagovarati propast naroda, a sasvim druga napadati ga strastvenom voljom. Jedna država moći koja postavlja kao cilj eliminaciju svoje dece kvari sve nas. Ta praksa označava totalni rasni i kulturni pad, i negira mogućnost spašavanja kako ženama tako i muškarcima, odnosno celom našem životu.

U sadašnjim uslovima, nordijskog muškarca apsolutno ne treba stavljati pod zaštitu države. Naprotiv, prvenstveno je on odgovoran za krize u savremenom životu. Njegov zločin je u tome što više nije potpun čovek. Iz istog razloga je žena često prestajala da bude žena. Muškarac je ostao bez pogleda na svet, bez stanovišta. Dozvolio je da njegova bivša religijska vera kolabira i da se uzdrma njegova naučna konceptualizacija. Tako je on u svim domenima izgubio moć formiranja tipa i stila. Zato su oslobođene žene posegle za vlašću nad državom, kao Amazonke, i zatražile erotsku anarhiju kao dokaz svoje emancipacije. Ali one se nisu emancipovale iz muške države – samo su izdale čast svog sopstvenog pola i prirode.

Kod istočnih naroda je religija povezana sa prostitucijom bila sasvim uobičajena. Sveštenici se nigde nisu lišavali tog zadovoljstva. Isto je važilo i za pobožne vavilonske i egipatske žene. U početku su one odbijale prisilnu prostituciju, ali su naposletku popustile. Poučna je istorija boginje Ištar. U metamorfozi tog božanstva vidimo opadanje jednog naroda. Ispočetka je ona bila devičanska boginja lova, a istovremeno i rata. Za Hamurabijeve vladavine još se predstavljala sa bradom. Zatim je smatrana kraljicom neba, boginjom ljubavi i plodnosti. Pod feničkim uticajima postala je zaštitnički duh verske prostitucije. Kasnije, kao Astarta, postala je simbol seksualne anarhije. Kao rezultat toga, Vavilon se rastočio kao država i tip, i propao. Da bi se izbeglo evropsko propadanje, mora se odbaciti liberalni pogled na svet, koji rastače državu, i prikupiti sve snage, ne samo muške već i ženske, sve u svojim sferama, pod geslom zaštite rasne čistote, narodne snage i državne discipline.

Žene naravno ne razmišljaju imajući to u vidu. Ali presudno je za podizanje buduće generacije germanski svesnih muškaraca i žena da se uvidi da muškarac u životu postupa pronalaženjem, oblikovanjem i sintetizovanjem sveta, dok žena postupa lirski. Ako se kod običnog muškarca u svakodnevnom životu i ne vidi uvek velika intelektualna arhitektonika, ostaje činjenica da je velike temelje države, zakonske kodekse, formativni tip organizacije političke, vojne i crkvene vrste, sveobuhvatne filozofske i kreativne sisteme, simfonije, drame i svete građevine stvorio sintetizujući muški duh. Nasuprot njemu, žena predstavlja jedan svet koji po svojoj lepoti i originalnosti nije inferioran muškom. Amazonski emancipovane žene su – kao što smo videli – krive žene gube visoko poštovanje koje im po prirodi pripada. One su inkorporisale vrednosti muškarca u svoje sopstvene, a to znači duhovno remećenje, razmagnetisanje ženske prirode. Slično tome, moderni muškarac, umesto da ga se tiče arhitektonika i sintetika postojanja, počeo je da obožava idole čovečnosti, ljubavi prema čovečanstvu, pacifizma, oslobađanja robova itd. Pogrešno je i ako se sve to smatra samo prolaznim fazama. I pored liberalizacije pokreta emancipacije, žena nije postala arhitektonična već samo intelektualna – kao Amazonka – ili čisto erotična – kao predstavnica seksualne revolucije. U oba slučaja je ona napustila svoju najunutarnjiju suštinu a nije postigla muževnost. Isto važi i obrnuto, za emancipovanog muškarca.

Sa stanovišta žene bi se država, zakonski kodeks, nauka i filozofija mogli smatrati nečim spoljašnjim. Zašto onda postoje forme, šeme ili svest? Zar nije velik i lep spontani tok stvari, ono nesvesno u živom iskustvu najdubljeg? Mora li čovek uvek imati potrebu za delima da bi dokazao postojanje duše? I zar se te forme i dela muškarca često ne rađaju iz jedne atmosfere onog lirsko ženskog, što ne bi moglo postojati bez žene?

Život je bivanje i nastajanje, svest i podsvest istovremeno. U svom večnom nastajanju, muškarac želi da stvara biće oblikovanjem ideja i dela. Te stvari formiraju svet kao organski arhitektonsku strukturu. Žena je večni čuvar podsvesnog.

„Nordijsko-germanski mitovi predstavljaju boginju Freju kao zaštitnicu večne mladosti i lepote. Da im je neko oduzme, bogovi bi starili i umirali. Kroz njenu vezu sa Lokijem otkriva se iskonska mitska mudrost. Loki je bio kopile bogova Valhale, kome je pridat isti rang s njima tek posle mnogo rasprave. To kopile Loki imalo je ulogu preduzimača kad je trebalo da džinovi ponovo sagrade Odinovu tvrđavu. On im je onda ponudio Freju kao platu! Kad su bogovi čuli za taj dogovor, odbili su da ga poštuju, pa je tako Loki prevario džinove. Zatim je Odin, čuvar zakona, sam preuzeo ispaštanje za tu krivicu, a to je značilo propast Valhale. U tom mitu nalazimo duboki smisao, koji se tek danas opet otkriva. Kopile je bezbrižno predalo simbol rasne besmrtnosti, večne mladosti, i tako povuklo one plemenite da učestvuju u njegovoj krivici. Šta je zaista Odin mogao šapnuti na uho mrtvom Balduru kad ga je pratio na njegovo poslednje putovanje?”

Preveden na današnji jezik, taj germanski mit kaže: u rukama i prirodi žena leži očuvanje naše rase. Jedan narod se može otrgnuti od političkog ropstva, ali nikad i od rasnog zagađenja. Ako žene jednog naroda rađaju crnu ili jevrejsku kopilad, ako muljevita plima crne umetnosti plavi Evropu kao danas, ako nam u kuće stiže jevrejska bordelska literatura, ako se Sirijac iz Kurfirstendama smatra sunarodnikom i čovekom podesnim za brak – onda će u Nemačkoj – i celoj Evropi – intelektualne centre sigurno naseljavati kopilad. S učenjem o erotskom preporodu, današnji Jevreji su posegli – uz pomoć učenja o emancipaciji žena – za korenima našeg celokupnog bića. Kad će Nemačka koja se budi stići do faze u kojoj će sprovesti nemilosrdno čišćenje gvozdenom metlom, neizvesno je. Ali propovedanje da se ostane čistim u rasi najsvetiji je i najveći zadatak žena danas. To znači čuvanje i očuvanje onog nesvesnog, onog još nekoncentrisanog, ali naročito izvornog života, od kojeg zavisi suština umetnosti, arhitektonike i naše rasne kulture. Samo te vrednosti čine nas kreativnim.

Ali umesto da paze na tu najvažniju i najveću potrebu, mnoge žene još uvek slušaju neprijatelje naše rase i narodstva i sasvim ozbiljno – radi glasačkog listića i sedišta u parlamentu – objavljuju muškarcima rat na život i smrt. Očigledno se žene, da ne bi ostale građani drugog reda, podstiču da rade na pravu glasa, kao da, pod sadašnjom vlašću novca, o našoj sudbini stvarno odlučuju izbori!

U međuvremenu, ženski instinkt prema biranju muškarca prljaju javni i tajni magazini koji zagađuju kako dušu tako i rasu. Žene danas donose novac u jevrejske radnje, iz čijih izloga blista dekadentnost jednog iskvarenog vremena, dok su liberali i mlakonje previše slabi da upravljaju celom tom strujom. Lirska strast žene, koja u vremenima oskudice može postati isto tako herojska kao i formativna volja muškarca, kao da je već dugo pokopana. Zadatak je prave žene da očisti taj krš. Emancipacija žena od ženske emancipacije prvi je zahtev jedne ženske generacije koja hoće da spasi narod i rasu – ono večno nesvesno, temelj sve kulture – od propasti.

Viktorijansko doba i sanjarsko-romantični devojački život naravno da su zauvek prošli. Žena duboko pripada sveukupnom životu naroda. Njoj moraju ostati otvorene sve obrazovne mogućnosti. Kroz ritmičko vežbanje, gimnastiku i sport mora se njenom fizičkom vežbanju posvetiti ista pažnja kao i muškom. Ne treba joj praviti nikakve probleme ni u izboru zanimanja, i u tom pogledu bi zakon o zaštiti majki trebalo da se jače sprovodi.

Nema sumnje da oni koji žele da obnove naše narodstvo moraju, nakon slamanja narodu stranog, demokratsko-marksističkog sistema, pripremiti teren za društveni poredak koji više ne sili mlade žene – kako je to danas slučaj – da masovno hrle na tržišta rada koje guta najvažnije ženske energije. Otuda sve mogućnosti za razvoj ženinih energija treba da ostanu otvorene. Ali jedno nam mora biti jasno: samo muškarci moraju biti i ostati sudije, vojnici i vladari. Danas je za te profesije više nego ikad ranije potreban neliričan, zapravo čvrst stav, koji priznaje samo ono što odgovara tipu i onome što je narodno. Ako se toga ne držimo, ako tu odustanemo, zaboravićemo svoju dužnost prema prošlosti i budućnosti. I najčvršći muškarac mora i dalje biti dovoljno čvrst za gvozdenu budućnost. Kad se uvede smrtna kazna za ruganje rasi i narodu, kad zatvor bude čekao one koji zagađuju rasu, onda će nam trebati čelični nervi i jake formativne moći dok ono što je – nekima – čudovišno ne postane najzad očigledno samo po sebi.

Različite duše ne smeju se nivelisati, ekvilibrirati, već se moraju razmatrati u pogledu organske suštine, razvijene u njihovim osobenostima. Arhitektonika i lirizam postojanja je dvostruko uže. Muškarac i žena su polovi koji proizvode electricitet života. Što je jača svaka suština za sebe, veći su efekat rada, kulturna vrednost i život celog naroda. Svakom onom ko sebi daje za pravo da podriva taj zakon, istinski muškarac i istinska žena moraju se odlučno suprotstaviti. Ako se niko više ne brani od rasnog i seksualnog haosa, onda pad postaje nepovratan.

U prvoj knjizi se opširno govorilo o najvišoj vrednosti Tevtona. Njoj – na različite načine – služe i nemački muškarci i nemačke žene. Ali kultivisati to kao životni tip može i mora biti zadatak muškarca, muškog saveza. Mi smo usred jednog enormnog procesa fermentacije. Mnoge ličnosti i dela i dalje se bore protiv srednjovekovne crkve i slobodnog zidarstva, ali samo nagonski, negativno, odbrambeno. Oni su još uvek razjedinjeni, jer se prvo mora izgraditi tip budućnosti, a najviša vrednost časti još nije bezuslovno prihvaćena. Ta velika ideja izbija iz nekolicine, ali da bi i druge oblikovala kao lidere, ta nekolicina može da na vodećim položajima toleriše samo one ličnosti kojima su ideje časti i dužnosti postale najviše vrednosti. Oni koji se njih ne drže – iz kojih god razloga – naposletku će imati štetnog dejstva u budućnosti. Moć, duša i rasna adekvatnost moraju koincidirati kako bi pomogli nastupajućem tipu. To izvesti prvi je i poslednji zadatak vođe u nemačku budućnost.

Nemački Rajh, da bi nastavio da postoji posle revolucije od 1933. godine, biće delo saveza muškaraca svesnih svog cilja. Ti muškarci moraju biti načisto s tim koju vrednost treba da smatraju najvišom u budućem životu nacije. Ta najviša vrednost, oko koje se moraju koncentrisati sve ostale životne zapovesti, mora odgovarati najunutarnjijoj suštini naroda, jer će tek onda on podnositi neophodnu čvrstu disciplinu. Ta disciplina će trajati decenijama i mora se podnositi rado. Ali ta suštinska prekretnica mora se preći. Iz nje rezultira sve ostalo.

Papstvo je iz dogme o predstavljanju boga stvorilo svoju moralnu, teorijsku, delotvornu i praktičnu političku moć. Ta mitski zasnovana dogma sama određuje, do današnjeg dana, tipove i istoriju višemilionskih naroda – ali sad se ona svesno i žestoko negira. Pošto vera takođe raste u mitsku moć, nju će smeniti verovanje u sopstvene duševne i rasne vrednosti. Smeniće je ideja časti – nacionalne časti; ne hrišćanske ljubavi, ne masonske humanosti, ne rimske filozofije.

Sve sile koje su formirale našu dušu potiču od velikih ličnosti. Kao mislioci oni su postavili cilj, kao pesnici, razotkrivajući suštinu, kao državnici, formirajući tip. Oni su bili tipični sanjari sebe samih i svog naroda.

Gete nije stvarao tip; on je daleko više značio univerzalno bogaćenje postojanja. Mnoge od njegovih reči probudile su skrivene duhovne izvore, koji inače možda nikad ne bi proradili. To se desilo u svim domenima života. Gete je našu suštinu predstavio u Faustu: ono večno koje je, posle svakog preoblikovanja naše duše, inherentno i novoj formi. Tako je Gete postao čuvar i održavatelj našeg raspoloženja. On je figura kakvu naš narod nikad nije imao. Kad vremena žestoke borbe konačno prođu, Gete će opet imati opipljiv spoljašnji efekat. Ali u narednim decenijama on će biti u drugom planu, jer je njemu bila odbojna moć jedne ideje, moć koja formira tip. On ni u životu ni u svojoj poeziji nije priznavao nikakvu diktaturu bilo kakve ideje. A bez takve jedne ideje narod nikad ne ostaje narod i nikad ne stvara istinsku državu. Isto kao što je Gete zabranio svom sinu da učestvuje u Nemačkom ratu za oslobođenje, te je morao da ostavi čekić sudbine u rukama Štajna, Šamhorsta i Gnajzenaua, tako on ni danas – da je živ među nama – ne bi bio lider u borbi za slobodu i preoblikovanje našeg veka. Nema stvarne veličine ako se ne ograniči žrtva. Taj čovek, beskrajno bogatog duha, nije se mogao koncentrisati i odlučno slediti jedan tok.

Ni Isus ne oblikuje tip, već obogaćuje duše. Grgur Veliki, Grgur VII, Inoćentije III i Bonifacije VIII dodelili su ličnosti Isusa mesto u rimskom savezu sveštenika. On je postao sluga svojih robova, u svrhu tačno suprotnu od one koju je zamišljao. Slično je i sa sv. Franjom. Sa druge strane, Muhamed i Konfučije bili su jake moći koje stvaraju tip. Oni se drže jednog cilja, zacrtanih puteva. Muhamed je silom nametao svoja učenja, dok je Konfučije tiho oblikovao i očuvao kinesko narodstvo. Ignacije Lojola je formirao tip na način fundamentalno sličan Muhamedovom. On je svesno pogazio muška osećanja časti, postavio ideji novi cilj, otkrio egzaktna sredstva i načine i tako svesno gajio duše. Uz to je jezuitski duh stvorio i jedan takoreći fiziognomski spoljašnji tip.

Sličan fenomen doživljavamo i u umetnosti. U njoj postoje ličnosti koje su jedinstvene i ne stvaraju univerzalan stil, i druge koje, naprotiv, formiraju tip. Mikelanđelo je, na primer, obogatio umetnost kao malo ko drugi, ali bi nastavljanje njegovog načina rada vodilo u haos. Isto se može reći i za Rembranta i Leonarda. Sa druge strane, Rafaelo je ispoljio veliku tipsku moć, slično Ticijanu i grčkoj umetnosti.

Sličan fenomen vidi se i u političkom životu. Aleksandar je stvorio i otelovio ideju svetskog carstva. Tu ideju prihvatio je Rim. Lično ime Cezara postalo je zatim vladarska titula, kajzer i car. Pojavio se tip vladara štićenika bogova, povezan sa Rimskom crkvom. Napoleon je značio jednako jaku revolucionarnu moć kao Cezar, ali, do sada, taj tip je imao efekat samo iskorenjivanja i nije u početku stvarao tip. Na jedan drugi način, Luter je razbio stranu koru oko našeg života, ali ni u verskom ni u državnom aspektu nije predstavljao tip. On je morao da nas mentalno oslobodi da udarimo stenu kako bi iz nje šiknuo izvor života. Tragedija je novije nemačke istorije što je bilo potrebno toliko vremena – sve do velikih pruskih kraljeva – da se nađe čovek koji će taj tok usmeriti u jedno organsko korito.

Posle kolapsa Nemačkog Rajha, nakon samo 44 godine postojanja, sad se, uz pitanja kojima smo se pozabavili na početku, postavlja i jedno završno: Da li je 1870. godine moć koja formira tip uopšte delovala u državi? I jeste i nije. Ja verujem da će se o Bizmarku – bar kad su u pitanju posledice njegovih dostignuća i njihovoj pokretačkoj sili, ali ne i o njegovom načinu delovanja – jednog dana suditi kao o Luteru. On spada u one prirode koje, obdarene retkom voljom, mogu obeležiti celu jednu epohu, a ipak stvoriti oko sebe pustoš, posejanu zgaženim ličnostima koje se nisu bezuslovno potčinile. Decenijama se pričalo da je Bizmark, iz osećanja sopstvene superiornosti, smatrao sva ministarstva svojim ličnim službama, a ministre služiteljima svoje kancelarije. Koliko god se luckasto i nemudro Vilhelm II možda ponašao prema Bizmarku, i koliko god osrednji njegovi talenti možda izgledali kad se čita njegovo Ereignisse und Gestalten (Dešavanje i forma), ono ipak sadrži jednu tačnu sliku. Vilhelm je poredio Bizmarka sa neočekivanom stenom u otvorenom polju. Ako bi se ona sklonila, pod njom bi se našle samo gliste. To je taj simbol naše političke istorije proteklih pedeset godina. Carska ideja iz 1871. godine bila je samo pogled unazad na iznutra mrtvu vladavinu kajzerizma milošću božjom. Istovremeno, ona je bila povezana, u jednom nezakonitom braku, sa haotičnim liberalizmom. Samo jedan Bizmark je i dalje uspevao da udiše vreli dah života u tu neorgansku strukturu. Osećajući da je nezamenjiv, on zbog svoje snažne svesti o dužnosti nije za naslednika odredio nezavisnu ličnost. Nemačka istorija ne bi se suštinski promenila da je Vilhelm I ostavio Bizmarka u službi. Tako je taj veliki čovek jednom rukom stvarao i deljao Rajh, a drugom bacao ugarke u sopstvenu kuću. Nije bilo druge političke moći da spreči sudbinu.

Ali uz Bizmarka je na delu bila i jedna ličnost, koju smatramo zaslužnom što Nemačka nije propala. Špengler kaže da je taj čovek, Moltke, omogućio četiri i po godine herojske borbe u Svetskom ratu. Taj kreator velikog generalštaba imao je, još od Fridriha Velikog, najjaču moć koja formira tip. On nije bio čovek koji je stapao dušu naroda verbalnim političkim argumentima, ali je pomogao da se uveliko kultivišu postojeće lične vrednosti i formira svest o individualnoj odgovornosti, kao preduslov svih akcija. Odnos koji je sprovodio Moltke između nadležnih generala i njihovog štabskog načelnika bio je tačan pandan onoga što je u diplomatiji radio Bizmark. On je nastojao da učini svoje ministre finansijski zavisnim. Oni direktno podređeni bili su dužni da energično predstavljaju njegova gledišta, da omogućavaju osnovu za njih i, kod suprotnih naredbi, da ih protokolišu. Taj princip, sprovođen odozgo naniže, podržavanje definicijama kojima je cilj bio da učine nemačkog vojnika – uprkos najstriktnijoj disciplini – samouverenim, promišljenim i odlučnim čovekom i borcem. To je bila tajna nemačkih uspeha u Svetskom ratu. Uprkos neizbežnim ljudskim osećanjima, tip nemačkog vojnika, koji se razvija još od pruskog oficira Fridriha Velikog, rečit je dokaz činjenice da su metodi grofa Moltkea jedini spasonosan put nastupajućeg Trećeg Rajha, da bi se izbegao novi slom posle opojno radosne oslobodilačke revolucije.

Moltke je bio beskompromisno dosledna ličnost, ali njegova dinamičnost nikad nije imala strašne izlive kao kod Lutera ili Bizmarka. On se retko kad povlačio u jednako duboko duhovno kajanje kao ta dvojica. Pa ipak, Moltke je ubedljivo delovao na svoju okolinu; ubedljivo, ne depresivno. Nemački Drugi Rajh utemeljen je na bojnom polju. Stvorio ga je Bizmark, ali očuvala ga je ličnost i moć koja formira tip Moltkeovog genija. Posle Bizmarka, kancelari Rajha bili su bučni i dezorijentisani laskavci. Ti ljudi kolebali su se između njegovih učenja i učenja sila liberalizma, i uveli nemački narod u mrežu neprijateljskih, ambicioznih diplomata. Ali desilo se i to da se veliki broj izvanrednih generala i vojnika pojavio iz sivo odevene nemačke vojske, kakve ostali svet nije video. Od 1914. do 1918. godine stvarni Nemački Rajh nije bio u Nemačkoj, on je bio na frontu na Folklandskim ostrvima, u Cingtauu, u Nemačkoj Istočnoj Africi, na Indijskom Okeanu i na nebu nad Engleskom. Ministarska mesta u Nemačkoj zauzimali su crvi, koji nisu znali šta da rade sa najmoćnijom vojnom državom sveta.

Nije greška sistema koji je izumeo Moltke to što se pre rata oficirski tip sve više otuđivao od ostalog naroda, postao kasta i što je naposletku počela da se otkriva loša strana jedne organski ne-nemačke podeljenosti. Oficirska klasa zasnovana samo na časti morala je sve više da se odvaja od beskrupuloznih trgovaca i berzovnih varalica. Ali da bi došlo do tog odvajanja, morale su se povući nagle, neprijatne granice. One su bile sasvim neophodne; uterujući u laž jevrejsku štampu i nesebično braneći Nemačku, ti oficiri žrtvovali su se na bojnom polju. Isto tako su i oblikovali one koji su, od 1914. do 1918. godine, po prvi put navukli časnu sivu uniformu.

Buržoaska i marksistička Nemačka ostala je bez mita. Ona više nije imala neku najvišu vrednost u koju bi verovala, za koju bi se spremno borila. Htela je mirno da pokori svet trgovinom i da zgrće pare. Već je potonula tako nisko u svojoj trgovini i zelenaštvu da ju je zapanjilo kad se to nije svidelo drugim narodima, koji su sklopili saveze protiv opasnih nemačkih trgovačkih putnika. Avgusta 1914. godine najviša vrednost Moltkeove vojske postala je i najviša vrednost naroda. Sve što je još uvek bilo stvarno i veliko odbacilo je trgovačku filozofiju i bilo zahvalno nemačkom vojniku što štiti nacionalnu ideju časti. Izgledalo je da Moltke trijumfuje. Onda ga je vrhovni komandant penzionisao. Umesto da sad – posle mnogo godina nebrige za najviše vrednosti našeg naroda – iskoristi priliku i poveša onaj ološ koji ga je godinama pljuvao, Kajzer je pružio ruku marksističkim vođama, rehabilitovao izdajnike i postavio crve za gospodare u državi koja se borila za egzistenciju. Kasnije su mu se, kao i njegovom narodu, ti crvi odužili 9. novembra 1918. godine.

Nema sumnje da će Moltke-tipovi, u prvom periodu jedne buduće Nemačke, formirati naš savez muškaraca – nazovimo ga Nemački red. Ta grupa mora snažno istupiti u prvi plan da bi nas spasila iz sadašnjeg haosa. Postoji i potreba za propovednicima luterovske prirode, koji hipnotišu, i za piscima koji svesno razmagnetišu srca. Ali taj luterovski vođa u nastupajućem Rajhu mora biti načisto s tim da posle pobede mora bezuslovno da napusti Bizmarkov sistem. On mora u politiku da prenese Moltkeove principe ako želi ne samo da realizuje sebe, već i da posle njegove smrti ostane trajan Rajh, odan najvišoj vrednosti. Koji god vid stvari poprimile, bilo eruptivan, ili vid moći koje stvaraju forme, oboje moraju biti u skladu sa suštinom nordijske duše. Pošto su se potomci sasvim stranih rasa infiltrirali u Evropu, ne može se formirati nemački narod nemačkog Rajha. Zato se budućnost predaje na raspolaganje onim političkim silama kakve su bile izdignute na nivo principa u ekonomskoj sferi posle 1871. godine. Ali onda će sve žrtve u duhu i krvi biti uzaludne. Vrlo brzo će ta ista demokratija doći na vlast i nemački rat za oslobođenje biće samo epizoda na putu u propast, a ne simbol jednog novog, strasno željenog uspona.

Jedno verovanje, jedan mit, stvarni su samo kad obuhvate celog čoveka. U najboljem interesu budućnosti moraju se napustiti svi politički, taktički i propagandistički obziri. Koncept časti Fridriha Velikog, Moltkeova metoda discipline i Bizmarkova sveta volja – to su tri moći koje, otelovljene u različitim ličnostima u raznim razmerama, služe samo jednoj stvari – časti nemačke nacije. Mit je ono što mora određivati tip budućeg Nemca. Ako se to prepozna, on će već sad početi da se oblikuje.

Četvrto poglavlje NORDIJSKO-GERMANSKI ZAKON

Jedan od najvećih uzroka svetske nesloge po nama je to što su sirijsko-rimski uticaji falsifikovali časti svesnu nordijsku ideju zakona. Čisto privatno-kapitalistička rimska ideja, sankcionisana u rukama neobuzdanog obožavanja države, bilo monarhije ili republike, u stvari je krstaško-pljačkaški pohod jedne male grupe ljudi, veštih da nalaze rupe u čisto formalnom poštovanju zakona. Intelektualna pustoš bila je njen nužno visoko kultivisan rezultat koji je štitio zakon. Žalosni protest tlačenih miliona falsifikovan je kroz učenje marksizma. Ipak, to je bilo više nego opravdano, jer su se zanemarivali svi nemački koncepti zakona. Za to su bile podjednako krive i država i crkva. Pošto je imala apsolutnu moć, država je donela tzv. društvene zakone. Ali ona to nije radila u ime narodne časti, pravde i dužnosti; ti zakoni su dati odozgo, kao dar, iz nove hrišćanske ljubavi i milosti, iz sažaljenja. Ipak, oni nisu bili ni dobri ni pravedni, u šta nas uveravaju mnogobrojni koji žale za predratnim vremenima. U stvari ti društveni zakoni su daleko više značili neprestano odbacivanje našeg narodstva. Takav je bio osnovni princip svih podvrsta liberalizma.

Ono što su započeli liberalizirajući monarsi dovršio je marksizam u svim svojim nijansama. I pored svoje prividne borbe protiv kapitalističke demokratije, marksizam je ipak nastao iz istog materijalističkog pogleda na svet kao i liberalizam. Nikad pre nije vladao tako nečastan zakon kao kad je novac po sebi postao neograničeni vladar. Zakon se svuda izdigao, zanemarujući svoj metafizički temelj, iz samoljublja. Prvo se pojavio kao gola borba za mogućnosti postojanja. Zatim se pojavio kao očuvanje spoljašnje slobode. Onda je postao izvor fiksnih karakternih vrednosti. Napad na čast individue postao je polazna tačka pravno priznate, lične odbrane. To samoljublje je onda prošireno na očuvanje interesa i časti celog klana. Tek postepeno su se pojavljivale veće zajednice, kao crkva i država. Samoljublje je stavljeno u službu zajednice otelovljene u biskupima ili kraljevima po svetskim dvorovima. Po germanskom tumačenju, to uplitanje u individualni život opravdano je samo utoliko što predstavlja zaštitu časti. Crkva je odbacila tu primalnu ideju nordijskog zapada, ili ju je priznala samo delimično i nevoljno. Danas, naši važeći zakoni priznaju samo takozvano očuvanje opravdanih interesa; sasvim je nevažno da li su ti interesi časni ili ne. Prirodan korak od zaštite časti individue do zaštite časti klana trebalo je da bude objava zaštite naroda. To što nije bilo tako zaista je strašna alegorija rastakanja karaktera. On je počeo davno, ali tek danas je postao tako otvoreno javan. U celom nemačkom zakonu nije bilo nijedne jedine odredbe, od hiljada njih, po kojoj bi uvreda naše časti bila krivično delo. Tako je ime i ugled nemačkog naroda mogao da vređa ko je hteo. Berlinski Jevreji zvali su Germaniju – simbol Nemačke – kurvom, ceo narod večnim Bošom, a sve nas narodom službenih leševa, glasačkom stokom i ubicama... Nijedan državni tužilac nije do 1933. godine ni prstom mrdnuo da goni te ljude. Naprotiv, ljudi koji su raskrinkavali ove Jevreje kao hulje bili su bezobzirno kažnjavani zbog vređanja Jevreja.

Iz tog stanja stvari pojavilo se sve ono groteskno i ludo čime naše vreme tako obiluje. Zloglasne izdajice nisu kažnjavane strogim zatvorskim kaznama; u najboljem slučaju određivan im je častan pritvor. Nemački sudovi su kao razlog za tu blagost otvoreno navodili pacifistički mentalitet. U međuvremenu su ljudi sa stotinu rana iz teških bitaka bili osuđivani na smrt kao ubice, ili na doživotnu robiju. Oni koji su uništavali narod tako su primali sve počasti, uskraćivane onima koji su se borili za njega. Jedna bezdušna Pravda može imati tako strašne rezultate jer joj nedostaje svaki kriterijum u pogledu interesa i časti naroda.

Germansko tumačenje zakona dalo je svakom pripadniku naroda pravo da izrazi rečju i delom čast nacije. Mi dopuštamo i samoljubivo delovanje ako okolnosti ne dopuštaju delovanje sudova. Favorizovati narodne izdajnike pacifističkih gledišta na osnovu milosrđa znači objaviti da kukavice imaju jednaka prava kao i hrabri ljudi. Zato je itekako opravdan sledeći zahtev:

„Svaki Nemac i ne-Nemac koji živi u Nemačkoj, a koji rečju, slovom ili akcijom bude kriv za uvredu nemačkog naroda, kazniće se, zavisno od težine slučaja, zatvorom ili smrću.

Nemac koji počini gore spomenuti zločin izvan granica Rajha proglasiće se, ako se ne pojavi pred nemačkim sudom, čovekom bez časti. Izgubiće sva građanska prava i biće zauvek proteran iz zemlje. Imovina će mu biti konfiskovana u korist države.”

U tretmanu jedne zakonske ideje leži možda najjača moć formiranja tipa, ali i njegovog uništenja. Ako su gledišta filozofske ili verske prirode često daleka od života, onda svakodnevno postojanje zahteva stalno praktično negovanje regulativnih zakona. Građansko ponašanje i stil razmišljanja uvek će se određivati, formirati ili dezintegrisati u skladu sa najvišom vrednošću naroda, države ili neke druge predstave zakona. Ideja časti i vernosti bila je osnovna crta germansko-nordijskog zakona, koji je uvek delovao i van Nemačke gradeći narod i državu. Ideja rimskog prava obezbeđivala je karakter kapitalističkih vremena. Ona je bila prilagođena onome što je lično. Beščasni karakter jevrejstva, otelovljen u Talmudu i Šulhan Aruhu, uvek je formirao dezintegrišući element, gde god su Jevreji mogli postati predstavnici zakona. Ostaje činjenica da je uz naše pravnike radio i ogroman broj Jevreja. U stvari, oni su obavili posao uspešno i samo to dokazuje svakome ko duboko razmišlja da smo živeli bez nemačkog zakona.

Aludirao sam od samog početka na viteški koncept časti. Njega nalazimo u zakonskim dokumentima svih vremena, kao večni mit nordijske rasne duše. Kapacitet da se žrtvuje život za ideju časti islandske sage smatraju suštinom nordijskog čoveka. Ta duhovna osobina cenila se iznad svega. Isprva je čast bila stvar pojedinca. Zatim je ona u zajednici bila otelovljena u ličnosti sudije, što je takođe bilo zasnovano na konceptu časti. Bolje je štititi slobodu oružjem, nego je prljati plaćanjem poreza, pisao je Pavle Đakon, u vezi sa gledištima langobardskog kralja. Dostojanstveni Saksenšpigel (Saksonsko ogledalo) je objavio:

„Dobro bez časti ne može se smatrati dobrom, a telo bez časti može se s pravom smatrati mrtvim.”

Po germanskim konceptima, samo čovek koji ima pravo ima i nepovredivu čast. Posle 1918. godine čovek koji je imao najviše novca imao je i pravo čak i ako je bio hulja. Po gradskom zakonu sv. Poltena, ljudi kojima čast nije bila na prvom mestu, smatrani su nepodesnim za građanske službe. Gilde moraju biti toliko čiste kao da ih biraju golubovi, tvrdili su zanatlije iz nemačke prošlosti. Tako sva čast potiče od vernosti, kako kaže Saksenšpigel. I Šiler je rekao da je bezvredna ona nacija koja sve svoje kapacitete ne polaže na čast. Sve su to u stvari identični izrazi. Ta ista duša imala je kreativan uticaj na naš život hiljadama godina, dok nas nije spopala jedna strana, još nepreoblikovana religija. Strane ideje rimske države i njeni strani zakoni takođe su uništili taj život.

Carski, narodu strani učenjaci presadili su strani zakon i nečasne ideje u germanska plemena, delujući prosto kao čuvari moći vladajuće crkve i rimske države. Gajler fon Kajzerberg se žalio na male brbljivce koji, svojim ogovaranjem, sasvim škode opštem dobru i brinu samo za sopstvenu korist. Godine 1513. pojavila se jedna pesma, Brak sa strancem, koja sasvim svesno pripisuje gubitak nemačke slobode rimskom pravu. Ulrih fon Huten aludira u svom razgovoru, u Die Räuberu, na Donjosaksonce koji se snalaze u svom zakonu i bez tih novih učenjaka. Stvari su išle bolje u Nemačkoj, pričao je, kad je zakon ležao u oružju, a ne u knjigama. Tako je prva i jedina nemačka društvena revolucija bila sasvim opravdana i u skladu sa svojom suštinom. Bila je to seljačka buna početkom XVI veka protiv rimskog ropstva u njegovoj trostrukoj formi – kao crkve, države i manipulisana zakonom. Danas, na početku XX veka, ta duhovno-intelektualna revolucija se nastavlja do konačne pobede.

Uzrok društvenog nasilja u XV veku bilo je falsifikovanje starog germanskog zakona u prilog legalne crkve i svetskih tirana. Seljaci koji su tražili svoja drevna prava vraćeni su kućama. Tvrdnja Obućarske gilde da takvo ropstvo nije u skladu sa voljom božjom imala je isto tako malo odjeka među rimskim prelatima kao i među rimskim klerom u službi kneževa. Tako je 1432. godine počela seljačka buna protiv junkera i biskupa. Ona je bila usmerena i protiv jevrejskih zelenaša, koji su bežali u gradove pod zaštitom episkopa. Godine 1462. salcburški nadbiskup je uveo ogromne poreze, a kad su se napaćeni seljaci okrenuli protiv njega, vojvoda Ludvig Bavarski mu je pohitao u pomoć. Godine 1476. pojavio se prvi socijalista, Joan Bem (Joann Behm), i tražio eksproprijaciju kneževa i biskupa. Bem je hteo da okupi mnoštvo ljudi pred Niklashauzenom, ali je pre toga uhapšen, odveden u Vircburg i tamo spaljen. Značajno je što se, paralelno sa tim društvenim borbama, pojavio i mistički pokret begarda, koji je nekad bio aktivno povezan sa Majstorom Ekhartom. Posvuda su se ugnjeteni slojevi našeg naroda bunili protiv stranih misaonih formi, verskog osiromašenja i degenerativnog manipulisana zakonom. Nemačkim zemljama kretala se Obućarska gilda, delom pod vodstvom najboljih vitezova, uključujući i Florijana Gajera. Ali nasilje te dugo obuzdavane bujice nije se moglo kontrolisati. Paleći i pljačkajući, divlje mnoštvo gazilo je sve pred sobom. Luter se, da bi sačuvao svoju Reformaciju od društvenih borbi, stavio na stranu kneževa i tako ostavio seljački pokret bez dobre pokretačke sile. Na taj način je nemačka seljačka buna, kovitlajući se bez velikih vođa, ugušena. Ona je bila usmerena i vođena najvišim principima; u dvanaest njenih principa ima mnogo toga što bi i današnji program obnove morao opet da zahteva. Ali manipulatori crkve i države slušali su tad isto tako malo kao što su slušali i u XVIII veku, kad je nečasna svetska ekonomija razbojnički porobila milione ljudi.

Nekad je ideja društvene saradnje imala jačeg efekta nego ideja rimske države. Početkom Srednjeg veka je na čelu te moći koja je oblikovala društvo stajao Viteški red. Trgovačko društvo, koje su formirali ti vitezovi predstavljalo je, modernim jezikom rečeno, prvi nemački trgovački savez. Taj savez je držao ceo Rajh na okupu, a ne katolička crkva. Istorija je namerno falsifikovana da prikaže suprotno. Posle Viteškog saveza usledio je Savez gradova, pa gilde, gradski i pravni savezi i savezi marševa. Bio je to punokrvni nemački pravni sistem. Prvi znak okoštavanja našeg života video se kad je u XIII veku počeo da deluje crkveni zakon, Corpus iuris canonici. Obnovljen naročito tokom Svetskog rata, 1917. godine, i objavljeno je kako je on fundamentalno nepromenjiv. To takozvano božansko pravo ne mogu promeniti nikakva upotreba i nikakve okolnosti. Uz božansko nepromenjivo pravo postoji i promenjivi niži zakon, koji takođe odobrava crkva. Narod sudeluje u njemu: moli se, služi, ispašta. Božansko pravo je neograničena vlast nad narodom, posvećena moć biskupa i sakramenata. Rim tako isisava i poslednju kap meda iz mita o predstavljanju boga.

Kad se ima na umu kako je plodan bio i koliko je životu doprinosio drevni germanski zakon, onda se po degeneraciji pravnih kreativnih moći nemačkog naroda vidi koliko smo otada pali.

Godine 643. pojavio se zakon kralja Rotarisa, na osnovu kojeg je otvoreno više uspešnih pravnih učilišta, čiji je centar bio u Paviji (Padova). Zakonski kodeksi kasnijih gradskih saveza Lombardije i u Nemačkoj vode poreklo od te lombardijske kreacije. Franci, Alemani i ostali takođe su na svojim lutanjima nosili sopstvene rasne verzije prava. To pravo je onda smenilo staro rimsko pravo. Kasniji nestanak franačke i bavarske krvi pospešio je pozno rimsko pravo. Velika francuska revolucija značila je uništenje germanskih konstituenata i tumačenja prava. Otada je Francuska, to jest zemlja Franaka, po svom određenju jevrejsko-rimska. Englesku je stvorilo saksonsko pravo. Normansko pravo je oblikovalo temelj drevne ruske države. Germansko pravo stvorilo je život i običaje u istočnim naseobinama Viteškog reda, kasnije hanzeatskog saveza. Kodeksi nemačkih gradova formirali su komunalni sistem čak u Ukrajini. Libečki zakon je vladao Revalom, Rigom, Novgorodom, i kultivisao ih. Magdeburško pravo stvorilo je podstrukturu poljske države; ono je bilo povezujuća karika koja je nastavila da proizvodi efekat koji formira tip čak i kad se poljska država raspala Protivreformacijom, bližeći se svojoj propasti.

Mnoge vekove smo raspravljali da li zakon treba postaviti iznad politike ili politiku iznad zakona, to jest da li treba da dominira moral ili moć. Sve dok su postojale generacije od akcije, vladavina politike moći uvek je trijumfovala nad nesputanim principima. Ali ako je umesto jedne oblikujuće generacije neku epohu vodila generacija trutova i esteta, onda su bojni poklič uvek bili prava naroda i moralni principi – ali iza kojeg je uvek gmizao samo krajnji kukavičluk. Čak i tamo gde to nije bilo slučaj, kao sa Kantom, prioritetni poredak zakona i politike bio je lažno postavljan. Do sada su ta dva koncepta smatrana za dva samopostojeća, skoro apsolutna jedinstva a onda se, uvek u skladu sa karakterom i temperamentom, sudilo o poželjnom odnosu između njih. Sa druge strane, često smo zaboravljali da zakon i politika nisu apsoluti. Oni su fiksirani samo akcijama ljudi svrhovite prirode. Te ideje se takođe odnose, po narodnim standardima, na princip koji stoji iznad oboje. Taj princip mora da usmerava ljude ka unutra, kao što i spoljašnja pitanja države u životnim strukturama moraju da budu u službi nečeg višeg.

Jedan stari indijski pravni princip, iz praistorijskih nordijskih vremena, glasi:

„Zakon i bezakonje ne idu okolo i govore: Mi smo norma. Zakon je ono što arijevski ljudi smatraju da je ispravno.”

Ovo je aluzija na iskonsku mudrost, danas zaboravljenu, da je pravo šema povezana sa krvlju. Ono je sistem religije i umetnosti, večno povezan sa izvesnom krvlju, s kojom se pojavljuje i s kojom prolazi. Politika, u najboljem smislu onoga što je stvarno državničko, značila je spoljašnju sigurnost u svrhu jačanja narodstva. Pravo se tome nigde ne suprotstavlja, jer se ono shvata u valjanom smislu kao naše pravo. Ono mora služiti vladajućem delu unutar celokupne strukture naroda. Kao što su naši humanistički teoretičari umetnosti gledali na Heladu kao na sasvim zaseban, ne organski oblikovan umetnički uzor, tako su i naši humanisti gledali na Rim kao na uzor prava. Previđali su činjenicu da je rimsko pravo bilo proizvod rimskog naroda i da ga mi ne možemo oponašati jer je ono bilo povezano sa najvišom vrednošću drugačijom od naše. Kao pandan njemu, društveni i vojni prototip Rima stvorio je čisto individualističko tumačenje prava. Paterfamilias, koji je vladao životom i smrću članova svoje porodice, alegorija je rimske objektivnosti i nepristrasnosti. Tako je koncept svojine stigao do svog krajnjeg zaključka. Rimsko tumačenje prava istovremeno je proglasilo svetim koncept individualnog kapitalizma. Ekonomski čovek (Homo economicus) postao je najviša vrednost. On može da brani svoje opravdane interese svim mogućim sredstvima, a da se niko ne pita da li je uspostavljanjem tog ekonomskog egoizma nanesena šteta časti naroda. Sigurno se ne može staro rimsko pravo, koje je postavilo svoje prećutne granice kroz vladajuće prototipove, smatrati odgovornim za poznorimske bastardne fenomene, koji su u svim slučajevima imali neke rasno identične langobardske potke koje su nam predstavili rimska država i rimska crkva. To se radilo da bi se legalno dovršilo porobljavanje slobodnih naroda. Mi smo u današnje vreme pokušali da preuzmemo kapitalistički princip prava, mada ne možemo preuzeti ceo starorimski život. On nikad više ne može oživeti, jer je bio otrgnut od onoga što ga je održavalo kao organsku državnu strukturu. Poprimio je jednu drugu funkciju i od nje se uzdigao i postao apsolutni kriterijum. Subjektivno odsustvo kontrole postalo je pravo. Tu činjenicu su do danas skrivale formalnosti.

„Rimljani nikad ne bi doprineli baštini čovečanstva idejom prava nezavisnog od države i jednakog njoj da nisu snažno i jednostrano ostvarili suprotnost pojmova ius singulorum i ius populi. Na jednoj strani suverenost jednog i nevidljivog državnog autoriteta, na drugoj suverenost pojedinca; to su bile moćne poluge rimske pravne istorije.”

Tako je R. Gierke opisao formu rimske polarnosti života. Neobuzdani ekonomski individualizam smišlja i primenjuje zakon bez obzira na rasu i narod, jer ga ne određuje narodna čast. O putevima ka nekom ekonomskom cilju sudi se samo sa formalnog pravnog aspekta, a ne sa aspekta nordijsko-nemačke svesti o časti.

Mnogi koji se groze tih stvari, danas sasvim očitih, pokušavaju da nađu rešenje tražeći da pravo bude nezavisno od partije, novca i drugih sila. Ali, pritom, oni ne vide da je ta takozvana sloboda nepovezana sa centrom oblikovanja, te da nju i treba smatrati odgovornom za sadašnje stanje bezakonja. To je tako jer se politika, kako je već rečeno, smatrala metodom sprovođenja takozvane čisto formalne državne vlasti, a ne dostignućem koje treba koristiti u službi naroda i njegove najviše vrednosti.

Pravo i država pokrivaju nas kao i druge odeće, kao religija, umetnost i nauka. Njihov šuplji izraz moći izazvao je revolucionarne sile. Isprva su sile tih očajnika bile gušene, ali danas revolucija nordijsko-germanske rasne duše nije više lišena svoje najviše vrednosti.

To je suštinska činjenica koju su zamračili pravni kompromisi, kakav je, na primer, nemački građanski zakonik. U njemu je ostalo samo nekoliko crta stare germanske svesti o zakonu.

Ako povežemo ove zaključke s onim o čemu se govorilo na početku, odmah se vidi da su, sa jednog interno-državnog aspekta, pravo i politika samo dva različita izraza iste one volje koja je u službi naše najviše rasne vrednosti. Prva je dužnost sudije da štiti narodnu čast od svih napada, a dužnost je države da nemilosrdno sprovodi njegove presude. I obrnuto, politika – kao zakonodavna i izvršna moć – dužna je da donosi samo one zakone koji po društvenom, verskom i uopšte moralno-formirajućem aspektu služe najvišoj vrednosti našeg naroda, u čemu je savetuju sudije.

Idoli XIX veka bili su trgovina i profit. Svi zakoni bili su povezani s tim principom, sva svojina i sva umetnička dela postali su roba. Religija u kolonijama i u misijama poslatim neznabošcima postala je oruđe dilera opijuma, krijumčara dijamanata i plantažera. Uzalud se nacionalna ideja borila protiv rasipanja našeg rasno urođenog života. Ona je bila preslaba, jer nije bila sveobuhvatan mit, već se smatrala samo jednom od vrednosti. Dugo nije bilo najviših vrednosti, već samo zgodnih pomagala za eksploataciju. Tako je i zakon postao kurva ekonomije, to jest profitno traženje novca odlučnom politikom. Nemačka demokratija od novembra 1918. godine značila je pobedu najprljavije kriminalne ideje u istoriji. Dakle, ako mi danas predstavljamo zakon kakav je zacrtan u početku, onda to znači da svesno napadamo suštinu svih današnjih demokratija i njihovih marksističkih prethodnika. Ta suština je uništenje ideje časti zarad beščasnog koncepta kapitalizma. Mi tražimo potpunu vlast onoga što je narodno nad svakim vidom internacionalizma. Toj ideji mora jednako služiti sve što danas teži dominaciji: religija, politika, pravo, umetnost, školstvo i društvena doktrina. Iz zahteva za zaštitom časti naroda sledi, kao najvažnija mera, zaštita naroda i rase.

Ova karakterizacija najviše duhovne vrednosti tačno koincidira sa suštinom raznih transkripcija germanskog koncepta prava. Kao što Girke kaže:

„Ne možemo raskinuti sa velikom germanskom idejom jedinstva prava i dužnosti, a da ne odbacimo svoju budućnost.”

Bot Bodenhojzen pita da li se čovek slaže sa zamenom koncepta bića konceptom efekta, a korporacije onim funkcionalnim i dinamičkim. Pa ipak sve ide ka tome da se unutrašnje veze između prava i dužnosti postave iznad robe i novca. Naspram jednog racionalnog metoda individualizacije taj tip stvaranja je voljna, moralno obavezujuća aktivnost. Nemac ne propisuje neometano zakonsko pravo na neki objekat, to jest svojinu vlasniku. On pre misli na odnos te osobe prema svojini. Ukorenjena u jednoj organskoj sveukupnosti, ideja dužnosti, ta vitalna referenca, karakteriše nemački koncept zakona i sve to izvire iz jednog centra volje. Ona održava čistom ideju zaštite časti.

Nijedan narod u Evropi nije rasno homogen, čak ni Nemački. Po najnovijem istraživanju, mi obuhvatamo pet rasa, koje ispoljavaju primetno različite tipove. Ipak, nema sumnje da je pravi nosilac evropske kulture prvenstveno nordijska rasa. Veliki junaci, umetnici i osnivači država izrasli su iz te krvi. Ona je izgradila masivne tvrđave i svete katedrale. Nordijska krv činila je i stvarala ona muzička dela koja poštujemo kao svoja najveća otkrivenja. Prvenstveno je ta krv oblikovala nemački život. Ona se otkriva u nekim krugovima samo na male, ali vrlo određene načine koji formiraju tip. Nemačka je nordijska, i nordijski element je delovao, formirajući tip, kako na zapadne, zatim dinarske tako i na istočnobaltičke rase. Ovo izdvajanje nordijske rase ne znači nikakvo širenje rasne mržnje u Nemačkoj. Naprotiv, mi svesno priznajemo punokrvni vezivni materijal unutar našeg naroda. Bez tog vezivnog materijala, kakav je formirao našu istoriju, Nemačka nikad ne bi postala Nemački Rajh. Nikad se ne bi pojavila nemačka poezija. Ideja časti nikad ne bi zavladala i oplemenila pravo i život. Ako bi ikad nordijska krv iščezla bez traga, Nemačka bi se sasvim rastočila i pala u beskarakterni haos. Već smo opširno govorili da mnoge snage svesno rade na tome, a podržava ih i alpski tip, koji je, nemajući nikakve sopstvene vrednosti, ostao u suštini praznoveran i ropske naravi i pored germanizacije. Spoljašnje veze stare ideje o Rajhu propale su. Ta krv komešala se zajedno sa drugim bastardnim fenomenima. Ona je stupila u službu magijskog verovanja ili u službu bezuslovnog demokratskog haosa, a nalazi svog protagonista u parazitskom, ali instinktivno jakom jevrejstvu.

Ako nemačka obnova pokušava da shvati vrednosti naše duše u jednom vitalnom smislu, onda ona mora da čuva i jača fizičke preduslove za te vrednosti. Rasna zaštita, rasni uzgoj i rasna higijena su tako neizbežni zahtevi jednog novog vremena. Rasni uzgoj znači, pre svega, zaštitu nordijske rasne komponente naroda u skladu sa našim najdubljim istraživanjem. Nemačkoj državi je prva dužnost stvaranje zakona koji moraju odgovarati našim osnovnim zahtevima.

Vatikan se opet pokazao najljućim neprijateljem poboljšanog uzgoja biološki vrednih ljudi i zaštitnikom očuvanja i razmnožavanja onih inferiornih. Čak i ozbiljnim katoličkim eugenicima je papa Pije objavio – početkom 1931. godine, u svojoj enciklici O hrišćanskom braku – da je nezakonito sputavati ljude koji su sposobni za brak, ali mogu da rađaju samo inferiorno potomstvo, kao i na bilo koji način sprečavati razmnožavanje zbog nepovredivosti tela.

Čovek ima pravo da koristi svoje udove. On ih mora koristiti u skladu sa njihovom prirodnom svrhom. To su otkrili razum i katolička moralna doktrina – a svetska vlast nema pravo da to krši. Postaviti neograničeno razmnožavanje idiota, sifilitične dece, alkoholičara i luđaka kao hrišćansku moralnu doktrinu nesumnjivo je vrhunac neprijateljskog razmišljanja prema prirodi i narodu. Mi danas objavljujemo da je to nemoguće i da je to u stvari samo nužni izliv onog rasno kaotičnog sistema koji je uspostavila sirijsko-afričko-rimska dogma. Dakle, svaki Evropljanin koji bi hteo da njegov narod bude fizički i duhovno zdrav, i koji je protiv toga da idioti i neizlečivi bolesnici inficiraju njegov narod, po rimskom učenju je antikatolik i neprijatelj hrišćanske moralne doktrine. Moraće da izabere da li je on antihrist, ili je osnivač hrišćanstva mogao stvarno da zamisli – kao dogmu – nesputano razmnožavanje svakakvih inferiornih tipova, kako to drsko tvrdi njegov predstavnik. Dakle, ko god želi zdravu i duhovno jaku Nemačku mora energično da odbaci tu encikliku. Tako radi papa, koji cilja na uzgoj podljudi; mi odbacujemo to rimsko mišljenje kao protivprirodno i neprijateljsko životu.

Doseljavanje u Nemačku, koje je ranije bilo ograničeno iz verskih razloga, kasnije je postalo dopušteno. Zbog naših nordijskih rasnih i higijenskih gledišta, ubuduće se ne smeju gajiti nikakva osećanja jevrejske humanosti. Na primer, ni sa čim se neće sprečavati davanje državljanstva nordijskim Skandinavcima, ali se moraju postaviti nepremostive teškoće doseljavanju mulatoidnih elemenata sa juga ili istoka. Ljudima sa naslednim bolestima mora se uskratiti trajni boravak, ili se medicinskom intervencijom mora ograničiti njihova sposobnost za reprodukciju. Isto se mora raditi i sa nepopravljivim kriminalcima. Brakovi između Nemaca i Jevreja moraju se zabraniti, bar dok je Jevreja na nemačkom tlu. Očigledno je po sebi da Jevreji gube svoja prava na državljanstvo i da se moraju podvrći jednom novom, odgovarajućem zakonu. Polno opštenje, silovanje, itd, između Nemaca i Jevreja mora se, u skladu sa težinom slučaja, kažnjavati konfiskacijom imovine, progonstvom, zatvorom i smrću. Građanska prava ne smeju biti dar pri rođenju, već se moraju steći radom – vršenjem dužnosti i služenjem narodnoj časti. Prema tome, moramo napraviti ceremoniju od dodele građanstva, umesto od njegovog potvrđivanja. Tek kad se čovek za nešto žrtvuje, spreman je i da se bori za to.

Ova poslednja mera će takođe automatski u prvi plan gurnuti one rasne elemente koji su organski najsposobniji da služe najvišoj vrednosti našeg naroda. Treba samo pustiti da promaršira nekoliko četa našeg Vermahta ili S.A, pa da se vidi kako se te herojske sile pojavljuju iz podsvesnog. Ali da bismo ih zaštitili od još jednog uboda s leđa, moramo osigurati da one ostanu čiste.

U jednom bečkom sudu sudija je sugerisao da se neki kriminalac blago kazni jer je proveo mnogo vremena u trgovačkoj sredini. Dakle njegov zločin je trebalo proceniti, a njegovu odgovornost umanjiti. To je čak i otvoreno rečeno.

Nordijska ideja ranijih vremena da se nečasne radnje striktno odvajaju od drugih prestupa takođe je iščezla u demokratskom, pravno bezrasnom životu, kao i u bezličnoj politici i trgovini. Poslednji njeni fragmenti doduše još opstaju i nekolicina ljudi živi časno na neko vreme, pa čak i celog života. Ali ti fragmenti, koji čuvaju vrednost, ipak su poslednje, gotovo iscrpljene snage koje formiraju tip i čuvaju narod.

U znaku demokratije čak su i ministri koji su prihvatali mito tretirani kao časni ljudi, a strogo su kažnjavani oni koji su ih nazivali huljama. Sve se to dešavalo pod zaštitom države. Kakvu državu imamo vidi se po konceptu časti. Novi nemački zakon će dakle obnoviti skalu vrednosti između časnih i nečasnih i pooštriti kazne za nečasno ponašanje. Samo tako se može opet uzdići nemački tip čoveka.

Kazna nije prvenstveno vaspitno sredstvo, kako nas u to ubeđuju naši humanitarci. Kazna nije ni osveta. Kazna je, a mi ovde govorimo o kazni za nečasno ponašanje, prosto izdvajanje tipova i priroda stranih našem tipu. Kazna za nečasne zločine mora zato automatski povlačiti za sobom gubitak građanskih prava i, u teškim slučajevima, doživotno progonstvo i konfiskovanje imovine. Čovek koji ne ceni narod i narodnu čast kao najviše vrednosti odrekao se prava da ga njegov narod štiti. Očigledno je po sebi da se za izdaju naroda i nacije mora odrediti zatvorska ili smrtna kazna.

Nemci imaju, kao što je već primećeno, jednu fatalnu osobenost kao zaostavštinu humanizma i liberalizma. Oni se bave većinom problema nemajući u vidu krv i tlo, već čisto apstraktno, kao da su definicije nešto po sebi postojeće i kao da je to stvar uzdizanja jedne manje-više fleksibilne vrednosti u program najžešće borbe. Jedan takav, apstraktni filozof demokratske vrste zakona, bio je Karl Kristijan Plank. Tokom Francusko-pruskog rata on je sproveo istraživanje ima li Nemačka pravo da traži svoje životne potrebe. U dugim filozofskim diskusijama došao je do zaključka da se Nemačka mora odreći svoje nacionalističke ideje, jer njom provocira svoje susede. Ali nije palo na pamet pravniku-filozofu Planku – kao ni svim njegovim naslednicima, sve do Šukinga i Drajdriha Vilhelma Forstera – da nacionalistički talas u susednim zemljama nužno iziskuje opravdanu odbrambenu volju u Nemačkoj. U stvari se desilo to da su iz te beskrvne diskriminacije nemačkog naroda njegova životna prava umanjena u korist nacionalne volje drugih naroda.

Ono što je postalo politički validno postignuto je isto tako i u unutrašnjoj politici. Zbog te apstrakcije zakona data su prava doseljenim Jevrejima sa istoka. Ona nije imala ničeg zajedničkog sa stvarnim pravima nemačkog naroda, već im je bila suprotna. I tako su stvari neminovno došle do jedne faze u kojoj je, na osnovu apstraktnog zakona, nastalo pravno favorizovanje Jevreja na uštrb Nemaca.

Na isti način na koji su se demokratski pseudomislioci borili za Zakon, ubeđeni socijaldemokrati borili su se protiv kapitala. Opet je jedan beskrvni koncept ili, tačnije, puka reč postala predmet spora među milionima. U isto vreme je bilo jasno da su se povećale fundamentalne razlike između jedne vrste kapitala i druge. Neosporno je da je kapital neophodan za svako preduzeće. Jedino pitanje koje ostaje glasi: u čijim rukama taj kapital treba da bude i po kojim principima njim treba da se upravlja, da se usmerava i nadgleda? To je ono što odlučuje. Povika na kapital postala je oruđe kojima su nas demagozi zaveli. Ti demagozi su upotrebili koncept neprijateljskog kapitala prema narodu, prekrivenog produktivnim materijalom, kako bi nas lišili nacionalnog bogatstva, istovremeno dopuštajući da likvidni međunarodni kreditni kapital izmakne Nemačkoj iz vida.

Da je svesnim nemačkim socijaldemokratima od početka bilo jasno da je stvar prosto u vezivanju tog fluidnog finansijskog kapitala, koji se može lako prenositi iz jedne države u drugu, onda bi država i narod, osvojivši vlast, mogli da štite nacionalni kapital. Samim tim bi se čitava borba protiv dominacije novca, te tako i protiv realnog destruktivnog kapitalizma, mogla voditi u ispravnoj formi. Ali socijaldemokrati su kaskali, zaogrnuti frazama, za jevrejskim demagozima. Tako su oni dopustili uništenje za tlo vezanog kapitala, ali i to da sami budu učinjeni protagonistima u drami finansijskog kapitala koji uništava narod. Razlog te katastrofe opet je ležao u tome što Nemci previše olako smatraju opšte, prazne koncepte činjenicama i spremni su da liju svoju krv za fantome.

Čak i u narodnim krugovima nismo ostali sasvim bez beskrvnih antiteza. Mnogi pisci misle na sledeći način. Oni kažu da danas kapital i svojina vladaju radom. Prema tome, u smislu večne pravde, težnja svakog prema narodu orijentisanog čoveka i svakog patriote mora biti usmerena na rušenje vlasti svojine nad radom. Moramo uzdići rad kao vrednost iznad svojine. U tom apstraktnom tumačenju je ova antiteza isto tako neodrživa kao i apstraktna filozofska istraživanja o pravu ili socijaldemokratska borba protiv apstraktnog kapitala. Na ovom mestu je takođe neophodno razlikovati jednu vrstu svojine od druge. Svojina u pravom smislu reči, lična svojina, nije ništa drugo do zgusnuti rad. Jer svako zaista kreativno obavljanje rada, u kojoj god oblasti bilo, samo je proces formiranja svojine. Iza toga zalazi jedino tajanstveni genije koji uopšte nije merljiv. Neiskorenjivo usađen u ljudsku dušu je poriv za jačanjem zadovoljstva svakodnevnog postojanja posredstvom prinosa rada na takav način da, posle zadovoljavanja trenutnih impulsa, preostaje svojina. A na isti način na koji, vučen neobjašnjivim porivom, čovek želi da opstane kroz svoju decu tako on pokušava i da prenese svojinu u budućnost, svojim potomcima. Da tog poriva nema u čoveku on ne bi bio izumitelj i pronalazač; nikad ne bi postao kreator. To osećanje lične svojine tako se širi i na umetnička i naučna dela, koja izviru iz preobilja oblikujućih moći i nisu ništa drugo do svojina, stečena na osnovu suviška radne moći i suviška radnog kapaciteta. Boriti se protiv svojine kao koncepta po sebi tako je u najmanju ruku nepromišljeno, ali bi, u njenom praktičnom vođenju, takva borba morala da cilja na tačno iste rezultate kao i socijaldemokratska borba protiv kapitala.

Postoji još jedna vrsta svojine koja nije posledica kreativnog rada, već je rezultat upotrebe tog rada kroz špekulaciju ili obmanjivačku političku novinsku službu. Njeno prepoznavanje rezultira jednim sasvim praktičnim kriterijumom za procenu porekla svojine. Tako stvar nije u borbi protiv svojine kao takve, već u izoštravanju savesti, u svesti o časti i konceptu dužnosti u skladu sa vrednostima nemačkog karaktera.

Kad je rad u pitanju, po sebi je očigledno da je svaki položaj, ukoliko se uklapa u strukturu nemačke sveukupnosti, jednako vredan i častan. Adolf Hitler je u tom pogledu sačinio jedini kriterijum za radnog čoveka na sledeći način. Meru nezamenjivosti jednog čoveka unutar celog naroda određuje procena vrednosti njegovog rada. Po sebi je očigledno da to rezultira hijerarhijom, ali iz toga sledi i da se rad ne može smatrati suprotnim svojini po sebi. Antiteza se sastoji daleko više u razlikovanju jedne vrste svojine od druge i jedne vrste rada od druge. Moramo obezbediti da svojinu stečenu nečasno ili špekulisanjem država konfiskuje. Ali lična svojina koja je plod rada bezuslovno se priznaje kao večno pokretački kulturni faktor. U diferencijaciji između vrsta rada mora se stvoriti jedan podsticajni momentum tako da, gledajući na vrednosni standard u korist celog naroda, svako nastoji da proširi uspehe individualnog rada. To onda izgleda kao osnovna mera iz koje budući Nemac može prići problemima rada, svojine, špekulacije i kapitalizma. Svugde se krv i ono što je povezano s narodom mora smatrati podsticajnim elementom, a ne pukom reči niti praznim konceptom.

Tačno isto to važi i kad su u pitanju ekonomski sukobi unutar narodne totalnosti. Štrajk i otpuštanje mogu uslovljavati jedno drugo. Ako je jedno dozvoljeno, onda mora biti i drugo. Ako neki industrijalac može da odbije mogućnost da se radi, tad radnik ima isto pravo da povuče svoju radnu snagu od vlasnika preduzeća – i to organizovano, jer se onda stranke sukobljavaju pod istim uslovima.

Štrajkovi i otpuštanja u svojoj sadašnjoj formi su proizvodi liberalne ideje. Prvi nemaju nikakve veze sa socijalizmom, a drugi sa nacionalnom ekonomijom. Obe strane proističu iz egoizma jedne klase i njenih klasnih interesa, i ne vode računa o narodnoj sveukupnosti. Služba arbitraže pod bivšim socijalističkim ministrom bila je promašaj, koji je samo pokazao kako je državni aparat bio beznadežno bezidejan. On se čak plašio i da deluje diktatorski, jer bi to ukazalo na odgovornost ministra rada demokratskog Rajha, što bi pak otkrilo u kojoj meri smo predati u ruke svetskog kapitala, i to bez ikakve maske. Nije bilo mogućnosti da se krivica prebaci na drugoga, čega su se finansijski marksisti naravno plašili.

Kreativna nemačka nacija bila je žrtva tri faktora: industrije, eksploatisanih manuelnih radnika i bespomoćne službe demokratski obojenog ministarstva. Odgovorne za veliku krizu bile su naše ranije vlade i ceo Rajhstag.

Poslodavci i radnici nisu individualnosti po sebi, već delovi jedne organske celine, bez koje niko ne bi ništa značio. Zato je sloboda delovanja poslodavaca i radnika morala da se ograniči u interesu naroda; ali do toga može doći samo kad ovdašnja vlada ne bude delovala iz čisto grupnih interesa. Iz ovoga dalje sledi da je parlamentarno mešanje trgovačkog individualizma i partijske politike bila rak-rana našeg bednog života do 1933. godine. Dakle taj društveni problem ne može nikad rešiti socijaldemokratija, a još manje komunizam, koji bi želeo ceo život da okrene naglavačke, proglašavajući deo celinom. Još manje bi krizu mogli rešiti nacionalni trgovinski kapaciteti, koji su već zakazali 1917. godine. Danas su te korporacije bespomoćnije nego ikad. „Ja se nikad nisam bavio društvenim pitanjem. Glavno mi je bilo da se dimnjaci puše“, rekao je Hugo Stines 1918. godine H. fon Zimenu. Jedan deo ljudi iz nemačke teške industrije misli tako i danas, a takođe vodi i klasnu borbu, ali odozgo.

Gledano sa te strane praktičnog života, stari pseudonacionalizam i stari pseudosocijalizam u grčevima umiru pred našim očima. Oba su povezana sa kartelskom demokratijom. Oba su njome zatrovana, a taj otrov mogu ukloniti samo novi nacionalizam i novi socijalizam. Samo tako možemo biti spremni za jednu novu državnu ideju rasnog organskog života.

Filozofija iz koje taj način gledanja potiče direktno se suprotstavlja i buržoaskim liberalima i marksistima. To je ono vrlo staro nemačko osećanje za zakon, koje je danas ugušeno. Rimsko pravo je naglašavalo samo formalne aspekte svojine. Ono ju je izdvajalo kao stvar po sebi, ne razvijajući neku referentnu tačku. Nemačka verzija prava uopšte ne priznaje to gledište. Ona zna i priznaje samo obligacione odnose između privatne svojine i zajednice. Oni daju karakter svojini, što znači da svojina može da bude opravdana. Tu se socijalistička ideja najdublje truje, jednako kao i marksističkim pustošenjima. Prvo je doktrina internacionalizma, koja kroz klasnu borbu, kojoj je cilj da uništi naciju, guši u osnovi naroda svako razmišljanje i osećanje. Ta klasna borba ubija živi organizam, podbadajući jedan deo nacije protiv drugog. Marksizam širi i pacifizam, kojem je cilj da dovrši to uništenje slabljenjem naše spoljne politike. Postoji još jedna sila, koja najdublje teži ka potpunom uništenju samog koncepta svojine, a suštinski je povezana sa opštom germanskom idejom ličnosti. Marksizam je pod Prudonovim geslom – „Svojina je krađa!“ – započeo borbu protiv kapitalizma i napao privatnu svojinu. Ta formula je sasvim zgodna. Koncept krađe je besmislen ako ne postoji ideja svojine. On je uzdigao marksističke vođe na vlast, eliminišući iz nje sve časne ljude. Tako se, neminovno, pod marksističkom vladom od 1918. godine, svojina nije proglasila krađom, već su, naprotiv, najveće krađe bili legalizovane u ime izjednačavanja imovine.

Odjednom postaje kristalno jasno na šta se koncept svojine odnosi. Buržoazija bez ideja optužuje pokret nemačke renesanse da je neprijatelj svojine, jer predviđa pretpostavku, ako je to uopšte moguće, konfiskacije u ime nacionalne države. Čak se i buržoazija, opljačkana inflacijom, bojažljivo drži jedne zastarele ideje svojine. Draže joj je da se oseća sjedinjenom sa najvećim neprijateljima naroda nego da preispita svoje stare ideje. Ali radi se samo o tome gde precizno povući liniju između krađe i opravdane svojine. Za pravog Nemca, koji uvek povezuje ideje prava i časti, zakonska svojina ne može se lako definisati. Sa druge strane, sa demokratskim konceptom svojine, ljudi koji bi zaista trebalo da su na robiji ili na vešalima putuju u elegantnim frakovima po međunarodnim trgovinskim konferencijama kao predstavnici slobodne demokratije. Zato je nova verzija zakona, koja ne može da prihvati nezakonitu svojinu kao ličnu, najjači čuvar i zaštitnik istinskog nemačkog koncepta svojine. Ta ideja je sasvim u skladu sa starim nemačkim osećajem za pravo.

Na ovom mestu vidimo i jednu značajnu činjenicu koja nas vraća na ono što je već rečeno: socijalizam je za nas ne samo svesno uvođenje mera koje štite narod, već i jedna ekonomska ili društveno-politička šema. On izvire iz urođenih vrednosti, odnosno iz volje. Iz volje i njenih vrednosti nastaju ideje dužnosti i zakona. A pošto je krv jedno s tom voljom, reči socijalizam i nacionalizam nisu suprotne već su, u suštini, identični filozofski termini. Činjenica je da oba ta izraza našeg života potiču iz zajedničke primalne volje, koja procenjuje taj život na naročit način.

Samo kad se imaju na umu i kad se proživljavaju borbe našeg vremena, mogu se razumeti ti preduslovi, koji svim drugim individualnim zahtevima daju njihovu boju, jedinstvo i sadržaj. Ako svaki Nemac gleda na životna pitanja sa aspekta najviše vrednosti krvlju uslovljenog naroda, onda, iako može ponekad i da pogreši, uvek brzo uviđa svoje greške i može da ih ispravlja.

Na osnovu izloženih pogleda na državu i pravo, celokupni današnji ekonomski sistem izgleda nam iznutra truo i šupalj, i pored svojih ogromnih razmera. Međunarodni karteli slave nečasne trijumfe na velikim trgovinskim konferencijama od 1919. godine. Nikad sramnije vladao nije novac nad svim drugim vrednostima kao kad su milioni građana svih nacija bili žrtvovani na krvavim bojištima u uverenju da se bore za slobodu, čast i otadžbinu. Bestidna međunarodna berzovna piraterija pustila je da posle njene pobede padnu sve maske masonske humanosti i pokazala zastrašujuće jasno ne samo demokratsku dekadenciju, već i raspad starog nacionalizma koji se, s mačem u ruci, ropski borio za interese berze. Trgovina je naša sudbina, ponosno je izjavio Valter Ratenau, junak međunarodnog finansijskog duha. Ideal te bezdušne ere bila je trgovina. Koncepta časti nigde nije bilo u celom XIX veku, bez obzira da li su trgovali nacionalisti ili internacionalisti, i tako je trgovina dovela hulje da vladaju časnim ljudima. Po svim fakultetima su profesori učili zakonima trgovine kojima treba da se pokorimo, a zaboravljali su da svaki pravni efekat ima jednu polaznu tačku, preduslov iz kojeg nastaje nužni tok događaja. Manija za zlatom, na primer, veštački nam ubrizgana, preduslov je za međunarodnu zlatnu valutu, za koju se smatra da je u skladu sa prirodnim zakonom, ali koja, kad se ta obmana raskrinka, nestaje kao lov na veštice inkvizitorskog Srednjeg veka posle uspeha prosvećenosti.

Rasni haos glavnih gradova je prirodna pravna posledica slobode kretanja. Diktatura tržišta je nužna posledica obožavanja trgovine i profita, a nestade kad jedna nova ideja, novih ljudi, postane osnova ekonomskog života. I tu će nordijski koncept časti kroz svoje predstavnike stvoriti jedan novi zakon. Nekad je bankrot, čak i nezaslužen, smatran nečasnim. Nesolventnost je bacala u ponor ne samo onog koji bankrotira, već i druge. Ali u današnjem svetu je čak i međunarodni bankrot dobar biznis a prevarant se smatra korisnim članom demokratskog društva. Zakon nastupajućeg Rajha pomešće ova gledišta gvozdenom metlom. On će ispuniti Lagardove reči o Jevrejima, da se bacili bolesti ne mogu preobratiti, već se moraju što brže učiniti neškodljivim. Milioni danas stenju pod strašnom nepravdom i misle da je rešenje u rastu zarada, monetarnim revalvacijama, itd. Oni ne shvataju da je njihova beda rezultat opšteg uzdizanja trgovine na položaj najviše vrednosti. Ali odmah će razumeti šta se desilo u poslednjih sto godina kad jednom uže i vešala počnu s neophodnim čišćenjem. Cela ta avet brzo će kolabirati kad se energično ščepaju za gušu oholi ološi u frakovima i učine se neškodljivim pomoću pravnih sredstava jedne nove pravde. Valjan zakon je samo onaj koji služi nemačkoj časti. Prava ekonomija je dakle samo ona koja je zasnovana na tom principu, kao što su to bile plemenite zanatske gilde. Tako je i danas sa Hanzeatskim savezom.

Pojaviće se i razna mišljenja o tehničkim merama. Njima se ovde ne mogu baviti, jer drugačiji uslovi mogu nalagati sredstva koja se danas ne mogu tačno oceniti. Ne mogu se detaljno izložiti zakoni jedne duhovne revolucije. Samo se mora prepoznati vlastito polazište i onda strastveno težiti svom krajnjem cilju.

Mi smatramo da je ekonomija integrisana u sisteme moći koji stvaraju tip – kakvi su pravo i politika. Svi oni služe samo jednom cilju. Budućoj nemačkoj državi biće potrebno da u srž svoje pravne strukture uklopi još dve važne mere, koje odgovaraju procesima organske selekcije prirode: progonstvo i stavljanje van zakona. Ako se Nemac teško ogreši o svoje nacionalne dužnosti, ponašanjem koje nije samo oprostiva lična greška, onda nema više nikakvog razloga da ga njegova narodna zajednica toleriše i gaji usred sebe tu štetnu jedinku. Ta zajednica će, dakle, putem svojih sudova, izricati bilo privremeno ili trajno progonstvo. U ozbiljnim slučajevima izbegavanja nemačke jurisdikcije zločinac se mora staviti van zakona. Tad nijednom Nemcu nigde na svetu neće biti dozvoljeno da ima bilo kakav lični ili profesionalni kontakt s njim. Moraju se upotrebiti sva politička i ekonomska sredstva da se obezbedi sprovođenje odluke o stavljanju van zakona. Što se tiče kriminalčeve porodice, odluke se mogu razlikovati od slučaja do slučaja, ali se ona u svakom slučaju mora imati u vidu.

Tetošenjem kriminalaca demokratska država podstiče proces negativne selekcije, koja je štetna po tip, i tera kreativni narod da podržava veliki procenat kriminalaca i brine o njihovom sličnom potomstvu. Oduzimanje građanskih prava, proterivanje i stavljanje van zakona uskoro bi doveli do vrlo primetnog uređenja modernog života, jačanja svojih kreativnih sila, pa tako i samopouzdanja. To je prvi preduslov za energičnu spoljnu politiku.

Danas se vrlo licemerno gleda na problem nezakonite dece. Crkve gomilaju sramotu, prezir i društveni ostrakizam na pale žene, dok organski neprijatelji nacije zovu na rušenje svih standarda i zahtevaju rasni haos, seksualni kolektivizam i pravo na abortus.

Sa rasnog stanovišta sve se to vidi u drugom svetlu. Naravno da monogamiju treba štititi i zadržati kao organsku ćeliju germanskog naroda, ali je profesor Vit Knudsen već tačno rekao da bez periodične poligamije nikad ne bi došlo do germanske plime naroda tokom ranijih vekova, pa stoga ni bilo kakvih osnova za zapadnu kulturu. To je sigurno do sad najbolje delo na tu temu. Autor kaže:

„I ja sam za monogamiju, ali shvatam činjenicu da je periodična poligamija naših predaka razlog što su belci, koji su se pojavili iz osiromašenog područja severozapadne Evrope, i dalje, i pored svih nevolja, danas tako brojni, dok je borba hrišćanstva protiv poligamije istovremeno doprinosila opadanju vojno-političkog razvoja naše rase – što je logična veza koja do sad nije ni prepoznata ni procenjena.“

Ta istorijska činjenica je iznad svakog moralisanja. Kasnije su postojali periodi u kojima je žena bilo manje nego muškaraca. Takva je situacija i danas. Treba li na te milione žena gledati sa sažaljivim osmehom kao na usedelice, lišene svog životnog prava? Treba li licemerno, seksualno zadovoljno društvo da ih prezire? Nastupajući Rajh odbaciće oba ta stava. Zadržavajući monogamiju, on će iskazati majkama nemačke dece, uključujući i vanbračnu, isto poštovanje i jednak društveni i pravni status. Takvu politiku će, naravno, napadati i crkve i predsednice svih društvenih i moralnih udruženja. Ona je takva zbog onih koji smatrajući prihvatljivim brak između katoličkog Nemca i katoličkog mulata, društveno i verski rade protiv međusobnih brakova nemačkih katolika i nemačkih protestanata. Oni smatraju da je rasno zagađenje sasvim moralno i hrišćansko, a nas licemerno napadaju kad se zalažemo da se vodi računa o biološkim i duhovnim faktorima za očuvanje rase i jačanje germanskog naroda. Godine 1874. u Nemačkoj je broj rođenih bio veći od broja umrlih za 13,4 promila; 1904. godine za 14,5, a 1927. za samo 6,4 promila! Zbog nešto nižeg mortaliteta ne vidi se koliki je u stvari deficit žena u dobu za rađanje. Po Lencu, Nemačkoj treba 1.366.000 rođenja da stabilizuje svoju populaciju na 78.000.000, ali ih je 1927. bilo samo 1.160.000. Drugim rečima, od neophodne minimalne brojke za održavanje osnovnog tipa već nedostaje 15 odsto. Sadašnji višak rođenja dakle ne može dugo potrajati. Za nekoliko decenija će sredovečne generacije ostariti, a onda, sa posledičnom smrtnošću, doći će i do nedostatka populacije. Treba dodati da narodi istoka nastavljaju da brojno rastu. Rusija, i pored svih svojih nedaća, ima godišnji priraštaj od tri miliona ljudi. Tako je to za nemački narod pitanje opstanka. Dakle, s obzirom na mnoge brakova bez dece, i pored velikog viška žena, kad zdravi neoženjeni Nemci donose decu na svet, onda to jača nemački narod. Bliži se vreme velikih borbi za sam opstanak. Neki odbacuju naša gledišta. To su seksualno zadovoljni moralisti i predsednice ženskih organizacija, koje pletu džempere za crnce ili rado doniraju novac za misije u Zulu plemenima. To su oni koji se odmah žale na nemoral ako neko traži da se čuva naša ugrožena supstanca.

Ali mi znamo da su te njihove ideje apsurdne. Sve drugo je sekundarno u odnosu na ono što će proizvesti zdrav nemački tip. Pravi moral i održavanje nacionalne slobode ne mogu se bez toga ni zamisliti. Standardi koji su dobri u normalnim i mirnim erama mogu postati fatalni u vremenima borbe za sudbinu, i mogu voditi opadanju. Budući nemački Rajh proceniće celo to pitanje sa jednog novog stanovišta i stvoriti odgovarajuće životne forme. To razmatranje je uključeno i u procenu rasnog mešanja. Ako neki Nemac dobrovoljno polno opšti sa crncima, istočnjacima, mešancima ili Jevrejima, onda on ni u kom slučaju ne može da računa na pravnu zaštitu – ni u pogledu svoje zakonite ili nezakonite dece, koja, štaviše, neće imati ni pravo na nemačko državljanstvo. Silovanje od strane neke osobe druge rase kažnjavaće se bičevanjem, robijom, konfiskovanjem imovine i doživotnim izgnanstvom iz nemačkog Rajha. Duhovno, politički i vojno postaviće se temelj za pojavu jedne nove aristokratije. Videće se da su po unutrašnjoj nužnosti takvi ljudi fizički osamdeset odsto Nordijci. Realizacija tih vrednosti direktno je povezana sa najvišim vrednostima krvi. Kod nekih drugih genetska slika dominira nad individualnim izgledom i otkriva se samo kroz dela. Bilo bi površno procenjivati ljude na osnovu pravilnosti stopala ili oblika lobanje. Najvažniji je, naravno, život posvećen služenju naciji, ali poboljšanjem rase, pojaviće se i nordijski ideal lepote.

Ta nova aristokratija biće aristokratija krvi i zasluga. Biće nasledna, ali će se gasiti ako se sin ponaša nečasno. Ona se neće ni nužno obnavljati u četvrtoj generaciji ako su se u trećoj našle inferiorne crte. Nemački aristokratski red moraće, prvenstveno, činiti poljoprivrednici i ratnici, jer se u takvim profesijama najsigurnije održava fizičko zdravlje. Najverovatnije će se tako stvoriti baza za uzgoj zdravih potomaka. Moraće se biti oprezniji sa umetnicima, učenjacima ili političarima ma kolika bila njihova časna dostignuća. Stara demokratija nagrađivala je samo novcem, ali će nova Nemačka nagrađivati svoje velike vođe počastima.

Od 1918. godine stare plemićke titule postale su nominalne, umesto da su pravno zasnovane na strukturi zajednice. Nastupajući Rajh neće restaurirati staro društveno plemstvo, već će potvrđivati plemićke titule na osnovu dokazane vrednosti u borbi za Nemačku. Bez takve potvrde će staro plemićko ime postati obično građansko.

Plemstvu, dodeljivanom na osnovu ličnog ponašanja u Velikom ratu, neće trebati dalja potvrda. Tako plemstvo više ne bi bilo karakteristika kaste koja čini jedan horizontalan društveni sloj, već bi prošlo vertikalno kroz sve slojeve naroda. Ono bi podsticalo sve zdrave, jake, kreativne sile na najviša dostignuća. Mi to nećemo raditi u demokratskom smislu, deleći plemstvo onima koji imaju talenta, ali su inače pokvareni. Sva lična dostignuća moraju početi sa konceptom lične i nacionalne časti.

Moraće se ići dalje. Rasni zakon je dopuna konkretnom prirodnom zakonu, koji se nekad smatrao svetim. Bogovi su u početku bili otelovljenja prirodnih sila. Kasnije su oni postali nosioci moralne ideje. Narod koji ne razume prirodni zakon ne može da shvati ni prirodu moralnog zakona. Stanovište po kojem je stvaranje prosto delo jednog ćudljivog boga, ne prepoznaje unutrašnju vrednost čoveka. Stvaranje sveta ni iz čega zahteva fundamentalno s tim povezano verovanje u jednog Stvoritelja, koji kasnije upada – ili može da upadne – u svet kad god hoće. To negira unutrašnji zakon prirodne uzročnosti. Takvo je gledište Semita, Jevreja i Rima. Magija vrača daje objave Svemogućeg, koji se spolja meša u svet. Takvi sistemi verovanja ne prepoznaju nikakve organske zakone, već vide samo tiransku vladavinu svog boga ili njegovog namesnika, koji bi da nametne svoj Corpus iuris canonici celom svetu u ime ekumenizma.

Nordijsko-zapadni čovek prepoznaje večni zakon prirode i sposoban je, zahvaljujući toj percepciji, da stvara pravu kosmičku nauku. Nekad smo s Odinom proizveli prvu veliku alegoriju moralne ideje boga. Odin, najviši bog, bio je čuvar zakona i ugovora. Zakon je bio svet kao zakletva. Cela rasa bogova nestala je zato što je sam Odin zgrešio protiv svetosti ugovora mada je to bilo nenamerno, kao rezultat prevare kopileta Lokija. Mogao je to okajati samo smrću. Tu vidimo ideju časti kao krajnji kriterijum Nordijca. Njeno kršenje može se ispaštati samo kroz dramu.

Na delu je i duhovno uslovljena usaglašenost sa prirodom, koje naši učenjaci uopšte nisu svesni. Naša sadašnja propast rekapitulira mit Ede, koji, u ovim svetskim događajima, dostiže jednu mitsku, nadljudsku veličinu. Kad propadnu čast, pravo i snaga, onda propadaju i bogovi. Jedna svetska epoha kolabirala je u strašnom, krvavom požaru 1914. godine. Zadatak budućnosti je da opet stopi ta tri velika entiteta pod egidom nemačke narodne države.

U odnosu na to moramo procenjivati značenje i delovanje ljubavi. Kao što smo zaključili u prvoj knjizi, ljubav ne znači snagu koja stvara tip. More se voleti samo pojedinac, rekao je Gete. Ljubav je u službi druge vrednosti, humanizma. Od te oslabljujuće ideje ljubavi i humanizma korist imaju Rimska crkva i visoke finansije, mada oni poriču tu činjenicu. Te sile usmerene su na potčinjavanje duše. Mi ćemo se s tim vrednostima suočiti iskreno. Svesno ćemo postaviti ljubav ispod moći časti koja stvara tip. Ljubav naročito kvari karakter uspravnih, istinitih i jakih ljudi. Umesto ljubavi koja potčinjava čoveka mi ćemo formulisati novu ljubav, ljubav prema časti. Sad dolazi ono najvažnije. Nemačka narodna crkva dobrovoljno će se graditi na ideji nacionalne i lične časti. Nju će automatski prihvatati samo oni koji su, bez obzira na to kojoj crkvi pripadali, spolja uglavnom nordijski uslovljeni. Isto se danas primećuje i kod verskog preporoda. Požrtvovana ljubav bi, u ovom slučaju, mogla biti od pomoći kultivisanoj aristokratiji duše, ali i u službi preobražaja nemačkog naroda, do kojeg inače nikad ne bi došlo.

Sad takođe možemo sa sigurnošću reći da je ljubav Isusa Hrista ljubav onoga koji je svestan aristokratičnosti svoje duše i svoje jake ličnosti. Isus se žrtvovao kao gospodar, a ne kao sluga. I njegov veliki oponašatelj, Majstor Ekhart, počeo je od plemenitosti duše i stavio svoju ljubav u službu te vrednosti. Ona je takođe bila jaka, svesna i sasvim nesentimentalna. Ta ljubav nije služila u mucavom strahu, kako je to tražio Ignacije. Nije služila sistemu duševnog ropstva i rasnog uništenja. Služila je isključivo slobodi svesnoj časti. Majstor Ekhart je vrlo dobro znao šta radi kad je malo pre svoje smrti napisao (Protiv papstva koje je ustoličio đavo u Rimu, 1645):

„Te tri reči, slobodni hrišćanski Nemac, za papu i rimski dvor su ništa drugo do sam otrov, smrt, đavo i pakao. Oni ne mogu ni da ih podnesu ni da ih čuju. Ali ništa drugo neće biti osim toga, to je sigurno.“

Može se reći nešto o suštini Tevtona analizom njihove vernosti. Naravno da ne pričamo o leševskoj vernosti Lojole, već vernosti samoizabranima od Gospoda. U stvari su u istoriji mnogi Tevtoni birali strane gospodare i služili im verno kao vojnici, filozofi, crkveni učitelji. Danas mi te ljude ne zovemo vernim, već dezerterima. Veran je samo onaj koji je veran sopstvenoj slobodi. Mnogi su u stanju da budu takvi u još neokoštaloj crkvi, mada se skoro svim velikanima među njima pretilo robijom, otrovom i kamom. Od jezuitske vladavine nijedan Nordijac ne može svesno biti istovremeno i German i sledbenik Lojole. Ovo je iznad svega: biti dosledan samom sebi (Šekspir, Hamlet) i vredi samo ono što treba da dovede do unutrašnjeg i spoljašnjeg nemačkog preporoda. Poštovanje prema samom sebi, kakvo je Gete zahtevao, i biti jedno sa samim sobom, kako je učio i živeo Majstor Ekhart – to su ideje časti i slobode, vernosti i potvrde. Čast se ispoljava u vernosti samom sebi i svojoj rasi.

Mislim da tačno znam koje će se verske borbe inkorporisati kao centralne ideje nemačke nacionalne crkve. Mislim i da znam još nešto. Stotine hiljada njih su decenijama težili da se objavi buđenje jednog zaista novog osećanja života. Mnogi su umorni od starog, tupog misticizma i žele da izađu iz individualnog iskustva u zajednicu. Stare forme se nikad u svetskoj istoriji nisu obnavljale pomeranjem sadržaja i forme jedne suštine u drugi, već postojeći fenomen. Oboje moraju biti premošćeni vidljivom sintezom.

Vrlo je korisno poslednje delo Hjustona Stjuarta Čembrlena. Ta knjiga, God and Man (Bog i čovek), jasno kaže šta se dešava. U njoj se traga za direktnim načinom da se izrazi ličnost Hrista. Herder je jednom tražio da religija posvećena Isusu postane religija Isusa. I Čembrlen je težio tome. Sasvim slobodan čovek, koji je u sebi sabrao celokupnu kulturu našeg vremena, ispoljio je dubok osećaj za nadljudsku jedinstvenost Hrista. Predstavio je Isusa onakvog kakav je on nekad izgleda i bio – kao posrednika između čoveka i boga.

Da bi se našao put povratka njemu, mora se voditi velika duhovna borba. Mi ne želimo da se gušimo od neistina i da tako bedno završimo. Moramo odbaciti strane proroke. Moramo prihvatiti one ruke koje služe uzdizanju najlepših osobina germanske duše. Kao što moramo prevladati mit o rimskom predstavniku božjem, tako moramo prevladati i mit o doslovnoj svetosti u protestantizmu. U mitu o narodnoj duši i časti je novo središte, koje povezuje i oblikuje. Služiti njemu dužnost je naše generacije. Tek neka kasnija generacija zasnovaće novu spasonosnu zajednicu.

Državnik nemačke budućnosti mora biti vrlo oprezan u pogledu verskih trvenja svog naroda. On se mora, ako je moguće, suzdržavati od bilo kakvog ličnog mešanja u te sporove. I prema školstvu je potreban sasvim drugačiji, pozitivno razgraničen, jasno svrhovit i vrlo reprezentativan pristup. Prvi zadatak obrazovanja nije da prenosi tehničko znanje, već da formira karakter. Ono mora jačati rasne vrednosti kakve su nekad dremale u germanskoj suštini. Te vrednosti se moraju pažljivo gajiti. Nacionalna država mora imati apsolutnu i beskompromisnu kontrolu nad školama. Škole koje kontroliše država moraju odgajati u tlu ukorenjene građane države. Građanstvo mora biti svesno za šta se bori u životu. Ono mora razumeti sveukupnost vrednosti koje su njihove, nezavisno od bilo kakvih individualnih crta.

Enormni i jedinstveni intelektualni haos današnjeg života posledica je neobuzdane borbe desetina sistema mišljenja za prevlast. Jedan od njih je i beskrvni humanistički sistem koji zuri nazad u prošlost. Njegovo sistematsko školovanje memorije ugušilo je stvarni polet života. Realistička škola poštuje duh vremena liberalističke tehnologije. Odnedavno ona sve jače pokušava da pomogne crkvi da vrati Rimu nadzor nad školama.

Kod nas postoji puno tipova škola, čiji su sistemi utemeljeni na najvišim različitim vrednostima. Postoje verske škole koje, sasvim ozbiljno, i dalje hoće da uče geografiji i matematici na osnovu svojih starozavetnih objava, mada moraju besno da priznaju kako je lažna njihova verska predstava o Jahveu, njihova ideja stvaranja ni iz čega i priča o Nojevoj barci. Čuvenih 6000 godina od stvaranja sveta pobija večnost univerzuma. Mi sad znamo da su za formiranje zemlje bili potrebni milioni godina. Ostvarenje principa slobodnog istraživanja koštalo nas je najbolje krvi Evrope, a ipak danas rimska crkva i dalje propoveda protiv takve slobode istraživanja. Rimska crkva i dalje uči mnogim stvarima koje je razum već prevazišao; ona se i dalje drži tih večnih istina uprkos prirodnoj nauci koja govori suprotno. To dokazuje samo jedno. Deo je nordijskog karaktera da traga za istinom ili znanjem koje upravlja akcijom. Uz to, mi iznutra odbacujemo dogmatske sisteme koji su nam neprijateljski. Mnoštvo rimskih crkvenih naučnika ide samo za jednim ciljem, naime da stave prirodnu nauku, u stvari svu nauku, u službu starih praznoverja, koja je Kopernik srušio jednom za svagda. Tako je jezuita Hamerštajn tvrdio da crkva ima potpuno pravo što ne dopušta da se u prirodnoj istoriji koristi koncept rase. On je učio da istorija ne potiče od plemenskih starešina, jer bi tako propala objavljena teorija o naslednom grehu (Kirche und Staat, str. 131). Stara priča o Adamu i Evi tako je otvoreno uzdignuta na nivo mere sveg istraživanja! Nedavno je papa Pije XI izričito objavio, početkom 1930. godine, u jednoj enciklici koja se poklapala sa Vatikanskim Koncilom, da čovek ima zdrav razum samo da bi dokazao istinu vere koja je jednom zauvek data. Crkva je logična samo kad se suprotstavlja akademskoj slobodi. Ona priznaje samo onu predstavu o svetskoj uzročnosti i ljudskoj suštini koju je stvorila doktrina objave.

Stav rimske crkve najjasnije se vidi iz toga kakvoj istoriji ona uči, jer istorija, više od ijedne druge procene, nije aranžiranje činjenica. Rimska istorija negira sve svoje falsifikate. Po sebi je očigledno da rimska crkva osuđuje svaki realni istorijski nacionalizam. To je i logično jer je zloupotreba i pogrešna upotreba istorije sredstvo za postizanje izvesnih ciljeva.

Katoličkim učiteljima svih zemalja očigledno je po sebi da je Luter bio degenerisana hulja. Kanizije zna za odvratnu raskalašnost koju je Luter dozvolio. Evangelistički vernici postali su okuženi ljudi. Jezuitsko delo IMAGO PRIMI SAECVLI proglašava Lutera svetskim čudovištem i neizlečivom kugom. Papa Urban VIII zove ga bednim čudovištem. Tako to traje sve do danas. Sasvim je pogrešno prosto glasno jadikovati zbog toga, ne shvatajući da je u njenoj srži rimski sistem.

„Stvari stoje žalosno po nauku koja nema da ponudi ništa drugo do večno traganje za istinom.“

Ta zaista uzvišena rečenica insbruškog profesora Jozefa Donata (za dalje detalje videti Hensbrik, Jezuitski red) otkriva najveće dubine jednog anti-evropskog duhovnog sveta, protiv kojeg se sve što je bilo istinito i veliko borilo i krvarilo.

Stari zavet i njegove naučne istine pokazali su se lažnim. Sastavljene od strane predstavnika rimske istorije, te „istine“ su po opštem mišljenju sasvim istrošene, do te mere da ih danas, kao laži, može raskrinkati svaki student druge godine. Trajna dominacija rimskih doktrinamih principa pokazuje kako čoveka malo određuje sam uvid, i koliko jako mogu uticati volja, instinkt i moć imaginacije. Rimski sistem okreće se svim silama protiv tih kvaliteta ljudske duše. Jezuitski red je provereno oruđe za teranje anksioznog jastva u njegovu službu pomoću imaginativne moći. Taj red zaslepljuje budućnost stvarima koje, obično, svaki častan čovek može sam da otkrije. Ceo aparat rimske crkve nastoji, od kolevke do groba, da zavlada našim imaginativnim moćima, ne dopuštajući pri tom nikakav predah. On koristi magiju sakramenata. Širi svoj uticaj stvaranjem formi koje zbunjuju čula. U tu svrhu koristi i moć ispovesti.

Do sada se samo liberalizam, sa svojim rastakajućim delovanjem, suprotstavio tom zatvorenom sistemu. Liberalizam je jedna nesrećna posledica naučnog proboja nordijske duše, od Rodžera Bekona preko Leonarda i Galilea do Kopernika. Ali izvan zahteva za slobodom istraživanja, liberalizam se nije probio do pozitivne srži. U krajnjoj instanci, principi su određivali koliko slobode u podučavanju treba dozvoliti u liberalnoj eri. Ona je učila dogmi da je svako u osnovi isti i drži da su sve klase barijere koje ometaju razvoj.

Nauka bez preduslova danas se bliži tragičnom kraju. Ona je sama stvorila najnezdravije preduslove za naše rasno propadanje. Tumačenjem da je svetska istorija zacrtana već na početku kao rasna istorija, danas se napušta ta deklamujuća doktrina humanizma. Ideja nemačke obnove sukobljava se s onim što je rimsko i što je liberalno, kao jedan jasno svestan, zaseban zahtev. Ona negira prividno znanje, koje je bez preduslova. Ona se bori protiv prizivanja imaginativne moći koja stvara histeriju. Ona svesno priznaje duhovnu i rasno uslovljenu volju. Ona zahteva preispitivanje prošlosti i sadašnjosti u skladu sa procenom te jedine volje koja stvara kulturu. Moramo se pitati da li je volja jačana ili slabljena kroz istorijske događaje ili ličnosti. Mi se danas više ne pitamo da li su Adamovi nasledni gresi bili uslovljeni znanjem. Ne ispitujemo da li je veličina Fridriha Velikog izmerena u istoriji, već da li su on i njegova dela bili miljokazi na putu ka nemačkoj veličini. Naša današnja generacija, suočavajući se sasvim iskreno sa činjenicama, zahteva jedno novo preispitivanje prošlosti. Moramo preispitati i političku i kulturnu istoriju. Otuda i odbacivanje do sada uobičajene slobode podučavanja, neograničene za sve profesije i u svim pravcima. Sloboda istraživanja naravno ostaje jedna nezamenjiva tekovina u borbi protiv Sirije i Rima u svim domenima. Ne sme se prećutkivati istorija, pa ni slabosti naših velikana. Ono što se diže iznad i iza, ono večno, ono MITSKO, mora se osetiti i oblikovati istraživačkom dušom. Onda će se pojaviti novi niz duhova iz Odina, Zigfrida, Vidukinda, Fridriha II, Hoenštaufovaca, Ekharta, Valtera fon der Fogelvajdea, Lutera, Fridriha Velikog, Baha, Getea, Betovena, Šopenhauera, Bizmarka i njihovih germanskih pandana. Daleko su od te duhovno-rasne linije nemačkog duševnog razvoja Institoris, Kanizije, Rikardo, Marks, Lasker i Ratenau. Tom novom preispitivanju treba da služe škole u nastupajućem Nemačkom Rajhu. To je njihov najplemenitiji, ako ne i jedini zadatak u predstojećim decenijama. Moramo raditi dok to preispitivanje ne postane normalna stvar svim Nemcima. Ali škole i dalje čekaju jednog velikog učitelja nemačke istorije, volje okrenute nemačkoj budućnosti. On će doći kad Mit postane život.

Ako Nemačka, generalno, neprijateljski gleda na istorijsku ulogu onog rimskog i jevrejski-liberalnog, onda se u skladu s tim moraju preispitati i stavovi prema pojedinim velikim ljudima. Tu, u zaštiti velikih Nemaca, leži najvažnije pravo narodne države da upada u školski sistem. S tim se mora biti načisto. Rimski ideološki sistem naglašava ono što je izvan svih narodnih vrednosti. Nordijski sistem mora da sagledava velika otelovljenja nacije, genijalne ljude, u sasvim naročitom svetlu. To će primetno doticati samo one koji su otuđeni od naših duhovnih zapovesti. Jezuitski pisac Majer predstavlja Imanuela Kanta, nesumnjivo najuzvišenijeg učitelja ideje dužnosti, kao izvor moralnog i verskog kvarenja države i društva. Njegov kolega iz Jezuitskog reda, H. Hofman, objavljuje da Kant ni na koji način nije ustanovio pravu nauku. Smešno je čuti takve stvari od predstavnika jednog pogleda na svet koji je gušio nauku gde god je to mogao. Još je dosledniji jezuita S. Kemf, koji propoveda da je Kant skršio poverenje u naš kapacitet za razmišljanje. Sasvim jasan je i istaknuti jezuita S. Peš, koji je tako drzak da poredi Kanta sa kužnim dahom koji je otrovao ceo život nacije, te da je njegova misao prevara. Jezuita Katrijen je naglasio da Kantovo učenje o moralu podriva temelje svakog moralnog poretka. Jezuita Brors je pokušao da ubedi Nemce da je malo ko toliko naškodio našoj otadžbini kao Kant. Po Peteru Đuru, koga poštuju svi zaluđeni katolici, Kantov vrli junak je puki moralni nihilista. Đur je tvrdio da se sistematičnim misaonim radom mora razvejati Kantova magija i uništiti pogled na svet tog odbojnog oronulog starca iz Kenigsberga.

Rimski crkveni pisci vide u Martinu Luteru mrlju na licu Nemačke, epikurejsku svinju i zloglasnog apostatu. Zvali su ga i prljavom krmačom, silovateljem redovnica i svinjskom njuškom (Veter, S. J.). To bi još moglo i da se podnese s obzirom na sukob u crkvi, ali je poražavajuće što, sve do danas, vodeći crkveni pisci blate i Getea.

Mašler, istaknuti jezuita, grmi protiv Geteove paganske bezbožne književnosti i preporučuje da se nacionalno obrazovanje okrene protiv takozvanih velikih klasičara. Jezuita Dos besan je što zna da ne bi bilo nikakve kulture da narod ne poznaje Getea i Šilera, i kaže da treba strgnuti masku sa tih i mnogih drugih idola i tako ih uništiti.

Najbešnji od svih je najveći umetnički kritičar jezuitskog reda, Švajcarac Baumgarten, koji je objavio dva jadna pamfleta protiv nemačke književnosti. Taj gospodin smatra Šilera prosjačkim literatom koji kopa po škakljivom istorijskom materijalu kako bi popunio svoju Reviju i tako zaradio nešto. Getea ti pamfleti predstavljaju kao jednog sasvim osrednjeg sakupljača odlomaka. Jedino što je Baumgarten shvatio od Fausta je to da se sve njegove misli i težnje vrte oko Grethen i Helene.

„Geteova ostala poezija usmerena je na slavljenje najobičnijih zemaljskih poriva... Luckaste pozorišne avanture.....čulno traganje za zadovoljstvom tog egoističnog poluboga, tog tajnovitog duha opasnog po religiju i moral.“

Zato jezuiti smatraju da treba ograničiti promet Geteovih spisa.

„Škole ne smeju učestvovati u kultu Getea. Umesto što se on beskrajno veliča, treba omladini otvoreno reći kako je Gete bedan kao čovek, i kako je nemoralan i površan njegov pogled na svet...“

(Baumgarten)

Ni omladina ni ostali neće više smatrati Vertera, Vilhelma Majstera i Fausta tipovima stvarnog nemačkog duha, već poetskim oblicima jednog moralno vrlo degenerisanog vremena. Tako, uskogrudo koliko i degenerisano, najveća kulturna snaga postaje, u jezuitskim rukama, jednokratni telal bednog zaseoka. Zapravo je za jezuitu Dila čitav Vajmar jedna baruština.

Cela ta borba usmerena je instinktivno, svesno i nedvosmisleno, vekovima obuke i planski, protiv velikih, s tipom povezanih ličnosti jednog naroda, kako bi u njemu ugasila zvezde vodilje njegovog života, kako bi ga lišila njegovih ideala i kako bi zaprečila tok njegove organske životne snage. Reči jezuitskog generala Nikla iz XVII veka, da je nacionalni duh stran, zao i kužan vetar danas su osnovno ubeđenje ne samo jezuitizma već rimske crkve uopšte. Ni suočeni sa nacionalnim buđenjem oni nisu uvek u stanju da ga prozru.

U cirkularnom pismu koje je uputio celom svom redu, 16. novembra 1656. godine, nekoliko godina posle Tridesetogodišnjeg rata, objavio je:

„Nacionalni duh je zakleti i najljući neprijatelj našeg društva. Treba da ga se klonimo svom svojom dušom, svim srcem... da se taj kužni duh sasvim progna. Trebalo bi to da ostvarujete preklinjanjem i opomenama.“

Krajem XIX veka je čuveni rimski katolički pisac, Katrein, izjavio da je:

„(...) princip nacionalnosti jedan od najsramotnijih fenomena našeg vremena.“

U Godinama spasa, 1920–1928, kardinal Faulhaber je proglašavao nemački nacionalizam za najveću jeres. S tim se složio katolički kongres u Konstanci 1923. godine, kao i sva rimska i nemačka štampa. Minhenski klerik dr Moenius je, u ime svojih pretpostavljenih, sažeo to gledište u jednoj jedinoj rečenici:

„Katoličanstvo lomi kičmu svakom nacionalizmu.“

Danas se sa tim silama raspada suočavaju nepogrešive moći duše, tako da se mogu preduzeti i koraci za prevazilaženje tog rasnog haosa. Ne smemo nikad, ni za trenutak, zaboraviti da je sve, baš sve što razumemo pod narodnom civilizacijom u najširem smislu, moralo da se otme od tih sila viševekovnom borbom. Sasvim je razumljiva uzbuna koju dižu oni što stvaraju rasni haos i njihove organizacije. Ja pričam sve, do korena, na maternjem jeziku.

U jezuitskim pravilima čitamo:

„Ne sme se nikad dozvoliti upotreba maternjeg jezika ni u čemu što se tiče vođenja škola...“

Kad god bi osetio to najfinije komešanje narodne duše, Rim mu se suprotstavljao brutalno kad je imao moć, a naizgled popustljivo i tolerantno kad se osećao slabim. Kad je Rim kasnije morao da smanji svoje zahteve, red je pokušao, 1830. godine, da eliminiše bar poeziju (!), i to u vreme kad su nemački klasici još uvek živeli a Gete bio blizu groba. Godine 1832, posle 250 godina, raspored jezuitskih studija dozvolio je učenje maternjeg jezika, ali ograničeno, da latinski ne bi bilo sasvim istisnut. Međutim, na ovom mestu moramo primetiti da, kako to kaže Hensbrik, poslednje zvanično izdanje Statuta (Firenca 1892) takođe sadrži prvobitni raspored studija, što znači da nisu primenjena poboljšanja iz 1832; dakle, zvanično, pravilo iz 1599. godine i dalje pravno postoji. Konkordati, školski zakoni Rajha itd., tako su predodređeni da transformišu nemački školski sistem u centar za ukrštanje i stapanje rasa. Istaknutom jezuiti Đuru izmaklo je sledeće:

„Ovo ostaje trajan princip: praktikovanje maternjeg jezika se ne preporučuje. Od njega ne sme da se pravi poseban školski predmet....“

Iz ovih primera se vidi da se mora beskompromisno odlučivati po pitanju škola. I pored tolerancije prema raznim formama vere, nijedan nemački državnik nema pravo da preda obrazovanje omladine crkvi. Posledica te kapitulacije bila bi u početku oprezno, pa onda sve jače blaćenje velikih ličnosti nemačkog naroda, odnosno omalovažavanje kreatora naše kulture, bar onih koji nisu bili u službi crkve. To što protestantizam podržava katoličke obrazovne zahteve pokazuje da on, gledajući samo sopstveni domen, nije svestan opasnosti koju ti zahtevi predstavljaju po celu Nemačku. Luteranstvo se slepo zalagalo za katoličke crkvene interese protiv onoga što je nemačko.

Čovek je po sebi ništa. On je ličnost samo utoliko što je intelektualno i duhovno uklopljen u organski predački niz hiljada generacija. Jačati i potvrđivati tu svest i otuda kultivisati volju kako bi se omogućilo drugima da naslede proživljene vrednosti, da se bore za celinu – to su zadaci države. Samo ako idemo za tom verom, možemo obrazovati prave građane. Dati metafizički temelj našim iskonskim osećanjima, tešiti one koji pogreše i jačati dušu – to moraju biti zadaci klerika. Za taj zadatak potrebna je najviša humanost. On je toliko zahtevan da može ispuniti život i najveće ličnosti. Propovednike svake denominacije često vodi želja da nametnu svoje ideje iznad celine, ali to ih ne treba izlagati iskušenju da utiču na ukupnu viziju naroda. To treba da je još manje slučaj ako među njima ima predstavnika onih sistema koji uglavnom ocrnjuju nemačke velikane.

Svi drugi školski sporovi i problemi, koliko god bili važni, mogu se ovde zanemariti. Valja ukratko reći samo ovo: današnje sporenje o školi ima isti uzrok kao i politički konflikti. Pred sobom više nemamo sliku onoga što je nemačko. Proizvod svih starih partija ne bi dakle nikad mogla biti jedna nemačka škola, već samo nekreativni kompromis između katoličanstva, protestantizma i jevrejštine, koji bi mogao stvoriti razdor u narodu.

Sukob oko škola sigurno je, najjasnije od svega, otkrio potpuni kolaps našeg vremena. On je istovremeno pokazao i koliko je opravdan germanski ideal, koji ne može da pravi kompromise, već zahteva vlast. Vere nisu svrha po sebi. One su promenljiva sredstva koja treba koristiti u službi vitalnog nacionalističkog osećanja i germanskih karakternih vrednosti. Ako nisu to, onda je po sredi dokaz da je narodna duša bolesna.

Vere su do sada bile šabloni i trudile su se da otisnu svoje duhovne suštine na vitalne suštine naroda. Sve duhovne borbe bile su posledica nadmetanja tog sistema vrednosti. Sukob ideologija neće prestati dok ti narodi ne iščeznu zajedno sa svojim svesnim vrednostima. Ili će trijumfovati crkvene vrednosti, ili će narodno postojanje nametnuti crkvama svoje biološke zakone. U prvom slučaju može se napustiti svaka životna forma prirođena rasnom tipu. U drugom, započeće prava civilizacija. Odbacivanje germanističke ideje u Nemačkoj je gola izdaja naroda, koja će se jednog dana tretirati isto kao i izdaja zemlje u ratu. Zato nije čudno što su partije koje su počinile nacionalnu izdaju 1918. godine potpisale i izdaju naroda na svojim crno-crvenim zastavama.

Preduslov svakog nemačkog obrazovanja je prepoznavanje činjenice da nam hrišćanstvo nije donelo civilizaciju, već ono treba da zahvali nemačkom karakteru za svoje trajne vrednosti. Zbog čega u mnogim drugim zemljama ne ispoljava te vrednosti. Germanske karakterne vrednosti su večne i njima mora da se prilagodi sve ostalo. Ko to neće, odriče se nemačkog preporoda i izriče sopstvenu smrtnu presudu. Ali čovek ili pokret koji želi da pomogne tim vrednostima da postignu potpunu pobedu ima moralno pravo da ne štedi protivnike. Njegova je dužnost da ih prevlada duhovno, da uzrokuje propast njihove organizacije i da ih održava politički nemoćnim. Jer ako poriv za moći ne proizilazi iz kulturne volje, onda ne treba ni da započinje borbu.

Peto poglavlje CRKVA I ŠKOLA

Danas milioni ljudi žude za crkvom nemačkog naroda i zato moramo da tražimo najdublju odgovornost od onih koji izražavaju tu čežnju. Isto tako se mnogo priča o tome kako su forma i sadržaj u našim crkvama nedostatni. O dubokim korenima tog osećanja nezadovoljstva govorilo se u ovoj knjizi, uz dužno poštovanje prema verskoj misli. Tu teologiju su oplemenili vera, život i smrt brojnih generacija. Ali treba odmah reći da se ta nova čežnja još nigde nije pojavila kao životna akcija, kao alegorija života.

Nigde u Nemačkoj nije se pojavio neki verski genije. Nije se pojavio niko ko bi svojim životom otkrio neki novi verski tip, koji bi zamenio postojeće. Ta činjenica je odlučujuća utoliko što nijedan odgovoran Nemac ne može, od onih koji se u svojoj veri još drže crkava, tražiti da ih napuste. Da je neko to učinio, možda bi to dovelo mase u neizvesnost i duhovno ih rastočilo. Pre nego što uništimo ono što narod sad ima, moramo biti spremni da mu ponudimo neku zamenu.

Liberalna epoha izazvala je ogromnu pustoš u crkvenom domenu, kojoj su doprinosila i mnoga njena pseudonaučna verovanja, kao što je vera u evoluciju. Izgledalo je da religija kao takva postoji. Ti intelektualni pigmeji previđali su činjenicu da su razumevanje i razum jedina sredstva da se ocrta jedna slika sveta. Religija je fundamentalno nešto drugo. Umetnost je treća vrsta razumevanja. Nauka je sistem. Religija je povezana s voljom. Umetnost je simbolična. Svaki domen ima svoj sopstveni unutrašnji zakon. Nauka je mogla da uništi crkve samo kad su one nepromišljeno rizikovale zalazeći u njen domen – što se često dešavalo. Stvarna nauka nikad ne može uništiti stvarnu religiju, jer je prava religija samo simbol organskih vrednosti volje. Ako neku religiju treba restruktuirati, preporoditi ili zameniti nekom drugom, onda se najviše vrednosti moraju svrgnuti ili preispitati.

Tragično je u duhovnoj istoriji poslednjih sto godina to što su crkve usvojile liberalno-materijalistički pogled na svet i branile svoj položaj na polju nauke umesto da operišu u sopstvenoj sferi. Još je tragičnije što su to morale jer su bile razvijene istorijski. Proglasile su starozavetne bajke istinitim. Kasnije materijalističke legende bile su fundamentalni sastojak njihove totalnosti; tako je i darvinovska era mogla da stvori ogromnu zbrku. Zanimljivo je kako su se povezali racionalizam i magija. I nauka i religija trebalo je da istovremeno pripreme put za okultne sekte: teozofiju, antroposofiju i mnogo drugih tajnih učenja i šarlatanskih prevara. Strašna zbrka duha, za koju dogmatizam i liberalizam snose istu krivicu, slika je vremena. Čak i pod vladom Hrišćansko-socijalne partije u Austriji, samo je u Beču 200.000 ljudi napustilo Katoličku crkvu za manje od deset godina. Ti obraćenici padali su pod uticaj novih religijskih vrednosti, ali kao posledica marksističke, egocentrične aktivnosti koja je uništila zajedničke vrednosti usmerene protiv još uvek krute, prisilne, materijalističke dogme.

Između velikih masa marksističkog haosa i crkvenih vernika, milioni lutaju lažnim stazama. Ti ljudi su u sebi sasvim uništeni. Izloženi su zbunjujućim doktrinama i lažnim prorocima, koji teže samo ličnoj koristi. Većinu je, ipak, povukla moćna čežnja za novim vrednostima i novim formama.

Valja stalno imati na umu da moramo iznedriti jednog novog genija, koji će nam otkriti novi mit. Taj spasitelj nam još nije dat. Ali mada smo toga svesni, ipak ne odstupamo od dužnosti da obavljamo onaj preliminarni rad koji je neophodan kad se neko novo životno osećanje bori za izraz, proizvodeći duhovne tenzije. Uskoro će doći vreme za tog velikog čoveka, koji će učiti i živeti onako kako su milioni do sada mogli tek nemušto da izraze.

Kao što je rečeno u uvodu ove knjige, naša poruka nije usmerena na sadašnju generaciju koja i dalje veruje u crkvu. Mi joj nećemo smetati da ide za svojim ustanovljenim, izabranim pravcem u životu. Ona je usmerena na sve one koji su već slomili u sebi crkveno verovanje, ali još nisu našli put ka nekom drugom mitu. Ti ljudi se moraju bar otrgnuti od očajničkog nihilizma revitalizacijom, jednim novim osećanjem pripadnosti. Mi tražimo preporod vrlo starih, a ipak večno mladih vrednosti. Zadatak jednog budućeg genija biće da se uzdigne do stvarnih formi religije. Danas mnogi mogu tragati za verovatnim predstavama, i to je dužnost svakog pojedinca, jer verska udruženja bez verskih genija samo okoštavaju. Pretvaraju se u obična udruženja i male sekte, koji nemaju trajnog uticaja na druge. Bavljenje religijom, dakle, nije stvar bilo kakvog naročitog postojećeg etičkog, društvenog ili političkog udruženja. I obrnuto, one se ne mogu smatrati odgovornim za ličnu veru svojih članova.

Iz novog cvatućeg nacionalističkog mita duhovne moći rastu u svim pravcima. Svaku od tih organizacija mogu voditi samo velike ličnosti. Naravno da je moguće da jedna od njih bude otelovljenje brojnih koncentrisanih moći volje. Ipak, takvim bi se mogao smatrati samo jedan sasvim velik čovek, bez ikakvih karakternih i duševnih mana.

Tako čekamo pesnike Svetskog rata, velike dramatičare našeg života, velike arhitekte i vajare. Tako se borimo za Vođu i novi Rajh. Pokušavamo da zacrtamo granice volje koje se odnose na nastajuću nemačku narodnu crkvu. Njen suštinski karakter izgleda jasno ocrtan već danas. Sa jedne strane, mi odbacujemo ono materijalističko-magično što je, kako je to otkrio liberalizam, bilo tako blisko sa crkvenim dogmatizmom. Sa druge, moramo gajiti vrednosti časti, ponosa, unutrašnje slobode, aristokratičnosti i vere u neuništivost ljudske duše.

Sve hrišćanske, ili, tačnije, paulinske crkve priznale su izvesna natprirodna učenja kao dogme, koje su postale preduslovi da se bude član crkve. Iz opšteg zajedničkog osećanja izrasla je kruta, dogmatska jednakost. Ta ideja je sve više gubila dodir sa nordijskom zajednicom. Metafizičke i verske tvrdnje, istorijski i legendarni događaji uzimani su za istinite bez ikakvih dokaza. Takve ideje uslovio je judaizam. Ta sirijsko-jevrejska ideja širena je ognjem i mačem. Danas je to moralo da ustupi mesto jednom tolerantnijem stanovištu, mada uvek spremnom da raspiruje nove dogmatske bitke.

Pravi nemački državnik i mislilac zato će prići verskom pitanju iz druge perspektive. Ostaviće mesta za svako versko ubeđenje, dopuštajući da se slobodno propovedaju razna moralna učenja, samo pod uslovom da ne stoje na putu potvrđivanju nacionalne časti. Drugim rečima, ona moraju jačati voljne centre duše. Naprotiv, u pogledu podrške određenim organizacijama, nemačka volja će morati da procenjuje ponašanje tih organizacija prema nacionalnoj državi. Iz te perspektive pitanje odnosa države, religije i crkve očigledno je samo po sebi. Stvarna nemačka država može odobravati crkvene zajednice koje postoje u određenom vremenu. Država će postupati sasvim tolerantno prema tim sektama. Pružićemo im državno-političku i finansijsku podršku, zavisno od stepena u kojem su njihova učenja i praktična aktivnost usmereni na jačenje duša. Zato će se morati štititi i nove reforme kao i stara verovanja. Ali novi zahtevi su već obznanjeni, i to na jedan neobičan način.

Dakle, takozvani Stari zavet mora se ukinuti jednom za svagda kao knjiga religije. Time će se eliminisati neuspešan pokušaj, koji traje već hiljadu i po godina, da se od nas duhovno naprave Jevreji. To su, između ostalog, pokušavali i naši strašni materijalistički jevrejski vladari.

Gledano iz perspektive ljudi koji se bore, a ne državnih političara, pokret treba dalje da ojača uklanjanjem očigledno iskrivljenih i prazno vernih izveštaja iz Novog zaveta. Neophodno peto jevanđelje ne može prirodno dodati neki sinod. Ono će biti kreacija čoveka koji vrlo duboko čezne za pročišćenjem. On će verovatno morati da prouči teologiju Novog zaveta.

Iz opisa Isusa mogu se izabrati vrlo različite crte. On često izgleda mek i sažaljiv, a onda, opet, prek i grub, ali uvek podržan unutrašnjom vatrom. Bilo je u interesu rimske crkve, tako pohlepne za moći, da predstavi servilnu poniznost kao suštinu Krista, kako bi za taj motivisani ideal stvorila što više slugu. Ispravljanje te predstave dalji je nužan zahtev nemačkog pokreta obnove. Isus nam danas izgleda kao samosvesni gospodar, u najboljem i najvišem smislu te reči. Nemačkom čoveku značajan je Njegov život, a ne Njegova smrt u mukama. Ta ideja je uspela zahvaljujući alpskim i sredozemnim ljudima. Moćan propovednik i besan čovek u hramu, čovek koji je terao ljude da idu s njim i koga su svi oni sledili, a ne žrtveno jagnje jevrejskog proročanstva, ne raspet – to je danas formativni ideal koji nam šija iz jevanđelja. A ako on ne može da šija, onda su jevanđelja mrtva.

Naučna kritika teksta tako je uznapredovala da postoje svi tehnički uslovi za novu sveobuhvatnu kreaciju. Jevanđelje po Marku verovatno sadrži, čak i uz dodatke, stvarno jezgro poruke božjeg deteta, koje je suprotno semitskoj doktrini o božjem robu. Jovanovo Jevanđelje je bilo prvo pagansko tumačenje. Tu nalazimo večnu polarnost dobra i zla, nasuprot starozavetnoj obmani da je Jahve stvorio dobro i zlo ni iz čega, a istovremeno rekao za ovaj svet da je veoma dobar, kako bi onda podstakao na laži, prevaru i ubistva. Marko još ništa nije znao o Isusu, osim da ispunjava jevrejsku ideju o Mesiji. Tako su nam Matej i Pavle doneli nesreću celog zapadnog kulturnog sveta. Štaviše, kad ogovarač Petar kaže Isusu: „Ti si mesija” (Marko 8, 29), Isus mu preti i zabranjuje svojim učenicima da tako pričaju. Dakle naše paulinske crkve u suštini nisu hrišćanske. One su proizvod jevrejsko-sirijskih sklonosti apostola, ideja koje je uneo jerusalimski autor Matejevog jevanđelja. Kasnije je Pavle dovršio subverziju hrišćanstva nezavisno od Marka.

Fariseju Pavlu nesvesno izleće jedno opšte jevrejsko priznanje:

„Što je dakle bolji Jevrejin od drugih ljudi? Ili čemu pomaže obrezanje? Mnogo, svakojako; prvo što su im poverene reči Božije. A što neki ne verovaše, šta je za to? Eda će njihovo neverstvo veru Božiju ukinuti? Bože sačuvaj!”

(Rimljanima 3)

Zatim sledi tipična jevrejska arogancija i netolerantnost.

„Ali vam dajem na znanje, braćo, da ono jevanđelje koje sam ja javio, nije po čoveku. Jer ga ja ne primih od čoveka, niti naučih, nego otkrivenjem Isusa Hrista. (...) A kad bi ugodno Bogu, koji me izabra iz utrobe matere moje i prizva blagodaću svom, da javi sina svog u meni, da Ga jevanđeljem objavim među ljudima neznabošcima, odmah ne pitah telo i krv, niti izidoh u Jerusalim k starijim apostolima od sebe nego otidoh u arapsku, i opet se vratih u Damask.”

(Galatima 1)

Istovremeno je tu i slabićko preklinjenje:

„Jer premda sam slobodan od svih, svima sebe učinih robom, da ih više pridobijem. Jevrejima sam bio kao Jevrejin da Jevreje pridobijem; onima koji su pod zakonom bio sam kao pod zakonom, da pridobijem one koji su pod zakonom. Onima koji su bez zakona bio sam kao bez zakona, premda nisam Bogu bez zakona nego sam u zakonu Hristovom, da pridobijem one koji su bez zakona. Slabima sam bio kao slab, da slabe pridobijem; svima sam bio sve, da kakogod spasem koga.”

Onda sledi bestidno ohola izjava:

„(...) jer bih voleo umreti nego da ko moju slavu uništi!”

(1. Korinćanima 9)

Pavle je namerno okupio oko sebe sve one koje je odbacila država, kao i duhovno gubave u zemljama svog svetskog domena, kako bi digao te inferiorne ljude na ustanak. Prvo poglavlje Prve poslanice Korinćanima je sav hvalospev onima koji su ludi u očima sveta. Istovremeno se kaže da je Bog izabrao bedne i prezrene u svetu, pa se onda obećava da će hrišćani vladati kao sudije.

„Kad ćete, dakle, vi svetu suditi kad niste vredni suditi manjim stvarima? (...) a kamo li stvarima ovog sveta?”

(6:2)

U Efežanima (1:21) Pavle pripisuje Isusu svu moć, silu i vlast nad ovim i budućim svetom.

Nema sumnje da je on želeo svetsku revoluciju, uz pomoć najnižih klasa svih država i naroda, s ciljem da uspostavi teokratiju. Njegova lažna poniznost krila je želju za vlašću nad svetom. Pavle je ispoljavao pregrejanu versku čežnju, kao i svi istočnjaci; hteo je da maršira na čelu pobunjenika. Tako je on falsifikovao veliku ličnost Hrista.

Jovan je genijalno protumačio Isusa. On je shvatio da se tu radi o jednom antijevrejskom duhu, neprijateljskom prema Starom zavetu. Ali to je bilo prekriveno jevrejskom tradicijom, povezanom sa duhovnim otpadom helenskog sveta, iznova uobličenim u rimskoj crkvi.

Evropa je uzalud pokušala da obnovi tu istočnjačku crkvu. Poštovanje koje je Evropa imala prema svom hrišćanstvu osudilo je sve te pokušaje na neuspeh. Ali hrišćanske crkve su čudovišni, namerni i svesni falsifikat jednostavne srećne poruke, da je carstvo nebesko u nama. One su falsifikovale ličnost božjeg deteta, služenje dobru i strastveno branjenje od zla. U Jevanđelju po Marku, doduše, nalazimo legendarne crte opsednutih koje nalazimo i u ranijim narodnim pričama. To su ulepšavanja i dodavanja činjenicama, kao na primer kod ličnosti Fridriha Velikog ili Sv. Franje, za kojeg čak kažu da je propovedao pticama. Ali originalno Jevanđelje po Marku sasvim je daleko od ekstatične ushićenosti kojom se odlikuju delovi Besede na gori. Neopiranje zlu i okretanje drugog obraza feministički su falsifikovani dodaci, kojih kod Marka nema. Čitav Isusov život bio je vatrena pobuna. Zato je morao da umre. Samo u sebi bastardizovani ljudi prihvatili su doktrinu kukavičluka, na primer Tolstoj, kome je taj pasus bio temelj njegovog žalosnog pogleda na svet.

Nema dokaza za često slušanu tvrdnju da je Isus bio Jevrejin. Zapravo, mnogo toga govori suprotno. Isus je možda bio Arijevac, ili bar delimično, snažno ispoljavajući nordijski tip. U delu Die historische Persönlichkeit Jesu (Minhen, 1924) nalazimo da je, po sirijskom hrišćanskom propovedniku Efraimu (IV vek n.e.), Isus bio sin jedne danaitske žene, to jest žene rođene u Danu, i oca Latina. Efraim ne vidi ništa nečasno u tome, dodajući: Isus je tako potekao od dva naroda koja su među najvećim i najčuvenijim – naime od Sirijaca sa majčine strane a od Rimljana sa očeve. Efraim uzima da je to opštepriznato.

U središtu Isusove religije bilo je, nesumnjivo, propovedanje ljubavi. Sva teologija je, pre svega, duhovno uzbuđenje koje je uvek blisko povezano s ljubavlju. Niko ne zanemaruje to osećanje, koje stvara duhovni tok između čoveka i čoveka. Kad nemački verski pokret bude hteo da se razvije u narodnu crkvu, moraće da objasni ideal ljubavi prema bližnjem. Takva ljubav mora biti bezuslovno podređena nacionalnoj časti. Nijednoj nemačkoj crkvi neće se dozvoliti nikakvo delovanje koje ne služi, na prvom mestu, sigurnosti naroda. Zato se mi nepokolebljivo protivimo onima koji otvoreno tvrde da su obaveze prema crkvi iznad obaveza prema naciji.

Takav stav, gajen vekovima, ne može se, međutim, prevladati ni zabranama ni naredbama. Država mora samo da se osigura od političkog mešanja Rima i njegovih slugu. Treba reći da rimski sveštenici moraju da se zaklinju pri rukopoloženju, čime se zapravo svesno podstiče na međuversku i klasnu mržnju. Zakletvom on potpisuje slaganje sa aktivnostima koje mogu biti izdajničke prema naciji ako država ne služi rimskim interesima. Ta zakletva glasi ovako:

„Lažne učitelje, odvojene od apostolske stolice, one koji se bune protiv našeg Gospoda i njegovih naslednika, progoniću i boriću se s njima svom svojom snagom.”

Nova nemačka država mora zabraniti takvu zakletvu. Ona mora nametnuti svem sveštenstvu zakletvu usmerenu na očuvanje časti nacije. Ta zakletva mora biti slična zakletvi monarha ili, u nekim slučajevima, zakletvi na ustav. Što se ostalog tiče, glavni zadatak Nemačke koja se budi biće da se potrudi da, u službi mita nacije, stvori nemačku narodnu crkvu. Radićemo dok neki drugi Majstor Ekhart jednog dana ne oslobodi tenzije i otelovi, živi i oblikuje tu nemačku zajednicu duša.

U svim državama je pripadnicima vojske zabranjena partijska politička aktivnost. Mi se s tim slažemo kako bi se održala politička vlast. Ona mora biti instrument celine i ne sme je izjedati politički sukob. Isto mora da važi i za sveštenike svih denominacija. Njihov domen je briga o dušama, to jest duhovno blagostanje. Pojava u parlamentu politički aktivnog vojnika i pastora krajnje je negativan fenomen političkog liberalizma. Italijanska fašistička država već je to shvatila. Konkordatom iz 1929. godine katoličkom sveštenstvu je zabranjena politička aktivnost. Katolički dečački izviđački savezi raspušteni su, da se ne bi dozvolila država u državi. Pošto je to Vatikan odobrio za Italiju, on više u principu ne može da prigovara sprovođenju identičnih mera i u drugim, susednim državama.

Ako se sprovedu Isusove reči: „Daj Bogu Božje, a caru carevo”, onda se u potpunosti mogu izbeći drugi inače neophodni upadi nacionalne države. Državnik koji ima to na umu nikad neće delovati po nekakvim metafizičkim principima verovanja, niti pokretati verske progone. Sukob oko tih svetova ideja i vrednosti moraće zato da se odigrava od čoveka do čoveka, od forme do forme, unutar celokupnog narodnog organizma, tako da politička sredstva moći ne mogu ni na šta da polažu pravo.

U svim ovim razmatranjima verske reforme mora se praviti razlika između duhovnog savetnika i vođe političke države. Ako prvi otkrije unutrašnji pravac jednog novog traganja i pri tom se, u skladu sa svojom prirodom, bori protiv starih koncepata i formi u konstrukciji duševno-duhovnog tela, onda duhovni savetnik nema pravo da zahteva političku, sudsku i vojnu zaštitu države. Bilo je fatalno po istinski verski žar što je rimska crkva, uz pomoć političkih organizacija, svuda težila da osigura svetovnu vlast, usled čega danas ima ogromnu političku moć. Ona je takođe, u mnogim slučajevima, zahvaljujući donacijama država, postala i nezavisna od tih država. Embargom na novac bi se lako postiglo da taj džinovski organizacioni aparat kolabira na mnogim mestima. Njegov položaj političke moći je, na šta se duhovni čuvari žale vekovima, izbrisao savest i razmišljanje. Ista stvar je veoma naškodila i protestantizmu. Taj verski pokret nije hteo da u tom pogledu zaostane za katoličanstvom, pa se slično i ponašao. Posle odvajanja države i organizacija raznih crkava, ta njihova finansijska crta će još dugo opstati. Zato nemačka crkva mora, od samog svog nastanka, biti finansijski nezavisna od države i imati pravo samo da raste, tako da se njenim vernicima ne nanosi šteta kakvu su im nanosile stare crkve. Davaće joj se prostor i zgrade prema broju vernika koje privuče. Ista mera se onda mora primeniti i na druge denominacije. Katolici i protestanti moraju održavati svoje crkve dobrovoljnim prilozima. Moraju podizati fondove molbama, a ne pretnjama. Tako će religija biti održavana po tome koliko je prihvaćena, a ne po svojoj političkoj moći. Samo takvom merom može državnik biti pravičan prema svim stranama. On će odvojiti versku borbu pojedinaca i grupa stanovništva od političke borbe celine.

Nemačka crkva ne može da propoveda dogmatske principe po kojima svako mora da veruje ili će izgubiti večno blaženstvo. Ona će obuhvatati i zajednice koje se čvrsto drže lepih katoličkih običaja, od kojih su mnogi i staronordijskog porekla. Biće zaštićeni i ljudi skloni luteranskim formama verske službe, kao i oni koji možda naginju nekoj trećoj njenoj formi. Ali nemačka crkva će dati jednaka prava i onima koji su generalno raskrstili sa sirijsko-rimskim hrišćanstvom i našli se u jednoj novoj zajednici. Neki od njih će biti u znaku Majstor Ekhartove duhovne moći. Preduslovi navedeni na početku važe za sve članove.

Tako kod utemeljivanja nemačke nacionalne crkve stvar nije u osporavanju bilo kakvih metafizičkih tvrdnji, niti u dokazivanju verodostojnosti legendarnih priča. Stvar je u tome da se stvori jedno visoko osećanje vrednosti, to jest da se pruži mogućnost izbora onim ljudima koji su, i pored raznih verskih i filozofskih ubeđenja, ponovo stekli duboko unutrašnje poverenje u svoj sopstveni tip i borbom došli do herojskog pogleda na život. Ovo obrtanje duha i duše meni izgleda naročito revolucionarno, jer se, kao rezultat toga, shvata da je glavni razlog bivših verskih borbi – razlike u metafizičkim dogmama – nesuštinski. Kako će se one predstavljati postaje stvar pojedinca, a ne totalnosti. Sukobi o odnosu čoveka i boga u Isusu, sukob o ljubavi i milosti, o besmrtnosti duše – to nimalo ne zanima germansko-nemačku versku obnovu, jer je kriterijum za članstvo u toj novoj zajednici priznavanje onih vrednosti koje su stvorene u germanskoj dramskoj umetnosti. One su sadržane i najviše otkrivene u misticizmu Majstora Ekharta. Ali cilj mora biti zajednica, čak i ako nas danas to prepoznavanje toliko prožima da ga više ne možemo ni iskusiti. Čak ni jak pojedinac, i pored sve svoje snage, ne može uvek održavati visinu svojih herojskih trenutaka. Ali svest zajednice moći će da ga uzdigne još više tako da će on povući za sobom i one slabije. Ona će se čvršće uklopiti u novi verski stil budućnosti, kao što je nekad nemačka vojska iz 1914. godine učinila da milioni običnih ljudi čine herojske žrtve i dela.

Posle sramnog Vatikanskog koncila, časni katolici su, ne razumevajući prirodu jednog hiljadugodišnjeg dogmatizma, nastojali da ožive takozvano staro katoličanstvo. Mnogi od tih vernika su bili žestoko proganjani, jer nisu dopuštali da njihova čast bude zgažena. Bizmark nije iskoristio priliku da zaštiti te slobodoumne ljude. Ali sam taj pokret bio je suviše slab da se bori protiv tradicije tolikih vekova. Bizmarkovo ponašanje se žestoko osvetilo. Stare katoličke zajednice osiromašile su zbog nasilne rimske tehnike gušenja sloboda, koju je Vatikan sprovodio zahvaljujući svojoj svetskoj moći. Ta moć u svojoj nemačkoj formi stvorila je popustljivu Partiju centra kao čuvara Njegove Svetosti. „Živela crvena Inkvizicija!”, vikao je jezuita Venis 1875. godine. „Ne sme biti mira među denominacijama!”, odgovarao je Šildvaht, 16. maja 1924. godine, posle svog trijumfa. Tako je prvi stvarni stimulans da se rodi nešto novo iz katoličanstva ostao neuspešan. Ali nema sumnje da hiljade sjajnih Nemaca sad rade kao sveštenici u rimskoj crkvi, a u dubini svoje duše čeznu više od svega za očišćenjem hrišćanstva od sirijskog praznoverja. Oni rade na produbljivanju verskog života, odvajanjem od državnog novca i podsticaja da se bore za političku moć. Svi oni znaju da su propovedi na nemačkom, koje danas mogu da drže svojim sugrađanima, kupljene potocima krvi onih jeretika koje je nekad Rim spaljivao na lomačama ili ih do smrti držao po podzemnim tamnicama. Ti sveštenici će se radovati kad opet budu mogli da drže očišćeno bogosluženje na svetom maternjem jeziku. To će služiti našim ponosnim rasnim vrednostima. Još nije došlo vreme da nemački sveštenici stoje usred gornje kaste, kojom dominira Rim, i traže preoblikovanje duše, glave i udova. Ali to vreme će doći. Oni će morati biti mučenici kao i u prošlosti, međutim nemačka država je dužna da zaštiti te ljude od progona. Neki od njih će, takođe, biti inicirani u nemačku narodnu crkvu.

Isto važi i za one koji su shvatili da je protestantizam prestao da protestuje protiv Rima. Danas se on revno i kratkovido protivi novom, uzdižućem vitalnom životu. Bivši protestantski pobunjenici izgledali su kao da se bore protiv svoje crkve u ime religije. Podržali su Drugi Rajh u ime liberalizma. Borili su se za obnovu u Berliner Tageblattu. To je značilo bankrot duše i crkve u XIX veku, u svim domenima. Uplašivši se tog znaka očite propasti, mlađa generacija je opet pobegla u striktnu crkvenost. Ona sad okoštava, bez nade da može doći do opštih nadzornih pozicija. Danas se i Luteranska crkva opet komeša. Naravno da zvone zvona na uzbunu protiv inovatora koji se bude. Luteranski književnici i fariseji danas sazivaju, vođeni nagonom za samoodržanjem, kongrese isto kao što Rim ima svoje koncila. Ali ovaj put se oni ne suočavaju sa liberalizirajućim fenomenom raspada, već sa punokrvnim mitom supstancijalnog sadržaja. Taj mit ima centar, oko kojeg se sve formira i oblikuje. U celoj Nemačkoj danas postoje začeci tog novog buđenja. Novi nemački Rajh moraće i njih da zaštiti u predstojećim progonima.

Nemačke verske zajednice su još u fazi teorijskog početka; praktični pokušaji se ne podstiču. Ali kako god se oni razvijali, njihovo istraživanje nordijske verske istorije ipak će formirati jedan kvasac, koji će prožeti bivše katoličke i luteranske komponente nemačke crkve. Umesto starozavetnih priča o svodnicima i trgovcima stokom pojaviće se nordijske sage i legende, ispočetka jednostavno pričane, a kasnije predstavljane simbolima. Ne san o mržnji i ubilačkom mesijanstvu, već san o časti i slobodi, mora se izazvati nordijskim, germanskim sagama – od Odina, preko starih narodnih priča, do Ekharta i Valtera fon der Fogelvajdea. Na jednoj genijalnoj ruci biće da probere iz duhovnih naslaga milenijuma do sada zanemarivane bisere nemačkog duha i organski ih poveže. Ono što je vremensko, rimski i jevrejski uslovljeno, danas izgleda jasnije nego ikad; ali tim jasnije se čuje i stvarni puls naših narodnih priča. Čujemo u sebi priče Ekharta i Lutera. Zrelijim učenicima će se otkriti i živa slika verskog traganja iz Irana, Indije i Helade, strana ali ipak istovremeno i bliska. Dati rasnoj duši formu u vidu nemačke crkve, obeležene narodnim mitom – to je po meni najveći zadatak našeg vremena. Isto kao što je rimski mit da papa predstavlja boga obuhvatao vrlo različite narode i protivne pravce i vezivao ih, tako će i mit krvi, kad se jednom shvati, vezivati kao magnet sve ličnosti i verske zajednice, bez obzira na njihovu različitost, u jednoj jasnoj strukturi, povezanoj sa centrom. Tako se jedan aranžman koji stvara život transformiše u narodnu totalnost. Predstojeći život će onda sam objašnjavati i određivati individualne detalje svoje strukture. Danas ih niko ne može predvideti.

Te delove narodne crkve država mora svim sredstvima braniti od progona; u drugim pogledima ona se mora oslanjati na sopstvene resurse. Te crkve moraju biti tačke kristalizacije. Novac će im se dodeljivati u skladu sa njihovom veličinom i važnošću. Njihove zajednice će omogućiti direktno podučavanje, bez ikakvog nasilnog mešanja u protestantizam ili u rimsku crkvu. Doći će do duhovne revolucije, koja će delovati kao dubok udisaj. Teški okovi sirijsko-rimske dominacije ne mogu više da stežu one koji čeznu za čašću i slobodom. Rimska kurva i starozavetni nadzornik postepeno će gubiti svoju moć nad individualnim ličnostima, a samim tim i nad političkim aktivnostima. Stvoriće se prvi preduslovi za jedan verski, ali i za kulturni i državni životni stil.

Nova nemačka rasna crkva promeniće rimski obred. Ona neće propovedati o robovima, žrtvenim jarcima i jagnjetu božjem. Zaboraviće na tvrdnju da je Petar osnovao rimsku crkvu. Neće više pričati o ispunjenju Starog zaveta, oproštajnicama ili čudesnim moćima. Nužna posledica toga će biti i odgovarajuća promena spoljnih obreda. Ići ćemo ruku pod ruku s velikom književnošću Prosvećenosti, koju treba da šire duhovni poglavari nemačke crkve po svojim postojećim zajednicama. Iz tog novog unutrašnjeg stava prema liku Isusa proističe i jedna nužna, mada naizgled samo spoljašnja promena: zamena raspeća koja predstavljaju Isusove muke po crkvama i seoskim putevima. Raspeće je alegorija učenja o žrtvenom jagnjetu i predočava nam slom svih snaga. Tom strašnom predstavom bola crkva nas iznutra pritiska i čini poniznim, što joj dobro služi u njenoj težnji ka moći. Doduše, predstave germanskih vitezova i bogova sačuvane su u likovima sv. Đorđa, sv. Martina, sv. Osvalda, ali su oni do sada imali podređenu ulogu. Crkva u severnoj Evropi još se nije svela na ljubljenje krvavih gnojavih rana na raspetoj Hristovoj figuri, na šta rimska crkva podstiče mnoge svoje vernike u Južnoj Americi. Nema sumnje da je figura žalosnog raspetog Hrista postala sredstvo kojim Rim vlada dušama svojih sledbenika.

U objektima koji su joj dodeljeni, nemačka crkva će postepeno predstavljati heroje u njihovom najvišem smislu, tako da siloviti poučni duh zauzme mesto raspeća. Skoro svi slikari Evrope lišili su lice i figuru Isusa svih jevrejskih rasnih karakteristika. Međutim, zbog učenja o jagnjetu božjem, Isus je morao da se slika kao Spasitelj svih ljudi. Svi veliki umetnici nordijskog zapada prikazivali su Isusa kao Arijevca, tankog, visokog, plavog, visokih obrva i duge glave. Čak ni veliki umetnici juga nisu prikazivali spasitelja povijenog nosa ili ravnih tabana. I na Raspeću Matijasa Grinevalda, Isus je plav i tanak. Sa grudi Sikstinske Madone plavi Isus gleda zaista herojski na svet, isto kao i plavi anđeli iznad njega. Naše buduće obećanje života ne priznaje bičevanje kao ideal. Stvarno raspeće se ne može, kako je već objašnjeno, danas ni slikati, ni vajati, ni opevati. Celokupna nemačka umetnička zajednica, koja inače živi vegetativnim životom, tek je nedavno postavljena za čuvare nemačke duše. Crkve i zajednice nemačke crkve postaraće se da se na starim svetim mestima hodočašća bastardi umetnički proizvodi baroknog perioda, koje su odobrili jezuiti, zamene slikama i statuama koje odgovaraju našoj crkvi. Mi ćemo prikazati jednog arijevskog Isusa kao životonosca, koji se pojavljuje zajedno s bogom sa kopljem. Biće i drugih slika; neke će prikazivati izreke Majstora Ekharta i drugih nemačkih propovednika. Lađe i oltari Nemačke narodne crkve odražavaće naš sopstveni stil, bez tankih kalajnih oreola, gipsanih venaca i sveg onog jezuitski nadahnutog smeća baroka i rokokoa. Ovde čeka zadatak nemačke arhitekte, koji na hiljade čeznu za pravom arhitekturom, umorni od građenja trgovačkih zgrada i bankovnih palata, tragajući za svojim pravcem. Što se tiče muzike, naša se nameće sama po sebi. U Bahu i Gliku, u Mocartu, Hendlu i Betovenu, uspostavljen je herojski karakter. On se može opet pojaviti iz crkvene versifikacije. Muzika je danas besciljna i prazna; i tu ima mnogo posla. Prvo će se iz crkvenih pesmarica izbaciti pesme posvećene Jahveu.

Budućnost našeg života tako će zavisiti od unutrašnjeg povlačenja iz stvari koje su verske i metafizičke. Iz jednog centra će se izlivati sve ono što čini dušu propovednika i državnika jednako plodnim kao što je to fantazija današnjih ekscentričnih, dakle skoro ludih, umetnika i filozofa.

Danas se po nemačkim gradovima s radošću primećuje da se svuda podižu spomenici i statue junaka. Nemački vojnici s fronta, sa gvozdenim šlemovima, otkrivaju tip. Napisi na spomenicima govore njihova imena, a cveće i venci svedoče o ljubavi s kojom se čuva uspomena na umrle. Ipak smo mi sami sve iskusili. Još žive milioni ljudi koji su lično poznavali one koji su se žrtvovali u Svetskom ratu i sećaju ih se s tugom. Tih koji su poznavali individualnu ljudskost poginulih ličnosti biće sve manje. Ono što je bilo tipično za strašno, a ipak značajno vreme od 1914. do 1918. godine postaće jače i nasilnije. Generacija koja dolazi videće u spomeniku na Svetski rat sveti simbol mučeništva za novu veru. Slično se dešava po svim evropskim zemljama. Grobovi neznanih junaka u Francuskoj, Italiji i Engleskoj često su bili puka paradna mesta. Pa ipak su oni istovremeno za milione postali mistični centri analogni ratnim spomenicima neporaženim nemačkim vojnicima. Čitavo mnoštvo francuskih klerikalnih novina zabrinuto zove to novo poštovanje nehrišćanskim, plašeći se, ne bez razloga, da bi neznani vojnici mogli smeniti svece. Nepogrešiva crkva je nekad spalila Jovanku Orleanku, a onda od nje napravila sveticu. Ona će uskoro položiti pravo i na neznanog junaka i od njega učiniti katolika. Svetom vodicom crkva će falsifikovati značenje jedne duhovne revolucije, koju ona danas oseća tačno onako kako je osećala i svaku drugu zaista narodnu manifestaciju. Ona je to već učinila 1870–1871. godine, kad je takođe nastupilo doba poštovanja heroja. Ako se Nemačka stvarno probudi i nedeljom se sela budu okupljala ne oko Marijinih stubova, već oko statua nemačkih sivomaslinastih vojnika, onda je krstaški rat protiv te nove paganske prakse siguran isto kao što je siguran krst na crkvenom tornju.

Crkva je svakog ubijenog misionara proglasila mučenikom i svecem. Čak i kad je Emeram, koga hrišćanska tradicija predstavlja kao Jevrejina, silovao kći bavarskog vojvode i zato bio ubijen, nepogrešiva crkva je proglasila taj nečasni kraj smrću za veru. Danas je Emeram svetac kojem se upućuju molitve u pobožnom Regensburgu. Zato je dužnost nemačke generacije koja dolazi da s poštovanjem spominje samo imena onih koji su se u silnim nevoljama borili za veličinu i čast nemačkog naroda. Poštovaćemo ih zbog onoga što jesu – mučenici narodne vere. Tu, u tom uglu duše, živi nada da će narodi Evrope jednog dana prepoznati prirodu sadašnje strašne katastrofe. Nadamo se da će oni prepoznati i narodnog Vođu koji uskoro dolazi. Nadamo se i da će oni prepoznati ono što je najdragocenije – ljudsku krv svoje nacije. Nadamo se da će oni posvuda postati svesni da samo primena ovog poslednjeg principa može biti konačno rešenje. Ono nije u slušanju bilo kakvog hrišćanstva ili liberalnog pacifizma. Istina je da oni danas imaju veliku moć da vladaju dušama. Ali daleko je više ima duh.

I danas važe reči rimskog legata Aleksandra:

„Mi Rimljani osiguraćemo da vi Nordijci ubijate jedni druge i gušite se u sopstvenoj krvi.”

Bilo je to pre 400 godina. Luter je izgubio rat, rekao je ponosno Benedikt XV jevrejskom istoričaru Emilu Ludvigu. Masonska humanost, sa svojim lažnim, ćiftinskim pacifizmom, ne može biti osnova za stvarnu volju. Ona ne može obezbediti mir, jer je motiviše kapitalizam. Samo priznavanje časti i u prijatelju i u neprijatelju, i u nepoznatom vojniku napolju, i u mrtvim neporaženim vojnicima u sivomaslinastoj uniformi kod kuće – to je ono seme koje je danas zajedničko najboljim elementima svih za život još sposobnih naroda. To seme je počelo svuda da klija. Da li će ono izrasti stvar je budućnosti. Ali jedno je jasno već danas. Unutrašnji čovek časti sazreće tek kad se oslobodi od korova koji oko njega divlje buja. Sve degenerativne sile rade iz petnih žila kako bi sprečile da ti mučenici za narodnu čast ne postanu simbol života jednoj lepšoj nemačkoj budućnosti. U ime svetskog mira i takozvane hrišćanske poniznosti oni seju neslogu. Lažnim pacifizmom pokušavaju da ubiju stvarnu, časti svesnu ljubav prema miru.

U jednoj od prošlih epoha smatralo se grehom da katolik digne ruku na drugog katolika. Kasnije se smatralo prirodnim da se monarsi protive republikancima. U XIX veku se tražilo da milioni radnika ne nose oružje u ime države protiv klasnih drugova iz drugog naroda. Poštovanje prema vojniku koji se borio za čast svog naroda je nešto novo; to osećanje prati jednu novu epohu. Ta nova religija narodne časti će probuditi nordijskoevropsku svest. Nju neće probuditi obični trgovački interesi, za kojima bastardni Panevropljani danas torbare. Jednog dana će se ona suprotstaviti zajedničkom frontu crnog juga i sirijskih parazita. Tu se Nemci moraju vratiti svojoj veličanstvenoj baštini misticizma kako bi opet mogli da pobede i dožive veličinu duše jednog Majstora Ekharta, te tako i taj čovek i sivomaslinasti junak pod gvozdenim šlemom postanu za nas jedno isto iskustvo i mit. Tad se otvara put za stvaranje nemačke narodne religije budućnosti za jednu stvarnu nemačku crkvu i za ujedinjenu nemačku narodnu kulturu.

U odnosu na to moramo procenjivati značenje i delovanje ljubavi. Kao što smo zaključili u prvoj knjizi, ljubav ne znači snagu koja stvara tip. More se voleti samo pojedinac, rekao je Gete. Ljubav je u službi druge vrednosti, humanizma. Od te oslabljujuće ideje ljubavi i humanizma korist imaju Rimska crkva i visoke finansije, mada oni poriču tu činjenicu. Te sile usmerene su na potčinjavanje duše. Mi ćemo se s tim vrednostima suočiti iskreno. Svesno ćemo postaviti ljubav ispod moći časti koja stvara tip. Ljubav naročito kvari karakter uspravnih, istinitih i jakih ljudi. Umesto ljubavi koja potčinjava čoveka mi ćemo formulisati novu ljubav, ljubav prema časti. Sad dolazi ono najvažnije. Nemačka narodna crkva dobrovoljno će se graditi na ideji nacionalne i lične časti. Nju će automatski prihvatati samo oni koji su, bez obzira na to kojoj crkvi pripadali, spolja uglavnom nordijski uslovljeni. Isto se danas primećuje i kod verskog preporoda. Požrtvovana ljubav bi, u ovom slučaju, mogla biti od pomoći kultivisanoj aristokratiji duše, ali i u službi preobražaja nemačkog naroda, do kojeg inače nikad ne bi došlo.

Sad takođe možemo sa sigurnošću reći da je ljubav Isusa Hrista ljubav onoga koji je svestan aristokratičnosti svoje duše i svoje jake ličnosti. Isus se žrtvovao kao gospodar, a ne kao sluga. I njegov veliki oponašatelj, Majstor Ekhart, počeo je od plemenitosti duše i stavio svoju ljubav u službu te vrednosti. Ona je takođe bila jaka, svesna i sasvim nesentimentalna. Ta ljubav nije služila u mucavom strahu, kako je to tražio Ignacije. Nije služila sistemu duševnog ropstva i rasnog uništenja. Služila je isključivo slobodi svesnoj časti. Majstor Ekhart je vrlo dobro znao šta radi kad je malo pre svoje smrti napisao (Protiv papstva koje je ustoličio đavo u Rimu, 1645):

„Te tri reči, slobodni hrišćanski Nemac, za papu i rimski dvor su ništa drugo do sam otrov, smrt, đavo i pakao. Oni ne mogu ni da ih podnesu ni da ih čuju. Ali ništa drugo neće biti osim toga, to je sigurno.”

Može se reći nešto o suštini Tevtona analizom njihove vernosti. Naravno da ne pričamo o leševskoj vernosti Lojole, već vernosti samoizabranima od Gospoda. U stvari su u istoriji mnogi Tevtoni birali strane gospodare i služili im verno kao vojnici, filozofi, crkveni učitelji. Danas mi te ljude ne zovemo vernim, već dezerterima. Veran je samo onaj koji je veran sopstvenoj slobodi. Mnogi su u stanju da budu takvi u još neokoštaloj crkvi, mada se skoro svim velikanima među njima pretilo robijom, otrovom i kamom. Od jezuitske vladavine nijedan Nordijac ne može svesno biti istovremeno i German i sledbenik Lojole. Ovo je iznad svega: biti dosledan samom sebi (Šekspir, Hamlet) i vredi samo ono što treba da dovede do unutrašnjeg i spoljašnjeg nemačkog preporoda. Poštovanje prema samom sebi, kakvo je Gete zahtevao, i biti jedno sa samim sobom, kako je učio i živeo Majstor Ekhart – to su ideje časti i slobode, vernosti i potvrde. Čast se ispoljava u vernosti samom sebi i svojoj rasi.

Mislim da tačno znam koje će se verske borbe inkorporisati kao centralne ideje nemačke nacionalne crkve. Mislim i da znam još nešto. Stotine hiljada njih su decenijama težili da se objavi buđenje jednog zaista novog osećanja života. Mnogi su umorni od starog, tupog misticizma i žele da izađu iz individualnog iskustva u zajednicu. Stare forme se nikad u svetskoj istoriji nisu obnavljale pomeranjem sadržaja i forme jedne suštine u drugi, već postojeći fenomen. Oboje moraju biti premošćeni vidljivom sintezom.

Vrlo je korisno poslednje delo Hjustona Stjuarta Čembrlena. Ta knjiga, God and Man (Bog i čovek), jasno kaže šta se dešava. U njoj se traga za direktnim načinom da se izrazi ličnost Hrista. Herder je jednom tražio da religija posvećena Isusu postane religija Isusa. I Čembrlen je težio tome. Sasvim slobodan čovek, koji je u sebi sabrao celokupnu kulturu našeg vremena, ispoljio je dubok osećaj za nadljudsku jedinstvenost Hrista. Predstavio je Isusa onakvog kakav je on nekad izgledao i bio – kao posrednika između čoveka i boga.

Da bi se našao put povratka njemu, mora se voditi velika duhovna borba. Mi ne želimo da se gušimo od neistina i da tako bedno završimo. Moramo odbaciti strane proroke. Moramo prihvatiti one ruke koje služe uzdizanju najlepših osobina germanske duše. Kao što moramo prevladati mit o rimskom predstavniku božjem, tako moramo prevladati i mit o doslovnoj svetosti u protestantizmu. U mitu o narodnoj duši i časti je novo središte, koje povezuje i oblikuje. Služiti njemu dužnost je naše generacije. Tek neka kasnija generacija zasnovaće novu spasonosnu zajednicu.

Državnik nemačke budućnosti mora biti vrlo oprezan u pogledu verskih trvenja svog naroda. On se mora, ako je moguće, suzdržavati od bilo kakvog ličnog mešanja u te sporove. I prema školstvu je potreban sasvim drugačiji, pozitivno razgraničen, jasno svrhovit i vrlo reprezentativan pristup. Prvi zadatak obrazovanja nije da prenosi tehničko znanje, već da formira karakter. Ono mora jačati rasne vrednosti kakve su nekad dremale u germanskoj suštini. Te vrednosti se moraju pažljivo gajiti. Nacionalna država mora imati apsolutnu i beskompromisnu kontrolu nad školama. Škole koje kontroliše država moraju odgajati u tlu ukorenjene građane države. Građanstvo mora biti svesno za šta se bori u životu. Ono mora razumeti sveukupnost vrednosti koje su njihove, nezavisno od bilo kakvih individualnih crta.

Enormni i jedinstveni intelektualni haos današnjeg života posledica je neobuzdane borbe desetina sistema mišljenja za prevlast. Jedan od njih je i beskrvni humanistički sistem koji zuri nazad u prošlost. Njegovo sistematsko školovanje memorije ugušilo je stvarni polet života. Realistička škola poštuje duh vremena liberalističke tehnologije. Odnedavno ona sve jače pokušava da pomogne crkvi da vrati Rimu nadzor nad školama.

Kod nas postoji puno tipova škola, čiji su sistemi utemeljeni na najvišim različitim vrednostima. Postoje verske škole koje, sasvim ozbiljno, i dalje hoće da uče geografiji i matematici na osnovu svojih starozavetnih objava, mada moraju besno da priznaju kako je lažna njihova verska predstava o Jahveu, njihova ideja stvaranja ni iz čega i priča o Nojevoj barci. Čuvenih 6000 godina od stvaranja sveta pobija večnost univerzuma. Mi sad znamo da su za formiranje zemlje bili potrebni milioni godina. Ostvarenje principa slobodnog istraživanja koštalo nas je najbolje krvi Evrope, a ipak danas rimska crkva i dalje propoveda protiv takve slobode istraživanja. Rimska crkva i dalje uči mnogim stvarima koje je razum već prevazišao; ona se i dalje drži tih večnih istina uprkos prirodnoj nauci koja govori suprotno. To dokazuje samo jedno. Deo je nordijskog karaktera da traga za istinom ili znanjem koje upravlja akcijom. Uz to, mi iznutra odbacujemo dogmatske sisteme koji su nam neprijateljski. Mnoštvo rimskih crkvenih naučnika ide samo za jednim ciljem, naime da stave prirodnu nauku, u stvari svu nauku, u službu starih praznoverja, koja je Kopernik srušio jednom za svagda. Tako je jezuita Hamerštajn tvrdio da crkva ima potpuno pravo što ne dopušta da se u prirodnoj istoriji koristi koncept rase. On je učio da istorija ne potiče od plemenskih starešina, jer bi tako propala objavljena teorija o naslednom grehu (Kirche und Staat, str. 131). Stara priča o Adamu i Evi tako je otvoreno uzdignuta na nivo mere sveg istraživanja! Nedavno je papa Pije XI izričito objavio, početkom 1930. godine, u jednoj enciklici koja se poklapala sa Vatikanskim Koncilom, da čovek ima zdrav razum samo da bi dokazao istinu vere koja je jednom zauvek data. Crkva je logična samo kad se suprotstavlja akademskoj slobodi. Ona priznaje samo onu predstavu o svetskoj uzročnosti i ljudskoj suštini koju je stvorila doktrina objave.

Stav rimske crkve najjasnije se vidi iz toga kakvoj istoriji ona uči, jer istorija, više od ijedne druge procene, nije aranžiranje činjenica. Rimska istorija negira sve svoje falsifikate. Po sebi je očigledno da rimska crkva osuđuje svaki realni istorijski nacionalizam. To je i logično jer je zloupotreba i pogrešna upotreba istorije sredstvo za postizanje izvesnih ciljeva.

Katoličkim učiteljima svih zemalja očigledno je po sebi da je Luter bio degenerisana hulja. Kanizije zna za odvratnu raskalašnost koju je Luter dozvolio. Evangelistički vernici postali su okuženi ljudi. Jezuitsko delo IMAGO PRIMI SAECVLI proglašava Lutera svetskim čudovištem i neizlečivom kugom. Papa Urban VIII zove ga bednim čudovištem. Tako to traje sve do danas. Sasvim je pogrešno prosto glasno jadikovati zbog toga, ne shvatajući da je u njenoj srži rimski sistem.

„Stvari stoje žalosno po nauku koja nema da ponudi ništa drugo do večno traganje za istinom.”

Ta zaista uzvišena rečenica insbruškog profesora Jozefa Donata (za dalje detalje videti Hensbrik, Jezuitski red) otkriva najveće dubine jednog anti-evropskog duhovnog sveta, protiv kojeg se sve što je bilo istinito i veliko borilo i krvarilo.

Stari zavet i njegove naučne istine pokazali su se lažnim. Sastavljene od strane predstavnika rimske istorije, te „istine“ su po opštem mišljenju sasvim istrošene, do te mere da ih danas, kao laži, može raskrinkati svaki student druge godine. Trajna dominacija rimskih doktrinalnih principa pokazuje kako čoveka malo određuje sam uvid, i koliko jako mogu uticati volja, instinkt i moć imaginacije. Rimski sistem okreće se svim silama protiv tih kvaliteta ljudske duše. Jezuitski red je provereno oruđe za teranje anksioznog jastva u njegovu službu pomoću imaginativne moći. Taj red zaslepljuje budućnost stvarima koje, obično, svaki častan čovek može sam da otkrije. Ceo aparat rimske crkve nastoji, od kolevke do groba, da zavlada našim imaginativnim moćima, ne dopuštajući pri tom nikakav predah. On koristi magiju sakramenata. Širi svoj uticaj stvaranjem formi koje zbunjuju čula. U tu svrhu koristi i moć ispovesti.

Do sada se samo liberalizam, sa svojim rastakajućim delovanjem, suprotstavio tom zatvorenom sistemu. Liberalizam je jedna nesrećna posledica naučnog proboja nordijske duše, od Rodžera Bekona preko Leonarda i Galilea do Kopernika. Ali izvan zahteva za slobodom istraživanja, liberalizam se nije probio do pozitivne srži. U krajnjoj instanci, principi su određivali koliko slobode u podučavanju treba dozvoliti u liberalnoj eri. Ona je učila dogmi da je svako u osnovi isti i drži da su sve klase barijere koje ometaju razvoj.

Nauka bez preduslova danas se bliži tragičnom kraju. Ona je sama stvorila najnezdravije preduslove za naše rasno propadanje. Tumačenjem da je svetska istorija zacrtana već na početku kao rasna istorija, danas se napušta ta deklamujuća doktrina humanizma. Ideja nemačke obnove sukobljava se s onim što je rimsko i što je liberalno, kao jedan jasno svestan, zaseban zahtev. Ona negira prividno znanje, koje je bez preduslova. Ona se bori protiv prizivanja imaginativne moći koja stvara histeriju. Ona svesno priznaje duhovnu i rasno uslovljenu volju. Ona zahteva preispitivanje prošlosti i sadašnjosti u skladu sa procenom te jedine volje koja stvara kulturu. Moramo se pitati da li je volja jačana ili slabljena kroz istorijske događaje ili ličnosti. Mi se danas više ne pitamo da li su Adamovi nasledni gresi bili uslovljeni znanjem. Ne ispitujemo da li je veličina Fridriha Velikog izmerena u istoriji, već da li su on i njegova dela bili miljokazi na putu ka nemačkoj veličini. Naša današnja generacija, suočavajući se sasvim iskreno sa činjenicama, zahteva jedno novo preispitivanje prošlosti. Moramo preispitati i političku i kulturnu istoriju. Otuda i odbacivanje do sada uobičajene slobode podučavanja, neograničene za sve profesije i u svim pravcima. Sloboda istraživanja naravno ostaje jedna nezamenjiva tekovina u borbi protiv Sirije i Rima u svim domenima. Ne sme se prećutkivati istorija, pa ni slabosti naših velikana. Ono što se diže iznad i iza, ono večno, ono mitsko, mora se osetiti i oblikovati istraživačkom dušom. Onda će se pojaviti novi niz duhova iz Odina, Zigfrida, Vidukinda, Fridriha II, Hoenštaufovaca, Ekharta, Valtera fon der Fogelvajdea, Lutera, Fridriha Velikog, Baha, Getea, Betovena, Šopenhauera, Bizmarka i njihovih germanskih pandana. Daleko su od te duhovno-rasne linije nemačkog duševnog razvoja Institoris, Kanizije, Rikardo, Marks, Lasker i Ratenau. Tom novom preispitivanju treba da služe škole u nastupajućem Nemačkom Rajhu. To je njihov najplemenitiji, ako ne i jedini zadatak u predstojećim decenijama. Moramo raditi dok to preispitivanje ne postane normalna stvar svim Nemcima. Ali škole i dalje čekaju jednog velikog učitelja nemačke istorije, volje okrenute nemačkoj budućnosti. On će doći kad Mit postane život.

Ako Nemačka, generalno, neprijateljski gleda na istorijsku ulogu onog rimskog i jevrejski-liberalnog, onda se u skladu s tim moraju preispitati i stavovi prema pojedinim velikim ljudima. Tu, u zaštiti velikih Nemaca, leži najvažnije pravo narodne države da upada u školski sistem. S tim se mora biti načisto. Rimski ideološki sistem naglašava ono što je izvan svih narodnih vrednosti. Nordijski sistem mora da sagledava velika otelovljenja nacije, genijalne ljude, u sasvim naročitom svetlu. To će primetno doticati samo one koji su otuđeni od naših duhovnih zapovesti. Jezuitski pisac Majer predstavlja Imanuela Kanta, nesumnjivo najuzvišenijeg učitelja ideje dužnosti, kao izvor moralnog i verskog kvarenja države i društva. Njegov kolega iz Jezuitskog reda, H. Hofman, objavljuje da Kant ni na koji način nije ustanovio pravu nauku. Smešno je čuti takve stvari od predstavnika jednog pogleda na svet koji je gušio nauku gde god je to mogao. Još je dosledniji jezuita S. Kemf, koji propoveda da je Kant skršio poverenje u naš kapacitet za razmišljanje. Sasvim jasan je i istaknuti jezuita S. Peš, koji je tako drzak da poredi Kanta sa kužnim dahom koji je otrovao ceo život nacije, te da je njegova misao prevara. Jezuita Katrijen je naglasio da Kantovo učenje o moralu podriva temelje svakog moralnog poretka. Jezuita Brors je pokušao da ubedi Nemce da je malo ko toliko naškodio našoj otadžbini kao Kant. Po Peteru Đuru, koga poštuju svi zaluđeni katolici, Kantov vrli junak je puki moralni nihilista. Đur je tvrdio da se sistematičnim misaonim radom mora razvejati Kantova magija i uništiti pogled na svet tog odbojnog oronulog starca iz Kenigsberga.

Rimski crkveni pisci vide u Martinu Luteru mrlju na licu Nemačke, epikurejsku svinju i zloglasnog apostatu. Zvali su ga i prljavom krmačom, silovateljem redovnica i svinjskom njuškom (Veter, S. J.). To bi još moglo i da se podnese s obzirom na sukob u crkvi, ali je poražavajuće što, sve do danas, vodeći crkveni pisci blate i Getea.

Mašler, istaknuti jezuita, grmi protiv Geteove paganske bezbožne književnosti i preporučuje da se nacionalno obrazovanje okrene protiv takozvanih velikih klasičara. Jezuita Dos besan je što zna da ne bi bilo nikakve kulture da narod ne poznaje Getea i Šilera, i kaže da treba strgnuti masku sa tih i mnogih drugih idola i tako ih uništiti.

Najbešnji od svih je najveći umetnički kritičar jezuitskog reda, Švajcarac Baumgarten, koji je objavio dva jadna pamfleta protiv nemačke književnosti. Taj gospodin smatra Šilera prosjačkim literatom koji kopa po škakljivom istorijskom materijalu kako bi popunio svoju Reviju i tako zaradio nešto. Getea ti pamfleti predstavljaju kao jednog sasvim osrednjeg sakupljača odlomaka. Jedino što je Baumgarten shvatio od Fausta je to da se sve njegove misli i težnje vrte oko Grethen i Helene.

„Geteova ostala poezija usmerena je na slavljenje najobičnijih zemaljskih poriva... Luckaste pozorišne avanture.....čulno traganje za zadovoljstvom tog egoističnog poluboga, tog tajnovitog duha opasnog po religiju i moral.“

Zato jezuiti smatraju da treba ograničiti promet Geteovih spisa.

„Škole ne smeju učestvovati u kultu Getea. Umesto što se on beskrajno veliča, treba omladini otvoreno reći kako je Gete bedan kao čovek, i kako je nemoralan i površan njegov pogled na svet...“

(Baumgarten)

Ni omladina ni ostali neće više smatrati Vertera, Vilhelma Majstera i Fausta tipovima stvarnog nemačkog duha, već poetskim oblicima jednog moralno vrlo degenerisanog vremena. Tako, uskogrudo koliko i degenerisano, najveća kulturna snaga postaje, u jezuitskim rukama, jednokratni telal bednog zaseoka. Zapravo je za jezuitu Dila čitav Vajmar jedna baruština.

Cela ta borba usmerena je instinktivno, svesno i nedvosmisleno, vekovima obuke i planski, protiv velikih, s tipom povezanih ličnosti jednog naroda, kako bi u njemu ugasila zvezde vodilje njegovog života, kako bi ga lišila njegovih ideala i kako bi zaprečila tok njegove organske životne snage. Reči jezuitskog generala Nikla iz XVII veka, da je nacionalni duh stran, zao i kužan vetar danas su osnovno ubeđenje ne samo jezuitizma već rimske crkve uopšte. Ni suočeni sa nacionalnim buđenjem oni nisu uvek u stanju da ga prozru.

U cirkularnom pismu koje je uputio celom svom redu, 16. novembra 1656. godine, nekoliko godina posle Tridesetogodišnjeg rata, objavio je:

„Nacionalni duh je zakleti i najljući neprijatelj našeg društva. Treba da ga se klonimo svom svojom dušom, svim srcem... da se taj kužni duh sasvim progna. Trebalo bi to da ostvarujete preklinjanjem i opomenama.“

Krajem XIX veka je čuveni rimski katolički pisac, Katrein, izjavio da je:

„(...) princip nacionalnosti jedan od najsramotnijih fenomena našeg vremena.“

U Godinama spasa, 1920–1928, kardinal Faulhaber je proglašavao nemački nacionalizam za najveću jeres. S tim se složio katolički kongres u Konstanci 1923. godine, kao i sva rimska i nemačka štampa. Minhenski klerik dr Moenius je, u ime svojih pretpostavljenih, sažeo to gledište u jednoj jedinoj rečenici:

„Katoličanstvo lomi kičmu svakom nacionalizmu.“

Danas se sa tim silama raspada suočavaju nepogrešive moći duše, tako da se mogu preduzeti i koraci za prevazilaženje tog rasnog haosa. Ne smemo nikad, ni za trenutak, zaboraviti da je sve, baš sve što razumemo pod narodnom civilizacijom u najširem smislu, moralo da se otme od tih sila viševekovnom borbom. Sasvim je razumljiva uzbuna koju dižu oni što stvaraju rasni haos i njihove organizacije. Ja pričam sve, do korena, na maternjem jeziku.

U jezuitskim pravilima čitamo:

„Ne sme se nikad dozvoliti upotreba maternjeg jezika ni u čemu što se tiče vođenja škola...“

Kad god bi osetio to najfinije komešanje narodne duše, Rim mu se suprotstavljao brutalno kad je imao moć, a naizgled popustljivo i tolerantno kad se osećao slabim. Kad je Rim kasnije morao da smanji svoje zahteve, red je pokušao, 1830. godine, da eliminiše bar poeziju (!), i to u vreme kad su nemački klasici još uvek živeli a Gete bio blizu groba. Godine 1832, posle 250 godina, raspored jezuitskih studija dozvolio je učenje maternjeg jezika, ali ograničeno, da latinski ne bi bilo sasvim istisnut. Međutim, na ovom mestu moramo primetiti da, kako to kaže Hensbrik, poslednje zvanično izdanje Statuta (Firenca 1892) takođe sadrži prvobitni raspored studija, što znači da nisu primenjena poboljšanja iz 1832; dakle, zvanično, pravilo iz 1599. godine i dalje pravno postoji. Konkordati, školski zakoni Rajha itd., tako su predodređeni da transformišu nemački školski sistem u centar za ukrštanje i stapanje rasa. Istaknutom jezuiti Đuru izmaklo je sledeće:

„Ovo ostaje trajan princip: praktikovanje maternjeg jezika se ne preporučuje. Od njega ne sme da se pravi poseban školski predmet....“

Iz ovih primera se vidi da se mora beskompromisno odlučivati po pitanju škola. I pored tolerancije prema raznim formama vere, nijedan nemački državnik nema pravo da preda obrazovanje omladine crkvi. Posledica te kapitulacije bila bi u početku oprezno, pa onda sve jače blaćenje velikih ličnosti nemačkog naroda, odnosno omalovažavanje kreatora naše kulture, bar onih koji nisu bili u službi crkve. To što protestantizam podržava katoličke obrazovne zahteve pokazuje da on, gledajući samo sopstveni domen, nije svestan opasnosti koju ti zahtevi predstavljaju po celu Nemačku. Luteranstvo se slepo zalagalo za katoličke crkvene interese protiv onoga što je nemačko.

Čovek je po sebi ništa. On je ličnost samo utoliko što je intelektualno i duhovno uklopljen u organski predački niz hiljada generacija. Jačati i potvrđivati tu svest i otuda kultivisati volju kako bi se omogućilo drugima da naslede proživljene vrednosti, da se bore za celinu – to su zadaci države. Samo ako idemo za tom verom, možemo obrazovati prave građane. Dati metafizički temelj našim iskonskim osećanjima, tešiti one koji pogreše i jačati dušu – to moraju biti zadaci klerika. Za taj zadatak potrebna je najviša humanost. On je toliko zahtevan da može ispuniti život i najveće ličnosti. Propovednike svake denominacije često vodi želja da nametnu svoje ideje iznad celine, ali to ih ne treba izlagati iskušenju da utiču na ukupnu viziju naroda. To treba da je još manje slučaj ako među njima ima predstavnika onih sistema koji uglavnom ocrnjuju nemačke velikane.

Svi drugi školski sporovi i problemi, koliko god bili važni, mogu se ovde zanemariti. Valja ukratko reći samo ovo: današnje sporenje o školi ima isti uzrok kao i politički konflikti. Pred sobom više nemamo sliku onoga što je nemačko. Proizvod svih starih partija ne bi dakle nikad mogla biti jedna nemačka škola, već samo nekreativni kompromis između katoličanstva, protestantizma i jevrejštine, koji bi mogao stvoriti razdor u narodu.

Sukob oko škola sigurno je, najjasnije od svega, otkrio potpuni kolaps našeg vremena. On je istovremeno pokazao i koliko je opravdan germanski ideal, koji ne može da pravi kompromise, već zahteva vlast. Vere nisu svrha po sebi. One su promenljiva sredstva koja treba koristiti u službi vitalnog nacionalističkog osećanja i germanskih karakternih vrednosti. Ako nisu to, onda je po sredi dokaz da je narodna duša bolesna.

Vere su do sada bile šabloni i trudile su se da otisnu svoje duhovne suštine na vitalne suštine naroda. Sve duhovne borbe bile su posledica nadmetanja tog sistema vrednosti. Sukob ideologija neće prestati dok ti narodi ne iščeznu zajedno sa svojim svesnim vrednostima. Ili će trijumfovati crkvene vrednosti, ili će narodno postojanje nametnuti crkvama svoje biološke zakone. U prvom slučaju može se napustiti svaka životna forma prirođena rasnom tipu. U drugom, započeće prava civilizacija. Odbacivanje germanističke ideje u Nemačkoj je gola izdaja naroda, koja će se jednog dana tretirati isto kao i izdaja zemlje u ratu. Zato nije čudno što su partije koje su počinile nacionalnu izdaju 1918. godine potpisale i izdaju naroda na svojim crno-crvenim zastavama.

Preduslov svakog nemačkog obrazovanja je prepoznavanje činjenice da nam hrišćanstvo nije donelo civilizaciju, već ono treba da zahvali nemačkom karakteru za svoje trajne vrednosti. Zbog čega u mnogim drugim zemljama ne ispoljava te vrednosti. Germanske karakterne vrednosti su večne i njima mora da se prilagodi sve ostalo. Ko to neće, odriče se nemačkog preporoda i izriče sopstvenu smrtnu presudu. Ali čovek ili pokret koji želi da pomogne tim vrednostima da postignu potpunu pobedu ima moralno pravo da ne štedi protivnike. Njegova je dužnost da ih prevlada duhovno, da uzrokuje propast njihove organizacije i da ih održava politički nemoćnim. Jer ako poriv za moći ne proizilazi iz kulturne volje, onda ne treba ni da započinje borbu.

Šesto poglavlje NOVI DRŽAVNI SISTEM

Velika državna revolucija, koja je počela avgusta 1914. godine, srušila je stare bogove i idole. Ta revolucija nije samo preokrenula duhovni i politički život svakog naroda, već je zauvek izbrisala granice predratne ere. Privremene odredbe u Versaju, koje su juna 1919. predstavnici antinemačke servilnosti priznali kao obavezujući zakon Vajmarske republike, nisu je omele, već su ubrzale poplavu koja je preoblikovala svet.

Nasilno smanjenje životnog prostora utisnulo je u sve Nemce fatalno snažno njihov iskonski životni problem, koji zahteva konačno rešenje. Iz liberalnog kukavičluka naši vođi su odbili da to priznaju pre 1914. godine, i trgovački kratkovido je cela Nemačka pretvorena u jednu jedinu mašinu. U mnogim nemačkim državama fabričkih dimnjaka bilo je više nego drveća. To se radilo da se nahrane gladni milioni, a nije se ozbiljno razmišljalo da se za njih osvoji zemlja na kojoj će gajiti sopstveni hleb. Pitanja životnog prostora i hleba Saksonci su ranije rešavali mačem, mašući njime ispred pluga. Kasniji internacionalizovani potomci tih vitezova i seljaka zaboravili su, propovedajući ekonomsko prožimanje sveta, da bez tog nemačkog mača ne bi bilo ni njih samih.

Danas više nema izgovora. Nije nas spasila nikakva blaga aluzija na unutrašnje sređivanje stvari. Malo toga se promenilo u ukupnoj sudbini nacije. Može nam pomoći samo volja za stvaranjem prostora za milione Nemaca, transformisana u svestan cilj. To zahteva karakter. To zahteva da se shvati da sve dok Francuska zapoveda političkom silom protiv nas, ne može biti procvata nemačkog naroda. Tu tenziju može razrešiti samo dalekovida evropska politika. Ako Nemačka napusti ideje prostora i političke slobode, onda će Istočna Prusija potonuti u krvavoj močvari. Onda će se, sa istoka i zapada, neprijatelj sve više približavati samom srcu germanske suštine. Prvi zahtev nemačke politike biće rad na pravom miru, iznad i protiv po mir pogubnog Versajskog ugovora i njegovih posledica. Iz toga će se videti i spremnost za razumevanje drugih naroda.

Sa rasnopolitičkog aspekta je zato važno naglasiti da francuski život, koji određuje tip, danas nema skoro nikakve veze sa starofrancuskim tipom. On se mora smatrati proizvodom jednog drugog društvenog sloja, istočnjačkog, okrugloglavog, za razliku od ranijeg nordijskog, dugih lobanja. To je ustanovio još Francuz Vašer de Lapuž, koji je zaključio da je narav današnjih Francuza sasvim drugačija od one u prošlosti. To se vidi, kaže Lapuž, i u najsitnijim detaljima. Dovoljno je uporediti poeziju Tingeltangela, prave crnačke poezije, sa narodnom poezijom Srednjeg veka, pa uvideti duhovno nazadovanje. Dalje, ovo je po prvi put u istoriji da je na vlast došla okrugloglava rasa. Tek će budućnost pokazati kako će se ta neobična situacija razvijati. Ideje demokratije su ideje rase Istoka, kojom je ranije vladala nordijska rasa – severni Francuzi, Nemci i Sloveni. Te istočne sile su otvoreno trijumfovale 1789. i 1871. godine u Francuskoj i 1918. u Nemačkoj. Borba za nemačku obnovu je borba za ponovno uspostavljanje validnosti germanske herojske ideje, preko i protiv demokratskih ćiftinskih ideja. To je borba za evropsku rasnu snagu i njenu slobodu. Najbolji pripadnici svakog naroda imaju razloga da, isključivo radi samoodržanja, preduzmu istu borbu u granicama sopstvenog naroda.

Današnji Pariz izgleda veoma opasan celoj Evropi samo zbog politike francuskog parlamenta, koja preti Zapadu uz pomoć cele Afrike. Kada su nekad ratovale grčke države, dovodile su mnoštvo novih robova iz Male Azije i Afrike. Zbog tih robova su narodi Helade propali, pre nego zbog međusobnih sukoba.

Taj upad strane krvi poklopio se sa nestankom nordijske krvi u Rimu i sa idejama o jednom bezličnom svetskom carstvu. Danas, posle haosa Svetskog rata i ideja svetske revolucije, javlja se ideja o Panevropi.

Najglasniji propovednik te ideje, grof Kudenhov-Kalergi, delom je Evropljanin, a delom Japanac, te je tako podesan da iznese stari zahtev za jednom bezličnom ujedinjenom državom, a samim tim i epohom propadanja. Pokret za Panevropu priznaje sadašnji status quo; prosto rečeno, on priznaje prevlast Francuske i njenih malih istočnih saveznika nad Evropom koja se budi. Panevropa bi se zapravo trebala zvati Frankojudeja. Zato Panevropa odbija Englesku, ali privlači Indokinu i sve francuske afričke kolonije.

Evropske države su osnovali i sačuvali nordijski ljudi. Zatim su se oni delom rasturili, a delom bili eliminisani alkoholom, Svetskim ratom i marksizmom. Jasno je da bela rasa ne može da održi svoj položaj u svetu ako ne zavede red u Evropi. Zato milioni Evropljana smatraju da je neophodno priložiti nešto što objašnjava uspehe panevropske propagande, a to je da se evropski kontinent obezbedi nacionalnom spoljnom politikom. Ali iz te prvobitno dobre ideje proistekli su tačno suprotni rezultati. Da bi sačuvali Evropu, izvori nordijske snage moraju opet oživeti, i to ojačani. Ovo se odnosi pre svega na Nemačku, Skandinaviju, Finsku i Englesku. I, obrnuto, uticaj Francuske, koja je na jugu skoro sasvim mulatizovana, mora se zaustaviti, tako da ona ne može više da deluje kao područje napredovanja Afrikanaca. Danas je ona baš to, i u sve većoj meri. Neophodno je da spomenuta nordijska kraljevstva, uz SAD, prepoznaju preduslov za sopstveno postojanje. To bi takođe učinilo izlišnim inače neizbežan sukob između agresivne, crno-bele republike Francuske i nordijske Nemačke. Taj sukob će Francusku prepustiti sudbini koju je sama izabrala, pre nego što bude zapretila i zatrovala celu Evropu.

Štaviše, jedna uviđavnija Francuska imala bi snage da ozdravi. Ona to, doduše, više ne može na osnovu svojih nekadašnjih nordijskih tradicija, ali sigurno može u skladu sa svojim alpsko-zapadnim rasnim zaleđem. U smislu prirodne biološke nužnosti, Francuska je napustila ideju o rasnoj dominaciji u Evropi. Kad bi Francuska dopustila Poljskoj, Čehoslovačkoj i drugima iz takozvane Male Antante da se odvoje, kad bi prihvatila politiku isključenja crnaca i Jevreja i podigla granicu uslovljenu sopstvenom populacijom, onda bi i ona mogla da ima kulturu koju Nemačka ne bi ometala, pri čemu bi još bila i jak faktor u evropskoj politici. Brojka od sto miliona Francuza doduše obezbeđuje privremenu dominaciju, ali upravo ona i garantuje buduću rasnu i državnu propast. Može li Francuska prići takvom testu racionalno? To je veliko pitanje, na koje niko ne pokušava da odgovori.

Panevropa, kao jedna organski strana politička činjenica, može postojati samo ako se njen efekat ograniči na individualne države.

Značajna istorija nije se u celosti odvijala od istoka na zapad, već pre naizmenično. Nekad je nordijska Evropa slala plodne talase naroda, koji su stvarali države i kulture u Indiji, Persiji, Heladi i Rimu. Zatim su se rase sa Istoka infiltrirale i ovladavale južnom Evropom, da bi onda Evropu preplavile turske i mongolske horde. Sadašnji kolaps je stvorio novo osećanje života, koje će imati efekta. Spoljašnja prinuda podržava tu nužnu promenu pravca. Sa zapada na istok je pravac od Rajne do Vajhzela. Sa zapada na istok on mora biti od Moskve do Tomska. Rusi koje su Petar Veliki i Katarina Velika prokleli bili su istinski Rusi. Njima nije trebalo nametati Evropu. Oni se moraju zadovoljiti prebacivanjem težišta u Aziju. Samo tako će možda postići unutrašnju ravnotežu a neće se kriviti u lažnoj poniznosti, ili oholo prisvajati pravo da pričaju kako je Evropa skrenula sa pravog puta. Kad se eliminiše mešavina Babefa, Blana, Bakunjina, Tolstoja, Lenjina i Marksa – zvana boljševizam – treba to da pričaju ne Zapadu već Istoku, gde za to ima prostora. U Evropi ga više nema.

Neće biti bezlične i nenarodne Srednje Evrope kakvu je najavio Nojman, takođe ni francusko-jevrejske Panevrope. Nordijska Evropa biće lozinka budućnosti isto kao i nemačka srednja Evropa. Nemačka će biti rasna i nacionalna država. Ona će biti središnja sila kontinenta, koja obezbeđuje jug i jugoistok. Skandinavske države i Finska biće drugi savez, koji će obezbeđivati severoistok zajedno sa Velikom Britanijom i čuvati Zapad i nordijske prekomorske posede. Za to je potreban još dublji temelj; treba da utvrdimo jednu konačnu fundamentalnu liniju razgraničenja. Danas se nacionalizam s pravom snažno brani od panevropskog multinacionalizma ili internacionalizma. Jedna jaka sistematska struja to opisuje kao odbranu duha Zapada. Ali taj duh Zapada, u suštini, nije ništa drugo do mešavina kasnije Francuske sa jevrejskim demokratskim idejama, koje se politički odražavaju u današnjim parlamentarnim sistemima. Ne treba pričati apstraktno o vladavini takozvanog Zapada, već mnogo konkretnije o jednom jevrejsko-francuskom sistemu ideja.

Engleska se, na primer, politički razvijala sasvim drugačije od Francuske i ko imalo poznaje englesku istoriju zna da se Engleskom vekovima, uprkos popularnoj predstavi o njoj, vladalo sasvim aristokratski. Engleska aristokratija je bila nezainteresovana za nacionalizam, jer se osećala sigurno zbog mora koje ju je okruživalo. Ti faktori su odredili engleski život. Tek je skorijih godina, sa industrijalizacijom i vladavinom finansijskog kapitala, francusko-jevrejska bolest zarazila i Engleze. Italija je pod tom magijom već decenijama, ali se sad najoštrije protivi demokratskim idejama. Ipak, i pored nastanka fašizma, mnoge demokratske ideje, uključujući i bankovni kapitalizam, tamo opstaju.

Duh Istoka je u oštrom kontrastu sa našim zapadnjačkim stavovima. Mnogi koji imaju naše zapadnjačke vrednosti nesvesno su podlegli tom sistematičnom duhu Istoka. Velik broj nemačkih nacionalista takođe kaže da veruje u duh Zapada, ali da ne poznaje dublje ideje duha Istoka. Ceo Istok je sasvim diverzifikovan. Ovde treba govoriti o ruskom karakteru, kao sasvim suprotnom karakteru germanizovanih naroda Finske, Estonije, Litvanije i Poljske, koja je sad vrlo osobena zemlja. U Rusiji se mnoštvo istočnih naroda bori protiv tradicionalnih formi germanizovane države.

Ta kretanja rasnog haosa mogu se sasvim razumeti samo u vezi sa boljševičkim pokretom. Nije slučajno što na vlast naizmenično dolaze tatarski Kalmici kao što je Lenjin, Jevreji kao Trocki i Kavkasci kao Staljin. Ukrajinski jug najoštrije se brani od Velike Rusije. Sa populacijom od sedam miliona ljudi, on je važna autonomna grupa. Zanemariti sve te struje, često vrlo različitog krvnog sastava, primenjujući na njih šematske reči „duh Istoka”, i onda uvesti taj beskrvni opis u praktičnu politiku – to bi značilo uništenje svih organskih pokušaja nemačke spoljne politike.

Stvari su otišle tako daleko da je jedan pisac, koji inače sebe proglašava nacionalistom, objavio kako se misija Nemačke sastoji od toga da širi azijsko-istočnjački duh. Čak i da se Istočna Prusija izgubi, misija Nemačke bila bi ostvarena ako bi Azija vladala od Vladivostoka do Rajne. Čak i takve ideje padaju na pamet ljudima koji pokušavaju da reše životna pitanja naroda beskrvnom konstrukcijom.

Naša misija je, međutim, nešto drugo. Jedna grupa u Nemačkoj objavljuje da se mora ostvariti nacionalizam. Druga odgovara tek nakon što su bivše marksističke partije izdale socijalizam. Pozvan je jedan novi pokret da realizuje socijalizam. Sad ne postoji apstraktni nacionalizam, isto kao što ne postoji ni apstraktni socijalizam. Nemački narod nije tu da svojom krvlju brani bilo kakvu apstraktnu šemu. Naprotiv, sve šeme, sistemi ideja i vrednosti su u našim očima samo sredstva za spoljašnje jačanje životne borbe nacije. Oni moraju povećavati našu unutrašnju snagu kroz pravičnu i svrhovitu organizaciju. Zato moramo rado prihvatati nacionalizam samo kad se on javlja povezan sa određenim unutrašnjim vrednostima našeg naroda. Moramo obezbediti da snage naših linija sudbine ne budu u sukobu sa komponentama nemačkog naroda. Samo na taj način oduševljenost nacionalizmom može da dovede do pokreta obnove. Činjenica je da, na primer, i južnoafrički ili istočnoindijski mešanci takođe dižu nacionalističke revolucije. Crnci sa Haitija i San Dominga doživeli su nacionalističko buđenje. Pod parolom samoodređivanja, narodi svih inferiornih elemenata na ovoj zemlji sasvim i sistematski traže slobodu. Sve nas to zanima samo utoliko ukoliko dalekovida nemačka politika obećava da će ojačati ono što je nemačko. Unutar tog germanskog buđenja moguće je jačanje nemačkog naroda.

Danas ceo svet s pravom napeto motri Daleki Istok. Tamo, hiljadama kilometara daleko od Evrope, dešavaju se stvari koje direktno dotiču našu sopstvenu sudbinu. U kineskoj borbi protiv bele rase, mada isprva usmerene direktno protiv Anglosaksonaca, vidimo najizrazitiju karakteristiku jednog antievropskog pokreta koji se širi po celom svetu. Vidljivo je da su se, posle Svetskog rata, crnci pojavili sa sasvim drugačijim samopouzdanjem od onoga koje su imali u vreme kad su bili pod Englezima i Francuzima. Na mnogim mestima Afrike pojavila su se tajna politička društva čiji je cilj da tim kontinentom zavladaju crnci.

U Americi sličan pokret vode Garvi i Diboa. Na crnačkim kongresima sasvim se otvoreno, kao politički cilj, planira proterivanje belaca iz Afrike. Sličan pokret postoji i među Egipćanima, koji za sada Engleska energično guši. Isto se dešava i u Indiji.

Indija je nesumnjivo u stanju velike promene, ogromnog vrenja. Indijci, u skladu sa svojim temperamentom, isprva se bore čisto defanzivno. Lider Mlade Indije, Mahatma Gandi, neprestano tvrdi da i ne pomišlja na nasilnu revoluciju protiv Engleske. Ipak, zajedno s njim deluje i jedno aktivističko krilo, prvo pod vodstvom Dasa, a onda i nacionalno-boljševičkog pandita Nehrua, koje izgleda preovlađuje, pa je sasvim moguć pokret stotina miliona Indijaca. Holandska vlada, sa svoje strane, već je morala da guši opasne masovne urođeničke pobune u svojim kolonijama na Javi. Ali cela antievropska borba najočitija je u žestokoj kineskoj pobuni, u kojoj učestvuju milioni ljudi.

To vrenje među crnim narodima direktna je posledica Svetskog rata. Na vođama sila Antante je čudovišna krivica što su mobilisali crnce i rasne mešance protiv nemačkog naroda. Nakon što su saveznici decenijama vređali Nemačku na mnogo načina, vrhunac je bio rat protiv Rajha jedne bele rase. Najveća i najdirektnija krivica sigurno je na Francuskoj. Posle rata je Francuska zauzela Rajnland, kolevku evropske kulture, koristeći crne trupe. Vojni delegati francuskog parlamenta otvoreno su izjavili da Francuza ima sto miliona i da oni nemaju dve armije, belu i crnu, već jednu jedinu. S tom programskom deklaracijom, francuska politika je izjednačila crnu rasu sa belom, i, kao 140 godina ranije, kad je Francuska emancipovala Jevreje, tako ona danas stoji na čelu bastardizacije Evrope pomoću crnaca. Ako s tim nastavi, ona jedva da će se više smatrati evropskom državom, već prethodnicom Afrike koju vode Jevreji.

Posle novembra 1918. godine Engleska je verovala da je sasvim postigla svoje ratne ciljeve. Nemačkoj su otete kolonije. Saveznici su konfiskovali nemačku privatnu svojinu u svim zemljama. Nemačku trgovačku flotu su žurno predali patetični junaci novembra 1918. godine. Nemačka ratna flota ležala je na dnu zaliva Skapa Flo. Ekonomski, poražena Nemačka nije bila više nikakva konkurencija. Kao rob naroda Antante morala je decenijama da obezbeđuje prinudnu radnu snagu. Pa ipak, danas je istina da Velika Britanija ne samo da nije dobila taj rat, već je sve bliže silnim grčevima čitave svoje imperije.

Učešće britanskih kolonija i takozvanih dominiona u Svetskom ratu protiv Nemačke enormno je povećalo samopouzdanje Južnoafrikanaca, Kanađana i Australijanaca. Kao što su nekad u SAD ojačale separatističke snage za odvajanje od Engleske, to se sad dešava i u takozvanim dominionima. London može da izbegne raspad Britanske imperije samo popuštajući pred željama dominiona za samoupravom. U stvari, Engleska danas više nije država kojom se centralno upravlja, već savez država. Sile oslobođene pod parolom samoodlučivanja više se ne mogu kontrolisati. Doduše, taj jevrejski grad (London), u savezu sa liberalnom i laburističkom partijom, mogao bi da se nada povoljnom poslovnom sporazumu sa jevrejsko-boljševičkom Moskvom. Ali neskrivena boljševička aktivnost u Engleskoj izazvala je naglu odbrambenu akciju celog naroda, uključujući i britanske radnike, tako da su liberalno-jevrejski pokušaji bili uvek energično sprečavani. Jaka antiboljševička struja unutar Konzervativne partije gurnula je Englesku u još više neprijateljsku politiku prema Moskvi. Moskva je, sa svoje strane, takoreći istorijski nužno, morala da ispolji svoju snagu na istoku. Ranije je boljševizam, nadajući se da će povući sa sobom celu Evropu, nastojao da silom potčini prvenstveno Nemačku, a s njom i čitavu srednju Evropu. Zahvaljujući energičnom i snažnom nemačkom otporu i, delimično, Poljacima i Mađarima, taj napad je u samom početku odbijen. Ali pošto je sovjetski boljševizam morao da bude politički aktivan, da se ne bi zauvek odrekao svoje parole o svetskoj revoluciji, on je testirao svoje moći u drugom pravcu. Stoga je udario prvo na Tursku, koja je na početku koristila savezništvo sa Moskvom, ali se kasnije sve više odvajala od boljševizma i danas se može smatrati odlučnom nacionalnom državom. Tako Moskvi nije ostalo ništa drugo do da pusti pipke dalje na istok, u Mongoliju, Mandžuriju i, još dalje, u južnu Kinu.

U Kini je ideja socijalne revolucije stekla podršku u krugovima eksploatisanog kineskog proleterijata. Kad se imaju na umu strašni uslovi života kineske radničke klase, shvata se da tim brojnim milionima ljudi Moskva izgleda kao glavni borac za bolji životni standard. Ta društveno-revolucionarna struja povezala se sa nacionalističkom, antievropskom revolucionarnom propagandom, za koju su se kineski intelektualci pripremali već decenijama. Centar tih struja je grad Kanton, a najvažniji njihov sadržaj je podizanje samopouzdanja Kine i proterivanje svih Evropljana. To je opšta situacija s kojom se evropske sile, na čelu s Engleskom, suočavaju u Kini. Da bi se suštinski shvatila ta velika borba mora se nešto ukratko reći i o delovanju tih sila u prošlosti.

Šta god ko mislio o Kini i njenim životnim formama, činjenica je da je ona, uprkos drugačijim rasnim kontrastima, za razliku od rasparčane Evrope, stvorena iz jednog duhovnog centra. Filozofija, religija, moral, državna doktrina i život organski su odgovarali jedno drugom. Kina je imala sreće, bez obzira na neka popularna mišljenja, što je mogla stalno iznova da razvija kulturu prema svojim primalnim formama. Uprkos fluidnom učenju taoizma, spolja je prodro budizam, ali je on doneo vrlo malo promene. Kina i Konfučije su idealne suštine koje koincidiraju sa rasom i narodom.

Kineski duh je najpotpunije otelovio Konfučije; on je ujedno učitelj, svetac i državnik. Zato postoji kako konfučijanska religija tako i konfučijanska država. Ako se to razume, onda se može uvideti njen značaj i uporediti je sa evropskim državama, u kojima se ideje naroda i države već vekovima sukobljavaju s idejama crkve. Otuda, dakle, potiče unutrašnja snaga Kine. Za kineski ideal je karakteristično to da je on, prvo, rezervisan prema metafizičkim špekulacijama. Zatim da takođe energično odbacuje svaku ekstremističku doktrinu moralne prirode. Strogo formalan, krajnje učtiv, ispravan i učen gospodin – to je ideal cele Kine, bez obzira na to što su u njemu često pritajene silne strasti. Delo konfučijevca Čangjanga, Knjiga proporcionalne sredine, izrazila je u svom naslovu tačno ono što je taj veliki učitelj želeo. Čovek ne treba da bira veliku tugu ni veliku radost, treba pomagati ljudima, negovati ljubav prema miru, sprovoditi pravdu, biti ekonomičan i predano raditi u društvu dajući primer vrline.

Ideal Konfučija je ono što je plemenito, a kažu i da je živeo u skladu sa svojim učenjem. Njegovi sledbenici ga podrobno opisuju u Razgovorima. Sa nižim službenicima pričao je korektno, sa višim blago, ali odlučno. U prisustvu jednog princa ispoljio je nelagodu, ali punu poštovanja. U službama koje je vršio revnosno se držao ceremonijala. Za jelom i u krevetu nije pričao. Prinosio je žrtve i kad je imao malo hrane. Sedao je samo na pravilno razmotanoj prostirci. Ispoljavao je visoko poštovanje prema starosti. Ukratko, bio hodočasnik ili ministar, Konfučije je uvek ostajao istog držanja i discipline. Tako je kineska rasna disciplina u jednom čoveku, Konfučiju, postigla svest koja dokazano ima ogromnu moć da formira tip. Ta moć je neprekidno delotvorna već dva milenijuma. Kineski narod bio je u pravom smislu narod, jer je imao jedan sveodređujući ideal, dosledan tipu. Ne možemo na ovom mestu da ne primetimo jednu činjenicu. Kineska država sa svojih preko tri stotine miliona ljudi poštuje jedan tip ne samo na rečima, već i u životu. Taj sistem su metodično podržavali značajni filozofi koji su zaista verovali u tu poruku.

Lao Ce nam možda izgleda veći od Konfučija, ali zapravo to uopšte nije tako. On je tražio primalno metafizičko tlo bića, koje je našao u Taou, to jest u smislu ispravnog puta ka svetskom razumu. I Konfučije je koristio reč Tao, ali se on čuvao da iz toga izvuče iste zaključke kao Lao Ce. Učenje Lao Cea bilo je delo prosvetljenih duhova, dok je Konfučije želeo širokim masama da pokaže put i formu. Tako je on trijumfovao nad Lao Ceom.

Konfučije je naglašavao da ne želi da donese ništa novo, već je hteo samo da poštuje i pročisti ono staro, zato što je bilo zanemareno. U toj doktrini, on je od početka direktno pokazao da pridaje veliku težinu tradiciji, koju su Kinezi, sa svojim kultom predaka, uvek poštovali. Jedan dokaz doslednosti vidi se i u odredbi da je otac odgovoran za dela sina; zato je ličnost koja stekne velike zasluge ove stekla i za svoje pretke, koji su joj omogućili život. Sa druge strane, Konfučije je takođe kažnjavao ne samo zločinca, već i njegovog oca. Ta činjenica opet pokazuje kako se u toj doktrini ono lično ne samo sistematski guši u prilog onog što je tipično, nego se zapravo i zanemaruje. Sve ovo pokazuje enorman kapacitet za duhovnu upornost, koja se kristalizuje oko jedne prosečne ideje. Taj stav je sigurno dijametralno suprotan stavu pravog nordijskog Evropljanina, koji svaki slučaj smatra individualno jedinstvenim, organskim pa tako i vrednim istraživanja.

U taj zatvoreni kineski svet stigla je zapadna trgovina i u XIX veku nametnula imperijalizam. Uz njega je išla i misionarska aktivnost, koliko energična toliko i neopravdana. U Kinu su se infiltrirali cic i opijum, otpad Evrope. Te stvari su prvo uništile ravnotežu kineskog života u lučkim gradovima, a kasnije prodrle i u unutrašnjost. Impresionirani tehničkom veličinom Zapada, čak su i kulturni Kinezi ukrašavali svoje domove otpadom velikih zapadnoevropskih skladišta i slali svoje sinove u Evropu i Ameriku da tamo uče novu mudrost. Mlade Kineze zarazio je ekonomski subjektivizam i personalizovana evropska misao, pa su i oni svojom liberalnom aktivnošću doprineli sadašnjem raspadu Kine. Protesti se osećali u vazduhu. Bokserski ustanci bili su samo njihovi najbrutalniji simptomi.

Kineska, i kasnije japanska, inteligencija bila je na čelu pokreta koji je ciljao na rasnu obnovu i oslobođenje Istoka. Japanski pisac Unosuke Vakamija pisao je da novi pokret Veća Azija teži da obezbedi azijsku kulturu i ekonomiju od evropskih upada. Program azijskog društva Dži Kvaj takođe je pozivao celu Aziju na ustanak. Grof Okuma, koji je posle Rusko-japanskog rata osnovao Panazijsko društvo, držao je govore o predstojećem raspadu Evrope i propasti zapadnih država u XX veku. Godine 1907. on je posredstvom Indijsko-japanskog društva širio ideju da Indija s nadom gleda u Japan. Tu ideju je podržao i Taimin, jedan list u Osaki, koji je tražio pomoć Japana u revolucionisanju Indije. Profesor Kambe, sa Univerziteta Kjoto, smatrao je Japan vodećom državom u predstojećem, neizbežnom ratu s Evropom.

Godine 1925. na istoku je počela velika svetska revolucija. Zapadne sile morale su da obore Japan na kolena kako bi dovršile svoju vlast nad svetom, a da bi to postigli morali su prvo da poraze Kinu. Istovremeno je boljševizam zapalio socijalnu revoluciju. U Kini su se instinkti koji su tinjali raspalili kao nikad pre. Ta zemlja je danas izgubila svoj mitski ideal koji formira tip.

Strane sile su podstakle na međusobni sukob stotine suparnika koji su tražili svoje mesto u političkom životu Kine. Njihovi sadašnji sporovi ne mogu se prevazići u ime konfučijanskog ideala, jer ih podstiču nove, strane parole. I moderni liberalni anarhizam rastače kineski tip. U toku je vrlo ozbiljan ustanak sa nepredvidivim posledicama. Sve ukazuje na to da će se taj krvavi sukob završiti proterivanjem Evrope iz istočne Azije. Neizbežno je da misionari, dileri opijuma i drugi sumnjivi avanturisti napuste Kinu. Bela rasa nije upala u Kinu radi neophodne zaštite Evrope, već da bi služila profitu jevrejskih trgovaca. Tako je ona obeščastila sebe, rastočila celu jednu kulturu i izazvala opravdan bunt protiv sebe. Kina se bori za svoj mit, za svoju rasu i za svoje ideale. Tačno to hoće i veliki pokret obnove u Nemačkoj, ratujući protiv trgovačke rase koja danas kontroliše berzu i određuje delovanje skoro svih vladara.

Istorijski razvoj velikih borbi u Kini počeo je prinudnim uvozom opijuma. Kineska vlada je vrlo brzo prepoznala štetnost tog proizvoda i, 1729. godine, zabranila njegovo pušenje i proizvodnju. Te zabrane bile su sve strožije, ali se tom nastojanju kineske vlade usprotivila engleska Istočnoindijska kompanija. Prihodi od prodaje opijuma bili su u stvari namenjeni saniranju propalih finansija te kompanije u Indiji. Engleska država, dosledna kao i uvek, podržala ju je svim svojim političkim sredstvima. Posle poraza, car Tao Kuang je objavio:

„Ja ne mogu da sprečim uvoz tog otrova. Protive mi se izopačeni ljudi koji idu za zaradom zbog svoje požude i čulnih želja. Ali mene ništa neće naterati da zarađujem od poroka i bede mog naroda.”

Centar čitave engleske trgovine opijumom bio je Kanton. U tom gradu nastao je današnji kineski oslobodilački pokret. Za kratko vreme je tu dokazano krijumčarenje opijuma od 1700 bačvi, a kad su pretražene kuće engleskih trgovaca, konfiskovano je još 20.000 bačvi. Krajem 1830-ih je došlo do velikog sukoba između britanske vlade i Kine. Engleska je morala topovima da zaštiti krijumčare opijuma. Kina je bila pokorena. Po Nankinškom ugovoru 1842. godine Hong Kong je zauvek predat Engleskoj. Kanton, Amoj, Nigpo, Fukou i Šangaj morali su da se otvore prema britanskoj trgovini. Uz to, Kina je morala da plati 21 milion dolara ratne odštete. Po strani od toga, Engleska je prodala kineskim krijumčarima pravo da plove pod britanskim brodovima.

Ali stanje se i dalje zaoštravalo. Godine 1856. izbio je Drugi opijumski rat, sad uz učešće Francuske. Posledični Tjencinski ugovor ponizio je Kinu, sasvim dajući za pravo saveznicima u Opijumskom ratu. To sakaćenje Kine u interesu po narod pogubnog kapitalističkog sistema neminovno je i prirodno vodilo sve većoj napetosti, tako da se danas suočavamo sa velikom eksplozijom.

Ni stručnjaku nije lako da proceni vrednosti i naoružanje svih sila koje međusobno deluju u današnjem sukobu. Priznati stručnjaci različito misle o vrlo važnim pitanjima vezanim za procenu raznih kineskih partija i ličnosti, jer je, naravno, teško odrediti njihove prave motive.

Dve stvari ovde izgledaju podjednako važne koliko su donedavno to bile malo ili nimalo. Od kraja Svetskog rata vidimo gotovo potpunu pobedu međunarodnih finansija, koje skoro sasvim kontrolišu Jevreji. Politika onih koji imaju taj kapital usmerena je ka kontroli nad još nezavisnim Japanom i njegovim visokim finansijama. Sastankom u Vašingtonu 1921. godine Japan se obavezao da vrati ono što je osvojio i u Rusko-japanskom i u Svetskom ratu. Uz to je, po tom sporazumu, Japan morao da ograniči svoje naoružanje i veličinu flote.

Da bi se sasvim ovladalo Japanom, morao se od Kine napraviti vojni poligon za razmeštaj naoružanja. Ovo se moglo postići ili direktno, pomoću angloameričkog uticaja – to jest topova – ili uz pomoć plaćenih kineskih trupa u službi visokih finansija. Tu dolazimo do jedne činjenice koja je izuzetno važna za današnju svetsku politiku.

Pre i tokom Svetskog rata, predstavnici jevrejskih visokih finansija govorili su da se njihova politika poklapa sa politikom Velike Britanije. Engleska je pokorila Južnu Afriku radi jevrejskih trgovaca dijamantima, kakvi su Luis, Bejt, Lujzon i ostali. Predala je kontrolu nad svim finansijskim transakcijama jevrejskim bankarima kakvi su Rotšild, Montegju, Kasel, Lazards i drugi. Dozvolila je da trgovina opijumom sve više pada u jevrejske ruke. Jevrejski lord Riding, čije je pravo ime bilo Isak, preuzeo je važne pregovore o zajmu sa SAD. I, najzad, Engleska je, Balfurskom deklaracijom, uzela na sebe da štiti jevrejske interese u svim državama sveta. U Frankfurter Zeitungu su tad tačno znali šta pišu kad su objavili da je Balfurska deklaracija bila kvasac engleske pobede. Ali mada je jevrejski finansijski kapital stekao ogroman uticaj na engleski život, konzervativne snage bile su bar dovoljno jake da preuzmu aktivnu ulogu protiv boljševizma u svim zemljama, jakom antikomunističkom propagandom. Jevrejština je onda odgovorila, mada ne direktno u samoj Engleskoj. Izvan Velike Britanije je taj odgovor bio komunističko huškanje protiv Engleske širom sveta. Dalje, jevrejska štampa je u početku sasvim podržavala kineski jug, a zatim je sazvala antikolonijalni kongres u Briselu, marta 1927. godine, na kome je počela da udara po svim kolonijalnim narodima Istoka, prvo po Indijcima a zatim po Kinezima. Cela ta akcija, čije spoljašnje efekte možemo svakodnevno da pratimo u demokratskoj i boljševičkoj štampi, imala je otvoreno samo jedan cilj – da se Engleska natera na sve veće ustupke svetskoj jevrejštini. Sa druge strane, cilj joj bio i da postigne, uz pomoć kineskih generala, antijapanski razmeštaj naoružanja u Kini kako bi pokorila Japan, koji je još uvek nezavisan od visokih finansija.

Samom Japanu je naravno jasna politika i Moskve i međunarodnih finansija. Da bi se održao, Japan mora ojačati svoje snage u Mandžuriji, mada ne u tolikoj meri da one postanu nezavisne od Japana. Japanski oficiri su ranije snabdeli kinesku severnu armiju svim modernim tehničkim inovacijama.

Sasvim nezavisno od toga kako se situacija bude razvijala, Japan mora po svaku cenu postići podelu vlasti u Kini.

Što se tiče Kantonskog pokreta, njega je vodila partija koja se zove Kuomintang, umnogome slična Nacionalnoj Rajh partiji. Kanton je bio centralna tačka, u kojoj je Kina najbolnije osećala moć modernog kolonijalnog imperijalizma. Tu je nacionalno-revolucionarna kineska energija imala najviše efekta. Njen pokretač bio je dr Sun Jat Sen, dobro upoznat sa evropskim nacionalnim idejama, koji je i osnovao Kuomintang partiju. Iz njegovih spisa se vidi da je on želeo da ukine kineske stare tradicije kako bi započeo nacionalnu obnovu; naročito je želeo da eliminiše svako spoljašnje mešanje. U svojim govorima on stalno ističe koliko ekonomsko tlačenje nacije uzrokuje njenu propast i koliko to rade anglosaksonski narodi, naročito jevrejski duh. Ali Sun Jat Sen je katastrofalno pogrešno procenio Sovjetsku Rusiju, videći u njoj državu koja se pojavila u trenutku najveće opasnosti da bi se borila protiv svetske nepravde. Kina je zbog te svoje nekritičke odbrane boljševičke moći i proživela svoje strašne godine od smrti Sun Jat Sena. Ta proboljševička politika nastavljena je posle njegove smrti sve dok zdravi, za tlo vezani interesi Kineza nisu bili sposobni da se energično suprotstave tom destruktivnom efektu, bez opasnosti ako ti revolucionari budu proterivani iz velikih trgovačkih gradova.

Dok su se oko Sun Jat Sena okupljali učitelji, kineska inteligencija obrazovana u Evropi i Americi upoznala se sa stranim svetom misli i vratila se u otadžbinu kao nacionalna revolucionarna grupa. Ako je jevrejska svetska štampa bila ushićena kantonskim liderima, treba odmah da se setimo i da se ti nacionalni, revolucionarni intelektualci više nisu ni smatrali pravim rođenim Kinezima. Mnogi su odbacili staru tradiciju čim su u Evropi i Americi naišli na nekineske ideje o demokratiji, suverenosti naroda i sličnom. U nekom smislu su oni ličili na ruske liberale koji su odbacili stare ruske forme da bi sproveli demokratsku revoluciju koja nije imala nikakvog korena u narodu. Naposletku su ih istisnute snage haosa koje su oni sami i pokrenuli. Nešto slično se sprema i u Kini. Jasno je da se, u trenutku kad se produbljuje unutrašnja nesloga na jugu, položaj jevrejsko-kapitalističkih snaga poboljšao. Zajmovi, železnica itd, još jedan su način da se protivnik učini ranjivim, naročito protivnik koji je siromašan i čija armija se ne može dugo održati. Uprkos očiglednim pojavama korupcije, pokušaji nacionalizacije Kine zaista su zadivljujući. Kako će oni završiti, to niko ne može da predvidi.

U kineskom sukobu evropske države ispoljavaju istu primetnu neodređenost kao i kod drugih kolonijalnih buna. To je tim shvatljivije jer se čak i u samom Londonu međusobno bore razne sile. To što nacionalna volja Engleza još nije slomljena ima veze sa britanskim trgovačkim imperijalizmom, koji se suprotstavlja metodama, a često i interesima jevrejskog finansijskog kapitala. Te sile jako utiču na englesku spoljnu politiku i jevrejština se naravno potrudila da, gde god je to bilo moguće, Konzervativnoj partiji nametne čvrstu politiku.

Sad se postavlja pitanje kako Nemcima tako i drugim pripadnicima bele rase: kakav je naš stav prema Kini?

Stari Briton gledao je manje kruto na državu nego kontinentalni Evropljanin. Osećao se bezbednije jer je živeo na ostrvu. Ali on nikad nije bio ćifta. Englez Džermejn je zato s pravom napisao:

„Englez koji pokorava svet i koji, sjajan u svojim vrlinama i strašan u svojim strastima, istovremeno grub i smeo, diže ruku i... podiže svetsko carstvo kao jedan kreativan gospodarski narod.”

Ta gospodarska crta još postoji iako ju je taj veliki grad umnogome i oslabio.

U proceni britanske politike i buduće kolonijalne aktivnosti, zanimljivi su i odlučujuće važni rasni materijali tih kolonija i područja. Upravo smo govorili o Kini. Stav trgovačkog imperijalizma prema tom drevnom kulturnom narodu bio je katastrofalan za obe strane. Određeni zahtevi rezultiraju organskom budućnošću; o tome ćemo više kasnije. Međutim, stvari stoje sasvim drugačije sa Indijom, Egiptom, Sirijom i Južnom Afrikom.

Svaki Evropljanin vidi u staroj Indiji zemlju svojih snova. U jeku tehničke dehumanizacije, neki od najboljih naših ljudi uronili su u ideje Jađnavalkje i Šankare. Druge ushićuje junak Rama, bog Krišna, ili pesnik Kalidasa. Zato su ti tragaoci po indijskom duhu propovedali spas Evrope u idejama stare Indije, ne pomišljajući da je ta arijevska Indija nekad i propala zbog ideja kasnijih Upanišada, sa njihovim beskrajnim širenjem srca. Primećivao se jedan sasvim drugačiji fenomen, koji već ima svetske političke posledice – zapalio se indijski nacionalizam protiv nacionalno svesnih evropskih Britanaca. Tokom pobedničkog marša nacionalnih ideja Zapada, u mnogim dušama dezintegrisane Indije probudila se narodna samosvest u svim životnim izrazima.

Indijci su počeli ne samo da proučavaju verske knjige, već i da se opet oduševljavaju herojima Ramom i Arđunom. Indijci danas putuju Evropom, hvale divote svog naroda i traže slobodu za njega. Rabindranat Tagore smatra da se svet može spasiti po uzoru na taj vid nenasilnog indijskog nacionalizma. Gandi propoveda neprekidni narodni pasivni otpor. Uz te ideje idu i jače težnje. Moderni indijski propovednik Vasvani, na naše iznenađenje, kaže:

„Asketizam nije mogao dugo da guši arijevsku misao.”

Omladina mora da uroni u istoriju, u kojoj će naći da su veliki patrioti bili uvek kreativnog, dinamičnog duha. Indijci moraju da uče istoriju heroja. Ta istorija će se učiti neprestano u svetlu razvoja indijske rase, kaže Vasvani.

Ovde vidimo kako se javlja jedno vitalno osećanje, umnogome slično našem nordijskom, ali oslabljeno stavom da bramine nisu stvorili ni boja kože ni preci, već karakter. Tu se otkriva cela jedna tragedija, u kojoj se Indijac izdiže iznad ostalih 300 miliona svojih sunarodnika. Danas su Arijevci iščezli, osim neznatnih tragova, ostavivši junačke pesme i jednu duboku i veliku filozofiju. Kasnije je ta misao zašla u krajnosti, u beskrajni, prašumski idiotizam, koji je vodio u rasni haos. Nekolicina rođenih Indijaca, iznova zapaljena evropskim impulsima volje, možda će biti sposobna da stvori narod od te tamne primalne populacije. Šira zajednica samo maglovito shvata takve ideje i verovatno ih neće razumeti sve dok se one i ne ostvare. Poziv starog svetog univerziteta Nalande, sa svojih 3000 učitelja, zvuči isto onako melankolično kao i objava Sjaja Indije u budućnosti. Odmah nakon što su izložili te ideje, ovi proroci su proglasili ideje nacionalnosti i rase lažnim idolima. Disciplinovana snaga arijevsko-indijske misli i životne forme proizvodi su arijevsko-nordijske rase. Taj uticaj na indijsku filozofiju je doduše ogroman, ali rasna supstanca iz čije su se duše nekad pojavile ideje i država iščezla je, osim nekoliko malih fragmenata. Zato je Indija nedavno proizvela samo umornog Gandija sa njegovim pacifizmom, a ne nekog vojnog lidera koji otelovljuje jednu novu ideju.

Pored ovoga, činjenica je da se islamska misao poprilično istrgla od indijske verske strukture. Iz već spomenutih razloga, te ideje se teško mogu opet sklopiti. Kad se zna kako je suštinski važan Kuran sa svojim grananjima za duše tamošnjih azijskih naroda, jasno je da će ta podrasa, strana arijevskoj vrsti, biti vrlo verno oruđe islama. Indijska religija je tolerantna do samorastakanja. Islam je fanatičan do samopožrtvovanja.

Indijac kaže da je mekoća tvrđa od tvrdoće. Lao Ce kaže:

„Budi ponizan i vladaćeš svetom.”

Iz toga su proizašle ideje koje vode rasu u propast. Duhovna veličina srca degenerisala se u najrazornije čarobnjaštvo u stranim rukama. Svuda je trijumfovala ta strana ideja. Nekad je vladala volja za moć. Sukobi između hindusa i muhamedanaca, koji su se stišali da bi se formirao zajednički front protiv Engleske, opet će buknuti čim Britanci napuste tu zemlju. Čak i da su hiljade indijskih žalbi na Englesku opravdane, ipak ostaje činjenica da Engleska postoji kao centar moći. Samo ona sprečava krvoproliće. Uskoro će tamo nastupiti vremena gora nego ikad. Gandi, Das, Vasvani i ostali bili su mogući samo zbog evropskog prisustva. Nikom neće biti draže nego nama kad oni i njihovi sledbenici sagrade svom narodu obrazovne palate, obezbede lekare, nahrane gladni narod i uče poštovanju prema starim junacima. Ali nema nikakve sumnje da je Indiji potrebna gospodarska ruka.

Kako sa nordijskog tako i sa nemačkog stanovišta, britansku vlast nad Indijom otud treba podržati. Možemo da je dozvolimo bez ikakvih krajnjih ciljeva i sa najvećom simpatijom za veliku Indiju prošlosti, kao i za njene sadašnje učitelje. Moraju se sprečavati oni pokušaji koji koriste sentimentalno oduševljenje Gandijem, propagiraju asimilaciju Indije, ili žele da joj daju status engleskog dominiona. Takav pokušaj doveo bi do rasnog mešanja, a time i do propasti belaca. Takvu politiku je 1929. godine uvela laburistička vlada. Velika Britanija ne sme to da dopusti, ni zbog sopstvenih interesa ni zbog interesa bele rase, kako ne bi doživela slom kao njeni prethodnici koji su osvajali Indiju. Nekad su tamo vladali Portugalci. Gradili su sjajne zgrade u Goi, gde one i danas govore o bivšoj političkoj moći tog naroda. Pa ipak, grad je zaparložila džungla, a zmije se uvijaju oko jarbola starih palata. Mešanog stanovništva ima pola miliona, od kojih neki imaju svetlu kožu, a drugi su najcrnje smeđi. To je dokaz rasnog opadanja. Ne smemo upasti u močvaru i groznicu Indije, koja bi mogla da uguši našu belu krv. Ne smemo podsvesno skliznuti u tu tamnu, istrajnu ali neplodnu urođeničku rasu.

Gledano spolja, islamski svet je danas pocepan. U Arabiji besne verski sukobi između različitih sekti. U Indiji Gandiju hrle bespomoćni pacifisti kakav je i on sam, osećajući indijsko nacionalno bratstvo. Angora je postala nacionalno turska i odbila da prihvata svetsku vlast Meke. Uz to je ukinut i kalifat, svrgnućem Kemal Paše. Uprkos tome, u islamskom svetu se javlja jedno nasilno intelektualno raspoloženje, na koje danas evropske nacije ne obraćaju dovoljno pažnje. Njega ne razumeju ni u Kairu. Drevni El Akbar univerzitet je aktivno antievropski i antihrišćanski u modernom propagandnom smislu, koji obučava fanatičnu omladinu. Iz Kaira se po celom svetu šalju hiljade verskih dela i stotine hiljada brošura, koji ispunjavaju mržnjom muslimansko sveštenstvo u Africi i istočnoj Aziji, propovedajući krajnju agresivnost. Stručnjaci kažu da jedna jedina knjižara u Kairu samo na Javu šalje 5000 knjiga mesečno. Islam je dobio svoju bitku. „Nedostaje nam još samo narod,” pišu jedne velike muslimanske novine u Madrasu, kao odjek tog regrutovanja. „Od Sijera Leonea do Bomea pitaju nas o lepoti islama,” raduju se druge novine u Dakni. Samo u Indiji su u opticaju tri prevoda Kurana, od kojih je jedan štampan u Kalkuti, u tiražu od 20.000 primeraka za godinu dana. U Britanskoj Zapadnoj Africi danas je od 16 miliona stanovnika skoro dva miliona muslimana. Pola Togoa je muslimansko, a Nigerije dve trećine. Holandska Indija ima 36 miliona muhamedanaca od ukupno 50 miliona stanovnika. Svuda gde u evropskim kolonijama dolazi do rasnog mešanja, islam nalazi oduševljene pristalice među mešanim elementima. On je istovremeno obećao i crncima slobodu kroz zajedničku borbu protiv Evrope. Indijac Vasvani piše:

„Kažem vam, Evropljani: Čuvajte se! Stara indijska poslovica kaže: ‘Čuvaj se suza slabih!’”

Tako ugnjetani i slabi Istočnjaci, hindusi i muhamedanci u Indiji, Egiptu, Persiji, Alžiru i Avganistanu trpe pod vlašću sebičnog i agresivnog imperijalizma Zapada. Pred tom dolazećom mržnjom crnaca i kopiladi, vođenih fanatičnim Muhamedovim duhom, bele rase moraju da se čuvaju više nego ikad.

Engleska ostaje u Suecu kao zaštitnik severne Evrope od upada tamošnje Azije. Istovremeno, ona održava islamsku moć u granici Meke, u Indiji, Egiptu i Siriji. To je značajan čin samoodržanja. Što se tiče Konstantinopolja, balkanski narodi predstavljaju barijeru čiji vitalni interesi zahtevaju stalno naoružavanje protiv Turske. Iza njih leži Ukrajina, koja bi se takođe usprotivila Turcima.

S obzirom na avijaciju, Gibraltar je izgubio značaj za Veliku Britaniju. Ipak, ona ne može da dozvoli Francuskoj da zagospodari susednim Marokom. Javila se potreba za bližom saradnjom između Londona i Madrida. U tu oblast vitalnih interesa spada i neophodna ekspanzija Italije, koja mora da održava svoju narodnu snagu blizu otadžbine. Italijanska politika, da bi bila organska, leži u Tunisu, Tripoliju i nekoliko susednih ostrva. Na zapadu Mediterana je potreban savez London–Madrid–Rim, kao dopuna sistemu nordijskih država (Berlin, London, Oslo, Štokholm, Kopenhagen, Helsingfor), kojem ni na kakav način ne bi smetao.

Britanski dominioni postaju sve nezavisniji. Ipak, to ih ne sprečava da imaju odnose sa Engleskom pod izvesnim, specifikovanim uslovima. Južna Afrika mora ostati u nordijskim rukama, kako bi se obezbedila alternativna morska ruta za Indiju. Zakoni sad usmereni protiv Indijaca jednog dana će se primeniti i na crnce, mešance i Jevreje, da bi se omogućio organski život na jugu Afrike i tamo stvorilo utvrđenje za slučaj da crnačko buđenje postane opasno.

Tom crnačkom buđenju se još uvek smeju, ali samo kratkovidi ljudi. Mit krvi oživeo je u jednoj drugoj formi, pod crnom kožom. Ne bunca samo Markus Garvi o nekadašnjim palatama u Timbuktuu i na Nilu, podržavaju ga hiljade drugih duhovno probuđenih crnaca.

Uprkos mnogim rascepkanim grupama, crnački centri, koji svesno rade na jednom novom Afričkom Kraljevstvu, već su se spontano formirali na mnogim mestima po svetu. U Etiopiji, u Liberiji, u zapadnoj Africi taj rasni pokret je delom ojačan verskim idealima, za koje crnci treba da zahvale, makar indirektno, hrišćanskim misionarima. Već su u opticaju crni bog, crni iskupitelj i crna devica Marija. Još su važniji centri finansijski jakih crnačkih organizacija u Americi. Najekstremnija je Garvijeva grupa; partija Diboa je naizgled umerenija. Još su zanimljivije deklaracije Njujorške lige. Godine 1925. osnovan je jedan napredni savez za borbu protiv bele rase, koji sebe zove crnačkim braniteljem. O njegovim ciljevima Diboa kaže sledeće:

„Kako god bio divalj i strašan ovaj sramni rat, on neće biti ništa u poređenju sa borbom za slobodu koju će crni, žuti i smeđi narodi voditi protiv belih, dok nepoštovanje, vređanje i ugnjetavanje ne prestanu jednom za svagda. Crna rasa će dozvoljavati sadašnji tretman samo dok to bude morala i ni trenutka više.”

Još jasnije je težnje crnaca izrazio Garvi:

„Ono što je za belce ispravno razumno je i za crnce – naime sloboda i demokratija. Ako Englezi imaju Englesku, Francuzi Francusku, Italijani Italiju, na koje po opštem mišljenju imaju neko pravo, onda crnci zahtevaju Afriku – i biće spremni da za to prolivaju krv. Donećemo zakone za sve crnačke narode i ustav koji svakom omogućava da oblikuje sopstvenu sudbinu kao slobodan čovek... Najkrvaviji od svih ratova izbiće kad Evropa okrene svoju silu protiv Azije. Tad će nastupiti trenutak da crnci zgrabe mač kako bi konačno oslobodili i ponovno osvojili Afriku.”

Crnci su zasad još slabi, ali mit krvi se i kod njih probudio, a za 50 godina će enormno ojačati. Do tada Nordijci moraju obezbediti da crnaca više ne bude u njihovim državama. U njih ne treba puštati ni žute ljude, mulate ili Jevreje. Ovo ukazuje na problem Amerike.

U SAD će rasna politika imati svetske političke efekte, na tačno isti način na koji je nekad ideja demokratije odredila život skoro svih država. Severna Amerika je područje na kojem su prvi put ostvarena masonska ljudska prava. Brat Vašington postao je arhetip te filozofije. Američka deklaracija slobode bila je uzor za Droits de l’homme pariške revolucije. Da bi se ojačao kapitalizam, čuo se bojni poklič „Ljudska prava!”, i došlo je do oslobađanja crnaca u južnim državama.

Danas svaki Amerikanac proklinje to oslobađanje crnaca. Američki liberali su obavezni i odlučni da nametnu svoje ideje Americi, jer zastareli državni liberalizam udara etiketu slobode na sve građane – ako je potrebno i pendrecima. Crnačko pitanje je ispred svih drugih u SAD. Ako se suludi princip jednakosti i jednakih prava za sve rase i religije jednog dana konačno napusti, još ima nade. Onda će se sami po sebi nametnuti neminovni zaključci u pogledu Azijata i Jevreja. Zdravi instinkt je skoro prevladao demokratsku doktrinu u društvenom životu podizanjem rasnih barijera. Ali mi ne možemo da tolerišemo jednu politiku koja dopušta crncima da svojataju našu civilizaciju, otvaraju radnje, postaju pravnici i organizuju se politički. Crnci sad daju ogroman novac u svoje zajedničke fondove i počinju svesno da sanjaju o crnom svetskom carstvu od Kaira do Kejpa. Naročito bi u tom pogledu američko zakonodavstvo trebalo da interveniše i da, nakon što im oduzme političko-rasna prava, sprovede plansko proterivanje, svake godine sve veće, crnaca u srednju Afriku. To bi dugoročno bilo korisno, jer bi se svaki crnac mogao zameniti belcem, i tako bi SAD postajale sve uniformnije. Ako se to ne dogodi, onda će današnjih 12 miliona crnaca za kratko vreme narasti na 50 miliona. Kao trupe boljševizma one mogu zadati odlučan udarac beloj Americi.

Žuta opasnost u Kaliforniji učinila je rasni problem gorućim pitanjem. Ona je svetski politički primer toga kako malu ulogu može imati zakon u rasnim borbama, u stvari u jednoj elementarnoj migraciji naroda. Japan je prenaseljen. On mora raseliti narod da se ne bi ugušio. To je njegovo životno pravo. Američki beli gornji sloj ima pravo na samoočuvanje i mora sačuvati svoju zapadnu obalu od žute poplave. To pitanje se ne može rešiti idejama nečasne vladavine novca, koja, zahvaljujući rasnoj neslozi, gradi svoje bankovne palate. Nečasna vladavina novca nužno teži vlasti nad svetom stvarajući svetski dug. Ali rasno-organsko razgraničenje na zemlji znači, takođe nužno, kraj međunarodne zlatne monete, a to bi opet rezultiralo krajem jevrejskog mesijanstva, koje je skoro realizovano vladavinom svetskih banaka. Ono namerava da sprovede svoje ideje stvaranjem jevrejskog centra u Jerusalimu. Svi narodi moraju se naoružati za predstojeći sukob između SAD i Japana. Crnci su ga već svesni i čekaju ga!

Borba se sad vrti oko Kine, kao poligona za naoružanje. Novi svetski rat neizbežan je ako se države ne oblikuju na osnovu rasnog mita. Amerika mora da ukloni žutu rasu sa svog zapada, koji je u usponu i koji je buduće mesto kulture nordijske rase. To je od vitalnog značaja i iznad svih drugih papirnatih prava. Mi tražimo i priznavanje rasnih prava kultivisanih Japanaca, ali ne u Americi. Ovo zato što buduća američka rasna država mora napustiti svoje posede u istočnoj Aziji, gde se mogu naseliti Japanci iz Kalifornije. Američka pomorska baza na Filipinima biće jedno od sredstava za obezbeđivanje američke trgovine u istočnoj Aziji, a istovremeno može biti i baza za napad u slučaju rata. To je sigurno neophodno sa stanovišta kartelskog imperijalizma današnjice, ali neće biti vitalno važno za Severnu Ameriku kad jednom izdvoji svoje strane rasne komponente i počne da se svesno raspoređuje po svom ogromnom životnom prostoru između Atlantika i Pacifika. Era neograničene ekspanzije završila je sa Svetskim ratom i svetskom vladavinom novca. Danas mi počinjemo eru unutrašnje koordinacije koja će proizvesti rasno organski profil pravnog sistema. Pozivaju se filozofi, istoričari i državnici svih naroda da shvate te ideje i rade na njihovom sprovođenju. Narodnu ideju danas falsifikuju internacionalni kapitalisti. U toj borbi između država, guši se svaka mera, zapravo i svaka ideja koja može imati smirujući efekat.

Za savremeni pacifizam pokazuje se da je sasvim neiskren pokret. U stvari, pacifizam se zasniva na demokratiji, odnosno na vladavini novca. Njegovo brbljanje o svetskom razoružanju je prevara, kojoj je cilj da se ljudima skrene pažnja sa stvarnih uzroka njihovih nedaća. Svetski mir neće nastupiti sa razoružanjem armija i flota, već sa potpunim uništenjem nečasne demokratije i bezličnih ideja države. Mir će doći kad budemo mogli da promenimo svetski ekonomski sistem, koji danas u ime naroda podrivaju finansijski interesi. Zbog tih stvari su sve države propale, i to propadanje će se nastaviti ako se religija krvi ne iskusi, prepozna i realizuje u životu. Jedna svesna nordijsko-evropski rasna Amerika, očišćena od crnaca, žutih i Jevreja, hiljadu puta će biti jača nego Amerika rastočena tom stranom krvlju, iako još uvek poseduje velike kolonije i jake pomorske tačke. Engleska svetska politika bila je moguća ne samo zbog njenog položaja kao ostrva, već zato što su Saksonci i Normani stvorili ujedinjen narod, čiji je centar bio rasno čist. Danas kad u Londonu Jevreji Sitija utiču na politiku i regrutuju proleterske vođe, britanska politika je već izgubila svoju doslednost. Ako se engleska kuća ne očisti, neće izbeći katastrofu. I tako se iznova pojavljuje njen kineski problem.

Državnik koji ima na umu samo nordijske evropske i nordijske severnoameričke interese podržaće bojni poklič protiv sadašnjih evropskih i američkih država: Istočna Azija istočnim Azijatima! O Japanu i Kini treba suditi drugačije nego o Indiji, Africi itd. Njima se mora ostaviti mogućnost da bar dozvole svojim narodima da žive. Neophodno je da oni raspolažu celim životnim prostorom od Mandžurije do Indokine i Malake sa susednim ostrvima. Zabraniti doseljavanje u Severnu Ameriku i Australiju žutoj rasi, ali istovremeno hteti kolonizovati Daleki istok ili njime vladati, to je kapitalistička ludost, koja počinje već da se sveti ustankom koji tinja u Kini. Još uvek je moguće da zloupotrebljena tehnologija trijumfuje. Moguće je da se žuta rasa potisne i uguši, ali onda će se ona sigurno okrenuti u drugim pravcima i poći tragovima Džingis Kana, Tamerlana i Atile. Ono što Lenjin i Trocki nisu postigli, da dovedu boljševizam do konačne pobede, ostvariće svetska politika Evrope i Amerike. Savremena dezintegrisana i, zadugo, nemoćna Rusija teško da će imati snage da upravlja žutom krvlju miliona. Možda će se ostvariti Bizmarkove reči da će žuti ljudi jednog dana pojiti kamile na Rajni.

Spas iz tog ambisa leži tačno u suprotnom pravcu od onoga što misli, na primer, Špengler. Sudbinu ne moraju da potvrđuju ni šefovi industrije ni cezari koji vladaju bezličnim masama. Mi prepoznajemo da je ta budućnost već upola počela. Svuda se rađaju sile koje, zbog propasti onoga što je staro, oblikuju jednu novu sliku sveta. Te sile su nepovratne. Te moći naše duše i naše krvi su naša sudbina. To je ona težnja za otkrivanjem sveta u XV i XVI veku, i za ljudskom kulturom i svetskom državom u XVIII i XIX veku. Sjedinjene Američke Države su, po mišljenju svih koji su tamo bili, veličanstvena zemlja budućnosti. Ona ima taj veliki zadatak da odbaci sve oveštale ideje koje datiraju od pre njenog osnivanja. Ona može mladalačkom snagom stvoriti jednu novu ideju rasne države, kakvu su neki probuđeni Amerikanci već prihvatili, poput Granta i Stodarda. Oni su uvideli da je neophodno proterati i raseliti crnce i žute, vratiti istočnoazijske posede Japanu, raditi na crnačkoj kolonizaciji srednje Afrike i raseliti Jevreje u neko područje gde svi oni mogu da stanu.

Pokušaji imperijalističkih sila poslednjih decenija da vladaju najdaljim krajevima zemlje topovima i drže eksploatisane narode u pokornosti nisu bili znaci snage već dokaz slabosti, isto kao što nesrazmerno mnogo policije u nekoj državi ne pokazuje da je ona jaka, već da je trula. Evropa i Amerika ušle su u istočnu Aziju pod izgovorom da moraju da sačuvaju svoju trgovinu u Kini, i time spasu od kolapsa stotine hiljada, pa i milione poslova kod kuće. To gledište je neodrživo; jedini valjan zaključak je da su to uradili iz pohlepe savremenog imperijalizma. Zemlja sa toliko stanovništva, kao što je Kina, zavisi od izvoza svojih proizvoda. Nisu potrebni nikakvi američki bojni brodovi da bi se tovarili čaj i začini i da bi se menjala evropska roba za njih. Kina znači, gledano vekovima unapred, džinovsko tržište za hemijske i tehničke proizvode Zapada. Da bi mogla i dalje da koristi bogatstva svoje sopstvene duše, Kina će morati da zaključuje trgovinske sporazume u korist svojih sopstvenih interesa kako bi stvorila rad, uslugu i red u svojoj zemlji, a da je ne teraju na to opijumi dilera iz Kalkute i Bombaja. Ona će naravno znati kako da se brani ako zelenaški svetski bankari budu smatrali sve kulturne narode terenom za zajmove, dovoljno dobrim da s mukom plaćaju kamatu na kamatu. Međunarodni bankari pokušaće da postave finansijskog ministra koji će diktirati politiku celoj toj zemlji, isto kao što je Douzov Diktat uveden u Nemačkoj.

Današnji državni dugovi već se smatraju privatnim pravnim aranžmanima. Mada je mnogim narodima nemoguće da ih se drže, kršenje brojnih sporazuma o danku lako bi dovelo do najtežih sukoba sa svetskim državama, ili, tačnije, sa bankarima koji ih usmeravaju. I upad u takozvane Železnice Nemačkog Rajha ili Rajhsbanku doneo je, do 1933. godine, takođe teške političke posledice. Železnice, novac i čitav Rajh tad su se neosnovano zvali nemačkim; kod njih je nemački bio jedino ropski rad. Kontrola je bila u rukama Francuza i Jevreja.

Ta situacija bila je dugoročno neodrživa; tenzija je mogla da popusti samo promenom svetske političke situacije, a do takvog popuštanja mogli su da dovedu jedino pohlepni predstavnici demokratije. Posle Nemačke i druge države su jedna za drugom padale u mrežu tog svetskog političkog sistema pljačke. Ali istovremeno je počelo i buđenje, koje će, na temelju nemačke revolucije od 1933. godine, neminovno dovesti do rešenja.

Nemačku i germansku obnovu u evropskom i svetskom pogledu ne moraju objaviti neki međunarodni privatni sindikat (Ratenau), svetska ekonomska trgovina, ili trustovi nametnuti svim narodima kao cilj i značenje svetske istorije; njih mora objaviti jedan rasno određen državni sistem. Naša država, naša filozofija i naš narod stoje međusobno u simbiotskom odnosu, ne želeći da propadnu u beskrajnom mešanju formi i bezobličnom haosu, što je neminovna posledica bivše demokratsko-marksističke politike. Naš državni sistem bio je utemeljen na osnovu ove organske strukture kako bi se obezbedila politička vlast bele rase na celoj planeti.

Ideja o rasno zasnovanoj svetskoj politici podrazumeva nezavisnost istočne Azije, kao i oslobađanje drugih nacija, koje su već dugo četiri petine pod jevrejskom kontrolom, od sistema koji sad njima vlada. Ta nova ideja nordijskog zapada suočava se sa judaizmom kao jedinim opasnim protivnikom bezličnoj Panevropi, haotičnoj svetskoj pravdi i nenarodnoj masonskoj svetskoj republici. Nikakva druga ideja nije nimalo važna. Posle ove svetske političke procene suprotstavljenih sila opet će se potvrditi državni sistem na koji se aludiralo. Njegov temelj odgovara interesima moći koje formiraju nordijsku kulturu i države. Postojaće jedan nemačko-skandinavski blok, čiji će cilj biti da obezbedi Evropu od komunističkog potopa i da sprečava formiranje koncentrisane opasnosti na istoku. Taj blok će biti u savezu sa Engleskom, čija se vladavina nad Indijom može takođe obezbediti samo suzbijanjem azijske političke moći. I pored postojećih tenzija, zajedno ćemo podržati belu rasnu politiku u Severnoj Americi, pod uslovom da Amerika povuče svoje zahteve za dankom od Nemačke i Engleske. Doći će do novog saveza sa Italijom. Na Dalekom Istoku postojaće sistem žutih država, koji će raditi sa belom rasom na očuvanju važnih belačkih interesa u Severnoj Americi i Evropi. Tek će budućnost pokazati u kojoj meri će ta rasna volja postići svoje ciljeve.

Sama Nemačka će tad konačno doći do preko potrebnog životnog prostora u Evropi za svojih 100 miliona stanovnika. U metafizičkom pogledu, tražićemo unutrašnju kreativnu slobodu našeg naroda povezanu sa našom političkom nezavisnošću, a nju mogu da obezbede samo naša istrajnost i snaga nacionalnog koncepta časti. Dakle poziv za sopstvenim prostorom, za sopstvenim hlebom, postaje preduslov za postizanje duhovnih vrednosti i formiranje nemačkog karaktera. U velikoj borbi za postojanje sa čašću, slobodom i hlebom, nemački narod mora očekivati obzire koji su već ukazani manje značajnim nacijama. Tlo se mora osloboditi za obradu. Tako će nemački narod, sad sabijen u vrlo tesan prostor, moći slobodno da diše, a na taj način i da udari temelje za jednu novu kulturnu epohu nordijskog čoveka.

Sedmo poglavlje SUŠTINSKO JEDINSTVO

Narod je izgubljen i mrtav kao narod ako, istražujući svoju istoriju i preispitujući svoju volju u pogledu budućnosti, ne može da otkrije jedinstvo. Bez obzira na to koje je forme poprimala prošlost, kad jedna nacija stigne do tačke istinskog negiranja alegorijskih slika koje izviru iz njenog prvog buđenja, onda je ona negirala i korene svog bića i svog nastajanja i osudila sebe na jalovost. Jer istorija nije razvoj ni iz čega u nešto, iz nečeg beznačajnog u nešto veliko. Ona čak nije ni transformacija jedne suštine u nešto sasvim drugačije. Umesto toga, prvo rasno buđenje do kojeg su doveli junaci, bogovi i pesnici krajnje je dostignuće za sva vremena. To prvo, najviše mitsko dostignuće ne može se, u suštini, dovršiti. Ono može samo da poprimi druge, nove forme. Vrednost udahnuta u jednog boga ili junaka jeste ono što je večno i u dobru i u zlu. Homer je predstavljao najviše pojačavanje onoga što je bilo grčko, a čuvao je to i u propadanju. Jahve je simbol neobuzdane jevrejštine. Vera u Jahvea je snaga čak i najnižeg jevrejskog sitničara u Poljskoj.

To jedinstvo važi i za nemačku istoriju, za njene ljude, njene vrednosti, za taj vrlo stari i novi mit, kao i za ideje koje podržavaju nemačko narodstvo. Jedna forma Odina je mrtva, to jest onog Odina koji je bio najviši od mnogih bogova što su se pojavili kao otelovljenje jedne generacije još uvek posvećene prirodnoj simbolici. Ali Odin kao večna slika u ogledalu primalnih duhovnih moći nordijskog čoveka živi danas isto kao što je živeo i pre 5000 godina. Herman Virt nalazi tragove propadanja kako u starom svetu bogova tako i u uticaju eskimske rase. To je možda tako, ali ne utiče presudno na ono što je stvarno germansko. Odin otelovljuje sebe u časti i heroizmu, u stvaranju pesme i umetnosti, u zaštiti zakona i u večnom traganju za mudrošću. On je shvatio da rasa bogova mora da propadne njihovom sopstvenom krivicom, jer su prekršili obaveze prema graditeljima Valhale. Pa i pored tog propadanja, on je naredio Hajmdalu da svojim rogom pozove Ase u konačnu, odlučujuću bitku. Taj nezadovoljni bog, večni tragalac, lutao je univerzumom i pokušavao da shvati svoju sudbinu i prirodu svog bića. Žrtvovao je oko da bi stekao najdublju mudrost. Kao večni lutalica on je simbol nordijske duše koja večno traga i nastaje, i koja ne može pribeći s poverenjem Jahveu i njegovim predstavnicima. Tvrdoglava aktivnost volje, koja se isprva kreće tako grubo kroz nordijske zemlje u borbenim pesmama o Toru, pokazala je direktno, čim se pojavila, urođenu, borilačku, mudrosti žednu metafizičku stranu Odina Lutalice. Ali isti taj duh otkriva se opet kod velikih, slobodnih Ostrogota i pobožnog Ulfile. On se takođe otkriva, u skladu sa vremenima, u ojačanom Viteškom redu i u velikim nordijsko-zapadnim misticima, kakvi se ogledaju u svom najvišem duhu u Majstoru Ekhartu. Kad je, u Fridrihovoj Prusiji, duša koja je nekad rodila Odina oživela kod Hoenfridberga i Lojtena, ona se opet rodila i u duši Tome pojca, Baha i Getea. Sa tog stanovišta izgleda duboko opravdana naša tvrdnja da su junačka nordijska saga, pruski marš, Bahova kompozicija, Ekhartova propoved i Faustov monolog – samo razna iskustva jedne te iste duše i kreacija iste volje. Oni su večne moći koje su prvo bile ujedinjene pod imenom Odin, a kasnije se uobličile u Fridrihu Velikom i Bizmarku. Sve dok deluju te moći, sve dok se nordijska krv meša sa nordijskom dušom i voljom, Nordijac će biti aktivan i raditi u mističnoj zajednici. To je preduslov svakog stvaranja istinskog tipa.

Samo su mit i njegove forme stvarno žive. To je ideja za koju su ljudi spremni da umru. Kad su Franci napustili gajeve svoje drevne domovine, a tela i duše im postali nemirni, iz njih je postepeno nestajala snaga da se opiru čvršće struktuiranim životima stanovnika Galije. Uzalud je Teodorih težio da preobrati franačkog kralja, Klovisa, u slobodno arijanstvo. Arijanska jeres, nazvana po svom prvom učitelju, Ariju, zasnivala se na ideji da je Bog stvorio Krista i da je zato on manje božanski od Boga Oca.

Tako je Teodorih pokušao da uspostavi nacionalizam nad internacionalizmom Rima. Nažalost, njime je vladala njegova histerična žena. Vođa vojno najjačeg germanskog plemena tako je duhovno prešao u rimski tabor. Doduše, ni on ni drugi Franci nisu ni pomišljali da se odreknu svog karakterističnog junaštva, samo su ga smestili uz hrišćanstvo, da bi se borili pod njegovom zastavom za svoju slavu i moć (IN HOC SIGNO VINCES). Uslovljen tim prvim korakom, rimski mit je onda nadrastao drevne germanske ideje krvi tako da je mogao da preuzme vođenje germanske duše. Svi ratovi su se sad vodili pod znakom krsta. A kad je taj krst svuda trijumfovao, započela je borba obraćenog sveta protiv jeretika. Znak krsta su u borbu nosili i protestanti. Ali onda je mit mučeničkog krsta umro. Današnje crkve teže da sakriju tu činjenicu, isto kao što su Tevtoni nekad krili smrt starih bogova. Danas je nemoguće povesti neku severnoevropsku vojsku u rat za hrišćanski krst, pa čak i špansku ili italijansku. Takođe, iako ljudi umiru za ideje, nijedna od njih ne nosi znak koji je savladao pobožnog Teodoriha. On više ne ispunjava naše živote tako strastveno da smo spremni da ginemo za njega. On je mrtav i nikakva moć ga neće nikad više oživeti. Da bi danas mogle da rade za krst delotvorno, crkve moraju da se kriju iza ideja i simbola našeg novoprobuđenog mita. Te ideje i simboli su zapravo znaci jedne snage čije su uništenje nekad planirali Bonifacije i Vilibald. Znaci te krvi, koja je nekad stvorila Odina i Baldura, koja je nekad proizvela Majstora Ekharta, najzad su se uzdigli do samosvesti, naročito kad se izgovore reči Altdeutschland. Gete je nekad video zadatak našeg naroda u rušenju Rimskog Rajha i podizanju jednog novog sveta.

Mislioci helenske starine smatrali su da će, pre ili kasnije, razum omogućiti potpunu spoznaju univerzuma. Kasno, vrlo kasno je postalo očevidno da je, u suštini, ne moći shvatiti apsolutnu istinu, ili čak i pretpostaviti smisao zemaljske uzročnosti sasvim ljudski. Čak i da nam se otkrije apsolutna istina, ne bismo je mogli shvatiti, jer bi ona bila bez prostora, vremena i uzroka. Pa ipak, čežnja za apsolutnim stalno struji ljudskim dušama. Kao i mislioci starine, savremeni profesionalni filozofi ozbiljno tragaju za jednom večnom istinom. Oni traže tu istinu čisto logički, dedukcijama iz aksioma razumevanja. Konačni sudovi su tako u suštini zasnovani na prvim iskazima. To je logička analiza: seciranje mase ideja i svođenje apstrakcija na racionalne pojmove. Na ovom nivou istraživanja, sa razumske strane posmatrano, jedna istina stalno se sukobljava sa naizgled beskrajnom greškom. Otuda Šopenhauerovo očajanje kad razmatra svetsku istoriju. Otuda predano Herderovo traganje za apsolutnim planom. Otuda smo svedoci i beskrajne težnje za napretkom misionarske hristijanizacije svih naroda, koja će humanizovati sve rase i stvoriti uniformno čovečanstvo. To su njeni večni ciljevi. Ideje koje su čisto apstraktnog sholastičkog tipa potiču iz želje njihovog kreatora.

U smislu: Najbolje nemačko. (Nap. ured.)

Pogovor

Uz Mein Kampf (Moja borba) Adolfa Hitlera i Deutschland Wiedergeboren (Preporođena Nemačka) Hermana Geringa, Mit dvadesetog veka Alfreda Rozenberga stvorio je osnovu nemačke nacional-socijalističke misli. On se može uporediti sa ta dva dela u više pogleda. Sva tri autora praktikovali su društvenu i političku misao kojoj su učili. Nijedan nije pisao u nekakvom vakuumu. Svi su bili deo miljea koji su oblikovali. Svi su uviđali buduće opasnosti sistema koji je delovao do 1933. godine. Svi su bili antisemiti, mada je Gering to bio otvoreno manje od druge dvojice. Svi su bili ultranacionalisti, delujući u svetu koji se tad uvlačio u moćni internacionalizam.

Mit se može smatrati nastavkom dela Foundations of the Nineteenth Century (Temelji devetnaestog veka) Hjustona Stjuarta Čembrlena. On liči na to delo, ali se ipak razlikuje od Temelja na više suštinskih načina. Ispunio je mnoga od Čembrlenovih očekivanja, mada je i promenio broj njegovih ciljeva. Mit se nije mogao napisati bez Temelja, ali je on više nego samo njihov nastavak.

Na Rozenberga je uticalo više pisaca iz nemačke prošlosti. Neki su sasvim primetni, naročito Majstor Ekhart. Uticaj i misao drugih zapaziće samo iskusan čitalac. U njih spadaju Niče, Vagner i Ludvig Jan. Rozenberg je bio logičan vrhunac nemačkog uma i njegov glavni uobličitelj, bar u periodu od 1933. do 1945. godine.

Rozenberg je bio sasvim veran Adolfu Hitleru, ali se sukobio po važnim pitanjima sa drugima iz Hitlerovog tabora. Njegova zavada sa dr Paulom Jozefom Gebelsom je skoro legendarna i ne može se sasvim pomiriti u okviru standardne nacionalsocijalističke misli. Ona je udarala u osnove tog novog državnog sistema. Tamo gde je Gebels bio sklon modernoj, koncentrisanoj, industrijskoj državi, Rozenberg je preferirao ruralno, srednjovekovno, raštrkano društvo.

Rozenberg je pažljivo izabrao naslov za svoje delo. Bila je to knjiga planirana da vodi Nemačku i druge nordijske narode u dvadesetom veku. Jednom prihvaćene, korišćene i širene, njene ideje bi sigurno oblikovale budućnost za poslovičnih hiljadu godina Hitlerovog Rajha. Ona je bila šematski program koji je nudio neke teorije, ideje i planove za preporod nordijske rase. Nabrajala je zla sadašnje ere i davala pregled njihovog porekla. Ta knjiga bi bila nerazumljiva umovima XVI, XVII, XVIII ili XIX veka.

Mit sugerisan u naslovu mnogo je kompleksniji. Mit je ideja koja se može koristiti na mnogo načina. Ako sam nesposoban da objasnim nešto direktno, mogu izabrati da izmislim mit, koristeći alegoriju onoga što se zna. Onima koji ne mogu da razumeju direktno, mogu da ponudim objašnjenje analogijom. Ako ta priča postane ideja vodilja, ona poprima mitske osobine.

Mit može i da objašnjava ono što je, bilo čime drugim, sasvim neobjašnjivo. Možda ne mogu da poznajem nemačkog Boga direktno, ali mogu da pričam o njemu indirektno, mitom. Mit se koristi da se kaže ono neizrecivo, dokuči ono nedokučivo i misli o onom nezamislivom. On tako postaje odraz onoga što se zna. Ali mit je i dalje nešto drugo, a ne dotična stvar po sebi.

Mit može biti i istina veća od konvencionalne istine. U spisima srednjovekovne sholastičke škole, predvođene Tomom Akvinskim i Albertom Velikim, metafizičkoj istini pridavan je veliki značaj. Izraz meta znači izvan, pa metafizika sugeriše nešto što je izvan fizičke stvarnosti koju znamo i koju možemo iskusiti. Ona je nešto izvan i iznad pukog iskustvenog proveravanja. Za nju se zna da je istinita unutra, u čovekovoj savesti ili duši. Za Rozenberga, Mit poprima sve te karakteristike metafizičke istine, a nije ograničen nijednom od njih. Znam da bog postoji ne direktnom opservacijom ili direktnim kontaktom, niti njegovim stavljanjem pod mikroskop. A ipak je njegovo postojanje stvarnost, bez imalo sumnje.

Mit se, naravno, u Rozenbergovom velikom delu primenjuje ne samo kao priča, analogija ili metafizička istina. Mit je pokretačka, oblikujuća upravljačka moć. On obitava ne samo u individui, već i u njenoj rasi. Jak i velik Mit može biti tako moćan da baci svoju vitalnu iskru na drugi mit, drugačije rasne kulture, jer ta individua obitava u Mitu koji nosi kulturu.

Nijedan faktor ne objašnjava Mit. On je deo čovekove celokupne baštine. On se rađa u čoveku. Čak i ako pojedinac postane deo neke druge kulture, njega zove, duboko u njemu, njegov sopstveni Mit. On je zbir kulture, mores, narodnih običaja, tradicija, legendi, istorije, iskustva i volje njegove sopstvene rase, a i više je od svih tih stvari. On je otelovljena životna sila velikih ljudi. Mit se sastoji od doprinosa, poraza, nada, težnji i dostignuća etnički povezanih pripadnika grupe. Tu je celina veća od zbira svojih delova. Mit je skela, nadgradnja na kojoj se konstruišu sve druge stvari. On je skelet oko kojeg se gradi organsko telo, koji pokriva cela lepa zgrada. On je forma na kojoj se, malo-pomalo, komad po komad, metar po metar, razvija narod. Bez te uređenosti Mitom, narod je prosto neorganizovana zbirka svih tih raznih činjenica i faseta.

Mit može započeti kao jedan jedini događaj. Rozenberg je identifikovao taj veliki događaj kao svetski rat. On je bio faktor koji je učinio da se svi doprinoseći elementi zgusnu oko jednog jedinog događaja. U sebi i po sebi, Mit prkosi racionalnom opisu. Ne može se sasvim izolovati jer deluje ne samo na telo čoveka, već i na njegov duh. On deluje ne kao fizička čin, već kao metafizička. Mit se dotiče ne čovekovog spoljašnjeg bića, već njegovog unutrašnjeg sopstva, njegovog duha, njegove prave ličnosti.

Narod bez vitalnog Mita besciljno pluta kroz istoriju. Mit daje svrhu i značenje civilizaciji. On čini narod nacijom, naciju rasom, a rasu onim što doprinosi svetu. Mit oblikuje rasu tako da ona može da ispuni potencijal svojih pojedinaca. On nas čini svesnim da smo rasa, a ne samo slučajan, nesvrhovit, slabo definisan konglomerat muškaraca i žena. Nemačko-nordijska rasa je nezamisliva kao svrhovita grupa, koja formira civilizaciju, bez svog Mita. To je, govorio je Rozenberg, bio veliki problem Nemačke njegovog vremena. Ona nije razvila Mit, niti ga je prepoznala. Nije poslednjih vekova uviđala potrebu da ima neki usmeravajući Mit. Izgubila je stari nordijski Mit, koji je bio prirodan, jer se njegovom cilju dugo ranije služilo, a nije razvila nov Mit, niti je slušala njegov glas. Ona je videla Mit prekriven, zatrpan lažnim ne-germanskim MYTHOS-om, kakve su nudili Jevreji i Rimljani.

Tek je strašno krvoproliće Prvog svetskog rata nateralo velike vođe da priznaju taj novi Mit. Njegovi krici bili su ugušeni tako duboko, da je samo neki moćan događaj mogao da probudi arijevski duh. U tom smislu je, barem, ratno stradanje i lišavanje bilo vredno svoje cene. Međutim, sve bi to bilo uzalud da su internacionalisti i stari neprijatelji nordijskog naroda mogli da uguše taj mit koji je sazrevao.

Ima mnogih MYTHOS-a. Kinezi su razvili jedan koji odgovara njihovoj rasi, kulturi i umu. To su učinili i stari stanovnici Indijskog Potkontinenta. Stari nordijski narodi, koji su nastanjivali severnu, istočnu i srednju Evropu, imali su Mit. Nordijska kultura proširila se na jug, utičući na grčke i rimske MYTHOS-e i narode. Zatim je, jedna po jedna, svaka grupa gubila životni osećaj za svoj Mit, i civilizacije su propadale.

Kinezi su, govorio je Rozenberg, održavali svoj mit bolje od ijedne druge grupe. Ali oni nisu odrasli, a nije ni njihov Mit. Bio je to velik i jak Mit, ali nije dozvoljavao konkurenciju. Ništa od njegove filozofije nije se dovodilo u pitanje ni iznutra ni spolja. On nije dozvoljavao nikakvu promenu i nikakav razvoj. Čak je obuhvatio i srodne narode, kao Mongole i Mandžure, kad su osvojili Kinu.

Mit je dobar za neko vreme, ali nije mu namena da bude večan. Kinezi tako demonstriraju vrlo nefleksibilan karakter, koji može da napreduje do određene granice, ali ne i dalje. Njihov svet je svet bez promene, i kad bi se prepustio samom sebi, ostao bi zauvek takav. Ali uticaj strane kulture, naročito engleske, izmenio je stari mit. I same Engleze, i Zapadnjake uopšte, obuhvatio je kineski Mit je u nekoj meri. Ali pošto su ga oni istovremeno i uništavali, u stvari su ostavili vakuum koji Kinezi sami nisu mogli da ispune.

Taj veliki problem pojavio se zbog nesklada između kratkoročnog imperijalističkog osvajanja te teritorije i dalekosežnog utuvljivanja kineske mistike u zapadni um. Pošto su taj Mit krojili vekovima učeni pripadnici te rase, bela rasa ga nije mogla brzo apsorbovati. Tako je zapadna civilizacija pokupila delove ideja i individualnih misli, koji su, u sebi i po sebi, zapravo besmisleni. Oni se ne uklapaju u istinski Nordijski Mit, i ne mogu da stoje za sebe, osim u vezi sa celokupnim stanjem uma i klime mišljenja.

Indijski Mit su pokorili strani narodi, koji su izmenili drevne arijevske MYTHOS-e. Oni su sačuvali neke od starih načina i ideja, ali su oni bili povezani na sasvim drugačijim osnovama. Kastinski sistem je promenjen tako da je postao neprepoznatljiv. Vrednosti su se izvrnule, kao i organizacioni principi. Ipak, ako se zna gde da se gleda, mogu se naći tragovi jednog Mita vrlo sličnog starom i novom nordijskom vrednosnom sistemu i Mitu. Ali Rozenberg se buni protiv ushićenosti indijskim putem za svetovni spas. Bio je protiv prihvatanja logičkih obrta i verbalne manipulacije kao duboke filozofije. Na njih on gleda samo kao na poslednje ostatke jednog sasvim dekadentnog društva, nesposobnog za moralnu rekonstrukciju.

Stari Nordijski Mit formira moćnu podstrukturu za gradnju jednog novog Mita. Razvio je značajne i odgovarajuće najviše vrednosti. Naglašavao je čast, slobodu i unutrašnju vrednost čoveka. Te vrednosti nose sa sobom večnu obavezu. U izvesnoj meri, stari indijski MYTHOS-i imali su upravo takve najviše vrednosti, ali su one sad skoro izgubljene.

Ne može se prosto oponašati ono staro, ali se može koristiti ono što je dobro i večno. Nordijski karakter je bio nepromenjiv, pa se od njegovih azijskih prethodnika u Indiji i Iranu može učiti i danas. Nemac može da prihvati mnogo onoga što je stari Nordijac gradio u preistorijskim, i, sigurno, u prerimskim vremenima. Ali se mora kretati napred sam.

MYTHOS-e formiraju, pre svega, pojedinci koji stvaraju tip. Da bismo razumeli na šta tu Rozenberg misli, moramo prvo na trenutak pogledati Fridriha Ničea. Niče je učio o natčoveku, koji može sam da stvori ceo jedan novi obrazac postojanja.

Za Ničea je svet bio večan, a istorija se beskrajno ponavljala i bila bez smisla. Ali istorija je ograničena u svom broju i raznolikosti izražajnih formi. Čovek bi mogao da postigne svetovnu besmrtnost, pa tako i spasenje bez religije, kad bi mogao da stvori ceo jedan novi tip osobe, novu formu ljudskog izraza.

Da bi to postigao, on mora da uveliko naglasi ličnost i njen ego. Mora da joj dozvoli da čini sve što je korisno i neophodno kako bi mogao da vrši taj čin kreacije. Sve vrednosti moraju se usmeriti ka jednoj najvišoj vrednosti. Hrišćanska etika krotosti, milosrđa, poniznosti, ljubavi itd. mora se podrediti vrednostima koje služe egou, natčoveku. Budućnost će biti prosto ponavljanje prošlosti ako je ne menja individualni čin jednog čoveka. Tako se može govoriti o neuspešnom natčoveku kao o individui sposobnoj da formira tipove. Za Rozenberga, formiranje tipa značilo je – uglavnom – individue koje formiraju, oblikuju, otkrivaju Mit. Takve osobe spremne su da rizikuju sve da bi stvorile nov Mit ili da obnove najviše vrednosti starog Mita.

Oni se bune protiv iskvarenog establišmenta. Individua sposobna da formira tipove može da stigne samo dotle. Luter je, na primer, bio nerad da očisti hrišćansku religiju od njenih jevrejskih elemenata. Priznavao je da njegova ideja spasenja verom potiče od sv. Pavla. Da je Luter bio u potpunosti osoba koja formira tip, on bi se odrekao Pavla zbog njegovih judejskih ideja. A ipak, za Lutera se može reći da je osoba koja formira tip, ali ne u potpunom smislu te reči.

Ni Rozenbergov ideal, Majstor Ekhart, nije se sasvim poklapao s tim idealom. I on je, kao i Luter, započeo revoluciju, ali je nije i dovršio. Ipak, on je pomogao da se formiraju tipovi ljudi sposobni da pokrenu rasu napred. Te rane ličnosti sposobne da formiraju tipove bili su divovi, na čija ramena se drugi penju da vide dalje.

Vođe sposobni da formiraju tipove stvaraju kalup, obrazac. Drugi se slobodno uklapaju u taj kalup. Fridrih Veliki je pokazao vrednosti časti i hrabrosti, pa su drugi sledili taj obrazac. Kad jednom mase priznaju da su te vrednosti neophodne, Mit je stvoren. Primer velikog čoveka, koji formira tip, ima veliki uticaj na druge. Taj primer ima u sebi neke neodoljivosti. On ispoljava kvalitet delovanja koji nadahnjuje druge da slobodno izaberu da ga slede. Mogu se diviti Fridrihu, i tako izabrati da vodim svoj život kao što je on vodio njegov. Na svetovnom planu je to upravo ono što se u verskom pogledu odnosi na svece. To je pravo značenje kasti. Prepoznaje se da su neki ljudi iznad masa. Te prave primere treba slediti. Ne može se dopustiti dovođenje mase u istu liniju. Prepoznati da je neophodno da postoje tvorci tipova znači i prepoznati da takve pojedince treba postaviti na naročita mesta. Pravo vođstvo, nazovimo ga svetovnom harizmom, nadahnjuje druge da ga slede, ako se ne umeša neko veštačko izjednačavanje. Ako tražimo vođe sposobne da formiraju tipove, imaćemo pravo vođstvo, koje jedino može da nosi društvo ka njegovim potencijalnim visinama.

Rasa je početak i kraj Rozenbergove misli. Bez rase je Mit nemoguć jer bi bio bez korena. Ona je cilj ka kojem su usmerene sve druge vrednosti i delovanja. Ona je konačna i najviša vrednost. Ona je jedna i nepromenjiva. Naše individualno biće i vrednost određuje naša pripadnost i učešće u našoj rasi.

Težak problem Evrope sredinom veka bio je to što je ona odbijala ideju rase, i bila voljna da prihvati mešanje rasa. Grčka, Rim i Francuska propali su jer nisu cenili vrednost čiste nordijske krvi. Oni su prostituisali vrednost rase i dozvolili, malo-pomalo, da preovlada strana krv, dok se nordijska nije toliko razblažila da nije mogla da prepozna sopstvenu vrednost i značaj.

Rasa je za Hjustona Čemberlena bila veštačka kreacija. Počinje se sa dobrom osnovom iz bilo kojeg izvora. Onda se ta osnova održava čistom od spoljašnjeg zagađenja i temeljno se meša jedan broj generacija. Rasa koja rezultira iz tog procesa može biti dobra ili loša. To se ne može predvideti, jer se računa finalni proizvod, a ne komponente. Treba početi sa superiornom osnovom, ali Čemberlen priznaje da ne može da razlikuje dobru sirovinu od loše, i da nema predstavu o tome gde se dobra osnova dobija.

Izraz arijevski odnosi se na svaku superiornu rasu, bez obzira na boju, facijalnu strukturu, telesni oblik, boju kose, itd. Arijevac traži svoj superiorni pandan u drugim zemljama, i prepoznaje ga ne po fizičkom izgledu, već po prirodi njegove civilizacije i kulture. Čak i kad bi se moglo dokazati da nikad nigde nije bilo takve arijevske rase, Čemberlenov cilj je bio to da ona postoji u budućnosti. Tako se kod Čemberlena arijevska rasa proizvodi umnogome kao nasumično ukrštanje konja. Nikad nije sigurno na šta će ličiti pobednički pastuv, ali se on može selektivno uzgojiti iz dobrog osnovnog stada. Dva superiorna konja ne treba da liče.

Kod Rozenberga, rasa je nešto što večno postoji. Nordijac je večni simbol rasne superiornosti i ne može se uzgojiti iz kineskog, hebrejskog, indijskog, arapskog, mediteranskog ili alpskog tipa. On nema pravog pandana nigde u svetu. Kad bi on nestao u loncu stapanja rasa, nikad ne bi mogao da se proizvede iz mešanog proizvoda koji ukrštanje rasa proizvodi.

Nordijski tip je dominirao u većini evropskih civilizacija, pa čak i u nekim bliskoistočnim i istočnim kulturama. Varjaski gospodari razvili su kijevsku civilizaciju u Ukrajini, dok nisu pali pod vlast Mongola. Tad je tu rasu apsorbovala strana krv. Nordijci su se pojavili kao vođe presokratovske Grčke, ali je kasnije rasno mešanje sa alpskim, mediteranskim i azijskim tipom okončalo njihovu vlast, i Grčka je propala. Nordijski tip razvio je i pravu rimsku civilizaciju, ali su ga apsorbovale bliskoistočne jevrejsko-etrurske rase. Onda je Rim pao, ali je nordijska krv već bila tako raspršena da to nije stvorilo veliku razliku. Kocka je bila bačena kad je Rim dao građansko pravo ne-Nordijcima, govorio je Rozenberg.

Nordijska rasa je nekad postojala u istočnoj Evropi, ali i tu se ona mešala sa raznim drugim rasama, uključujući Mađare, Slovene, Mongole, Jevreje itd. Da su Nemci opstali do našeg vremena kao gospodari bez mešanja, ta oblast je mogla i dalje da ima civilizaciju kakvu je imala ranije u svetskoj istoriji. Ali Rozenberg je verovao da je ona izgubljena, i da se ta oblast može koristiti samo kao zemlja podesna za raseljavanje i ponovno naseljavanje.

I Francuska je imala germansko stanovništvo. Ratovi su razorili tu rasu, a smenili su je alpsko-mediteranski tipovi, kao i kasniji talasi crnaca, Jevreja i drugih rasnih grupa. Francuska je Rozenbergu bila naročito važna, jer je u njoj video arhetip onoga što se, 1920-ih, dešavalo Nemačkoj. Da se taj trend ne obrne, haos koji je obeležio Francusku desio bi se i Nemačkoj i Velikoj Britaniji. Engleska je bila na istom raskršću kao Nemačka, i morala je, takođe, da odluči kako da planira svoj budući tok. Ona nije bila izgubljen slučaj kao Francuska. Tako je postojala mogućnost prirodnog rasnog savezništva sa Britanijom.

Ako bi Nemačka i Britanija izgubile tu bitku za rasnu zaštitu, sve bi bilo zauvek izgubljeno. Moramo imati na umu tu suštinsku razliku između Rozenberga i Čemberlena. Kod ovog drugog, rasa bi se uvek mogla ponovo pojaviti bilo kad. Regeneracija je moguća u svakoj civilizaciji koja bi se izolovala generacijama i dozvolila da taj lonac ključa. Kod Rozenberga, rasa je događaj jednog vremena. Ona se ne može spontano regenerisati iz rasnog haosa.

Sve dok osnovna nordijska rasna grupa ostaje uglavnom netaknuta, ona može da obnavlja svoju rasnu svest i posvećenost svojim najvišim ciljevima. Može da ponovo naseli oblasti koje je izgubila od drugih rasa. Može da se kreće naviše pod vodstvom pojedinaca sposobnih da stvaraju tipove. Ali ne može prepraviti sebe, takoreći, ex nihilo. Kako ona poslovica kaže, od lošeg brašna pita ne biva, niti rasa od grupe mešanaca. Za razliku od Čemberlena, po Rozenbergu se strana inferiorna krv mešanačkih grupa ne može očistiti i proizvesti pročišćena rasa, kako se to radi sa stokom u štalama.

Do jedne tačke, nordijska rasa može apsorbovati izvesnu količinu strane krvi. Može to da toleriše više od većine drugih rasa, jer je njena rasna volja jača od drugih rasnih volja. Njena unutrašnja svetlost, njeni rukovodeći principi i njene najviše vrednosti mogu da je štite od umerenog upada strane krvi. Ali kad se jednom dođe do tačke u kojoj je društvo preplavljeno, preći ćemo liniju i neće biti spasa. Kraj čovečanstva i istorije biće nadomak.

Postoji i antirasa. Postojanje rase nužno sugeriše tu mogućnost. Tu antirasu treba tražiti u Jevrejima. Nordijska rasa bila je kreativna, prodorna, reflektivna, otvorena, poštena i verna. Antirasa je, kod Rozenberga, sušta suprotnost njoj. Njeno poreklo obavijeno je ne mitovima, već lažima. Ona je nastala s idejom da stvori svet ni iz čega, a završila je ni sa čim ljudskim, to jest rasno orijentisanim. Učila je da je njen bog, Jehova (Jahve), stvorio jednu superiornu rasu da mu služi, a da je druge rase prevarom naveo da služe Jevrejima.

Jevrejska rasa učila je o bogu koji je stvorio savršen svet, i koji onda stalno interveniše da bi menjao ono što je stvorio. Svo to intervenisanje je u korist Hebreja. Taj bog je uzimao od drugih naroda i davao Jevrejima, kao u slučaju obećane zemlje, koju su već naseljavali drugi narodi. To se dešavalo i pored toga što je Jehovu njegov narod stalno izdavao, od početka do kraja, od egzodusa do zauzimanja nove domovine.

To je rasa koja ne uči nikakvoj slobodi, već pre slavi vrednosti ropstva. Uči lažima, kao u slučaju kad je Jakov rekao faraonu da mu je njegova žena sestra. To je rasa koja sprečava da drugi učestvuju u njihovoj religiji, jer po njoj samo Jevreji mogu da budu narod Božji. To je rasa koja uči kazni bez zločina, kao u slučaju Isava i Josifa; uči i zločinu bez kazne, kao u slučaju krađe tuđe zemlje bez opravdanja ili plaćanja. To su bile, između ostalog, optužbe koje je Rozenberg svalio na drevnu hebrejsku antirasu.

Od razaranja njihovog hrama u Jerusalimu, Jevreji lutaju kao paraziti po ostatku zapadnog sveta. Oni, po Mitu dvadesetog veka, nisu doprinosili ništa, a crpeli su bogatstvo i snagu svojih nacija-domaćina. Nema tu uspostavljenog simbiotskog odnosa, u kojem svaka strana daje nešto korisno drugoj; to je čisto parazitski odnos, koji uzima ali ne daje.

Ta antirasa je azijskog porekla i tamo je naučila vrednost magije i obreda u vladanju drugima. Ona je izumela takav magijski sistem sa svojom religijom. Za teologiju se pokazalo da koristi moćne elemente da vlada masama, i bilo je sasvim prirodno da, takvom usavršenom magijom, ona proširi svoju moć i na druge. Hrišćanstvo, kakvom su učili sv. Pavle i oni pod njegovom hebrejskom čini, nudilo je mehanizam za svetsku dominaciju.

Kao i Hjuston Čemberlen, Rozenberg je insistirao da ne postoji ni trun pravog, istorijskog dokaza da je Isus bio Jevrejin, niti da je do nas doprla njegova prava poruka. Postoji delići raštrkani po Novom zavetu koji sugerišu da je Isus bio nordijska figura sposobna za formiranje tipova, čija prava poruka uglavnom može da se otkrije i tako poveže se klasičnim germanskim vrednostima. Sve drugo je magijska produkcija iste one jevrejske srednjeistočno-vavilonske teologije, koja je srušila Rim i ovladala hebrejskim masama.

Osnovna Rozenbergova postavka je ovo: Isus je učio arijevskom ponosu, koji po sebi i u sebi postaje svoj potencijal. On se opravdano gnevio na one koji su hteli da prostituišu ideju o bogu. Želeo je da pokrene rasu napred, isključujući one iz stranih grupa. Tu poruku nisu razumeli, ili nisu mogli da je razumeju, oni kojima je bila data, jer nisu nikad bili slobodni. Isus je pokušao da ih nauči da je carstvo božje u čoveku, to jest da ga treba otkriti unutra, pravim uređenjem vrednosti. Nema istine u spoljašnjoj magiji, ali je on načinio fundamentalnu grešku time što je privukao učenike upotrebom magijskih trikova. Njih su oni razumeli, ali se nisu mogli uzdići iznad tog nivoa.

Sv. Pavle je nabasao na ono što je bila samo jedna od mnogih nehebrejskih, nerimskih verskih sekti, i video priliku da promeni stanje stvari. Isusove sledbenike su sasvim zbunila njegova obećanja unutrašnjeg prosvetljenja i duhovnosti. Oni su verovatno bili Jevreji, razmišljao je Rozenberg, pa tako i nesposobni da razumeju bilo šta drugo do magiju i materijalne, spoljašnje stvari. Pavle je išao na tu novu teologiju. Suptilnim iskrivljavanjem Isusovih reči, mogao je od njega da učini mesiju koji uči da se bude pokoran jevrejskoj teologiji. Judaizam će ostati religija posvećenih, Jevreja. Oni će vladati paganima, vladajući njihovom religijom. Najzad, vreme je bilo pravo da se ne-Hebrejima ponudi neka vrsta prilike da učestvuju u jevrejskoj viziji zagrobnog života. Samo posvećenici, Jevreji, znaće da je sve to laž i prevara.

Istovremeno su arijanci postali pretnja, jer su učili istinitijoj verziji Kristove poruke. Ta sekta je imala neke azijske osobenosti, ali je fundamentalno bila nejevrejska. Njena teologija morala se promeniti tako da izgleda smešna, da bi se onda mogla ugušiti – što se i desilo. Ipak je nešto od arijanske jeresi opstalo, mada, opet, u nesavršenoj formi. Rimska crkva je rasla, ali pod nejevrejskim vođstvom. Vođe posle Pavla znali su kako da nastave da grade magijski sistem, koji je postao vrlo uticajan na mase. Jevrejsko-hrišćanska teologija, kakva se nalazi kod Pavla, ostala je korisna. Ukratko, ta crkva je pobedila Jevreje u njihovoj sopstvenoj igri i njihovim sopstvenim oružjem, ali je pritom podlegla jevrejskoj filozofiji. Antirasi je onemogućeno da sasvim vlada svojom religijom masovne kontrole, ali je ona ostala uticajna na zapadu. Ostao je taj mučni problem. Jevreji su bili hristoubice, ali su bili i izabrani narod. Sv. Pavle je bio Jevrejin Savle, i pisao je Hebrejima, ali Jevreji ipak nisu bili hrišćani. No i pored svega toga, bili su središte istorije, sasvim jasno. Nisu bili ni sasvim hrišćani, ni sasvim neznabošci.

Crkva Srednjeg veka nije izabrala da istrebi Jevreje, ali ih nije ni tolerisala u gradovima. Ograničila ih je na getoe i na određene profesije. Anti-hrišćanski spisi i drugi napadi na hrišćanstvo pripisivani su Jevrejima. Ipak, sholastičari i pape nisu prihvatale odlučnu akciju protiv njih. Getovski mentalitet i separatizam Srednjeg veka ostali su u velikom delu srednje Evrope i u međuratnom periodu. Oslobođenje je dopušteno, i Jevreji su emancipovani. Verski semitizam bio je skoro na izmaku. Ali pojavio se politički antisemitizam.

Kad se jednom otkrilo da hrišćanstvo ima jevrejske korene, i kad je to upotrebljeno protiv podele na rasu i antirasu, na antisemitizam se gledalo šire. Bilo je u suštini nevažno to što su Jevreji ubili Krista. Bilo je važno to što Jevreji teže, na razne načine, da vladaju nordijskom rasom i zapadom uopšte.

Jevreji su, zaključio je Rozenberg, do početka 19. veka shvatili da je hrišćanstvo zakazalo kao sredstvo za vladanje zapadom. Bilo je potrebno neko novo sredstvo. I, zaista, istovremeno su se pojavila dva, naizgled sasvim različita: kapitalizam i marksizam. Jedan je imao pagansko poreklo, ali je njime mogao da upravlja jevrejski kapital. Drugi je bio prosto jedan vid državnog kapitalizma, koji i dalje kontrolišu preovlađujući jevrejski interesi. Bilo je malo važno koji je od njih trijumfovao u kojoj zemlji. U Rusiji je to bio marksizam, a u većini drugih zemalja kapitalizam. Oba su bila prosto dve strane istog novčića.

I komunistički marksizam i kapitalizam bili su postindustrijske ideologije. Oba su preuzeli masovnu koncentraciju radne snage i industrije u velikim gradskim oblastima. Oba su bila protivnarodni i internacionalističkog pogleda na svet. Oba su bila samo lažno nacionalistički. Oba su preuzeli nastavljeno postojanje ekonomskog čoveka, za razliku od celog, iznutra upravljanog čoveka. Oba su bila materijalistički i protivduhovni po vrednostima i načinu života kojem su težili. Nijedan od njih nije davao čoveku ono što mu je potrebno: osećaj pripadnosti. Do njega se moglo doći samo kroz, sa i pomoću nacionalističke, narodno zasnovane, rasno zdrave antimaterijalističke ideologije.

Izraz plutokratija često se povezuje sa Rozenbergovom kritikom industrijskih društava, naročito onih koja imaju kapitalistički ekonomski sistem. Taj izraz, pa čak ni neki njegov grubi ekvivalent, ne nalazi se nigde u Mitu dvadesetog veka, a ipak se često podrazumeva. To je negativan vrednosni termin, koji izražava gađenje i prezir prema sistemu ekonomske eksploatacije radnika od strane velikih finansija i kapitala. Rozenberg, naravno, vidi takvu eksploataciju kao rezultat jevrejske kontrole i utuvljivanja jevrejskih vrednosti u kapitalistički sistem. Čak i praktikovan od strane pagana, taj plutokratski sistem ukazuje, opet, na potčinjenost nordijske civilizacije hrišćanske crkve sv. Pavlu i njegovom jevrejskom vrednosnom sistemu. Pošto kapitalizam smatra svojom najvišom vrednošću samo profite i akumulaciju kapitala, voljan je da rizikuje rasnu degeneraciju da bi sticao profit. Njegov imperijalistički pristup drugim, ne-belim krajevima sveta sve više je dozvoljavao ne-belim subjektima da ulaze u belu civilizaciju. Rasno mešanje i ukrštanje bili su logični rezultati takve politike. Kratkoročno gledano, kapitalizam je možda pobedio, ali dugoročno, ostatak sveta je pokorio Evropu, naročito Francusku.

Evropske nacije izvozile su internacionalističku marku hrišćanstva, i učile da smo svi mi jedno u Hristu Isusu, iako pripadamo raznim rasama. Narodno-nacionalističke ideje bile su preorane, i na njihovom mestu rastao je novi usev internacionalizma duha. Delile su se i druge vrednosti, a strane ideje uvožene su i smatrane modernim za belce. Razvijali su se kultovi oko drugih rasnih filozofija i teologija. Stare najviše vrednosti uzmakle su pred nelogičnim stranim najvišim vrednostima.

Marksizam je sasvim materijalistički, i to otvoreno i govori. Nema duhovne oblasti i nema boga. On traži internacionalizam razmera koji posramljuju čak i hrišćanstvo. Marksizam oživljava drevnu azijsku borbu između dobra i zla, ali na čisto materijalističkom nivou. Ta borba odvija se između kapitala i rada, proleterijata i buržoazije. Nikakve druge linije, kao što su to rasne granice, nisu važne, niti se čak i razmatraju. Marksistički komunizam nudi lažnu nadu i obećanje radničkoj klasi. Njegova priča o utopiji na zemlji je puka retorika, koja krije pravu prirodu komunizma. On priča o zemaljskom raju, ali propušta da kaže da je on dostupan samo jevrejskim vođama i njihovim azijskim saveznicima. On skreće pažnju ljudi sa ključnijih stvari, kakve su rasno mešanje i očuvanje naroda. Ukratko, Rozenberg smatra komunizam samo drugačijim vidom eksploatacije narodnog nacionalizma. Komunizam ne radi ništa da obnovi zdravo društvo ili da sačuva rasnu čistoću. Njegovi vođe su isti tipovi kao savremeni kapitalistički plutokratski vođe.

Kultura, društvo, država i rasa međusobno su povezani sa narodnim konceptom. Narod obično predstavlja preciznu podgrupu rase. Možemo govoriti, uopšteno, o arijevskoj ili nordijskoj rasi, a precizno o nemačkom narodu. Katkad, i pomalo neprecizno, Rozenberg govori o konceptu nordijskog naroda. To je izraz rezervisan skoro isključivo za nordijske narode, mada ga u vrlo retkim prilikama Rozenberg koristi da opiše koncepte kineskog ili indijskog Mita.

Skoro je izlišno koristiti izraze narod i kultura, jer oba sadrže suštinu onog drugog. Samo prava nordijska arijevska grupa proizvodi pravu kulturu – s onim večnim kinesko-japanskim izuzetkom. Narod je onaj deo rase koji proizvodi i nosi kulturu. On je proizvod civilizacije. Narod mora da nosi specifične rasno-krvne ideale, koji daju toj grupi njen identitet i njenu suštinu. Narod ima najvišu vrednost ili vrednosti. Čast, sloboda, rasa i Mit vrednosti su za nordijskog Nemca. On se ne može zamisliti bez takve etike. Njegova moralna filozofija životno je važna po njegovo postojanje. Ali ona nije proizvod nekog egzistencijalnog traganja; ona je prirodan rezultat njegovog učešća u narodnoj ideji. Njega ka tim vrednostima tera jedna sila koja se ne može uobličiti, ali sila koja je ipak stvarna, jaka i vitalna. Ta sila potiče iz naroda. Narodni koncept povezan je sa tom vrstom društva, koja je Nordijcu prihvatljiva.

Društvo je nužno nacionalističko, jer nije povezano sa međunarodnom zajednicom, već sa neposrednom zajednicom braće i sestara. Ono jača osećanje rasnog ponosa, a odriče se svega što prostituiše nacionalnu volju ili vrednosti. Ono je onaj glas u čoveku koji ga tera da se opire uvredama nacionalnoj časti, i da se opire internacionalističkim ideologijama.

Narodno društvo teži da očuva stare običaje dotične rase. Ono je životno povezano sa istorijom nacije. Narodno društvo teži da štiti one stvari koje su stekli junaci prošlosti i da doprinese slavi tih dela i događaja. Ono vrlo ceni vođe koji su sposobni da formiraju tipove i stvaraju rasne vrednosti, i teži da očuva njihova dostignuća. Takvo društvo razmišlja skoro isključivo kroz porodične vrednosti, koje nas utemeljuju u državi.

Rozenberg, kao ministar kulture, mnogo je naglašavao praktične primene svojih teorija. Održavao je narodne svečanosti. Seljani oko nemačkih gradova terani su da nose srednjovekovne kostime i koriste drevne simbole. Rekonstruisali su narodne običaje, koristili narodnu umetnost i pravili upotrebne predmete. Takve aktivnosti bile su u skladu s učenjima Mita dvadesetog veka.

Najvažnije je bilo da Nemci uče da imaju narodnu istoriju sasvim nezavisnu od rimskog hrišćanstva i jevrejskih običaja. Takav kulturni preporod stalno bi jačao sve narodne ideje. To je formiralo osnovu ponovnog nacionalističkog buđenja.

Da bi se Nemačka preporodila kao ruralno društvo, morali su se udariti odgovarajući temelji. Mnoge generacije su podlegle industrijsko-urbanoj kulturi i njenoj kapitalističko-plutokratskoj ideologiji. Nije se nimalo razmišljalo o velikim, možda i dominantnim vrednostima ruralnog društva. Ruralna prošlost bila je zaboravljena, smatrana beskorisnim trivijalnim informacijama. Urbano-industrijsko bilo je moderno, pa tako i ispravno; ruralno-narodno bilo je arhaično, pa tako i neispravno. Takav mentalitet morao se izmeniti, a narodne svečanosti bile su početak toga.

Rozenberg je poljoprivrednika smatrao kičmom nacije, glavnim nosačem narodnog ideala. Ali on se selio sa svog imanja u grad, namamljen plutokratskim ekonomskim obećanjima. Njegove vrednosti menjale su se iz ruralno-duhovnih u urbano-materijalističke. Kad se jednom to nazadovanje dovrši, prihvatiće svu francusko-jevrejsku dekadenciju. Mogao bi da prihvati kvartove sa crvenim fenjerima, rasno mešanje, homoseksualnost i zločin.

Moralna rekonstrukcija morala je da počne sa poljoprivrednikom. Samo je on još uvek nosio u svom srcu koncepte časti, duhovne slobode i rasnog ponosa. Ako bi to nastojanje zakazalo kod poljoprivrednika, ne bi se moglo očekivati da uspe među onima koji su već dugo po gradovima. Ispravan put bio je vraćanje jednostavnijoj, rasno svesnijoj prošlosti. Samo je nemački narod imao mogućeg interesa da obnovi svoje običaje. Jednom zaustavljen, upad antirasnih vrednosti i jevrejskih ideala mogao se potisnuti i ukloniti kao pretnja narodu. Jedan mali broj Jevreja i drugih stranaca mogao bi se držati, kao opomena narodu šta bi se moglo desiti kad bi se rasna svest opet izgubila. To je bila tema jednog drugog, zasebnog eseja, Na Zemlju usredređen Jevrejin nema dušu, ali se osnovna ideja toga nalazi u Mitu. I taj esej i Mit slažu se da bi, sve u svemu, Jevreji morali da se uklone kako bi narod opstao i prosperirao.

Kad se jednom ukloni ta glavna prepreka nemačkom narodstvu, moći će se ići za narodnim idealima. To bi se postiglo uklanjanjem svih stranih, naročito jevrejskih, tipova sa nemačkog tla. Tad bi mogle da se uspešno ponovo utuve tradicionalne nemačke vrednosti. Narod bi postao jak i narodna etika bi sasvim smenila plutokratsku.

Rimokatolička crkva bila je još jedna prepreka da se postigne čisto narodstvo. Znatan deo Mita dvadesetog veka posvećeno je raspravi o zaslugama i manama te religije. Moramo jasno početi s onom vitalnom pretpostavkom koju smo već sugerisali: Rimokatolička crkva je fundamentalno i suštinski paulinska, pa otuda i jevrejska. Malo-pomalo, Rozenberg je pokušao da pokaže da je ta crkva i administrativno i ritualno bliskoistočno-jevrejsko-etrursko-rimska, i antinordijska. Njene prakse, njene svete tajne, dogme i doktrine su, po njemu, strane nemačkom duhu. One ga kvare i podrivaju nacionalnu državu.

Rozenberg se naročito divio jezuitskoj organizaciji i njenom jedinstvu u borbi protiv snaga reformacije. U toj organizaciji, koju je osnovao Ignacije Lojola, nalazimo sažetu celu priču protiv reformacije. Rozenbergu se nije sviđalo šta oni rade, ali je bio sasvim impresioniran načinom na koji to rade. U njihovoj administraciji i organizaciji on je video životno važne lekcije za novu Nemačku. Kao i Ignacije, Rozenberg je očajnički tražio kako da zaustavi plimu i obnovi stare vrednosti. To nije bila borba za gadljive ili malodušne, i tako dolazimo do jezuitskog modela, koji čini klasičan ljubav-mržnja odnos. Rozenberg je preradio sve tradicionalne antipapističke argumente. Govorio je o kvarenju ljudi koji drže službu, i o njihovoj stalnoj težnji za svetovnom moći. Kao i Viljem Okemski, Marsiljio Padovanski i mnogi drugi pre njega, on je smatrao papsko mešanje u državne stvari destruktivnim kako za nacionalizam koji se pojavljivao tako i za samo papstvo. Ono šteti svim zainteresovanim i za sticanje moći i za kasnije sprovođenje te moći.

Kasnije je crkva pokušala da se održi sprečavajući svaki nacionalistički izraz, uključujući i korišćenje narodnog jezika na službama, u spisima i, naravno, u Bibliji. Sve što je služilo internacionalizmu bilo je vredno, a one stvari koje su bile nacionalističke bile su, ipso facto, zle, i morale se ugušiti. Rimska crkva ostala je glavni protivnik narodnoj kulturi i nacionalnom jedinstvu. Rozenberg kaže da se crkva naročito bojala Nemačke, jer je njen nacionalni duh bio velik, njena nacionalna volja jaka, a njena urođenička narodna kultura nije bila rimska. Nemačka je proizvela velike umove kao i velike junake, koji su bili spremni da predvode nemački narod protiv rimskog papstva u daleko većoj meri nego što bi mu se suprotstavila ijedna druga nacija.

Rozenberg je smatrao da crkva čvrsto predstavlja internacionalizam, plutokratski kapitalizam, eksploataciju radnika i imperijalizam, pod uslovom da oni makar verbalno služe širenju hrišćanstva. Nju najviše zanima da privuče i ne-bele nacije. Mogla bi da prihvati crnog Isusa, žutu Madonu, ili smeđe svece itd. Njena potraga za obraćenicima ne zna za granice. Rimska crkva je, na svaki način, strana nordijskoj rasi i njenim narodnim izrazima. Ta crkva je rasla sa mešanačkom rimskom, a ne sa ranom nordijsko-rimskom državom. Njeni obredi potiču iz Azije, ne iz nordijske Evrope. Jevrejska je po poreklu i stavu, koji je formirala naročito po tumačenju sv. Pavla. Koristila je svu svoju moć, uključujući inkviziciju, torturu, lomače itd, da širi i održava svoja strana gledišta. Rimska crkva nikad neće biti kompatibilna sa nordijskim idealima ili idejama.

Rimsko hrišćanstvo dominiralo je velikim delom umetnosti od pada Rima. Ona se nije razvijala duž narodnih nacionalističkih linija. Rim je koristio umetnost da prenosi svoju poruku, naročito o raspetom Hristu i njegovom zahtevu da se vrši volja Božja, a ne volja ljudi ili rase. Svako odstupanje od te prihvaćene linije papstvo je osuđivalo svom svojom moći. Ono je jačalo rimsko-jevrejski anti-Mit protiv pravog Mita.

Malo je tema Rozenberga zanimalo više od umetnosti. Taj izraz čovekove duše sposoban je da formira tipove, što je osnova za pravi smisao društva. Usmerena na pravi način, umetnost vodi ljude u direktan dodir sa njegovim miljeom. Pogrešno usmerena, odvodi ljude iz njihovog prirodnog stanja. Ona je čovekovo najviše dostignuće, i Rozenberg je planirao da maksimalno upotrebi njen potencijal u zasnivanju narodne države.

Rozenberg je sa zanimanjem zapazio da je Hrist često slikan kao nordijski rasni tip. To nije preferencija Rimske crkve, sa njenim jevrejskim korenima. Umetnost koja je bila prihvatljiva Rimu morala je da ide ka jevrejskom modelu, i dalje od bilo čega što je nagoveštavalo moguće nordijsko poreklo. Nova umetnost, zasnovana na nordijskoj baštini nekolicine umetnika sposobnih da formiraju tipove, antijevrejskoj škole, kretaće se ka nordijskom junaku Hristu, što bi podržalo nordijski narodni ideal.

Germanska umetnost je bliska nordijsko-grčkoj umetnosti od pre zagađenja, ali i drugačija od nje. Ona teži idealima lepote, heroizma, hrabrosti, harmonije, istine itd. Odbacuje impresionizam, kubizam, i slične moderne umetničke forme. One su neuporedive sa germanskom narodnom kulturom, i strane su joj. Rozenberga su zanimali i forma i sadržina. Nije bio tako ograničen, kao neki od njegovih savremenika, naročito Musolini u Italiji, da zahteva da umetnost prikazuje Hitlera, S.S, S.A, i druge političke teme. Ali jeste zahtevao poštovanje prema prošlosti i junacima sposobnim da formiraju tipove. Zahtevao je i da se junaci prikazuju sa nordijskim crtama, a da se simboli zla prikazuju sa crtama stranih rasa, naročito Jevreja. Umetnost je trebalo da prenosi utiske Mita i naroda. Ona je trebalo da jača etiku i druge vrednosti dostignute drugde u njegovim delima.

U umetnost su, naravno, spadale muzika, drama, vajarstvo, arhitektura i književnost. Rozenberg je u Mitu dao široku kritiku raznih infernomih dela na svim umetničkim poljima. Većina njih, naravno, nije zanimljiva današnjem čitaocu. Malo njih je prošlo test vremena, čak i za one koji nisu prihvatili nemački Mit.

U arhitekturi je Rozenberg ostao dosledan svojim principima. U njegovu šemu stvari nisu se uklapali planovi nebodera, drugih velikih zgrada i velikih gradova. Bio je vrlo zainteresovan za adaptiranje srednjovekovnih i drugih ranijih planova za savremenu upotrebu. Arhitektura je morala da podrži novu rekonstrukciju duž narodnih linija.

Moramo sad zastati i odmeriti Rozenberga kao političkog mislioca. Uobičajeno je da se mislioci kategorizuju. On je ultrakonzervativac u tom smislu što želi da se prihvati zaostavština prošlosti, da joj se doda, da se malo promeni i preda dalje budućim generacijama. On nije nazadan ili reakcionaran u tom smislu da je želeo potpuni povratak u prošlost i prosto rekonstrukciju onoga što je bilo.

Rozenberg je, po sopstvenom priznanju, neprijatelj Francuske revolucije i njenog čeda, liberalizma. On vrlo ozbiljno shvata zla liberalizma, kako zbog njegovog negiranja prošlosti tako i njegovih veza sa plutokratskim kapitalizmom. Jednako je i neprijatelj anarhizma, jer Rozenberg prihvata jak državni sistem i tradicionalni socijalizam. I, kao što smo videli, protivio se marksizmu.

Neki teže da i Rozenberga i Čemberlena svrstaju u stari, aristokratski, konzervativni kalup. Ali mada Rozenberg veruje u oligarhiju talentovanih i superiornih junaka koji tipformiraju, on ne prihvata pravu aristokratiju imena i titule. On preferira aristokratiju zasluge. Zato je nužno odbacivao svaku formu demokratije, osim ruralne, direktne demokratije. Rozenberg ne podnosi parlamentarnu, stranačku demokratiju.

Rozenbergove vrednosti su, po tradicionalnim judeohrišćanskim standardima, revalvirane. Ali njegovi koreni su staronordijski. Nije u pitanju samo čudna, neistinita, iskrivljena istorija jednog aristokratskog konzervativca 19. veka. Te vrednosti nisu prosto izvučene od Ludviga Jana ili nekog drugog supernacionaliste prethodnog veka, niti neka lažljiva tradicija nekog tadašnjeg sanjarskog, poetičnog kompozitora. One su, koliko je to Rozenberg najbolje mogao da rekonstruiše, novi, a ipak stari MYTHOS nordijskih naroda, građen tokom nebrojenih vekova.

On je, kao i drugi mislioci koji su zasnovali svoje sisteme na rasnim vrednostima, zabrinut da je bela, ili nordijska, ili arijevska, ili germanska rasa, na izdisaju. Rozenberg je verovao da se društvo može rekonstruisati ako se preduzme direktna akcija protiv povređivanja nordijskih rasnih vrednosti. Ali video je, kao i Špengler, da je vreme ograničeno. On nije bio pesimista kao Špengler, ali je kao i on bio duboko zabrinut. Drugim rečima, on je mislio da postoji jedna, poslednja, prolazna šansa za nordijsku civilizaciju. Ako se ona ne iskoristi, a on je uložio sav svoj trud u taj jedan napor, neće biti druge ili treće šanse. Tako je on pokušao da pobedi, i izbegao jasne implikacije neuspeha u Mitu dvadesetog veka.

Može se uputiti mnogo kritika ovoj knjizi. Ona sadrži nešto od najteže proze poznate čoveku. Delovi nje bave se prosto prolaznom modom, naročito na polju umetnosti. Neki delovi su prosto loša istorija. Ali, sve u svemu, ona je masivno i impresivno delo.

Po mom mišljenju, ona je prva i najvažnija knjiga o nacističkoj filozofiji. Mit sadrži suštinu državne i upravljačke moći njenih vođa. On sažeto projektuje novu državu koju su Rozenberg i drugi hteli da izgrade. Važno je imati na umu da je Treći Rajh bio sasvim nedovršena država. Njeni glavni ciljevi i planovi nikad nisu pretočeni iz teorije u praksu. Po tome ona ne liči ni na jednu drugu veliku ideologiju.

Veći deo ove knjige privlačan je samo nemačkom umu 1930-ih. Ona me stalno podseća na film Trijumf volje. Ni jedno ni drugo nije pravljeno za izvoz i oboje je ciljalo na istu publiku. Da se nekom savremenom čitaocu u Americi ne svidi ni jedno ni drugo, Rozenberga to ne bi sekiralo. Oboje je bilo namenjeno pre da se oseća nego da se racionalno analizira ili razume. Oboje je trebalo da ostave na publiku snažniji utisak nego što je to shvatljivo današnjem prosečnom čitaocu. Tu poruku je vrlo teško preneti savremenoj publici u jednoj drugačijoj kulturi, koja deluje pod drugačijim Mitom.

Ima mnogo komunizma, demokratije, liberalizma, čak i fašizma, za izvoz u druge kulture i nacije. Nije tako i sa Rozenbergovim idejama. To je bila ideologija sasvim podešena prema jednom i samo jednom društvu u jednom određenom vremenu. Da je Rozenberg danas živ, on bi se verovatno složio da njegova knjiga nije podesna ni za jednu preostalu kulturu.