Današnji Svet - George Lincoln Rockwell

Vreme Današnjeg Sveta - George Lincoln Rockwell 

POGLAVLJE I

U početku smo mislili da je nered otkazan. Bilo je vruće nedeljno popodne, treći jul 1960. godine. Nedelju dana ranije, 26. juna, direktor Nacionalnih parkova prestonice iz Ministarstva unutrašnjih poslova pozvao me je i poslao mi, preko specijalnog glasnika, zvanično pismo sa hitnim upozorenjem. Rekao nam je da je Ministarstvo imalo toliko informacija o planiranom nasilju i neredima protiv nas da „nije siguran“ da nas može zaštititi svojim policijskim snagama. Predložio je da odustanemo od govora ili da se iselimo iz grada. Kada sam čvrsto, ali učtivo odbio, zamolio me je da povučem Trojance koje sam držao u gomili da bi ometali one koji ometaju i sprečili gomilu da se pretvori u razularenu i opasnu rulju. I mi smo, takođe, primali više od uobičajene količine prljavih telefonskih pretnji da će ovog puta „nas... istući“, itd. Zbog toga sam naslikao ogroman znak za našu govornicu sa upozorenjem gomili da „određene“ grupe planiraju da izazovu nerede kako bi okončale naše govore. Postupio sam po zahtevu policije da povučemo naše Trojance iz gomile — kao što uvek poštujemo sve razumne policijske zahteve. Ali 26. juna nije bilo nereda. Imali smo dvadeset pet naših ljudi na raspolaganju, svi iza užetom ograđenog prostora, i bili smo više nego spremni za njih ako probiju užad prema nama, bez obzira koliko ih je bilo ili koliko su bili žilavi. Došli su na ovaj miting, svakako! Neka niko ne kaže da su Jevreji rasa koja se sastoji samo od bolešljivih zelenaša i slabašnih pisara. Bilo je dve ili tri stotine krupnih, snažnih, zloćudnih Jevreja koji su vrištali kletve i vrzmali se okolo. Neki su pljuvali na nas, ali nisu napali. Gotovo dva sata uspeo sam da nadvičem njihovo ometanje i završio sam svoj govor čistom snagom volje i snagom glasa. Te nedelje, trećeg jula, osećali smo da je najveća opasnost prošla. Suočili smo se sa njihovom ruljom huligana i nasilnika prethodne nedelje i napustili smo teren kao pobednici, pa se činilo malo verovatnim da će pokušati ponovo tako brzo.

Valjkasti travnjak između američkog Kapitola i Vašingtonskog spomenika bio je topao i blistavo zelen na vrućem julskom suncu dok je naša kolona automobila i kamiona stigla sa našim trupama i opremom. Policija je bila tu u velikom broju, sa konjanicima skrivenim iza zgrade, kao i obično; policijski psi zaključani u svom posebnom malom kombiju, a njihova patrolna kola i marice poređane pored Smitsonijanovog muzeja. Ali ispred našeg užetom ograđenog govornog prostora bilo je samo nekoliko desetina ljudi. Seo sam pod drvo sa strane i posmatrao kako moji momci istovaruju tešku binu iz kolone, postavljaju je i kače zastave i transparente. Nekoliko naših simpatizera prišlo je i razgovaralo sa mnom ili mi ponudilo hladna pića. Sve je izgledalo mirno. Zapravo, bilo je previše mirno. Major Morgan, moj zamenik komandant, na koga sam se oslanjao kao na iskusnog i potpuno sposobnog Vođu oluje, tražio je slobodan dan i čak je došao na lice mesta u civilu sa svojom trudnom ženom da bi, jednom, uživao u ulozi posmatrača. Samo jedanaest naših ljudi uspelo je da se pojavi na ovom mitingu, posle sveobuhvatnog napora prethodne nedelje. Ali sada sam osetio nešto drugačije, nešto pogrešno. Dok se gomila počela okupljati, policija je uradila nešto čudno: gotovo su nestali. Povukli su se više od sto jardi iza gomile i bilo je samo jedan ili dva uniformisana policajca bilo gde u operativnom dometu ograde!

Popeo sam se na binu kada su momci bili spremni. Tada sam znao šta se dešava. Kao roj skakavaca, gotovo u vojnoj formaciji, preko dve stotine prošlonedeljnih krupnih jevrejskih huligana i grubijana okupilo se oko naše bine i počelo očigledno organizovano skandiranje: „Bolesni! Bolesni! Bolesni!“ To nije bilo previše iznenađujuće, ali ono što se dogodilo zatim bilo je užasavajuće. Jevreji su počeli da guraju i naginju se preko užadi i zamahuju na naše ljude, a policija se povukla još dalje sa prekrštenim rukama!

Kada kažem da je to bilo užasavajuće, ne mislim da je ono što su Jevreji radili bilo užasavajuće. Očekivali smo da će pokušati da nas ubiju ako pomisle da mogu, i bili smo spremni da ih naučimo grešci te metode. Ali mora se zapamtiti da da bismo preživeli, moramo se savijati unazad da bismo bili legalni. Čim Jevreji mogu da pokažu da smo prekršili zakon ili čak da izgleda da smo ga prekršili, oni mogu da izvrše više nego dovoljan pritisak da nas zatvore i ućutkaju. Moramo se osloniti na policiju da održava zakon, jer nam je zabranjeno da se branimo čak i pravedno, nasiljem, koliko god ponekad žudeli za tim. Kada policija odjednom „nije mogla da vidi“ najgrublje napade na nas, znali smo da je poštena policijska uprava konačno popustila pod nepodnošljivim jevrejskim pritiskom i da smo u opasnosti od onoga što Jevreji mogu da prikupe hrabrosti da urade.

Više od sat i po uspeo sam da zadržim urlajuću, pljujuću rulju arogancijom i psihološki proračunatim prezirom prema njihovoj ogromnoj brojčanoj premoći. Reći da se nismo plašili bilo bi neistinito, jer nas je bilo samo jedanaest, a njih preko dve stotine pedeset, plus činjenica da je naša cela budućnost, sve naše borbe i žrtve tokom više od dve godine bile na kocki. Bilo je očigledno da su bili odlučni da ovog dana izazovu svoj nered i onda tvrde da moramo biti suzbijeni zbog „izazivanja“ takvog nereda. Ipak, tim Jevrejima je trebalo više od sat i po da prikupe hrabrost da nas napadnu, a čak i tada su prvo smanjili naš broj tako što su jednog velikog Trojanca pozvali napolje lažno rekavši vojnoj policiji da je marinac, čime su smanjili naš broj na deset. Uleteli su, kao lavina divljih zveri, vrišteći i urlajući za moju utrobu! Bina se prevrnula kada su Jevreji udarili i ja sam pao u borbenu masu rvućih se ljudi. Dva vrišteća Jevrejina su me zgrabila. Jedan od mojih ljudi, već na zemlji i očajnički se boreći, zgrabio je noge jednog od njih i on je pao. Ali drugi Jevrejin je zamahnuo ka mom međunožju. Udario sam ga u glavu i, dok je padao, drugi Trojanac ga je oborio. Kako su se moji momci bacili na njih! Ali Jevrejin je i dalje išao na isti napad na mene. Ovog puta sam uzvratio na isti način i dao tom Jevrejinu dozu njegovog sopstvenog leka! Tuča je trajala samo četiri ili pet minuta, posle čega je policija pojurila iz mesta gde se skrivala i razdvojila je. Major Morgan je bio zadavljen do nesvesti, obilno je krvario i imao je trajno oštećeno desno koleno od brojnih udaraca koje je dobio dok je bio pod gomilom od sedam ili osam Jevreja. Poručnik Warner, nacionalni sekretar Partije u to vreme, imao je gornji deo levog uha skoro odgrizen, a svi smo bili isečeni i izubijani. Kasnije smo otkrili da je jedan od krupnih ljudi koji nam se nedavno pridružio i glasno se hvalio kako će se boriti — Fred Hoket, po imenu — istrčao iz ringa u užasu kada je tuča počela, tako da nas je bilo samo devetoro da se borimo protiv te ubilačke rulje. I pokazali smo Jevrejima kalibar tih devetoro ljudi kada je policija razdvojila tuču — jer smo odmah ponovo postavili binu i bili spremni da govorimo. Popeo sam se ponovo na binu, slomljenu i uništenu kakva je bila, i hteo bih da sam govorio, ali policija me je pozvala dole i uhapšen sam zbog „narušavanja javnog reda i mira“. Prvi put u životu našao sam se odvučen u zatvor, i dok sam sedeo u ćeliji čekajući kauciju, bilo je nemoguće ne razmišljati unazad o lancu okolnosti koje su me dovele ovde u ružan, smrdljiv na urin blok ćelija Prve policijske stanice u Vašingtonu, D.C.

Kako Amerikanac koji se borio protiv nacista u Drugom svetskom ratu, koji ima fakultetsko obrazovanje i potpuno je posvećen svojoj zemlji, završi u zatvoru nakon što ga je napala rulja Jevreja? Kako čovek koji je godinama smatran samo „dobrim momkom“ postane fanatični nacista koji stoji u javnosti i zagovara gasne komore za jevrejske ili bilo kakve druge izdajnike — i priznaje da procenjuje da će oko 80% odraslih Jevreja biti proglašeno krivim za izdaju i morati da budu pogubljeni gasom? Zašto ja? Kako su događaji mene pretvorili u takvog, a malo ili nimalo mojih sunarodnika? Da li sam zaista „lud“ i „bolestan“ kao što Jevreji tako grozničavo insistiraju? Da sam nekako drugačiji od većine svojih sunarodnika činilo se očiglednim, ali kako? Da li sam zaista moralna zmija puna patološke mržnje, kao što optužuju „normalni“ Jevreji, ili mogu da polažem valjano pravo na očigledno neizbežno progonjenje svake napredne ideje i svakog istinski velikog čoveka koga je Priroda proizvela u hiljadama godina? Zašto sam otišao na taj travnjak da govorim, znajući da mogu biti ubijen ili povređen ili uhapšen, znajući da neću dobiti novac niti čak pohvalu, osim od malog broja mojih „čudaka“? Da li je moj brat bio u pravu kada me je optužio da ne bih radio ove stvari da imam finu kuću i jahtu? Da li sam jedan od odvratnih fanatika slepe ulice koje sam viđao u parkovima, kako večno viču neku fiks-ideju kroz bradu umrljanu duvanskim sokom, pred još takvim bednim stvorenjima koja nestrpljivo čekaju samo svoj red da se izviču o ničemu? Da li sam kompenzovao neko nepoznato traumatično iskustvo iz detinjstva, kao što bi frojdovci tvrdili?

Sedeći sam u toj gadnoj maloj ćeliji, razmišljao sam unazad o svom životu i pokušavao da otkrijem obrazac, neki trag o mojoj motivaciji da odem na taj travnjak da govorim za ono što se činilo izgubljenim ciljem i pred onim što se činilo nasilnim protivljenjem celog sveta. Setio sam se iskustva iz 1928. godine, kada sam imao deset godina, u Ventnoru, Nju Džerzi, odmah južno od Atlantik Sitija, gde sam živeo sa majkom i njenom sestrom. Banda dečjih grubijana koju smo moj brat i ja zvali „bitange“ došla je da me baci u okean radi hladnog potapanja — tretman koji su dečaci često dobijali kao „nova deca“ u školi. Setio sam se da su me neki od prijatnijih dečaka savetovali da se „opustim“ i da me bace i da to završim. Bilo je „nemoguće“, rekli su, da se oduprem, jer je pola škole bilo uključeno u zabavu i niko nikad nije stao na stranu odabrane žrtve. Ali pomisao da mirno dozvolim bilo kome ili bilo kom broju ljudi da mi nanesu nasilje i nateraju me na nešto probudila je u meni bezimenu protivsilu. To nije bio samo bes, jer se sećam da sam bio prestravljen i kasnije plakao. Ali, pošto su mi rekli da je „nemoguće“ odupreti se, bio sam odlučan da se oduprem svom snagom — i to sam i učinio. Posle iskustava dva rata još uvek se sećam te bitke na pustom plažu u Ventnoru. Mahao sam rukama i nogama divlje i sa nadljudskom snagom koja je sigurno iznenadila „bitange“, i iako ih je bilo najmanje dvadeset ili trideset, oni koji su mogli da priđu dovoljno blizu da me uhvate dobili su neke udarce i rane za koje sam siguran da su ih bolele. Ujedao sam, grebao, šutirao, cepao i čupao kosu. Koristio sam svaku taktiku koju sam mogao, bez razmišljanja, i borio se kao ludak. Još uvek se jasno sećam kako su „generali bitangi“ psovali svoje „trupe“: „Drži mu nogu! Uhvati ga za vrat! Pazi! @t&%**! Pazi na tu ruku!“, itd. Takođe se živo sećam zadovoljavajućeg osećaja mesa u zubima kada su mi se vilice sklopile na ruci onoga koji je pokušavao da me zadavi i njegovog još zadovoljavajućeg urlika od bola. Onda sam se setio nekih udaraca i da su me bacili na plažu i da sam ležao u pesku, plačući i iscrpljen. Ali nisam bačen u talase od „bitangi“. Setio sam se, sa nešto stida, kako sam sutradan otišao u školu i dobio batine u običnoj tuči pesnicama sa jednim od grubijana, koji je još uvek bio ljut zbog poraza na plaži. Otrčao sam kući plačući. Razmišljao sam o te dve epizode i, prvi put od tih događaja, više od trideset godina kasnije, pitao se zašto sam uspeo da se borim protiv sve te dece i pobedio — a onda sutradan dobio batine od samo jednog od njih. Moj odgovor je, verujem, ključ svega što sam ikada uradio u životu. Imam malo interesovanja za obično, uobičajeno i, iznad svega, ono što svet smatra „mogućim“. Ali kada se suočim sa ogromnim izazovom, ne samo da postajem duboko zainteresovan, već mi se snaga čini da raste iznad mojih sopstvenih moći. U svakom takvom slučaju nadvladao sam navodno „nemoguće“. Često sam lenj i besposlen u običnim poslovima života koji ne zahtevaju posebnu volju ili inteligenciju. Moji rođaci i žene će obilno posvedočiti o ovom jadnom karakteru koji stvara najveću ličnu nelagodnost u svakodnevnom životu, ne samo za mene, već i za one koji moraju da žive sa mnom. Otkrivao sam da mi je u školi bilo izuzetno lako da nadmudrim i prevarim svoje nastavnike, tako da sam mogao da prođem sa gotovo nikakvim radom. Jednostavno nisam mogao da se zainteresujem za predmete i aktivnosti koje mi nisu nudile direktan izazov, izazov. Zato sam se kotrljao sa što manje rada koliko je bilo dovoljno da me održi van prevelikog sukoba sa snagama koje obično pritiskaju dečake da uspeju u školi i posvetio sam svu svoju energiju isključivo pokušajima da pređem granice onoga što su moji učitelji smatrali „Mogućnostima“. U algebri sam radio mnogo, mnogo sati pokušavajući da nađem način da rešim jednu jedinu jednačinu sa dve nepoznate. Nema potrebe reći da nisam uspeo. Ali u geometriji su mi rekli da ako dva trougla imaju jednu stranu i dva ugla ista, oni su kongruentni — a ja sam dokazao nastavniku da to nije uvek slučaj. Uživao sam u dubokom zadovoljstvu time što sam postigao „nemoguće“. Kakav sam kamenčić bio u cipeli obrazovanja na maršu!

Kasnije, u Butbej Harboru, u Mejnu, sa ocem, otkrio sam isti obrazac u svojim sportskim i rekreativnim aktivnostima. Postao sam zaljubljenik u jedrenje, iako sam morao da sagradim sopstveni jedrenjak od starog čamca. Ali nisam uživao u jedrenju kao većina ostalih. Svi su jurili ka svojim čamcima kada je vreme bilo lepo, vetar svež, ali ne jak i sve je bilo „normalno“. I onda su uglavnom ostajali unutar granica same luke. Ja sam u tome posle nekog vremena nalazio malo zadovoljstva. Više sam voleo da izađem samo kada su se drugi vraćali jer je vetar bio „prejak“. Uživao sam u nadmetanju sa elementima, što su gori bili. Sećam se jednog jezivog putovanja oko ostrva Sautport, gde je moj brat, nevoljni putnik, čučao u vodi koja se slivala po dnu malog čamca i žarko i jadno se molio dok su pena i zelena voda lile preko njega. Ja sam se, naravno, plašio, ali čista radost borbe sa divljim elementima naterala me je da pevam i čak urlam nazad na divlji vetar životinjskom energijom. Moj brat je molio za milost, što nisam mogao da shvatim, iako mi ga je sada žao. Mora da me je smatrao ludim i mrzeo me — što mi je i potvrdio. Kada je čak i ova aktivnost malo izgubila sjaj, uputio sam se na putovanje do Pemakvida, daleko na otvoreno more za tako mali čamac, sa još jednim mladim čovekom sličnog ukusa. Na tom putovanju smo napravili istoriju pregovarajući kroz „Niti života“ — mučan prolaz kroz stene — noću, protiv vetra i protiv strašne plime. Moj prijatelj, Eden Luis i ja, smenjivali smo se u odbijanju katastrofe sa pramca bacanog čamca dok smo krstarili tamo-amo, samo nekoliko centimetara od oštrih stena, sa vetrom koji je urlao protiv nas i plimom koja nas je vrtela najstrašnije u mastiljavoj tami. Neprestano pljuskanje hladne, tamne vode po našim licima dodalo bi opšti utisak užasa da nismo bili nepromišljeni mladići. Kako smo obojica uživali u tome! A još više, kako smo uživali u toplom osećaju uspeha i gospodarenja kada smo stigli do naših toplih ognjišta, mokri, iscrpljeni, ali ushićeni našom „nemogućom“ pobedom!

Otkrivam manje-više isti obrazac u svom emocionalnom životu. Ne podnosim „pick-up“ devojke ili „lake žene“, što me je činilo prilično čudakom u službi, posebno kada sam bio veoma mlad, kao što se može zamisliti. Intriguju me samo izuzetne žene koje zahtevaju nešto suptilnije od fizičkog nadvladavanja. Ukratko, sada sam prilično siguran da je pokretačka snaga u mom životu duboko zadovoljstvo u prkošenju bilo kakvim ogromnim izgledima koji se čine da pritiskaju ono što ja hoću. U običnim poslovima, kada nema takvog izazova, ne samo da ne briljiram — ja sam potpuni promašaj. Ne mogu da se zainteresujem za to da imam najbolju kamenu baštu u Južnom Podanku, na primer, i one stvari u životu koje zavise od toga da budeš posvećeni negovatelj kamenih bašta ili sličnih normalnih dostignuća nalaze me kako srećno kaskam na začelju. S druge strane, pored ove pozitivne motivacije za moje aktivnosti, postoji negativna mržnja — plamteća mržnja koja sama može da me natera da izgubim živce, što skoro nikad ne radim. Nasilništvo — tučenje ili mučenje nedužnog ili bespomoćnog stvorenja od strane nadmoćnog stvorenja ili grupe stvorenja, samo iz zadovoljstva u nasilništvu i mučenju — dovodi me do ludila tako da mi je teško da se kontrolišem. Kombinacija ova dva nadmoćna poriva iz dubine mene, verujem, su osnovne motivacije koje su me poslale na taj travnjak, noseći svastika traku na ruci, spreman da umrem ako je potrebno, i bacile me, za sada, u onu smrdljivu malu ćeliju u podrumu Policijske uprave Vašingtona, D.C. Verujem da će iste te dve karakteristike, primenjene u ovom ključnom i preciznom trenutku istorije, pokrenuti mene i naš nacistički pokret iz te zatvorske ćelije, uz Pensilvanijsku aveniju do Bele kuće. Najduža polumilja na svetu!

POGLAVLJE II

Meri Makferson bila je najzdravija i najlepša mlada seljanka u Pagvašu, Nova Škotska. Pomagala je svojoj škotskoj useljeničkoj porodici da se bori protiv Indijanaca za svoju zemlju. Odrasla je u grubom i surovom životu pionira, šišajući malu porodičnu stoku ovaca, češljajući i predući vunu, tkajući je i zatim šijući odeću za celu porodicu od nje. U Pagvašu nije bilo besmislica u životu, niti ih je bilo kod mlade Meri Makferson kada je krenula u posetu rođacima u Providens, Rod Ajlend, negde u rano proleće 1884. godine.

Dok je bila u Providensu, upoznala je Džona Rokvela, zrelog i dostojanstvenog veterana Građanskog rata škotsko-engleskog porekla, koji je otvorio agenciju za nekretnine i već se bio oženio i podigao malu porodicu pre nego što je izgubio ženu. Meri Makferson se udala za Džona Rokvela i oni su kupili kuću, sa velikom hipotekom, na Pemberton ulici u delu Maunt Plezant u Providensu. U toj kući, 1889. godine, rođen je veoma neobičan čovek: moj otac.

Iz ovih najmirnijih okolnosti izašla je ljudska mutacija, genije, koji će pomoći da Amerika ponovo prasne u smeh kakav nikada ranije nije čula i koji će proizvesti sina koji će zateći Ameriku u suzama i predvoditi bitku da te suze ponovo pretvori u zdravi smeh — ali ne šalama.

Džordž Lavdžoj Rokvel nije ličio ni na svog strogog i dostojanstvenog oca ni na svoju snažnu, bez-gluposti majku. Koliko mogu da zaključim, bio je više kao mešavina Peckovog zlog dečaka i nestašnog, drskog majmuna. Igrao je bezbrojne bolne trikove na svojim slatkim malim sestrama, ali je uvek uspevao da izgleda kao anđeo kada bi se ove nevinice uplakane žalile majci. Istraživao je sve i svakoga, zabadao nos u sve, postao stručnjak za mladog mađioničara, izmislio hiljadu đavolskih malih naprava za jednak broj đavolskih namena, naučio da svira limenu zviždaljku bolje od bilo koga pre njega, postao umetnik, karikaturista i slikar natpisa, slobodno premazujući zidove podruma natpisima za razne sapune i sl., koji još uvek stoje. Nisam čuo da mu je dodeljena neka školska nagrada, ali razumem da je uspeo da se veselo provuče kroz deo srednje škole, pažljivo stavljajući stršljenove u kutiju za ručak školskog učitelja i izvodeći druge psihološke eksperimente. Ali nije mogao dugo da suzdržava svoj duh u učionici. Počevši kao mađioničar, ušao je u bujni novi svet vodvilja. Ali njegov brbljivi govor, izvođen uz mađioničarske trikove, ubrzo se pokazao uspešnijim od mađioničarskog nastupa i on se udružio u komičnom broju sa različitim partnerima, uključujući ljude po imenu Al Vud i Al Foks. Godinama je gladovao. Jednom su on i njegov partner imali samo jedne pantalone između sebe, kada je jedan od njih pocepao jedine pantalone koje je imao i bili su bez posla i bez novca. Uspeli su da zadrže sobu, čak i sa kašnjenjem u plaćanju kirije, pa je jedan ostajao u krevetu u sobi dok je drugi tražio neki posao ili prihod. Moj otac je bio vešt u pisanju parodija — humorističnih i nepoštovanih reči na poznate pesme — i njegov partner je uspevao da nađe nekoliko drugih vodviljskih mušterija za njegove usluge u tom pravcu. Partner bi doveo mušteriju do sobe, izvinio se na vratima, utrčao unutra, dao pantalone mom ocu, skočio u krevet i pretvarao se da spava dok bi moj otac napisao parodiju na licu mesta i u pantalonama.

Ali siromaštvo nije bilo kočnica za neukrotivi duh mog starog. Pored ove sobe, iza tankih kao papir zidova, bila je sestrinska tačka i zvuci su se jasno čuli iz sobe u sobu. U ono vreme i na tom mestu, ispod svakog kreveta stajao je, ne baš lep, ali koristan komad porcelana. Moj otac je smislio ideju da napuni veliki bokal za vodu koji je stajao na komodi i da mladim damama u susednoj sobi da nešto da razmišljaju. Stao je na stolicu, uverivši se da su one u susednoj sobi, pa je pažljivo i polako sipao tanak mlaz vode iz bokala u noćnu posudu. To je trajalo oko deset minuta ili tako nešto i njegov đavolski genije je nagrađen nekoliko minuta kasnije kada su nestašne dame nevino izašle iz svoje sobe i, krišom bacivši pogled iza sebe, otkrile dve lepe glave kako vire, sa ustima širom otvorenim.

Postoji materijal za divnu knjigu u beskrajnim i očaravajućim pričama mog oca o njegovim nestašlucima na sceni i van nje u vodvilju i ja sam ga više puta nagovarao da to sam uradi, bez uspeha. Bilo je vreme kada se kladio sa ostatkom programa u nekom gradu u Ilinoisu da može da izađe na ulicu i mirno udari policajca, a da ne bude uhapšen. Stavio je tamne naočare, napunio šešir olovkama i išao okolo „pipajući“ žustro štapom, udarajući ovamo-onamo, dok nije dobro opalio jednog policajca po cevanici. Policajac se trgnuo, ali je pomogao sirotom „slepcu“ i moj tata je pobedio. Ili vreme u Čikagu kada je nabavio pačiće i cela trupa ih je gledala kako plivaju u hotelskoj kadi, dok mom starom nije palo na pamet da vidi da li mogu da plivaju u „brzacima“. Pačići su testirani u klozetskoj šolji i otkriveno je sa velikim oduševljenjem da mogu tako očajnički da plivaju da mogu da pobede ispiranje!

Dok je Meri Makferson odrastala kao pionirka u Novoj Škotskoj, mladi nemački mladić po imenu Avgust Šade emigrirao je u Ameriku da napravi bogatstvo i završio radeći u pozorištu u Blumingtonu, Ilinois, na kraju postavši menadžer. Oženio se, od svih stvari, vatrenom Francuskinjom, Korin Budro, svojom suprotnošću u svakom mogućem pogledu, i njih dvoje su imali minijaturni Prvi svetski rat, Nemci protiv Francuza, od 1914. pa nadalje. Imali su dve ćerke, Kler i Arlin. Kler je bila nežna, ženstvena i ličila je na svoju francusku majku. Arlin je bila krupna, nadmoćna i ličila je na svog nemačkog oca. Kada su devojčice bile još veoma male, obučavane su za plesačice i glumice za bujajući vodviljski biznis i cela porodica je krenula na put kao „Četiri Šadea“. Mala Kler je obožavana od publike kao neka vrsta Širli Templ svog vremena i nastupala je kao plesačica na vrhovima prstiju. Nastavila je u pozorišnom poslu sve do oko 1915. godine, kada je upoznala i udala se za mog oca. Nesposoban da priđe čak i braku sa odgovarajućim pristojnostima, moj neukrotivi otac je, kako mi je rečeno, planirao da kaže svom novom tastu, koji je u to vreme bio vlasnik i menadžer velikog pozorišta u Blumingtonu, da je delimično crnac. Jedva su ga odgovorili moja majka i njena majka, koje su insistirale da bi moj veoma nehumorni nemački deda „odmah pucao u njega“. Ovo predviđanje je kasnije potvrdio sam Avgust, koji je samo uz najveći napor sprečen da izvrši pogubljenje kada je čuo za plan „šale“.

U to vreme, moj otac je odbacio svoje partnere sa njihovim bendžima i rekvizitima i otvorio se kao monologista. Uzeo je lažnu titulu „dr“ Rokvel — kvak, kvak, kvak! — i predstavljao se kao veliki kiropraktičar. Njegov jedini rekvizit bila je stabljika banane koju je demonstrirao kao ljudsku kičmu. Uradio je nešto što nijedan monologista ranije nije smeo: seo je u fotelju u sredini bine i samo govorio. Ali to je radio tako uspešno da se sećam kako sam kao veoma, veoma mali dečak bio u publici i smejao se najviše od svega debelim muškarcima i ženama oko mene koji su doslovno ispali iz svojih sedišta i gušili se i dahtali u ekstazi smeha. Moj stari je bio majstor tajminga i duvao bi policijsku zviždaljku da pokuša da ugasi smeh kako bi mogao da nastavi, ali to je samo dovodilo urlajuću publiku do novih paroksizama nekontrolisanog smeha. Smejali su se, siguran sam, dok ih nije bolelo i sve ih zabolelo. Na vrhuncu ovog uspeha, usred depresije, mom ocu su plaćali 3.500 dolara nedeljno — bajkovita plata za to vreme i on je vredeo svaki cent toga. Na sceni i van nje, držao je Ameriku, gotovo doslovno, u šavovima.

Dok se sav taj smeh dešavao u politički nevinoj, bezbrižnoj, super-kukavičkoj Sjedinjenim Državama, smeh je bio ugašen u zrelijoj delu zapadne civilizacije, Evropi. U Nemačkoj i Rusiji, najveće političko čudovište koje se ikada pojavilo na Zemlji borilo se da stane na svoje noge. Otpadnik Jevrejin, Karl Marks, kodifikovao je doktrinu organizovanja biološki inferiornih miliona Zemlje, predvođenih jevrejskim komunističkim vođama, u nemilosrdni rat istrebljenja protiv elite, biološki najboljeg ljudskog materijala koji jedini može dati civilizaciju i vođstvo masama. U isto vreme, Teodor Hercl, cionistički Jevrejin, usavršio je planove za osvajanje Palestine od Arapa koji su je držali dve hiljade godina kao stanovnici. Istovremeno, u Sjedinjenim Državama, Varburgovi, Kuhn Loeb & Company i drugi multimilionski Jevreji u Njujorku koristili su svoju ekonomsku moć da unište našu republiku. 1913. godine, ove snage su osnovale Anti-Defamation League ili „Gestapo“ B’nai B’rith-a, uklonile ustavnu zaštitu od demagogije birajući senatore direktno, umesto od strane državnih zakonodavnih tela, osnovale ilegalni Federalni rezervni sistem da bi stekle gospodarenje nad našim novcem i bankarstvom, uspostavile monstruoznu levu Rokfelerovu fondaciju i — najgore od svega — uvele porez na dohodak kako bi bankrotirale Ameriku. U naredne tri godine, iste te snage su postigle konačno uništenje naše jake republike đavolski i namerno uvlačeći nas u evropski rat na strani Britanije, jer je Britanija bezobzirno ponudila Jevrejima Palestinu u zamenu za obećanje Jevreja da će uvući Ameriku u rat na strani Engleske. Rezultat je bio da su svi izgubili rat, osim Jevreja, koji su dobili Palestinu iz Balfurove deklaracije za svoj cionizam, i Rusiju za svoj komunizam.

Prva komunistička vlada Rusije bila je ogromno jevrejska, kako je svedočio Vinston Čerčil u članku „Cionizam naspram boljševizma — Borba za dušu jevrejskog naroda“, u London Ilustrejted Sandej Herald od 8. februara 1920, delimično reprodukovan na sledećoj strani.

[Ispod] ILLUSTRATED SUNDAY HERALD, 8. FEBRUAR 1920. CIONIZAM NASPRAM BOLJŠEVIZMA. BORBA ZA DUŠU JEVREJSKOG NARODA. Od Rt. Hon. VINSTONA S. ČERČILA

Nacionalni ruski Jevreji, uprkos teškoćama pod kojima su patili, uspeli su da odigraju časnu i korisnu ulogu u nacionalnom životu čak i Rusije. Kao bankari i industrijalci oni su energično unapređivali razvoj ruskih ekonomskih resursa, i bili su na čelu stvaranja onih izuzetnih organizacija, ruskih kooperativnih društava. U politici je njihova podrška uglavnom data liberalnim i progresivnim pokretima, i bili su među najčvršćim zagovornicima prijateljstva sa Francuskom i Velikom Britanijom.

Međunarodni Jevreji U žestokoj suprotnosti sa svim ovim sferama jevrejskog napora dižu se planovi Međunarodnih Jevreja. [Rokvelov naglasak] Pristalice ove zlokobne konfederacije uglavnom su ljudi odgajani među nesrećnim stanovništvom zemalja gde su Jevreji progonjeni zbog svoje rase. Većina, ako ne i svi, od njih su napustili veru svojih predaka i odvojili od svojih umova sve duhovne nade za sledeći svet. Ovaj pokret među Jevrejima nije nov. Od dana Spartakusa-Vajshaupta do onih Karla Marksa, pa sve do Trockog (Rusija), Bele Kuna (Mađarska), Roze Luksemburg (Nemačka) i Eme Goldman (Sjedinjene Države), ova svetska zavera za obaranje civilizacije i za rekonstituisanje društva na osnovu zaustavljenog razvoja, zavidne zloće i nemoguće jednakosti, stalno je rasla. Ona je igrala, kako je moderna spisateljica gospođa Vebster tako sposobno pokazala, jasno prepoznatljivu ulogu u tragediji Francuske revolucije. Bila je glavna opruga svakog subverzivnog pokreta tokom devetnaestog veka; i sada konačno ova banda izuzetnih ličnosti iz podzemlja velikih gradova Evrope i Amerike zgrabila je ruski narod za kosu i postala praktično nesporni gospodar tog ogromnog carstva.

Teroristički Jevreji. Nema potrebe preuveličavati ulogu koju su odigrali u stvaranju boljševizma i u stvarnom izazivanju Ruske revolucije ovi međunarodni i uglavnom ateistički Jevreji. Ona je sigurno veoma velika; verovatno nadmašuje sve ostale. Sa primetnim izuzetkom Lenjina, većina vodećih ličnosti su Jevreji. Štaviše, glavna inspiracija i pokretačka snaga dolazi od jevrejskih vođa. Tako Čičerin, čist Rus, biva zasenjen od svog nominalnog podređenog Litvinova, a uticaj Rusa kao Buharina ili Lunačarskog ne može se porediti sa moći Trockog, Zinovjeva, diktatora Crvene tvrđave (Petrograd), ili Krasina ili Rade — svi Jevreji. U sovjetskim institucijama prevlast Jevreja je još zapanjujuća. A istaknuta, ako ne i glavna, uloga u sistemu terorizma koji su primenjivale Vanredne komisije za borbu protiv kontrarevolucije preuzeta je od Jevreja, a u nekim zapaženim slučajevima od Jevrejki. Ista zla istaknutost postignuta je od Jevreja u kratkom periodu terora tokom koga je Bela Kun vladao u Mađarskoj. Ista pojava se pojavila u Nemačkoj (posebno u Bavarskoj), koliko god je ovo ludilo bilo dozvoljeno da se hrani na privremenoj slabosti nemačkog naroda. Iako u svim ovim zemljama postoji mnogo ne-Jevreja koji su svaki jednako loši kao i najgori jevrejski revolucionari, uloga koju su ovi poslednji odigrali srazmerno njihovom broju u stanovništvu je zapanjujuća.

„Zaštitnik Jevreja.“ Nema potrebe reći da su najintenzivnije strasti osvete uzbuđene u grudima ruskog naroda. Gde god je autoritet generala Denikina mogao da dopre, zaštita je uvek bila data jevrejskom stanovništvu, i njegovi oficiri su ulagali snažne napore da spreče odmazde i kazne krivce za njih. Toliko je to bilo slučaj da je petljuristička propaganda protiv generala Denikina optuživala njega kao Zaštitnika Jevreja...

[Kraj izvoda]

Ovo je samo neznatan delić ogromne mase dokaza da „ruska“ revolucija nije bila ruska uopšte, već jevrejska. Dokumenti uključuju Overmanov izveštaj Senatu SAD 1919. godine, Senatski dokument 88, koji pokazuje da je od 388 članova prve sovjetske vlade, koja je sedela u Starom Smolnom institutu u Petrogradu, 371 bio Jevrejin, a 265 od tih Jevreja bilo je sa Donjeg Ist Sajda Njujorka!

U martu 1918. i Rusija i Nemačka bile su u naprednim grčevima boljševičke revolucije. Lenjin je bio na putu u zapečaćenom vozu za Rusiju, sa preko 417 proteranih jevrejskih marksista, da uspostavi prvu boljševičku vladu na svetu. Jevrejski revolucionari su radili u svim drugim haosom zahvaćenim evropskim zemljama, sa Belom Kunom (Koenom) koji je zgrabio Mađarsku za jevrejsko-komuniste i Rozom Luksemburg i Karlom Libknehtom, oboje Jevreji, koji su predvodili boljševički ustanak u Nemačkoj.

U međuvremenu, nepoznati nemački kaplar ležao je u bolnici u Pasevalku, izvan Berlina, sa očima gotovo spaljenim od napada gasom. On dirljivo piše u Mein Kampf o vrelim suzama koje su mu tekle niz lice kada je banda dezertera iz mornarice upala vičući da proglašavaju Crvenu revoluciju, koja je naterala Nemačku da zatraži primirje. On još dirljivije piše o svom gađenju i bespomoćnom besu kada je saznao da dezerteri nisu borci sa fronta, gde je on sam osvojio Gvozdeni krst za hrabrost, već Jevreji iz pozadine!

Pet hiljada milja preko Atlantskog okeana, u Blumingtonu, Ilinois, Kler Šade Rokvel ušla je u Kelso bolnicu u isto to vreme da rodi svoje prvo dete, u noći 9. marta 1918. godine. Najveća maraton trka ljudske istorije je lansirana. Marks je pokrenuo monumentalnu trku 1848. Lenjin je zgrabio palicu iz njegovih slabašnih ruku i nosio je 1918. do pobede u prvoj etapi. Ali u istom trenutku, Crveni tim je lansirao reakciju koja će ga na kraju uništiti. Adolf Hitler je započeo godinu kada sam ja rođen, godinu kada je marksizam uzeo Rusiju. On je napravio čudesan sprint u istoriju, gotovo sustigao Crvene, ali se iscrpeo u agoniji svog nadljudskog napora. Njegova palica je izgledala kao da je pala, da bude zgnječena u zemlju žestinom druge strane. Ležala je zakopana sada petnaest godina. Svuda po svetu, izgleda da je razapeta. Ali sada, konačno, zgrabljena je novim rukama! Biće nošena do trijumfa onoliko neizbežno koliko zakoni Prirode određuju konačnu pobedu najjačeg i najboljeg. Mrtva masa svetskih inferiornih, predvođena čak i najbriljantnijim taktikama jevrejskih komunista i cionista, ne može izbeći da se na kraju vrati svom prirodnom mestu pokornosti prirodno-rođenom gospodaru života na ovoj planeti, Belom Čoveku. Ja sam učinio svoj životni zadatak, iznad svega, da nosim tu palicu do pobede! Bez obzira koliko dugo traje, koliko bolno može biti, ili koliko večno slepi svet prezire i mrzi to, plemenita vizija Adolfa Hitlera o rasnom idealizmu ipak će ovladati današnjim haosom i doneti red, pristojnost i nevini smeh i radost dana mog oca nazad patničkom, teturavom čovečanstvu — možda čak i nesrećnim, paranoičnim Jevrejima.

POGLAVLJE III

Srećom, detinjstvo i mladost ne znaju ništa i brinu još manje o ozbiljnim političkim i društvenim pitanjima. Bio sam previše uronjen u neposrednu poplavu ljudske bede koja me okruživala dok sam počinjao da odrastam i postajao svestan sveta da bih primećivao ili mario za ludi juriš zapadne civilizacije u ponor haosa 1920-ih. U mojoj porodičnoj sredini nije nedostajalo bolesti za koju sam kasnije saznao da ubija našu civilizaciju. Do šeste godine moji roditelji su se razveli, kuća nam je otišla na šerifsku aukciju i počeo sam da budem primoran da slušam sate i sate predavanja moje majčine sestre Arlin o truleži i gnusnosti mog oca. Tetka Arlin, kako smo zvali ovu žensku tiranku, smatrala je sebe velikim stručnjakom i majstorom za sve. Činjenica da ovo mišljenje nije delio niko drugi samo ju je činila još žešćom u pokušaju da „činjenicu“ utisne mojoj slabašnoj majci i na mene, brata i sestru. Moja mala sestra bila je previše mlada da bi je takve stvari mnogo uznemiravale, a moja majka je jednostavno stajala po strani dok je Arlin postala gazdarica kuće. Moj brat je, u veoma nežnom uzrastu, otkrio svoj genije za diplomatiju; kada bi ga Arlin posadila da sluša jedno od svojih „predavanja“, on bi se srdačno slagao sa svim njenim izjavama, uzvikivao o njenoj dubokoj mudrosti itd. i brzo bio otpušten sa srećnim osmesima od debele „pobednice“. Ja sam, s druge strane, otkrio svoju sopstvenu prirodu na potpuno suprotan način. Kada bi me Arlin uhvatila za predavanje, pokušao bih, isprva, da pobegnem bratovljevom taktikom slažući se sa njenim izjavama. Ali onda nisam mogao da se uzdržim od najmanjeg trunka protivljenja kada bi iznela posebno gnusnu optužbu protiv mog oca, koja mi se činila iracionalnom. Najmanje protivljenje bi ovu ljudsku vazdušnu lađu podiglo u žestoku odlučnost da uguši pobunu. A to bi, zauzvrat, iako sam imao šest ili sedam godina, u meni probudilo još žešću odlučnost da ne budem zastrašen od onoga što mi se činilo razumnim. Često sam bio primoran da slušam ta „predavanja“ duboko u noć. Moja sirota, strpljiva, slaba majka bi slabašno pokušavala da me spase, nagovarajući me da uradim kao ona i ostali — popustim i izvučem se — ali ja to nisam mogao. Mogu da zamislim sa kakvim bi oduševljenjem frojdovski ispiratelji mozgova zaronili u ovaj materijal ovde, sigurni da su konačno otkrili izvor onoga što moraju, po nuždi, pokušati da objasne kao moju „neurozu“ ili još gore. Ali podsetiću ove otkrivače dokaza koje su sami zasadili da je moj brat bio izložen istoj vrsti stvari i njegova reakcija, čak i sa četiri ili pet godina, bila je suprotna mojoj. Ne, gospodo, moja reakcija na ove stvari nije bila izazvana tiranijom tetke Arlin — to je bio nalet snage duboko u meni, dok je moj brat reagovao svojim urođenim genijem za diplomatsko izmigoljavanje koje pokazuje i danas.

Pola vremena moj brat i ja smo bili prebacivani na kaznenu dužnost kod Arlin, a drugu polovinu bili smo slobodni da budemo sa ocem i njegovom vanbračnom ženom Madlin u Mejnu. Moje patnje, borbe i zabave kao dečaka bile su, pretpostavljam, relativno normalne kada smo bili sa majkom i „Velikom Arlin“, osim ponoćnih predavanja. Ali vreme sa ocem dalo je i mom bratu i meni pogled na život i intelektualnu dispoziciju koju obojica cenimo. Otkrili smo da je nekonformistički pristup koji je on pokazivao i prenosio nama omogućio da nadmašimo većinu drugih u kreativnosti, put po put. On je bio neverovatno radoznao za sve. Zagledali smo se u vodoinstalaterski posao, uzeli alat iz Sersa i išli da radimo vodoinstalacije za ljude, samo zabave radi. Istraživali smo fotografije i napravili uveličivač. Radili smo obdukcije riba da vidimo šta su jele i nalazili neverovatne stvari u stomacima ajkula. Srećno i beskrajno smo raspravljali da li je svinja, koja ništa ne zna o svojoj gluposti, srećnija od čoveka. Dovodili smo kući čoveka i majmuna iz posla sa orguljama za duge razgovore i ručak.

Drugi gost bio je mentalni lekar koji je tvrdio da može da skrati ili produži noge, i sećam se da smo imali celu sobu punu ljudi, uključujući slavne ličnosti poput Freda Alena i drugih zabavnih luminara, ispružene po podu da vide hoće li im noge porasti. Svi smo naučili da igramo šah i bilo je nekoliko puta kada se cela ekipa toliko udubila u igru da je McNaught Sindikat, za koji je moj otac pisao kolumnu, slao poziv za pozivom za najnoviji komad i na kraju morao da pošalje čoveka sve do Mejna da ga probudi.

Dok smo se truckali dvadesetak milja u Atlantski okean na dubokomorski ribolov u tri ili četiri ujutru, čak i kada sam imao samo osam ili devet godina u patikama i lepršavoj košulji, beskrajno smo raspravljali o finim tačkama politike, istorije, magije, umetnosti i celom spektru predmeta koji su obično rezervisani za fakultet i odraslost.

Uveče bi moj brat i ja ležali u krevetima slušajući prodoran krik galebova na mejnskoj obali, mirišući blatnjave obale i polja mirisnog drveća, a moj stari bi se zgurio za začaran sat ili dva tokom kojih nam je pričao originalne priče koje nikada neću zaboraviti. Njegove najbolje bile su o „Starom izviđaču“, neverovatno žilavom i majstorskom borcu protiv Indijanaca. Nekoliko puta je pričao o svojim dečačkim posetama domu Makfersonovih u Novoj Škotskoj, gde je govorio da je stvarno video bitke sa Indijancima. Sumnjam u to, ali tada nisam i rado i srećno praštam starom gospodinu za malo poetske slobode, ako ju je i koristio; vredelo je toga. Čak i sada me podilazi jeza kada se setim mirisa njegove lule, prigušenog glasa i magije mejnskog sumraka dok smo slušali te vrhunske letove mašte.

Obično bi se priče završavale tako što bismo svi zaspali, stari samo nekoliko minuta posle nas. Ali ponekad bi on prvi utonuo, mrmljajući poslednjih nekoliko reči polusvesno i ostavljajući nas u nemogućoj neizvesnosti. Tada bi naši prodorni mladi glasovi prodirali u njegove uši: „Tata! Tata! Probudi se! Kako se Stari izviđač izvukao iz indijanske vatre i odvezao se i sklonio od bizonskog stampeda? Tata! Probudi se!“ Tada mašta više nije bila tako vrela i Stari izviđač bi odjednom otkrio nekog skrivenog prijatelja koji bi ga brzo spasao — i starog. Mi, međutim, nismo bili tako lako prevareni i obično smo zahtevali još jednu verziju pre nego što bi umorni pripovedač ovih remek-dela bio otpušten.

Iznad svega, moj otac me je naučio da dovodim u pitanje sve. Nijedna činjenica nije bila previše sveta da se ne ispita i ne oceni sama po sebi. Nijedan autoritet nije bio previše svet da se ne proveri za poštenje. Ako išta, učeni smo da budemo potpuno sumnjičavi prema svemu što se smatralo nesumnjivim. Ja sam već imao tu dispoziciju i očeva obuka je ogromno ojačala tu osobinu uma i ličnosti.

Ali primio sam i drugu pouku od svog muškog roditelja koja nije bila toliko korisna. Politika „sve za smeh“ nažalost se proširila na svakodnevni život i sećam se da je moj otac izazivao urlike smeha kod mene dok sam još bio skoro beba, kada su me svlačili. Moje odeće, cipele itd. su nasilno skidane u nekoj vrsti igre gde je svaki komad nasilno bacan na pod uz bojnu pesmu „Baci ga na pod, BANG! BANG!“ To me je, naravno, beskrajno oduševljavalo, ali je podsticalo neurednost, što je jedna od kuga mog života.

Onda su bile sesije kada bi moj mali brat i ja bili postavljeni uz zid za „urlanje“ vežbu, da razvijemo glasove. „Urlaj kao medved“, naređivano nam je i mi smo se trudili da poslušamo. Oni koji su me čuli kako govorim ili će me čuti, posvedočiće o efikasnosti ove „medveđe“ obuke — ali to nije bilo od velike koristi pre nego što sam postao Komandant Nacističke partije.

Očevi prijatelji su takođe bili izvor mnogih pouka. Fred Alen, Beni Gudmen, Volter Vinčel, Groučo Marks i čitav niz drugih svi su imali svoje nastupe kao gosti i svakog sam smatrao veoma zanimljivim. Alen je bio čista radost biti blizu njega i kada bi moj tata i Alen počeli da se nadmeću u igri reči i naginjanju jedan na drugog pričama i urnebesnim anegdotama, to je bilo jedno od onih dragocenih i retkih trenutaka kada je život 100% pozitivna zabava, neokaljana sitnim ili velikim smetnjama koje tako često kvare čak i najbolja vremena koja imamo.

Ali Alenova žena, Portland, dala mi je šok mojih četrnaest ili petnaest godina kada je bila prva žena koju sam ikada čuo da izgovori prljavu reč — i to u našoj dnevnoj sobi. Upotrebila je anglosaksonsku reč za telesni otpad da izrazi gađenje prema nekoj ideji — i to nikada neću zaboraviti. Nikada, u svim tim mladim godinama, nisam čuo žensku osobu da kaže takvu reč i odmah sam je smatrao predmetom neverovatnog gađenja. Kasnije razgovarajući o tome sa ocem, saznao sam da je bila Jevrejka. Pitao sam ga da li jevrejstvo ima veze s tim i on je rekao da su to veoma „sofisticirani ljudi“ koji time nisu mislili ništa loše. Ali mi je takođe ispričao o optužbama Henrija Forda protiv Jevreja i kako su ga naterali da se izvini, i rekao da nema bekstva od moći Jevreja, „Previše su pametni.“

Osim trajnog sećanja na moj šok kada sam čuo tu užasnu reč od dame u našoj porodičnoj dnevnoj sobi, više nisam mislio o tome i ne sećam se čak ni da sam Portland smatrao bilo čim drugim osim žene koja je prvi put u mom prisustvu izgovorila užasnu, vulgarну reč. Znam da će Jevreji i „liberali“ i frojdovci ponovo skočiti kao pastrmke na mamac ovde i biti sigurni da je ovo izvor moje „mržnje“ prema Jevrejima. Ali to jednostavno nije tačno. Asimilovao sam ovo iskustvo sa milionima drugih i nisam čak ni primećivao da li su stotine Jevreja u srednjoj školi u Atlantik Sitiju, gde sam išao četiri godine i od kojih su mnogi bili moji najbolji prijatelji, bili Jevreji ili Hotentoti. To može biti nesrećan izbor reči, jer su stotine mojih školskih drugova u Atlantik Sitiju bili Hotentoti! I nisam posebno primećivao niti mario za to. Jevreji to, naravno, jednostavno ne mogu da prihvate, a ispirani mozgovi neće prihvatiti, ali moja mržnja prema organizovanom jevrejstvu proističe direktno i samo iz otkrića šta većina — ali ne svi — Jevreja rade naciji i narodu koje volim. Možda je bilo nekih slabih tragova predrasude u mom vaspitanju, ali ne više nego u vaspitanju miliona drugih američkih dečaka koji ne predvode hitlerovske pokrete.

Primer je Volter Vinčel, sa kojim smo moj otac i ja jednom putovali vozom iz Atlantik Sitija u Njujork u salonu Pensilvanijske železnice. Bio sam fasciniran brzogovorećim čovekom sa nazalnim tonom i pričama koje su pričali jedan drugom. Nisam imao nikakvu mržnju prema njemu — samo prilično toplu naklonost i divljenje. Ali sledeći put kada sam video Voltera, čije pravo ime sam kasnije saznao da je Isador Lipšic, bilo je pre dve godine ispred Bele kuće gde smo mi piketirali protiv kidnapovanja Ajhmana od strane međunarodnih bandita Izraela. Volter je stajao sa grupom policajaca, posmatrajući nas. Prišao sam da ga slikam. Iz sveg glasa, kako se sam hvalisao u svojoj kolumni kasnije, urlao mi je najprljaviju od svih epiteta, ne jednom, već nekoliko puta. Kada sam pomenuo ovo kršenje najosnovnijih opštinskih zakona, policajci su rekli da nisu čuli. A Volter je nastavio u svojoj kolumni da pokaže svoju intimnu vezu sa prljavom grupom pritiska i terora protiv koje se borimo najavljujući da ću verovatno biti smešten u Sent Elizabet, projekat koji je zla Anti-Defamation League B’nai B’rith tada pripremala i aktivirala na meni nekoliko nedelja kasnije, iako tada nisam znao. Ali Volter je znao. Mrzim takve kukavičke i podmukle taktike i ljude koji ih primenjuju. Mrzim Voltera Vinčela zbog njegovih laži i zbog pokušaja da zastraši ljude od njihovih ideja i otvorene rasprave o činjenicama, ne zbog njegove „religije“. Koga briga šta radi u svojoj sinagogi! To je ono što on i njemu slični rade nevinim Amerikancima na način klevete, ekonomske progone i suzbijanja činjenica što ja duboko mrzim i čime sam ponosan što mrzim.

Beni Gudmen je još jedan Jevrejin od koga sam nešto naučio. Došao je u našu idiličnu kuću u borovoj šumi Mejna gde je postojala savršena ravnoteža otmenog života i široke otvorene prirode. Trebalo je da ostane nekoliko dana na odmoru, ali izdržao je samo jedno veče. Biti daleko od gužve ljudi bilo mu je previše i on se požurio nazad u život razarajuće duše Njujorka sa svojim milionima jevrejskih sunarodnika. Od tada sam posetio „Grosindžers“ u Ketskilu gde bogati Jevreji izlaze u lepu prirodu da „pobegnu od svega“ i onda puze jedni preko drugih u transplantiranoj imitaciji Njujorka, kao roj stršljenova. Ali u ono vreme nisam znao ništa o tome i verovatno ne bih mario da sam znao.

Kao što je ranije pomenuto, pohađao sam srednju školu u Atlantik Sitiju četiri godine i jedan od mojih najboljih prijatelja bio je Jevrejin po imenu Leni. Nisam imao nikakve predrasude, već sam veoma voleo svoje jevrejske drugove zbog njihovih briljantnih umova i oštrih razgovora. Postojala je jedna karakteristika kod njih koja me je šokirala i užasnula, ali sam je uzimao samo kao karakteristiku nekoliko pojedinaca, a ne tipičnu za celu njihovu grupu, kao što sam kasnije tužno saznao da jeste. To je bila njihova prljavština uma. Uveravam čitaoca da ovo ne izmišljam kao propagandu, već iskreno prizivam stvari kakve su bile. Dok su svi dečaci, naravno, mislili i pričali o snošaju i takvim temama grubo i često koliko su mogli, oni za koje sada shvatam da su bili nežidovi bili su temeljno seksualno usmereni, moglo bi se reći, ali ne čudno ili izopačeno, dok su Jevreji — sećam se posebno jednog orlonosog pojedinca — uživali u izopačenim idejama o seksu na način koji nisam mogao da shvatim. Orlonosac je posebno zastajkivao na ideji snošaja sa leševima, a drugi Jevrejin je jednom napisao malu igrokaz u kojoj Orlonosac i dva grobarska prijatelja dolaze na groblje da iskopaju Rokvela za svoje gnusne svrhe i govore o tome sa neverovatnom prljavštinom. Sećam se da sam bio užasnut prljavštinom te stvari, ali sam i toliko divio virtuoznosti pisanja da sam prešao preko prirode ovog kreativnog dela. Još uvek imam tu gnusnu stvar u fasciklama iz mojih srednjoškolskih dana i dovoljno je samo pročitati je da se otkrije drugačija vrsta uma od one koja će se naći čak i kod najgrubljeg i najprljavijeg nežidova.

U isto vreme, tokom moje završne godine u ovoj pretežno crnačkoj i jevrejskoj srednjoj školi, vodio sam svoju prvu malu političku bitku i nisam toga bio svestan. Postojao je predmet „Problemi američke demokratije“ koji je predavao stari dripac po imenu Švab. Njegov metod nastave sastojao se uglavnom od zadavanja velikih delova udžbenika na tabli i zahtevanja da se to doslovno prepisuje u sveske učenika, dok se on privatno bavio drugim stvarima za svojim stolom. U svakom slučaju, mrzeo sam takve glupe ideje, kao da se glava može napuniti kao kofa, punjenjem sveske. To je bilo ogorčenje protiv svakog razuma i ja sam se pobunio kao što sam se jednom pobunio protiv Arlininih ogorčenja protiv razuma. Bila je to moja poslednja godina srednje škole i iako moje ocene nisu bile dobre, nisu bile ni previše loše. Za četiri ili pet meseci trebalo je da maturiram. Ali, kao i sa predavanjima i raspravama sa Arlin, nisam mogao da se nateram da se poklonim onome što sam smatrao tiranskom glupošću. Čuo sam mnogo u ono vreme o „Novom dilu“ i štrajku — pa sam „štrajkovao“. Doneo sam pulp vestern priče u razred, stavio noge na klupu i upadljivo ih čitao dok se razred saginjao nad svojim mehaničkim zadatkom u nabubrelim sveskama. Gospodin Švab je, naravno, pitao šta to radim, donekle na način Olivera Hardija koji postavlja slično pitanje Stanliju. Odgovorio sam, sa svim sang-froidom koji sam mogao da prikupim, da sam u štrajku, da apsolutno odbijam, iz principa, da prepisujem još bilo šta iz udžbenika u svesku. Isprva se on, izgleda, zabavljao ovom monumentalnom arogancijom i pitao me svaki dan kada bih ušao da li sam još u štrajku. Tada bih podigao noge i zakopao se u najnoviju epizodu pucačine iz mog vestern časopisa. Ostala deca su bila pomalo zapanjena ovim, a devojčice su bile gotovo užasnute takvom drskošću pred „svemoćnim“. Videći moj prividni uspeh, međutim, nekoliko dečaka mi se pridružilo — i to je bilo to. Ništa se ne širi među dečacima u školi kao prividno uspešan plan za izbegavanje rada.

Tako mi je rečeno da neću maturirati, osim ako odmah ne upišem sve nedostajuće stranice sveske i vratim se rutini prepisivanja u razredu. Odbio sam da pregovaram i insistirao da neću prepisati više nijedan red. Bio sam prećen, ubeđivan i moljen, ali nisam popustio. Tako nisam maturirao. Ali gospodin Švab je pozvan na konferenciju i sledeće godine je posao prepisivanja udžbenika uklonjen iz predmeta.

Dok se ovo dešavalo u razredu, moj privatni život tekao je prilično normalnim tokom. Igrao sam fudbal i hokej, loše, ali entuzijastično, sa ostalim momcima — uključujući crnce — postao radio-amater, crtao karikature za školski list — i „zaljubio se“. U mom „domaćem razredu“ bila je slatka mlada stvar po imenu Džin i, iako bih radije umro nego joj to dozvolio da sazna, gotovo doslovno sam je obožavao. Ali kakav sam bedan, odvratan kukavica bio u vezi s tim! Drugi mladići oko mene bili su prilično drski u prilasku devojkama koje su im se sviđale, i bilo je mnogo glasina o ovom ili onom paru koji stvarno spava zajedno. Ali meni je trebalo gotovo godinu dana da pitam ovog anđela za izlazak. Pre toga bih rolereom otišao do kraja ulice gde je živela, udaljenost od četiri ili pet milja, provirio iza ugla za pogled na nju i onda rolereom nazad kući četiri ili pet milja, sa krvlju koja mi je pumpala tako jako da sam je osećao u grlu! Konačno, u ludilu stida koje nikada neću zaboraviti, pitao sam je da li mogu da je vodim u cirkus. Ona je pocrvenela i prihvatila i moj „izlazak“ bio je nemoguć spoj nebeske radosti i užasavajuće more. Išli smo jednim od starih otvorenih letnjih tramvaja, ona u lepoj beloj haljini a ja u vrećastim pantalonama i onome što sam zamišljao kao šik beli sportski sako. Trudio sam se koliko sam mogao da budem pažljiv galant, pomažući joj da uđe i izađe iz tramvaja i ponašajući se kao filmski ljubavnici koje sam video, glumeći sa velikim šarmom i lakoćom. Ali uspeo sam da je sapletem, sišavši sa tramvaja i onda je uhvatio u raširenoj gomili na ulici. Nisam mogao da dišem u agoniji stida i srama, ali sam je dodirnuo! Bio sam jarko crven dok smo hodali pored prodavaca balona i štandova sa limunadom prema velikom šatoru. Uspeli smo da uđemo u šator i hodajući po užetu preko dasaka tribina stigli do naših sedišta. Sela je dovoljno blizu mene da sam mogao da osetim njenu ženstvenu toplinu! Urlajući nalet onoga što se dešavalo unutar mog fizičkog bića i moje duše je, naravno, neopisiv, ali rezultati nisu bili! Pokušao sam da joj kupim ružičastu limunadu i prosuo je celu po njenoj lepoj beloj haljini. Iskreno sam poželeo da umrem i nestanem, ako je moguće. Nekako sam uspeo da preživim i vodio sam je na klizanje i na nekoliko košarkaških utakmica. Prsnuo sam od ponosa kada sam otkrio da su naša imena povezana u mimeografisanim tračerskim listovima koji su obilovali. Ali nikada nisam pokušao da je poljubim, iako je ona davala primedbe za koje sam sada siguran da su bile nežni prekori za moju bednu kukavicu u takvim stvarima. Ovaj super-viktorijanski stav prema ženama pratio me je dugo u životu i možda sam propustio mnogo „dobrih stvari“ po običnim standardima. Ali posle viđenja više ljudske „ljubavi“ i onoga što se desilo mnogim drskim uspesima sa ženama, sumnjam da su slatke, bajkovite uspomene koje čuvam o takvoj idiličnoj, ako ne i fizički zadovoljavajućoj, ljubavi daleko prijatnije na duge staze od zadovoljstava sofisticiranijih. Ne verujem da mogu da poreknem da je moj neuspeh da „idem dalje“ sa devojkama ranije u životu bio uglavnom zbog obične kukavice prema devojkama. Ali mislim i da većina ljudi danas gubi ukus ljubavi i seksa kroz preteranu sofisticiranost i nestrpljenje. Nemoguće je uživati u finom vinu gutajući ga sve odjednom i čak ni znalac ne može da ceni svoje nežne gutljaje prvi put kada proba vino. Verujem da što je organizam izvrsniji i složeniji, i stoga superiorniji u šemi prirode, to mu duže treba da sazri. Crnci mogu da nadmaše bele muškarce svakog dana u brzini seksualne zrelosti i dostignuća, a iskustvo kao da pokazuje da je isto sa mentalnim kapacitetom. Glup čovek dostiže svoj maksimalni učinak kada ima petnaest ili šesnaest godina. Sve što bi mogao da uradi kasnije, može da uradi tada. Ali kada su mentalni kapacitet i sposobnost veći, treba sve više i više godina praktičnog laboratorijskog iskustva sveta pre nego što takva sposobnost može biti od vrednosti svom posedniku i svetu. Kada se dostigne tačka genija, sposobnost i opseg mogućnosti su toliko veliki da je samo u srednjem dobu moguće za takvog nadahnutog čoveka da prevede svoju sposobnost u inteligentnu akciju. Pre toga, verovatnije je nego glup čovek da jurne u intelektualne ćorsokake i skrene na glupe tangente.

Pošto nisam maturirao u srednjoj školi, morao sam da provedem još jednu godinu u njoj i odlučio sam da iskoristim priliku koju mi je pružila moja očeva baka, Meri Makferson Rokvel i njena ćerka, moja tetka Margerit, koju smo kao deca zvali „Mardži“, da idem u školu u Providensu i živim sa njima. To je bila jedna od najdivnijih godina mog života. Moja baka i tetka su me obožavale i atmosfera kod kuće bila je istinski srećna. Počeo sam Centralnu srednju školu u Providensu i briljirao u gotovo svemu. Bio sam urednik školskih novina, pisao sam komade za Providens Bjuletin i Džornal i generalno se zabavljao. Upoznao sam Hejzel Džonson, veoma lepu devojku koja je živela samo nekoliko blokova dalje i koja je takođe pohađala Centralnu srednju školu. Njeni švedski luteranski roditelji bili su veoma strogi i da bih imao izgovor da je posećujem i sedim sa njom na kauču, ona me je naučila pletenju! Stvarno sam ispleo vrećasti, deformisani džemper, koji sam ponosno nosio godinama! Išli smo zajedno u crkvu i pevao sam u horu sa ovom divnom Šveđankom, držeći se za ruke ispod dugih crnih mantija. Sviđali su mi se njeni roditelji i oni su voleli mene i činilo se da ću na kraju biti uveden u porodicu. Njen otac je bio sjajan stari momak koji me je grubo, ali dobronamerno zadirkivao i jednog dana se podsmehnuo mojoj izjavi da mogu da naučim švedski za mesec dana. Pa sam naučio švedski, ne konverzaciono, ali dovoljno dobro da kažem ono što sam imao na umu. Na kraju meseca, on mi je sa podsmehom dao „test“, sa Hejzel i njenom majkom kako sede okolo sa treperavim očima. Trebalo je da kažem „Daj mi konja da idem na jahanje“ na švedskom i stari je mislio da me ima sa onim delom o „jahanju“. Nisam znao reč za to, naravno, ali sam naučio reči za „konj“, „hoću“ i „ići“. Deo o jahanju me je zbunio za trenutak, ali sam se setio reči koju sam naučio za komad mesa za koji sam mislio da je sa leđa, ali koji sam kasnije otkrio da znači nešto drugo. Rezultat je bio da sam na švedskom rekao: „Hoću konja da ide na guzu.“ Cela porodica je pala sa stolica smejući se i urlajući, što je bilo malo drugačije od reakcije koju sam očekivao, ali što je ipak bio veliki uspeh. Te noći sam pokušao svoj prvi poljubac. Ušao sam u mali hodnik da uzmem kaput i Hejzel mi je pomogla. Skupivši hrabrost, zgrabio sam je na najnespretniji način — u valcer položaju, sa rukom ispruženom i prstima isprepletenim — i poljubio je! To je bio savršeno loš poljubac po običnim standardima. Ali me je skoro ubio urlajućom pećnicom emocija i poriva. Nekako sam izašao na vrata i — ovo može biti teško poverovati, ali istina je — trčao sam kao jelen oko milju niz sredinu napuštenih, mračnih ulica. Nisam mogao da stanem. Eksplodirao sam od žestoke energije i morao sam da trčim. Nije teško shvatiti šta je priroda imala na umu za svu tu energiju, ali bio sam previše uzbuđen i pomešan čak i da to osetim. Samo sam trčao, trčao kao nikada pre niti posle. Imao sam osamnaest godina!

Tokom godine u Providensu uspešno sam maturirao na Centralnoj srednjoj školi i zatim ponovo na Houp srednjoj školi, pošto sam imao slobodnu polovinu godine i trebao mi je engleski za fakultet. Moj otac je hteo da idem na Harvard i ja sam se zvanično prijavio. Bilo je mnogo dopisivanja tamo-amo, plus prijemni ispiti itd., ali kako se jesen približavala i nisu stizali papiri za prijem, otišli smo u Kembridž da vidimo šta je problem i otkrili da moji školski dosijei iz Atlantik Sitija nisu prosleđeni ili su izgubljeni. Tako sam ponovo bio „dostupan“ za celu godinu i moj otac je odlučio da će disciplina dečačke internatske škole biti korisna. Nisam bio siguran u to, ali ipak sam upisan u Hebron akademiju, duboko u šumi u centralnom Mejnu, blizu Lewistona. Život je bio grub i strog, ali škola dobra. Naučio sam mnogo o sirovom životu, živeći prvi put sa prilično grubom bandom iz Bostona. Priličan broj dečaka je poslat u Hebron od strane roditelja kao poslednje utočište pre popravnog doma i oni su bili moji prvi bliski kontakti sa takvim likovima. Ali što je još važnije, u dugim satima i danima duboko tamo u šumi, počeo sam prvi put da mislim ozbiljno i duboko. Dohvatio sam Vil Durantovu Priču o filozofiji i ona me je zapalila. Čista, tvrda lepota misli velikih ljudi kroz vekove bila je uhvaćena od Duranta, destilovana i postavljena tako jasno da su mogle biti shvaćene i upoređene i odmerene, čak i od tako mladog praznoglavca kao što sam ja. Posebno mi se dopadala nemilosrdna logika i nepokolebljiva posvećenost istini, kakva god bila, Šopenhauera. Počeo sam da vidim, prvi put, ono što sam došao da znam kao uobraženi „liberalni“ um, koji zamišlja da je sposoban da osvoji prirodu i uspostavi utopije jer je spakovan kao kofer sa „znanjem“ i „kulturom“, ali koji nema razumevanja osnovnih odnosa i nimalo poniznosti pred apsolutno nepoznatim.

Čitao sam Arrowsmith Sinclera Luisa, uglavnom sedeći na panju u šumi i toliko se udubio u stvar da me je brinulo. Sve mi je izgledalo tako stvarno i imalo je takav ogroman uticaj na moj um da sam počeo da se pitam o vrednosti čitanja takvog romana. Došao sam do zaključka da je u redu čitati čisto eskapističku literaturu, ali da kada neko želi da se udubi i odmeri činjenice koje su život i smrt u ljudskim poslovima, lud je ako dozvoli sebi da bude dobrovoljno hipnotisan od romanopisca, prenet izvan svojih kritičkih sposobnosti i time dozvoli svom umu da bude moćno uslovljen „iskustvima“ koja su skoro stvarna, a koja nisu ništa drugo nego izmišljene naprave drugog ljudskog bića. Kada je to jedna od beskrajne parade „društveno značajnih“ romana koje naš narod proždire milionima, čitalac je bespomoćan da odmeri i svesno prihvati ili odbaci društvene zaključke veštog romanopisca čiji zaključci mogu, a mogu i ne biti tačni. Ako je romanopisac ne samo netačan, već je i nameran da promoviše određenu ideju, uprkos činjenicama, moćni realizam i emocionalni uticaj vešto nacrtanih slika koje on neizbrisivo utiskuje u naše umove dok smo pod njegovim čarolijama stavljaju nas u ozbiljnu opasnost da nesvesno i emocionalno prihvatimo ono što nikada u milion godina ne bismo prihvatili kao golu propoziciju predstavljenu našim hladnim razumskim sposobnostima. Čitao sam više tih romana — Grozžđe gneva — i još četiri-pet drugih, i u svima sam osetio pokušaj da me ubede u društvene ideje, ne razumom, već emocionalnim manipulacijama dok je moj um bio hipnotisan mojim emocijama. Nisam to potpuno shvatio, ali otkrio sam levu i komunističku propagandu. Mrzeo sam je, ne znajući šta je! Karakteristično, u ovim knjigama, patriotizam je bio ismijan i moral je bio nešto za budale, dok su ljudi bili truli — osim Jevreja i crnaca koji su bili posebno vredni ljudska bića koja su obično bedno progonjena od strane brutalnih, glupih i odvratnih belih hrišćanskih južnjačkih protestanata. Ali sve to nisam uobličio u jasan obrazac. Video sam samo činjenicu da je roman opasan za čoveka koji želi da održi nezavisan um. A ja sam svakodnevno postajao sve nezavisniji umom. Delimično zahvaljujući očevoj pouci o nepoštovanju bilo koje izjave samo zato što ju je neko drugi rekao, a delimično iz urođene tvrdoglavosti, upornosti i rastućeg mentalnog samopouzdanja, počeo sam da ispitujem sve i svakoga u novom svetlu: svetlu najboljeg što mogu da uradim sopstvenim razumom. Počeo sam da razmišljam o religiji. Do tada sam bio veoma religiozan. Često sam stavljao svoj džeparac u kutiju za priloge kao dečak i osećao veliki nalet radosti radeći to, zamišljajući topli osmeh ličnog Boga dok sam činio žrtvu. Ali sada sam počeo da se pitam o rastućem zlu koje sam otkrivao u svetu i nelogičnim objašnjenjima za to u mojoj hrišćanskoj religiji. Čitao sam i ponovo čitao Bibliju, kao što ranije nisam, od početka do kraja. Bio sam užasnut zahtevom Boga za ljudskom žrtvom, za jedenjem ljudskog telesnog otpada od strane Gospoda, za užasnim surovostima i zverstvima koje zahteva Gospod, prema Starom zavetu; doktrinom da je Gospod stvorio milione ljudi da budu robovi Jevrejima koje je „izabrao“ bez ikakve njihove zasluge, dok je uništavao svoja druga stvorenja na veliko za posebno zadovoljstvo Jevreja i obećavao im da će moći da stave noge na vratove svih drugih naroda. Pitao sam se kako propovednici nikada nisu propovedali iz ovih gnusnih i odvratnih stihova. Da li nisu bili svesni da takve monstruoznosti postoje u Bibliji, kao što ja nisam bio svestan? Ili su znali i lažno ih preskakali samo da bi ostali u poslu? Mogu li da verujem da je Bog koji se slavio u takvoj gnusnoj i krvavoj osveti „Bog Ljubavi“? Zašto sva ta objašnjenja? Bilo je jasno čitati na stranici za stranicom. Gospod je stvorio dva nevina stvorenja ni iz čega, postavio ih u vrt, znajući da su previše nesavršeno načinjeni i previše slabi da odole iskušenju i, osim ako Njegovo predznanje nije bilo pogrešno — što je bilo nemoguće — znajući da će pasti pod iskušenje i biti osuđeni, zajedno sa svojom nevinom decom, na večnu bedu. A onda je ovaj „Ljubeći Otac“ stavio najneodoljivije iskušenje, napunjeno nečuvenim otrovom, pred svoju decu! Zamišljao sam šta bih mislio o svom slabom ljudskom ocu da je stavio nas decu u vrt i onda okačio sladolede, lizalice i igračke svuda okolo, upozorio nas da ne diramo te neodoljive poslastice i onda stavio nepojmljivo smrtonosan otrov u sva ta iskušenja — znajući sve vreme sa sigurnošću da ćemo biti otrovani i đavolski mučeni zauvek! Najviše od svega, pitao sam se o ideji da ako postoji nekoliko jednostavnih ideja i činjenica koje treba razumeti da bi se uživalo u večnom životu i sreći, ovde i kasnije, i da je Bog svemoćan, On je učinio nemogućim da ja verujem tim idejama i činjenicama zbog samog uma koji mi je dao! A onda treba da budem prećen večnom prokletstvom jer ne verujem u ono što ne mogu da verujem! Moja prva reakcija bila je ateizam. Uradio sam nešto što duboko žalim i nikada više neću uraditi. Počeo sam da otkrivam svoju sopstvenu moć ubeđivanja i, u večnim raspravama dečačke škole, religija nije izuzeta kao tema. Iskreno mi je bilo žao što sam izgubio veru u hrišćanstvo, jer ono ima zaista čudesnu moć da održava i pomaže čoveku u vremenima nevolje. Počeo sam da raspravljam o tome sa pobožnim katoličkim dečakom koji je pokušavao svim srcem i snagom da me natera da vidim svoju grešku. Skijali smo pet milja do njegove crkve da vidimo sveštenika za koga je rekao da može da me ispravi i ja sam zaista želeo da mi se pokaže moja greška, ako je greška bila. Ali stvar je ispala drugačije. Hladno i naučno sam raspravljao sa sveštenikom, odbijajući da mu dozvolim da me vodi u neizbežne non sequitur-e, redundancije itd. i brutalno se držeći logike. On je na kraju bio sveden na uzvik: „Moraš samo da veruješ. Moraš da veruješ!“ Rekao sam mu da ne mogu da verujem i pitao ga da li nije u stanju da mi pomogne da uradim ono što kaže da moram. On je tužno odmahnuo glavom, nesumnjivo ubeđen da sam odlučan da ne razumem. Efekat na mog prijatelja bio je nešto na šta nisam računao. Celim putem nazad u školu skijali smo se u tišini. Kada smo se vratili, nije rekao ni reč i danima me je izbegavao. Osećao sam tajnu sramotu za koju nisam video razlog. Na kraju mi je rekao da je bio primoran da se složi sa mnom i da je izgubio veru. Da nije bio srećniji zbog toga nego ja sa sopstvenim gubitkom vere, bilo je očigledno. Zapravo, bio je još više pogođen. Rezultat je bio da sam počeo da razmišljam o onome što sam uradio i da li je to bilo ispravno. Video sam tada ono što verujem da su svi veliki religijski učitelji znali, ali nisu mogli i nisu rekli. Običan čovek je previše slab i previše bespomoćan u vrtlogu života da bi se održao na svojoj goloj ljudskoj volji i svom hladnom ljudskom razumu. Samo sa nekom vrstom dubokog verovanja u svemoćno magično biće neke vrste mase čovečanstva mogu da održe društvene i razumno vredne živote. Bez takvog verovanja, oni ne vide razlog da ne zadovolje odmah svoje najživotnije i najneposrednije želje i očajavaju pred smrću osim ako ne mogu da zamisle nešto dalje. Sve dok su ljudi tako neobavešteni i slaboumni, moraju imati neke takve duhovne štake. Tako religija, daleko od toga da bude „opijum“, zaista je podrška masa ljudi. Onaj koji uništava religiju pre nego što čovečanstvo odmakne daleko iznad svog sadašnjeg primitivnog intelektualnog stanja pomaže u uništavanju civilizacije. Od tada sam došao još dalje na putu razumevanja i shvatam da je ateizam jednako loš kao i buncanje religijskog fanatika. Ovaj poslednji kaže: „Ja sam bio jedan od najsrećnijih ljudskih bića na zemlji i rođen sam u jedinoj istinskoj religiji. Svi vi ostali ste prokleti grešnici.“ Ateista daje jednako uobraženu izjavu: „Ja sam ispitao ceo univerzum i sve u njemu i siguran sam da nema ničega što ne mogu da znam!“ Za racionalnog čoveka, mislim da su oba ova zaključka nemoguće uobražena i glupa. Suočen sa našom smešnom bespomoćnošću i mikroskopskom ništavnošću u univerzumu milijardi svetlosnih godina, ludost je tvrditi da neka vrsta nepoznate i nepoznatljive sile ne postoji, sila toliko strana svim našim pojmovima da bismo bili nesposobni da mislimo u terminima „Njega“ ili „nje“. To je deo inteligentnog čoveka, verujem, da prepozna i svoju superiornost nad masama koje moraju imati bajke religije da prežive nevolje života i svoju neizrecivu inferiornost prema mogućnostima totalne inteligencije. Pod ovim okolnostima, mislim da moramo ponizno se odreći prava da donosimo grandiozne i pozitivne izjave o još neistraženom univerzumu čije su mogućnosti toliko beskrajne i ogromne da će proći vekovi pre nego što stignemo čak i do najbliže zvezde raketnim brodovima. Onima koji kažu: „Nemamo dokaza o bilo čemu na zemlji od bilo kakve nematerijalne stvari ili bilo kakve moći koja ne izgleda sposobna, na kraju, da bude poznata“, kao što ateisti rade, ja odgovaram: „Tačno, ali kako možeš biti siguran da takve sile i moći ne postoje negde drugde? Kako možeš čak biti siguran, koliko god to verovatno bilo besmisleno, da ne postoji neko gigantsko biće koje je gospodar univerzuma i koje ti možda nikada nećeš otkriti?“

Više puta saplićući se kroz krize u istorijskoj bitki u kojoj sam sada angažovan i saznavši kasnije da je naše slučajno otkriveno rešenje ili čak ono što se u tom trenutku činilo nesrećom, bio jedini mogući način na koji smo mogli da preživimo, ubeđen sam da postoji naučni dokaz sila koje su izvan našeg razumevanja na delu. Možda je to samo rezultat nesvesnog rešavanja problema itd., ali ko može reći? Moj odgovor je da moramo biti ponizni u takvim stvarima, jer je najbolji od nas užasno, strašno neobavešten o gigantskim misterijama Univerzuma. Ja sam agnostik, što znači da na sve predloge i objašnjenja misterija života i večnosti kažem: „Ne znam i ne verujem da vi ili bilo koji drugi čovek zna.“ U isto vreme, čvrsto stojim za pozitivne, etičke religije, kakve god one bile i verujem da moraju biti zaštićene i date najveća sloboda da rade ono što mogu da smanje ogroman teret ljudske bede na ovoj sićušnoj planeti. Znam da će mnogi intelektualci odgovoriti da je religija izazvala nebrojene torture i patnje da uguši „jeretičnost“, ali s obzirom na čovekovu potrebu za emocionalnom katarzom u današnjem ogromno frustrirajućem svetu, i s obzirom na Pavlovlje eksperimente, verujem da je religija siromaškov „psihijatar“, njegov jedini „bekstvo“ od nepodnošljivih pritisaka društva. Od onog skijaškog putovanja do sveštenika gore u Mejnu, nikada nisam pokušao da raspravljam nekoga iz njegove religije i dao sam stroga naređenja u Američkoj nacističkoj partiji da religija jednostavno nije dozvoljena kao tema rasprave ni za koga. Imamo protestante, katolike, ateiste i agnostike među našim članstvom i svi su jednako dobrodošli i vredni. Borimo se za bolje stvari u ovom svetu i ostavićemo rasprave o religijskim pitanjima dok ne budemo u sledećem, ako takvog ima, kada će bolji dokazi biti pri ruci.

U Hebronu sam formirao svoju prvu malu političku organizaciju i uspeo sa njenom svrhom. Postojao je profesor hemije po imenu Foster koji je bio sitni tiranin: čak se šunjao hodnicima spavaonica u čarapama da uhvati dečake kako krše propise, tako da im je mogao dati ogroman broj kaznenih poena. Ed Luis i ja, i još nekoliko momaka sa gornjeg sprata Sturtevant Hola, organizovali smo Phi Phi’s — što je grčki za F.F. — što se odnosilo na ono što smo osećali prema profesoru Fosteru. Spalili smo nesrećnu žrtvu u efigiji, marširali po kampusu sa bakljama i znacima, mučili sirotog čoveka drskim porukama i generalno ga i upravu učinili bednim što ga drže. I uspelo je. Sledeće godine, gospodin Foster je potražio zaposlenje negde drugde. Imao sam i zabavu u Hebronu u tom procesu. Postojao je pravi, četrnaestokaratni, tupoglavi „seljak“ na našem spratu, epitome gluposti, i ja nisam bio ništa manje štedljiv prema osetljivosti takvih dobrih meta za zabavu nego bilo koji drugi dečak. Ali bio sam pametniji u usavršavanju metoda za činjenje života bednim za takve likove, standardna zabava svih u Hebronu. Pozvali smo ovog seljačinu na „super tajni“ sastanak da vidimo šta može da se uradi sa Fosterom. Seljak, koga smo zvali „Deni Bun“, bio je oduševljen time što se „ubacio kod nas“. Raspravljali smo šta može da se uradi sa Fosterom sa strašnom lažno-ozbiljnošću i konačno „odlučili“ da mora da bude uklonjen. Naučili smo na njegovom času hemije — poetska pravda — kako se pravi nitroglicerin i zaverenici su odlučili da tako pošalju Fostera u nagradu. U rastućoj napetosti i prigušenim glasovima, odlučili smo da vučemo slamke da vidimo ko će nositi „nitro“ i baciti ga u Fosterov apartman. Jedan od momaka je objavio da je napravio nešto od te smrtonosne stvari i da je ima na jastucima u svojoj sobi. Otišao je i napunio malu bočicu uljem za kosu i svi smo ga gledali kroz pukotinu na vratima dok je donosio tu strašnu stvar nazad na jastuku, koračajući sa ogromnom opreznošću, iskolačenim očima i zadržanim dahom. Spustio ju je u sredinu sobe. Krišom, svi smo posmatrali našeg seljaka iz uglova očiju. Bio je transfixiran, hipnotisan, bespomoćno u čaroliji te stvari. Fatalno vučenje slamki održano je sa užasavajućom ozbiljnošću. „Čudnom slučajnošću“ tupan je dobio kratku slamku i stajao gledajući u nju, zaleđen od užasa. Svi smo mu čestitali na sreći kao tvorcu istorije, tapšali ga po leđima, rekli mu o pohvalama koje će dobiti od budućih generacija Hebronovih ljudi, itd. Konačno, predat mu je strašni predmet — centimetar po centimetar — gurnut kroz vrata sa njim i usmeren ka Fosterovoj sobi. Ali nije mogao da se pomeri. Nagovarali smo ga, molili i preklinjali, ali nije mogao da se pomeri. Konačno, izgledalo je da je nešto pomislio. „Drži to minut“, rekao je, i predao smrtonosnu bočicu jednom od momaka. Onda je jurnuo niz hodnik vrišteći iz sveg glasa: „Gospodine Foster, gospodine Foster! Idú da vas raznesu!“ — i nestao niz zadnje stepenište. Foster je izleteo iz svoje sobe i nikada nije saznao šta nije u redu. Hodnik je bio tih kao grob i sve je bilo kako treba u Hebronu. Samo zagušeni stenjanja đavolskog veselja ispod ćebadi i jastuka u desetak kreveta bili su tragovi onoga što se dogodilo. Ali gospodin Foster to nije mogao da čuje.

Leto 1936. proveo sam loveći jastoge u Mejnu, kao što sam radio mnogo godina ranije, i uživajući u novootkrivenim radostima filozofije i muzike, u kombinaciji sa osećajem za prirodu koji sam osećao od detinjstva. Takođe sam radio kao konobar u „The Green Shutters“, malom letnjem hotelu u Butbej Harboru koji su uglavnom posećivale učiteljice, i naučio sam neke nove činjenice o svetu. Naučio sam više o ženama.

POGLAVLJE IV

Bila je devojka po imenu Freni koja je radila tamo kao glavna konobarica. Imala je 24 godine i bila je pet godina starija od mene. Nije bila ništa posebno, ali nije bila ni loša. I bila je devojka.

Zaradio sam mali Ford kupe iz 1936. godine, uglavnom prodajući sapun za ruke po garažama, i sa ovim komadom moderne mašinerije — koji sam beskrajno popravljao — i Freni, napravio sam neke dalje eksperimente u procesima kojima je Priroda nameravala da nas bude više. Kasnije, sa više iskustva, ne bih imao problema da otkrijem i eksperimentišem sa samim procesom, ali, sa mojim viktorijanskim vaspitanjem i idejama, i mojom potpunom nesposobnošću u toj stvari, dozvolio sam Freni da ograniči eksperimente na preliminarna istraživanja i ono što biste mogli nazvati „generalnim probama“.

Ipak, te sesije su bile toliko duboko uzbudljive da su misli i slike koje su izazvale ozbiljno ometale moje rastuće interesovanje za muziku, umetnost, književnost i filozofiju. Zatekao sam sebe kako se pitam, dok sam čitao Kritona, da li je Sokrat imao slična iskustva. Onda, setivši se Ksantipe i njenog glasa kao svadljive žene, odlučio sam da ako su delili takva iskustva, Sokrat nije bio vešt u tome ili je odustao prerano.

U Green Shuttersu sam takođe naučio o starim damama i otkrio neke efikasne metode za ophođenje sa njima. Njihovo beskrajno prazno ćaskanje me je gadilo. Ništa osim priča o čajdžinicama, prodavnicama poklona, teškoćama sa drugim starim damama, lukavim primedbama o još drugim starim damama i njihovim prijateljicama. Bilo je depresivno za živahnog mladića koji je upravo otkrio fantastično zanimljiv svet ideja, seksa, muzike, filozofije itd. Kako su te korsetirane debelice mogle da prežive međusobne prazne razgovore o ničemu godinama i godinama i godinama? Bila mi je misterija — i još uvek je. Ali nije bilo misterije oko njihovih naravi. Bilo je nekoliko slatkih, ali ove stare ratne kobile iz osnovne i srednje škole bile su uglavnom arogantne, imperijalne tiranke prema nama konobarima i konobaricama. Ništa, apsolutno ništa nije bilo sasvim u redu za njih. Ništa ih nije sasvim zadovoljavalo.

Sećam se svih istih vrsta nastavnica koje sam imao i počeo sam da razmišljam u glavi o metodama nevinog osvete. Terali bi me da im selim madrace iz jedne kolibe u drugu kroz šumu kada bi se žalile na nepostojeće „grudve“ i onda me imperijalno otpuštale — bez napojnice. Zvale bi me bezbroj puta od stola do stola da se žale na male razlike u porcijama hrane ili druge nepravde i uvrede prema njihovim previše-previše-dostojanstvenim ličnostima. Ali otkrio sam da postoji jedna stvar koja ih je dovodila do ludila: lepljive drške na teglama za sirup za palačinke za doručak. Bile su to sitničave stare dame i lepljivi prsti su im bili nepodnošljivi. Zato sam nosio lepljivu krpu sa sobom i namazao sam im kvake na vratima, drške tašni, prekidače za svetlo i sve ostalo što sam mogao da nađem gde bi se upetljale u tu masu. Efekat je bio temeljno, divno zadovoljavajući.

Zvali su me u svako doba, naravno, i vlasnica i njen sin su bili grđeni bez kraja zbog tajanstvene pošasti lepljivosti, ali niko nije mogao da je odgonetne — osim nas konobara i konobarica, a mi nismo imali interes da pokvarimo svu tu zabavu.

Bila je jedna debela, stara kit-ubica koja nas je naročito dovodila do ludila za stolom. Uvek je otkrivala da ima mehurića vazduha u njenim kašikama sladoleda i insistirala da se ta strašna mana nadoknadi njoj. Tako sam jedne večeri odlučio da budem siguran da je njen sladoled dovoljno bogat da joj odgovara. Uzeo sam kocku maslaca, koji je stajao u istom zamrzivaču kao i sladoled, i napravio joj lepu kuglu sladoleda oko nje. Onda sam joj je poslužio sa velikim stilom. Svi smo posmatrali iza malog paravana, vireći kroz pukotine i zadržavajući dah dok nije došla do maslaca. Hteo sam da objasnim da je to bila slučajnost, da je maslac sigurno pao u sladoled, što je moglo da se desi, kada je ona zaurlala. Ali nije zaurlala. Umesto toga, videli smo je kako gleda dole u činiju, saginje se i secka je kašikom nekoliko puta. Onda je uzela veliki zalogaj maslaca i gotovo lascivni osmeh raširio se preko njenog okeana lica. Volela je to!

Odmah sam pozvan i poslušno sam stao u stav pored nje. „Mladiću“, zapovedila je, „ovo je najfiniji i najbogatiji sladoled koji sam ikada probala. Koje je vrste?“ „Turner Center“, rekao sam joj iskreno. „Pa, hoću još jednu porciju odmah i hoću ovu vrstu svake večeri. Postarajte se da gospođa Klejton naručuje ovu vrstu ubuduće, ne onu vodnjikavu stvar koju smo dobijali.“

Doneo sam joj još jednu porciju i ovog puta sam maslac spakovao gotovo čvrsto. Osoblje se gušilo i umiralo, držeći se za dovratke i povlačeći se u agonijama smeha u kuhinju kada više nisu mogli da izdrže. Možda će frojdovci i mene odvesti u ludnicu zbog ovoga. Ako to urade, vredelo je toga! Dok ovo pišem, ispunjen sam ogromnim zadovoljavajućim sjajem dok se sećam kako je ta glupa ljudska vazdušna lađa oteturala od svog stola, zamišljajući sebe gospodaricom svega što može da strpa u svoj proždrljivi grkljan. Učio sam, čak i tada, kako ljudi rade!

Bio sam primljen na Braun univerzitet tokom leta od strane Brusa Bigeloua, direktora za prijem, koji mi je dao prvi nagoveštaj da bih mogao biti drugačiji od drugih ljudi. Iskreno mi je rekao da, s obzirom na mojih šest godina u srednjoj školi i druge nepravilnosti u mojoj učeničkoj karijeri, imam najgoru školsku evidenciju od bilo koga ikada primljenog na Braun, ali najvišu ocenu na Testu sposobnosti za fakultet, koji pokazuje inteligenciju, od svih studenata ikada testiranih. Upozorio me je da ću biti primljen striktno kao eksperiment da se vidi šta će se desiti kada se nepokretni objekat moje nesklonosti ka školskom postignuću stavi naspram neodoljive sile moje urođene inteligencije u atmosferi fakulteta.

Ušao sam na Braun na jesen 1938. godine, doslovno u uraganu. To je bila godina kada je Novu Englesku strašno pogodilo vetrovima preko sto milja na sat i hiljade su poginule u masama ruševina. Moja tetka i osamdesetogodišnja baka bile su na plaži zvanoj Barington, na zalivu Naraganset, kada je oluja udarila, a ja sam bio gore u Providensu sa tetkom Mardži. Čim smo saznali koliko je stvar strašna, sišao sam na plažu, gde smo čuli jezive glasine o smrti i uništenju, i otkrio da su glasine bile tačne. Cele kolibe su odnesene sa stanovnicima i srce mi je stalo dok nisam video ruševine kolibe moje tetke Helen gde je baka boravila. Tela su plutala uz plažu dok sam se probijao preko gomila razbacanog drveta, krovova, kreveta itd. do kolibe. Unutra, na moje ogromno olakšanje, zatekao sam svoje ljude žive i zdrave — iako neudobno.

Upravo sam trebalo da upoznam svoju prvu ženu. Počeo sam da radim na ruševinama, kada je mala tinejdžerka iza mene negde na gomili viknula sa beskrajnom drskošću: „Hej, ti: Smeđe pantalone! Uhvati drugi kraj ovoga!“ i gurnula mi neke krhotine. Ovaj mali lik je bio jednako svež koliko je i govorila — noseći kikice i flertujući svojim govorom kao sojka, i dvaput drskija. Bila je nešto što nikada ranije nisam video. Njena sveža celovitost privukla me je neodoljivo, a njeni zapovednički maniri odbili su me gotovo isto toliko. Ovde među ruševinama uragana, ipak, njena super-vesela lakoća i „Hajde da se bacimo na posao, momci!“ pomogli su da se izbriše atmosfera tragedije i smrti. Pokušao sam da joj uzvratim drskošću, ali nisam bio dorastao tome. Nije bilo gušenja ove žustre mlade dame. Nisam mogao da je zaboravim. Neki drugi ljudi tamo su rekli da se zove Džudi Aultman koja živi u blizini i to je sve što sam saznao za još godinu dana.

Bilo je dovoljno toga da mi zaokupira um dok sam ulazio na fakultet. Bilo je beskrajnih testova da se vidi koji predmeti su nam potrebni i jedno od glavnih iznenađenja i šokova mog života bilo je kada sam otkrio da sam položio prilično teške testove za brucoški engleski i brucoški francuski, relativno retka pojava. Nisam mogao da verujem, s obzirom na moje muke u srednjoj i pripremnoj školi, ali polaganje mi je pokazalo da sam otkrio novu tehniku u borbi za izbegavanje školskog rada, sistem koji sam kasnije nazvao „pristup totalnoj situaciji“.

Pišući te engleske i francuske testove, suočio sam se sa tehnički teškim problemima, ali sam ih rešio, ne oslanjajući se na svoje mehaničko pamćenje i pravila, već pronikavši u umove onih koji su pripremali ispite, umove onih koji će ocenjivati ispite — i došavši do opšteg utiska virtuoznosti koji bi prodavao ocenjivaču moju sposobnost. Pored toga, koristio sam logiku i razum da dođem do pravila kada su mi bila potrebna, na isti način na koji su pravila prvobitno razvijena od strane onih koji su raščlanjivali jezik. Iznad svega, pripremao sam svoje eseje na takav način da izbegnem ono što sam bio siguran da su standardne greške koje su ocenjivači navikli da vide i traže. Vreme posle vremena, od tada, otkrio sam da ne moram da učim uobičajene delove mehaničkog pamćenja većine predmeta da bih uspeo ili čak briljirao u performansama na testovima ili upotrebi znanja. Učeći najosnovniji logički razvoj predmeta, obično sam u stanju da razvijem bilo koji drugi deo predmeta, kako mi zatreba — veoma slično načinu na koji ratni brod ne mora da nosi rezervne delove za svaki deo broda, već nosi, radije, planove i sirovine koje mogu biti obrađene po potrebi za bilo koji željeni deo u mašinskoj radionici.

Verujem da ova tehnika treba da bude najosnovniji deo obrazovanja naše omladine, umesto sadašnjeg punjenja mladih umova milionima nepovezanih činjenica i neprocenjenih ideja ili haotičnog razvoja ličnih hirova i predrasuda zvanog „progresivno obrazovanje“. Kada se jednom nauči princip predmeta, detalji mogu biti razvijeni po volji u većini slučajeva. Lepota ovog sistema mentalne discipline je u tome što ostavlja um slobodnim da radi kreativan rad, umesto da ga opterećuje milijardama zbunjujućih odvojenih činjenica. Moje je uverenje da neuspeh da se mladi umovi danas nauče principi sve logičke razrade, praćen pozitivnim naglaskom lude ideje da je apsolutno sve „relativno“ i „sivo“, umesto crno-belo kada su u pitanju principi, ubija sposobnost mišljenja kod naše omladine. Fenomeni koji ilustruju principe zaista mogu biti na kliznoj skali „sivih“ i uvek su, zapravo. Ali sami principi, kao što je sila koja prevladava nad slabošću, nisu relativni, već večni zakoni logike koji bi vladali čak i u praznom univerzumu. Kada se jednom nauči unutrašnje konzistentno telo principa koji upravlja mentalnom disciplinom, a zatim sistem izvođenja detalja — logičkom izgradnjom odatle — čovek može savladati predmete dovoljno dobro da ih uspešno koristi u smešno malom delu vremena koje se obično traći u kursevima koji se predaju u školama i univerzitetima.

Ovo je metoda, na primer, kojom sam bio u stanju da se održim i čak osvojim dosta pobeda na sudovima kao sopstveni advokat, bez dana obuke u pravu. Otkrio sam da je pravo, u velikoj meri, sistem običnog, svakodnevnog zdravog razuma, zasnovan na nekoliko osnovnih i jednostavnih principa — barem dok se naša Vrhovna suda nije uhvatila za to. Ali u našim običnim sudovima, znanje osnovnih principa, volja za uspeh i primena moždane snage na principe učiniće svakog čoveka sopstvenim advokatom i uspešnijim od mnogih sudski postavljenih advokata koji nemaju vašu motivaciju. Ovo nije tvrdnja da obučeni, stručni i visoko plaćeni advokat nije dobra investicija, niti znači da neću koristiti takav pravni genij kada mogu da ga priuštim. Ali kada je neophodno imati advokata a niko neće uzeti vaš slučaj, kao što mi se desilo kao nacisti — i ne možete ih platiti pored toga — onda je znanje kako savladati predmet dovoljno dobro da ga koristite za nekoliko dana pomoću principa plus logičke izgradnje detalja neprocenjivo.

Usput, dok sam na ovoj temi, naučio sam i da čak i takvi veličanstveni predmeti kao što je pravo podjednako ranjivi kao i sve ostalo što sam našao u ovom svetu na ljudsko motivaciono proučavanje. Advokati, sudije i drugi zvaničnici su ljudi. Otkrio sam da čak i najbolji od njih prave strašne greške, propuste i gafove, čak i u svojim togama i/ili perikama. Proračunavajući ne samo zakon, već i njihove emocije i njihove verovatne procese mišljenja, više puta sam osvojio pobede nečim pored neukrašene upotrebe zakona i činjenica.

Moja prva godina na Braunu bila je možda najsrećnija u mom životu. Nije bilo odgovornosti, u poređenju sa kasnijim životom; umesto toga, bilo je cvetajućih sposobnosti u svim pravcima, upijajućeg interesovanja za sve i svakoga, svih vrsta prilika da se pije pivo, eksperimentiše sa ženama i raspravlja o celom svetu kao „majstor“ sa drugim mladim „majstorima-svega“ u bratstvu. Iako sam bio samo brucoš, pokrenuo sam fakultetski humoristički časopis koji je dugo bio mrtav, zajedno sa sophomore Vic Hilary i Bob Grabb, mojim najboljim drugovima na Braunu. Bio sam umetnički urednik, a Grabb je bio urednik. Hilary je bio urednik fakultetskih novina, The Brown Daily Herald. Radio sam sa beskrajnim kreativnim zadovoljstvom za obe publikacije i više puta sam pozivan u kancelariju dekana zbog svog oduševljenja. Razvio sam stil karikature užasa godinama pre Čarlsa Adamsa i one su često bile preštampane u drugim fakultetskim novinama, kao što je The Annapolis Log. Takođe sam video gomile tih dela dečje-fakultetske humora u Okružnom sudu Kolumbije 26. jula 1960. godine, gde sam bio na suđenju kao ludak. Ta oduševljena dela od pre više od dvadeset godina marljivo su prikupljena od Anti-Defamation League B’nai B’rith, fotokopirana i predana tužiocu, koji je svedočio da „nije znao odakle sve fotokopije dolaze“. Te karikature su korišćene da se „dokazuje“ da sam sadističko čudovište, iako sam u dvadeset dve godine od njihovog stvaranja napredovao od običnog vojnika do komandanta u mornarici; izabran da komandujem tri eskadrile; uspešno osnovao tri biznisa i nikada nisam pojeo nijednu bebu niti isekao ženu.

Bilo je to na Braunu 1939. godine kada sam prvi put naleteo na komunizam, iako to nisam znao niti sumnjao. Ne sećam se čak ni da sam razmišljao o tome više nego o tugizmu u Indiji ili mormonizmu. Još uvek sam bio blaženo i potpuno neobavešten o komunizmu, Jevrejima, crncima i napadu masa sveta, predvođenih majstor-mongolima — Jevrejima — na Belu rasu i njenu elitu. Na neki način, drago mi je zbog ovog dugo održavanog neznanja, jer danas, kada sretnem mlade fakultetske muškarce i žene koji su puni uobraženosti svog „znanja“, „liberalizma“ i „razumevanja“ naših društvenih problema, mogu da budem strpljiv sa njima. Mogu da zamislim svoju sopstvenu reakciju da mi je rečeno da postoji jevrejska ili bilo kakva druga svetska zavera. Bio sam siguran, u to vreme, da bi moja „duboka“ proučavanja dubina znanja davno otkrila bilo kakvu takvu monstruoznu zaveru i čak i da nije, da bi moji profesori i ljudi od učenja sigurno znali za nju. Bio bih ljut na takvu drskost, baš kao što su mladi fakultetski tupani koje danas srećem isprva ljuti — dok ih nemilosrdno ne pobedim logikom isterujući iz njih, jednu po jednu, objašnjenja zašto nikada nisu naišli na takve činjenice.

Ali tada, 1939. godine, sedeo sam na času „Sociologija I“ i trudio se koliko sam mogao da izvučem neki smisao iz svega toga. Bio sam srećan zbog prilike da proučavam sociologiju, jer mi se činilo logičnim da mora postojati nekih osnovnih principa razvoja društvenih odnosa života, kao što sam otkrio jednostavne osnovne principe drugih oblasti u koje sam zagledao. Najviše sam želeo da naučim te osnovne principe rada ljudskog društva kako bih mogao da razumem događaje oko sebe i možda čak predvidim sociološke pojave u skladu sa principima koji bi mi bili predavani. Od tada sam naučio da takvi principi postoje, posebno u Adamsovoj Zakonu civilizacije i propadanja i još bolje, u Gomili LeBona. Ali prošlo bi mnogo, mnogo godina pre nego što bih se probio u intelektualno sunce takvih jednostavnih, osnovnih i logičnih prezentacija činjenica društvenog života.

U učionici profesora Baklina o društvu, sve je bila najdepresivnija tama i zbrka. Sve je zvučalo veoma prosvetljujuće, naravno. Bilo je mnogo hrabrih novih reči, etničkih grupa itd., ali koliko god se trudio, nisam mogao da dođem do dna svega da nađem bilo kakvu ideju ili princip koji bih mogao da uhvatim. Sve je bilo „uglavnom“ i „u većini slučajeva“ i „s druge strane“ i „Tako-i-tako kaže, ali dr. Tako-i-tako kaže apsolutno ne.“ Mutnoća uma nije bila osuđivana, već slavljenja. Zakopao sam se u svoje sociološke knjige, apsolutno odlučan da otkrijem zašto propuštam jezgro stvari. Najbolje što sam mogao da smislim bilo je da su ljudska bića svi bespomoćni alati okoline; da smo svi rođeni kao kruti jednaki grudvi i da je razlika u našim dostignućima i položajima bila potpuno rezultat snaga okoline — da svi, stoga, teoretski mogu biti majstori, geniji i kraljevi ako samo dovoljno poboljšamo okolinu svakoga. Bio sam dovoljno drzak da pitam profesora Baklina da li je to ideja i on je pocrveneo od besa. Rečeno mi je da je „nemoguće“ praviti bilo kakve generalizacije, iako sam samo tražio osnovnu ideju, ako je ima, sociologije. Počeo sam da vidim da je sociologija drugačija od bilo kog drugog predmeta koji sam ikada pohađao. Određene ideje su izazivale apopleksiju kod nastavnika, posebno sugestija da možda neki ljudi nisu dobri biološki dripci od dana kada su rođeni. Određene druge ideje, iako nikada nisu bile formulisane niti otvoreno izjavljene, bile su podsticane i ohrabrivane — to su uvek bile ideje koje se vrte oko totalne moći okoline. Polako sam shvatio ideju. Isprva sam je samo koristio da dobijem bolje ocene. Kada sam pisao svoje esej odgovore na ispitima, sipao sam gusto da su svi u civilizaciji o kojoj je reč potencijalni Leonardo da Vinčiji, bez obzira koliko crni bili, niti kako su jeli svoje najbolje prijatelje hiljadama godina; i da bi sa brzom promenom okoline, ti kanibali takođe pisali arije, gradili Partenone i slikali remek-dela.

Ali onda sam počeo da se pitam „kako to?“. Naravno, okolina je bila važna. Svako je to mogao da vidi. Ali bila je očigledno negativna. Možete napraviti bespomoćnog tupana od rođenog genija podižući ga u mračnom ormanu, ali ne možete napraviti genija od balavog idiota, čak i ako ga pošaljete na Braun. Da li je samo stari Baklin bio lud od okoline? Ili je to bio ceo predmet? Otišao sam u biblioteku i pročitao još socioloških knjiga. Sve su univerzalno gurale istu ideju. Počeo sam da se podsmevam sociologiji u fakultetskim novinama u svojoj kolumni i upao sam u još veće nevolje. Neke kolumne su „ubijene“ pre nego što su ugledale svetlo. Još uvek sam bio previše neobavešten da znam da se borim protiv Lisenka i Marksa i cele sovjetske teorije o okolini — koja je zarobila i hipnotisala ili terorisala sve naše intelektualce — i zamišljao sam da se borim samo protiv jednog glupog fakultetskog predmeta!

Tokom moje druge godine na Braunu, moja slika sveta se zamračila kako sam otkrivao sve više i više intelektualne nepoštenosti na ovom univerzitetu koji mi se isprva činio gotovo rajem. Još uvek nisam znao gotovo ništa o komunizmu ili njegovoj ulizničkoj mlađoj sestri, „liberalizmu“, ali nisam mogao da izbegnem stalni pritisak, svuda na univerzitetu, da prihvatim ideju masovne ljudske jednakosti i prevlasti okoline. Na svakom predmetu bio sam odbijen intelektualnom kukavičlukom fakulteta u neuspehu da stane u odbranu bilo koje doktrine. Specijalizovao sam filozofiju i, dok sam se divio intelektualnoj briljantnosti svojih profesora, posebno profesora Djukasa, bio sam ogromno razočaran glavoglavim povlačenjem celog fakulteta kad god bi ih pitali za njihova sopstvena mišljenja o objektivnoj istini u bilo kojoj stvari. Rekli su mi da je „večito traženje“ put ka znanju i nema poricanja toga, ali živa rasprava je takođe vitalna za bilo kakav napredak znanja i ne možete imati nikakvu živu raspravu tamo gde opozicija ili ne postoji ili se topi kao avet kada pokušate da je uhvatite. Nailazio sam na bolest našeg modernog života: kukavičluk i patološki strah od jake ličnosti ili jakih ideja. Dejl Karnegi je kodifikovao i komercijalizovao ovu puzajuću bolest kao „kako osvojiti prijatelje i uticati na ljude“, što se svodi na osnovni princip nemanja ličnosti ili jakih osećanja ili ideja i postajanja pasivnim i praznim tako da „drugi momak“ može da pokaže svoje ideje i ličnost. Ali i on pokušava da postane popularan time što je pasivan i bezosećajan, tako da je rezultat kao spajanje dve mrtve baterije: nema struje. Takvi ljudski roboti su pogodni za porobljavanje od strane društva tipa 1984, ali ne za život u smelom, slobodnom društvu ljudi. To je način na koji žene treba da budu, možda, ali ne naši muškarci i posebno ne naši vođe.

Nalazio sam isti slabašni ženstveni pristup na svakom predmetu osim na naukama, i za ove poslednje bio sam veoma zahvalan. U geologiji i psihologiji mogao sam da nađem nekoliko principa i zakona koji su ostajali tu kada bih posegnuo da ih uhvatim, i tako sam uživao u tim predmetima i bunio se do granice svojih mogućnosti na drugima. U sociologiji sam otišao toliko daleko da sam napisao drski ispitni rad koji me je skoro izbacio sa Brauna. Traženo nam je da napišemo esej odgovor o faktorima koji dovode do kriminaliteta i delinkvencije. Nisam napisao ništa osim bajke o posadi naučnih genija koji su krenuli za Afriku da vide šta čini da mravi deluju kao mravi. Tražili su okolo dok nisu našli gomilu mravinjaka, posmatrali ih godinama i konačno došli do otkrića da kada se mravlja jaja izlegu u tunelima u određenoj vrsti brda u Africi i odrastu među šestonožnim stvorenjima zvanim „mravi“, oni sami su toliko pogođeni ovom jakom okolinom da su postali, sami, mravi i mahali antenama kao mravi, jurcali okolo besciljno kao mravi, izgledali kao mravi i bili mravi! Još jednom sam bio izvučen pred upravu zbog ove drskosti i skoro izbačen. Međutim, dat mi je još jedan pokušaj da napišem ispit i radi moje drage dobre bake i moje strpljive, voljene tetke Mardži, seo sam i napisao ono što sam znao da žele — komad koji pokazuje kako su nesrećne i najodličnije bebe neizbežno naterane da kradu od svojih roditelja, rođaka i prijatelja, pljačkaju strance pištoljem i konačno sekirom nekoga u čistom očaju zbog svoje gadne okoline. Ovo je prošlo sa C plus.

U međuvremenu, učio sam moćno iz mojih beskrajnih „rasprava“ sa Vikom Hilarijem i Bobom Grabom, mojim stalnim saputnicima. Obojica su bili natopljeni do ušiju vladajućim „liberalizmom“, iako još uvek nisam znao šta je to. Jednostavno sam otkrio da se skoro sve moje ideje žestoko sukobljavaju sa njihovima. Moje ideje da su društveno-značajni romani opasni jer dozvoljavaju idejama da se ušunjaju u um dok je hipnotisan bile su posebno iritantne za obojicu jer smo svi težili kreativnim karijerama, oni kao romanopisci i veliki pisci. Moj napad na same društvene romane koje su oni ciljali da pišu bio je bolan i njihove reakcije, posebno Hilarijeve, bile su najstrastvenije. Duboko u noć bismo se borili oko ove stvari, sa uobičajenim rezultatima: nikakav napredak. Ali u procesu sam naučio umetnost kontroverze. Isprva sam bio previše iskren i naivan da radim bilo šta osim da pokušam da nateram protivnika da vidi istinu moje pozicije sa najvećom snagom i iskrenošću. Ali onda sam otkrio da ću pasti žrtvom najprljavijih trikova. Moja pozicija bi bila ogromno i smešno preuveličana i onda bi mi bila bačena u lice u trijumfu, uz veliki smeh publike slušalaca ili učesnika. Nisam mogao da shvatim kada su čak i moji poštovani prijatelji to radili meni. Više puta sam bio previše povređen takvim taktikama da se branim. Ali, kao i sa svim ostalim u mom životu, kada sam otkrio neizbežnost takve nelogične podlosti, uvežbao sam se u njoj i jednog dana okrenuo sto na svoje „liberalne“ prijatelje. Pošto sam obično bio sam u svojoj „konzervativnoj“ poziciji, okružen brbljivim i neprijateljski nastrojenim „liberalima“, imao sam više od uobičajenog udela teškoća u osvajanju jedne od lažnih „pobeda“ koje su jedine moguće u takvoj borbi, u kojoj istina ne znači ništa. Pod takvim okolnostima, gde su slušaoce kao i protivnike svi neprijateljski nastrojeni, čovek mora da ih zarobi emocionalno, uprkos njima samima, munjevitim, neočekivanim udarcem, obično ogromnog humora ili sarkazma, tako da se smeju vašem protivniku i čak sebi, uprkos sebi. Onda morate da se povučete sa stilom, ali sa žurbom, pre nego što se oporave, i glasno polažete pravo na pobedu. Takva vežba mi je služila sjajno, mnogo puta od tada, u političkim bitkama, posebno na sudovima kada tužioci postanu oratorski i preveliki za svoje pantalone. Dovoljno je samo naći slabu tačku čoveka u takvim okolnostima da okrene njegov nepošten napad protiv njega samog sa sudijom, porotom i gledaocima.

Sve više na Braunu dolazio sam u osnovni sukob sa vladajućim „liberalizmom“, još uvek ne shvatajući šta je to sve bilo. Moji saputnici, moji predmeti, moji profesori, najnovije „eruditske“ knjige: sve mi se činilo dodirnuto ludilom. Borio sam se protiv toga žestoko i, za svoje neznanje, moćno, ali uglavnom instinktom. Jednostavno nikada nisam čuo za komunizam kao bilo šta osim đavolske i lude doktrine koju drži nekoliko fanatika negde preko mora. Da je kampus, spavaonice, bratstva i učionice Braun univerziteta vrvele od te prljave stvari, nikada ne bih poverovao i nasmejao bih se u lice svakome ko bi pokušao da mi kaže takvu „fantastičnu“ stvar — tada.

Bilo je to tokom moje druge godine na Braunu, na prvom jesenjem plesu u Fauns Hausu, kada sam prepoznao jednu od brucoških devojaka — moju buduću ženu — sa Pembroka, devojačkog dela Brauna. Video sam istu onu drsku malu sojku koju sam upoznao u Baringtonu posle uragana. Samo ovog puta bila je u haljini za zabavu. Još uvek je izgledala svežije i celovitije od bilo koje devojke koju sam ikada video, ali izgledala je više od samo celovito u lepoj haljini, dok je prelazila preko poda sa nizom partnera koji su se smenjivali. Bio sam zauzet jurenjem za nekoliko žena i sam, ali primetio sam kada je nestala napolje u tamu sa nekim. Šetao sam se po kampusu i preko do Univerzitetske hale, koja je bila iza ograde jer se renovirala. Video sam je kako izlazi na vrata ograde sa svojim pratiocem i odmah sam se razljutio, ali sam zadržao kontrolu, šetao se nonšalantno i rekao „zdravo“ njoj. Prepoznala me je i nisam mogao da odolim da je pitam šta je radila u napuštenoj hali. „Zvonila sam zvonom“, rekla je, što sam insistirao da shvatim sa dvostrukim smislom, ali što je nju nije nimalo postidelo. Bio sam sophomore, daleko iznad takvih glupih malih brucoških devojaka, ali ona je, izgleda, odbijala da prepozna ovu veliku razliku u našim društvenim položajima. Odlučio sam da je pitam za izlazak i uradio sam to sledećom prilikom. Od tada je moj život bio pakao slavne nade i jadnog očaja. Činilo se da je očajnički zaljubljena u mene koliko i ja u nju, samo da me iseče na komade nekom nečuvenom surovošću. Bila je najpopularnija devojka u brucoškoj klasi i igrala je na terenu sa proračunatom lukavošću i hladnom manipulacijom. Takve su bile agonije progona devojke koja će postati moja prva žena. Uzimala bi moju značku bratstva, punu ljubavi i čak tragova strasti, samo da mi je vrati nekoliko dana kasnije, bez posebnog razloga. Kasnije sam upoznao njenu majku i sumnjam u njenu nežnu ruku u ovakvim stvarima. Ali ona je u meni probudila onu fatalnu prihvatanje izazova koja je moja najosnovnija osobina. Pošto se činila nemogućom za ukroćenje ili dostizanje, morao sam da je imam i udvostručio sam i udvostručio napore u tom pravcu. Još uvek ne znam ko je koga dobio i mislim da ni ona ne zna. Uvek sam bio bacan sa neba u pakao od ove drske mlade stvari koju sam pokušavao da uhvatim. Ali takav emocionalni badminton nije zaustavio moj politički razvoj.

Ruzvelt je kampanjisao za reizbor na treći mandat i ja sam bio ne samo ogorčen na ovo uobraženo flertovanje sa tradicijom, već me je Ruzveltovo majstorsko ali očigledno demagoško ponašanje odbijalo preko svake mere. Sećam se da sam dobio oštru lekciju od ovog mađijavelijanskog „čoveka naroda“ kada sam čuo republikanski program u kome su različiti njegovi govori puštani u nizu, tako da su drske laži čoveka bile užasavajuće očigledne. U jednom isečku čuli biste ovu političku zmiju kako izjavljuje svoju večnu posvećenost jednom principu, samo da biste ga čuli kako osuđuje istu tu stvar sledećeg trenutka, sa strasnim i samopravednim otrovom. Radovao sam se ovom geniju republikanaca i bio sam siguran da nijedan politički vođa ne može da preživi ovo razorno otkrivanje potpunog nedostatka principa i potpune izopačenosti karaktera. Ruzvelt je bio mrtav; bio sam pozitivan! Njegova kasnija ubedljiva izborna pobeda naučila me je jednom za svagda da je sposobnost naroda da zna, odmeri i sudi činjenicama same po sebi skoro nula. Kada bi FDR izašao na talase sa svojim talasastim, proračunato šarmantnim glasom, žene bi bile savladane njegovim „majstorskim“ vođstvom, a muškarci bi se saplitali jedni preko drugih da odaju počast ovom velikom „liberalu“. Moji fakultetski drugovi su me apsolutno zapanjili svojom očiglednom slepoćom prema ovom prljavom lažovu i prevarantu. Grab i Hilari su formirali odbore da ponovo izaberu Ruzvelta i kampus je bio živ od strasti za Ruzvelta. Kada sam pokušao da ukažem na divlje laži i nedoslednosti reči i dela tog čoveka, njegovu demagogiju koja je trebalo da bude očigledna svakom magarcu i njegove grubo neiskrene i proučene tehnike masovne manipulacije, dočekan sam reakcijom koja sam od tada naučio da je tipična za ove lažne „intelektualce“ koji se ponose svojim „liberalizmom“: uvredama! Zvali su me „reakcionarom“, „torijevcem“, čak i „fašistom“ — reč za koju tada nisam znao ništa. Nije bilo pokušaja da se pokaže da su moji argumenti ili optužbe pogrešni ili neosnovani — samo podsmevanje, podsmeh, kletve i nazivanje imenima. Tipično je za moju političku naivnost u to vreme da sam kada je propaganda mržnje o Hitleru počela da se gura na nas u sve većim i većim dozama, progutao sve i bio nesposoban da posumnjam da je neko možda imao interes u svemu tome i da to možda nije interes Sjedinjenih Država ili našeg naroda. Čarli Čaplin je bio jedan od mojih omiljenih (i još uvek je) i kada sam video njegovog „Velikog diktatora“, nisam samo bio doveden do suza zbog smešnih delova, već sam bio doveden do praskajućeg ogorčenja strasnim govorom koji drži na kraju protiv diktature (osim Staljinove brutalne diktature koja je prikazana kao benevolentna ljubav prema svom narodu, uključujući masakre „neprijatelja naroda“). Jedini diktatori koje je gospodin Čaplin napao bili su Hitler, Musolini i Tođo, što sam od tada lako razumeo kada saznamo da je Čarli toliko crven da ga je čak i naš ružičasti Stejt department zabranio iz SAD — i još značajniju činjenicu za kapitalistu koji je zaradio milione ovde u našoj gostoljubivoj zemlji, da je Čaplinovo pravo ime Izrael Tonštajn. Ali 1940. godine, sve to je bilo skriveno od mene, kao što je još uvek skriveno od našeg naroda još malo duže. I tako sam počeo da mrzim ovog „zlog čudovišta“, Adolfa Hitlera, koliko i bilo ko u zemlji. Postalo je očigledno da ćemo morati da uđemo u rat da zaustavimo ovog „užasnog ogra“ koji je „planirao da osvoji Ameriku“, kako su nam rekli i kako sam verovao.

Imao sam vreme svog života na fakultetu, ali moj idealizam mi nije dozvoljavao da uživam u tome dok sam iskreno verovao, kao što sam verovao, da je moja voljena zemlja u neposrednoj i smrtonosnoj opasnosti da bude porobljena ili ubijena i uništena. Napravio sam preliminarnu istragu o prijavljivanju u mornaricu. Predsednik Brauna, Henri Merit Vriston, pozvao me je u svoje svete odaje da me opomene. „Kako očekuješ da postaneš važan čovek ako ne završiš fakultet?“ pitao je. Sedeći na ivici stolice u strahopoštovanju prema ovom grandioznom čoveku, odgovorio sam da nema svrhe pokušavati da postaneš važan čovek ako Amerika treba da bude uništena. Rekao sam da osećam svoju dužnost da uradim ono što mogu odmah da sprečim bilo kakvo osvajanje moje zemlje i pitao sam se kako bilo ko može da uradi drugačije. Ovo ga je dovelo u škripac, jer je to shvatio kao ličnu uvredu na svoju hrabrost i patriotizam. Mašući velikom gomilom papira prema meni, gotovo je viknuo: „Vidiš li sve ove papire? Upravo sam ih potpisao! Potpisujem svoje ime preko sto puta dnevno! To znači biti važan! Niko neće hteti da potpišeš svoje ime ako ne završiš fakultet!“ Ovo mi se činilo tada i čini mi se sada prilično jadnim argumentom za završetak fakulteta ili za uspeh, posebno za čoveka koji je zamoljen da reorganizuje našu Spoljnu službu i na koga se gleda kao na majstora uma. Suočen sa njim kao mladi balavac, našao sam ga nečim manje od Sokrata ili čak dobrog izviđačkog vođe i shvatam da su takvi pompezni i relativno praznoglavi „vođe“ ono što su, i što će biti naša sudbina dok ne osvojimo jevrejsku novčanu moć, koja može da preživi samo dokle god su naši vođe ili svesno uključeni u prljavu crvenu šemu ili, kao što mislim u ovom slučaju, previše tupoumni da vide kakve su marionete. Tako smo još jedan student i ja nastavili i prijavili se u štab Prvog pomorskog okruga u Bostonu. Kako se moj život tada promenio!

POGLAVLJE V

Po prvi put sam pronašao neki red i dostojanstvo u životu! Gruba svakodnevica kao običan vojnik bila je, naravno, teška za podneti, ali moja duša se radovala ponosu i snazi vojske. Civilni život mi se činio mekanim, slabim i ženstvenim, i osećao sam duboko zadovoljstvo u svojoj rastućoj sposobnosti da izdržim disciplinu i kaznu. Kada smo stajali u stroju i posmatrali kako zastava prolazi uz vojni orkestar i bubnjeve, prvi put sam osetio one emocije koje podižu dlačice na koži, za koje nema drugog imena osim „slava“. Kako sam bio neizrecivo ponosan što sam Amerikanac i mornar! Kako sam prezirao taj perjem obloženi život koji sam upravo napustio i koliko je američka mornarica bila dostojna mog ponosa u tim danima! Oficiri su bili dostojanstveni, grubi i zahtevni — ne plašili su se da insistiraju na pozdravima i privilegijama. Kako sam ih obožavao! Nije bilo crnaca osim u kuhinji, a starešine i podoficiri iznad mene možda nisu bili uzori kulture, ali Bože, bili su žilavi! Navikli su nas da nas bude iz baraka na gorko, ledeno hladna jutra ponekad u dva ili tri ujutru, uz urlajući vetar i sneg, da peremo avione golim rukama u kofama ključale vode. Bila je to tortura, ali bilo je muškog ponosa samo u tome što smo preživeli. Kakvo drugarstvo je patnja stvarala među nama! Mamini sinovi, ženski oficiri i crnačka elita današnje vojske neće razumeti kakva je ta mornarica bila, ali stari momci će znati o čemu govorim. I možda, ako razmisle o tome koliko sam u pravu o onome što se danas desilo našim snagama, biće malo manje strogi prema meni što sam otkrio ko je to učinio takvu ruglu od naših nekada ponosnih borbenih snaga, i što se borim protiv tog zla svakim vlaknom svog bića, bez obzira na to kako me zovu ili koliko me mrze. Komunističko-cionistička jevrejska zavera ne može da priušti sebi ponosnu, borbenu mornaricu ili bilo koju drugu žilavu službu, jer pravi borci nikada ne bi tolerisali preuzimanje koje sada pripremaju. Zato su svesno i zlobno napunili naše snage „demokratijom“ i fatalnom mekoćom koja će nas jednog dana uništiti kao što su uništene francuske snage, ako prvo ne isteramo zavodnike.

Poslat sam na „eliminacionu“ letačku obuku u Squantum, Masačusets, da vide mogu li od mene da naprave pilota mornarice. Čistio sam pisoare gumenom rukavicom; marširao sam beskrajno i trpeo sve uobičajene vojne neudobnosti, ali trebalo je da budem pilot! Ta reč je danas izgubila mnogo svog sjaja, ali 1940. godine, pilot, a kamoli mornarički pilot, bio je samo nekoliko stepenika ispod boga za vrućekrvnog mladog čoveka. Žestoki mladi irski poručnik poručnik po imenu Mekalou podučavao nas je nekoliko nedelja u „zemaljskoj školi“ i istakao sam se na njegovom času letenja podsmevajući se kada je rekao da ćemo svi poskakivati kada prvih nekoliko puta sletimo. Pročitao sam proceduru mnogo puta u knjizi i bio sam siguran da neću poskakivati. Mekalou je rekao, sa srećnim treptajem u oku, da će me lično povesti na moj prvi let avionom i videti kako ću proći! Popeo me je jednog zimskog dana u malom otvorenom N2S žutom mornaričkom dvokrilcu, i na tvrdom, sjajnom suncu iznad Bostonskog zaliva, uradio je sve što je u njegovoj moći da otkine krila te vladine imovine. Nije uspeo, ali je uspeo da izbaci svu drskost i aroganciju iz mene. Kada sam potpuno izgubio osećaj za gore i dole i osećao da mi oči vise dva inča izvan duplji, dao mi je palicu i držao ruke u vazduhu. Zamoliću blagog čitaoca da me poštedi opisa raspleta ove male epizode. Ali siguran sam da je Mekalou imao bal pričajući tu priču te noći u oficirskom klubu. Nisam našao svoje kolege studente previše poštovane u mom prisustvu. Kasnije sam sreo „Maka“ kada sam bio na brodu Wasp na Pacifiku i imali smo mnogo smeha oko tog prvog leta, ali tada nije bilo smešno. Irci su, kako sam naučio, šarmantni, ali pomalo ludi u vazduhu.

Marširanje, pranje aviona, smrzavanje, buljenje u žene u Bostonu, stajanje na naizgled beskrajnim hladnim stražama u praznim hangarima, dobijanje grdnje od podoficira, tuče u barakama, izbacivanje jedni drugih iz kreveta i skraćivanje čaršava, letenje malo svakog dana — dobio sam svojih osam sati duplog — i onda veliki dan: prošao sam! Dobio sam avion samo za sebe i ideja je bila da ga podignem, obletim polje i spustim se. To je nezaboravan osećaj kada sediš tamo u kokpitu i sigurni, pouzdani instruktor siđe i ostavi te samog u toj urlajućoj zveri. Bezbedno se podigneš sa zemlje i onda brineš o sletanju. Ja sam, naravno, da budem drzak, hvalisao se svojim drugovima da ću napraviti savršeni „krugasti hitac“ sletanjem u stotinu stopa belom obojen krug koji su mornarički piloti koristili za precizna sletanja na nosač. Prvo sam promašio i morao sam da dodam gas da stignem, skoro izazivajući srčani udar celoj eskadrili dok sam se njihao, sklizao, stajao i mučio se do kruga — a onda promašio! Ali nema veze, preživeo sam i sam leteo, i to je bilo sve što se tražilo. Oni od nas koji su prošli bili smo previše srećni da bismo obraćali mnogo pažnje na podsmevanje zbog mog promašaja kruga ili čak na potapanje koje smo dobili u ledenoj vodi zbog samostalnog letenja.

Tokom ove eliminacione obuke, viđao sam se sa Džudi, devojkom sa Pembroka, i iako mi je nova slava pomogla, još uvek sam bio bolno bacan između pomisli da je igra u džepu i otkrića da je drugi lovac kradom lovio. Poslati smo dole kao jedna od prvih nekoliko klasa na novu mornaričku obuku u Džeksonvil, Florida, i nismo našli ništa osim peska i sunca i večnog vrućeg vetra koji je nosio pesak svuda. Bilo je nedostatak objekata, pa smo, iako smo trebali da počnemo obuku, morali da služimo u najnižim službenim kapacitetima kao domari i gurari aviona, stražari itd., nekoliko nedelja. Ali konačno smo počeli da letimo i brzo sam naučio da to nije tako glamurozno kao što smo zamišljali. Strah od „izbacivanja“ bio je ogroman pritisak, a da ne govorimo o borbi za opstanak. Padovi i smrti bili su redovni. Moje prvo iskustvo sa smrću bilo je kada je momak preko hodnika pao i morali smo da mu sakupimo stvari. Slomio sam dva provera zaredom na svom „akrobatskom“ i morao sam da dobijem „eskadrilsko vreme“, pa ponovo gore da se vrtim, stojim, petljam, radim Imelmana, radim prelete krilima do savršenstva i konačno ultimativno: obrnute spinove. Posle dobijanja dodatnog „eskadrilskog vremena“, moraš da dobiješ dva „gore“ od tri. Moj prvi provera bio je „gore“ i molio sam se za još jedan dok sam čekao da se pojavi moj provera pilot, samo da otkrijem da je to bio „Downcheck“ Grejem, kameno lice terorista koji je poslao više kadeta kući nego bilo koji drugi pilot. Drhteći i znojeći se, poveo sam ga gore i padao svuda po nebu, konačno skoro ground-looping na sletanju. Sada je moja karijera kao heroja vazduha zavisila od onoga što sledeći čovek kaže. Morao sam da čekam nekoliko dana na ovaj završni provera, ali konačno sam sedeo na liniji čekajući svoju sreću kao provera pilota. Izvukao sam Jevrejina — Blenmana! Nekako sam mu dao odličan let i on mi je dao taj očajnički važan „gore“.

Bilo je to tokom tih dana, baš pre nego što smo ušli u Rat, kada sam otkrio kakav sam bio luzer u večnoj „slobodnoj“ poteri za ženama. Ostali momci su se pokretali u trenutku kada se pojavi bilo šta u suknji i bili su puni mesinga i napunjeni „linijom“ da uhvate te filije. Na prvom mestu, većina ovih žena me je odbijala. Bile su jeftine i često drskije od mojih drugova. Kada bi koristile zemaljske termine u neizbežnoj šali susreta, to bi mi okrenulo stomak i ispao bih iz takmičenja. Mnoge večeri u tim vremenima sedeo sam u bibliotekama ili bioskopima dok su moji drugovi uživali u onome što su, kako su kasnije pričali, bile najvoluptuoznije orgije. Ali to nije znači da sam bio potpuno skrivena ljubičica. U hotelu Ruzvelt u Džeksonvilu, na plesu jedne noći, video sam očaravajuće, ženstveno malo stvorenje kako se vrti sa gomilom udvarača i odmah me je očarala ta nežna devojka. Kada sam bio zainteresovan, mogao sam da „operišem“ jednako razorno kao i najdrskiji od mojih drugova, samo na suptilniji način. Isekao sam celu rulju potencijalnih osvajača ove male dame, čije ime sam saznao da je Elsi; takođe sam se otarasio sirotog idiota koji ju je doveo na ples. Oduvao sam je s nogu i izvukao je iz mesta, osećajući se ogromno muževno i posednički. Imala je bogate roditelje u Džordžiji, otkrio sam, i naučio sam da je moj ulov bio daleko, daleko iznad mojih najluđih snova: imala je Kadilak kabriolet i, kada sam je bolje upoznao, često me je vodila u svoju kuću u Džordžiji, gde sam se raskošno uživao kao orijentalni potentat. Sama Elsi je bila divna i mazna i voljna da se mazi. Ubrzo sam imao sve one koji su se podsmevali mojoj zaostalosti na ulicama kako se grče od zavisti dok bi Elsi dojahala do naših baraka u Kadilaku i ona i ja bismo odleteli u transportima radosti koji su trebali malo preterivanja. Ali otkrio sam da sva ta čuda nisu bila bez primese. Elsi je bila razmažena. Zahtevala je najviše u usluzi, sa cvećem, čak i poštovanjem. Poštovanje sam bio spreman da dam, ali ne na zapovest. Bilo je mnogo manjih i čak nekoliko većih sukoba, ali uglavnom je veza sa Elsi bila ono o čemu većina muškaraca sanja. Pitao sam je da se uda za mene i rekla je da. Ali onda je došlo do svađe i ona je raskinula veridbu. Držao sam se dalje, ali ona je slala emisare i na kraju smo ponovo išli zajedno, iako nije bilo formalnog dogovora.

U međuvremenu, prošao sam jedan provera za drugim i stigao do faze završne flote obuke. Ovde sam dobio ozbiljno razočaranje. Postojale su tri mogućnosti: borbeni avioni sa nosača, izviđački avioni koji su „katapultirani sa bojnih brodova ili krstarica“ i patrolni leteći čamci ili „P-čamci“, kako su ih zvali. Pozvani ste da navedete izbore po redu i ja sam naveo „1. Borci, 2. Borci i 3. Borci“. Ali nisam dobio borce. Dobio sam ono što se smatralo najnižim od najnižeg: Katapult pilota. Kako sam stenjao. Ali to nije pomoglo. Poslat sam u eskadrilu hidroaviona i naučio da letim prvo na Stirmansima na plovcima, a zatim na OS 2U-ovima — najgorem avionu u floti, kako smo svi osećali. Slabo pokretani i nespretni hidroavioni bili su dizajnirani samo za posmatranje i njihova maksimalna brzina bila je samo 110 čvorova, sa samo par mitraljeza kalibra 30. Kakva kanta! Kakvo jadno vozilo u kome se leti ka slavi! Ali završio sam obuku na njima, uključujući katapult hitac sa doka u Džeksonvilu; unapređen sam u poručnika i dodeljen starom krstarici iz Prvog svetskog rata, U.S.S. Omaha. Vozio sam sever u malom fliveru koji sam imao na fakultetu, koji mi je tetka poslala, i zastao u Njuarku, Nju Džersi, da vidim svoju prvu devojku, Džin, iz Atlantik Sitija. Moja šik mornarička uniforma i krila itd. očarala su je i ona je, zauzvrat, očarala mene. Bila je slatka kao što sam je se sećao, samo sada sam imao hrabrost i znanje da je poljubim, što sam i uradio. U jednoj večeri, bila je ubeđena da smo vereni, iako ja nisam ništa rekao o tome. Ali morao sam da nastavim put severno do Providensa da vidim svoje ljude. Stigavši u Providens, naravno sam otišao da vidim Džudi na Pembroku. Moja uniforma i krila (još uvek veoma retka, pošto nije bilo mnogo u uniformi) bila su jednako efikasna sa gospođicom Aultman kao i sa ostalima i ja sam se verio, ovog puta ja sam postavio pitanje. Završio sam preostale poslove i uzeo voz za Norfolk gde sam trebalo da uhvatim brod koji će me prevesti do tajne luke gde ću se ukrcati na Omahu za stalnu dužnost. Džudi me je ispratila, ne previše suzno, mislio sam, kao što su bile druge manje „srećne“ devojke. U Norfolku sam dobio svoj prvi ukus prave stare slane okeanske mornarice na U.S.S. Pastores, brodu za snabdevanje. Imali su malog bosunovog druga, čije ime sam zaboravio, ali čiji karakter nikada neću zaboraviti. Išao je bos ceo vreme i mogao je, i jeste, da šutne čoveka jednako efikasno tim žuljevitim prstima kao i čizmom. Bio je istetoviran svuda i očigledno žilav kao tigrov ajkula. Oficiri su ga voleli, iako su se javno pretvarali da ne odobravaju njegove načine i taktike. Konačno, Pastores je bio spreman da isplovi i mi smo se pomerili u Hampton Roads da se ljuljamo na sidru poslednji dan. Kao oficir, imao sam slobodan pristup brodu i visio sam oko mosta da naučim što sam mogao o poslovima upravljanja velikim ratnim brodom. Oko sat vremena pre nego što smo trebali da izađemo iz luke, dobili smo svetlosnu poruku blinkerom sa zastavne centrale na obali: „Pošaljite čamac po oficire“ — i kitolovac je bio poslat. Kada se vratio, koksun se cerio od uha do uha i kapetan, koji je izašao da dočeka važne oficire koji su zadržali brod, otkrio je da su „oficiri“ bili bosun, pun piva i ogromnog zadovoljstva što je izbegao propuštanje broda, ozbiljnu optužbu. Posao sa korišćenjem svetla zastave itd. bio je relativno „manji“ i „Čamci“ je to ponovo uradio. Oficiri su se danima smejali ovom „zločinu“ u oficirskoj trpezariji. Na Pastoresu sam imao svoje prvo iskustvo sa „rasnim predrasudama“, mora se zapamtiti da sam išao u školu sa crncima i nikada ih čak ni primetio. Kao putnički oficir, izvršni oficir me je postavio za zaduženog za jedan od skladišta gde su bile smeštene dve ili tri stotine ljudi koji su takođe bili putnici. Kada sam stigao u skladište, kako je naređeno, zatekao sam nered u nastajanju. Polovina putnika bili su Crnci, druga polovina belci, a to nisu bili samo obični beli muškarci, već muškarci iz Džordžije! Ovo je bilo pre nego što su Eleonora i Ana Rozenberg integrisale oružane snage. Crnci su uvek bili momci u kuhinji i nikada, nikada nisu bili smešteni sa belim ljudima. Sada sam ja, potpuno nov, zeleni poručnik, bio zadužen za eksplozivnu rasnu situaciju! Odmah sam izmarširao Crnce odatle, postrojio ih na palubi i držao ih u stroju, dok sam saznao šta da radim. Ali izvršni oficir je bio zauzet polaskom i rečeno mi je da sam to sam smislim. Proverio sam drugo skladište i našao drugog putničkog oficira sa istim problemom. On je imao pola belih i pola crnih, pa smo trampili. Obojica smo hteli belce, ali smo bacili novčić i on je pobedio, pa sam ja dobio dve stotine Afrikanaca, a on sve belce. Ukrcan sam na Omahu na Trinidadu i moj mornarički život je stvarno počeo. Bio je toliko drugačiji od današnje mornarice da se sadašnja čini kao da je iz druge zemlje, mnogo manje muževne zemlje. Od slavnih temelja američke mornarice do 1944. ili 1945. godine, kada je priliv „brzih“ oficira postao prevelik da bi se pravilno obučio, imali smo „gvozdene ljude u drvenim brodovima“, da upotrebim staru mornaričku frazu. 1946. godine, posle komunističke „dovedite momke kući“ katastrofe, sve je pakao pukao u slanim redovima velikih boraca i oficira koji su vodili naciju u neprekinutim pobedama dve stotine godina. Civilni mešetari i komunistički saputnici dobili su moć da unište naše oružane snage kao deo svesnog plana da nas oslabe, sada kada je jedini mogući neprijatelj bio Sovjetski Savez. „Demokratizovali“ su naše borce, integrisali jedinice, „luksuzirali“ ih i skoro ih uništili. Svaki vrhunski oficir u službi zna očaj pokušaja da uradi bilo šta konstruktivno danas, i govorim sa autoritetom kada kažem da se moral u oružanim snagama raspao do tačke gde, bez obzira na oružje koje imamo, više nemamo dovoljno ljudi i majstora da napravimo pravu borbenu ekipu. Da se vratimo starom mornaričkom terminu, sada imamo „papirne ljude u čeličnim brodovima“. Oficiri i ljudi koji imaju hrabrost i pamet i ne mogu da podnesu lažnu atmosferu odlaze i „uspevaju“ spolja. Onih žalosno malo starih oficira i karijernih podoficira koji još uvek pokušavaju da održe kičmu u našim oružanim snagama obično su „prevremeno penzionisani“, kao besmrtni „Chesty“ Pul er, najveći vođa koji je Mornarički korpus ikada imao, dok su glatki operateri i „smeđenosci“ pomerani na vrhunske komande, gde se bore koktel čašama i baražama papira. Milioni ljudi koji su regrutovani i onda nagurani sa crncima i nikada im nije pokazano oficir ili narednik sa hrabrošću da „natera ih da salutiraju i pokažu poštovanje ili ih čvrsto šutne u rep“, izlaze čim mogu, u visoko ispravnom gađenju. Uniforma je nekada bila znak borca. Sada su dobili stare i svete borbene uniforme za crve sa naočarima sa rožnatim okvirima, dame i čak Afrikance. Većina ovoga je postignuta od prvog pro-komunističkog sekretara odbrane, Džordža Katleta Maršala, koji se hvalisao kako je uništio nacionalističku Kinu jednim potezom pera i dao Kinu našim smrtnim neprijateljima; i od Ane M. Rozenberg, mađarske Jevrejke koju je postavio kao svog prvog pomoćnika i zaduženog za ljudstvo. Ana M. je identifikovana pod zakletvom pred Senatom SAD kao članica komunističkog John Reed kluba Njujorka i kao spisateljica članaka za komunistički časopis New Masses. Ja sam lično imao fotokopije tih crvenih članaka koje sam napravio u Kongresnoj biblioteci, zajedno sa njenom slikom, tako da ne može biti urlika o „pogrešnoj identifikaciji“. Bila je to ova komunistička mađarska Jevrejka koja je unapredila komunističkog Jevrejina, Peresa, kada je Džo Mekarti uhvatio njegov trag i bila je to ova komunistička Jevrejka koja je „crnčila“ naše nekada žilave borbene snage. Da bi nastavili neometano sa uništavanjem naših oružanih snaga, ovi neizrecivi izdajnici su proračunato i brutalno ispirali mozgove našim ljudima „orijentacionim“ kursovima u „demokratiji“ (što znači komunizam — vidi bilo koju sovjetsku propagandu) dok se svaki pokušaj da im se sada pomogne susreće kao napad na njih. Danas sam zgrožen i slomljenog srca kada oficiri koji bi trebalo da vide šta se desilo kažu mi kakav je prljavi pas bio Mekarti i objašnjavaju mi kakav se „napredak“ postiže u „demokratizaciji“ naših nekada elitnih borbenih snaga. Vojska je najviše stradala, jer je vojska jedina koju Crveni strahuju u trenutku svog preuzimanja. Ako vojsku vode patriotski Amerikanci, koji se ne plaše ličnih odmazdi i verni Ustavu, kako su se zakleli, nijedan crveni puč ne može uspeti. Ali ako mogu da napune visoke položaje ulizicama i Jevrejima i ružičastima i tupanima, bespomoćne i neartikulisane mase ljudi će morati da idu zajedno i budu korišćene, kao što su bile u Litl Roku, da unište sopstvenu veliku Američku Republiku. NAPOMENA: Od kada je ovo napisano, „slučaj generala Vokera“ je potpuno potvrdio ove optužbe. Ali 1941. godine, novopečeni poručnici poput mene još uvek su skakali na naređenja poručnika poručnika; crnci su bili samo crnci; starešine su bile žilave i mogle su da reše stvari koje sada idu pred vojne sudove vrhom dobro postavljene čizme, a oficiri su se oblačili u punu formalnu uniformu za večeru svake noći, bez obzira na uslove. Voleo bih da napišem celu knjigu o onome što sam naučio i zavoleo na tom starom O-brodu, ali ne mogu da uštedim stranice u ovoj, mojoj prvoj knjizi. Možda ću kasnije napisati knjigu o oružanim snagama, ali za sada, sve što mogu da kažem je da sam otkrio kakve bi borbene snage trebalo da budu na Omahi i Amerikanci bi trebalo da drhte od straha i užasa svaki minut dok uskraćujemo našim oficirima pravo, privilegiju i dužnost da se ponašaju kao oficiri i čine naše ljude žilavim kao čelične i elektronske čudovišta koja vode, kao što su bili na staroj Omahi. Nema „demokratske“ besmislice u sovjetskim oružanim snagama i, ako ikada budemo morali da se suočimo sa tim žilavim, staromodnim borbenim snagama, bez obzira na našu tehničku superiornost — kao što su Francuzi skrivali iza svoje Maginot linije — bićemo isečeni kao maslac pred vrelim nožem nedemokratskog sovjetskog neprijatelja. Imao sam svoj prvi ukus rata na Omahi, ali u čudnim okolnostima. Martinik je bio francuski i Francuska je pala Hitleru. Patrolirali smo pored ovog ostrva i jedne noći kada sam bio katapultiran da tražim prijavljeni kontakt, pronašao sam tragove podmornice. Dobio sam radio naređenja da ostanem s njom i koncentrisao sam se na to kada je radio-operater pozvao na inter-komu i pitao me šta su „iskre“. Pogledao sam nazad, video tragove kako prolaze i otkrio da me progoni ono što sam mislio da je mornarički SNJ — ali što je verovatno bio jedan od naših ranijih poklona Francuzima. Leteo sam starim SOC, dvokrilcem otvorenog kokpita na devedeset čvorova, a SNJ, u poređenju sa mnom, bio je „crveno-vruć“. Proleteo je ispod mene i nestao bez da nas pogodi. Kasnije sam dobio mnogo zadirkivanja na brodu i bilo je dosta primedbi o mojoj „mašti“ itd., ali radio-operater je potvrdio ovaj čudan napad. Kasnije sam dubinskim bombama napao nekoliko podmornica, primivši vatru nazad, ali nisam dobio kredit za nijedno „ubistvo“ jer smo otkrili da naše dubinske bombe neće eksplodirati. Testirali smo pet ili šest njih i saznali da su sabotirane ili loše napravljene. Još kasnije, pored obale Afrike na konvoju invazije, žao mi je da kažem da sam pomogao da potopim dve osovinske podmornice u svom radu sa grupama nosača ubica. Ali dnevne-noćne letačke operacije bile su mnogo napornije od relativno retkih borbenih incidenata. Radili smo Južni Atlantik, tražeći napadače i podmornice i ulazeći i izlazeći iz Trinidada uvek su bili torpedni napadi i potapanja. Ulaz, Chaca Chacari, nazvan je „Torpedo raskrsnica“ od svih. Podmornice su sedele raširene na dnu i ispaljivale brodove konvoja dok su izlazili iz luke, kao patke. Jednom se sećam da su razneli brazilski brod natovaren kafom i okean se pretvorio u crnu kafu miljama. Pitao sam se da li to drži ribe budnima. Često smo viđali delove brodova (jednom, celu polovinu) kako plutaju bez cilja i morali smo da ih potopimo. Svako jutro pre svitanja, „opšta uzbuna“ bi se oglasila, odmah praćena „letačkom uzbunom“ i mi piloti bismo teturali i spoticali se iz kreveta do katapulta, penjali se u stare SOC dvokrilce, bili bi udareni u leđa našim starim parnim katapultima i našli se nad Atlantikom na dva ili tri stope „visine“ iznad talasa, u tami, i samo minute iz kreveta. Ovo je bio minut ili dva koji dižu kosu, ali udarac u potiljak služio je da očisti san i paučinu iz naših mozgova i ubrzo smo urlali u zoru — emocionalno iskustvo koje me nikada nije propustilo da duboko dirne. Ogromno veličanstvo i neopisiva prostranost mora pomnožena je hiljadu puta užasnim kontrastom koji pruža neznatno mali brod koji ostavljaš iza sebe dok se dižeš u sivo i ružičasto panoramu neba. Dok tropski izlazak sunca počinje i ti si suspendovan između beskrajnog, valjkastog sivog okeana i visokih planina višebojih oblaka, gotovo nevidljivi, mali crni „čačkalica“ — brod koji si upravo napustio — daleko dole daje ti osećaj zapanjujuće prostranosti svega toga. Samo svinja ili kamen ne bi bili duboko dirnuti. Ali onda bih imao neposredan problem mrtvog računanja tog drevnog Kertisovog dvokrilca 500 milja preko tog praznog okeana i nazad do broda — ne gde je bio kada sam ga napustio, već negde novog — gde je zig-zagovao u tih pet sati. Nismo imali radar u tim danima i bili smo obavezni da održavamo strogu radio tišinu. Nije bilo uređaja za navođenje ili drugih pomagala, samo naše tablice sa kartama, olovke, kalkulatori, kompas i instrumenti. Obično smo leteli potpuno sami, jedan avion na svakoj strani, da izvidimo što više teritorije za dan. Obrazac je bio ogromno „U“ od broda i nazad, tako da pokrije sve do granice vidljivosti. Tokom tog vremena, vetar, koji se morao proceniti samo po izgledu mora daleko dole, nosio je avion ponekad i do trideset milja na jednu ili drugu stranu na sat — sto pedeset milja u petosatnom letu — a brod se takođe kretao. Nismo imali automatskog pilota ili mehaničke pomoći. Računao si sve po vektorima, kursu kompasa, brzini, udaljenosti, vremenu i gasu, i onda se žarko molio da ti i brod završite negde u blizini na kraju leta. Ako bi napravio grešku dodajući magnetsku varijaciju umesto oduzimanja ili zaboravio jednu jedinu cifru vetra ili napravio bilo koju drugu obično malu matematičku grešku, to je bila zavesa. Izgubili smo nekoliko pilota samo na ovaj način. Jedan panični pilot je prekršio radio tišinu protiv naređenja kada je promašio brod, ostao bez gasa i sleteo usred okeana negde. Pokušali smo da ga nađemo, ali nikada nismo. Preporučujem ovaj sistem onima, poput mene, koji imaju tendenciju da prave nepažljive greške u matematici. Otkrivao sam da mogu biti savršen — na tim letovima. Dok si radio sve to guranje olovkom, takođe si palio površinu mora za izdajničko pero periskopa ili bilo šta drugo, držeći svoj precizni kurs kompasa palicom i kormilima i pazeći na prebacivanje rezervoara gasa, kontrolu mešavine i sve ostalo o tom komadu mašinerije koji je sam držao te izvan vodenog groba dole. Bila je to zahtevna, iscrpljujuća dužnost, ali voleo sam je. Na kraju pet sati, počeo si da se znojiš oko „uočavanja“ i nije teško zamisliti radost viđenja te male tačke za koju znaš da je dom — i više života. Ali ponekad je ne vidiš. Gas ti je skoro nestao; nema „pomagala“ i imaš samo minute da je vidiš ili se pripremiš za bolji svet. Trik je često bio da se zaroni nisko i pretraži horizont. Ono što nisi mogao da vidiš naspram tamnog mora ponekad se moglo videti kao neprepoznatljivo malo drmusanje na horizontu naspram neba. Tu bi bila! Probio bi se ka njoj sa svime širom otvorenim. Kada bi konačno stigao iznad poznatog, valjkastog oblika, kružio bi nisko dok su oni pripremali „cast-recovery“. Pošto sam bio i na nosačima i na krstaricama, mogu da uverim svoje kolege pilote da je sletanje na nosač bleda imitacija stvarne „dlakave“ stvari sletanja pored valjkaste krstarice u talasima od dvadeset ili trideset stopa i taksiranja gore u oblacima zaslepljujućeg spreja na „mat“, sa vrhovima krila samo nekoliko inča od čeličnih strana valjkastog broda koji se kotrljao napred! Nikada nismo sletali daleko nazad u glatkom, koji je brod pravio okrećući devedeset stepeni, jer je to previše kidalo propeler, udarajući o slanu vodu, kada bi onda pokušao da taksira stotinak jardi ili tako nešto do broda. Moj stariji aviator, „Moe“ Leni, učio nas je majstorski i tačno da sletimo oko dvadeset stopa izvan i u ravni sa krmom (krmom) tako da, na poslednjem divljem i vunenastom skoku, nakon što si udario dva ili tri talasa sa frenetičnim drmusanjem palice i kormila da izbegneš pad, zaustaviš se uredno sa plovkom koji počiva u mreži užeta zvanoj „mat“ i tvojom kukom angažovanom da te drži u vuči. Onda je dolazio posao hvatanja ljuljajuće gvozdene kugle od kran i bum aranžmana koji te je podizao. Mnogi čovek je bio oboren u nesvest i preko palube igrajući ovu malu igru, dok je sedeo gore na haubi kokpita. A onda, kada bi je uhvatio, morao si da ubaciš veliku čeličnu kuku u žičanu remen koju si izvukao iza glave u kokpitu bez puštanja ruku ispod kuke, jer kada bi talasi cimnuli tu kuku zategnuto, bilo je lako izgubiti ruku dok bi kabl podigao avion iz vode. Konačno, našao bi se kako visiš u vazduhu, ljuljajući se na bumu i potpuno slobodan od odgovornosti za prvi trenutak u pet dugih sati. Sručio si se u znojavom padobranskom remenu, samo uživajući u zahvalnosti svega toga. Nekoliko minuta kasnije, pio bi kafu i bio poslužen finim doručkom u oficirskoj trpezariji, dok si se razmetao nad „crno-cipele“ mornaricom, sirotim tupanima koji su bili ograničeni na valjkaste palube i koji su morali da te ponizno pitaju za priču o letu — šta si video, bilo kakvu akciju itd. Bilo je ogromno zadovoljavajuće i mi piloti nismo štedeli priliku da budemo što je moguće odvratniji „manje herojskim palubnim majmunima“. Katapultiranje ili oporavak bili su često jedino uzbuđenje na brodu danima i danima i mi piloti smo tako bili u centru svih očiju sa našim performansama. Posebno smo se takmičili na oporavcima i posada se delila iza svojih favorita. Žudeo sam za nosačem i vrućim avionom sa više borbe, ali bilo je mnogo toga za uživanje u životu na Omahi i uživao sam. Išli smo u Afriku i svuda po Južnoj Americi. Često sam bio detaljno zadužen za obalsku patrolu, međutim, i to nije bilo zabavno, iako sam mnogo naučio. Bila je to ubilačka posao. Morao si da ideš okolo sa strogim izrazom lica i posmatraš ljude kako ispuštaju paru u barovima i vidiš ih kako te gledaju mržnjom iz ugla njihovih zamagljenih očiju. Prvi put kada sam dobio ovaj neprijatan zadatak bila je prilično brutalna uvod u probleme vođenja grubih, žilavih ljudi. Mislim da je pogrešno dati takav zadatak potpuno zelenom poručniku, ali bio sam zadužen da povedem obalsku grupu preko strane u Riju, ljude sa teškim bradama koji su bili zatvoreni na moru mesecima. Naređeno mi je da ih postrojim na doku i održim im predavanje o opasnostima od V.D. — ja, paperjasti obrazi balavac koji nije znao ništa o takvim stvarima. Uradio sam najbolje što sam mogao i ljudi su se trudili da se ne smeju, ali bilo je izuzetno bolno i osećao sam se potpunim magarcem — što sam i bio! Predavanje je očigledno bilo ogroman neuspeh, jer smo imali desetine ljudi na V.D. listi u roku od nekoliko dana u tom visoko hvaljenom, ali prljavom pristaništu. Kada sam bio slobodan, obukao sam svoje sveže bele, krila i trake i uživao u slobodi u tim egzotičnim zemljama, ali obično je bilo pomalo pokvareno za mene prljavštinom i grubošću svega toga i grubim aktivnostima čak i mojih drugova. U Riju je bio uobičajeni Britanski klub i mi oficiri smo bili pozvani. Tamo smo upoznali neke stvarno šarmantne engleske mlade dame i pozvali ih na večeru na brodu, ali to se pokazalo greškom, jer čak i u besprekornoj oficirskoj trpezariji sa njenim belim stolnjacima, dobrom hranom i odličnom uslugom od još nerozveltizovanih momaka u kuhinji, nismo mogli da izbegnemo efekte grubosti i prljavštine. Stara Omaha nije imala sistem javnog oglašavanja. „Reč“ je bila prosleđivana na staromodan način mornarice, od strane bosunovih drugova sa kožnim plućima koji bi urlali dole svakim od tri otvora na glavnoj palubi na red. Veče kada smo imali mlade dame na brodu za večeru bilo je vruće. Oficirska trpezarija bila je direktno ispod prvog otvora i dok su ih momci u kuhinji pomagali da sednu, bosun je stigao do otvora sa svojom pištaljkom i pustio najavu: „EEEEEE-eeeeee-EEEEEEE! (Pištaljka.) SADA, SVI LJUDI SA VENERIČNIM BOLESTIMA, IDITE U BOLNICU NA LEČENJE!“ Bilo je velikog zvuka trčanja i lupanja nogama gore-dole po lestvicama i mlade dame su pobledile. Mi takođe. Posle skoro godinu dana na Južnom Atlantiku, Omaha je ušla u Njujork na popravke u Bruklinskom mornaričkom brodogradilištu. To je bilo kao put u raj za nas, ali ja sam ponovo jurio za neuhvatljivom i nevernom Džudi u Providensu. Davala mi je sve vrste problema na telefonu, ali kada sam se pojavio u svojoj blistavoj svečanoj beloj uniformi u njenoj trpezariji u spavaonici na Pembroku, i ona je videla druge devojke kako ohh-uju i ahh-uju, bila je osvojena i pristala da dođe u Njujork na nedelju dana dok je brod bio u luci, ali insistirala je da završi fakultet pre nego što se venčamo. Jadno sam se češkao na to, ali još jednom sam se poklonio onome što sam kasnije saznao da su bile naredbe iz „vrhovne komande“, njene stare dame, koja je osetila u meni muškarca kojeg nije bilo tako lako gurnuti kao Džudijinog šarmantnog, kulturnog, voljenog, ali lako dominiranog starog čoveka. Međutim, uspeo sam da je nagovorim da pristane da deli sobu sa mnom u luksuznom hotelu Pensilvanija, sada Statler, i zamišljao sam da sam stvari sredio. Proveo sam nedelju dana u hotelskoj sobi sa njom, ali naučio sam da nisam stvari sredio. Sve moje moći ubeđivanja, prinude, sirove sile, podmuklosti i drugih tehnika bile su uzalud i proveo sam jednu od najneverovatnijih nedelja u svom životu, nedelju koju mi je teško ubediti bilo koga da se može desiti u jednoj sobi sa jednim duplim krevetom. Užasno frustrirajuće kako je bilo, bilo je i idilično i veoma divno. Vratio sam se nazad na more u ružičastom oblaku romantike i počeo da smišljam kako da se vratim što pre. Ali mornarica nije zainteresovana za privatne planove za romantiku i okrutno je stavila rat ispred mojih smicalica, koje su došle do ništa. Vratili smo se staroj rutini krstarenja Južnim Atlantikom i počeo sam jadno da se češkam dok je rat napredovao vruće drugde, posebno na Pacifiku, dok sam ja još uvek tromo lutao praznom prostranstvu Južnog Atlantika, u avionu koji nije bio previše udaljen po izgledu od onog braće Rajt. Žudeo sam da letim potpuno novim F4U Corsairima, u to vreme najvrelijom i najsmrtonosnijom stvari u vazduhu. Čuo sam glasine da se „samoubilački“ foto-piloti traže da se dobrovoljno jave da lete skinutim P-38-ovima iznad neprijateljskih plaža, pa sam napisao zvaničan zahtev za obuku kao foto-pilot i dobio sam povoljan endorsement od svog CO-a, sa kojim sam bio u najboljim odnosima zbog dobrog obavljanja dužnosti. Čak i tako, činilo se previše da se nadam, pa sam se skoro srušio od radosti kada je brod dobio prioritetni dispeč o tome. Naređen sam u Foto-školu letenja u Pensakoli, sa trideset dana odmora! Ponovo sam zamišljao da mogu da se oženim gospođicom Aultman čim stignem i provešću ceo mesec još bolje nego nedelju dana u Njujorku, ali još jednom, računao sam bez moje snažne volje, buduće svekrve. Bilo je određeno da ne mogu da se oženim Džudi do dva dana pre KRAJA mog odmora, što mi je dalo jedan dan za medeni mesec i onda jedan dan da stignem u Pensakolu! Nije bilo žalbe, kako sam otkrio, od ovih imperijalnih naređenja, pa sam morao da traćim dane — i noći — do 24. aprila, kada je događaj bio zakazan. Nekoliko dana pre zakazanog venčanja, bio sam detaljno zadužen da pomognem Džudi da adresira pozivnice i radili smo zajedno na tom zadatku kada sam dobio svoj prvi stvarni pogled na to kako njena majka operiše. Moja olovka je ostala bez mastila i Džudi je skočila i rekla: „Ići ću gore i uzeti malo mastila.“ Njena majka je izletela iz sunčane sobe i viknula: „Stani! Samo trenutak! ON ide gore i uzima mastilo. Ti ne trčiš poslove za njega!“ 24. aprila 1943. godine, venčao sam se u Barrington episkopalnoj crkvi, sa svim ukrasima, što sam ogromno mrzeo. Ali te ljubaznosti su cena koju čovek mora da plati damama, koje izgleda uživaju u takvim bolnim, javnim formalnostima u vreme koje bi trebalo da bude tako sveto i privatno i rezervisano za mlade ljude čiji su životi toliko ogromno pogođeni. Konačno, oslobodili smo se svih rukovanja, kikotanja, sečenja torte, lukavih šala i opšte glupe gužve i otišli taksijem do železničke stanice. Bio sam ekstatičan i plivao u romantici svega toga, ali ne moja potpuno nova žena. Kada smo se smestili u vozu, okrenula se ka meni brzo i, sa onim što sam saznao da su bile njene konačne naredbe iz „vrhovne komande“, objavila: „Sada, neće biti šefa u ovom braku, i nema beba, barem ne sada!“ Ovo me je skoro zaledilo iznutra, iako je deo o bebama imao smisla. Ali pravljenje „smisla“ nije uvek način da se napravi dobar brak i takve stroge objave u takvo vreme ne pomažu da se medeni mesec napravi onakvim kakav bi trebalo da bude. Kada smo stigli u hotel Statler u Bostonu, dobio sam još gori šok. Njen kofer je bio otvoren i ona je odložila svoju odeću. Onda je izložila na krevetu ono što sam kasnije zvao „apoteka“, potpuni asortiman opreme koji nije ostavljao ništa slučaju ili mašti! Majka je mislila na sve! Neizbežan rezultat takvog hladnog hlađenja onoga što mora biti spontano i toplo koliko je moguće bio je da je ona završila plačući i ja takođe. Istrgao sam se i proveo sate punjenja pivom u Silver Dollar baru, pokušavajući da shvatim šta nije u redu sa svetom. Sa venčanjem u poslednjem trenutku, nismo imali priliku da ispravimo stvari pre nego što sam morao da odem. Majka je stvarno mislila na sve! U vozu dole do Pensakole, imao sam svoj prvi lični sukob sa jednim od odvratnih tipova koje čak i Jevreji zovu „kajkovi“. Imao sam rezervacije za spavaća kola preko mesec dana i dok sam se teturao do stanice sa svim svojim teškim službenim prtljagom i uniformama, i još težim mislima o svom „braku“, bio sam barem zahvalan što mogu da se odmorim na dugom putu. Ali kada sam stigao do voza i pogledao svoju ležaljku, našao sam 300 funti, žuto-kožnog, debelog Jevrejina kako se sprema da se useli. Pokazao sam mu svoju kartu i rezervaciju od mesec dana i on ih je odgurnuo u stranu, rekavši mi da je platio agentu dobru sumu za ove smeštaje i da nema nameru da ih da. Pozvao sam crnog nosača i zamolio da potvrdi moje rezervacije. Nosač je pozvao konduktera, koji je tužno odmahnuo glavom, rekao da je došlo do neke greške, zamolio me da izađem napolje, i onda mi rekao da su moji smeštaji nažalost prodati dva puta i da je drugi čovek imao „raniju“ rezervaciju. Bio sam previše mlad i nevin da znam kako da se nosim sa takvom podlošću, kao što bih sada, ali kao većina ljudi, jednostavno sam se poklonio ovoj monstruoznoj nepravdi jer nisam znao ništa drugo da uradim, osim da udarim ovog gnusnog jevrejskog trgovca dobar udarac u zube, što ne bi pomoglo. Tako sam sedeo budan celu noć na svojim torbama u prolazu, dok je ovaj „izabrani“ borac protiv Hitlera (koji je verovatno davao sve od sebe da kupi ratne obveznice uz ogromnu, ličnu žrtvu) vozio u stilu u mojoj ležaljki. Ovo je prvi put u životu da se sećam da sam mrzeo Jevrejina kao Jevrejina, ali tvrdim da bi svako mrzeo njega — čak i moji pobožni nežidovski sunarodnici koji mi sada savetuju toleranciju i ljubav.

Bacio sam se u foto-školu i letenje u Pensakoli sa srećnim entuzijazmom, oduševljen što sam konačno na putu ka vrsti posla i letenja koje sam stvarno želeo. Leteli smo pola dana i učili teoriju ili radili u mračnoj sobi drugu polovinu. Učio sam naporno i dobro sam radio.

POGLAVLJE VI

Moja žena od jednog dana konačno je stigla, nakon što je diplomirala na Pembroku u junu, i ja sam pripremio malu kućicu blizu baze. Naš bračni život bio je daleko od strastvene veze kakvu bi čovek mogao zamisliti ili, bolje rečeno, kakav bi trebalo da bude. Posle celog života majčinog vaspitanja, Džudi jednostavno nije mogla da se opusti i uživa u tome što je žensko. Morala je da bude na oprezu svakog trenutka da bi održala svoja „prava“, što je i radila, ali je istovremeno izgubila svoje glavno pravo kao ljudsko biće: pravu ljubav. Bilo je dosta suza i scena, ali posle nekog vremena stigli smo do neke vrste modus vivendi i čak malo veselog drugarstva u našoj zajedničkoj zbunjenosti. Od tada sam došao do zaključka da nije samo u redu, već i dužnost muškarca da sazna više o životu pre nego što se oženi. Siguran sam sada da, da sam tada znao ono što znam sada, mogao sam da spasem svoju sirotu, izobličenu malu ženu i naš brak, jer je već počeo raspad koji će kulminirati deset godina kasnije. Ali u to vreme, bio sam zaista nevin tupan u toj stvari i previše neuk i uplašen da iskoristim mušku snagu i moć koju je priroda dala muškarcima da prevaziđe takve situacije. Ništa nije bilo loše sa Džudi osim uobičajenog ludila celog našeg današnjeg vaspitanja. Ceo njen život bio je posvećen nerealnom cilju, kao što su životi većine naših devojaka. Bez da iko to otvoreno kaže, luda trka za „demokratijom“ proširena je na polove i prirodna dominacija muškarca, i pasivna podređenost žene, koje su osnovne za obe prirode i apsolutno neophodne za njihovu sreću, bile su prezrene kao zlo nasleđe iz naše životinjske prirode. „Moderna“ devojka ne može da izbegne utisak da je nekako „inferiorno“ biti samo „žena“ ili samo „domaćica i majka“, i odgovarajuću ideju, stoga, da mora da pokuša da „bude neko“ ili „uradi nešto vredno“ time što će imati „karijeru“. Ona dobija sve vrste „obrazovanja“, posebno na fakultetu, koje nije samo beskorisno ako postane žena i majka, već koje iritira i frustrira njene prirodne sposobnosti. Nije teško razumeti kako bi žena obučena kao stručnjak za pravo mogla da se češka na dosadnom životu žene i majke uprkos činjenici da je takav ženski život očajnički važan za njenu sopstvenu sreću kao osobe i za društvo. S vremena na vreme, moja fakultetski obrazovana žena bi izletela iz kuhinje u potpunoj frustraciji i zahtevala objašnjenje, dok sam ja dolazio kući umoran od dana letenja i rada u mračnoj sobi, zašto mora da pere sudove. „Išla sam na fakultet!“ vikala bi. „Zašto moram da perem sudove?“ Mi radimo isto sa milionima muškaraca, takođe. Kada očigledno nema kapaciteta za mozak u detetu, kriminalno je terati ga i tući u školovanje usmereno ka pripremi da bude „beli okovratnik“. Sa minimumom školovanja dovoljnim da čita i piše, bio bi srećan radeći rukama. Kada se navede da zamišlja da je veliki mozak, onda se teraju u kanalizaciju i jarke sa lopatom, razumljivo je da nesrećna žrtva postane frustrirana i opasnost za društvo, kada se pomnoži milionima. Nije pitanje „superiornog“ ili „inferiornog“, već pitanje mogućnosti. Devojka će odrasti u ženu, žensko, bez obzira na obrazovanje, ideale, ideje i obuku koje može dobiti. Možda je „nepošteno“ što je rođena kao žena, fizički slaba, manje sposobna da razmišlja, hladno opterećena neumoljivim cikličnim funkcionisanjem svog reproduktivnog sistema i blagoslovljena mekom, toplom, emocionalnom, razumevajućom i strpljivom prirodom mašinerije dizajnirane od Prirode za majčinstvo, iznad svega. Napori feminista i liberala da „isprave“ ono što je Priroda odredila, bilo da je napor „dobar“ ili „loš“, može dovesti samo do jada za one koji pokušavaju da lete u lice hladne i nemilosrdne Prirode, i društvenog bola za svet koji je lišen toplih i podređenih žena i majki. To je znak ludila za pojedinca da ignoriše stvarnost i ponaša se kao da je nešto što nije. Nije ništa manje ludo kada žene pretvaraju da njihove ženske prirode ne postoje, da nisu samo „jednake“ muškarcima, već iste kao muškarci, osim za malu fiziološku razliku. Bez obzira koliko njih uspe da uspe u pozama inženjera i čeličnih radnika i borbenih pilota i poslovnih izvršilaca, žene danas, kao grupa, fundamentalno se ponašaju na način ludaka: prkoseći i ignorišući stvarnost. Rezultati su užasno vidljivi u celoj našoj civilizaciji. Žene postaju muškobanjaste, dok muškarci postaju ženstveni. Dovoljno je pogledati gomilu naših tinejdžera da se vidi kako stvari idu. Nose iste uske pantalone, iste jakne i iste šešire — čak i iste frizure sa repovima. Mi uzgajamo i vaspitavamo generaciju džeziranih, negroidalnih, sterilnih pederčića. Naš ceo pristup ženama danas, kao i većini naših društvenih stavova, je pristup Sovjeta koji imaju žene u vojsci, rade na ulicama i čak u streljačkim vodovima, baš kao muškarci. Bože sačuvaj nas od takvih žena! Žene su zaista jednake muškarcima, kao grupa, samo kada ispunjavaju zadatak za koji ih je Priroda opremila i stvorila — majčinstvo. Muškarac je dizajniran, čak i u samom procesu stvaranja, da obezbedi iskru, pogon i agresivni potisak života, dok je žena dizajnirana da obezbedi osnovni građevinski materijal novog života; neguje, čuva, greje i vodi ga, dok ne može da održi sopstveni život. Nema bekstva od ove sudbine, čak i da je loša, što nije. Ako muškarac treba da bude poštovan za pravljenje cigara ili gradnju mostova ili pravljenje piva, kao što su naši veliki biznismeni, onda sigurno treba da poštujemo one koji prave naš narod! Ali problem je što je naš ludi „liberalni“ stav prema majčinstvu i domaćinstvu dao ženama nemoguć kompleks inferiornosti i frustraciju oko njihovih mogućih i stvarnih dostignuća u životu. Mi obučavamo naše devojke milionima da budu bilo šta osim uspešnih žena i majki, navodimo ih da veruju da treba da budu „jednaki“ deo „muškog sveta“, kada je istina da je to samo Prirodin svet, i muški udeo u njemu nije veći ili slavni od onog žene orijentisane ka ženstvu koja proizvodi, odgaja i daje društvu porodicu srećnih ljudi. Da su naše devojke od prvog svesti odgajane da shvate apsolutnu i potpunu neizbežnost svoje misije u životu, ali iznad svega da budu ponosne na tu misiju; da se obuče za nju i onda je ispunjavaju radosno, ne bi bilo više priče o „postizanju“ jednakosti. Otkrile bi da im je Priroda već dala jednakost u velikodušnoj meri, samo ako je prihvate. Nema smisla raspravljati o superiornosti negativne ili pozitivne elektriciteta u bateriji; oni su samo različiti oblici iste stvari, ali razlika je vitalna ako treba da bude ikakve struje. Kada muški i ženski potencijal ili voltaže budu dozvoljeni da postanu „jednaki“, moraju biti jako suprotni ili će struja prestati. Struja prestaje kako naše razbijene porodice i brakovi pokazuju. U mom sopstvenom slučaju, moja prva partnerka je bila jadno izobličena od onoga što sam siguran da su bile originalno dobre, osnovne, prirodne instinkte. Ali još važnije, ja sam bio „civilizovan“ i „liberalizovan“ iz svojih sopstvenih divljih muških instinkta sile i dominacije koji, ako bi bili pravilno kontrolisani, mogli su da spasu i moju ženu i naš brak. Nisu žene krive za rastuće ludilo naše porodice i naše seksualne frustracije, već muškarci koji su to dozvolili. Žene su još uvek rođene pasivne i podređene i da naši očevi i dedovi nisu omanuli u njima kao grupa, kao što sam ja omanuo mojoj prvoj ženi kao pojedinac, one bi još uvek, kao grupa, uživale svoje pravo rođenja i poštovanje koje im duguje društvo za to što su najuzvišeniji proizvođači i izvršioci na svetu, proizvođači Našeg Naroda! Po dostizanju moći, jedan od naših prvih zadataka biće potpuna kampanja za odnose sa javnošću da pomognemo celoj našoj populaciji — muškarcima i ženama — da vide da „majčinstvo“ nije ona glupa, sentimentalna stvar koja se danas pravi od njega, za korist cvećara i izdavača čestitki; „momizam“ opisan od Filipa Vajlija koji je napravio toliko „maminih sinova“ i razmaženih derana u našem društvu, već profesija svaka bit koliko zahtevna, naučna i časna kao pravo, medicina ili obrazovanje. Ove poslednje profesije samo pomažu rezultatima profesije majčinstva. To je deo žena da proizvedu i daju društvu ljude koji imaju upravo pravu kombinaciju discipline i ljubavi da naprave srećne i sposobne građane. Gde lekar ili advokat provodi godine i godine pripreme za svoj posao, i onda više godina šegrtovanja, većina naših majki danas provodi svoje godine pripremajući se da budu spisateljice, umetnice, izvršiteljke ili neka druga vrsta „karijeristkinja“, što malo njih stvarno postane, dok je njihova jedina obuka za njihovu stvarnu profesiju u životu možda kurs „kućne ekonomije“ u srednjoj školi o tome kako da naprave nekoliko fantastičnih salata i džepna „romansa“. One se bacaju u najvažniju, najčasniju i najzahtevniju profesiju na svetu, ne znajući ništa o dečjim bolestima, naučnom budžetiranju porodice, psihologiji dece (i muževa) ili bilo kom od drugih vitalnih profesionalnih predmeta koji bi učinili prve godine braka relativno urednim i prijatnim iskustvom, umesto divlje haotičnog nereda svaki put kada se „nešto“ desi bebi i majka ili ne zna ništa o tome ili zna samo babe-tete priče. Da je advokat ili lekar pokušao da vežba čim je kupio nekoliko knjiga o medicini ili pravu, na način na koji naše žene skaču u posao pravljenja ljudskih bića i srećnih porodica, bili bi uhapšeni. Pravo i medicina bi bili nemogući haos, što je tačno stanje našeg „modernog“ porodičnog sistema kako pokazuje vrtoglavo rastuća maloljetnička delinkvencija i milioni razorenih porodica i slomljenih domova. Naša civilizacija više nije tako jednostavna kao pionirsko društvo naših predaka i, ako porodični život treba da preživi — a mora preživeti, ako naša rasa treba da preživi — onda moramo da prestanemo sa ludim poslom smatranja majke i domaćice samo „domaćicom“ kojoj ne treba posebno obrazovanje za njen posao. Moramo dati našim devojkama neophodne veštine i znanje za njihovu stvarnu i neizbežnu profesiju prvo i onda, ako ima vremena i novca i sklonosti, dati im „liberalno“ obrazovanje ili bilo koju drugu vrstu obrazovanja, samo da im ne daje frustrirajuću ideju da treba da budu inženjerke, glumice, borbeni piloti itd. Konačno, i najvažnije, moramo ih poštovati, kao što sada poštujemo lekare i advokate. Moramo osnovati profesionalne ženske škole i univerzitete posvećene ne „kućnoj ekonomiji“, već uzvišenoj profesiji Porodične nauke. Moramo se otarasiti odvratne veze „domaćinstva“ sa metlom za prašinu, sudoperom i prljavim pelenama, i učiniti jasnim našem narodu da su ti zadaci ništa više suština Porodične nauke nego čišćenje kancelarije suština biti advokat, iako advokat to mora sam da radi. Kada naš ceo narod bude dobio ovo novo razumevanje stvarne „jednakosti“ žena i kada budu poštovane profesionalnim diplomama u njihovoj svevažnoj nauci organizacije, nege i upravljanja postrojenjem za inteligentnu proizvodnju pristojnih ljudskih bića, biće manje jada koji leži duboko u toliko naših devojaka koje završe sa sudoperom ili kofom za pelene posle Pepeljuginog sna o „boljim stvarima“ tokom svih njihovih mlađih dana. Moja Džudit je bila rečena ceo život da postoji samo jedna stvar gora od toga da bude zatvorena kao domaćica, sa beskorisnim muškarcem, a to je imati decu da bude „vezana“ za njih. Gole stvarnosti prilagođavanja leptirskog života fakulteta i snova o „boljim stvarima“ sudoperi i podređenosti muškarcu bile su previše za nju, kao što su bile za mnoge druge pre nje. Pored ove teškoće, postojao je još jedan problem. Otkrio sam potpunu, fantastičnu nelogičnost žena, koja može biti tako divna kada je smešna i tako tragična kada izaziva porodičnu svađu ili povređuje decu. Jedini put kada sam ikada digao ruku na nju bio je kada smo bili u gradu u kupovini i rekao sam joj da umirem od gladi za velikim odreskom ili komadom mesa. Bila je pohvalno željna da uštedi našu malu platu i rekla da ne kupujemo više, jer ima komad šunke u frižideru kod kuće. Sećao sam se da sam ga video i rekao da to nije dovoljno za oboje. Bilo je premalo, čak i za mene. Rekla je da ona uopšte ne želi; ja mogu da uzmem celu stvar. Ukazao sam da je to glupo kada smo tačno pored prodavnice i možemo da uzmemo još, ali ona je insistirala iznova i iznova da ne želi ništa od šunke. Pravila je takvu gužvu da sam pristao da joj dozvolim da jede nešto drugo a ja ću biti zadovoljan malim komadom šunke. Tako smo otišli kući bez mesa i ja sam popio pivo dok je ona spremala večeru u kuhinji. Kada me je pozvala da jedem, pogledao sam u tanjire i bila su dva sićušna komadića mesa, po jedan na svakom tanjiru. Izgledali su kao hostije! Kada sam je pitao o mesu na njenom tanjiru, ona je uletela u napad i insistirala da sam svinja i da sam odlučan da proždrem sve i pustim je da ide bez! Ostaviću nastavak svađe mašti. Moji muški čitaoci će se složiti, mislim, da je takva podlost u vezi sa dogovorom, čak i u tako maloj stvari, teško podneti, dok sam otkrio da žene smatraju ovu lukavu manevru pametnim načinom da uštede novac i veoma pohvalnim. Dovoljno je reći, bio sam nesposoban da kontrolišem svoju frustraciju zbog njenog potpunog nedostatka razumevanja principa uključenog i zgrabio sam sirotu stvar za ramena i protresao je!

Posle završetka foto-škole, iz koje sam diplomirao blizu vrha klase, pitali su nas kakvu dužnost želimo. Foto-piloti su, shvatio sam, bili veoma traženi, pa si dobio ono što si želeo! Ali napravio sam jednu od najglupljih grešaka u svom životu. Zaboravio sam da borbeni piloti nisu dodeljivani nosačima, već eskadrilama, koje su onda bile naređivane, kao jedinice, na nosače. Hteo sam da letim najvrelijim stvarima u floti na borbenim misijama, pa sam stavio „bilo koji borbeni nosač“. Kakvo je popodne bilo kada sam došao kući sa dodelom na U.S.S. Wasp i slavili smo! Već sam video sebe kako se obrušavam preko neprijateljskih plaža i prezrivo fotografišem samog Tođa, kako mi maše nemoćnom pesnicom dok prolazim, prebrzo da bi se jasno video. Ali kada sam stigao na veliki brod, otkrio sam da sam „brodska posada“, neka vrsta uveličanog domara, žudeći za hrabrim vazdušnim herojima, pilotima, koji nikada nisu dolazili na brod osim za borbene misije i radili su sve letenje dok sam ja radio sve gledanje, osim za nekoliko letova tu i tamo kada sam mogao da ga izvedem. Bio sam V-3 divizijski oficir i potpuno mrzeo svoje zadatke koji su bili zadaci neletećeg oficira. Pored toga, morao sam da gledam, zelen do škrga od zavisti, dok su momci iz eskadrile zujali po nebu, pucali i ludovali i radili ono što sam ja toliko žudeo da radim da sam mogao da osetim ukus. Radio sam sve što sam mogao da smislim da se izvučem iz te situacije i vratim u vazduh, uključujući da se napravim odvratnim sa zahtevima za transfer, konačno do ultimativne očajanja tražeći „bilo koji brod ili stanicu“. Izvršni oficir je konačno sažalio na mene i naredio me u pilotski bazen u San Dijegu gde sastavljaju najbolje borbene jedinice! Još jednom, bio sam presrećan, ali ne zadugo. Ovog puta, dok su jedan za drugim momci iz bazena išli u Corsair i Helcat eskadrile, konačno sam dobio naređenja za SAC — Support Air Command! Trebalo je da trčim uz plažu na invazijama i usmeravam vazdušne heroje ponovo iz rovova sa svojim malim radiom i timom za kontrolu sa zemlje! Skoro se činilo da neko namerno radi ovo meni. Kako je momak mogao da bude toliko lud da uđe u borbu u borcu, i prvo da dobije krstaricu, onda brodsku posadu na nosaču, i konačno ovo: alatka za kopanje i radio — moja oružja — dok se grčim u rovu! Skoro sam očajavao dok smo se obučavali na plaži u Koronado sa LCVP-ovima i sa tenkovima koji prelaze preko naših rovova, dok su eskadrile proletale u plavom iznad. Odande smo otišli na Gvadalkanal, gde sam ušao u rep akcije ili „čišćenje“ i leteo nekoliko letova koje sam uspeo da iskamčim sa Henderson Fielda. Posle toga, Perl Harbor i onda Guam. Moja iskustva u svemu tome bi napravila knjigu, ali drugi koji su imali daleko uzbudljivija i čitljivija iskustva već su to izneli za sve da čitaju. Moj zadatak je da izaberem iskustva koja su imala poseban značaj u oblikovanju mog sopstvenog karaktera i političke karijere. Jedina takva iskustva bila su vreme kada sam gledao dva marinca kako golim rukama tuku na smrt Japanca koji je noć za noći bacao ručne bombe u kamp — i uživao sam u prizoru ogromno — stvar koja me sada užasava. Takva je mržnja rođena od gorkog rata. Bilo je to posao sa Japancima koji su noću vikali gadne stvari o Ruzveltu. Mnogo sam se čudio čudnosti pokušaja da ubijemo ove momke koji su prezirali istog šarlatana kojeg ni ja nisam mogao da podnesem. Srećom, nisam tada znao kako je ovaj Ruzvelt, u ime svetskog marksizma i njegovih jevrejskih gospodara, kovao i planirao da gurne Japan u rat; žrtvovao hiljade naših momaka u Perl Harboru, sve samo da bi naš narod dovoljno razbesneo da obrne svoj izolacionistički stav i ode u rat da zdrobi Nemačku i Hitlera — kojeg neprijatelji Amerike mrze kao pacovi svetlost. Ali tada, jedina misao koja mi je prošla kroz um bila je humor u tome i čudnost takvog rata. Nazad u Pacifičkom štabu flote u Perl Harboru, još jednom sam slomio vrat da izvučem neki dil da se vratim u vazduh koji sam voleo. Našao sam oficira kog sam znao u AirPac dodeli i rekao mu da bih uradio bilo šta na svetu osim izdaje ili ubistva da dobijem letački položaj. Rekao je da će videti šta može, i uradio je. Naredio me je na U.S.S. Mobile, još jednu krstaricu! Ali to nije bilo najgore. Mornarički vrh, u to vreme, bio je zaljubljen u katapult avione na krstaricama i bojnim brodovima, jer su to bili oni koje su poznavali i voleli toliko godina sami. Ali, sa borcima od tri i četiri stotine milja na sat koji vladaju vazduhom iznad bilo koje borbene grupe, i sa nijednim brodom koji se ne usuđuje da napusti takav kišobran borbenih pilota, naši 100-čvorni krstarica hidroavioni bili su gori od bola u vratu za flotu. Njihove 3.000 galona visokooktanskog benzina uskladištenog na brodu bile su strašan i beskoristan rizik za bezbednost svih ruku u borbi. Skoro nikada nismo leteli i bila je ultimativna tortura za mene da stojim pored katapulta (moja borbeno stanica), bespomoćan, beskoristan i stvarno na putu, sa našim avionima vezanim, dok su momci sa nosača petljali svuda po nebu sa japanskim Kamikaze ili samoubilačkim avionima koji su se obrušavali na naše brodove sa neverovatnom žestinom! Moja prva šansa u Perlu, kao stariji aviator krstarice, pitao sam i dobio audijenciju kod admirala Šermana iz ComAirPac da vidim da li možemo da držimo avione na naprednom atolu negde blizu operacija broda i tako održimo u letačkoj obuci i borbenoj formi. Kako je bilo, retka vremena kada smo leteli, izgubio sam dva aviona i jednog pilota samo zato što nisu mogli da slete pod grubim uslovima i nikada nismo imali priliku da letimo dovoljno da ostanemo oštri. CO Mobilea je išao uz ovu ideju, jer je mrzeo avione i avionski benzin koji nisu bili od pomoći njemu i koji su predstavljali smrtonosnu opasnost od požara u borbi svog broda. Ali ja sam bio grubo odbijen od vrha. Rečeno mi je da su avioni uvek bili od pomoći na „vagonima i nosačima“ i uvek će biti. Stari momci jednostavno nisu mogli da vide da je dan hidroaviona u floti prošao, posebno sa brzom nosačkom borbena grupom u borbenim uslovima. Onda sam predložio helikoptere, koji su se od tada pokazali kao odlična pomoć za takve brodove. Admiral me je pogledao neverovatno kada sam to pomenuo. Jednostavno nije verovao u takvu glupost i rekao mi je tako! Rekao je da nikada neće vredeti ništa, kao autogyro, na primer. U očaju, otišao sam svom prijatelju na stolu za dodelu i konačno, posle dugog, dugog vremena, uspeo da uđem u vazduh. Nije bila borba koju sam želeo, ali bila je sledeća najbolja. Zbog mog odličnog rekorda i iskustva, dobio sam komandu nad velikom eskadrilom izviđačkih i posmatračkih aviona i pilota za zamenu i obuku za flotu. Imao sam najbolje borce, torpedne bombardere i izviđače i najnoviji hidroavion, SC — i dosta autoriteta, ljudi i opreme. Leteo sam kao ludak, skupljajući svoje prvo stvarno vreme od Omahe i bio sam slatko srećan svaki put kada sam ušao u vazduh. Našao sam eskadrilu P-47 iz vojske na Vileru i dao sam im divlje vreme u vazduhu svaki put kada bih uhvatio jednog gore. Imali smo F6F-ove i oni su bili pokretniji od težih 47-ica. Sa našom mornaričkom obukom, naši momci nisu imali mnogo teškoća da jašu te vojne jahače svuda po nebu, i voleli smo to! Dobio sam svoju jedinu crnu mrlju na mornaričkom rekordu dok sam komandovao SOSU-1 u Perlu. Svi su se čeprkali po Pacifiku da postave bioskopske sale i ja sam imao neke od najboljih čeprkalica starešina i poručnika u američkoj mornarici. Nekako, oni su proizveli ultimativni luksuz: dva velika, 35 mm. obična projektora, što nam je omogućilo da dobijemo najbolje filmove u oblasti, umesto malih šesnaestmilimetarskih aparata i njihovih starih filmova. Ali ono što nisam znao je da je 35-milimetarski film opasno zapaljiv, dok 16 mm. nije, i bilo je obimnih propisa da se čuvaju od požara, bila je moja dužnost da znam o tome ili da istražim, ali mi nije palo na pamet. Jednog dana sam se vratio sa noćnog leta da vidim stub plamena i dima nad Perl Harborom i osetio kako mi srce skače dok sam shvatio da je to moja glavna zgrada. Film je uhvatio vatru i ceo gornji sprat je izgoreo. Veoma ispravno sam dobio pismo privatne opomene od admirala za neuspeh da preduzmem mere predostrožnosti protiv takve katastrofe. U avgustu te godine, 1945, bio sam na krovu jedne večeri gledajući za povratak kasnog aviona, kada sam video zvezdane granate kako prskaju nad konzervama vezanim u bazi razarača. Onda su pištaljke počele da duvaju, onda urlikanje i povici. Rat je bio gotov! Počeo sam da silazim dole i kada su me spazili moji mlađi oficiri i onda, počeli su da me tapšu po leđima i ponašaju se kao ludi idioti. Nije prošlo dugo pre nego što sam uhvatio duh svega toga. I ja sam se ponašao kao idiot. Dok se duh mase divlje radosti širio i rastao do urlajuće oluje prskajuće javne strasti, ljudi su plesali i pravili kolutove kroz ulice Fordovog ostrva usred Perl Harbora. Mornari su upali u WAVE barake, ljubeći i grleći dok su išli, i kada se stara devica poručnica koja je bila zadužena pobunila, i ona je bila poljubljena. Većina moje uniforme je bila pocepana i završio sam na ramenima nekih od mojih ljudi, skoro go! Role toalet papira hiljadama su zapetljale masu i bilo je teško videti. Pojavilo se viski i razuzdana gomila je počela da prelazi sve granice. To me je posle nekog vremena zgadilo i pobegao sam nazad u relativnu tišinu svoje sopstvene male kućice u sekciji Oficirskih kvartova. Onda sam imao emocionalno iskustvo koje je premašilo po intenzitetu bilo šta što se sećam o VJ Danu. Usred urlikanja i vrištanja i prskajućih raketa i zvezdanih granata, samo nekoliko stotina jardi od lude gomile slavitelja, čuo sam najmirniji, ali dirljiv zvuk na svetu. Sa bukom gomile u pozadini, grupa naših momaka u kuhinji, naših crnih slugu, stajala je napolju iza zgrade ispod zvezda, pevajući spirituals i himne. Jedan ogromni Crnac stajao je sa glavom zabacenom nazad tako da svetlost Gospodnja može da sija na njegovo lice, i mogao sam da vidim suze kako se kotrljaju i teku niz njegovo crno lice na mesečini dok je grmeo svoju zahvalnost Bogu za kraj rata! I ja sam plakao. Neka niko ne kaže da je religija „opijum naroda“. Ja nisam imao svoju, ali mogao sam da osetim dobru jaku toplotu njihove duboko u svom srcu. I neka niko ne kaže da želim da povredim ili tlačim takve ljude. Kako mi je srce išlo ka njima i još ide! Oni su biološki nezrela rasa, i ja ću se boriti do smrti da spasem naš narod od mešanja sa njima na bilo koji način. Isto tako su moja deca moji inferiorni i ne bih im dozvolio da sede na poslovnoj konferenciji sa mnom, ali sigurno volim svoju decu i, slično, volim crni narod, sve dok ne pokušavaju da guraju ili povređuju mene, ili one koje volim. Otišao sam i doneo tim momcima bocu vina i dao im je i poželeo da mogu da im pokažem koliko sam duboko dirnut njihovom jednostavnom odanošću i detinjastom reakcijom na ogromne događaje, ali nije bilo mnogo što sam mogao da uradim, sa pristojnošću. Imao sam više nego dovoljno „poena“ da „izadjem“, što je bila velika žurba odmah, i počeo sam da pravim planove za nebeske zamkove nazad u Državama, baš kao milion drugih ratom umornih Amerikanaca. Sanjao sam o kupovini viška Pajper Kab aviona na Zapadnoj obali, gde je moja žena radila u San Dijegu, i letenju nazad zajedno, svuda po SAD. Kakva divna, čarobna avantura bi to bila! Ali moje nade su jadno propale kada sam dobio pismo od svoje nameravane „kopilota“ da neće ništa od letenja u bilo kakvoj „narandžastoj kutiji“ sa mnom! Vratio sam se u San Dijego na razaraču-čuvaru i dobio još jednu dozu hladne vode od moje još uvek-nove žene, sa kojom sam živeo samo nekoliko meseci od dve godine braka, ostatak vremena bio sam na Južnom Pacifiku. Džudi je znala da mrzim i još mrzim naušnice, teški ruž i iznad svega, lak za nokte. Shvatam da je to lična idiosinkrazija, ali ide nazad na mržnju prema razmetanju i divljem ukrašavanju, jer mi se takve stvari čine. U svakom slučaju, moja žena je obično išla uz ovu želju, nekoliko meseci koliko sam bio kod kuće, ali sada, kada sam stigao na dok, posle skoro dve godine preko mora, našao sam je svesno ukrašenu i našminkanu u tim stvarima. Kada sam pokušao da je poljubim i zagrlim na zadnjem sedištu auta u kome nas je pokupila njena gazdarica, odgurnula me je i objasnila da je to neprimereno i sramotno za gazdaricu. Do đavola sa gazdaricom, pomislio sam, kao što će svaki vraćeni mornar razumeti! Ali Džudi je bila neumoljiva. Morali smo da ćaskamo o praznim ništavnostima sa gazdaricom, što me nije stavilo u srećno raspoloženje. Bio je to početak dugog, silaznog poniranja braka koje će videti svoje poslednje dane šest godina i 6.000 milja kasnije u istom San Dijegu — sa tri nevine male dece dodate nesrećnom neredu. Uzeli smo voz nazad na Istočnu obalu i na srećna ponovna okupljanja sa obe naše porodice. Onda smo krenuli za Mejn i civilni život!

POGLAVLJE VII

Kako je postajalo očigledno da rat ide ka onome što sam zamišljao da je „uspešan“ kraj, počeo sam da planiram svoj život kao umetnik, život koji sam zamišljao još od srednje škole. Poslao sam upite svuda da saznam koja je škola najbolja za komercijalnu umetnost. Opšti konsenzus činio se da je Pratt institut u Bruklinu, Njujork. Posle runde porodičnih okupljanja gore-dole Istočnom obalom, stoga, zastao sam u Bruklinu u čuvenoj staroj školi i dobio grub šok. Nije bilo samo pitanje odlučivanja kojoj školi ću pohađati, već pitanje kojoj školi mogu da se probijem. Sa milionima veterana koji izlaze iz službe i hrle da iskoriste besplatno obrazovanje pod „G.I. Bill“, bio sam samo jedan od hiljada koji su pokušavali da uđu na Pratt. I kada sam pogledao radove nekih studenata na školi koji su visili na tablama za prikaz, bio sam užasnut svojom sopstvenom amaterskom prirodom. Plašio sam se da nikada neću uspeti. Ipak, uradio sam testove, nacrtao uzorke i onda otišao gore u Mejn da čekam rezultate. Moja žena i ja smo iznajmili donji sprat stare moreplovčeve kuće u East Boothbay. Već sam saznao da, čak i da budem primljen, ne mogu da uđem u termin 1945-1946, pa sam se pripremio da radim i učim kod kuće što sam bolje mogao do sledeće jeseni. Kupio sam neke knjige o slikanju znakova, neke četke i opremu, i vežbao sam dugo preko stare daske za hleb koja je bila naslonjena na kutiju prozora punu smrdljivih geranijuma. Kada sam smatrao da sam sposoban da naslikam čitljiv znak, okačio sam poster u prednjem prozoru kuće koji je glasio „Znakovi se slikaju besplatno od vraćenog vojnika koji želi vežbu.“ Dugo vremena nije bilo onih koji su uzeli čak i ovu pogodbu. Ali takođe sam nudio po gradu da radim bilo kakav neobičan foto-posao za dolar i dobio sam nekoliko poslova na taj način. Jedan od ovih foto-poslova me je skoro izbacio iz grada. Lokalni Eastern Star, preko nekih dobrih prijatelja, ponudio mi je izuzetnu čast da slikam neku veoma tajnu ceremoniju, izgleda da je bila veoma retka prilika i hteli su fotografije važnih dama i njihovih ceremonijalnih odora. Pristojno sam se pojavio i slikao blic fotografije svečanih postupaka, trudeći se koliko sam mogao da ostanem u pozadini, ali nekako uspevajući da se nađem na putu debelih dama koje su paradirale okolo i okolo u nekoj vrsti obrasca najvećeg značenja. Kada je akcija završena, pobednički učesnici su se postrojili sa velikom teškoćom, pažljivo poštujući senioritet i diplomatski protokol, za grupnu fotografiju. Nije bilo greške u istorijskoj hitnosti atmosfere tamo. Nikada više takva ilustrovana grupa veličanstvenih Past Masters, Past Grand Matrons, Present Grand Matrons, Great Grand Past Matrons, Grand High Past Secretaries itd., neće biti okupljena u svom perju, njihovim slavnim bedževima i trakama visokog položaja. Uspeo sam da povežem svoja svetla ispravno, postavim kameru i organizujem blic, i čak se setio da izvučem tamni klizač iz kamere. Snimio sam ovaj nikada-više-neponovljivi istorijski trenutak i osetio da sam ga uhvatio. Obećano mi je dolar po otisku od mnogih prisutnih, i operacija se činila velikim uspehom. Moja mračna soba sastojala se od ormara sa starinskim lančanim toaletom u našem drevnom stanu, i neverovatno grubom, domaćom i improvizovanom opremom. Požurio sam kući u ovu „laboratoriju“ i pripremio se da razvijem filmove, kao što sam uspešno radio desetine puta ranije. Moja žena je verno pokušala da odigra svoju ulogu laboratorijskog asistenta dok sam se petljao u potpunoj tami sa dragocenim isečenim filmovima, pokušavajući da ih ubacim u posudu za razvijanje. Nekako sam se spotakao ili sapleo preko nekih kablova za svetlo i u naporu da povratim ravnotežu, udario sam rukom — koja je držala filmove — o ugao police. Bol je izazvao da ispustim dragocene negative i oni su pali, ne na pod, kako sam se molio, već u toalet! Ovo ne bi bilo previše katastrofalno, jer voda ne bi naškodila njima, ali dok sam se saginjao da ih izvadim, udario sam u odvrnuti sijalicu koja se upalila jarko i potpuno uništila svete negative! Odugovlačio sam sa zvaničnicima organizacije koliko sam mogao, previše uplašen da im kažem užasnu istinu, ali oni nisu mogli da čekaju zauvek. Konačno, morao sam da priznam činjenicu da nema slika istorijskog događaja decenije — i onda se sakrijem! Dobri ljudi Down Maine iz East Boothbaya, međutim, bili su ljubazni i razumevajući prema mladom umetniku, slikaru znakova i fotografu koji želi da bude, i saosećajno su mi oprostili moju nekompetentnost. U stvari, jedan penzionisani kapetan broda konačno je odgovorio na moju ponudu da slikam znakove besplatno i zamolio me da uradim malu belu tablu sa njegovim imenom za njegovu radionicu za čamce, čak insistirajući da mi plati. Bio sam preplavljen i radio sam na toj maloj beloj tabli kao da je za predsednika Sjedinjenih Država. Posao ne bi uzeo meni ili bilo kom slikaru znakova više od dvadeset minuta danas, ali tada nisam znao tajnu proizvodnje za javnu potrošnju, kao što znam sada. Oko, srce i um javnosti su neverovatno jednostavni i naivni u vezi tehničkih detalja. Kao divljaci ili deca, javnost je nesvesna onoga što, za stručnjaka, izgleda ozbiljan nedostatak, sve dok celina čini da budu srećni ili ima prijatan efekat. Najgrublja i najočiglednija prevara Deda Mraza, ako je pravilno natovaren igračkama, u pravoj atmosferi, biće Deda Mraz srećnoj deci, iako mu brada može biti napola skinuta, jastuci vidljivi i kosa jasno vidljiva ispod srebrnog staklenog vlakna za odraslog. Najbolji prijatelj umetnika je oko posmatrača — ako umetnik zna kako da predloži ono što posmatrač želi da vidi. Istovremeno, javnost, masa, ima nepogrešiv instinkt koji otkriva strah i plašljivost, i veoma ispravno je mrzi. Crtež, poster ili govor urađen oklevajuće čak i od dobrog tehničkog zanatlije, u strahu i drhtanju, bez obzira koliko odlični detalji, uvek će odbiti gomilu. Znak ili poster, naučio sam, može biti sastavljen od drhtavih, loše nacrtanih slova, trulih skica i najgrubljih elemenata dizajna, ali ako je majstorski zamišljen kao celina, sa efektom celine kao jedinim vodičem umetnika, javnost će biti očarana. Zato je crtež figure početnika skoro uvek tako groteskan i ružan po izgledu. On se prvo koncentriše na oko, radeći ga dobro, možda, onda na nos, radeći ga takođe dobro; onda na usta, uvo, neku kosu i tako dalje niz figuru. Ali fino nacrtano oko je preveliko za nos, koji je premali za usta; sve to je na pogrešnom mestu za uvo, koje se pojavljuje gde bi možda brada trebalo da bude. S druge strane, iskusniji umetnik je naučio da će nekoliko poteza i mrlja za oči, nos, usta, uši i kosu itd. izgledati kao fino nacrtane oči, nos, usne itd., pod uslovom da su stavljene na prava mesta sa potezom hrabrosti. Oko posmatrača je najbolji prijatelj umetnika. Daj posmatraču poštenu šansu da zamisli da cela stvar izgleda dobro i izgledaće mu dobro. Ali 1945. nisam znao ništa od svega ovoga. Jednostavno sam bio odlučan da napravim svako slovo savršenim, potpuno pogrešan pristup. Radio sam tu sićušnu malu tablu iznova i iznova i iznova, ostajući budan cele noći i bukvalno očajavajući. Bez obzira koliko sam se trudio, uvek je bilo neko drmusanje ili kap na nekom mestu. Konačno sam se srušio u krevet, obeshrabren i iscrpljen! Tik pre podneva, napao sam je još jednom i uspeo da je učinim barem čitljivom. Dao sam je čoveku i odbio da uzmem bilo kakav novac, iako je izgledao zadovoljan i ponudio mi dolar. Želim sada da sam ga uzeo, jer poslednji put kada sam otišao kući u Mejn, pre tri ili četiri godine, otišao sam i pogledao tu tablu. Još uvek je tamo i izgleda fino! Negde krajem jeseni, dobio sam vest od Pratta da sam uspeo da osvojim mesto u sledećoj godini klase. Osetio sam da sam već osvojio polovinu sveta. Sa takvom velikom „pobedom“, bio sam u stanju da ubedim Džudi da bi trebalo da imamo bebu! Oboje smo čuli da imanje bebe ponekad „zagreje“ ženu, i ja sam ionako očajnički želeo decu. Pored toga, počeli smo da imamo prilično dobru zabavu, idući na duge šetnje zajedno i igrajući se kao dvoje dece. Sa mestom na Prattu obezbeđenim i našim brakom koji pokazuje znake života, osećao sam se prilično dobro. Počeo sam da dobijam dosta poslova slikanja znakova i fotografije, i odlučio sam da sagradim sebi malu radionicu u Boothbay Harboru. Moj otac je nekada vodio hotel zvan Tinker Tavern tamo, i posle što je izgoreo, posedovao je praznu parcelu na dobrom mestu blizu Jaht kluba. Dobio sam dozvolu da sagradim svoju radionicu tamo i čim se tvrda smrzavanja izvukla iz zemlje početkom marta, otišao sam na posao gradeći svoju radionicu. Nikada ranije nisam ništa gradio, ali sam pažljivo posmatrao i bio sam siguran da mogu. Imao sam malo alata, ali mesto je trebalo da bude samo 22 sa 12 stopa, i imao sam vremena. Moja najveća greška bila je u pravljenju svega prevelikim i preteškim. Koristio sam 12 sa 12 greda ispod i imao sam ogromnu borbu da ih podignem na mesto sam, zakucavajući ili bolje rečeno zabijajući ih, dok sam držao uglove na leđima, i onda drmusao celu stvar da bude ravna na padini. Napravio sam još jednu grešku zaboravljajući da dodam debljinu samih dasaka kada sam računao mere zgrade, i tako, kada sam došao da stavim krov, otkrio sam da je zgrada osam inča šira na jednom kraju nego na drugom. Morao sam da postavim, zakucam i testerišem komade nakon toga, da ih prilagodim. U maju ili junu 1946. otvorio sam malu radionicu kao „Maine Photo-Art Service“ — nudeći foto-završavanje za osam sati, slikanje znakova, reklamnu umetnost i druge srodne usluge. Džudi je verno pomogla, čak pomažući da se krov tarira i kasnije vodeći prodavnicu deo zgrade. Radio sam kao tigar, rešavajući jednu „nemoguću“ krizu za drugom da ostanem u poslu i spasem sopstvene greške kao „profesionalac“ koji nije imao stvarno iskustvo. Ipak, uspeli smo da zaradimo za život i da uradimo neke kredibilne poslove. Na jesen, zatvorili smo malu radionicu i krenuli za Njujork. Dogovorio sam se da ostanem sa mojom tetkom Helen i njenim mužem, Rosko Smajtom, u Mount Vernonu dok G.I. stanovanje ne postane dostupno na Prattu. Bilo je to dok smo bili u Mount Vernonu kada mi je Džudi poklonila našu prvu bebu — prvo nazvanu „Džudit Mičel“, ali onda promenjenu samo u „Boni“ na Džudinu molbu. Dobio sam svoju prvu lekciju u stavu „modernog“ društva i bolnica prema dojenju u bolnici Bronxvil gde je Boni rođena. Pritisak na majke da vežu grudi, uzimaju pilule i rade sve ostalo da osuše čudesni izvor samog Bogom datog života bio je ogroman! Malo mi je čudo da su mnoga naša deca danas „nesigurna“ kako frojdovci kažu, kada im je uskraćen direktan, topao, životinjski kontakt sa majkama u njihovom najbespomoćnijem stanju. Bebe, naravno, ne mogu da svedoče o svojim osećanjima, niti mogu da ih se sete, ali siguran sam da, da mogu, beba na flašicu bi se osećala baš kao muškarac čija mu žena da neku vrstu gumene lutke za spavanje. Takav uređaj bi mogao da se napravi da jednako i možda premaši mehanički performans ljudske žene, ali mehanička stimulacija nije sve što je neophodno — to je neodrediva toplina i ljubav osobe koja je neprocenjiv sastojak, i koliko više mora biti tako sa sićušnim, bespomoćnim stvorenjem koje nema nikakvo drugo zadovoljstvo. Beba živi potpuno za kontakt i hranu od svoje majke. Kada mu ona namerno i svojeglavo uskrati taj topli kontakt i podmetne staklenu flašu punu mleka namenjenog bebi kravlje majke — bez obzira koliko „naučno“ je pripremljeno — ona izgladnjuje tu bebu osnovnog elementa njegovog života: Ljubavi. I ona to radi u trenutku kada treba da bude napunjena i nabijena i preplavljena toplotom i ljubavlju. Ako majka nije u stanju da hrani svoje dete, bez obzira koliko se trudi, onda je, naravno, flašica jedino rešenje. Ali trebalo bi da bude poslednje utočište i relativno retko, umesto sadašnje norme u toliko slučajeva. Cela stvar je još jedna manifestacija korozivne i izopačene ideje „modernih“ da je nekako „ponižavajuće“ biti žena, imati bebe, dojiti ih, i ispunjavati životinjske funkcije žene. Za dobro mojih dece, srećan sam da kažem, uspeo sam da prevagnem nad majčinom naredbom sa Džudi, i ona je ljubazno dojila svu decu — čak i kada je, sa Fi-bi-Džin, najmlađom, to značilo nepodnošljiv bol i pumpu za grudi. Ulaskom na Pratt, dobio sam svoj prvi bliski pogled na ljudski šljam koji sve više prlja naše velike gradove, posebno Njujork i Bruklin. „Lonac za topljenje“ se pokazao više kao kanta za smeće. Jedan od mojih kolega bio je kineski jevrejski crnac — sa crvenom kosom! — i pegama! Čovek se podseća na limerik o mladom čoveku iz Dandija koji se spojio sa majmunom na drvetu. Atlantik Siti me je okružio crncima i Jevrejima, ali bilo je nekog reda oko toga. Mogao si da kažeš ko je ko ili šta je šta ako pogledaš. Ali u Bruklinu sam video ulice kako vrve od stvorenja koja su prkosila identifikaciji. Moji „jednaki“ po milionima čeprkali su svuda za mrvicama paternalističke vlade — gurajući se, gurkajući se, tučući se, nožem sečući, vrišteći — dajući svaki dokaz svoje srodnosti sa džunglovskim plemenom pigmeja ili kanibala. Jevreji u dugim haljinama, kapicama i crnim uvojcima šetali su ulicama među vrvećim kongregacijama Gospodnjih „izabranih“ koji su bacali smeće i iznutrice na ulice dok je smrad sam bio nepodnošljiv. Ne mrzim nijednog od ovih ljudi ništa više nego što mrzim gusenice, skakavce, crve ili australijske bušmene. Mrzim ono što rade našim gradovima, našoj kulturi, našoj Beloj deci i našem nacionalnom životu — pod ohrabrujućim egidom komunističko-cionističkih Jevreja i njihovih miliona mekoglavih agenata, od kojih većina nikada nije živela nigde blizu ovog ljudskog šljama. Ali u tim danima, još uvek sam bio monstruozno neuk o rasi, Jevrejima i komunizmu. Video sam samo nered, za koji sam zamišljao da se sam „napravio“ i da je neizbežan. Nikada nisam razmišljao da bi mogao biti izazvan ili da bi mogao biti i ispravljen sa pravdom i pristojnošću, bez mržnje i mučenja bilo kakvih nevinih ljudi. Moje umetničko obrazovanje je lansirano u šizofrenoj dihotomiji vrednosti karakterističnoj za našu eksplodirajuću civilizaciju. Polovina mojih instruktora bili su istinski umetnici i zanatlije koji su me naučili vrednim lekcijama. Druga polovina bili su grubi šarlatani koji predaju „modernu umetnost“. Kao što se desilo u sociologiji na Braunu, postao sam svestan da su predavači „moderne umetnosti“ svi gurali obrazac ideja i tehnika, i kao što sam otkrio sa sociologijom, osnovni obrazac ovih „mudraca iz Beotije“ bio je uzdizanje mediokriteta, haosa, nereda i prevare. Bilo je nemoguće umotati um čvrsto oko bilo kog principa ili ideje na časovima „modernih“ sledbenika. Jedini cilj činio se da bude biti drugačiji po svaku cenu! Napolje kroz prozor sa crtanjem, bojom, osetljivošću, dramom, idejom — čak i samom umetnošću. Ali budi šokantno drugačiji! To je bio potez genija! Bila je to filozofija zasićenog razvratnika, prezasićenog perverznjaka. Sve „stare“ vrednosti bile su reakcionarne, ništa dobro! Napred na nešto novo, nešto uzbudljivo, nešto divlje, i onda još divlje! Nema veze ako ono što radiš je ružno, sve dok je šokantno drugačije! Po prvi put u svojoj karijeri i čisto instinktom, bez razumevanja ideja uključenih kako sam ih izrazio gore, počeo sam da zovem ovu vrstu „umetnosti“ „komunizmom“. Znao sam da je komunizam nešto strano i navodno loše i ružno. Ova vrsta monstruozne „umetnosti“ bila je sve to. Kao što sam naučio da radim mnogo puta od tada, napravio sam laboratorijski eksperiment od ovih mojih teorija. Imali smo čas u „dizajnu“, koji se svodio na lekcije u grafičkom ludilu i haosu. Projekat za godinu bio je „mural“ koji pokazuje „radnike, industrijske sukobe itd. — zvuči poznato? Morali smo da napravimo beskrajne skice, ugljene, ideje boja i tako dalje, ali ja sam mogao da vidim ludost svega toga i, kao što sam uradio u srednjoj školi u Atlantik Sitiju, u „Problemima američke demokratije“, jednostavno sam se pobunio. Samo ovog puta, nisam se usuđivao da to uradim otvoreno, pošto sam živeo sa ženom i našom novom bebom, Boni, na 90 dolara mesečno koje sam dobijao za pohađanje škole. Tako smo Džordž Olsen, još jedan stvarni umetnik i ja, zajedno sa još nekoliko drugih, otkrili da možemo jednostavno da iskliznemo kroz vrata na vatrogasne stepenice posle prijavljivanja, i preko do mog mesta na bula-sesije i kafu. Tako smo to radili skoro celu godinu. Kada je „majstorska skica“ bila spremna za ocenjivanje, sedeo sam jedne noći i demonstrirao svoj potpuni prezir prema ovom organizovanom ludilu. Pratio sam svoje stopalo na komadu ilustracionog kartona, pustio bebu da naškraba po njemu i onda ubacio različite komunistički izgledajuće „radnike“ gde bi se uklopili — bilo kako. Mazao sam i mrljao boju dok stopalo nije bilo donekle prikriveno, iako si još mogao da ga vidiš. Bilo je grozno, užasno! Onda sam ga uneo i ponosno predstavio sirotom tupanu koji je predavao ovaj „predmet“. Bio je oduševljen do smrti i rekao je da je nesumnjivo „drugačije“! Držao ga je pred razredom, održao predavanje o „značaju“ bebinog škrabanja, mog stopala i mrlja. Onda mi je dao „B“ na to! Džordž Olsen i ja smo imali teškoća da ostanemo ozbiljni, ali smo uspeli, dok nismo prešli ulicu do mog malog stana gde smo se smejali i urlali od gluposti satima. Na kraju moje prve godine na Prattu, dobio sam uvod u Jevrejinu „jedinicu za sprovođenje“, iako u to vreme nisam znao da takva stvar postoji. Imao sam toliko posla prethodnog leta u svojoj radionici da sam hteo da dobijem još jednog studenta da mi pomogne sledeće godine, pa sam okačio znak na oglasnoj tabli na Prattu za to. Boothbay Harbor, barem u to vreme, bio je veoma ograničena zajednica, iako niko to nije pominjao. Zato sam dodao tu činjenicu na znak kada sam oglasio za slikara znakova i umetničkog pomoćnika da dođe u Mejn sa mnom. Crnac, na primer, bi našao život jednostavno nemogućim tamo gore. Nekoliko dana kasnije, tri žilava Jevrejina su se pojavila u mom stanu i pitala da li sam ja onaj koji je okačio znak. Kada sam rekao „da“, oni su čvrsto i ne previše nežno rekli da takva stvar neće biti tolerisana i da su bili dole kod školskih vlasti. Onda su mi predali moj mali oglas, koji su skinuli. Držali su mi predavanje o „demokratiji“ i „bratstvu“, onda su otišli, skoro u vojnoj formaciji. Ali mali oglas je ionako uradio svoj posao, i fin mladić, Džek Majers (Nemački) i Miki, njegova šarmantna žena, pristali su da dođu gore u Boothbay Harbor sa Džudi i mnom za leto i rade u „Photo-Art Shopu“. Džek i ja smo radili urlajući posao to leto. Mazali smo znakove svuda po jednom šarmantnom malom ribarskom selu koje sam poznavao kao dete. Čak smo namazali neke od ogromnih krovova aluminijumskom bojom, reklamirajući mornaričke usluge i obalske večere — užas, kako sada gledam unazad na to! Razvijali smo hiljade filmova turista, učeći sve vrste intimnih tajni koje nikada ranije nisam shvatio da vidi foto-završivač. Bilo mi je čudo da više foto-završivača ne bude u iskušenju da uđe u ucenjivačke šeme. Radili smo svilene sitotiske i uspešno ih prodavali. Crtali sam karikature na sajmovima, jednom skoro dobijajući batine od kupca bez smisla za humor. I Džek i ja smo slikali za zabavu i imali smo duge pivske i bula sesije. Na jesen sam se vratio na Pratt i bacio se u teški raspored studija plus sve slobodnjačke umetničke poslove koje sam mogao da dobijem da bih nekako zaradio za život od naših 90 dolara mesečno od Administracije veterana. Cepanje između stvarne umetnosti koju sam učio na nekim časovima i marksističke prevare i smeća koje sam morao da se pretvaram da radim na drugima počelo je da me razdire iznutra. Brzo sam se umorio od igranja „šala“ na predavačima ovog ludila i humbuga, jednom kada sam saznao da je tako lako. Počeo sam da se češkam na dostojanstvu i odlikovanju dodeljenim ovim lažnjacima, pored besmrtnika kao što su Durer, Da Vinči, David i drugi stvarni majstori. Opterećivao sam mozak beskrajno da otkrijem kako su oni uspevali da se izvuku sa tako monstruoznom prevarom. Bilo je grubo očigledno! Još nisam naučio da su autori ove vrste „umetničkog“ smeća, promotori ovog đubreta i, najvažnije, prevaranti javnog mnjenja u štampi — „kritičari“ koji su davali kredibilitet ovoj neverovatnoj imposturi — bili, uglavnom, Jevreji! Naučio sam da je deda ove zlobne perverzije Zapadne umetnosti i kulture — Pablo Pikaso — nije bio Španac, kako sam mislio — već Jevrejin! Da je takođe bio komunista, kako sam od tada saznao (uradio je „mirovnog goluba“ za Kremlj), još uvek nisam znao niti sumnjao. Mentalna borba da shvatim ovu prevaru dovela me je skoro do ludila i počeo sam da se pitam da li sam ja taj koji je van linije i nesposoban da opazi „lepotu“ ovih grafičkih katastrofa u kojima je ljudska anatomija iskidana i pocepana u prikaze koje su mi se činile užasnim. Mogao sam da vidim lepotu moderne arhitekture i reklame, ali nisam mogao da vidim nikakvu lepotu u ludom i namernom nametanju monstruozne ružnoće u modernom slikarstvu. Mrzeo sam te stvari. Bio sam guran sve više od administracije škole da se poklonim onome što je uzgajalo samo gađenje i prezir u meni. Bilo je nemoguće da potpuno sakrijem svoja osećanja i, iako nisam otvoreno pobunio, bio sam vođa male klike disidenata i ljubitelja dobrog crtanja, dizajna itd., koja je bila trn u oku škole. Pritiskali su sve jače za konformnost sa „aprecijacijom“ za „modernu umetnost“ koja je bila zahtevana. Na kraju, sukob je uticao na moj rad i potražio sam pomoć. Otišao sam u Bruklinsku kancelariju V.A. i zamolio da uradim testove sposobnosti, da vidim da li bih možda bio bolji kasapin ili lekar nego umetnik. Rezultati, rekli su mi, pokazali su da imam najbolje moguće kvalifikacije da budem umetnik. Tako sam rešio da uspem uprkos mom gađenju prema „modernom“ slikarstvu, čistom izvrsnošću napora. Nacionalno društvo ilustratora u Njujorku, koje je uključivalo takve veličine kao Norman Rokvel, At Dorn, Fred Ludekins, Al Parker, et al., ponudilo je nacionalnu nagradu od 1000 dolara za najbolju komercijalnu ilustraciju 1948. godine. Ušao sam sa punom stranicom skrečbord crtežom koji ilustruje oglas za Američko društvo za rak u Njujork Tajmsu. Nisam obraćao pažnju na divlje ideje „moderne umetnosti“, već sam napravio svoj rad ultimativom dramatičnog efekta na osnovne ljudske emocije. Unosi su bili anonimni, pa sudije nisu znale da biraju moj rad kada su dodelile mom skrečbord poslu prvu nagradu na Prattu. Ali kada su otkrili da je pobednik bio stari „ružni pače“, uradili su mnogo „objašnjavanja“ o tome kako sam zapravo koristio sve ono što su mi gurali — stvari koje sam svesno i namerno isključio iz uma. Onda je umetnost iz cele SAD otišla u Njujork, sa mladim „reakcionarom“ — mnom — koji predstavlja ultramoderni Pratt! Još jednom, običan stari princip i zanatstvo su pobedili nad najdivljijim i najnovijim „modernim“ genijima, uzeo sam prvu nagradu u naciji, i imao sam bal objašnjavajući novinama da sam to uradio, ne zbog „modernih“ stvari koje su gurali na Prattu, već uprkos njima. Dekan Džejms Budro, šef škole, pozvao me je i zamolio da ne komentarišem — postajalo je previše teško za njega da objašnjava. Dobio sam svoj ček od 1000 dolara na velikoj recepciji koju su prisustvovali njujorški veličine ilustracije i umetnosti, i ovaj uspeh mi je omogućio da unapredim bebu broj dva sa mojom ženom. Pristala je da mi da još jednog malog Rokvela, pored mojih 1000 dolara, kao nagradu. Naš brak je još uvek bio ništa izuzetno ali bio je brak, i činilo se da se smiruje u instituciju. Prva beba, Boni, pomogla je. Oboje smo je voleli do komada i bio sam siguran da još jedan — posebno ako je sin — biće vrsta cementa koja nam treba za srećnu porodicu. Moja druga godina na Prattu sam takođe naučio o golim ženama. U drugoj godini, časovi figure rade sa golim modelom, i tokom prve godine jezici su nam bukvalno visili za ovim nezamislivim i lascivnim iskustvom. Divne gole modelke paradiraju ispred nas da budu gledane! Kakva perspektiva! Čak iako su stari modeli nešto manje od „divnih“, još uvek je malo uzbuđenja prvi put kada sediš sa grupom obučenih ljudi i dama izađe na scenu potpuno gola. Ali posle dva sata toga, uzbuđenje je gotovo — zauvek! Naučiš da je ljudska mašta, ne stvarnost, ono što čini golotinju tako nezamislivo uzbudljivom, i kada se smiriš na težak rad, slikanje i razmišljanje o svojim vrednostima, bojama i ravnima, model postaje ništa više od bokala, jabuka, draperija i boca koje smo slikali prošle godine. Naši dedovi, kao i sa toliko stvari, imali su beskrajno više smisla o seksu nego mi danas. Oblačili su žene tako potpuno i onda dodavali toliko više, da do vremena kada su došli do golotinje, njihove mašte su uživale u onome što je nama uskraćeno, koji više nemamo šansu da zamislimo bilo šta sa bikini-odeljenim ženama na vidiku. Slučajni pogled na ženin gležanj bio je zadovoljstvo za njih. Za nas da doživimo istu tajnu uzbuđenje danas, bilo bi neophodno da žena bude uhapšena za potpuno izlaganje. Gole žene, kako Šopenhauer kaže, izgledaju zdepasto, i daleko od vilinskih stvorenja koja zamišljamo, da samo neiskusni mogu zamisliti da bi konstantan pogled na gole modele bio uzbudljiv. Na rizik da budem optužen za voćne sklonosti, moram insistirati da, kao delo čiste umetnosti, dobro mišićava muška figura je daleko superiorna od one bljuzgave ženske. Samo seksualni instinkt čini sugestivne krive žene da izgledaju lepše — jer sigurno su seksualno uzbudljivije. Počeo sam da imam znatan uspeh sa svojim komercijalnim umetničkim radom na slobodnjačkoj osnovi i naučio sam uglavnom jevrejske reklamne tehnike medison avenijskog džungla koje mi sada služe tako dobro u razbijanju jevrejske „tihe obrade“ ili papirne zavese. Iz mog iskustva od dve godine u Mejnu u umetničkom polju, otkrio sam da postoji potreba za reklamnom agencijom u Mejnu. Sve velike kompanije — kojima su trebale usluge agencije — išle su dole u Boston, i u isto vreme, mladi Mejnci sa talentom i sposobnošću u reklamnom polju nisu mogli da nađu posao u Mejnu i morali su da idu u Boston. Činilo mi se smešnim da mejnski klijenti koji žele usluge i mejnski umetnici, pisci itd. koji žele da obezbede te usluge oboje moraju da idu dole u Boston da se sretnu. Kada sam se raspitao o mogućnosti pokretanja takve reklamne agencije, rečeno mi je da je to pokušano desetak puta od strane iskusnih ljudi i da je nemoguće. Ne može se uraditi. Pošto se nije moglo uraditi, odlučio sam da uradim. Nisam mogao da vidim više smisla u borbi sa „modernim“ umetničkim bubama na Prattu i dokazao sam, barem za sopstveno zadovoljstvo, da mogu da naučim više sam u radnom svetu umetnosti nego od ovih bitničkih boemijaca, pa sam napustio Pratt i preskočio poslednju godinu kursa tamo. Vratio sam se gore u Mejn i počeo da radim da postavim reklamnu agenciju u Portlandu. Prvi korak je bio da istražim postojeće polje i vidim kakav materijal bi mogao da bude za rad. Pozvao sam Portlandske kancelarije Sulivan kompanije, velike bostonske agencije, gde sam našao šarmantnog razvratnika po imenu Al Boni, dalekog rođaka Vilijama Bonija koji je bio poznat kao „Bili Kid“. Al je bio očaran idejom lansiranja naše sopstvene agencije i osećao se sigurnim da može da izađe sa dobrom gomilom lokalnih računa. Imao je kućicu na plaži, gde smo „izlegli“ i grubo živeli duboko u hladnoću dok smo kuvali velike ideje i planove i radili sebe u neophodno stanje fanatičnog entuzijazma da preživimo takav divlji i „nemoguć“ napad na uštogljeni i zagušeni svet mejnskog biznisa. Palo nam je na pamet da bi moglo biti dobro da imamo neki novac kao jedan od sastojaka poduhvata, pa smo smislili da uhvatimo mladog plejboja kog je Al znao iz lokalnih pivnica, i čiji je otac bio „pun“. Mladi gospodin, Norton-Pejson, potomak jedne od THE porodica Mejna, bio je pozvan dole u kućicu na pivske i pričalačke i ubeđivačke sesije. Satima i satima, noć za noći, radili smo da ga ubedimo da je reklamna agencija mesto za njegov genij i talente (i novac, što nismo pominjali), ali to je bio spor posao, čak i sa galonima piva. Imao je kabriolet i lak život; i, sa gvozdenim konzervativizmom svoje porodice i Mejna uopšte, nije mogao da vidi mnogo smisla u kosookim šemama koje smo izneli za početak na pertli — njegovoj pertli. Bio je tih, izuzetno simpatičan momak, ali ukočen kao kameni Buda. Trebalo nam je nedeljama da ga „uhvatimo“ ali konačno smo uspeli. Jedini problem je bio, kako smo kasnije saznali, da je on uhvatio nas! Kompanija je formirana kao „Maine Advertising, Inc.“ na 53 Exchange Street, Portland, Mejn. Kapital je obezbedio Pejson, sa jednakim udelima za nas trojicu — Al i ja smo potpisali menice Nortonu za naše udеле, koje su trebale da budu plaćene iz profita. Pejsonov ujak je upravljao imanjem Džoka Vitnija u Njujorku i advokati njegovog oca veoma ljubazno su sredili dil. Ja sam bio predsednik, Al Boni sekretar a Norton blagajnik. Al i ja smo trčali okolo i prodavali kao ludi, uglavnom od maštovitih oglasa koje sam ja skicirao i klijenti su ih voleli više od onih koje su imali. Nagomilali smo dobru gomilu računa i čak prodavali klijentima prostor u Njuzviku, nečuven trijumf za mejnsku agenciju. Ali onda smo naišli na ozbiljne probleme. Časopisi i radio stanice nam nisu verovali, iako smo obećavali da ćemo platiti kada klijenti plate nas. Gotovina na bačvu je ono što su hteli, a gotovina je ono što nismo imali. Ali Norton jeste. U roku od nekoliko nedelja, Nortonovi advokati su sredili još jedan dil. Norton je postao šef agencije, sa mnom umetničkim direktorom — na plati u zadnjoj sobi — a Al van kao prodavac! Jevreji vole da ovo nazivaju jednom od mojih „neuspeha“, ali to je bio deo moje šegrtovske obuke za posao koji sada imam, i teška škola je bila. Ukoliko nisam dobio ništa finansijski od toga, bio sam neuspeh, ali sam osnovao uspešnu agenciju u Mejnu — što „nije moglo da se uradi“. Ona je tamo sada, kao Simonds Pejson kompanija, najveća u Mejnu, sa ogromnim klijentima kao Bath Iron Works. Zbog mog „neuspeha“, mladi Mejnci koji su ranije davali svoje talente i zarade i poreze Masačusetsu sada imaju divnu priliku da pomognu svojoj državi da raste i da odgaje svoje porodice u velikoj državi, dok su klijenti sami usluženi tačno na licu mesta od vrhunskog talenta. Ako je ovo „neuspeh“, onda se nadam da će i Nacistička partija biti takav „neuspeh“, bez obzira na to da li ja lično „dobijem nešto od toga“. Pejson je ušao u posao sa drugim čovekom za koga se pretpostavljalo da ima mnogo reklamnog iskustva: Dag Fosdik iz Luistona. Odsek za produkciju je pomeren tamo gore, što je uključivalo mene, umetničkog direktora. Moja žena i Boni i ja smo uzeli mali stan u francusko-kanadskom gradu Luistonu i ja sam se bacio u dnevno-noćni mlin reklamne agencije. U međuvremenu, moja „komplementarna nagrada“ za osvajanje takmičenja u ilustraciji se pojavila. Mala Nensi Rokvel je rođena u luistonskoj bolnici i još jednom, prošli smo kroz rutinu borbe protiv vezivača grudi i gurača pilula. Dobio sam svoj prvi uvod u „kancelarijsku politiku“ oko tog vremena. Pejson i Fosdik su često bili u sukobu, i ova dva titana finansija često su nas seljake uznemiravali nesigurnošću šta je sledeće. Takvi uslovi su neizbežno proizvodili intrige i zavere među rastućim osobljem — i kako sam to mrzeo! Žudeo sam da se posvetim stvaranju i produkciji reklama, i radio sam prilično dobro u tome, kada je došla eksplozija. Fosdik se odvojio. Svi smo bili pomereni nazad u Portland. Atmosfera u kancelariji je sada bila veoma drugačija za mene. Pejson je postao važan izvršilac i biznismen. Bio je nesrećan sa mnom previše blizu, da ga podsećam kako je počeo. Nisam to pominjao, naravno, ali bilo je neizbežno da on to sam oseti. Al Boni je bio olakšan, i mogao sam da vidim da je samo pitanje vremena pre nego što i ja, takođe, otkrijem da je jednostavno previše teško ostati. Moj zahtev za povišicom sa 75 dolara, kako je kompanija postajala prosperitetnija, odbijen je od Nortona. Rešio sam još jednom da lansiram lični napad na poslovni svet, ovog puta za dobro moje porodice i sebe. Milioni turista dolaze godišnje u Mejn, ali nije bilo celokupnog i pouzdanog vodiča za ove ljude o tome šta se dešava, gde, kada itd. Dizajnirao sam The Olde Maine Guide da popuni tu potrebu i počeo da radim da ga izbacim za leto. U međuvremenu, da nahranim porodicu, počeo sam mali radio vodič, What Next?, koji je delio programe po tipu, nova ideja u to vreme. Prodao sam svoje male oglase uspešno i pokrenuo What Next? veoma dobro, sa ljudima koji su se stvarno pretplatili za novac, reakcija koju nisam očekivao. Onda sam dobio oglase prodane za Guide i uspeo da ga objavim tokom celog leta, čak osvojivši podršku Mejnskog državnog Junior Chamber of Commerce. Ali finansijska borba da ostanem živ bila je smrtonosna, i moja porodica je živela u maloj kućici u Falmouth Foreside u najsrceparajućoj sirotinji i jadu. Bilo je u toj maloj kućici da sam prvi put čuo glas i reči koje su na kraju dovele do moje sadašnje političke karijere. Jedne noći sam čuo čoveka na radiju kako kaže da postoje komunisti u Američkom državnom departmanu i svuda po našoj vladi; da postoji velika opasnost od subverzije od Komunističke zavere upravo ovde u Americi! Rekao je da moramo da naučimo o tome i borimo se protiv toga! Slušao sam opčinjen. Nisam mogao da verujem da je takav čovek ostao u našoj vladi. U njegovom glasu je bilo hrabrosti i mirne snage. Nije zvučao kao pederi sa slabim britanskim akcentima (lažnim), koje sam čuo iz Vašingtona ranije. Govorio je kao muškarac i vođa! Ko je on? Nestrpljivo sam čekao da čujem njegovo ime. Onda su ga najavili: Senator Džozef R. Mekarti iz Viskonsina! Viknuo sam i urlao za Džo Mekartijem! Činilo se kao glas sa druge planete — divan, patriotski, američki glas — glas koji je skoro izgledao kao da dolazi iz mene samog. Ali, koliko god mi se dopadalo ono što sam čuo, to je bilo ništa više od veoma uzbudljive prolazne misli u to vreme. Bio sam duboko u poslu preživljavanja. Kao i obično u mojoj karijeri, uspevao sam u nečemu što je očajnički trebalo da se uradi i osvajao sam pohvale gomile, ali ne njihove dolare. Moj finansijski položaj je bio skoro nemoguć i moja žena se borila pod strašnim uslovima. Često nismo imali ništa da jedemo osim konzerve pasulja koju nam je dao Ras Edvards, čovek koji je radio za mene, ali koji je takođe posedovao mali letnji hotel u blizini. Ipak, Guide je radio tako dobro da sam bio zamoljen od biznismena u Bostonu da vidim o izdavanju Guida tamo dole. Bio sam u Bostonu, raspravljajući ovu mogućnost, kada je vest stigla da me je mornarica pozvala nazad na aktivnu dužnost zbog Korejskog rata. Naređen sam u San Dijego, da se javim u roku od deset dana! Bilo je to blagoslov i prokletstvo sve odjednom. Značilo je kraj užasne sirotinje, ali je takođe značilo kraj posla za koji sam se toliko trudio i koji je bio na ivici da mi donese povrat. Pozvan sam nazad, verujem, uglavnom zato što je bila ogromna potreba u Korejskom ratu za vazdušnom podrškom teško pritisnutim kopnenim trupama. To je bila jedna od mojih specijalnosti u Drugom svetskom ratu. Skok sa skoro-gladi do plate letećeg poručnika komandanta bio je finansijsko olakšanje, ako ništa drugo, pa sam se pripremio da se javim mornarici za još jedan rat. Užasni uslovi života i sirotinja poslednjih nekoliko meseci skoro su uništili ono što je ostalo od mog prvog braka. Moja žena je odvela decu u kuću svoje babe u Hadlimu, Konektikat, pa sam otišao napred, sam, u San Dijego, što sam mislio da je greška. Tako sam krenuo 1950. sa skoro novim Našom i vozio od Portlanda, Mejn, do San Dijega, Kalifornija. Dok sam to radio, ostavio sam zauvek svoje mesto kao običan američki građanin. Spremao sam se da postanem ubeđeni nacista u San Dijegu i počnem karijeru koja me je dovela tako daleko do borbenog glasa svuda po zemlji, i koja će me jednog dana staviti na čelo miliona Amerikanaca koji sada zamišljaju da me mrze i sve za šta se zalažem.

Šok od iznenadnog ponovnog postajanja oficira i džentlmena, sa gotovinom u džepu, bio je značajan. Ali to nije bilo ništa u poređenju sa trzajem pronalaženja sebe ponovo u vrućem malom mornaričkom borcu posle pet godina jedva gledanja aviona. Čim sam stigao, dobio sam najvreliju stvar sa propelerom — F8F Bearcat — i rečeno mi je da se proverim. Od svega što sam ikada leteo, F8 je moj favorit svih vremena. Poleće i ide pravo gore kao raketa. Sav je motor. U stvari, pojedinačna krila su manja od samog motora! Sediš na podu sićušnog kokpita, sa nogama umotanim oko sićušne hidraulične palice i motora. Ima toliko snage, moraš da je pustiš sve povremeno na letu ili se motor zaprlja. Kao da jašeš munju. Kada gurneš gas, ide! Najbrži mlaznjak na nebu nema ubrzanje i pogon tog malog bumbara. Mlaznjaci idu mnogo brže, ali nikada ne izgledaju tako brzo ili vruće. F8 je „hot-rod“ neba, i kako sam ga voleo! Možeš da ga kotrljaš okolo i okolo, idući skoro pravo gore i cepaš nebo kao tigar. Manevriše tako brzo i slatko da možeš da pobediš bilo šta u vazduhu što pokuša da ostane sa tobom, uključujući mlaznjake. Koristili smo ove smrtonosne male stršljene da obučavamo mornaričke i mornaričke pilote u bliskoj vazdušnoj podršci trupama. Usavršili smo tehnike tako dobro da smo mogli da radimo unutar pedeset ili sto jardi borbenih trupa. Da to uradimo, instruktorisali smo naše pilote da se koncentrišu na čitanje mapa, identifikaciju terena i efikasnu komunikaciju. Pola vremena, učili smo ih u časovima zemaljske škole u Koronado i drugu polovinu preko u El Sentru, gde smo raketirali i bombardovali ceo dan u pustinji. Moja specijalnost je bila obuka vida i taktike pretrage. Komandant Pacifičke flote avijacije mi je napisao posebnu pohvalu za moje metode, koje su pomogle stotinama mornaričkih i mornaričkih pilota da žvaću Crvene u Koreji. Kada sam uspeo da nađem i namestim kuću, moja žena, Boni i Nensi su doleteli da mi se pridruže. Porodični život je nastavljen na relativno srećnoj noti. Vreme je skoro previše savršeno u San Dijegu, pa smo uživali u bezbrojnim piknicima, izletima i dnevnim roštiljima ispod našeg sopstvenog narandžinog drveta u zadnjem dvorištu. Takođe sam odlučio da uštedim novac uzgajajući sopstvene piliće i kupio sam jato nosilja i izlegao piliće za prženje. Ali ovo je takođe bilo vreme kada je general Daglas Makartur bio sumarno otpušten od patuljka istorije, Harija Trumana, na najponižavajući način; dok je senator Džo Mekarti udarao po koteriji crvenih, pederčića i ružičastih u Vašingtonu koji su bili osnovno odgovorni za otpuštanje generala. Počeo sam da obraćam pažnju, u svoje slobodno vreme, šta je to sve bilo. Čitao sam Mekartijeve govore i pamflete i našao ih činjeničnim, ne divlje besmislenim kako su novine optuživale. Postao sam svestan strašnog naginjanja u svim novinama protiv Džo Mekartija, iako još uvek nisam mogao da zamislim zašto. Znao sam i poštovao Daglasa Makartura, i od tada smo dopisivali. Mislio sam da bi on bio najveći predsednik Sjedinjenih Država. Kada je bila kampanja da ga dobije republikansku nominaciju 1950. godine, hteo sam da uradim što mogu da pomognem. Pročitao sam pismo u San Dijego Unionu od žene koja je jadikovala da niko neće pomoći da pokrene Makarturov miting, pa sam pozvao damu, čije ime sam zaboravio, i ponudio kakvu pomoć mogu da dam. Bila je veoma zahvalna i pozvala me je u svoju malu kućicu gde je živela u penziji sa mužem. Počeo sam da joj pričam sve stvari koje sam mislio da mogu da se urade, ali ona se nasmešila sa strpljivim, tužnim osmehom i zaustavila me. „Ne“, rekla je, „ne možeš tako lako da dobiješ salu, čak i ako platiš. Neće je iznajmiti!“ „Šta misliš?“ izleteo sam. „Ko neće da je iznajmi?“ Pogledala je čudno i ispitivački svog muža, jasno ga pitajući očima o nečemu. On je samo odmahnuo glavom. „Ko neće da ti iznajmi salu?“ ponovio sam, gledajući od njega do nje. Ona je duboko udahnula, izgledajući bolno, i rekla: „Jevreji.“ „Jevreji!“ uzviknuo sam. „Šta Jevreji imaju sa tim? Šta ih briga da li dobijaš salu ili ne?“ „Mrze Makartura!“ rekla je, i počela da kaže nešto drugo kada sam je prekinuo. „Mrze ga? To je glupo! Pretpostavljam da neki od njih to rade, ali sigurno ne svi, i sigurno nijedan od njih ga ne mrzi dovoljno da te spreči da iznajmiš salu za Makarturov miting!“ Ona je još jednom duboko udahnula, izgledajući povređeno. „Istina je“, rekla je. „Svi ga mrze! Pogledaj ovo, na primer.“ Predala mi je primerak California Jewish Voice. Tu je bilo: „Makartur se približava: Hitler ulazi u kancelariju!“ Novine su nastavile da buncaju o tome kako je general Makartur pretnja, još jedan potencijalni Hitler! Nisam mogao da verujem. „To je samo jedne novine!“ suprotstavio sam se. „Verovatno je samo ekstremistički list. Siguran sam da Jevreji ne zamišljaju da je Makartur stvarno još jedan Hitler!“ Pokazala mi je druge jevrejske novine. Njihov ton je bio dostojanstveniji, ali ista poruka je bila tu. Pokazala mi je još jevrejskih novina. U većini njih bile su gnusne slike Džo Mekartija, strašne optužbe protiv njega i Makartura i neosporna otrovnost za oba ova čoveka. Ovo je iskustvo koje čeka svakog poštenog Amerikanca, ali je obično teško doći, kako se može zamisliti. Iznenada sam bio izložen celom tajnom svetu koji prosečan Amerikanac nikada čak ni ne zamišlja i nikada ne vidi: svetu Jevreja. U istom Jewish Voice video sam naslove urednika, Semija Gača: „Hvala Bogu!“ — dan kada je Sovjetski Savez dobio A-bombu! Video sam stotine slično izdajničkih stavki, ali naš narod je previše izolovan i lagodan da pogleda u ovu jevrejsku štampu. Pre ili kasnije, bez obzira koliko dugo prosečan Amerikanac bude držan u mraku ili sebe drži u mraku zamišljajući da je otkrivanje izdaje protiv svoje zemlje i naroda „bigoterija“, on će naći goli dokaz ove ujedinjene, strane, fanatične jevrejske zajednice usred sopstvenog naroda — neumoljive, mržnjom ispunjene, pakosne, ogorčene i đavolski pametne da izgledaju samo kao progonjena verska grupa. Cela stvar, međutim, još uvek se nije registrovala kod mene. Bilo je previše fantastično. Bio sam siguran da postoji neka pogrešna predstava, nekako. Ali dama mi je dala neke knjige i papire da ponesem kući na proučavanje i otišao sam. Kada sam stigao kući, pogledao sam prve novine. Zvale su se Common Sense i naslov je bio „Crvena diktatura do 1954!“ Odmah sam zaključio da sam našao izvor ove monstruozne „jevrejske strašne priče“ o kojoj mi je dama pričala. Priča je bila sva o jevrejskoj svetskoj zaveri i nisam mogao da završim čitanje. Činilo se previše glupo i odvratno za inteligentnog čoveka da traći vreme na to. Ali u nekoliko redova koje sam pročitao, Common Sense je dao ono što je tvrdilo da su zapanjujuće „činjenice“ o jevrejstvu komunizma i „ruske“ revolucije. Navelo je kao izvore nekih od ovih neverovatnih činjenica, The Universal Jewish Encyclopedia i razne zvanične dokumente vlade SAD. Ovo se činilo kao odlična prilika da se probode takva fantastična ideja kao što je da je komunizam jevrejski i odlučio sam da proverim ove navodne „činjenice“. Otišao sam u San Dijego javnu biblioteku u Balboa parku i kopao po tomovima pomenutim u Common Sense. Dole u mračnim policama biblioteke, dobio sam svoje buđenje od trideset godina glupe političke uspavanosti, iste smrtonosne uspavanosti koja sada zatvara oči našeg naroda i čini ih da sarađuju sa svojim neprijateljima u sopstvenom uništenju — sve u ime „dobrog građanstva“, „bratstva“ i svega ostalog od šiboleta „finim“ ljudima — iste hipnotičke uspavanosti koju mi razbijamo našim proračunatim i dramatičnim nacističkim taktikama! Otkrivao sam da komunizam nije samo jevrejski, već da su se Jevreji hvalisali njegovim jevrejstvom u svojim sopstvenim knjigama i novinama! Rabin Stiven Vajz, na primer, priznati vođa američkog jevrejstva mnogo godina, otvoreno i arogantno je polagao pravo na jevrejsku prirodu komunističkih doktrina sa svojom često ponavljanom izjavom u vezi jevrejske religije: „Neki to zovu komunizmom; ja to zovem judaizmom!“ Otkrivao sam, u neospornim dokumentima i obaveštajnim studijama naše sopstvene vlade SAD da Ruska revolucija nije bila „ruska“ uopšte, već skoro potpuno vođena od Jevreja! U Overmanovom izveštaju predsedniku Vilsonu, na primer, stajalo je: „...od 388 članova prve sovjetske vlade, koji su sedeli u Starom Smolnom institutu u Petrogradu, 371 je bio Jevrejin i 267 od tih Jevreja je bilo sa Donjeg istočnog dela Njujorka!“ Ne čak ni ruski Jevreji, već njujorški Jevreji! Naučio sam, iz članka zvanog „Hazari“ u The Universal Jewish Encyclopedia, koju su objavili Jevreji, da većina Jevreja čak nije ni Semiti ili potomci hebrejskog naroda Palestine, i stoga Hristovog naroda, već uglavnom potomci polu-orijentalnog plemena u centralnoj Rusiji zvanog „Hazari“ ili „Čazari“, čiji je kralj, Bulaban, u šestom veku posle Hrista, naredio svom narodu masovno da postane „Jevreji“. Otkrivao sam da ovi „Jevreji“, zvani „Aškenazi“ u „trgovini“, za razliku od stvarnih, semitskih Jevreja, zvanih „Sefardi“, čine većinu i vođstvo naroda koje zovemo „Jevreji“. To su rojevi ovih „Hazara“, sa svojim orijentalnim nasleđem, koji nas guraju okolo, nameću nam integraciju, degradiraju našu kulturu svojom prljavom „umetnošću“ haosa i pornografije i, najgore od svega, šire bolest komunizma — sve vreme se krijući u haljinama jevrejske „religije“. Nastavio sam da otkrivam, u starim primercima The New York Journal American, da je Jakob Šif, tada šef gigantskog finansijskog carstva zvanog „Kuhn, Loeb & Company“ i deda žene koja sada poseduje super-levičarski New York Post, „...uložio preko dvadeset miliona dolara u Rusku revoluciju“, finansirajući drugog Jevrejina, Bronštajna, alias Trockog, u ubistvu masa hrišćanskih i anti-komunističkih belih Rusa! Najiznenađujuće i otkrivajuće od svega bila je često nevidljiva veza između naizgled čistog nežidovskog komuniste i neizbežnog Jevrejina, koji vreba tik iza. Lenjin, ne Jevrejin, bio je oženjen Krupskom, Jevrejkom. Staljin, takođe ne Jevrejin, bio je oženjen sestrom Lazara Kaganoviča — Rozom, Jevrejkom. Staljinov sin se oženio drugom Jevrejkom i ispostavilo se da je Hruščov bio štićenik ovog istog Jevrejina, i oženio se drugom Jevrejkom u porodici Kaganovič! Obrazac je bio isti u Sjedinjenim Državama: Alger His, nežidovski, bio je štićenik Feliksa Frankfurtera, Jevrejina, naravno. Elizabet Bentli je bila ljubavnica Džejkoba Golosa, navodno „Rusa“, ali stvarno još jednog Jevrejina. Fredrik Vanderbilt Fild, nežidovski milioner komunista, opet, bio je oženjen Jevrejkom. Vitaker Čembers, još jedan nežidovski komunista (koji se pokajao), oženjen je još jednom Jevrejkom! U satelitskim zemljama, bilo je isto. Još Jevreja! Čak i taj sveti „prijatelj Amerike“, Tito, je štićenik Moisea Pijade, još jednog hazarskog Jevrejina, koji „predlaže“ za paradirajućeg gospodina Tita. U SAD, FBI je hvatao horde jevrejskih špijuna: Rozenberg, Gringlas, Soble, Koplin, Moskovic, Vajnbaum, Fuč, Golos — imena — sama su bila neosporna, iako su neka promenjena, kao u slučaju Džona Gejtsa, urednika Daily Workera, čije je pravo ime ispalo Izrael Regenstref! Ali slike ovih kamila-sličnih lica bile su više nego dovoljne da identifikuju ove jevrejske špijune! Od četrdeset jednog radnika sa komunističkim rekordima u našim tajnim radar laboratorijama u Fort Monmautu, trideset devet se ispostavilo da su Jevreji! Od petnaest Amerikanaca osuđenih za špijunažu za Sovjetski Savez od 1946, trinaest su bili Jevreji. Od dvadeset jednog osuđenog za komunističku zaveru da unište vladu SAD ilegalnom silom i nasiljem, osamnaest su bili Jevreji. Kada je FBI uhvatio „drugu liniju Politbiroa“ od sedamnaest, četrnaest od izdajnika je identifikovano kao Jevreji! Od „holivudskih deset“ koji su uzeli Peti amandman kada su pitani da li su komunisti, devet su bili Jevreji! Pogledao sam u Daily Worker i našao atmosferu strogo „košer“. Bilo je dirljivih „U spomen“ oglasa za „Našu dragu majku“ od Bernija, Abija, Izija i Natana Ginzberga; obaveštenja o piknicima u „Vajnbaumovom divnom gaju“, itd. U Rusiji, gde sam razumeo da antisemitizam hara, našao sam Jevreje kako se hvale da je šef sovjetske propagande Jevrejin: Ilja Erenburg! Sa svim Jevrejima uhvaćenim crvenim rukama kao crvenim špijunima, je li iznenađujuće da Jevrejin, Erenburg, šef sovjetske propagande, želi da raširi ideju da su komunisti „anti-jevrejski“? Čak i u Japanu i Kini, našao sam rane saditelje komunističkog semena da su Jevreji. U Japanu je bila Ana Rozenberg, i pogađajte ko se pojavio u Kini kao savetnik Sun Jat Sena? Dobri stari Džordž Sokolski, naš „konzervativni“ kolumnista! Za inteligentnog čoveka, činjenice su bile neosporne. Mogle su biti objašnjive, ali bile su jednostavno neosporne. Komunizam je bio jevrejski! A Jevreji u Sjedinjenim Državama bili su skoro jednoglasni u svojoj otrovnoj mržnji i gušenju bilo koga ko je samo pitao o ovoj činjenici. Čak i primećivanje broja jevrejskih komunista i mešača rasa donosilo je nesrećnoj žrtvi histeričnu kampanju protiv njega kao „mrzitelja“! Isti ljudi koji su najglasnije vrištali za „akademskom slobodom“ da propovedaju komunizam bili su oni koji su bili najnemilosrdniji u svojoj kampanji gušenja protiv bilo koga ko želi da raspravlja o Jevrejima u bilo čemu osim najpohvalnijeg i najodvratnijeg hvaljenja. Jevreji su bili jednoglasni u mržnji prema Mekartiju i Makarturu, sa jednim ili dva zanemarljiva izuzetka — koje sam kasnije otkrio da su planirani da postoje izuzeci, kao što je „rabin“ Džo Mekartija, Šulc. Našao sam ovo uzbudljivo, zanimljivo i zastrašujuće, ali takođe veoma depresivno. Duboko u duši mogao sam da osetim hladan strah naše sudbine, ako ono što se činilo da se dešava ide dalje. I ja sam bio odgajan da nikada ne izgovorim reč „Jevrejin“ pravo, već uvek „jevrejska osoba“ ili „osoba jevrejske vere“, zbog onoga što Biblija zove „strah od Jevreja“. Mogao sam da zamislim rezultat sopstvene temperamenta i moje reakcije na izazov ako bih otkrio da stvarno postoji jevrejska zavera protiv moje zemlje i mog naroda! Bio bih ljut na takvu drskost, baš kao što su mladi fakultetski tupani koje danas srećem isprva ljuti — dok ih nemilosrdno ne pobedim logikom isterujući iz njih, jednu po jednu, objašnjenja zašto nikada nisu naišli na takve činjenice. Ali tada, 1939. godine, sedeo sam na času „Sociologija I“ i trudio se koliko sam mogao da izvučem neki smisao iz svega toga. Bio sam srećan zbog prilike da proučavam sociologiju, jer mi se činilo logičnim da mora postojati nekih osnovnih principa razvoja društvenih odnosa života, kao što sam otkrio jednostavne osnovne principe drugih oblasti u koje sam zagledao. Najviše sam želeo da naučim te osnovne principe rada ljudskog društva kako bih mogao da razumem događaje oko sebe i možda čak predvidim sociološke pojave u skladu sa principima koji bi mi bili predavani. Od tada sam naučio da takvi principi postoje, posebno u Adamsovoj Zakonu civilizacije i propadanja i još bolje, u Gomili LeBona. Ali prošlo bi mnogo, mnogo godina pre nego što bih se probio u intelektualno sunce takvih jednostavnih, osnovnih i logičnih prezentacija činjenica društvenog života.

U učionici profesora Baklina o društvu, sve je bila najdepresivnija tama i zbrka. Sve je zvučalo veoma prosvetljujuće, naravno. Bilo je mnogo hrabrih novih reči, etničkih grupa itd., ali koliko god se trudio, nisam mogao da dođem do dna svega da nađem bilo kakvu ideju ili princip koji bih mogao da uhvatim. Sve je bilo „uglavnom“ i „u većini slučajeva“ i „s druge strane“ i „Tako-i-tako kaže, ali dr. Tako-i-tako kaže apsolutno ne.“ Mutnoća uma nije bila osuđivana, već slavljenja. Zakopao sam se u svoje sociološke knjige, apsolutno odlučan da otkrijem zašto propuštam jezgro stvari. Najbolje što sam mogao da smislim bilo je da su ljudska bića svi bespomoćni alati okoline; da smo svi rođeni kao kruti jednaki grudvi i da je razlika u našim dostignućima i položajima bila potpuno rezultat snaga okoline — da svi, stoga, teoretski mogu biti majstori, geniji i kraljevi ako samo dovoljno poboljšamo okolinu svakoga. Bio sam dovoljno drzak da pitam profesora Baklina da li je to ideja i on je pocrveneo od besa. Rečeno mi je da je „nemoguće“ praviti bilo kakve generalizacije, iako sam samo tražio osnovnu ideju, ako je ima, sociologije. Počeo sam da vidim da je sociologija drugačija od bilo kog drugog predmeta koji sam ikada pohađao. Određene ideje su izazivale apopleksiju kod nastavnika, posebno sugestija da možda neki ljudi nisu dobri biološki dripci od dana kada su rođeni. Određene druge ideje, iako nikada nisu bile formulisane niti otvoreno izjavljene, bile su podsticane i ohrabrivane — to su uvek bile ideje koje se vrte oko totalne moći okoline. Polako sam shvatio ideju. Isprva sam je samo koristio da dobijem bolje ocene. Kada sam pisao svoje esej odgovore na ispitima, sipao sam gusto da su svi u civilizaciji o kojoj je reč potencijalni Leonardo da Vinčiji, bez obzira koliko crni bili, niti kako su jeli svoje najbolje prijatelje hiljadama godina; i da bi sa brzom promenom okoline, ti kanibali takođe pisali arije, gradili Partenone i slikali remek-dela.

Ali onda sam počeo da se pitam „kako to?“. Naravno, okolina je bila važna. Svako je to mogao da vidi. Ali bila je očigledno negativna. Možete napraviti bespomoćnog tupana od rođenog genija podižući ga u mračnom ormanu, ali ne možete napraviti genija od balavog idiota, čak i ako ga pošaljete na Braun. Da li je samo stari Baklin bio lud od okoline? Ili je to bio ceo predmet? Otišao sam u biblioteku i pročitao još socioloških knjiga. Sve su univerzalno gurale istu ideju. Počeo sam da se podsmevam sociologiji u fakultetskim novinama u svojoj kolumni i upao sam u još veće nevolje. Neke kolumne su „ubijene“ pre nego što su ugledale svetlo. Još uvek sam bio previše neobavešten da znam da se borim protiv Lisenka i Marksa i cele sovjetske teorije o okolini — koja je zarobila i hipnotisala ili terorisala sve naše intelektualce — i zamišljao sam da se borim samo protiv jednog glupog fakultetskog predmeta!

Tokom moje druge godine na Braunu, moja slika sveta se zamračila kako sam otkrivao sve više i više intelektualne nepoštenosti na ovom univerzitetu koji mi se isprva činio gotovo rajem. Još uvek nisam znao gotovo ništa o komunizmu ili njegovoj ulizničkoj mlađoj sestri, „liberalizmu“, ali nisam mogao da izbegnem stalni pritisak, svuda na univerzitetu, da prihvatim ideju masovne ljudske jednakosti i prevlasti okoline. Na svakom predmetu bio sam odbijen intelektualnom kukavičlukom fakulteta u neuspehu da stane u odbranu bilo koje doktrine. Specijalizovao sam filozofiju i, dok sam se divio intelektualnoj briljantnosti svojih profesora, posebno profesora Djukasa, bio sam ogromno razočaran glavoglavim povlačenjem celog fakulteta kad god bi ih pitali za njihova sopstvena mišljenja o objektivnoj istini u bilo kojoj stvari. Rekli su mi da je „večito traženje“ put ka znanju i nema poricanja toga, ali živa rasprava je takođe vitalna za bilo kakav napredak znanja i ne možete imati nikakvu živu raspravu tamo gde opozicija ili ne postoji ili se topi kao avet kada pokušate da je uhvatite. Nailazio sam na bolest našeg modernog života: kukavičluk i patološki strah od jake ličnosti ili jakih ideja. Dejl Karnegi je kodifikovao i komercijalizovao ovu puzajuću bolest kao „kako osvojiti prijatelje i uticati na ljude“, što se svodi na osnovni princip nemanja ličnosti ili jakih osećanja ili ideja i postajanja pasivnim i praznim tako da „drugi momak“ može da pokaže svoje ideje i ličnost. Ali i on pokušava da postane popularan time što je pasivan i bezosećajan, tako da je rezultat kao spajanje dve mrtve baterije: nema struje. Takvi ljudski roboti su pogodni za porobljavanje od strane društva tipa 1984, ali ne za život u smelom, slobodnom društvu ljudi. To je način na koji žene treba da budu, možda, ali ne naši muškarci i posebno ne naši vođe.

Nalazio sam isti slabašni ženstveni pristup na svakom predmetu osim na naukama, i za ove poslednje bio sam veoma zahvalan. U geologiji i psihologiji mogao sam da nađem nekoliko principa i zakona koji su ostajali tu kada bih posegnuo da ih uhvatim, i tako sam uživao u tim predmetima i bunio se do granice svojih mogućnosti na drugima. U sociologiji sam otišao toliko daleko da sam napisao drski ispitni rad koji me je skoro izbacio sa Brauna. Traženo nam je da napišemo esej odgovor o faktorima koji dovode do kriminaliteta i delinkvencije. Nisam napisao ništa osim bajke o posadi naučnih genija koji su krenuli za Afriku da vide šta čini da mravi deluju kao mravi. Tražili su okolo dok nisu našli gomilu mravinjaka, posmatrali ih godinama i konačno došli do otkrića da kada se mravlja jaja izlegu u tunelima u određenoj vrsti brda u Africi i odrastu među šestonožnim stvorenjima zvanim „mravi“, oni sami su toliko pogođeni ovom jakom okolinom da su postali, sami, mravi i mahali antenama kao mravi, jurcali okolo besciljno kao mravi, izgledali kao mravi i bili mravi! Još jednom sam bio izvučen pred upravu zbog ove drskosti i skoro izbačen. Međutim, dat mi je još jedan pokušaj da napišem ispit i radi moje drage dobre bake i moje strpljive, voljene tetke Mardži, seo sam i napisao ono što sam znao da žele — komad koji pokazuje kako su nesrećne i najodličnije bebe neizbežno naterane da kradu od svojih roditelja, rođaka i prijatelja, pljačkaju strance pištoljem i konačno sekirom nekoga u čistom očaju zbog svoje gadne okoline. Ovo je prošlo sa C plus.

U međuvremenu, učio sam moćno iz mojih beskrajnih „rasprava“ sa Vikom Hilarijem i Bobom Grabom, mojim stalnim saputnicima. Obojica su bili natopljeni do ušiju vladajućim „liberalizmom“, iako još uvek nisam znao šta je to. Jednostavno sam otkrio da se skoro sve moje ideje žestoko sukobljavaju sa njihovima. Moje ideje da su društveno-značajni romani opasni jer dozvoljavaju idejama da se ušunjaju u um dok je hipnotisan bile su posebno iritantne za obojicu jer smo svi težili kreativnim karijerama, oni kao romanopisci i veliki pisci. Moj napad na same društvene romane koje su oni ciljali da pišu bio je bolan i njihove reakcije, posebno Hilarijeve, bile su najstrastvenije. Duboko u noć bismo se borili oko ove stvari, sa uobičajenim rezultatima: nikakav napredak. Ali u procesu sam naučio umetnost kontroverze. Isprva sam bio previše iskren i naivan da radim bilo šta osim da pokušam da nateram protivnika da vidi istinu moje pozicije sa najvećom snagom i iskrenošću. Ali onda sam otkrio da ću pasti žrtvom najprljavijih trikova. Moja pozicija bi bila ogromno i smešno preuveličana i onda bi mi bila bačena u lice u trijumfu, uz veliki smeh publike slušalaca ili učesnika. Nisam mogao da shvatim kada su čak i moji poštovani prijatelji to radili meni. Više puta sam bio previše povređen takvim taktikama da se branim. Ali, kao i sa svim ostalim u mom životu, kada sam otkrio neizbežnost takve nelogične podlosti, uvežbao sam se u njoj i jednog dana okrenuo sto na svoje „liberalne“ prijatelje. Pošto sam obično bio sam u svojoj „konzervativnoj“ poziciji, okružen brbljivim i neprijateljski nastrojenim „liberalima“, imao sam više od uobičajenog udela teškoća u osvajanju jedne od lažnih „pobeda“ koje su jedine moguće u takvoj borbi, u kojoj istina ne znači ništa. Pod takvim okolnostima, gde su slušaoce kao i protivnike svi neprijateljski nastrojeni, čovek mora da ih zarobi emocionalno, uprkos njima samima, munjevitim, neočekivanim udarcem, obično ogromnog humora ili sarkazma, tako da se smeju vašem protivniku i čak sebi, uprkos sebi. Onda morate da se povučete sa stilom, ali sa žurbom, pre nego što se oporave, i glasno polažete pravo na pobedu. Takva vežba mi je služila sjajno, mnogo puta od tada, u političkim bitkama, posebno na sudovima kada tužioci postanu oratorski i preveliki za svoje pantalone. Dovoljno je samo naći slabu tačku čoveka u takvim okolnostima da okrene njegov nepošten napad protiv njega samog sa sudijom, porotom i gledaocima.

Sve više na Braunu dolazio sam u osnovni sukob sa vladajućim „liberalizmom“, još uvek ne shvatajući šta je to sve bilo. Moji saputnici, moji predmeti, moji profesori, najnovije „eruditske“ knjige: sve mi se činilo dodirnuto ludilom. Borio sam se protiv toga žestoko i, za svoje neznanje, moćno, ali uglavnom instinktom. Jednostavno nikada nisam čuo za komunizam kao bilo šta osim đavolske i lude doktrine koju drži nekoliko fanatika negde preko mora. Da je kampus, spavaonice, bratstva i učionice Braun univerziteta vrvele od te prljave stvari, nikada ne bih poverovao i nasmejao bih se u lice svakome ko bi pokušao da mi kaže takvu „fantastičnu“ stvar — tada.

Bilo je to tokom moje druge godine na Braunu, na prvom jesenjem plesu u Fauns Hausu, kada sam prepoznao jednu od brucoških devojaka — moju buduću ženu — sa Pembroka, devojačkog dela Brauna. Video sam istu onu drsku malu sojku koju sam upoznao u Baringtonu posle uragana. Samo ovog puta bila je u haljini za zabavu. Još uvek je izgledala svežije i celovitije od bilo koje devojke koju sam ikada video, ali izgledala je više od samo celovito u lepoj haljini, dok je prelazila preko poda sa nizom partnera koji su se smenjivali. Bio sam zauzet jurenjem za nekoliko žena i sam, ali primetio sam kada je nestala napolje u tamu sa nekim. Šetao sam se po kampusu i preko do Univerzitetske hale, koja je bila iza ograde jer se renovirala. Video sam je kako izlazi na vrata ograde sa svojim pratiocem i odmah sam se razljutio, ali sam zadržao kontrolu, šetao se nonšalantno i rekao „zdravo“ njoj. Prepoznala me je i nisam mogao da odolim da je pitam šta je radila u napuštenoj hali. „Zvonila sam zvonom“, rekla je, što sam insistirao da shvatim sa dvostrukim smislom, ali što je nju nije nimalo postidelo. Bio sam sophomore, daleko iznad takvih glupih malih brucoških devojaka, ali ona je, izgleda, odbijala da prepozna ovu veliku razliku u našim društvenim položajima. Odlučio sam da je pitam za izlazak i uradio sam to sledećom prilikom. Od tada je moj život bio pakao slavne nade i jadnog očaja. Činilo se da je očajnički zaljubljena u mene koliko i ja u nju, samo da me iseče na komade nekom nečuvenom surovošću. Bila je najpopularnija devojka u brucoškoj klasi i igrala je na terenu sa proračunatom lukavošću i hladnom manipulacijom. Takve su bile agonije progona devojke koja će postati moja prva žena. Uzimala bi moju značku bratstva, punu ljubavi i čak tragova strasti, samo da mi je vrati nekoliko dana kasnije, bez posebnog razloga. Kasnije sam upoznao njenu majku i sumnjam u njenu nežnu ruku u ovakvim stvarima. Ali ona je u meni probudila onu fatalnu prihvatanje izazova koja je moja najosnovnija osobina. Pošto se činila nemogućom za ukroćenje ili dostizanje, morao sam da je imam i udvostručio sam i udvostručio napore u tom pravcu. Još uvek ne znam ko je koga dobio i mislim da ni ona ne zna. Uvek sam bio bacan sa neba u pakao od ove drske mlade stvari koju sam pokušavao da uhvatim. Ali takav emocionalni badminton nije zaustavio moj politički razvoj.

Ruzvelt je kampanjisao za reizbor na treći mandat i ja sam bio ne samo ogorčen na ovo uobraženo flertovanje sa tradicijom, već me je Ruzveltovo majstorsko ali očigledno demagoško ponašanje odbijalo preko svake mere. Sećam se da sam dobio oštru lekciju od ovog mađijavelijanskog „čoveka naroda“ kada sam čuo republikanski program u kome su različiti njegovi govori puštani u nizu, tako da su drske laži čoveka bile užasavajuće očigledne. U jednom isečku čuli biste ovu političku zmiju kako izjavljuje svoju večnu posvećenost jednom principu, samo da biste ga čuli kako osuđuje istu tu stvar sledećeg trenutka, sa strasnim i samopravednim otrovom. Radovao sam se ovom geniju republikanaca i bio sam siguran da nijedan politički vođa ne može da preživi ovo razorno otkrivanje potpunog nedostatka principa i potpune izopačenosti karaktera. Ruzvelt je bio mrtav; bio sam pozitivan! Njegova kasnija ubedljiva izborna pobeda naučila me je jednom za svagda da je sposobnost naroda da zna, odmeri i sudi činjenicama same po sebi skoro nula. Kada bi FDR izašao na talase sa svojim talasastim, proračunato šarmantnim glasom, žene bi bile savladane njegovim „majstorskim“ vođstvom, a muškarci bi se saplitali jedni preko drugih da odaju počast ovom velikom „liberalu“. Moji fakultetski drugovi su me apsolutno zapanjili svojom očiglednom slepoćom prema ovom prljavom lažovu i prevarantu. Grab i Hilari su formirali odbore da ponovo izaberu Ruzvelta i kampus je bio živ od strasti za Ruzvelta. Kada sam pokušao da ukažem na divlje laži i nedoslednosti reči i dela tog čoveka, njegovu demagogiju koja je trebalo da bude očigledna svakom magarcu i njegove grubo neiskrene i proučene tehnike masovne manipulacije, dočekan sam reakcijom koja sam od tada naučio da je tipična za ove lažne „intelektualce“ koji se ponose svojim „liberalizmom“: uvredama! Zvali su me „reakcionarom“, „torijevcem“, čak i „fašistom“ — reč za koju tada nisam znao ništa. Nije bilo pokušaja da se pokaže da su moji argumenti ili optužbe pogrešni ili neosnovani — samo podsmevanje, podsmeh, kletve i nazivanje imenima. Tipično je za moju političku naivnost u to vreme da sam kada je propaganda mržnje o Hitleru počela da se gura na nas u sve većim i većim dozama, progutao sve i bio nesposoban da posumnjam da je neko možda imao interes u svemu tome i da to možda nije interes Sjedinjenih Država ili našeg naroda. Čarli Čaplin je bio jedan od mojih omiljenih (i još uvek je) i kada sam video njegovog „Velikog diktatora“, nisam samo bio doveden do suza zbog smešnih delova, već sam bio doveden do praskajućeg ogorčenja strasnim govorom koji drži na kraju protiv diktature (osim Staljinove brutalne diktature koja je prikazana kao benevolentna ljubav prema svom narodu, uključujući masakre „neprijatelja naroda“). Jedini diktatori koje je gospodin Čaplin napao bili su Hitler, Musolini i Tođo, što sam od tada lako razumeo kada saznamo da je Čarli toliko crven da ga je čak i naš ružičasti Stejt department zabranio iz SAD — i još značajniju činjenicu za kapitalista koji je zaradio milione ovde u našoj gostoljubivoj zemlji, da je Čaplinovo pravo ime Izrael Tonštajn. Ali 1940. godine, sve to je bilo skriveno od mene, kao što je još uvek skriveno od našeg naroda još malo duže. I tako sam počeo da mrzim ovog „zlog čudovišta“, Adolfa Hitlera, koliko i bilo ko u zemlji. Postalo je očigledno da ćemo morati da uđemo u rat da zaustavimo ovog „užasnog ogra“ koji je „planirao da osvoji Ameriku“, kako su nam rekli i kako sam verovao.

Imao sam vreme svog života na fakultetu, ali moj idealizam mi nije dozvoljavao da uživam u tome dok sam iskreno verovao, kao što sam verovao, da je moja voljena zemlja u neposrednoj i smrtonosnoj opasnosti da bude porobljena ili ubijena i uništena. Napravio sam preliminarnu istragu o prijavljivanju u mornaricu. Predsednik Brauna, Henri Merit Vriston, pozvao me je u svoje svete odaje da me opomene. „Kako očekuješ da postaneš važan čovek ako ne završiš fakultet?“ pitao je. Sedeći na ivici stolice u strahopoštovanju prema ovom grandioznom čoveku, odgovorio sam da nema svrhe pokušavati da postaneš važan čovek ako Amerika treba da bude uništena. Rekao sam da osećam svoju dužnost da uradim ono što mogu odmah da sprečim bilo kakvo osvajanje moje zemlje i pitao sam se kako bilo ko može da uradi drugačije. Ovo ga je dovelo u škripac, jer je to shvatio kao ličnu uvredu na svoju hrabrost i patriotizam. Mašući velikom gomilom papira prema meni, gotovo je viknuo: „Vidiš li sve ove papire? Upravo sam ih potpisao! Potpisujem svoje ime preko sto puta dnevno! To znači biti važan! Niko neće hteti da potpišeš svoje ime ako ne završiš fakultet!“ Ovo mi se činilo tada i čini mi se sada prilično jadnim argumentom za završetak fakulteta ili za uspeh, posebno za čoveka koji je zamoljen da reorganizuje našu Spoljnu službu i na koga se gleda kao na majstora uma. Suočen sa njim kao mladi balavac, našao sam ga nečim manje od Sokrata ili čak dobrog izviđačkog vođe i shvatam da su takvi pompezni i relativno praznoglavi „vođe“ ono što su, i što će biti naša sudbina dok ne osvojimo jevrejsku novčanu moć, koja može da preživi samo dokle god su naši vođe ili svesno uključeni u prljavu crvenu šemu ili, kao što mislim u ovom slučaju, previše tupoumni da vide kakve su marionete. Tako smo još jedan student i ja nastavili i prijavili se u štab Prvog pomorskog okruga u Bostonu. Kako se moj život tada promenio!

POGLAVLJE VII

Kako je postajalo očigledno da rat ide ka onome što sam zamišljao da je „uspešan“ kraj, počeo sam da planiram svoj život kao umetnik, život koji sam zamišljao još od srednje škole. Poslao sam upite svuda da saznam koja je škola najbolja za komercijalnu umetnost. Opšti konsenzus činio se da je Pratt institut u Bruklinu, Njujork. Posle runde porodičnih okupljanja gore-dole Istočnom obalom, stoga, zastao sam u Bruklinu u čuvenoj staroj školi i dobio grub šok. Nije bilo samo pitanje odlučivanja kojoj školi ću pohađati, već pitanje kojoj školi mogu da se probijem. Sa milionima veterana koji izlaze iz službe i hrle da iskoriste besplatno obrazovanje pod „G.I. Bill“, bio sam samo jedan od hiljada koji su pokušavali da uđu na Pratt. I kada sam pogledao radove nekih studenata na školi koji su visili na tablama za prikaz, bio sam užasnut svojom sopstvenom amaterskom prirodom. Plašio sam se da nikada neću uspeti. Ipak, uradio sam testove, nacrtao uzorke i onda otišao gore u Mejn da čekam rezultate. Moja žena i ja smo iznajmili donji sprat stare moreplovčeve kuće u East Boothbay. Već sam saznao da, čak i da budem primljen, ne mogu da uđem u termin 1945-1946, pa sam se pripremio da radim i učim kod kuće što sam bolje mogao do sledeće jeseni. Kupio sam neke knjige o slikanju znakova, neke četke i opremu, i vežbao sam dugo preko stare daske za hleb koja je bila naslonjena na kutiju prozora punu smrdljivih geranijuma. Kada sam smatrao da sam sposoban da naslikam čitljiv znak, okačio sam poster u prednjem prozoru kuće koji je glasio „Znakovi se slikaju besplatno od vraćenog vojnika koji želi vežbu.“ Dugo vremena nije bilo onih koji su uzeli čak i ovu pogodbu. Ali takođe sam nudio po gradu da radim bilo kakav neobičan foto-posao za dolar i dobio sam nekoliko poslova na taj način. Jedan od ovih foto-poslova me je skoro izbacio iz grada. Lokalni Eastern Star, preko nekih dobrih prijatelja, ponudio mi je izuzetnu čast da slikam neku veoma tajnu ceremoniju, izgleda da je bila veoma retka prilika i hteli su fotografije važnih dama i njihovih ceremonijalnih odora. Pristojno sam se pojavio i slikao blic fotografije svečanih postupaka, trudeći se koliko sam mogao da ostanem u pozadini, ali nekako uspevajući da se nađem na putu debelih dama koje su paradirale okolo i okolo u nekoj vrsti obrasca najvećeg značenja. Kada je akcija završena, pobednički učesnici su se postrojili sa velikom teškoćom, pažljivo poštujući senioritet i diplomatski protokol, za grupnu fotografiju. Nije bilo greške u istorijskoj hitnosti atmosfere tamo. Nikada više takva ilustrovana grupa veličanstvenih Past Masters, Past Grand Matrons, Present Grand Matrons, Great Grand Past Matrons, Grand High Past Secretaries itd., neće biti okupljena u svom perju, njihovim slavnim bedževima i trakama visokog položaja. Uspeo sam da povežem svoja svetla ispravno, postavim kameru i organizujem blic, i čak se setio da izvučem tamni klizač iz kamere. Snimio sam ovaj nikada-više-neponovljivi istorijski trenutak i osetio da sam ga uhvatio. Obećano mi je dolar po otisku od mnogih prisutnih, i operacija se činila velikim uspehom. Moja mračna soba sastojala se od ormara sa starinskim lančanim toaletom u našem drevnom stanu, i neverovatno grubom, domaćom i improvizovanom opremom. Požurio sam kući u ovu „laboratoriju“ i pripremio se da razvijem filmove, kao što sam uspešno radio desetine puta ranije. Moja žena je verno pokušala da odigra svoju ulogu laboratorijskog asistenta dok sam se petljao u potpunoj tami sa dragocenim isečenim filmovima, pokušavajući da ih ubacim u posudu za razvijanje. Nekako sam se spotakao ili sapleo preko nekih kablova za svetlo i u naporu da povratim ravnotežu, udario sam rukom — koja je držala filmove — o ugao police. Bol je izazvao da ispustim dragocene negative i oni su pali, ne na pod, kako sam se molio, već u toalet! Ovo ne bi bilo previše katastrofalno, jer voda ne bi naškodila njima, ali dok sam se saginjao da ih izvadim, udario sam u odvrnuti sijalicu koja se upalila jarko i potpuno uništila svete negative! Odugovlačio sam sa zvaničnicima organizacije koliko sam mogao, previše uplašen da im kažem užasnu istinu, ali oni nisu mogli da čekaju zauvek. Konačno, morao sam da priznam činjenicu da nema slika istorijskog događaja decenije — i onda se sakrijem! Dobri ljudi Down Maine iz East Boothbaya, međutim, bili su ljubazni i razumevajući prema mladom umetniku, slikaru znakova i fotografu koji želi da bude, i saosećajno su mi oprostili moju nekompetentnost. U stvari, jedan penzionisani kapetan broda konačno je odgovorio na moju ponudu da slikam znakove besplatno i zamolio me da uradim malu belu tablu sa njegovim imenom za njegovu radionicu za čamce, čak insistirajući da mi plati. Bio sam preplavljen i radio sam na toj maloj beloj tabli kao da je za predsednika Sjedinjenih Država. Posao ne bi uzeo meni ili bilo kom slikaru znakova više od dvadeset minuta danas, ali tada nisam znao tajnu proizvodnje za javnu potrošnju, kao što znam sada. Oko, srce i um javnosti su neverovatno jednostavni i naivni u vezi tehničkih detalja. Kao divljaci ili deca, javnost je nesvesna onoga što, za stručnjaka, izgleda ozbiljan nedostatak, sve dok celina čini da budu srećni ili ima prijatan efekat. Najgrublja i najočiglednija prevara Deda Mraza, ako je pravilno natovaren igračkama, u pravoj atmosferi, biće Deda Mraz srećnoj deci, iako mu brada može biti napola skinuta, jastuci vidljivi i kosa jasno vidljiva ispod srebrnog staklenog vlakna za odraslog. Najbolji prijatelj umetnika je oko posmatrača — ako umetnik zna kako da predloži ono što posmatrač želi da vidi. Istovremeno, javnost, masa, ima nepogrešiv instinkt koji otkriva strah i plašljivost, i veoma ispravno je mrzi. Crtež, poster ili govor urađen oklevajuće čak i od dobrog tehničkog zanatlije, u strahu i drhtanju, bez obzira koliko odlični detalji, uvek će odbiti gomilu. Znak ili poster, naučio sam, može biti sastavljen od drhtavih, loše nacrtanih slova, trulih skica i najgrubljih elemenata dizajna, ali ako je majstorski zamišljen kao celina, sa efektom celine kao jedinim vodičem umetnika, javnost će biti očarana. Zato je crtež figure početnika skoro uvek tako groteskan i ružan po izgledu. On se prvo koncentriše na oko, radeći ga dobro, možda, onda na nos, radeći ga takođe dobro; onda na usta, uvo, neku kosu i tako dalje niz figuru. Ali fino nacrtano oko je preveliko za nos, koji je premali za usta; sve to je na pogrešnom mestu za uvo, koje se pojavljuje gde bi možda brada trebalo da bude. S druge strane, iskusniji umetnik je naučio da će nekoliko poteza i mrlja za oči, nos, usta, uši i kosu itd. izgledati kao fino nacrtane oči, nos, usne itd., pod uslovom da su stavljene na prava mesta sa potezom hrabrosti. Oko posmatrača je najbolji prijatelj umetnika. Daj posmatraču poštenu šansu da zamisli da cela stvar izgleda dobro i izgledaće mu dobro. Ali 1945. nisam znao ništa od svega ovoga. Jednostavno sam bio odlučan da napravim svako slovo savršenim, potpuno pogrešan pristup. Radio sam tu sićušnu malu tablu iznova i iznova i iznova, ostajući budan cele noći i bukvalno očajavajući. Bez obzira koliko sam se trudio, uvek je bilo neko drmusanje ili kap na nekom mestu. Konačno sam se srušio u krevet, obeshrabren i iscrpljen! Tik pre podneva, napao sam je još jednom i uspeo da je učinim barem čitljivom. Dao sam je čoveku i odbio da uzmem bilo kakav novac, iako je izgledao zadovoljan i ponudio mi dolar. Želim sada da sam ga uzeo, jer poslednji put kada sam otišao kući u Mejn, pre tri ili četiri godine, otišao sam i pogledao tu tablu. Još uvek je tamo i izgleda fino! Negde krajem jeseni, dobio sam vest od Pratta da sam uspeo da osvojim mesto u sledećoj godini klase. Osetio sam da sam već osvojio polovinu sveta. Sa takvom velikom „pobedom“, bio sam u stanju da ubedim Džudi da bi trebalo da imamo bebu! Oboje smo čuli da imanje bebe ponekad „zagreje“ ženu, i ja sam ionako očajnički želeo decu. Pored toga, počeli smo da imamo prilično dobru zabavu, idući na duge šetnje zajedno i igrajući se kao dvoje dece. Sa mestom na Prattu obezbeđenim i našim brakom koji pokazuje znake života, osećao sam se prilično dobro. Počeo sam da dobijam dosta poslova slikanja znakova i fotografije, i odlučio sam da sagradim sebi malu radionicu u Boothbay Harboru. Moj otac je nekada vodio hotel zvan Tinker Tavern tamo, i posle što je izgoreo, posedovao je praznu parcelu na dobrom mestu blizu Jaht kluba. Dobio sam dozvolu da sagradim svoju radionicu tamo i čim se tvrda smrzavanja izvukla iz zemlje početkom marta, otišao sam na posao gradeći svoju radionicu. Nikada ranije nisam ništa gradio, ali sam pažljivo posmatrao i bio sam siguran da mogu. Imao sam malo alata, ali mesto je trebalo da bude samo 22 sa 12 stopa, i imao sam vremena. Moja najveća greška bila je u pravljenju svega prevelikim i preteškim. Koristio sam 12 sa 12 greda ispod i imao sam ogromnu borbu da ih podignem na mesto sam, zakucavajući ili bolje rečeno zabijajući ih, dok sam držao uglove na leđima, i onda drmusao celu stvar da bude ravna na padini. Napravio sam još jednu grešku zaboravljajući da dodam debljinu samih dasaka kada sam računao mere zgrade, i tako, kada sam došao da stavim krov, otkrio sam da je zgrada osam inča šira na jednom kraju nego na drugom. Morao sam da postavim, zakucam i testerišem komade nakon toga, da ih prilagodim. U maju ili junu 1946. otvorio sam malu radionicu kao „Maine Photo-Art Service“ — nudeći foto-završavanje za osam sati, slikanje znakova, reklamnu umetnost i druge srodne usluge. Džudi je verno pomogla, čak pomažući da se krov tarira i kasnije vodeći prodavnicu deo zgrade. Radio sam kao tigar, rešavajući jednu „nemoguću“ krizu za drugom da ostanem u poslu i spasem sopstvene greške kao „profesionalac“ koji nije imao stvarno iskustvo. Ipak, uspeli smo da zaradimo za život i da uradimo neke kredibilne poslove. Na jesen, zatvorili smo malu radionicu i krenuli za Njujork. Dogovorio sam se da ostanem sa mojom tetkom Helen i njenim mužem, Rosko Smajtom, u Mount Vernonu dok G.I. stanovanje ne postane dostupno na Prattu. Bilo je to dok smo bili u Mount Vernonu kada mi je Džudi poklonila našu prvu bebu — prvo nazvanu „Džudit Mičel“, ali onda promenjenu samo u „Boni“ na Džudinu molbu. Dobio sam svoju prvu lekciju u stavu „modernog“ društva i bolnica prema dojenju u bolnici Bronxvil gde je Boni rođena. Pritisak na majke da vežu grudi, uzimaju pilule i rade sve ostalo da osuše čudesni izvor samog Bogom datog života bio je ogroman! Malo mi je čudo da su mnoga naša deca danas „nesigurna“ kako frojdovci kažu, kada im je uskraćen direktan, topao, životinjski kontakt sa majkama u njihovom najbespomoćnijem stanju. Bebe, naravno, ne mogu da svedoče o svojim osećanjima, niti mogu da ih se sete, ali siguran sam da, da mogu, beba na flašicu bi se osećala baš kao muškarac čija mu žena da neku vrstu gumene lutke za spavanje. Takav uređaj bi mogao da se napravi da jednako i možda premaši mehanički performans ljudske žene, ali mehanička stimulacija nije sve što je neophodno — to je neodrediva toplina i ljubav osobe koja je neprocenjiv sastojak, i koliko više mora biti tako sa sićušnim, bespomoćnim stvorenjem koje nema nikakvo drugo zadovoljstvo. Beba živi potpuno za kontakt i hranu od svoje majke. Kada mu ona namerno i svojeglavo uskrati taj topli kontakt i podmetne staklenu flašu punu mleka namenjenog bebi kravlje majke — bez obzira koliko „naučno“ je pripremljeno — ona izgladnjuje tu bebu osnovnog elementa njegovog života: Ljubavi. I ona to radi u trenutku kada treba da bude napunjena i nabijena i preplavljena toplotom i ljubavlju. Ako majka nije u stanju da hrani svoje dete, bez obzira koliko se trudi, onda je, naravno, flašica jedino rešenje. Ali trebalo bi da bude poslednje utočište i relativno retko, umesto sadašnje norme u toliko slučajeva. Cela stvar je još jedna manifestacija korozivne i izopačene ideje „modernih“ da je nekako „ponižavajuće“ biti žena, imati bebe, dojiti ih, i ispunjavati životinjske funkcije žene. Za dobro mojih dece, srećan sam da kažem, uspeo sam da prevagnem nad majčinom naredbom sa Džudi, i ona je ljubazno dojila svu decu — čak i kada je, sa Fi-bi-Džin, najmlađom, to značilo nepodnošljiv bol i pumpu za grudi. Ulaskom na Pratt, dobio sam svoj prvi bliski pogled na ljudski šljam koji sve više prlja naše velike gradove, posebno Njujork i Bruklin. „Lonac za topljenje“ se pokazao više kao kanta za smeće. Jedan od mojih kolega bio je kineski jevrejski crnac — sa crvenom kosom! — i pegama! Čovek se podseća na limerik o mladom čoveku iz Dandija koji se spojio sa majmunom na drvetu. Atlantik Siti me je okružio crncima i Jevrejima, ali bilo je nekog reda oko toga. Mogao si da kažeš ko je ko ili šta je šta ako pogledaš. Ali u Bruklinu sam video ulice kako vrve od stvorenja koja su prkosila identifikaciji. Moji „jednaki“ po milionima čeprkali su svuda za mrvicama paternalističke vlade — gurajući se, gurkajući se, tučući se, nožem sečući, vrišteći — dajući svaki dokaz svoje srodnosti sa džunglovskim plemenom pigmeja ili kanibala. Jevreji u dugim haljinama, kapicama i crnim uvojcima šetali su ulicama među vrvećim kongregacijama Gospodnjih „izabranih“ koji su bacali smeće i iznutrice na ulice dok je smrad sam bio nepodnošljiv. Ne mrzim nijednog od ovih ljudi ništa više nego što mrzim gusenice, skakavce, crve ili australijske bušmene. Mrzim ono što rade našim gradovima, našoj kulturi, našoj Beloj deci i našem nacionalnom životu — pod ohrabrujućim egidom komunističko-cionističkih Jevreja i njihovih miliona mekoglavih agenata, od kojih većina nikada nije živela nigde blizu ovog ljudskog šljama. Ali u tim danima, još uvek sam bio monstruozno neuk o rasi, Jevrejima i komunizmu. Video sam samo nered, za koji sam zamišljao da se sam „napravio“ i da je neizbežan. Nikada nisam razmišljao da bi mogao biti izazvan ili da bi mogao biti i ispravljen sa pravdom i pristojnošću, bez mržnje i mučenja bilo kakvih nevinih ljudi. Moje umetničko obrazovanje je lansirano u šizofrenoj dihotomiji vrednosti karakterističnoj za našu eksplodirajuću civilizaciju. Polovina mojih instruktora bili su istinski umetnici i zanatlije koji su me naučili vrednim lekcijama. Druga polovina bili su grubi šarlatani koji predaju „modernu umetnost“. Kao što se desilo u sociologiji na Braunu, postao sam svestan da su predavači „moderne umetnosti“ svi gurali obrazac ideja i tehnika, i kao što sam otkrio sa sociologijom, osnovni obrazac ovih „mudraca iz Beotije“ bio je uzdizanje mediokriteta, haosa, nereda i prevare. Bilo je nemoguće umotati um čvrsto oko bilo kog principa ili ideje na časovima „modernih“ sledbenika. Jedini cilj činio se da bude biti drugačiji po svaku cenu! Napolje kroz prozor sa crtanjem, bojom, osetljivošću, dramom, idejom — čak i samom umetnošću. Ali budi šokantno drugačiji! To je bio potez genija! Bila je to filozofija zasićenog razvratnika, prezasićenog perverznjaka. Sve „stare“ vrednosti bile su reakcionarne, ništa dobro! Napred na nešto novo, nešto uzbudljivo, nešto divlje, i onda još divlje! Nema veze ako ono što radiš je ružno, sve dok je šokantno drugačije! Po prvi put u svojoj karijeri i čisto instinktom, bez razumevanja ideja uključenih kako sam ih izrazio gore, počeo sam da zovem ovu vrstu „umetnosti“ „komunizmom“. Znao sam da je komunizam nešto strano i navodno loše i ružno. Ova vrsta monstruozne „umetnosti“ bila je sve to. Kao što sam naučio da radim mnogo puta od tada, napravio sam laboratorijski eksperiment od ovih mojih teorija. Imali smo čas u „dizajnu“, koji se svodio na lekcije u grafičkom ludilu i haosu. Projekat za godinu bio je „mural“ koji pokazuje „radnike, industrijske sukobe itd. — zvuči poznato? Morali smo da napravimo beskrajne skice, ugljene, ideje boja i tako dalje, ali ja sam mogao da vidim ludost svega toga i, kao što sam uradio u srednjoj školi u Atlantik Sitiju, u „Problemima američke demokratije“, jednostavno sam se pobunio. Samo ovog puta, nisam se usuđivao da to uradim otvoreno, pošto sam živeo sa ženom i našom novom bebom, Boni, na 90 dolara mesečno koje sam dobijao za pohađanje škole. Tako smo Džordž Olsen, još jedan stvarni umetnik i ja, zajedno sa još nekoliko drugih, otkrili da možemo jednostavno da iskliznemo kroz vrata na vatrogasne stepenice posle prijavljivanja, i preko do mog mesta na bula-sesije i kafu. Tako smo to radili skoro celu godinu. Kada je „majstorska skica“ bila spremna za ocenjivanje, sedeo sam jedne noći i demonstrirao svoj potpuni prezir prema ovom organizovanom ludilu. Pratio sam svoje stopalo na komadu ilustracionog kartona, pustio bebu da naškraba po njemu i onda ubacio različite komunistički izgledajuće „radnike“ gde bi se uklopili — bilo kako. Mazao sam i mrljao boju dok stopalo nije bilo donekle prikriveno, iako si još mogao da ga vidiš. Bilo je grozno, užasno! Onda sam ga uneo i ponosno predstavio sirotom tupanu koji je predavao ovaj „predmet“. Bio je oduševljen do smrti i rekao je da je nesumnjivo „drugačije“! Držao ga je pred razredom, održao predavanje o „značaju“ bebinog škrabanja, mog stopala i mrlja. Onda mi je dao „B“ na to! Džordž Olsen i ja smo imali teškoća da ostanemo ozbiljni, ali smo uspeli, dok nismo prešli ulicu do mog malog stana gde smo se smejali i urlali od gluposti satima. Na kraju moje prve godine na Prattu, dobio sam uvod u Jevrejinu „jedinicu za sprovođenje“, iako u to vreme nisam znao da takva stvar postoji. Imao sam toliko posla prethodnog leta u svojoj radionici da sam hteo da dobijem još jednog studenta da mi pomogne sledeće godine, pa sam okačio znak na oglasnoj tabli na Prattu za to. Boothbay Harbor, barem u to vreme, bio je veoma ograničena zajednica, iako niko to nije pominjao. Zato sam dodao tu činjenicu na znak kada sam oglasio za slikara znakova i umetničkog pomoćnika da dođe u Mejn sa mnom. Crnac, na primer, bi našao život jednostavno nemogućim tamo gore. Nekoliko dana kasnije, tri žilava Jevrejina su se pojavila u mom stanu i pitala da li sam ja onaj koji je okačio znak. Kada sam rekao „da“, oni su čvrsto i ne previše nežno rekli da takva stvar neće biti tolerisana i da su bili dole kod školskih vlasti. Onda su mi predali moj mali oglas, koji su skinuli. Držali su mi predavanje o „demokratiji“ i „bratstvu“, onda su otišli, skoro u vojnoj formaciji. Ali mali oglas je ionako uradio svoj posao, i fin mladić, Džek Majers (Nemački) i Miki, njegova šarmantna žena, pristali su da dođu gore u Boothbay Harbor sa Džudi i mnom za leto i rade u „Photo-Art Shopu“. Džek i ja smo radili urlajući posao to leto. Mazali smo znakove svuda po jednom šarmantnom malom ribarskom selu koje sam poznavao kao dete. Čak smo namazali neke od ogromnih krovova aluminijumskom bojom, reklamirajući mornaričke usluge i obalske večere — užas, kako sada gledam unazad na to! Razvijali smo hiljade filmova turista, učeći sve vrste intimnih tajni koje nikada ranije nisam shvatio da vidi foto-završivač. Bilo mi je čudo da više foto-završivača ne bude u iskušenju da uđe u ucenjivačke šeme. Radili smo svilene sitotiske i uspešno ih prodavali. Crtali sam karikature na sajmovima, jednom skoro dobijajući batine od kupca bez smisla za humor. I Džek i ja smo slikali za zabavu i imali smo duge pivske i bula sesije. Na jesen sam se vratio na Pratt i bacio se u teški raspored studija plus sve slobodnjačke umetničke poslove koje sam mogao da dobijem da bih nekako zaradio za život od naših 90 dolara mesečno od Administracije veterana. Cepanje između stvarne umetnosti koju sam učio na nekim časovima i marksističke prevare i smeća koje sam morao da se pretvaram da radim na drugima počelo je da me razdire iznutra. Brzo sam se umorio od igranja „šala“ na predavačima ovog ludila i humbuga, jednom kada sam saznao da je tako lako. Počeo sam da se češkam na dostojanstvu i odlikovanju dodeljenim ovim lažnjacima, pored besmrtnika kao što su Durer, Da Vinči, David i drugi stvarni majstori. Opterećivao sam mozak beskrajno da otkrijem kako su oni uspevali da se izvuku sa tako monstruoznom prevarom. Bilo je grubo očigledno! Još nisam naučio da su autori ove vrste „umetničkog“ smeća, promotori ovog đubreta i, najvažnije, prevaranti javnog mnjenja u štampi — „kritičari“ koji su davali kredibilitet ovoj neverovatnoj imposturi — bili, uglavnom, Jevreji! Naučio sam da je deda ove zlobne perverzije Zapadne umetnosti i kulture — Pablo Pikaso — nije bio Španac, kako sam mislio — već Jevrejin! Da je takođe bio komunista, kako sam od tada saznao (uradio je „mirovnog goluba“ za Kremlj), još uvek nisam znao niti sumnjao. Mentalna borba da shvatim ovu prevaru dovela me je skoro do ludila i počeo sam da se pitam da li sam ja taj koji je van linije i nesposoban da opazi „lepotu“ ovih grafičkih katastrofa u kojima je ljudska anatomija iskidana i pocepana u prikaze koje su mi se činile užasnim. Mogao sam da vidim lepotu moderne arhitekture i reklame, ali nisam mogao da vidim nikakvu lepotu u ludom i namernom nametanju monstruozne ružnoće u modernom slikarstvu. Mrzeo sam te stvari. Bio sam guran sve više od administracije škole da se poklonim onome što je uzgajalo samo gađenje i prezir u meni. Bilo je nemoguće da potpuno sakrijem svoja osećanja i, iako nisam otvoreno pobunio, bio sam vođa male klike disidenata i ljubitelja dobrog crtanja, dizajna itd., koja je bila trn u oku škole. Pritiskali su sve jače za konformnost sa „aprecijacijom“ za „modernu umetnost“ koja je bila zahtevana. Na kraju, sukob je uticao na moj rad i potražio sam pomoć. Otišao sam u Bruklinsku kancelariju V.A. i zamolio da uradim testove sposobnosti, da vidim da li bih možda bio bolji kasapin ili lekar nego umetnik. Rezultati, rekli su mi, pokazali su da imam najbolje moguće kvalifikacije da budem umetnik. Tako sam rešio da uspem uprkos mom gađenju prema „modernom“ slikarstvu, čistom izvrsnošću napora. Nacionalno društvo ilustratora u Njujorku, koje je uključivalo takve veličine kao Norman Rokvel, At Dorn, Fred Ludekins, Al Parker, et al., ponudilo je nacionalnu nagradu od 1000 dolara za najbolju komercijalnu ilustraciju 1948. godine. Ušao sam sa punom stranicom skrečbord crtežom koji ilustruje oglas za Američko društvo za rak u Njujork Tajmsu. Nisam obraćao pažnju na divlje ideje „moderne umetnosti“, već sam napravio svoj rad ultimativom dramatičnog efekta na osnovne ljudske emocije. Unosi su bili anonimni, pa sudije nisu znale da biraju moj rad kada su dodelile mom skrečbord poslu prvu nagradu na Prattu. Ali kada su otkrili da je pobednik bio stari „ružni pače“, uradili su mnogo „objašnjavanja“ o tome kako sam zapravo koristio sve ono što su mi gurali — stvari koje sam svesno i namerno isključio iz uma. Onda je umetnost iz cele SAD otišla u Njujork, sa mladim „reakcionarom“ — mnom — koji predstavlja ultramoderni Pratt! Još jednom, običan stari princip i zanatstvo su pobedili nad najdivljijim i najnovijim „modernim“ genijima, uzeo sam prvu nagradu u naciji, i imao sam bal objašnjavajući novinama da sam to uradio, ne zbog „modernih“ stvari koje su gurali na Prattu, već uprkos njima. Dekan Džejms Budro, šef škole, pozvao me je i zamolio da ne komentarišem — postajalo je previše teško za njega da objašnjava. Dobio sam svoj ček od 1000 dolara na velikoj recepciji koju su prisustvovali njujorški veličine ilustracije i umetnosti, i ovaj uspeh mi je omogućio da unapredim bebu broj dva sa mojom ženom. Pristala je da mi da još jednog malog Rokvela, pored mojih 1000 dolara, kao nagradu. Naš brak je još uvek bio ništa izuzetno ali bio je brak, i činilo se da se smiruje u instituciju. Prva beba, Boni, pomogla je. Oboje smo je voleli do komada i bio sam siguran da još jedan — posebno ako je sin — biće vrsta cementa koja nam treba za srećnu porodicu. Moja druga godina na Prattu sam takođe naučio o golim ženama. U drugoj godini, časovi figure rade sa golim modelom, i tokom prve godine jezici su nam bukvalno visili za ovim nezamislivim i lascivnim iskustvom. Divne gole modelke paradiraju ispred nas da budu gledane! Kakva perspektiva! Čak iako su stari modeli nešto manje od „divnih“, još uvek je malo uzbuđenja prvi put kada sediš sa grupom obučenih ljudi i dama izađe na scenu potpuno gola. Ali posle dva sata toga, uzbuđenje je gotovo — zauvek! Naučiš da je ljudska mašta, ne stvarnost, ono što čini golotinju tako nezamislivo uzbudljivom, i kada se smiriš na težak rad, slikanje i razmišljanje o svojim vrednostima, bojama i ravnima, model postaje ništa više od bokala, jabuka, draperija i boca koje smo slikali prošle godine. Naši dedovi, kao i sa toliko stvari, imali su beskrajno više smisla o seksu nego mi danas. Oblačili su žene tako potpuno i onda dodavali toliko više, da do vremena kada su došli do golotinje, njihove mašte su uživale u onome što je nama uskraćeno, koji više nemamo šansu da zamislimo bilo šta sa bikini-odeljenim ženama na vidiku. Slučajni pogled na ženin gležanj bio je zadovoljstvo za njih. Za nas da doživimo istu tajnu uzbuđenje danas, bilo bi neophodno da žena bude uhapšena za potpuno izlaganje. Gole žene, kako Šopenhauer kaže, izgledaju zdepasto, i daleko od vilinskih stvorenja koja zamišljamo, da samo neiskusni mogu zamisliti da bi konstantan pogled na gole modele bio uzbudljiv. Na rizik da budem optužen za voćne sklonosti, moram insistirati da, kao delo čiste umetnosti, dobro mišićava muška figura je daleko superiorna od one bljuzgave ženske. Samo seksualni instinkt čini sugestivne krive žene da izgledaju lepše — jer sigurno su seksualno uzbudljivije. Počeo sam da imam znatan uspeh sa svojim komercijalnim umetničkim radom na slobodnjačkoj osnovi i naučio sam uglavnom jevrejske reklamne tehnike medison avenijskog džungla koje mi sada služe tako dobro u razbijanju jevrejske „tihe obrade“ ili papirne zavese. Iz mog iskustva od dve godine u Mejnu u umetničkom polju, otkrio sam da postoji potreba za reklamnom agencijom u Mejnu. Sve velike kompanije — kojima su trebale usluge agencije — išle su dole u Boston, i u isto vreme, mladi Mejnci sa talentom i sposobnošću u reklamnom polju nisu mogli da nađu posao u Mejnu i morali su da idu u Boston. Činilo mi se smešnim da mejnski klijenti koji žele usluge i mejnski umetnici, pisci itd. koji žele da obezbede te usluge oboje moraju da idu dole u Boston da se sretnu. Kada sam se raspitao o mogućnosti pokretanja takve reklamne agencije, rečeno mi je da je to pokušano desetak puta od strane iskusnih ljudi i da je nemoguće. Ne može se uraditi. Pošto se nije moglo uraditi, odlučio sam da uradim. Nisam mogao da vidim više smisla u borbi sa „modernim“ umetničkim bubama na Prattu i dokazao sam, barem za sopstveno zadovoljstvo, da mogu da naučim više sam u radnom svetu umetnosti nego od ovih bitničkih boemijaca, pa sam napustio Pratt i preskočio poslednju godinu kursa tamo. Vratio sam se gore u Mejn i počeo da radim da postavim reklamnu agenciju u Portlandu. Prvi korak je bio da istražim postojeće polje i vidim kakav materijal bi mogao da bude za rad. Pozvao sam Portlandske kancelarije Sulivan kompanije, velike bostonske agencije, gde sam našao šarmantnog razvratnika po imenu Al Boni, dalekog rođaka Vilijama Bonija koji je bio poznat kao „Bili Kid“. Al je bio očaran idejom lansiranja naše sopstvene agencije i osećao se sigurnim da može da izađe sa dobrom gomilom lokalnih računa. Imao je kućicu na plaži, gde smo „izlegli“ i grubo živeli duboko u hladnoću dok smo kuvali velike ideje i planove i radili sebe u neophodno stanje fanatičnog entuzijazma da preživimo takav divlji i „nemoguć“ napad na uštogljeni i zagušeni svet mejnskog biznisa. Palo nam je na pamet da bi moglo biti dobro da imamo neki novac kao jedan od sastojaka poduhvata, pa smo smislili da uhvatimo mladog plejboja kog je Al znao iz lokalnih pivnica, i čiji je otac bio „pun“. Mladi gospodin, Norton-Pejson, potomak jedne od THE porodica Mejna, bio je pozvan dole u kućicu na pivske i pričalačke i ubeđivačke sesije. Satima i satima, noć za noći, radili smo da ga ubedimo da je reklamna agencija mesto za njegov genij i talente (i novac, što nismo pominjali), ali to je bio spor posao, čak i sa galonima piva. Imao je kabriolet i lak život; i, sa gvozdenim konzervativizmom svoje porodice i Mejna uopšte, nije mogao da vidi mnogo smisla u kosookim šemama koje smo izneli za početak na pertli — njegovoj pertli. Bio je tih, izuzetno simpatičan momak, ali ukočen kao kameni Buda. Trebalo nam je nedeljama da ga „uhvatimo“ ali konačno smo uspeli. Jedini problem je bio, kako smo kasnije saznali, da je on uhvatio nas! Kompanija je formirana kao „Maine Advertising, Inc.“ na 53 Exchange Street, Portland, Mejn. Kapital je obezbedio Pejson, sa jednakim udelima za nas trojicu — Al i ja smo potpisali menice Nortonu za naše udеле, koje su trebale da budu plaćene iz profita. Pejsonov ujak je upravljao imanjem Džoka Vitnija u Njujorku i advokati njegovog oca veoma ljubazno su sredili dil. Ja sam bio predsednik, Al Boni sekretar a Norton blagajnik. Al i ja smo trčali okolo i prodavali kao ludi, uglavnom od maštovitih oglasa koje sam ja skicirao i klijenti su ih voleli više od onih koje su imali. Nagomilali smo dobru gomilu računa i čak prodavali klijentima prostor u Njuzviku, nečuven trijumf za mejnsku agenciju. Ali onda smo naišli na ozbiljne probleme. Časopisi i radio stanice nam nisu verovali, iako smo obećavali da ćemo platiti kada klijenti plate nas. Gotovina na bačvu je ono što su hteli, a gotovina je ono što nismo imali. Ali Norton jeste. U roku od nekoliko nedelja, Nortonovi advokati su sredili još jedan dil. Norton je postao šef agencije, sa mnom umetničkim direktorom — na plati u zadnjoj sobi — a Al van kao prodavac! Jevreji vole da ovo nazivaju jednom od mojih „neuspeha“, ali to je bio deo moje šegrtovske obuke za posao koji sada imam, i teška škola je bila. Ukoliko nisam dobio ništa finansijski od toga, bio sam neuspeh, ali sam osnovao uspešnu agenciju u Mejnu — što „nije moglo da se uradi“. Ona je tamo sada, kao Simonds Pejson kompanija, najveća u Mejnu, sa ogromnim klijentima kao Bath Iron Works. Zbog mog „neuspeha“, mladi Mejnci koji su ranije davali svoje talente i zarade i poreze Masačusetsu sada imaju divnu priliku da pomognu svojoj državi da raste i da odgaje svoje porodice u velikoj državi, dok su klijenti sami usluženi tačno na licu mesta od vrhunskog talenta. Ako je ovo „neuspeh“, onda se nadam da će i Nacistička partija biti takav „neuspeh“, bez obzira na to da li ja lično „dobijem nešto od toga“. Pejson je ušao u posao sa drugim čovekom za koga se pretpostavljalo da ima mnogo reklamnog iskustva: Dag Fosdik iz Luistona. Odsek za produkciju je pomeren tamo gore, što je uključivalo mene, umetničkog direktora. Moja žena i Boni i ja smo uzeli mali stan u francusko-kanadskom gradu Luistonu i ja sam se bacio u dnevno-noćni mlin reklamne agencije. U međuvremenu, moja „komplementarna nagrada“ za osvajanje takmičenja u ilustraciji se pojavila. Mala Nensi Rokvel je rođena u luistonskoj bolnici i još jednom, prošli smo kroz rutinu borbe protiv vezivača grudi i gurača pilula. Dobio sam svoj prvi uvod u „kancelarijsku politiku“ oko tog vremena. Pejson i Fosdik su često bili u sukobu, i ova dva titana finansija često su nas seljake uznemiravali nesigurnošću šta je sledeće. Takvi uslovi su neizbežno proizvodili intrige i zavere među rastućim osobljem — i kako sam to mrzeo! Žudeo sam da se posvetim stvaranju i produkciji reklama, i radio sam prilično dobro u tome, kada je došla eksplozija. Fosdik se odvojio. Svi smo bili pomereni nazad u Portland. Atmosfera u kancelariji je sada bila veoma drugačija za mene. Pejson je postao važan izvršilac i biznismen. Bio je nesrećan sa mnom previše blizu, da ga podsećam kako je počeo. Nisam to pominjao, naravno, ali bilo je neizbežno da on to sam oseti. Al Boni je bio olakšan, i mogao sam da vidim da je samo pitanje vremena pre nego što i ja, takođe, otkrijem da je jednostavno previše teško ostati. Moj zahtev za povišicom sa 75 dolara, kako je kompanija postajala prosperitetnija, odbijen je od Nortona. Rešio sam još jednom da lansiram lični napad na poslovni svet, ovog puta za dobro moje porodice i sebe. Milioni turista dolaze godišnje u Mejn, ali nije bilo celokupnog i pouzdanog vodiča za ove ljude o tome šta se dešava, gde, kada itd. Dizajnirao sam The Olde Maine Guide da popuni tu potrebu i počeo da radim da ga izbacim za leto. U međuvremenu, da nahranim porodicu, počeo sam mali radio vodič, What Next?, koji je delio programe po tipu, nova ideja u to vreme. Prodao sam svoje male oglase uspešno i pokrenuo What Next? veoma dobro, sa ljudima koji su se stvarno pretplatili za novac, reakcija koju nisam očekivao. Onda sam dobio oglase prodane za Guide i uspeo da ga objavim tokom celog leta, čak osvojivši podršku Mejnskog državnog Junior Chamber of Commerce. Ali finansijska borba da ostanem živ bila je smrtonosna, i moja porodica je živela u maloj kućici u Falmouth Foreside u najsrceparajućoj sirotinji i jadu. Bilo je u toj maloj kućici da sam prvi put čuo glas i reči koje su na kraju dovele do moje sadašnje političke karijere. Jedne noći sam čuo čoveka na radiju kako kaže da postoje komunisti u Američkom državnom departmanu i svuda po našoj vladi; da postoji velika opasnost od subverzije od Komunističke zavere upravo ovde u Americi! Rekao je da moramo da naučimo o tome i borimo se protiv toga! Slušao sam opčinjen. Nisam mogao da verujem da je takav čovek ostao u našoj vladi. U njegovom glasu je bilo hrabrosti i mirne snage. Nije zvučao kao pederi sa slabim britanskim akcentima (lažnim), koje sam čuo iz Vašingtona ranije. Govorio je kao muškarac i vođa! Ko je on? Nestrpljivo sam čekao da čujem njegovo ime. Onda su ga najavili: Senator Džozef R. Mekarti iz Viskonsina! Viknuo sam i urlao za Džo Mekartijem! Činilo se kao glas sa druge planete — divan, patriotski, američki glas — glas koji je skoro izgledao kao da dolazi iz mene samog. Ali, koliko god mi se dopadalo ono što sam čuo, to je bilo ništa više od veoma uzbudljive prolazne misli u to vreme. Bio sam duboko u poslu preživljavanja. Kao i obično u mojoj karijeri, uspevao sam u nečemu što je očajnički trebalo da se uradi i osvajao sam pohvale gomile, ali ne njihove dolare. Moj finansijski položaj je bio skoro nemoguć i moja žena se borila pod strašnim uslovima. Često nismo imali ništa da jedemo osim konzerve pasulja koju nam je dao Ras Edvards, čovek koji je radio za mene, ali koji je takođe posedovao mali letnji hotel u blizini. Ipak, Guide je radio tako dobro da sam bio zamoljen od biznismena u Bostonu da vidim o izdavanju Guida tamo dole. Bio sam u Bostonu, raspravljajući ovu mogućnost, kada je vest stigla da me je mornarica pozvala nazad na aktivnu dužnost zbog Korejskog rata. Naređen sam u San Dijego, da se javim u roku od deset dana! Bilo je to blagoslov i prokletstvo sve odjednom. Značilo je kraj užasne sirotinje, ali je takođe značilo kraj posla za koji sam se toliko trudio i koji je bio na ivici da mi donese povrat. Pozvan sam nazad, verujem, uglavnom zato što je bila ogromna potreba u Korejskom ratu za vazdušnom podrškom teško pritisnutim kopnenim trupama. To je bila jedna od mojih specijalnosti u Drugom svetskom ratu. Skok sa skoro-gladi do plate letećeg poručnika komandanta bio je finansijsko olakšanje, ako ništa drugo, pa sam se pripremio da se javim mornarici za još jedan rat. Užasni uslovi života i sirotinja poslednjih nekoliko meseci skoro su uništili ono što je ostalo od mog prvog braka. Moja žena je odvela decu u kuću svoje babe u Hadlimu, Konektikat, pa sam otišao napred, sam, u San Dijego, što sam mislio da je greška. Tako sam krenuo 1950. sa skoro novim Našom i vozio od Portlanda, Mejn, do San Dijega, Kalifornija. Dok sam to radio, ostavio sam zauvek svoje mesto kao običan američki građanin. Spremao sam se da postanem ubeđeni nacista u San Dijegu i počnem karijeru koja me je dovela tako daleko do borbenog glasa svuda po zemlji, i koja će me jednog dana staviti na čelo miliona Amerikanaca koji sada zamišljaju da me mrze i sve za šta se zalažem.

Šok od iznenadnog ponovnog postajanja oficira i džentlmena, sa gotovinom u džepu, bio je značajan. Ali to nije bilo ništa u poređenju sa trzajem pronalaženja sebe ponovo u vrućem malom mornaričkom borcu posle pet godina jedva gledanja aviona. Čim sam stigao, dobio sam najvreliju stvar sa propelerom — F8F Bearcat — i rečeno mi je da se proverim. Od svega što sam ikada leteo, F8 je moj favorit svih vremena. Poleće i ide pravo gore kao raketa. Sav je motor. U stvari, pojedinačna krila su manja od samog motora! Sediš na podu sićušnog kokpita, sa nogama umotanim oko sićušne hidraulične palice i motora. Ima toliko snage, moraš da je pustiš sve povremeno na letu ili se motor zaprlja. Kao da jašeš munju. Kada gurneš gas, ide! Najbrži mlaznjak na nebu nema ubrzanje i pogon tog malog bumbara. Mlaznjaci idu mnogo brže, ali nikada ne izgledaju tako brzo ili vruće. F8 je „hot-rod“ neba, i kako sam ga voleo! Možeš da ga kotrljaš okolo i okolo, idući skoro pravo gore i cepaš nebo kao tigar. Manevriše tako brzo i slatko da možeš da pobediš bilo šta u vazduhu što pokuša da ostane sa tobom, uključujući mlaznjake. Koristili smo ove smrtonosne male stršljene da obučavamo mornaričke i mornaričke pilote u bliskoj vazdušnoj podršci trupama. Usavršili smo tehnike tako dobro da smo mogli da radimo unutar pedeset ili sto jardi borbenih trupa. Da to uradimo, instruktorisali smo naše pilote da se koncentrišu na čitanje mapa, identifikaciju terena i efikasnu komunikaciju. Pola vremena, učili smo ih u časovima zemaljske škole u Koronado i drugu polovinu preko u El Sentru, gde smo raketirali i bombardovali ceo dan u pustinji. Moja specijalnost je bila obuka vida i taktike pretrage. Komandant Pacifičke flote avijacije mi je napisao posebnu pohvalu za moje metode, koje su pomogle stotinama mornaričkih i mornaričkih pilota da žvaću Crvene u Koreji. Kada sam uspeo da nađem i namestim kuću, moja žena, Boni i Nensi su doleteli da mi se pridruže. Porodični život je nastavljen na relativno srećnoj noti. Vreme je skoro previše savršeno u San Dijegu, pa smo uživali u bezbrojnim piknicima, izletima i dnevnim roštiljima ispod našeg sopstvenog narandžinog drveta u zadnjem dvorištu. Takođe sam odlučio da uštedim novac uzgajajući sopstvene piliće i kupio sam jato nosilja i izlegao piliće za prženje. Ali ovo je takođe bilo vreme kada je general Daglas Makartur bio sumarno otpušten od patuljka istorije, Harija Trumana, na najponižavajući način; dok je senator Džo Mekarti udarao po koteriji crvenih, pederčića i ružičastih u Vašingtonu koji su bili osnovno odgovorni za otpuštanje generala. Počeo sam da obraćam pažnju, u svoje slobodno vreme, šta je to sve bilo. Čitao sam Mekartijeve govore i pamflete i našao ih činjeničnim, ne divlje besmislenim kako su novine optuživale. Postao sam svestan strašnog naginjanja u svim novinama protiv Džo Mekartija, iako još uvek nisam mogao da zamislim zašto. Znao sam i poštovao Daglasa Makartura, i od tada smo dopisivali. Mislio sam da bi on bio najveći predsednik Sjedinjenih Država. Kada je bila kampanja da ga dobije republikansku nominaciju 1950. godine, hteo sam da uradim što mogu da pomognem. Pročitao sam pismo u San Dijego Unionu od žene koja je jadikovala da niko neće pomoći da pokrene Makarturov miting, pa sam pozvao damu, čije ime sam zaboravio, i ponudio kakvu pomoć mogu da dam. Bila je veoma zahvalna i pozvala me je u svoju malu kućicu gde je živela u penziji sa mužem. Počeo sam da joj pričam sve stvari koje sam mislio da mogu da se urade, ali ona se nasmešila sa strpljivim, tužnim osmehom i zaustavila me. „Ne“, rekla je, „ne možeš tako lako da dobiješ salu, čak i ako platiš. Neće je iznajmiti!“ „Šta misliš?“ izleteo sam. „Ko neće da je iznajmi?“ Pogledala je čudno i ispitivački svog muža, jasno ga pitajući očima o nečemu. On je samo odmahnuo glavom. „Ko neće da ti iznajmi salu?“ ponovio sam, gledajući od njega do nje. Ona je duboko udahnula, izgledajući bolno, i rekla: „Jevreji.“ „Jevreji!“ uzviknuo sam. „Šta Jevreji imaju sa tim? Šta ih briga da li dobijaš salu ili ne?“ „Mrze Makartura!“ rekla je, i počela da kaže nešto drugo kada sam je prekinuo. „Mrze ga? To je glupo! Pretpostavljam da neki od njih to rade, ali sigurno ne svi, i sigurno nijedan od njih ga ne mrzi dovoljno da te spreči da iznajmiš salu za Makarturov miting!“ Ona je još jednom duboko udahnula, izgledajući povređeno. „Istina je“, rekla je. „Svi ga mrze! Pogledaj ovo, na primer.“ Predala mi je primerak California Jewish Voice. Tu je bilo: „Makartur se približava: Hitler ulazi u kancelariju!“ Novine su nastavile da buncaju o tome kako je general Makartur pretnja, još jedan potencijalni Hitler! Nisam mogao da verujem. „To je samo jedne novine!“ suprotstavio sam se. „Verovatno je samo ekstremistički list. Siguran sam da Jevreji ne zamišljaju da je Makartur stvarno još jedan Hitler!“ Pokazala mi je druge jevrejske novine. Njihov ton je bio dostojanstveniji, ali ista poruka je bila tu. Pokazala mi je još jevrejskih novina. U većini njih bile su gnusne slike Džo Mekartija, strašne optužbe protiv njega i Makartura i neosporna otrovnost za oba ova čoveka. Ovo je iskustvo koje čeka svakog poštenog Amerikanca, ali je obično teško doći, kako se može zamisliti. Iznenada sam bio izložen celom tajnom svetu koji prosečan Amerikanac nikada čak ni ne zamišlja i nikada ne vidi: svetu Jevreja. U istom Jewish Voice video sam naslove urednika, Semija Gača: „Hvala Bogu!“ — dan kada je Sovjetski Savez dobio A-bombu! Video sam stotine slično izdajničkih stavki, ali naš narod je previše izolovan i lagodan da pogleda u ovu jevrejsku štampu. Pre ili kasnije, bez obzira koliko dugo prosečan Amerikanac bude držan u mraku ili sebe drži u mraku zamišljajući da je otkrivanje izdaje protiv svoje zemlje i naroda „bigoterija“, on će naći goli dokaz ove ujedinjene, strane, fanatične jevrejske zajednice usred sopstvenog naroda — neumoljive, mržnjom ispunjene, pakosne, ogorčene i đavolski pametne da izgledaju samo kao progonjena verska grupa. Cela stvar, međutim, još uvek se nije registrovala kod mene. Bilo je previše fantastično. Bio sam siguran da postoji neka pogrešna predstava, nekako. Ali dama mi je dala neke knjige i papire da ponesem kući na proučavanje i otišao sam. Kada sam stigao kući, pogledao sam prve novine. Zvale su se Common Sense i naslov je bio „Crvena diktatura do 1954!“ Odmah sam zaključio da sam našao izvor ove monstruozne „jevrejske strašne priče“ o kojoj mi je dama pričala. Priča je bila sva o jevrejskoj svetskoj zaveri i nisam mogao da završim čitanje. Činilo se previše glupo i odvratno za inteligentnog čoveka da traći vreme na to. Ali u nekoliko redova koje sam pročitao, Common Sense je dao ono što je tvrdilo da su zapanjujuće „činjenice“ o jevrejstvu komunizma i „ruske“ revolucije. Navelo je kao izvore nekih od ovih neverovatnih činjenica, The Universal Jewish Encyclopedia i razne zvanične dokumente vlade SAD. Ovo se činilo kao odlična prilika da se probode takva fantastična ideja kao što je da je komunizam jevrejski i odlučio sam da proverim ove navodne „činjenice“. Otišao sam u San Dijego javnu biblioteku u Balboa parku i kopao po tomovima pomenutim u Common Sense. Dole u mračnim policama biblioteke, dobio sam svoje buđenje od trideset godina glupe političke uspavanosti, iste smrtonosne uspavanosti koja sada zatvara oči našeg naroda i čini ih da sarađuju sa svojim neprijateljima u sopstvenom uništenju — sve u ime „dobrog građanstva“, „bratstva“ i svega ostalog od šiboleta „finim“ ljudima — iste hipnotičke uspavanosti koju mi razbijamo našim proračunatim i dramatičnim nacističkim taktikama! Otkrivao sam da komunizam nije samo jevrejski, već da su se Jevreji hvalisali njegovim jevrejstvom u svojim sopstvenim knjigama i novinama! Rabin Stiven Vajz, na primer, priznati vođa američkog jevrejstva mnogo godina, otvoreno i arogantno je polagao pravo na jevrejsku prirodu komunističkih doktrina sa svojom često ponavljanom izjavom u vezi jevrejske religije: „Neki to zovu komunizmom; ja to zovem judaizmom!“ Otkrivao sam, u neospornim dokumentima i obaveštajnim studijama naše sopstvene vlade SAD da Ruska revolucija nije bila „ruska“ uopšte, već skoro potpuno vođena od Jevreja! U Overmanovom izveštaju predsedniku Vilsonu, na primer, stajalo je: „...od 388 članova prve sovjetske vlade, koji su sedeli u Starom Smolnom institutu u Petrogradu, 371 je bio Jevrejin i 267 od tih Jevreja je bilo sa Donjeg istočnog dela Njujorka!“ Ne čak ni ruski Jevreji, već njujorški Jevreji! Naučio sam, iz članka zvanog „Hazari“ u The Universal Jewish Encyclopedia, koju su objavili Jevreji, da većina Jevreja čak nije ni Semiti ili potomci hebrejskog naroda Palestine, i stoga Hristovog naroda, već uglavnom potomci polu-orijentalnog plemena u centralnoj Rusiji zvanog „Hazari“ ili „Čazari“, čiji je kralj, Bulaban, u šestom veku posle Hrista, naredio svom narodu masovno da postane „Jevreji“. Otkrivao sam da ovi „Jevreji“, zvani „Aškenazi“ u „trgovini“, za razliku od stvarnih, semitskih Jevreja, zvanih „Sefardi“, čine većinu i vođstvo naroda koje zovemo „Jevreji“. To su rojevi ovih „Hazara“, sa svojim orijentalnim nasleđem, koji nas guraju okolo, nameću nam integraciju, degradiraju našu kulturu svojom prljavom „umetnošću“ haosa i pornografije i, najgore od svega, šire bolest komunizma — sve vreme se krijući u haljinama jevrejske „religije“. Nastavio sam da otkrivam, u starim primercima The New York Journal American, da je Jakob Šif, tada šef gigantskog finansijskog carstva zvanog „Kuhn, Loeb & Company“ i deda žene koja sada poseduje super-levičarski New York Post, „...uložio preko dvadeset miliona dolara u Rusku revoluciju“, finansirajući drugog Jevrejina, Bronštajna, alias Trockog, u ubistvu masa hrišćanskih i anti-komunističkih belih Rusa! Najiznenađujuće i otkrivajuće od svega bila je često nevidljiva veza između naizgled čistog nežidovskog komuniste i neizbežnog Jevrejina, koji vreba tik iza. Lenjin, ne Jevrejin, bio je oženjen Krupskom, Jevrejkom. Staljin, takođe ne Jevrejin, bio je oženjen sestrom Lazara Kaganoviča — Rozom, Jevrejkom. Staljinov sin se oženio drugom Jevrejkom i ispostavilo se da je Hruščov bio štićenik ovog istog Jevrejina, i oženio se drugom Jevrejkom u porodici Kaganovič! Obrazac je bio isti u Sjedinjenim Državama: Alger His, nežidovski, bio je štićenik Feliksa Frankfurtera, Jevrejina, naravno. Elizabet Bentli je bila ljubavnica Džejkoba Golosa, navodno „Rusa“, ali stvarno još jednog Jevrejina. Fredrik Vanderbilt Fild, nežidovski milioner komunista, opet, bio je oženjen Jevrejkom. Vitaker Čembers, još jedan nežidovski komunista (koji se pokajao), oženjen je još jednom Jevrejkom! U satelitskim zemljama, bilo je isto. Još Jevreja! Čak i taj sveti „prijatelj Amerike“, Tito, je štićenik Moisea Pijade, još jednog hazarskog Jevrejina, koji „predlaže“ za paradirajućeg gospodina Tita. U SAD, FBI je hvatao horde jevrejskih špijuna: Rozenberg, Gringlas, Soble, Koplin, Moskovic, Vajnbaum, Fuč, Golos — imena — sama su bila neosporna, iako su neka promenjena, kao u slučaju Džona Gejtsa, urednika Daily Workera, čije je pravo ime ispalo Izrael Regenstref! Ali slike ovih kamila-sličnih lica bile su više nego dovoljne da identifikuju ove jevrejske špijune! Od četrdeset jednog radnika sa komunističkim rekordima u našim tajnim radar laboratorijama u Fort Monmautu, trideset devet se ispostavilo da su Jevreji! Od petnaest Amerikanaca osuđenih za špijunažu za Sovjetski Savez od 1946, trinaest su bili Jevreji. Od dvadeset jednog osuđenog za komunističku zaveru da unište vladu SAD ilegalnom silom i nasiljem, osamnaest su bili Jevreji. Kada je FBI uhvatio „drugu liniju Politbiroa“ od sedamnaest, četrnaest od izdajnika je identifikovano kao Jevreji! Od „holivudskih deset“ koji su uzeli Peti amandman kada su pitani da li su komunisti, devet su bili Jevreji! Pogledao sam u Daily Worker i našao atmosferu strogo „košer“. Bilo je dirljivih „U spomen“ oglasa za „Našu dragu majku“ od Bernija, Abija, Izija i Natana Ginzberga; obaveštenja o piknicima u „Vajnbaumovom divnom gaju“, itd. U Rusiji, gde sam razumeo da antisemitizam hara, našao sam Jevreje kako se hvale da je šef sovjetske propagande Jevrejin: Ilja Erenburg! Sa svim Jevrejima uhvaćenim crvenim rukama kao crvenim špijunima, je li iznenađujuće da Jevrejin, Erenburg, šef sovjetske propagande, želi da raširi ideju da su komunisti „anti-jevrejski“? Čak i u Japanu i Kini, našao sam rane saditelje komunističkog semena da su Jevreji. U Japanu je bila Ana Rozenberg, i pogađajte ko se pojavio u Kini kao savetnik Sun Jat Sena? Dobri stari Džordž Sokolski, naš „konzervativni“ kolumnista! Za inteligentnog čoveka, činjenice su bile neosporne. Mogle su biti objašnjive, ali bile su jednostavno neosporne. Komunizam je bio jevrejski! A Jevreji u Sjedinjenim Državama bili su skoro jednoglasni u svojoj otrovnoj mržnji i gušenju bilo koga ko je samo pitao o ovoj činjenici. Čak i primećivanje broja jevrejskih komunista i mešača rasa donosilo je nesrećnoj žrtvi histeričnu kampanju protiv njega kao „mrzitelja“! Isti ljudi koji su najglasnije vrištali za „akademskom slobodom“ da propovedaju komunizam bili su oni koji su bili najnemilosrdniji u svojoj kampanji gušenja protiv bilo koga ko želi da raspravlja o Jevrejima u bilo čemu osim najpohvalnijeg i najodvratnijeg hvaljenja. Jevreji su bili jednoglasni u mržnji prema Mekartiju i Makarturu, sa jednim ili dva zanemarljiva izuzetka — koje sam kasnije otkrio da su planirani da postoje izuzeci, kao što je „rabin“ Džo Mekartija, Šulc. Našao sam ovo uzbudljivo, zanimljivo i zastrašujuće, ali takođe veoma depresivno. Duboko u duši mogao sam da osetim hladan strah naše sudbine, ako ono što se činilo da se dešava ide dalje. I ja sam bio odgajan da nikada ne izgovorim reč „Jevrejin“ pravo, već uvek „jevrejska osoba“ ili „osoba jevrejske vere“, zbog onoga što Biblija zove „strah od Jevreja“. Mogao sam da zamislim rezultat sopstvene temperamenta i moje reakcije na izazov ako bih otkrio da stvarno postoji jevrejska zavera protiv moje zemlje i mog naroda! Bio bih ljut na takvu drskost, baš kao što su mladi fakultetski tupani koje danas srećem isprva ljuti — dok ih nemilosrdno ne pobedim logikom isterujući iz njih, jednu po jednu, objašnjenja zašto nikada nisu naišli na takve činjenice. Ali tada, 1939. godine, sedeo sam na času „Sociologija I“ i trudio se koliko sam mogao da izvučem neki smisao iz svega toga. Bio sam srećan zbog prilike da proučavam sociologiju, jer mi se činilo logičnim da mora postojati nekih osnovnih principa razvoja društvenih odnosa života, kao što sam otkrio jednostavne osnovne principe drugih oblasti u koje sam zagledao. Najviše sam želeo da naučim te osnovne principe rada ljudskog društva kako bih mogao da razumem događaje oko sebe i možda čak predvidim sociološke pojave u skladu sa principima koji bi mi bili predavani. Od tada sam naučio da takvi principi postoje, posebno u Adamsovoj Zakonu civilizacije i propadanja i još bolje, u Gomili LeBona. Ali prošlo bi mnogo, mnogo godina pre nego što bih se probio u intelektualno sunce takvih jednostavnih, osnovnih i logičnih prezentacija činjenica društvenog života.

U učionici profesora Baklina o društvu, sve je bila najdepresivnija tama i zbrka. Sve je zvučalo veoma prosvetljujuće, naravno. Bilo je mnogo hrabrih novih reči, etničkih grupa itd., ali koliko god se trudio, nisam mogao da dođem do dna svega da nađem bilo kakvu ideju ili princip koji bih mogao da uhvatim. Sve je bilo „uglavnom“ i „u većini slučajeva“ i „s druge strane“ i „Tako-i-tako kaže, ali dr. Tako-i-tako kaže apsolutno ne.“ Mutnoća uma nije bila osuđivana, već slavljenja. Zakopao sam se u svoje sociološke knjige, apsolutno odlučan da otkrijem zašto propuštam jezgro stvari. Najbolje što sam mogao da smislim bilo je da su ljudska bića svi bespomoćni alati okoline; da smo svi rođeni kao kruti jednaki grudvi i da je razlika u našim dostignućima i položajima bila potpuno rezultat snaga okoline — da svi, stoga, teoretski mogu biti majstori, geniji i kraljevi ako samo dovoljno poboljšamo okolinu svakoga. Bio sam dovoljno drzak da pitam profesora Baklina da li je to ideja i on je pocrveneo od besa. Rečeno mi je da je „nemoguće“ praviti bilo kakve generalizacije, iako sam samo tražio osnovnu ideju, ako je ima, sociologije. Počeo sam da vidim da je sociologija drugačija od bilo kog drugog predmeta koji sam ikada pohađao. Određene ideje su izazivale apopleksiju kod nastavnika, posebno sugestija da možda neki ljudi nisu dobri biološki dripci od dana kada su rođeni. Određene druge ideje, iako nikada nisu bile formulisane niti otvoreno izjavljene, bile su podsticane i ohrabrivane — to su uvek bile ideje koje se vrte oko totalne moći okoline. Polako sam shvatio ideju. Isprva sam je samo koristio da dobijem bolje ocene. Kada sam pisao svoje esej odgovore na ispitima, sipao sam gusto da su svi u civilizaciji o kojoj je reč potencijalni Leonardo da Vinčiji, bez obzira koliko crni bili, niti kako su jeli svoje najbolje prijatelje hiljadama godina; i da bi sa brzom promenom okoline, ti kanibali takođe pisali arije, gradili Partenone i slikali remek-dela.

Ali onda sam počeo da se pitam „kako to?“. Naravno, okolina je bila važna. Svako je to mogao da vidi. Ali bila je očigledno negativna. Možete napraviti bespomoćnog tupana od rođenog genija podižući ga u mračnom ormanu, ali ne možete napraviti genija od balavog idiota, čak i ako ga pošaljete na Braun. Da li je samo stari Baklin bio lud od okoline? Ili je to bio ceo predmet? Otišao sam u biblioteku i pročitao još socioloških knjiga. Sve su univerzalno gurale istu ideju. Počeo sam da se podsmevam sociologiji u fakultetskim novinama u svojoj kolumni i upao sam u još veće nevolje. Neke kolumne su „ubijene“ pre nego što su ugledale svetlo. Još uvek sam bio previše neobavešten da znam da se borim protiv Lisenka i Marksa i cele sovjetske teorije o okolini — koja je zarobila i hipnotisala ili terorisala sve naše intelektualce — i zamišljao sam da se borim samo protiv jednog glupog fakultetskog predmeta!

Tokom moje druge godine na Braunu, moja slika sveta se zamračila kako sam otkrivao sve više i više intelektualne nepoštenosti na ovom univerzitetu koji mi se isprva činio gotovo rajem. Još uvek nisam znao gotovo ništa o komunizmu ili njegovoj ulizničkoj mlađoj sestri, „liberalizmu“, ali nisam mogao da izbegnem stalni pritisak, svuda na univerzitetu, da prihvatim ideju masovne ljudske jednakosti i prevlasti okoline. Na svakom predmetu bio sam odbijen intelektualnom kukavičlukom fakulteta u neuspehu da stane u odbranu bilo koje doktrine. Specijalizovao sam filozofiju i, dok sam se divio intelektualnoj briljantnosti svojih profesora, posebno profesora Djukasa, bio sam ogromno razočaran glavoglavim povlačenjem celog fakulteta kad god bi ih pitali za njihova sopstvena mišljenja o objektivnoj istini u bilo kojoj stvari. Rekli su mi da je „večito traženje“ put ka znanju i nema poricanja toga, ali živa rasprava je takođe vitalna za bilo kakav napredak znanja i ne možete imati nikakvu živu raspravu tamo gde opozicija ili ne postoji ili se topi kao avet kada pokušate da je uhvatite. Nailazio sam na bolest našeg modernog života: kukavičluk i patološki strah od jake ličnosti ili jakih ideja. Dejl Karnegi je kodifikovao i komercijalizovao ovu puzajuću bolest kao „kako osvojiti prijatelje i uticati na ljude“, što se svodi na osnovni princip nemanja ličnosti ili jakih osećanja ili ideja i postajanja pasivnim i praznim tako da „drugi momak“ može da pokaže svoje ideje i ličnost. Ali i on pokušava da postane popularan time što je pasivan i bezosećajan, tako da je rezultat kao spajanje dve mrtve baterije: nema struje. Takvi ljudski roboti su pogodni za porobljavanje od strane društva tipa 1984, ali ne za život u smelom, slobodnom društvu ljudi. To je način na koji žene treba da budu, možda, ali ne naši muškarci i posebno ne naši vođe.

Nalazio sam isti slabašni ženstveni pristup na svakom predmetu osim na naukama, i za ove poslednje bio sam veoma zahvalan. U geologiji i psihologiji mogao sam da nađem nekoliko principa i zakona koji su ostajali tu kada bih posegnuo da ih uhvatim, i tako sam uživao u tim predmetima i bunio se do granice svojih mogućnosti na drugima. U sociologiji sam otišao toliko daleko da sam napisao drski ispitni rad koji me je skoro izbacio sa Brauna. Traženo nam je da napišemo esej odgovor o faktorima koji dovode do kriminaliteta i delinkvencije. Nisam napisao ništa osim bajke o posadi naučnih genija koji su krenuli za Afriku da vide šta čini da mravi deluju kao mravi. Tražili su okolo dok nisu našli gomilu mravinjaka, posmatrali ih godinama i konačno došli do otkrića da kada se mravlja jaja izlegu u tunelima u određenoj vrsti brda u Africi i odrastu među šestonožnim stvorenjima zvanim „mravi“, oni sami su toliko pogođeni ovom jakom okolinom da su postali, sami, mravi i mahali antenama kao mravi, jurcali okolo besciljno kao mravi, izgledali kao mravi i bili mravi! Još jednom sam bio izvučen pred upravu zbog ove drskosti i skoro izbačen. Međutim, dat mi je još jedan pokušaj da napišem ispit i radi moje drage dobre bake i moje strpljive, voljene tetke Mardži, seo sam i napisao ono što sam znao da žele — komad koji pokazuje kako su nesrećne i najodličnije bebe neizbežno naterane da kradu od svojih roditelja, rođaka i prijatelja, pljačkaju strance pištoljem i konačno sekirom nekoga u čistom očaju zbog svoje gadne okoline. Ovo je prošlo sa C plus.

U međuvremenu, učio sam moćno iz mojih beskrajnih „rasprava“ sa Vikom Hilarijem i Bobom Grabom, mojim stalnim saputnicima. Obojica su bili natopljeni do ušiju vladajućim „liberalizmom“, iako još uvek nisam znao šta je to. Jednostavno sam otkrio da se skoro sve moje ideje žestoko sukobljavaju sa njihovima. Moje ideje da su društveno-značajni romani opasni jer dozvoljavaju idejama da se ušunjaju u um dok je hipnotisan bile su posebno iritantne za obojicu jer smo svi težili kreativnim karijerama, oni kao romanopisci i veliki pisci. Moj napad na same društvene romane koje su oni ciljali da pišu bio je bolan i njihove reakcije, posebno Hilarijeve, bile su najstrastvenije. Duboko u noć bismo se borili oko ove stvari, sa uobičajenim rezultatima: nikakav napredak. Ali u procesu sam naučio umetnost kontroverze. Isprva sam bio previše iskren i naivan da radim bilo šta osim da pokušam da nateram protivnika da vidi istinu moje pozicije sa najvećom snagom i iskrenošću. Ali onda sam otkrio da ću pasti žrtvom najprljavijih trikova. Moja pozicija bi bila ogromno i smešno preuveličana i onda bi mi bila bačena u lice u trijumfu, uz veliki smeh publike slušalaca ili učesnika. Nisam mogao da shvatim kada su čak i moji poštovani prijatelji to radili meni. Više puta sam bio previše povređen takvim taktikama da se branim. Ali, kao i sa svim ostalim u mom životu, kada sam otkrio neizbežnost takve nelogične podlosti, uvežbao sam se u njoj i jednog dana okrenuo sto na svoje „liberalne“ prijatelje. Pošto sam obično bio sam u svojoj „konzervativnoj“ poziciji, okružen brbljivim i neprijateljski nastrojenim „liberalima“, imao sam više od uobičajenog udela teškoća u osvajanju jedne od lažnih „pobeda“ koje su jedine moguće u takvoj borbi, u kojoj istina ne znači ništa. Pod takvim okolnostima, gde su slušaoce kao i protivnike svi neprijateljski nastrojeni, čovek mora da ih zarobi emocionalno, uprkos njima samima, munjevitim, neočekivanim udarcem, obično ogromnog humora ili sarkazma, tako da se smeju vašem protivniku i čak sebi, uprkos sebi. Onda morate da se povučete sa stilom, ali sa žurbom, pre nego što se oporave, i glasno polažete pravo na pobedu. Takva vežba mi je služila sjajno, mnogo puta od tada, u političkim bitkama, posebno na sudovima kada tužioci postanu oratorski i preveliki za svoje pantalone. Dovoljno je samo naći slabu tačku čoveka u takvim okolnostima da okrene njegov nepošten napad protiv njega samog sa sudijom, porotom i gledaocima.

Sve više na Braunu dolazio sam u osnovni sukob sa vladajućim „liberalizmom“, još uvek ne shvatajući šta je to sve bilo. Moji saputnici, moji predmeti, moji profesori, najnovije „eruditske“ knjige: sve mi se činilo dodirnuto ludilom. Borio sam se protiv toga žestoko i, za svoje neznanje, moćno, ali uglavnom instinktom. Jednostavno nikada nisam čuo za komunizam kao bilo šta osim đavolske i lude doktrine koju drži nekoliko fanatika negde preko mora. Da je kampus, spavaonice, bratstva i učionice Braun univerziteta vrvele od te prljave stvari, nikada ne bih poverovao i nasmejao bih se u lice svakome ko bi pokušao da mi kaže takvu „fantastičnu“ stvar — tada.

Bilo je to tokom moje druge godine na Braunu, na prvom jesenjem plesu u Fauns Hausu, kada sam prepoznao jednu od brucoških devojaka — moju buduću ženu — sa Pembroka, devojačkog dela Brauna. Video sam istu onu drsku malu sojku koju sam upoznao u Baringtonu posle uragana. Samo ovog puta bila je u haljini za zabavu. Još uvek je izgledala svežije i celovitije od bilo koje devojke koju sam ikada video, ali izgledala je više od samo celovito u lepoj haljini, dok je prelazila preko poda sa nizom partnera koji su se smenjivali. Bio sam zauzet jurenjem za nekoliko žena i sam, ali primetio sam kada je nestala napolje u tamu sa nekim. Šetao sam se po kampusu i preko do Univerzitetske hale, koja je bila iza ograde jer se renovirala. Video sam je kako izlazi na vrata ograde sa svojim pratiocem i odmah sam se razljutio, ali sam zadržao kontrolu, šetao se nonšalantno i rekao „zdravo“ njoj. Prepoznala me je i nisam mogao da odolim da je pitam šta je radila u napuštenoj hali. „Zvonila sam zvonom“, rekla je, što sam insistirao da shvatim sa dvostrukim smislom, ali što je nju nije nimalo postidelo. Bio sam sophomore, daleko iznad takvih glupih malih brucoških devojaka, ali ona je, izgleda, odbijala da prepozna ovu veliku razliku u našim društvenim položajima. Odlučio sam da je pitam za izlazak i uradio sam to sledećom prilikom. Od tada je moj život bio pakao slavne nade i jadnog očaja. Činilo se da je očajnički zaljubljena u mene koliko i ja u nju, samo da me iseče na komade nekom nečuvenom surovošću. Bila je najpopularnija devojka u brucoškoj klasi i igrala je na terenu sa proračunatom lukavošću i hladnom manipulacijom. Takve su bile agonije progona devojke koja će postati moja prva žena. Uzimala bi moju značku bratstva, punu ljubavi i čak tragova strasti, samo da mi je vrati nekoliko dana kasnije, bez posebnog razloga. Kasnije sam upoznao njenu majku i sumnjam u njenu nežnu ruku u ovakvim stvarima. Ali ona je u meni probudila onu fatalnu prihvatanje izazova koja je moja najosnovnija osobina. Pošto se činila nemogućom za ukroćenje ili dostizanje, morao sam da je imam i udvostručio sam i udvostručio napore u tom pravcu. Još uvek ne znam ko je koga dobio i mislim da ni ona ne zna. Uvek sam bio bacan sa neba u pakao od ove drske mlade stvari koju sam pokušavao da uhvatim. Ali takav emocionalni badminton nije zaustavio moj politički razvoj.

Ruzvelt je kampanjisao za reizbor na treći mandat i ja sam bio ne samo ogorčen na ovo uobraženo flertovanje sa tradicijom, već me je Ruzveltovo majstorsko ali očigledno demagoško ponašanje odbijalo preko svake mere. Sećam se da sam dobio oštru lekciju od ovog mađijavelijanskog „čoveka naroda“ kada sam čuo republikanski program u kome su različiti njegovi govori puštani u nizu, tako da su drske laži čoveka bile užasavajuće očigledne. U jednom isečku čuli biste ovu političku zmiju kako izjavljuje svoju večnu posvećenost jednom principu, samo da biste ga čuli kako osuđuje istu tu stvar sledećeg trenutka, sa strasnim i samopravednim otrovom. Radovao sam se ovom geniju republikanaca i bio sam siguran da nijedan politički vođa ne može da preživi ovo razorno otkrivanje potpunog nedostatka principa i potpune izopačenosti karaktera. Ruzvelt je bio mrtav; bio sam pozitivan! Njegova kasnija ubedljiva izborna pobeda naučila me je jednom za svagda da je sposobnost naroda da zna, odmeri i sudi činjenicama same po sebi skoro nula. Kada bi FDR izašao na talase sa svojim talasastim, proračunato šarmantnim glasom, žene bi bile savladane njegovim „majstorskim“ vođstvom, a muškarci bi se saplitali jedni preko drugih da odaju počast ovom velikom „liberalu“. Moji fakultetski drugovi su me apsolutno zapanjili svojom očiglednom slepoćom prema ovom prljavom lažovu i prevarantu. Grab i Hilari su formirali odbore da ponovo izaberu Ruzvelta i kampus je bio živ od strasti za Ruzvelta. Kada sam pokušao da ukažem na divlje laži i nedoslednosti reči i dela tog čoveka, njegovu demagogiju koja je trebalo da bude očigledna svakom magarcu i njegove grubo neiskrene i proučene tehnike masovne manipulacije, dočekan sam reakcijom koja sam od tada naučio da je tipična za ove lažne „intelektualce“ koji se ponose svojim „liberalizmom“: uvredama! Zvali su me „reakcionarom“, „torijevcem“, čak i „fašistom“ — reč za koju tada nisam znao ništa. Nije bilo pokušaja da se pokaže da su moji argumenti ili optužbe pogrešni ili neosnovani — samo podsmevanje, podsmeh, kletve i nazivanje imenima. Tipično je za moju političku naivnost u to vreme da sam kada je propaganda mržnje o Hitleru počela da se gura na nas u sve većim i većim dozama, progutao sve i bio nesposoban da posumnjam da je neko možda imao interes u svemu tome i da to možda nije interes Sjedinjenih Država ili našeg naroda. Čarli Čaplin je bio jedan od mojih omiljenih (i još uvek je) i kada sam video njegovog „Velikog diktatora“, nisam samo bio doveden do suza zbog smešnih delova, već sam bio doveden do praskajućeg ogorčenja strasnim govorom koji drži na kraju protiv diktature (osim Staljinove brutalne diktature koja je prikazana kao benevolentna ljubav prema svom narodu, uključujući masakre „neprijatelja naroda“). Jedini diktatori koje je gospodin Čaplin napao bili su Hitler, Musolini i Tođo, što sam od tada lako razumeo kada saznamo da je Čarli toliko crven da ga je čak i naš ružičasti Stejt department zabranio iz SAD — i još značajniju činjenicu za kapitalista koji je zaradio milione ovde u našoj gostoljubivoj zemlji, da je Čaplinovo pravo ime Izrael Tonštajn. Ali 1940. godine, sve to je bilo skriveno od mene, kao što je još uvek skriveno od našeg naroda još malo duže. I tako sam počeo da mrzim ovog „zlog čudovišta“, Adolfa Hitlera, koliko i bilo ko u zemlji. Postalo je očigledno da ćemo morati da uđemo u rat da zaustavimo ovog „užasnog ogra“ koji je „planirao da osvoji Ameriku“, kako su nam rekli i kako sam verovao.

Imao sam vreme svog života na fakultetu, ali moj idealizam mi nije dozvoljavao da uživam u tome dok sam iskreno verovao, kao što sam verovao, da je moja voljena zemlja u neposrednoj i smrtonosnoj opasnosti da bude porobljena ili ubijena i uništena. Napravio sam preliminarnu istragu o prijavljivanju u mornaricu. Predsednik Brauna, Henri Merit Vriston, pozvao me je u svoje svete odaje da me opomene. „Kako očekuješ da postaneš važan čovek ako ne završiš fakultet?“ pitao je. Sedeći na ivici stolice u strahopoštovanju prema ovom grandioznom čoveku, odgovorio sam da nema svrhe pokušavati da postaneš važan čovek ako Amerika treba da bude uništena. Rekao sam da osećam svoju dužnost da uradim ono što mogu odmah da sprečim bilo kakvo osvajanje moje zemlje i pitao sam se kako bilo ko može da uradi drugačije. Ovo ga je dovelo u škripac, jer je to shvatio kao ličnu uvredu na svoju hrabrost i patriotizam. Mašući velikom gomilom papira prema meni, gotovo je viknuo: „Vidiš li sve ove papire? Upravo sam ih potpisao! Potpisujem svoje ime preko sto puta dnevno! To znači biti važan! Niko neće hteti da potpišeš svoje ime ako ne završiš fakultet!“ Ovo mi se činilo tada i čini mi se sada prilično jadnim argumentom za završetak fakulteta ili za uspeh, posebno za čoveka koji je zamoljen da reorganizuje našu Spoljnu službu i na koga se gleda kao na majstora uma. Suočen sa njim kao mladi balavac, našao sam ga nečim manje od Sokrata ili čak dobrog izviđačkog vođe i shvatam da su takvi pompezni i relativno praznoglavi „vođe“ ono što su, i što će biti naša sudbina dok ne osvojimo jevrejsku novčanu moć, koja može da preživi samo dokle god su naši vođe ili svesno uključeni u prljavu crvenu šemu ili, kao što mislim u ovom slučaju, previše tupoumni da vide kakve su marionete. Tako smo još jedan student i ja nastavili i prijavili se u štab Prvog pomorskog okruga u Bostonu. Kako se moj život tada promenio!

POGLAVLJE VII

Kako je postajalo očigledno da rat ide ka onome što sam zamišljao da je „uspešan“ kraj, počeo sam da planiram svoj život kao umetnik, život koji sam zamišljao još od srednje škole. Poslao sam upite svuda da saznam koja je škola najbolja za komercijalnu umetnost. Opšti konsenzus činio se da je Pratt institut u Bruklinu, Njujork. Posle runde porodičnih okupljanja gore-dole Istočnom obalom, stoga, zastao sam u Bruklinu u čuvenoj staroj školi i dobio grub šok. Nije bilo samo pitanje odlučivanja kojoj školi ću pohađati, već pitanje kojoj školi mogu da se probijem. Sa milionima veterana koji izlaze iz službe i hrle da iskoriste besplatno obrazovanje pod „G.I. Bill“, bio sam samo jedan od hiljada koji su pokušavali da uđu na Pratt. I kada sam pogledao radove nekih studenata na školi koji su visili na tablama za prikaz, bio sam užasnut svojom sopstvenom amaterskom prirodom. Plašio sam se da nikada neću uspeti. Ipak, uradio sam testove, nacrtao uzorke i onda otišao gore u Mejn da čekam rezultate. Moja žena i ja smo iznajmili donji sprat stare moreplovčeve kuće u East Boothbay. Već sam saznao da, čak i da budem primljen, ne mogu da uđem u termin 1945-1946, pa sam se pripremio da radim i učim kod kuće što sam bolje mogao do sledeće jeseni. Kupio sam neke knjige o slikanju znakova, neke četke i opremu, i vežbao sam dugo preko stare daske za hleb koja je bila naslonjena na kutiju prozora punu smrdljivih geranijuma. Kada sam smatrao da sam sposoban da naslikam čitljiv znak, okačio sam poster u prednjem prozoru kuće koji je glasio „Znakovi se slikaju besplatno od vraćenog vojnika koji želi vežbu.“ Dugo vremena nije bilo onih koji su uzeli čak i ovu pogodbu. Ali takođe sam nudio po gradu da radim bilo kakav neobičan foto-posao za dolar i dobio sam nekoliko poslova na taj način. Jedan od ovih foto-poslova me je skoro izbacio iz grada. Lokalni Eastern Star, preko nekih dobrih prijatelja, ponudio mi je izuzetnu čast da slikam neku veoma tajnu ceremoniju, izgleda da je bila veoma retka prilika i hteli su fotografije važnih dama i njihovih ceremonijalnih odora. Pristojno sam se pojavio i slikao blic fotografije svečanih postupaka, trudeći se koliko sam mogao da ostanem u pozadini, ali nekako uspevajući da se nađem na putu debelih dama koje su paradirale okolo i okolo u nekoj vrsti obrasca najvećeg značenja. Kada je akcija završena, pobednički učesnici su se postrojili sa velikom teškoćom, pažljivo poštujući senioritet i diplomatski protokol, za grupnu fotografiju. Nije bilo greške u istorijskoj hitnosti atmosfere tamo. Nikada više takva ilustrovana grupa veličanstvenih Past Masters, Past Grand Matrons, Present Grand Matrons, Great Grand Past Matrons, Grand High Past Secretaries itd., neće biti okupljena u svom perju, njihovim slavnim bedževima i trakama visokog položaja. Uspeo sam da povežem svoja svetla ispravno, postavim kameru i organizujem blic, i čak se setio da izvučem tamni klizač iz kamere. Snimio sam ovaj nikada-više-neponovljivi istorijski trenutak i osetio da sam ga uhvatio. Obećano mi je dolar po otisku od mnogih prisutnih, i operacija se činila velikim uspehom. Moja mračna soba sastojala se od ormara sa starinskim lančanim toaletom u našem drevnom stanu, i neverovatno grubom, domaćom i improvizovanom opremom. Požurio sam kući u ovu „laboratoriju“ i pripremio se da razvijem filmove, kao što sam uspešno radio desetine puta ranije. Moja žena je verno pokušala da odigra svoju ulogu laboratorijskog asistenta dok sam se petljao u potpunoj tami sa dragocenim isečenim filmovima, pokušavajući da ih ubacim u posudu za razvijanje. Nekako sam se spotakao ili sapleo preko nekih kablova za svetlo i u naporu da povratim ravnotežu, udario sam rukom — koja je držala filmove — o ugao police. Bol je izazvao da ispustim dragocene negative i oni su pali, ne na pod, kako sam se molio, već u toalet! Ovo ne bi bilo previše katastrofalno, jer voda ne bi naškodila njima, ali dok sam se saginjao da ih izvadim, udario sam u odvrnuti sijalicu koja se upalila jarko i potpuno uništila svete negative! Odugovlačio sam sa zvaničnicima organizacije koliko sam mogao, previše uplašen da im kažem užasnu istinu, ali oni nisu mogli da čekaju zauvek. Konačno, morao sam da priznam činjenicu da nema slika istorijskog događaja decenije — i onda se sakrijem! Dobri ljudi Down Maine iz East Boothbaya, međutim, bili su ljubazni i razumevajući prema mladom umetniku, slikaru znakova i fotografu koji želi da bude, i saosećajno su mi oprostili moju nekompetentnost. U stvari, jedan penzionisani kapetan broda konačno je odgovorio na moju ponudu da slikam znakove besplatno i zamolio me da uradim malu belu tablu sa njegovim imenom za njegovu radionicu za čamce, čak insistirajući da mi plati. Bio sam preplavljen i radio sam na toj maloj beloj tabli kao da je za predsednika Sjedinjenih Država. Posao ne bi uzeo meni ili bilo kom slikaru znakova više od dvadeset minuta danas, ali tada nisam znao tajnu proizvodnje za javnu potrošnju, kao što znam sada. Oko, srce i um javnosti su neverovatno jednostavni i naivni u vezi tehničkih detalja. Kao divljaci ili deca, javnost je nesvesna onoga što, za stručnjaka, izgleda ozbiljan nedostatak, sve dok celina čini da budu srećni ili ima prijatan efekat. Najgrublja i najočiglednija prevara Deda Mraza, ako je pravilno natovaren igračkama, u pravoj atmosferi, biće Deda Mraz srećnoj deci, iako mu brada može biti napola skinuta, jastuci vidljivi i kosa jasno vidljiva ispod srebrnog staklenog vlakna za odraslog. Najbolji prijatelj umetnika je oko posmatrača — ako umetnik zna kako da predloži ono što posmatrač želi da vidi. Istovremeno, javnost, masa, ima nepogrešiv instinkt koji otkriva strah i plašljivost, i veoma ispravno je mrzi. Crtež, poster ili govor urađen oklevajuće čak i od dobrog tehničkog zanatlije, u strahu i drhtanju, bez obzira koliko odlični detalji, uvek će odbiti gomilu. Znak ili poster, naučio sam, može biti sastavljen od drhtavih, loše nacrtanih slova, trulih skica i najgrubljih elemenata dizajna, ali ako je majstorski zamišljen kao celina, sa efektom celine kao jedinim vodičem umetnika, javnost će biti očarana. Zato je crtež figure početnika skoro uvek tako groteskan i ružan po izgledu. On se prvo koncentriše na oko, radeći ga dobro, možda, onda na nos, radeći ga takođe dobro; onda na usta, uvo, neku kosu i tako dalje niz figuru. Ali fino nacrtano oko je preveliko za nos, koji je premali za usta; sve to je na pogrešnom mestu za uvo, koje se pojavljuje gde bi možda brada trebalo da bude. S druge strane, iskusniji umetnik je naučio da će nekoliko poteza i mrlja za oči, nos, usta, uši i kosu itd. izgledati kao fino nacrtane oči, nos, usne itd., pod uslovom da su stavljene na prava mesta sa potezom hrabrosti. Oko posmatrača je najbolji prijatelj umetnika. Daj posmatraču poštenu šansu da zamisli da cela stvar izgleda dobro i izgledaće mu dobro. Ali 1945. nisam znao ništa od svega ovoga. Jednostavno sam bio odlučan da napravim svako slovo savršenim, potpuno pogrešan pristup. Radio sam tu sićušnu malu tablu iznova i iznova i iznova, ostajući budan cele noći i bukvalno očajavajući. Bez obzira koliko sam se trudio, uvek je bilo neko drmusanje ili kap na nekom mestu. Konačno sam se srušio u krevet, obeshrabren i iscrpljen! Tik pre podneva, napao sam je još jednom i uspeo da je učinim barem čitljivom. Dao sam je čoveku i odbio da uzmem bilo kakav novac, iako je izgledao zadovoljan i ponudio mi dolar. Želim sada da sam ga uzeo, jer poslednji put kada sam otišao kući u Mejn, pre tri ili četiri godine, otišao sam i pogledao tu tablu. Još uvek je tamo i izgleda fino! Negde krajem jeseni, dobio sam vest od Pratta da sam uspeo da osvojim mesto u sledećoj godini klase. Osetio sam da sam već osvojio polovinu sveta. Sa takvom velikom „pobedom“, bio sam u stanju da ubedim Džudi da bi trebalo da imamo bebu! Oboje smo čuli da imanje bebe ponekad „zagreje“ ženu, i ja sam ionako očajnički želeo decu. Pored toga, počeli smo da imamo prilično dobru zabavu, idući na duge šetnje zajedno i igrajući se kao dvoje dece. Sa mestom na Prattu obezbeđenim i našim brakom koji pokazuje znake života, osećao sam se prilično dobro. Počeo sam da dobijam dosta poslova slikanja znakova i fotografije, i odlučio sam da sagradim sebi malu radionicu u Boothbay Harboru. Moj otac je nekada vodio hotel zvan Tinker Tavern tamo, i posle što je izgoreo, posedovao je praznu parcelu na dobrom mestu blizu Jaht kluba. Dobio sam dozvolu da sagradim svoju radionicu tamo i čim se tvrda smrzavanja izvukla iz zemlje početkom marta, otišao sam na posao gradeći svoju radionicu. Nikada ranije nisam ništa gradio, ali sam pažljivo posmatrao i bio sam siguran da mogu. Imao sam malo alata, ali mesto je trebalo da bude samo 22 sa 12 stopa, i imao sam vremena. Moja najveća greška bila je u pravljenju svega prevelikim i preteškim. Koristio sam 12 sa 12 greda ispod i imao sam ogromnu borbu da ih podignem na mesto sam, zakucavajući ili bolje rečeno zabijajući ih, dok sam držao uglove na leđima, i onda drmusao celu stvar da bude ravna na padini. Napravio sam još jednu grešku zaboravljajući da dodam debljinu samih dasaka kada sam računao mere zgrade, i tako, kada sam došao da stavim krov, otkrio sam da je zgrada osam inča šira na jednom kraju nego na drugom. Morao sam da postavim, zakucam i testerišem komade nakon toga, da ih prilagodim. U maju ili junu 1946. otvorio sam malu radionicu kao „Maine Photo-Art Service“ — nudeći foto-završavanje za osam sati, slikanje znakova, reklamnu umetnost i druge srodne usluge. Džudi je verno pomogla, čak pomažući da se krov tarira i kasnije vodeći prodavnicu deo zgrade. Radio sam kao tigar, rešavajući jednu „nemoguću“ krizu za drugom da ostanem u poslu i spasem sopstvene greške kao „profesionalac“ koji nije imao stvarno iskustvo. Ipak, uspeli smo da zaradimo za život i da uradimo neke kredibilne poslove. Na jesen, zatvorili smo malu radionicu i krenuli za Njujork. Dogovorio sam se da ostanem sa mojom tetkom Helen i njenim mužem, Rosko Smajtom, u Mount Vernonu dok G.I. stanovanje ne postane dostupno na Prattu. Bilo je to dok smo bili u Mount Vernonu kada mi je Džudi poklonila našu prvu bebu — prvo nazvanu „Džudit Mičel“, ali onda promenjenu samo u „Boni“ na Džudinu molbu. Dobio sam svoju prvu lekciju u stavu „modernog“ društva i bolnica prema dojenju u bolnici Bronxvil gde je Boni rođena. Pritisak na majke da vežu grudi, uzimaju pilule i rade sve ostalo da osuše čudesni izvor samog Bogom datog života bio je ogroman! Malo mi je čudo da su mnoga naša deca danas „nesigurna“ kako frojdovci kažu, kada im je uskraćen direktan, topao, životinjski kontakt sa majkama u njihovom najbespomoćnijem stanju. Bebe, naravno, ne mogu da svedoče o svojim osećanjima, niti mogu da ih se sete, ali siguran sam da, da mogu, beba na flašicu bi se osećala baš kao muškarac čija mu žena da neku vrstu gumene lutke za spavanje. Takav uređaj bi mogao da se napravi da jednako i možda premaši mehanički performans ljudske žene, ali mehanička stimulacija nije sve što je neophodno — to je neodrediva toplina i ljubav osobe koja je neprocenjiv sastojak, i koliko više mora biti tako sa sićušnim, bespomoćnim stvorenjem koje nema nikakvo drugo zadovoljstvo. Beba živi potpuno za kontakt i hranu od svoje majke. Kada mu ona namerno i svojeglavo uskrati taj topli kontakt i podmetne staklenu flašu punu mleka namenjenog bebi kravlje majke — bez obzira koliko „naučno“ je pripremljeno — ona izgladnjuje tu bebu osnovnog elementa njegovog života: Ljubavi. I ona to radi u trenutku kada treba da bude napunjena i nabijena i preplavljena toplotom i ljubavlju. Ako majka nije u stanju da hrani svoje dete, bez obzira koliko se trudi, onda je, naravno, flašica jedino rešenje. Ali trebalo bi da bude poslednje utočište i relativno retko, umesto sadašnje norme u toliko slučajeva. Cela stvar je još jedna manifestacija korozivne i izopačene ideje „modernih“ da je nekako „ponižavajuće“ biti žena, imati bebe, dojiti ih, i ispunjavati životinjske funkcije žene. Za dobro mojih dece, srećan sam da kažem, uspeo sam da prevagnem nad majčinom naredbom sa Džudi, i ona je ljubazno dojila svu decu — čak i kada je, sa Fi-bi-Džin, najmlađom, to značilo nepodnošljiv bol i pumpu za grudi. Ulaskom na Pratt, dobio sam svoj prvi bliski pogled na ljudski šljam koji sve više prlja naše velike gradove, posebno Njujork i Bruklin. „Lonac za topljenje“ se pokazao više kao kanta za smeće. Jedan od mojih kolega bio je kineski jevrejski crnac — sa crvenom kosom! — i pegama! Čovek se podseća na limerik o mladom čoveku iz Dandija koji se spojio sa majmunom na drvetu. Atlantik Siti me je okružio crncima i Jevrejima, ali bilo je nekog reda oko toga. Mogao si da kažeš ko je ko ili šta je šta ako pogledaš. Ali u Bruklinu sam video ulice kako vrve od stvorenja koja su prkosila identifikaciji. Moji „jednaki“ po milionima čeprkali su svuda za mrvicama paternalističke vlade — gurajući se, gurkajući se, tučući se, nožem sečući, vrišteći — dajući svaki dokaz svoje srodnosti sa džunglovskim plemenom pigmeja ili kanibala. Jevreji u dugim haljinama, kapicama i crnim uvojcima šetali su ulicama među vrvećim kongregacijama Gospodnjih „izabranih“ koji su bacali smeće i iznutrice na ulice dok je smrad sam bio nepodnošljiv. Ne mrzim nijednog od ovih ljudi ništa više nego što mrzim gusenice, skakavce, crve ili australijske bušmene. Mrzim ono što rade našim gradovima, našoj kulturi, našoj Beloj deci i našem nacionalnom životu — pod ohrabrujućim egidom komunističko-cionističkih Jevreja i njihovih miliona mekoglavih agenata, od kojih većina nikada nije živela nigde blizu ovog ljudskog šljama. Ali u tim danima, još uvek sam bio monstruozno neuk o rasi, Jevrejima i komunizmu. Video sam samo nered, za koji sam zamišljao da se sam „napravio“ i da je neizbežan. Nikada nisam razmišljao da bi mogao biti izazvan ili da bi mogao biti i ispravljen sa pravdom i pristojnošću, bez mržnje i mučenja bilo kakvih nevinih ljudi. Moje umetničko obrazovanje je lansirano u šizofrenoj dihotomiji vrednosti karakterističnoj za našu eksplodirajuću civilizaciju. Polovina mojih instruktora bili su istinski umetnici i zanatlije koji su me naučili vrednim lekcijama. Druga polovina bili su grubi šarlatani koji predaju „modernu umetnost“. Kao što se desilo u sociologiji na Braunu, postao sam svestan da su predavači „moderne umetnosti“ svi gurali obrazac ideja i tehnika, i kao što sam otkrio sa sociologijom, osnovni obrazac ovih „mudraca iz Beotije“ bio je uzdizanje mediokriteta, haosa, nereda i prevare. Bilo je nemoguće umotati um čvrsto oko bilo kog principa ili ideje na časovima „modernih“ sledbenika. Jedini cilj činio se da bude biti drugačiji po svaku cenu! Napolje kroz prozor sa crtanjem, bojom, osetljivošću, dramom, idejom — čak i samom umetnošću. Ali budi šokantno drugačiji! To je bio potez genija! Bila je to filozofija zasićenog razvratnika, prezasićenog perverznjaka. Sve „stare“ vrednosti bile su reakcionarne, ništa dobro! Napred na nešto novo, nešto uzbudljivo, nešto divlje, i onda još divlje! Nema veze ako ono što radiš je ružno, sve dok je šokantno drugačije! Po prvi put u svojoj karijeri i čisto instinktom, bez razumevanja ideja uključenih kako sam ih izrazio gore, počeo sam da zovem ovu vrstu „umetnosti“ „komunizmom“. Znao sam da je komunizam nešto strano i navodno loše i ružno. Ova vrsta monstruozne „umetnosti“ bila je sve to. Kao što sam naučio da radim mnogo puta od tada, napravio sam laboratorijski eksperiment od ovih mojih teorija. Imali smo čas u „dizajnu“, koji se svodio na lekcije u grafičkom ludilu i haosu. Projekat za godinu bio je „mural“ koji pokazuje „radnike, industrijske sukobe itd. — zvuči poznato? Morali smo da napravimo beskrajne skice, ugljene, ideje boja i tako dalje, ali ja sam mogao da vidim ludost svega toga i, kao što sam uradio u srednjoj školi u Atlantik Sitiju, u „Problemima američke demokratije“, jednostavno sam se pobunio. Samo ovog puta, nisam se usuđivao da to uradim otvoreno, pošto sam živeo sa ženom i našom novom bebom, Boni, na 90 dolara mesečno koje sam dobijao za pohađanje škole. Tako smo Džordž Olsen, još jedan stvarni umetnik i ja, zajedno sa još nekoliko drugih, otkrili da možemo jednostavno da iskliznemo kroz vrata na vatrogasne stepenice posle prijavljivanja, i preko do mog mesta na bula-sesije i kafu. Tako smo to radili skoro celu godinu. Kada je „majstorska skica“ bila spremna za ocenjivanje, sedeo sam jedne noći i demonstrirao svoj potpuni prezir prema ovom organizovanom ludilu. Pratio sam svoje stopalo na komadu ilustracionog kartona, pustio bebu da naškraba po njemu i onda ubacio različite komunistički izgledajuće „radnike“ gde bi se uklopili — bilo kako. Mazao sam i mrljao boju dok stopalo nije bilo donekle prikriveno, iako si još mogao da ga vidiš. Bilo je grozno, užasno! Onda sam ga uneo i ponosno predstavio sirotom tupanu koji je predavao ovaj „predmet“. Bio je oduševljen do smrti i rekao je da je nesumnjivo „drugačije“! Držao ga je pred razredom, održao predavanje o „značaju“ bebinog škrabanja, mog stopala i mrlja. Onda mi je dao „B“ na to! Džordž Olsen i ja smo imali teškoća da ostanemo ozbiljni, ali smo uspeli, dok nismo prešli ulicu do mog malog stana gde smo se smejali i urlali od gluposti satima. Na kraju moje prve godine na Prattu, dobio sam uvod u Jevrejinu „jedinicu za sprovođenje“, iako u to vreme nisam znao da takva stvar postoji. Imao sam toliko posla prethodnog leta u svojoj radionici da sam hteo da dobijem još jednog studenta da mi pomogne sledeće godine, pa sam okačio znak na oglasnoj tabli na Prattu za to. Boothbay Harbor, barem u to vreme, bio je veoma ograničena zajednica, iako niko to nije pominjao. Zato sam dodao tu činjenicu na znak kada sam oglasio za slikara znakova i umetničkog pomoćnika da dođe u Mejn sa mnom. Crnac, na primer, bi našao život jednostavno nemogućim tamo gore. Nekoliko dana kasnije, tri žilava Jevrejina su se pojavila u mom stanu i pitala da li sam ja onaj koji je okačio znak. Kada sam rekao „da“, oni su čvrsto i ne previše nežno rekli da takva stvar neće biti tolerisana i da su bili dole kod školskih vlasti. Onda su mi predali moj mali oglas, koji su skinuli. Držali su mi predavanje o „demokratiji“ i „bratstvu“, onda su otišli, skoro u vojnoj formaciji. Ali mali oglas je ionako uradio svoj posao, i fin mladić, Džek Majers (Nemački) i Miki, njegova šarmantna žena, pristali su da dođu gore u Boothbay Harbor sa Džudi i mnom za leto i rade u „Photo-Art Shopu“. Džek i ja smo radili urlajući posao to leto. Mazali smo znakove svuda po jednom šarmantnom malom ribarskom selu koje sam poznavao kao dete. Čak smo namazali neke od ogromnih krovova aluminijumskom bojom, reklamirajući mornaričke usluge i obalske večere — užas, kako sada gledam unazad na to! Razvijali smo hiljade filmova turista, učeći sve vrste intimnih tajni koje nikada ranije nisam shvatio da vidi foto-završivač. Bilo mi je čudo da više foto-završivača ne bude u iskušenju da uđe u ucenjivačke šeme. Radili smo svilene sitotiske i uspešno ih prodavali. Crtali sam karikature na sajmovima, jednom skoro dobijajući batine od kupca bez smisla za humor. I Džek i ja smo slikali za zabavu i imali smo duge pivske i bula sesije. Na jesen sam se vratio na Pratt i bacio se u teški raspored studija plus sve slobodnjačke umetničke poslove koje sam mogao da dobijem da bih nekako zaradio za život od naših 90 dolara mesečno od Administracije veterana. Cepanje između stvarne umetnosti koju sam učio na nekim časovima i marksističke prevare i smeća koje sam morao da se pretvaram da radim na drugima počelo je da me razdire iznutra. Brzo sam se umorio od igranja „šala“ na predavačima ovog ludila i humbuga, jednom kada sam saznao da je tako lako. Počeo sam da se češkam na dostojanstvu i odlikovanju dodeljenim ovim lažnjacima, pored besmrtnika kao što su Durer, Da Vinči, David i drugi stvarni majstori. Opterećivao sam mozak beskrajno da otkrijem kako su oni uspevali da se izvuku sa tako monstruoznom prevarom. Bilo je grubo očigledno! Još nisam naučio da su autori ove vrste „umetničkog“ smeća, promotori ovog đubreta i, najvažnije, prevaranti javnog mnjenja u štampi — „kritičari“ koji su davali kredibilitet ovoj neverovatnoj imposturi — bili, uglavnom, Jevreji! Naučio sam da je deda ove zlobne perverzije Zapadne umetnosti i kulture — Pablo Pikaso — nije bio Španac, kako sam mislio — već Jevrejin! Da je takođe bio komunista, kako sam od tada saznao (uradio je „mirovnog goluba“ za Kremlj), još uvek nisam znao niti sumnjao. Mentalna borba da shvatim ovu prevaru dovela me je skoro do ludila i počeo sam da se pitam da li sam ja taj koji je van linije i nesposoban da opazi „lepotu“ ovih grafičkih katastrofa u kojima je ljudska anatomija iskidana i pocepana u prikaze koje su mi se činile užasnim. Mogao sam da vidim lepotu moderne arhitekture i reklame, ali nisam mogao da vidim nikakvu lepotu u ludom i namernom nametanju monstruozne ružnoće u modernom slikarstvu. Mrzeo sam te stvari. Bio sam guran sve više od administracije škole da se poklonim onome što je uzgajalo samo gađenje i prezir u meni. Bilo je nemoguće da potpuno sakrijem svoja osećanja i, iako nisam otvoreno pobunio, bio sam vođa male klike disidenata i ljubitelja dobrog crtanja, dizajna itd., koja je bila trn u oku škole. Pritiskali su sve jače za konformnost sa „aprecijacijom“ za „modernu umetnost“ koja je bila zahtevana. Na kraju, sukob je uticao na moj rad i potražio sam pomoć. Otišao sam u Bruklinsku kancelariju V.A. i zamolio da uradim testove sposobnosti, da vidim da li bih možda bio bolji kasapin ili lekar nego umetnik. Rezultati, rekli su mi, pokazali su da imam najbolje moguće kvalifikacije da budem umetnik. Tako sam rešio da uspem uprkos mom gađenju prema „modernom“ slikarstvu, čistom izvrsnošću napora. Nacionalno društvo ilustratora u Njujorku, koje je uključivalo takve veličine kao Norman Rokvel, At Dorn, Fred Ludekins, Al Parker, et al., ponudilo je nacionalnu nagradu od 1000 dolara za najbolju komercijalnu ilustraciju 1948. godine. Ušao sam sa punom stranicom skrečbord crtežom koji ilustruje oglas za Američko društvo za rak u Njujork Tajmsu. Nisam obraćao pažnju na divlje ideje „moderne umetnosti“, već sam napravio svoj rad ultimativom dramatičnog efekta na osnovne ljudske emocije. Unosi su bili anonimni, pa sudije nisu znale da biraju moj rad kada su dodelile mom skrečbord poslu prvu nagradu na Prattu. Ali kada su otkrili da je pobednik bio stari „ružni pače“, uradili su mnogo „objašnjavanja“ o tome kako sam zapravo koristio sve ono što su mi gurali — stvari koje sam svesno i namerno isključio iz uma. Onda je umetnost iz cele SAD otišla u Njujork, sa mladim „reakcionarom“ — mnom — koji predstavlja ultramoderni Pratt! Još jednom, običan stari princip i zanatstvo su pobedili nad najdivljijim i najnovijim „modernim“ genijima, uzeo sam prvu nagradu u naciji, i imao sam bal objašnjavajući novinama da sam to uradio, ne zbog „modernih“ stvari koje su gurali na Prattu, već uprkos njima. Dekan Džejms Budro, šef škole, pozvao me je i zamolio da ne komentarišem — postajalo je previše teško za njega da objašnjava. Dobio sam svoj ček od 1000 dolara na velikoj recepciji koju su prisustvovali njujorški veličine ilustracije i umetnosti, i ovaj uspeh mi je omogućio da unapredim bebu broj dva sa mojom ženom. Pristala je da mi da još jednog malog Rokvela, pored mojih 1000 dolara, kao nagradu. Naš brak je još uvek bio ništa izuzetno ali bio je brak, i činilo se da se smiruje u instituciju. Prva beba, Boni, pomogla je. Oboje smo je voleli do komada i bio sam siguran da još jedan — posebno ako je sin — biće vrsta cementa koja nam treba za srećnu porodicu. Moja druga godina na Prattu sam takođe naučio o golim ženama. U drugoj godini, časovi figure rade sa golim modelom, i tokom prve godine jezici su nam bukvalno visili za ovim nezamislivim i lascivnim iskustvom. Divne gole modelke paradiraju ispred nas da budu gledane! Kakva perspektiva! Čak iako su stari modeli nešto manje od „divnih“, još uvek je malo uzbuđenja prvi put kada sediš sa grupom obučenih ljudi i dama izađe na scenu potpuno gola. Ali posle dva sata toga, uzbuđenje je gotovo — zauvek! Naučiš da je ljudska mašta, ne stvarnost, ono što čini golotinju tako nezamislivo uzbudljivom, i kada se smiriš na težak rad, slikanje i razmišljanje o svojim vrednostima, bojama i ravnima, model postaje ništa više od bokala, jabuka, draperija i boca koje smo slikali prošle godine. Naši dedovi, kao i sa toliko stvari, imali su beskrajno više smisla o seksu nego mi danas. Oblačili su žene tako potpuno i onda dodavali toliko više, da do vremena kada su došli do golotinje, njihove mašte su uživale u onome što je nama uskraćeno, koji više nemamo šansu da zamislimo bilo šta sa bikini-odeljenim ženama na vidiku. Slučajni pogled na ženin gležanj bio je zadovoljstvo za njih. Za nas da doživimo istu tajnu uzbuđenje danas, bilo bi neophodno da žena bude uhapšena za potpuno izlaganje. Gole žene, kako Šopenhauer kaže, izgledaju zdepasto, i daleko od vilinskih stvorenja koja zamišljamo, da samo neiskusni mogu zamisliti da bi konstantan pogled na gole modele bio uzbudljiv. Na rizik da budem optužen za voćne sklonosti, moram insistirati da, kao delo čiste umetnosti, dobro mišićava muška figura je daleko superiorna od one bljuzgave ženske. Samo seksualni instinkt čini sugestivne krive žene da izgledaju lepše — jer sigurno su seksualno uzbudljivije. Počeo sam da imam znatan uspeh sa svojim komercijalnim umetničkim radom na slobodnjačkoj osnovi i naučio sam uglavnom jevrejske reklamne tehnike medison avenijskog džungla koje mi sada služe tako dobro u razbijanju jevrejske „tihe obrade“ ili papirne zavese. Iz mog iskustva od dve godine u Mejnu u umetničkom polju, otkrio sam da postoji potreba za reklamnom agencijom u Mejnu. Sve velike kompanije — kojima su trebale usluge agencije — išle su dole u Boston, i u isto vreme, mladi Mejnci sa talentom i sposobnošću u reklamnom polju nisu mogli da nađu posao u Mejnu i morali su da idu u Boston. Činilo mi se smešnim da mejnski klijenti koji žele usluge i mejnski umetnici, pisci itd. koji žele da obezbede te usluge oboje moraju da idu dole u Boston da se sretnu. Kada sam se raspitao o mogućnosti pokretanja takve reklamne agencije, rečeno mi je da je to pokušano desetak puta od strane iskusnih ljudi i da je nemoguće. Ne može se uraditi. Pošto se nije moglo uraditi, odlučio sam da uradim. Nisam mogao da vidim više smisla u borbi sa „modernim“ umetničkim bubama na Prattu i dokazao sam, barem za sopstveno zadovoljstvo, da mogu da naučim više sam u radnom svetu umetnosti nego od ovih bitničkih boemijaca, pa sam napustio Pratt i preskočio poslednju godinu kursa tamo. Vratio sam se gore u Mejn i počeo da radim da postavim reklamnu agenciju u Portlandu. Prvi korak je bio da istražim postojeće polje i vidim kakav materijal bi mogao da bude za rad. Pozvao sam Portlandske kancelarije Sulivan kompanije, velike bostonske agencije, gde sam našao šarmantnog razvratnika po imenu Al Boni, dalekog rođaka Vilijama Bonija koji je bio poznat kao „Bili Kid“. Al je bio očaran idejom lansiranja naše sopstvene agencije i osećao se sigurnim da može da izađe sa dobrom gomilom lokalnih računa. Imao je kućicu na plaži, gde smo „izlegli“ i grubo živeli duboko u hladnoću dok smo kuvali velike ideje i planove i radili sebe u neophodno stanje fanatičnog entuzijazma da preživimo takav divlji i „nemoguć“ napad na uštogljeni i zagušeni svet mejnskog biznisa. Palo nam je na pamet da bi moglo biti dobro da imamo neki novac kao jedan od sastojaka poduhvata, pa smo smislili da uhvatimo mladog plejboja kog je Al znao iz lokalnih pivnica, i čiji je otac bio „pun“. Mladi gospodin, Norton-Pejson, potomak jedne od THE porodica Mejna, bio je pozvan dole u kućicu na pivske i pričalačke i ubeđivačke sesije. Satima i satima, noć za noći, radili smo da ga ubedimo da je reklamna agencija mesto za njegov genij i talente (i novac, što nismo pominjali), ali to je bio spor posao, čak i sa galonima piva. Imao je kabriolet i lak život; i, sa gvozdenim konzervativizmom svoje porodice i Mejna uopšte, nije mogao da vidi mnogo smisla u kosookim šemama koje smo izneli za početak na pertli — njegovoj pertli. Bio je tih, izuzetno simpatičan momak, ali ukočen kao kameni Buda. Trebalo nam je nedeljama da ga „uhvatimo“ ali konačno smo uspeli. Jedini problem je bio, kako smo kasnije saznali, da je on uhvatio nas! Kompanija je formirana kao „Maine Advertising, Inc.“ na 53 Exchange Street, Portland, Mejn. Kapital je obezbedio Pejson, sa jednakim udelima za nas trojicu — Al i ja smo potpisali menice Nortonu za naše udеле, koje su trebale da budu plaćene iz profita. Pejsonov ujak je upravljao imanjem Džoka Vitnija u Njujorku i advokati njegovog oca veoma ljubazno su sredili dil. Ja sam bio predsednik, Al Boni sekretar a Norton blagajnik. Al i ja smo trčali okolo i prodavali kao ludi, uglavnom od maštovitih oglasa koje sam ja skicirao i klijenti su ih voleli više od onih koje su imali. Nagomilali smo dobru gomilu računa i čak prodavali klijentima prostor u Njuzviku, nečuven trijumf za mejnsku agenciju. Ali onda smo naišli na ozbiljne probleme. Časopisi i radio stanice nam nisu verovali, iako smo obećavali da ćemo platiti kada klijenti plate nas. Gotovina na bačvu je ono što su hteli, a gotovina je ono što nismo imali. Ali Norton jeste. U roku od nekoliko nedelja, Nortonovi advokati su sredili još jedan dil. Norton je postao šef agencije, sa mnom umetničkim direktorom — na plati u zadnjoj sobi — a Al van kao prodavac! Jevreji vole da ovo nazivaju jednom od mojih „neuspeha“, ali to je bio deo moje šegrtovske obuke za posao koji sada imam, i teška škola je bila. Ukoliko nisam dobio ništa finansijski od toga, bio sam neuspeh, ali sam osnovao uspešnu agenciju u Mejnu — što „nije moglo da se uraditi“. Ona je tamo sada, kao Simonds Pejson kompanija, najveća u Mejnu, sa ogromnim klijentima kao Bath Iron Works. Zbog mog „neuspeha“, mladi Mejnci koji su ranije davali svoje talente i zarade i poreze Masačusetsu sada imaju divnu priliku da pomognu svojoj državi da raste i da odgaje svoje porodice u velikoj državi, dok su klijenti sami usluženi tačno na licu mesta od vrhunskog talenta. Ako je ovo „neuspeh“, onda se nadam da će i Nacistička partija biti takav „neuspeh“, bez obzira na to da li ja lično „dobijem nešto od toga“. Pejson je ušao u posao sa drugim čovekom za koga se pretpostavljalo da ima mnogo reklamnog iskustva: Dag Fosdik iz Luistona. Odsek za produkciju je pomeren tamo gore, što je uključivalo mene, umetničkog direktora. Moja žena i Boni i ja smo uzeli mali stan u francusko-kanadskom gradu Luistonu i ja sam se bacio u dnevno-noćni mlin reklamne agencije. U međuvremenu, moja „komplementarna nagrada“ za osvajanje takmičenja u ilustraciji se pojavila. Mala Nensi Rokvel je rođena u luistonskoj bolnici i još jednom, prošli smo kroz rutinu borbe protiv vezivača grudi i gurača pilula. Dobio sam svoj prvi uvod u „kancelarijsku politiku“ oko tog vremena. Pejson i Fosdik su često bili u sukobu, i ova dva titana finansija često su nas seljake uznemiravali nesigurnošću šta je sledeće. Takvi uslovi su neizbežno proizvodili intrige i zavere među rastućim osobljem — i kako sam to mrzeo! Žudeo sam da se posvetim stvaranju i produkciji reklama, i radio sam prilično dobro u tome, kada je došla eksplozija. Fosdik se odvojio. Svi smo bili pomereni nazad u Portland. Atmosfera u kancelariji je sada bila veoma drugačija za mene. Pejson je postao važan izvršilac i biznismen. Bio je nesrećan sa mnom previše blizu, da ga podsećam kako je počeo. Nisam to pominjao, naravno, ali bilo je neizbežno da on to sam oseti. Al Boni je bio olakšan, i mogao sam da vidim da je samo pitanje vremena pre nego što i ja, takođe, otkrijem da je jednostavno previše teško ostati. Moj zahtev za povišicom sa 75 dolara, kako je kompanija postajala prosperitetnija, odbijen je od Nortona. Rešio sam još jednom da lansiram lični napad na poslovni svet, ovog puta za dobro moje porodice i sebe. Milioni turista dolaze godišnje u Mejn, ali nije bilo celokupnog i pouzdanog vodiča za ove ljude o tome šta se dešava, gde, kada itd. Dizajnirao sam The Olde Maine Guide da popuni tu potrebu i počeo da radim da ga izbacim za leto. U međuvremenu, da nahranim porodicu, počeo sam mali radio vodič, What Next?, koji je delio programe po tipu, nova ideja u to vreme. Prodao sam svoje male oglase uspešno i pokrenuo What Next? veoma dobro, sa ljudima koji su se stvarno pretplatili za novac, reakcija koju nisam očekivao. Onda sam dobio oglase prodane za Guide i uspeo da ga objavim tokom celog leta, čak osvojivši podršku Mejnskog državnog Junior Chamber of Commerce. Ali finansijska borba da ostanem živ bila je smrtonosna, i moja porodica je živela u maloj kućici u Falmouth Foreside u najsrceparajućoj sirotinji i jadu. Bilo je u toj maloj kućici da sam prvi put čuo glas i reči koje su na kraju dovele do moje sadašnje političke karijere. Jedne noći sam čuo čoveka na radiju kako kaže da postoje komunisti u Američkom državnom departmanu i svuda po našoj vladi; da postoji velika opasnost od subverzije od Komunističke zavere upravo ovde u Americi! Rekao je da moramo da naučimo o tome i borimo se protiv toga! Slušao sam opčinjen. Nisam mogao da verujem da je takav čovek ostao u našoj vladi. U njegovom glasu je bilo hrabrosti i mirne snage. Nije zvučao kao pederi sa slabim britanskim akcentima (lažnim), koje sam čuo iz Vašingtona ranije. Govorio je kao muškarac i vođa! Ko je on? Nestrpljivo sam čekao da čujem njegovo ime. Onda su ga najavili: Senator Džozef R. Mekarti iz Viskonsina! Viknuo sam i urlao za Džo Mekartijem! Činilo se kao glas sa druge planete — divan, patriotski, američki glas — glas koji je skoro izgledao kao da dolazi iz mene samog. Ali, koliko god mi se dopadalo ono što sam čuo, to je bilo ništa više od veoma uzbudljive prolazne misli u to vreme. Bio sam duboko u poslu preživljavanja. Kao i obično u mojoj karijeri, uspevao sam u nečemu što je očajnički trebalo da se uradi i osvajao sam pohvale gomile, ali ne njihove dolare. Moj finansijski položaj je bio skoro nemoguć i moja žena se borila pod strašnim uslovima. Često nismo imali ništa da jedemo osim konzerve pasulja koju nam je dao Ras Edvards, čovek koji je radio za mene, ali koji je takođe posedovao mali letnji hotel u blizini. Ipak, Guide je radio tako dobro da sam bio zamoljen od biznismena u Bostonu da vidim o izdavanju Guida tamo dole. Bio sam u Bostonu, raspravljajući ovu mogućnost, kada je vest stigla da me je mornarica pozvala nazad na aktivnu dužnost zbog Korejskog rata. Naređen sam u San Dijego, da se javim u roku od deset dana! Bilo je to blagoslov i prokletstvo sve odjednom. Značilo je kraj užasne sirotinje, ali je takođe značilo kraj posla za koji sam se toliko trudio i koji je bio na ivici da mi donese povrat. Pozvan sam nazad, verujem, uglavnom zato što je bila ogromna potreba u Korejskom ratu za vazdušnom podrškom teško pritisnutim kopnenim trupama. To je bila jedna od mojih specijalnosti u Drugom svetskom ratu. Skok sa skoro-gladi do plate letećeg poručnika komandanta bio je finansijsko olakšanje, ako ništa drugo, pa sam se pripremio da se javim mornarici za još jedan rat. Užasni uslovi života i sirotinja poslednjih nekoliko meseci skoro su uništili ono što je ostalo od mog prvog braka. Moja žena je odvela decu u kuću svoje babe u Hadlimu, Konektikat, pa sam otišao napred, sam, u San Dijego, što sam mislio da je greška. Tako sam krenuo 1950. sa skoro novim Našom i vozio od Portlanda, Mejn, do San Dijega, Kalifornija. Dok sam to radio, ostavio sam zauvek svoje mesto kao običan američki građanin. Spremao sam se da postanem ubeđeni nacista u San Dijegu i počnem karijeru koja me je dovela tako daleko do borbenog glasa svuda po zemlji, i koja će me jednog dana staviti na čelo miliona Amerikanaca koji sada zamišljaju da me mrze i sve za šta se zalažem.

Šok od iznenadnog ponovnog postajanja oficira i džentlmena, sa gotovinom u džepu, bio je značajan. Ali to nije bilo ništa u poređenju sa trzajem pronalaženja sebe ponovo u vrućem malom mornaričkom borcu posle pet godina jedva gledanja aviona. Čim sam stigao, dobio sam najvreliju stvar sa propelerom — F8F Bearcat — i rečeno mi je da se proverim. Od svega što sam ikada leteo, F8 je moj favorit svih vremena. Poleće i ide pravo gore kao raketa. Sav je motor. U stvari, pojedinačna krila su manja od samog motora! Sediš na podu sićušnog kokpita, sa nogama umotanim oko sićušne hidraulične palice i motora. Ima toliko snage, moraš da je pustiš sve povremeno na letu ili se motor zaprlja. Kao da jašeš munju. Kada gurneš gas, ide! Najbrži mlaznjak na nebu nema ubrzanje i pogon tog malog bumbara. Mlaznjaci idu mnogo brže, ali nikada ne izgledaju tako brzo ili vruće. F8 je „hot-rod“ neba, i kako sam ga voleo! Možeš da ga kotrljaš okolo i okolo, idući skoro pravo gore i cepaš nebo kao tigar. Manevriše tako brzo i slatko da možeš da pobediš bilo šta u vazduhu što pokuša da ostane sa tobom, uključujući mlaznjake. Koristili smo ove smrtonosne male stršljene da obučavamo mornaričke i mornaričke pilote u bliskoj vazdušnoj podršci trupama. Usavršili smo tehnike tako dobro da smo mogli da radimo unutar pedeset ili sto jardi borbenih trupa. Da to uradimo, instruktorisali smo naše pilote da se koncentrišu na čitanje mapa, identifikaciju terena i efikasnu komunikaciju. Pola vremena, učili smo ih u časovima zemaljske škole u Koronado i drugu polovinu preko u El Sentru, gde smo raketirali i bombardovali ceo dan u pustinji. Moja specijalnost je bila obuka vida i taktike pretrage. Komandant Pacifičke flote avijacije mi je napisao posebnu pohvalu za moje metode, koje su pomogle stotinama mornaričkih i mornaričkih pilota da žvaću Crvene u Koreji. Kada sam uspeo da nađem i namestim kuću, moja žena, Boni i Nensi su doleteli da mi se pridruže. Porodični život je nastavljen na relativno srećnoj noti. Vreme je skoro previše savršeno u San Dijegu, pa smo uživali u bezbrojnim piknicima, izletima i dnevnim roštiljima ispod našeg sopstvenog narandžinog drveta u zadnjem dvorištu. Takođe sam odlučio da uštedim novac uzgajajući sopstvene piliće i kupio sam jato nosilja i izlegao piliće za prženje. Ali ovo je takođe bilo vreme kada je general Daglas Makartur bio sumarno otpušten od patuljka istorije, Harija Trumana, na najponižavajući način; dok je senator Džo Mekarti udarao po koteriji crvenih, pederčića i ružičastih u Vašingtonu koji su bili osnovno odgovorni za otpuštanje generala. Počeo sam da obraćam pažnju, u svoje slobodno vreme, šta je to sve bilo. Čitao sam Mekartijeve govore i pamflete i našao ih činjeničnim, ne divlje besmislenim kako su novine optuživale. Postao sam svestan strašnog naginjanja u svim novinama protiv Džo Mekartija, iako još uvek nisam mogao da zamislim zašto. Znao sam i poštovao Daglasa Makartura, i od tada smo dopisivali. Mislio sam da bi on bio najveći predsednik Sjedinjenih Država. Kada je bila kampanja da ga dobije republikansku nominaciju 1950. godine, hteo sam da uradim što mogu da pomognem. Pročitao sam pismo u San Dijego Unionu od žene koja je jadikovala da niko neće pomoći da pokrene Makarturov miting, pa sam pozvao damu, čije ime sam zaboravio, i ponudio kakvu pomoć mogu da dam. Bila je veoma zahvalna i pozvala me je u svoju malu kućicu gde je živela u penziji sa mužem. Počeo sam da joj pričam sve stvari koje sam mislio da mogu da se urade, ali ona se nasmešila sa strpljivim, tužnim osmehom i zaustavila me. „Ne“, rekla je, „ne možeš tako lako da dobiješ salu, čak i ako platiš. Neće je iznajmiti!“ „Šta misliš?“ izleteo sam. „Ko neće da je iznajmi?“ Pogledala je čudno i ispitivački svog muža, jasno ga pitajući očima o nečemu. On je samo odmahnuo glavom. „Ko neće da ti iznajmi salu?“ ponovio sam, gledajući od njega do nje. Ona je duboko udahnula, izgledajući bolno, i rekla: „Jevreji.“ „Jevreji!“ uzviknuo sam. „Šta Jevreji imaju sa tim? Šta ih briga da li dobijaš salu ili ne?“ „Mrze Makartura!“ rekla je, i počela da kaže nešto drugo kada sam je prekinuo. „Mrze ga? To je glupo! Pretpostavljam da neki od njih to rade, ali sigurno ne svi, i sigurno nijedan od njih ga ne mrzi dovoljno da te spreči da iznajmiš salu za Makarturov miting!“ Ona je još jednom duboko udahnula, izgledajući povređeno. „Istina je“, rekla je. „Svi ga mrze! Pogledaj ovo, na primer.“ Predala mi je primerak California Jewish Voice. Tu je bilo: „Makartur se približava: Hitler ulazi u kancelariju!“ Novine su nastavile da buncaju o tome kako je general Makartur pretnja, još jedan potencijalni Hitler! Nisam mogao da verujem. „To je samo jedne novine!“ suprotstavio sam se. „Verovatno je samo ekstremistički list. Siguran sam da Jevreji ne zamišljaju da je Makartur stvarno još jedan Hitler!“ Pokazala mi je druge jevrejske novine. Njihov ton je bio dostojanstveniji, ali ista poruka je bila tu. Pokazala mi je još jevrejskih novina. U većini njih bile su gnusne slike Džo Mekartija, strašne optužbe protiv njega i Makartura i neosporna otrovnost za oba ova čoveka. Ovo je iskustvo koje čeka svakog poštenog Amerikanca, ali je obično teško doći, kako se može zamisliti. Iznenada sam bio izložen celom tajnom svetu koji prosečan Amerikanac nikada čak ni ne zamišlja i nikada ne vidi: svetu Jevreja. U istom Jewish Voice video sam naslove urednika, Semija Gača: „Hvala Bogu!“ — dan kada je Sovjetski Savez dobio A-bombu! Video sam stotine slično izdajničkih stavki, ali naš narod je previše izolovan i lagodan da pogleda u ovu jevrejsku štampu. Pre ili kasnije, bez obzira koliko dugo prosečan Amerikanac bude držan u mraku ili sebe drži u mraku zamišljajući da je otkrivanje izdaje protiv svoje zemlje i naroda „bigoterija“, on će naći goli dokaz ove ujedinjene, strane, fanatične jevrejske zajednice usred sopstvenog naroda — neumoljive, mržnjom ispunjene, pakosne, ogorčene i đavolski pametne da izgledaju samo kao progonjena verska grupa. Cela stvar, međutim, još uvek se nije registrovala kod mene. Bilo je previše fantastično. Bio sam siguran da postoji neka pogrešna predstava, nekako. Ali dama mi je dala neke knjige i papire da ponesem kući na proučavanje i otišao sam. Kada sam stigao kući, pogledao sam prve novine. Zvale su se Common Sense i naslov je bio „Crvena diktatura do 1954!“ Odmah sam zaključio da sam našao izvor ove monstruozne „jevrejske strašne priče“ o kojoj mi je dama pričala. Priča je bila sva o jevrejskoj svetskoj zaveri i nisam mogao da završim čitanje. Činilo se previše glupo i odvratno za inteligentnog čoveka da traći vreme na to. Ali u nekoliko redova koje sam pročitao, Common Sense je dao ono što je tvrdilo da su zapanjujuće „činjenice“ o jevrejstvu komunizma i „ruske“ revolucije. Navelo je kao izvore nekih od ovih neverovatnih činjenica, The Universal Jewish Encyclopedia i razne zvanične dokumente vlade SAD. Ovo se činilo kao odlična prilika da se probode takva fantastična ideja kao što je da je komunizam jevrejski i odlučio sam da proverim ove navodne „činjenice“. Otišao sam u San Dijego javnu biblioteku u Balboa parku i kopao po tomovima pomenutim u Common Sense. Dole u mračnim policama biblioteke, dobio sam svoje buđenje od trideset godina glupe političke uspavanosti, iste smrtonosne uspavanosti koja sada zatvara oči našeg naroda i čini ih da sarađuju sa svojim neprijateljima u sopstvenom uništenju — sve u ime „dobrog građanstva“, „bratstva“ i svega ostalog od šiboleta „finim“ ljudima — iste hipnotičke uspavanosti koju mi razbijamo našim proračunatim i dramatičnim nacističkim taktikama! Otkrivao sam da komunizam nije samo jevrejski, već da su se Jevreji hvalisali njegovim jevrejstvom u svojim sopstvenim knjigama i novinama! Rabin Stiven Vajz, na primer, priznati vođa američkog jevrejstva mnogo godina, otvoreno i arogantno je polagao pravo na jevrejsku prirodu komunističkih doktrina sa svojom često ponavljanom izjavom u vezi jevrejske religije: „Neki to zovu komunizmom; ja to zovem judaizmom!“ Otkrivao sam, u neospornim dokumentima i obaveštajnim studijama naše sopstvene vlade SAD da Ruska revolucija nije bila „ruska“ uopšte, već skoro potpuno vođena od Jevreja! U Overmanovom izveštaju predsedniku Vilsonu, na primer, stajalo je: „...od 388 članova prve sovjetske vlade, koji su sedeli u Starom Smolnom institutu u Petrogradu, 371 je bio Jevrejin i 267 od tih Jevreja je bilo sa Donjeg istočnog dela Njujorka!“ Ne čak ni ruski Jevreji, već njujorški Jevreji! Naučio sam, iz članka zvanog „Hazari“ u The Universal Jewish Encyclopedia, koju su objavili Jevreji, da većina Jevreja čak nije ni Semiti ili potomci hebrejskog naroda Palestine, i stoga Hristovog naroda, već uglavnom potomci polu-orijentalnog plemena u centralnoj Rusiji zvanog „Hazari“ ili „Čazari“, čiji je kralj, Bulaban, u šestom veku posle Hrista, naredio svom narodu masovno da postane „Jevreji“. Otkrivao sam da ovi „Jevreji“, zvani „Aškenazi“ u „trgovini“, za razliku od stvarnih, semitskih Jevreja, zvanih „Sefardi“, čine većinu i vođstvo naroda koje zovemo „Jevreji“. To su rojevi ovih „Hazara“, sa svojim orijentalnim nasleđem, koji nas guraju okolo, nameću nam integraciju, degradiraju našu kulturu svojom prljavom „umetnošću“ haosa i pornografije i, najgore od svega, šire bolest komunizma — sve vreme se krijući u haljinama jevrejske „religije“. Nastavio sam da otkrivam, u starim primercima The New York Journal American, da je Jakob Šif, tada šef gigantskog finansijskog carstva zvanog „Kuhn, Loeb & Company“ i deda žene koja sada poseduje super-levičarski New York Post, „...uložio preko dvadeset miliona dolara u Rusku revoluciju“, finansirajući drugog Jevrejina, Bronštajna, alias Trockog, u ubistvu masa hrišćanskih i anti-komunističkih belih Rusa! Najiznenađujuće i otkrivajuće od svega bila je često nevidljiva veza između naizgled čistog nežidovskog komuniste i neizbežnog Jevrejina, koji vreba tik iza. Lenjin, ne Jevrejin, bio je oženjen Krupskom, Jevrejkom. Staljin, takođe ne Jevrejin, bio je oženjen sestrom Lazara Kaganoviča — Rozom, Jevrejkom. Staljinov sin se oženio drugom Jevrejkom i ispostavilo se da je Hruščov bio štićenik ovog istog Jevrejina, i oženio se drugom Jevrejkom u porodici Kaganovič! Obrazac je bio isti u Sjedinjenim Državama: Alger His, nežidovski, bio je štićenik Feliksa Frankfurtera, Jevrejina, naravno. Elizabet Bentli je bila ljubavnica Džejkoba Golosa, navodno „Rusa“, ali stvarno još jednog Jevrejina. Fredrik Vanderbilt Fild, nežidovski milioner komunista, opet, bio je oženjen Jevrejkom. Vitaker Čembers, još jedan nežidovski komunista (koji se pokajao), oženjen je još jednom Jevrejkom! U satelitskim zemljama, bilo je isto. Još Jevreja! Čak i taj sveti „prijatelj Amerike“, Tito, je štićenik Moisea Pijade, još jednog hazarskog Jevrejina, koji „predlaže“ za paradirajućeg gospodina Tita. U SAD, FBI je hvatao horde jevrejskih špijuna: Rozenberg, Gringlas, Soble, Koplin, Moskovic, Vajnbaum, Fuč, Golos — imena — sama su bila neosporna, iako su neka promenjena, kao u slučaju Džona Gejtsa, urednika Daily Workera, čije je pravo ime ispalo Izrael Regenstref! Ali slike ovih kamila-sličnih lica bile su više nego dovoljne da identifikuju ove jevrejske špijune! Od četrdeset jednog radnika sa komunističkim rekordima u našim tajnim radar laboratorijama u Fort Monmautu, trideset devet se ispostavilo da su Jevreji! Od petnaest Amerikanaca osuđenih za špijunažu za Sovjetski Savez od 1946, trinaest su bili Jevreji. Od dvadeset jednog osuđenog za komunističku zaveru da unište vladu SAD ilegalnom silom i nasiljem, osamnaest su bili Jevreji. Kada je FBI uhvatio „drugu liniju Politbiroa“ od sedamnaest, četrnaest od izdajnika je identifikovano kao Jevreji! Od „holivudskih deset“ koji su uzeli Peti amandman kada su pitani da li su komunisti, devet su bili Jevreji! Pogledao sam u Daily Worker i našao atmosferu strogo „košer“. Bilo je dirljivih „U spomen“ oglasa za „Našu dragu majku“ od Bernija, Abija, Izija i Natana Ginzberga; obaveštenja o piknicima u „Vajnbaumovom divnom gaju“, itd. U Rusiji, gde sam razumeo da antisemitizam hara, našao sam Jevreje kako se hvale da je šef sovjetske propagande Jevrejin: Ilja Erenburg! Sa svim Jevrejima uhvaćenim crvenim rukama kao crvenim špijunima, je li iznenađujuće da Jevrejin, Erenburg, šef sovjetske propagande, želi da raširi ideju da su komunisti „anti-jevrejski“? Čak i u Japanu i Kini, našao sam rane saditelje komunističkog semena da su Jevreji. U Japanu je bila Ana Rozenberg, i pogađajte ko se pojavio u Kini kao savetnik Sun Jat Sena? Dobri stari Džordž Sokolski, naš „konzervativni“ kolumnista! Za inteligentnog čoveka, činjenice su bile neosporne. Mogle su biti objašnjive, ali bile su jednostavno neosporne. Komunizam je bio jevrejski! A Jevreji u Sjedinjenim Državama bili su skoro jednoglasni u svojoj otrovnoj mržnji i gušenju bilo koga ko je samo pitao o ovoj činjenici. Čak i primećivanje broja jevrejskih komunista i mešača rasa donosilo je nesrećnoj žrtvi histeričnu kampanju protiv njega kao „mrzitelja“! Isti ljudi koji su najglasnije vrištali za „akademskom slobodom“ da propovedaju komunizam bili su oni koji su bili najnemilosrdniji u svojoj kampanji gušenja protiv bilo koga ko želi da raspravlja o Jevrejima u bilo čemu osim najpohvalnijeg i najodvratnijeg hvaljenja. Jevreji su bili jednoglasni u mržnji prema Mekartiju i Makarturu, sa jednim ili dva zanemarljiva izuzetka — koje sam kasnije otkrio da su planirani da postoje izuzeci, kao što je „rabin“ Džo Mekartija, Šulc. Našao sam ovo uzbudljivo, zanimljivo i zastrašujuće, ali takođe veoma depresivno. Duboko u duši mogao sam da osetim hladan strah naše sudbine, ako ono što se činilo da se dešava ide dalje. I ja sam bio odgajan da nikada ne izgovorim reč „Jevrejin“ pravo, već uvek „jevrejska osoba“ ili „osoba jevrejske vere“, zbog onoga što Biblija zove „strah od Jevreja“. Mogao sam da zamislim rezultat sopstvene temperamenta i moje reakcije na izazov ako bih otkrio da stvarno postoji jevrejska zavera protiv moje zemlje i mog naroda! Bio bih ljut na takvu drskost, baš kao što su mladi fakultetski tupani koje danas srećem isprva ljuti — dok ih nemilosrdno ne pobedim logikom isterujući iz njih, jednu po jednu, objašnjenja zašto nikada nisu naišli na takve činjenice. Ali tada, 1939. godine, sedeo sam na času „Sociologija I“ i trudio se koliko sam mogao da izvučem neki smisao iz svega toga. Bio sam srećan zbog prilike da proučavam sociologiju, jer mi se činilo logičnim da mora postojati nekih osnovnih principa razvoja društvenih odnosa života, kao što sam otkrio jednostavne osnovne principe drugih oblasti u koje sam zagledao. Najviše sam želeo da naučim te osnovne principe rada ljudskog društva kako bih mogao da razumem događaje oko sebe i možda čak predvidim sociološke pojave u skladu sa principima koji bi mi bili predavani. Od tada sam naučio da takvi principi postoje, posebno u Adamsovoj Zakonu civilizacije i propadanja i još bolje, u Gomili LeBona. Ali prošlo bi mnogo, mnogo godina pre nego što bih se probio u intelektualno sunce takvih jednostavnih, osnovnih i logičnih prezentacija činjenica društvenog života.

U učionici profesora Baklina o društvu, sve je bila najdepresivnija tama i zbrka. Sve je zvučalo veoma prosvetljujuće, naravno. Bilo je mnogo hrabrih novih reči, etničkih grupa itd., ali koliko god se trudio, nisam mogao da dođem do dna svega da nađem bilo kakvu ideju ili princip koji bih mogao da uhvatim. Sve je bilo „uglavnom“ i „u većini slučajeva“ i „s druge strane“ i „Tako-i-tako kaže, ali dr. Tako-i-tako kaže apsolutno ne.“ Mutnoća uma nije bila osuđivana, već slavljenja. Zakopao sam se u svoje sociološke knjige, apsolutno odlučan da otkrijem zašto propuštam jezgro stvari. Najbolje što sam mogao da smislim bilo je da su ljudska bića svi bespomoćni alati okoline; da smo svi rođeni kao kruti jednaki grudvi i da je razlika u našim dostignućima i položajima bila potpuno rezultat snaga okoline — da svi, stoga, teoretski mogu biti majstori, geniji i kraljevi ako samo dovoljno poboljšamo okolinu svakoga. Bio sam dovoljno drzak da pitam profesora Baklina da li je to ideja i on je pocrveneo od besa. Rečeno mi je da je „nemoguće“ praviti bilo kakve generalizacije, iako sam samo tražio osnovnu ideju, ako je ima, sociologije. Počeo sam da vidim da je sociologija drugačija od bilo kog drugog predmeta koji sam ikada pohađao. Određene ideje su izazivale apopleksiju kod nastavnika, posebno sugestija da možda neki ljudi nisu dobri biološki dripci od dana kada su rođeni. Određene druge ideje, iako nikada nisu bile formulisane niti otvoreno izjavljene, bile su podsticane i ohrabrivane — to su uvek bile ideje koje se vrte oko totalne moći okoline. Polako sam shvatio ideju. Isprva sam je samo koristio da dobijem bolje ocene. Kada sam pisao svoje esej odgovore na ispitima, sipao sam gusto da su svi u civilizaciji o kojoj je reč potencijalni Leonardo da Vinčiji, bez obzira koliko crni bili, niti kako su jeli svoje najbolje prijatelje hiljadama godina; i da bi sa brzom promenom okoline, ti kanibali takođe pisali arije, gradili Partenone i slikali remek-dela.

Ali onda sam počeo da se pitam „kako to?“. Naravno, okolina je bila važna. Svako je to mogao da vidi. Ali bila je očigledno negativna. Možete napraviti bespomoćnog tupana od rođenog genija podižući ga u mračnom ormanu, ali ne možete napraviti genija od balavog idiota, čak i ako ga pošaljete na Braun. Da li je samo stari Baklin bio lud od okoline? Ili je to bio ceo predmet? Otišao sam u biblioteku i pročitao još socioloških knjiga. Sve su univerzalno gurale istu ideju. Počeo sam da se podsmevam sociologiji u fakultetskim novinama u svojoj kolumni i upao sam u još veće nevolje. Neke kolumne su „ubijene“ pre nego što su ugledale svetlo. Još uvek sam bio previše neobavešten da znam da se borim protiv Lisenka i Marksa i cele sovjetske teorije o okolini — koja je zarobila i hipnotisala ili terorisala sve naše intelektualce — i zamišljao sam da se borim samo protiv jednog glupog fakultetskog predmeta!

Tokom moje druge godine na Braunu, moja slika sveta se zamračila kako sam otkrivao sve više i više intelektualne nepoštenosti na ovom univerzitetu koji mi se isprva činio gotovo rajem. Još uvek nisam znao gotovo ništa o komunizmu ili njegovoj ulizničkoj mlađoj sestri, „liberalizmu“, ali nisam mogao da izbegnem stalni pritisak, svuda na univerzitetu, da prihvatim ideju masovne ljudske jednakosti i prevlasti okoline. Na svakom predmetu bio sam odbijen intelektualnom kukavičlukom fakulteta u neuspehu da stane u odbranu bilo koje doktrine. Specijalizovao sam filozofiju i, dok sam se divio intelektualnoj briljantnosti svojih profesora, posebno profesora Djukasa, bio sam ogromno razočaran glavoglavim povlačenjem celog fakulteta kad god bi ih pitali za njihova sopstvena mišljenja o objektivnoj istini u bilo kojoj stvari. Rekli su mi da je „večito traženje“ put ka znanju i nema poricanja toga, ali živa rasprava je takođe vitalna za bilo kakav napredak znanja i ne možete imati nikakvu živu raspravu tamo gde opozicija ili ne postoji ili se topi kao avet kada pokušate da je uhvatite. Nailazio sam na bolest našeg modernog života: kukavičluk i patološki strah od jake ličnosti ili jakih ideja. Dejl Karnegi je kodifikovao i komercijalizovao ovu puzajuću bolest kao „kako osvojiti prijatelje i uticati na ljude“, što se svodi na osnovni princip nemanja ličnosti ili jakih osećanja ili ideja i postajanja pasivnim i praznim tako da „drugi momak“ može da pokaže svoje ideje i ličnost. Ali i on pokušava da postane popularan time što je pasivan i bezosećajan, tako da je rezultat kao spajanje dve mrtve baterije: nema struje. Takvi ljudski roboti su pogodni za porobljavanje od strane društva tipa 1984, ali ne za život u smelom, slobodnom društvu ljudi. To je način na koji žene treba da budu, možda, ali ne naši muškarci i posebno ne naši vođe.

Nalazio sam isti slabašni ženstveni pristup na svakom predmetu osim na naukama, i za ove poslednje bio sam veoma zahvalan. U geologiji i psihologiji mogao sam da nađem nekoliko principa i zakona koji su ostajali tu kada bih posegnuo da ih uhvatim, i tako sam uživao u tim predmetima i bunio se do granice svojih mogućnosti na drugima. U sociologiji sam otišao toliko daleko da sam napisao drski ispitni rad koji me je skoro izbacio sa Brauna. Traženo nam je da napišemo esej odgovor o faktorima koji dovode do kriminaliteta i delinkvencije. Nisam napisao ništa osim bajke o posadi naučnih genija koji su krenuli za Afriku da vide šta čini da mravi deluju kao mravi. Tražili su okolo dok nisu našli gomilu mravinjaka, posmatrali ih godinama i konačno došli do otkrića da kada se mravlja jaja izlegu u tunelima u određenoj vrsti brda u Africi i odrastu među šestonožnim stvorenjima zvanim „mravi“, oni sami su toliko pogođeni ovom jakom okolinom da su postali, sami, mravi i mahali antenama kao mravi, jurcali okolo besciljno kao mravi, izgledali kao mravi i bili mravi! Još jednom sam bio izvučen pred upravu zbog ove drskosti i skoro izbačen. Međutim, dat mi je još jedan pokušaj da napišem ispit i radi moje drage dobre bake i moje strpljive, voljene tetke Mardži, seo sam i napisao ono što sam znao da žele — komad koji pokazuje kako su nesrećne i najodličnije bebe neizbežno naterane da kradu od svojih roditelja, rođaka i prijatelja, pljačkaju strance pištoljem i konačno sekirom nekoga u čistom očaju zbog svoje gadne okoline. Ovo je prošlo sa C plus.

U međuvremenu, učio sam moćno iz mojih beskrajnih „rasprava“ sa Vikom Hilarijem i Bobom Grabom, mojim stalnim saputnicima. Obojica su bili natopljeni do ušiju vladajućim „liberalizmom“, iako još uvek nisam znao šta je to. Jednostavno sam otkrio da se skoro sve moje ideje žestoko sukobljavaju sa njihovima. Moje ideje da su društveno-značajni romani opasni jer dozvoljavaju idejama da se ušunjaju u um dok je hipnotisan bile su posebno iritantne za obojicu jer smo svi težili kreativnim karijerama, oni kao romanopisci i veliki pisci. Moj napad na same društvene romane koje su oni ciljali da pišu bio je bolan i njihove reakcije, posebno Hilarijeve, bile su najstrastvenije. Duboko u noć bismo se borili oko ove stvari, sa uobičajenim rezultatima: nikakav napredak. Ali u procesu sam naučio umetnost kontroverze. Isprva sam bio previše iskren i naivan da radim bilo šta osim da pokušam da nateram protivnika da vidi istinu moje pozicije sa najvećom snagom i iskrenošću. Ali onda sam otkrio da ću pasti žrtvom najprljavijih trikova. Moja pozicija bi bila ogromno i smešno preuveličana i onda bi mi bila bačena u lice u trijumfu, uz veliki smeh publike slušalaca ili učesnika. Nisam mogao da shvatim kada su čak i moji poštovani prijatelji to radili meni. Više puta sam bio previše povređen takvim taktikama da se branim. Ali, kao i sa svim ostalim u mom životu, kada sam otkrio neizbežnost takve nelogične podlosti, uvežbao sam se u njoj i jednog dana okrenuo sto na svoje „liberalne“ prijatelje. Pošto sam obično bio sam u svojoj „konzervativnoj“ poziciji, okružen brbljivim i neprijateljski nastrojenim „liberalima“, imao sam više od uobičajenog udela teškoća u osvajanju jedne od lažnih „pobeda“ koje su jedine moguće u takvoj borbi, u kojoj istina ne znači ništa. Pod takvim okolnostima, gde su slušaoce kao i protivnike svi neprijateljski nastrojeni, čovek mora da ih zarobi emocionalno, uprkos njima samima, munjevitim, neočekivanim udarcem, obično ogromnog humora ili sarkazma, tako da se smeju vašem protivniku i čak sebi, uprkos sebi. Onda morate da se povučete sa stilom, ali sa žurbom, pre nego što se oporave, i glasno polažete pravo na pobedu. Takva vežba mi je služila sjajno, mnogo puta od tada, u političkim bitkama, posebno na sudovima kada tužioci postanu oratorski i preveliki za svoje pantalone. Dovoljno je samo naći slabu tačku čoveka u takvim okolnostima da okrene njegov nepošten napad protiv njega samog sa sudijom, porotom i gledaocima.

Sve više na Braunu dolazio sam u osnovni sukob sa vladajućim „liberalizmom“, još uvek ne shvatajući šta je to sve bilo. Moji saputnici, moji predmeti, moji profesori, najnovije „eruditske“ knjige: sve mi se činilo dodirnuto ludilom. Borio sam se protiv toga žestoko i, za svoje neznanje, moćno, ali uglavnom instinktom. Jednostavno nikada nisam čuo za komunizam kao bilo šta osim đavolske i lude doktrine koju drži nekoliko fanatika negde preko mora. Da je kampus, spavaonice, bratstva i učionice Braun univerziteta vrvele od te prljave stvari, nikada ne bih poverovao i nasmejao bih se u lice svakome ko bi pokušao da mi kaže takvu „fantastičnu“ stvar — tada.

Bilo je to tokom moje druge godine na Braunu, na prvom jesenjem plesu u Fauns Hausu, kada sam prepoznao jednu od brucoških devojaka — moju buduću ženu — sa Pembroka, devojačkog dela Brauna. Video sam istu onu drsku malu sojku koju sam upoznao u Baringtonu posle uragana. Samo ovog puta bila je u haljini za zabavu. Još uvek je izgledala svežije i celovitije od bilo koje devojke koju sam ikada video, ali izgledala je više od samo celovito u lepoj haljini, dok je prelazila preko poda sa nizom partnera koji su se smenjivali. Bio sam zauzet jurenjem za nekoliko žena i sam, ali primetio sam kada je nestala napolje u tamu sa nekim. Šetao sam se po kampusu i preko do Univerzitetske hale, koja je bila iza ograde jer se renovirala. Video sam je kako izlazi na vrata ograde sa svojim pratiocem i odmah sam se razljutio, ali sam zadržao kontrolu, šetao se nonšalantno i rekao „zdravo“ njoj. Prepoznala me je i nisam mogao da odolim da je pitam šta je radila u napuštenoj hali. „Zvonila sam zvonom“, rekla je, što sam insistirao da shvatim sa dvostrukim smislom, ali što je nju nije nimalo postidelo. Bio sam sophomore, daleko iznad takvih glupih malih brucoških devojaka, ali ona je, izgleda, odbijala da prepozna ovu veliku razliku u našim društvenim položajima. Odlučio sam da je pitam za izlazak i uradio sam to sledećom prilikom. Od tada je moj život bio pakao slavne nade i jadnog očaja. Činilo se da je očajnički zaljubljena u mene koliko i ja u nju, samo da me iseče na komade nekom nečuvenom surovošću. Bila je najpopularnija devojka u brucoškoj klasi i igrala je na terenu sa proračunatom lukavošću i hladnom manipulacijom. Takve su bile agonije progona devojke koja će postati moja prva žena. Uzimala bi moju značku bratstva, punu ljubavi i čak tragova strasti, samo da mi je vrati nekoliko dana kasnije, bez posebnog razloga. Kasnije sam upoznao njenu majku i sumnjam u njenu nežnu ruku u ovakvim stvarima. Ali ona je u meni probudila onu fatalnu prihvatanje izazova koja je moja najosnovnija osobina. Pošto se činila nemogućom za ukroćenje ili dostizanje, morao sam da je imam i udvostručio sam i udvostručio napore u tom pravcu. Još uvek ne znam ko je koga dobio i mislim da ni ona ne zna. Uvek sam bio bacan sa neba u pakao od ove drske mlade stvari koju sam pokušavao da uhvatim. Ali takav emocionalni badminton nije zaustavio moj politički razvoj.

Ruzvelt je kampanjisao za reizbor na treći mandat i ja sam bio ne samo ogorčen na ovo uobraženo flertovanje sa tradicijom, već me je Ruzveltovo majstorsko ali očigledno demagoško ponašanje odbijalo preko svake mere. Sećam se da sam dobio oštru lekciju od ovog mađijavelijanskog „čoveka naroda“ kada sam čuo republikanski program u kome su različiti njegovi govori puštani u nizu, tako da su drske laži čoveka bile užasavajuće očigledne. U jednom isečku čuli biste ovu političku zmiju kako izjavljuje svoju večnu posvećenost jednom principu, samo da biste ga čuli kako osuđuje istu tu stvar sledećeg trenutka, sa strasnim i samopravednim otrovom. Radovao sam se ovom geniju republikanaca i bio sam siguran da nijedan politički vođa ne može da preživi ovo razorno otkrivanje potpunog nedostatka principa i potpune izopačenosti karaktera. Ruzvelt je bio mrtav; bio sam pozitivan! Njegova kasnija ubedljiva izborna pobeda naučila me je jednom za svagda da je sposobnost naroda da zna, odmeri i sudi činjenicama same po sebi skoro nula. Kada bi FDR izašao na talase sa svojim talasastim, proračunato šarmantnim glasom, žene bi bile savladane njegovim „majstorskim“ vođstvom, a muškarci bi se saplitali jedni preko drugih da odaju počast ovom velikom „liberalu“. Moji fakultetski drugovi su me apsolutno zapanjili svojom očiglednom slepoćom prema ovom prljavom lažovu i prevarantu. Grab i Hilari su formirali odbore da ponovo izaberu Ruzvelta i kampus je bio živ od strasti za Ruzvelta. Kada sam pokušao da ukažem na divlje laži i nedoslednosti reči i dela tog čoveka, njegovu demagogiju koja je trebalo da bude očigledna svakom magarcu i njegove grubo neiskrene i proučene tehnike masovne manipulacije, dočekan sam reakcijom koja sam od tada naučio da je tipična za ove lažne „intelektualce“ koji se ponose svojim „liberalizmom“: uvredama! Zvali su me „reakcionarom“, „torijevcem“, čak i „fašistom“ — reč za koju tada nisam znao ništa. Nije bilo pokušaja da se pokaže da su moji argumenti ili optužbe pogrešni ili neosnovani — samo podsmevanje, podsmeh, kletve i nazivanje imenima. Tipično je za moju političku naivnost u to vreme da sam kada je propaganda mržnje o Hitleru počela da se gura na nas u sve većim i većim dozama, progutao sve i bio nesposoban da posumnjam da je neko možda imao interes u svemu tome i da to možda nije interes Sjedinjenih Država ili našeg naroda. Čarli Čaplin je bio jedan od mojih omiljenih (i još uvek je) i kada sam video njegovog „Velikog diktatora“, nisam samo bio doveden do suza zbog smešnih delova, već sam bio doveden do praskajućeg ogorčenja strasnim govorom koji drži na kraju protiv diktature (osim Staljinove brutalne diktature koja je prikazana kao benevolentna ljubav prema svom narodu, uključujući masakre „neprijatelja naroda“). Jedini diktatori koje je gospodin Čaplin napao bili su Hitler, Musolini i Tođo, što sam od tada lako razumeo kada saznamo da je Čarli toliko crven da ga je čak i naš ružičasti Stejt department zabranio iz SAD — i još značajniju činjenicu za kapitalista koji je zaradio milione ovde u našoj gostoljubivoj zemlji, da je Čaplinovo pravo ime Izrael Tonštajn. Ali 1940. godine, sve to je bilo skriveno od mene, kao što je još uvek skriveno od našeg naroda još malo duže. I tako sam počeo da mrzim ovog „zlog čudovišta“, Adolfa Hitlera, koliko i bilo ko u zemlji. Postalo je očigledno da ćemo morati da uđemo u rat da zaustavimo ovog „užasnog ogra“ koji je „planirao da osvoji Ameriku“, kako su nam rekli i kako sam verovao.

Imao sam vreme svog života na fakultetu, ali moj idealizam mi nije dozvoljavao da uživam u tome dok sam iskreno verovao, kao što sam verovao, da je moja voljena zemlja u neposrednoj i smrtonosnoj opasnosti da bude porobljena ili ubijena i uništena. Napravio sam preliminarnu istragu o prijavljivanju u mornaricu. Predsednik Brauna, Henri Merit Vriston, pozvao me je u svoje svete odaje da me opomene. „Kako očekuješ da postaneš važan čovek ako ne završiš fakultet?“ pitao je. Sedeći na ivici stolice u strahopoštovanju prema ovom grandioznom čoveku, odgovorio sam da nema svrhe pokušavati da postaneš važan čovek ako Amerika treba da bude uništena. Rekao sam da osećam svoju dužnost da uradim ono što mogu odmah da sprečim bilo kakvo osvajanje moje zemlje i pitao sam se kako bilo ko može da uradi drugačije. Ovo ga je dovelo u škripac, jer je to shvatio kao ličnu uvredu na svoju hrabrost i patriotizam. Mašući velikom gomilom papira prema meni, gotovo je viknuo: „Vidiš li sve ove papire? Upravo sam ih potpisao! Potpisujem svoje ime preko sto puta dnevno! To znači biti važan! Niko neće hteti da potpišeš svoje ime ako ne završiš fakultet!“ Ovo mi se činilo tada i čini mi se sada prilično jadnim argumentom za završetak fakulteta ili za uspeh, posebno za čoveka koji je zamoljen da reorganizuje našu Spoljnu službu i na koga se gleda kao na majstora uma. Suočen sa njim kao mladi balavac, našao sam ga nečim manje od Sokrata ili čak dobrog izviđačkog vođe i shvatam da su takvi pompezni i relativno praznoglavi „vođe“ ono što su, i što će biti naša sudbina dok ne osvojimo jevrejsku novčanu moć, koja može da preživi samo dokle god su naši vođe ili svesno uključeni u prljavu crvenu šemu ili, kao što mislim u ovom slučaju, previše tupoumni da vide kakve su marionete. Tako smo još jedan student i ja nastavili i prijavili se u štab Prvog pomorskog okruga u Bostonu. Kako se moj život tada promenio!

POGLAVLJE VII

Kako je postajalo očigledno da rat ide ka onome što sam zamišljao da je „uspešan“ kraj, počeo sam da planiram svoj život kao umetnik, život koji sam zamišljao još od srednje škole. Poslao sam upite svuda da saznam koja je škola najbolja za komercijalnu umetnost. Opšti konsenzus činio se da je Pratt institut u Bruklinu, Njujork. Posle runde porodičnih okupljanja gore-dole Istočnom obalom, stoga, zastao sam u Bruklinu u čuvenoj staroj školi i dobio grub šok. Nije bilo samo pitanje odlučivanja kojoj školi ću pohađati, već pitanje kojoj školi mogu da se probijem. Sa milionima veterana koji izlaze iz službe i hrle da iskoriste besplatno obrazovanje pod „G.I. Bill“, bio sam samo jedan od hiljada koji su pokušavali da uđu na Pratt. I kada sam pogledao radove nekih studenata na školi koji su visili na tablama za prikaz, bio sam užasnut svojom sopstvenom amaterskom prirodom. Plašio sam se da nikada neću uspeti. Ipak, uradio sam testove, nacrtao uzorke i onda otišao gore u Mejn da čekam rezultate. Moja žena i ja smo iznajmili donji sprat stare moreplovčeve kuće u East Boothbay. Već sam saznao da, čak i da budem primljen, ne mogu da uđem u termin 1945-1946, pa sam se pripremio da radim i učim kod kuće što sam bolje mogao do sledeće jeseni. Kupio sam neke knjige o slikanju znakova, neke četke i opremu, i vežbao sam dugo preko stare daske za hleb koja je bila naslonjena na kutiju prozora punu smrdljivih geranijuma. Kada sam smatrao da sam sposoban da naslikam čitljiv znak, okačio sam poster u prednjem prozoru kuće koji je glasio „Znakovi se slikaju besplatno od vraćenog vojnika koji želi vežbu.“ Dugo vremena nije bilo onih koji su uzeli čak i ovu pogodbu. Ali takođe sam nudio po gradu da radim bilo kakav neobičan foto-posao za dolar i dobio sam nekoliko poslova na taj način. Jedan od ovih foto-poslova me je skoro izbacio iz grada. Lokalni Eastern Star, preko nekih dobrih prijatelja, ponudio mi je izuzetnu čast da slikam neku veoma tajnu ceremoniju, izgleda da je bila veoma retka prilika i hteli su fotografije važnih dama i njihovih ceremonijalnih odora. Pristojno sam se pojavio i slikao blic fotografije svečanih postupaka, trudeći se koliko sam mogao da ostanem u pozadini, ali nekako uspevajući da se nađem na putu debelih dama koje su paradirale okolo i okolo u nekoj vrsti obrasca najvećeg značenja. Kada je akcija završena, pobednički učesnici su se postrojili sa velikom teškoćom, pažljivo poštujući senioritet i diplomatski protokol, za grupnu fotografiju. Nije bilo greške u istorijskoj hitnosti atmosfere tamo. Nikada više takva ilustrovana grupa veličanstvenih Past Masters, Past Grand Matrons, Present Grand Matrons, Great Grand Past Matrons, Grand High Past Secretaries itd., neće biti okupljena u svom perju, njihovim slavnim bedževima i trakama visokog položaja. Uspeo sam da povežem svoja svetla ispravno, postavim kameru i organizujem blic, i čak se setio da izvučem tamni klizač iz kamere. Snimio sam ovaj nikada-više-neponovljivi istorijski trenutak i osetio da sam ga uhvatio. Obećano mi je dolar po otisku od mnogih prisutnih, i operacija se činila velikim uspehom. Moja mračna soba sastojala se od ormara sa starinskim lančanim toaletom u našem drevnom stanu, i neverovatno grubom, domaćom i improvizovanom opremom. Požurio sam kući u ovu „laboratoriju“ i pripremio se da razvijem filmove, kao što sam uspešno radio desetine puta ranije. Moja žena je verno pokušala da odigra svoju ulogu laboratorijskog asistenta dok sam se petljao u potpunoj tami sa dragocenim isečenim filmovima, pokušavajući da ih ubacim u posudu za razvijanje. Nekako sam se spotakao ili sapleo preko nekih kablova za svetlo i u naporu da povratim ravnotežu, udario sam rukom — koja je držala filmove — o ugao police. Bol je izazvao da ispustim dragocene negative i oni su pali, ne na pod, kako sam se molio, već u toalet! Ovo ne bi bilo previše katastrofalno, jer voda ne bi naškodila njima, ali dok sam se saginjao da ih izvadim, udario sam u odvrnuti sijalicu koja se upalila jarko i potpuno uništila svete negative! Odugovlačio sam sa zvaničnicima organizacije koliko sam mogao, previše uplašen da im kažem užasnu istinu, ali oni nisu mogli da čekaju zauvek. Konačno, morao sam da priznam činjenicu da nema slika istorijskog događaja decenije — i onda se sakrijem! Dobri ljudi Down Maine iz East Boothbaya, međutim, bili su ljubazni i razumevajući prema mladom umetniku, slikaru znakova i fotografu koji želi da bude, i saosećajno su mi oprostili moju nekompetentnost. U stvari, jedan penzionisani kapetan broda konačno je odgovorio na moju ponudu da slikam znakove besplatno i zamolio me da uradim malu belu tablu sa njegovim imenom za njegovu radionicu za čamce, čak insistirajući da mi plati. Bio sam preplavljen i radio sam na toj maloj beloj tabli kao da je za predsednika Sjedinjenih Država. Posao ne bi uzeo meni ili bilo kom slikaru znakova više od dvadeset minuta danas, ali tada nisam znao tajnu proizvodnje za javnu potrošnju, kao što znam sada. Oko, srce i um javnosti su neverovatno jednostavni i naivni u vezi tehničkih detalja. Kao divljaci ili deca, javnost je nesvesna onoga što, za stručnjaka, izgleda ozbiljan nedostatak, sve dok celina čini da budu srećni ili ima prijatan efekat. Najgrublja i najočiglednija prevara Deda Mraza, ako je pravilno natovaren igračkama, u pravoj atmosferi, biće Deda Mraz srećnoj deci, iako mu brada može biti napola skinuta, jastuci vidljivi i kosa jasno vidljiva ispod srebrnog staklenog vlakna za odraslog. Najbolji prijatelj umetnika je oko posmatrača — ako umetnik zna kako da predloži ono što posmatrač želi da vidi. Istovremeno, javnost, masa, ima nepogrešiv instinkt koji otkriva strah i plašljivost, i veoma ispravno je mrzi. Crtež, poster ili govor urađen oklevajuće čak i od dobrog tehničkog zanatlije, u strahu i drhtanju, bez obzira koliko odlični detalji, uvek će odbiti gomilu. Znak ili poster, naučio sam, može biti sastavljen od drhtavih, loše nacrtanih slova, trulih skica i najgrubljih elemenata dizajna, ali ako je majstorski zamišljen kao celina, sa efektom celine kao jedinim vodičem umetnika, javnost će biti očarana. Zato je crtež figure početnika skoro uvek tako groteskan i ružan po izgledu. On se prvo koncentriše na oko, radeći ga dobro, možda, onda na nos, radeći ga takođe dobro; onda na usta, uvo, neku kosu i tako dalje niz figuru. Ali fino nacrtano oko je preveliko za nos, koji je premali za usta; sve to je na pogrešnom mestu za uvo, koje se pojavljuje gde bi možda brada trebalo da bude. S druge strane, iskusniji umetnik je naučio da će nekoliko poteza i mrlja za oči, nos, usta, uši i kosu itd. izgledati kao fino nacrtane oči, nos, usne itd., pod uslovom da su stavljene na prava mesta sa potezom hrabrosti. Oko posmatrača je najbolji prijatelj umetnika. Daj posmatraču poštenu šansu da zamisli da cela stvar izgleda dobro i izgledaće mu dobro. Ali 1945. nisam znao ništa od svega ovoga. Jednostavno sam bio odlučan da napravim svako slovo savršenim, potpuno pogrešan pristup. Radio sam tu sićušnu malu tablu iznova i iznova i iznova, ostajući budan cele noći i bukvalno očajavajući. Bez obzira koliko sam se trudio, uvek je bilo neko drmusanje ili kap na nekom mestu. Konačno sam se srušio u krevet, obeshrabren i iscrpljen! Tik pre podneva, napao sam je još jednom i uspeo da je učinim barem čitljivom. Dao sam je čoveku i odbio da uzmem bilo kakav novac, iako je izgledao zadovoljan i ponudio mi dolar. Želim sada da sam ga uzeo, jer poslednji put kada sam otišao kući u Mejn, pre tri ili četiri godine, otišao sam i pogledao tu tablu. Još uvek je tamo i izgleda fino! Negde krajem jeseni, dobio sam vest od Pratta da sam uspeo da osvojim mesto u sledećoj godini klase. Osetio sam da sam već osvojio polovinu sveta. Sa takvom velikom „pobedom“, bio sam u stanju da ubedim Džudi da bi trebalo da imamo bebu! Oboje smo čuli da imanje bebe ponekad „zagreje“ ženu, i ja sam ionako očajnički želeo decu. Pored toga, počeli smo da imamo prilično dobru zabavu, idući na duge šetnje zajedno i igrajući se kao dvoje dece. Sa mestom na Prattu obezbeđenim i našim brakom koji pokazuje znake života, osećao sam se prilično dobro. Počeo sam da dobijam dosta poslova slikanja znakova i fotografije, i odlučio sam da sagradim sebi malu radionicu u Boothbay Harboru. Moj otac je nekada vodio hotel zvan Tinker Tavern tamo, i posle što je izgoreo, posedovao je praznu parcelu na dobrom mestu blizu Jaht kluba. Dobio sam dozvolu da sagradim svoju radionicu tamo i čim se tvrda smrzavanja izvukla iz zemlje početkom marta, otišao sam na posao gradeći svoju radionicu. Nikada ranije nisam ništa gradio, ali sam pažljivo posmatrao i bio sam siguran da mogu. Imao sam malo alata, ali mesto je trebalo da bude samo 22 sa 12 stopa, i imao sam vremena. Moja najveća greška bila je u pravljenju svega prevelikim i preteškim. Koristio sam 12 sa 12 greda ispod i imao sam ogromnu borbu da ih podignem na mesto sam, zakucavajući ili bolje rečeno zabijajući ih, dok sam držao uglove na leđima, i onda drmusao celu stvar da bude ravna na padini. Napravio sam još jednu grešku zaboravljajući da dodam debljinu samih dasaka kada sam računao mere zgrade, i tako, kada sam došao da stavim krov, otkrio sam da je zgrada osam inča šira na jednom kraju nego na drugom. Morao sam da postavim, zakucam i testerišem komade nakon toga, da ih prilagodim. U maju ili junu 1946. otvorio sam malu radionicu kao „Maine Photo-Art Service“ — nudeći foto-završavanje za osam sati, slikanje znakova, reklamnu umetnost i druge srodne usluge. Džudi je verno pomogla, čak pomažući da se krov tarira i kasnije vodeći prodavnicu deo zgrade. Radio sam kao tigar, rešavajući jednu „nemoguću“ krizu za drugom da ostanem u poslu i spasem sopstvene greške kao „profesionalac“ koji nije imao stvarno iskustvo. Ipak, uspeli smo da zaradimo za život i da uradimo neke kredibilne poslove. Na jesen, zatvorili smo malu radionicu i krenuli za Njujork. Dogovorio sam se da ostanem sa mojom tetkom Helen i njenim mužem, Rosko Smajtom, u Mount Vernonu dok G.I. stanovanje ne postane dostupno na Prattu. Bilo je to dok smo bili u Mount Vernonu kada mi je Džudi poklonila našu prvu bebu — prvo nazvanu „Džudit Mičel“, ali onda promenjenu samo u „Boni“ na Džudinu molbu. Dobio sam svoju prvu lekciju u stavu „modernog“ društva i bolnica prema dojenju u bolnici Bronxvil gde je Boni rođena. Pritisak na majke da vežu grudi, uzimaju pilule i rade sve ostalo da osuše čudesni izvor samog Bogom datog života bio je ogroman! Malo mi je čudo da su mnoga naša deca danas „nesigurna“ kako frojdovci kažu, kada im je uskraćen direktan, topao, životinjski kontakt sa majkama u njihovom najbespomoćnijem stanju. Bebe, naravno, ne mogu da svedoče o svojim osećanjima, niti mogu da ih se sete, ali siguran sam da, da mogu, beba na flašicu bi se osećala baš kao muškarac čija mu žena da neku vrstu gumene lutke za spavanje. Takav uređaj bi mogao da se napravi da jednako i možda premaši mehanički performans ljudske žene, ali mehanička stimulacija nije sve što je neophodno — to je neodrediva toplina i ljubav osobe koja je neprocenjiv sastojak, i koliko više mora biti tako sa sićušnim, bespomoćnim stvorenjem koje nema nikakvo drugo zadovoljstvo. Beba živi potpuno za kontakt i hranu od svoje majke. Kada mu ona namerno i svojeglavo uskrati taj topli kontakt i podmetne staklenu flašu punu mleka namenjenog bebi kravlje majke — bez obzira koliko „naučno“ je pripremljeno — ona izgladnjuje tu bebu osnovnog elementa njegovog života: Ljubavi. I ona to radi u trenutku kada treba da bude napunjena i nabijena i preplavljena toplotom i ljubavlju. Ako majka nije u stanju da hrani svoje dete, bez obzira koliko se trudi, onda je, naravno, flašica jedino rešenje. Ali trebalo bi da bude poslednje utočište i relativno retko, umesto sadašnje norme u toliko slučajeva. Cela stvar je još jedna manifestacija korozivne i izopačene ideje „modernih“ da je nekako „ponižavajuće“ biti žena, imati bebe, dojiti ih, i ispunjavati životinjske funkcije žene. Za dobro mojih dece, srećan sam da kažem, uspeo sam da prevagnem nad majčinom naredbom sa Džudi, i ona je ljubazno dojila svu decu — čak i kada je, sa Fi-bi-Džin, najmlađom, to značilo nepodnošljiv bol i pumpu za grudi. Ulaskom na Pratt, dobio sam svoj prvi bliski pogled na ljudski šljam koji sve više prlja naše velike gradove, posebno Njujork i Bruklin. „Lonac za topljenje“ se pokazao više kao kanta za smeće. Jedan od mojih kolega bio je kineski jevrejski crnac — sa crvenom kosom! — i pegama! Čovek se podseća na limerik o mladom čoveku iz Dandija koji se spojio sa majmunom na drvetu. Atlantik Siti me je okružio crncima i Jevrejima, ali bilo je nekog reda oko toga. Mogao si da kažeš ko je ko ili šta je šta ako pogledaš. Ali u Bruklinu sam video ulice kako vrve od stvorenja koja su prkosila identifikaciji. Moji „jednaki“ po milionima čeprkali su svuda za mrvicama paternalističke vlade — gurajući se, gurkajući se, tučući se, nožem sečući, vrišteći — dajući svaki dokaz svoje srodnosti sa džunglovskim plemenom pigmeja ili kanibala. Jevreji u dugim haljinama, kapicama i crnim uvojcima šetali su ulicama među vrvećim kongregacijama Gospodnjih „izabranih“ koji su bacali smeće i iznutrice na ulice dok je smrad sam bio nepodnošljiv. Ne mrzim nijednog od ovih ljudi ništa više nego što mrzim gusenice, skakavce, crve ili australijske bušmene. Mrzim ono što rade našim gradovima, našoj kulturi, našoj Beloj deci i našem nacionalnom životu — pod ohrabrujućim egidom komunističko-cionističkih Jevreja i njihovih miliona mekoglavih agenata, od kojih većina nikada nije živela nigde blizu ovog ljudskog šljama. Ali u tim danima, još uvek sam bio monstruozno neuk o rasi, Jevrejima i komunizmu. Video sam samo nered, za koji sam zamišljao da se sam „napravio“ i da je neizbežan. Nikada nisam razmišljao da bi mogao biti izazvan ili da bi mogao biti i ispravljen sa pravdom i pristojnošću, bez mržnje i mučenja bilo kakvih nevinih ljudi. Moje umetničko obrazovanje je lansirano u šizofrenoj dihotomiji vrednosti karakterističnoj za našu eksplodirajuću civilizaciju. Polovina mojih instruktora bili su istinski umetnici i zanatlije koji su me naučili vrednim lekcijama. Druga polovina bili su grubi šarlatani koji predaju „modernu umetnost“. Kao što se desilo u sociologiji na Braunu, postao sam svestan da su predavači „moderne umetnosti“ svi gurali obrazac ideja i tehnika, i kao što sam otkrio sa sociologijom, osnovni obrazac ovih „mudraca iz Beotije“ bio je uzdizanje mediokriteta, haosa, nereda i prevare. Bilo je nemoguće umotati um čvrsto oko bilo kog principa ili ideje na časovima „modernih“ sledbenika. Jedini cilj činio se da bude biti drugačiji po svaku cenu! Napolje kroz prozor sa crtanjem, bojom, osetljivošću, dramom, idejom — čak i samom umetnošću. Ali budi šokantno drugačiji! To je bio potez genija! Bila je to filozofija zasićenog razvratnika, prezasićenog perverznjaka. Sve „stare“ vrednosti bile su reakcionarne, ništa dobro! Napred na nešto novo, nešto uzbudljivo, nešto divlje, i onda još divlje! Nema veze ako ono što radiš je ružno, sve dok je šokantno drugačije! Po prvi put u svojoj karijeri i čisto instinktom, bez razumevanja ideja uključenih kako sam ih izrazio gore, počeo sam da zovem ovu vrstu „umetnosti“ „komunizmom“. Znao sam da je komunizam nešto strano i navodno loše i ružno. Ova vrsta monstruozne „umetnosti“ bila je sve to. Kao što sam naučio da radim mnogo puta od tada, napravio sam laboratorijski eksperiment od ovih mojih teorija. Imali smo čas u „dizajnu“, koji se svodio na lekcije u grafičkom ludilu i haosu. Projekat za godinu bio je „mural“ koji pokazuje „radnike, industrijske sukobe itd. — zvuči poznato? Morali smo da napravimo beskrajne skice, ugljene, ideje boja i tako dalje, ali ja sam mogao da vidim ludost svega toga i, kao što sam uradio u srednjoj školi u Atlantik Sitiju, u „Problemima američke demokratije“, jednostavno sam se pobunio. Samo ovog puta, nisam se usuđivao da to uradim otvoreno, pošto sam živeo sa ženom i našom novom bebom, Boni, na 90 dolara mesečno koje sam dobijao za pohađanje škole. Tako smo Džordž Olsen, još jedan stvarni umetnik i ja, zajedno sa još nekoliko drugih, otkrili da možemo jednostavno da iskliznemo kroz vrata na vatrogasne stepenice posle prijavljivanja, i preko do mog mesta na bula-sesije i kafu. Tako smo to radili skoro celu godinu. Kada je „majstorska skica“ bila spremna za ocenjivanje, sedeo sam jedne noći i demonstrirao svoj potpuni prezir prema ovom organizovanom ludilu. Pratio sam svoje stopalo na komadu ilustracionog kartona, pustio bebu da naškraba po njemu i onda ubacio različite komunistički izgledajuće „radnike“ gde bi se uklopili — bilo kako. Mazao sam i mrljao boju dok stopalo nije bilo donekle prikriveno, iako si još mogao da ga vidiš. Bilo je grozno, užasno! Onda sam ga uneo i ponosno predstavio sirotom tupanu koji je predavao ovaj „predmet“. Bio je oduševljen do smrti i rekao je da je nesumnjivo „drugačije“! Držao ga je pred razredom, održao predavanje o „značaju“ bebinog škrabanja, mog stopala i mrlja. Onda mi je dao „B“ na to! Džordž Olsen i ja smo imali teškoća da ostanemo ozbiljni, ali smo uspeli, dok nismo prešli ulicu do mog malog stana gde smo se smejali i urlali od gluposti satima. Na kraju moje prve godine na Prattu, dobio sam uvod u Jevrejinu „jedinicu za sprovođenje“, iako u to vreme nisam znao da takva stvar postoji. Imao sam toliko posla prethodnog leta u svojoj radionici da sam hteo da dobijem još jednog studenta da mi pomogne sledeće godine, pa sam okačio znak na oglasnoj tabli na Prattu za to. Boothbay Harbor, barem u to vreme, bio je veoma ograničena zajednica, iako niko to nije pominjao. Zato sam dodao tu činjenicu na znak kada sam oglasio za slikara znakova i umetničkog pomoćnika da dođe u Mejn sa mnom. Crnac, na primer, bi našao život jednostavno nemogućim tamo gore. Nekoliko dana kasnije, tri žilava Jevrejina su se pojavila u mom stanu i pitala da li sam ja onaj koji je okačio znak. Kada sam rekao „da“, oni su čvrsto i ne previše nežno rekli da takva stvar neće biti tolerisana i da su bili dole kod školskih vlasti. Onda su mi predali moj mali oglas, koji su skinuli. Držali su mi predavanje o „demokratiji“ i „bratstvu“, onda su otišli, skoro u vojnoj formaciji. Ali mali oglas je ionako uradio svoj posao, i fin mladić, Džek Majers (Nemački) i Miki, njegova šarmantna žena, pristali su da dođu gore u Boothbay Harbor sa Džudi i mnom za leto i rade u „Photo-Art Shopu“. Džek i ja smo radili urlajući posao to leto. Mazali smo znakove svuda po jednom šarmantnom malom ribarskom selu koje sam poznavao kao dete. Čak smo namazali neke od ogromnih krovova aluminijumskom bojom, reklamirajući mornaričke usluge i obalske večere — užas, kako sada gledam unazad na to! Razvijali smo hiljade filmova turista, učeći sve vrste intimnih tajni koje nikada ranije nisam shvatio da vidi foto-završivač. Bilo mi je čudo da više foto-završivača ne bude u iskušenju da uđe u ucenjivačke šeme. Radili smo svilene sitotiske i uspešno ih prodavali. Crtali sam karikature na sajmovima, jednom skoro dobijajući batine od kupca bez smisla za humor. I Džek i ja smo slikali za zabavu i imali smo duge pivske i bula sesije. Na jesen sam se vratio na Pratt i bacio se u teški raspored studija plus sve slobodnjačke umetničke poslove koje sam mogao da dobijem da bih nekako zaradio za život od naših 90 dolara mesečno od Administracije veterana. Cepanje između stvarne umetnosti koju sam učio na nekim časovima i marksističke prevare i smeća koje sam morao da se pretvaram da radim na drugima počelo je da me razdire iznutra. Brzo sam se umorio od igranja „šala“ na predavačima ovog ludila i humbuga, jednom kada sam saznao da je tako lako. Počeo sam da se češkam na dostojanstvu i odlikovanju dodeljenim ovim lažnjacima, pored besmrtnika kao što su Durer, Da Vinči, David i drugi stvarni majstori. Opterećivao sam mozak beskrajno da otkrijem kako su oni uspevali da se izvuku sa tako monstruoznom prevarom. Bilo je grubo očigledno! Još nisam naučio da su autori ove vrste „umetničkog“ smeća, promotori ovog đubreta i, najvažnije, prevaranti javnog mnjenja u štampi — „kritičari“ koji su davali kredibilitet ovoj neverovatnoj imposturi — bili, uglavnom, Jevreji! Naučio sam da je deda ove zlobne perverzije Zapadne umetnosti i kulture — Pablo Pikaso — nije bio Španac, kako sam mislio — već Jevrejin! Da je takođe bio komunista, kako sam od tada saznao (uradio je „mirovnog goluba“ za Kremlj), još uvek nisam znao niti sumnjao. Mentalna borba da shvatim ovu prevaru dovela me je skoro do ludila i počeo sam da se pitam da li sam ja taj koji je van linije i nesposoban da opazi „lepotu“ ovih grafičkih katastrofa u kojima je ljudska anatomija iskidana i pocepana u prikaze koje su mi se činile užasnim. Mogao sam da vidim lepotu moderne arhitekture i reklame, ali nisam mogao da vidim nikakvu lepotu u ludom i namernom nametanju monstruozne ružnoće u modernom slikarstvu. Mrzeo sam te stvari. Bio sam guran sve više od administracije škole da se poklonim onome što je uzgajalo samo gađenje i prezir u meni. Bilo je nemoguće da potpuno sakrijem svoja osećanja i, iako nisam otvoreno pobunio, bio sam vođa male klike disidenata i ljubitelja dobrog crtanja, dizajna itd., koja je bila trn u oku škole. Pritiskali su sve jače za konformnost sa „aprecijacijom“ za „modernu umetnost“ koja je bila zahtevana. Na kraju, sukob je uticao na moj rad i potražio sam pomoć. Otišao sam u Bruklinsku kancelariju V.A. i zamolio da uradim testove sposobnosti, da vidim da li bih možda bio bolji kasapin ili lekar nego umetnik. Rezultati, rekli su mi, pokazali su da imam najbolje moguće kvalifikacije da budem umetnik. Tako sam rešio da uspem uprkos mom gađenju prema „modernom“ slikarstvu, čistom izvrsnošću napora. Nacionalno društvo ilustratora u Njujorku, koje je uključivalo takve veličine kao Norman Rokvel, At Dorn, Fred Ludekins, Al Parker, et al., ponudilo je nacionalnu nagradu od 1000 dolara za najbolju komercijalnu ilustraciju 1948. godine. Ušao sam sa punom stranicom skrečbord crtežom koji ilustruje oglas za Američko društvo za rak u Njujork Tajmsu. Nisam obraćao pažnju na divlje ideje „moderne umetnosti“, već sam napravio svoj rad ultimativom dramatičnog efekta na osnovne ljudske emocije. Unosi su bili anonimni, pa sudije nisu znale da biraju moj rad kada su dodelile mom skrečbord poslu prvu nagradu na Prattu. Ali kada su otkrili da je pobednik bio stari „ružni pače“, uradili su mnogo „objašnjavanja“ o tome kako sam zapravo koristio sve ono što su mi gurali — stvari koje sam svesno i namerno isključio iz uma. Onda je umetnost iz cele SAD otišla u Njujork, sa mladim „reakcionarom“ — mnom — koji predstavlja ultramoderni Pratt! Još jednom, običan stari princip i zanatstvo su pobedili nad najdivljijim i najnovijim „modernim“ genijima, uzeo sam prvu nagradu u naciji, i imao sam bal objašnjavajući novinama da sam to uradio, ne zbog „modernih“ stvari koje su gurali na Prattu, već uprkos njima. Dekan Džejms Budro, šef škole, pozvao me je i zamolio da ne komentarišem — postajalo je previše teško za njega da objašnjava. Dobio sam svoj ček od 1000 dolara na velikoj recepciji koju su prisustvovali njujorški veličine ilustracije i umetnosti, i ovaj uspeh mi je omogućio da unapredim bebu broj dva sa mojom ženom. Pristala je da mi da još jednog malog Rokvela, pored mojih 1000 dolara, kao nagradu. Naš brak je još uvek bio ništa izuzetno ali bio je brak, i činilo se da se smiruje u instituciju. Prva beba, Boni, pomogla je. Oboje smo je voleli do komada i bio sam siguran da još jedan — posebno ako je sin — biće vrsta cementa koja nam treba za srećnu porodicu. Moja druga godina na Prattu sam takođe naučio o golim ženama. U drugoj godini, časovi figure rade sa golim modelom, i tokom prve godine jezici su nam bukvalno visili za ovim nezamislivim i lascivnim iskustvom. Divne gole modelke paradiraju ispred nas da budu gledane! Kakva perspektiva! Čak iako su stari modeli nešto manje od „divnih“, još uvek je malo uzbuđenja prvi put kada sediš sa grupom obučenih ljudi i dama izađe na scenu potpuno gola. Ali posle dva sata toga, uzbuđenje je gotovo — zauvek! Naučiš da je ljudska mašta, ne stvarnost, ono što čini golotinju tako nezamislivo uzbudljivom, i kada se smiriš na težak rad, slikanje i razmišljanje o svojim vrednostima, bojama i ravnima, model postaje ništa više od bokala, jabuka, draperija i boca koje smo slikali prošle godine. Naši dedovi, kao i sa toliko stvari, imali su beskrajno više smisla o seksu nego mi danas. Oblačili su žene tako potpuno i onda dodavali toliko više, da do vremena kada su došli do golotinje, njihove mašte su uživale u onome što je nama uskraćeno, koji više nemamo šansu da zamislimo bilo šta sa bikini-odeljenim ženama na vidiku. Slučajni pogled na ženin gležanj bio je zadovoljstvo za njih. Za nas da doživimo istu tajnu uzbuđenje danas, bilo bi neophodno da žena bude uhapšena za potpuno izlaganje. Gole žene, kako Šopenhauer kaže, izgledaju zdepasto, i daleko od vilinskih stvorenja koja zamišljamo, da samo neiskusni mogu zamisliti da bi konstantan pogled na gole modele bio uzbudljiv. Na rizik da budem optužen za voćne sklonosti, moram insistirati da, kao delo čiste umetnosti, dobro mišićava muška figura je daleko superiorna od one bljuzgave ženske. Samo seksualni instinkt čini sugestivne krive žene da izgledaju lepše — jer sigurno su seksualno uzbudljivije. Počeo sam da imam znatan uspeh sa svojim komercijalnim umetničkim radom na slobodnjačkoj osnovi i naučio sam uglavnom jevrejske reklamne tehnike medison avenijskog džungla koje mi sada služe tako dobro u razbijanju jevrejske „tihe obrade“ ili papirne zavese. Iz mog iskustva od dve godine u Mejnu u umetničkom polju, otkrio sam da postoji potreba za reklamnom agencijom u Mejnu. Sve velike kompanije — kojima su trebale usluge agencije — išle su dole u Boston, i u isto vreme, mladi Mejnci sa talentom i sposobnošću u reklamnom polju nisu mogli da nađu posao u Mejnu i morali su da idu u Boston. Činilo mi se smešnim da mejnski klijenti koji žele usluge i mejnski umetnici, pisci itd. koji žele da obezbede te usluge oboje moraju da idu dole u Boston da se sretnu. Kada sam se raspitao o mogućnosti pokretanja takve reklamne agencije, rečeno mi je da je to pokušano desetak puta od strane iskusnih ljudi i da je nemoguće. Ne može se uraditi. Pošto se nije moglo uraditi, odlučio sam da uradim. Nisam mogao da vidim više smisla u borbi sa „modernim“ umetničkim bubama na Prattu i dokazao sam, barem za sopstveno zadovoljstvo, da mogu da naučim više sam u radnom svetu umetnosti nego od ovih bitničkih boemijaca, pa sam napustio Pratt i preskočio poslednju godinu kursa tamo. Vratio sam se gore u Mejn i počeo da radim da postavim reklamnu agenciju u Portlandu. Prvi korak je bio da istražim postojeće polje i vidim kakav materijal bi mogao da bude za rad. Pozvao sam Portlandske kancelarije Sulivan kompanije, velike bostonske agencije, gde sam našao šarmantnog razvratnika po imenu Al Boni, dalekog rođaka Vilijama Bonija koji je bio poznat kao „Bili Kid“. Al je bio očaran idejom lansiranja naše sopstvene agencije i osećao se sigurnim da može da izađe sa dobrom gomilom lokalnih računa. Imao je kućicu na plaži, gde smo „izlegli“ i grubo živeli duboko u hladnoću dok smo kuvali velike ideje i planove i radili sebe u neophodno stanje fanatičnog entuzijazma da preživimo takav divlji i „nemoguć“ napad na uštogljeni i zagušeni svet mejnskog biznisa. Palo nam je na pamet da bi moglo biti dobro da imamo neki novac kao jedan od sastojaka poduhvata, pa smo smislili da uhvatimo mladog plejboja kog je Al znao iz lokalnih pivnica, i čiji je otac bio „pun“. Mladi gospodin, Norton-Pejson, potomak jedne od THE porodica Mejna, bio je pozvan dole u kućicu na pivske i pričalačke i ubeđivačke sesije. Satima i satima, noć za noći, radili smo da ga ubedimo da je reklamna agencija mesto za njegov genij i talente (i novac, što nismo pominjali), ali to je bio spor posao, čak i sa galonima piva. Imao je kabriolet i lak život; i, sa gvozdenim konzervativizmom svoje porodice i Mejna uopšte, nije mogao da vidi mnogo smisla u kosookim šemama koje smo izneli za početak na pertli — njegovoj pertli. Bio je tih, izuzetno simpatičan momak, ali ukočen kao kameni Buda. Trebalo nam je nedeljama da ga „uhvatimo“ ali konačno smo uspeli. Jedini problem je bio, kako smo kasnije saznali, da je on uhvatio nas! Kompanija je formirana kao „Maine Advertising, Inc.“ na 53 Exchange Street, Portland, Mejn. Kapital je obezbedio Pejson, sa jednakim udelima za nas trojicu — Al i ja smo potpisali menice Nortonu za naše udеле, koje su trebale da budu plaćene iz profita. Pejsonov ujak je upravljao imanjem Džoka Vitnija u Njujorku i advokati njegovog oca veoma ljubazno su sredili dil. Ja sam bio predsednik, Al Boni sekretar a Norton blagajnik. Al i ja smo trčali okolo i prodavali kao ludi, uglavnom od maštovitih oglasa koje sam ja skicirao i klijenti su ih voleli više od onih koje su imali. Nagomilali smo dobru gomilu računa i čak prodavali klijentima prostor u Njuzviku, nečuven trijumf za mejnsku agenciju. Ali onda smo naišli na ozbiljne probleme. Časopisi i radio stanice nam nisu verovali, iako smo obećavali da ćemo platiti kada klijenti plate nas. Gotovina na bačvu je ono što su hteli, a gotovina je ono što nismo imali. Ali Norton jeste. U roku od nekoliko nedelja, Nortonovi advokati su sredili još jedan dil. Norton je postao šef agencije, sa mnom umetničkim direktorom — na plati u zadnjoj sobi — a Al van kao prodavac! Jevreji vole da ovo nazivaju jednom od mojih „neuspeha“, ali to je bio deo moje šegrtovske obuke za posao koji sada imam, i teška škola je bila. Ukoliko nisam dobio ništa finansijski od toga, bio sam neuspeh, ali sam osnovao uspešnu agenciju u Mejnu — što „nije moglo da se uraditi“. Ona je tamo sada, kao Simonds Pejson kompanija, najveća u Mejnu, sa ogromnim klijentima kao Bath Iron Works. Zbog mog „neuspeha“, mladi Mejnci koji su ranije davali svoje talente i zarade i poreze Masačusetsu sada imaju divnu priliku da pomognu svojoj državi da raste i da odgaje svoje porodice u velikoj državi, dok su klijenti sami usluženi tačno na licu mesta od vrhunskog talenta. Ako je ovo „neuspeh“, onda se nadam da će i Nacistička partija biti takav „neuspeh“, bez obzira na to da li ja lično „dobijem nešto od toga“. Pejson je ušao u posao sa drugim čovekom za koga se pretpostavljalo da ima mnogo reklamnog iskustva: Dag Fosdik iz Luistona. Odsek za produkciju je pomeren tamo gore, što je uključivalo mene, umetničkog direktora. Moja žena i Boni i ja smo uzeli mali stan u francusko-kanadskom gradu Luistonu i ja sam se bacio u dnevno-noćni mlin reklamne agencije. U međuvremenu, moja „komplementarna nagrada“ za osvajanje takmičenja u ilustraciji se pojavila. Mala Nensi Rokvel je rođena u luistonskoj bolnici i još jednom, prošli smo kroz rutinu borbe protiv vezivača grudi i gurača pilula. Dobio sam svoj prvi uvod u „kancelarijsku politiku“ oko tog vremena. Pejson i Fosdik su često bili u sukobu, i ova dva titana finansija često su nas seljake uznemiravali nesigurnošću šta je sledeće. Takvi uslovi su neizbežno proizvodili intrige i zavere među rastućim osobljem — i kako sam to mrzeo! Žudeo sam da se posvetim stvaranju i produkciji reklama, i radio sam prilično dobro u tome, kada je došla eksplozija. Fosdik se odvojio. Svi smo bili pomereni nazad u Portland. Atmosfera u kancelariji je sada bila veoma drugačija za mene. Pejson je postao važan izvršilac i biznismen. Bio je nesrećan sa mnom previše blizu, da ga podsećam kako je počeo. Nisam to pominjao, naravno, ali bilo je neizbežno da on to sam oseti. Al Boni je bio olakšan, i mogao sam da vidim da je samo pitanje vremena pre nego što i ja, takođe, otkrijem da je jednostavno previše teško ostati. Moj zahtev za povišicom sa 75 dolara, kako je kompanija postajala prosperitetnija, odbijen je od Nortona. Rešio sam još jednom da lansiram lični napad na poslovni svet, ovog puta za dobro moje porodice i sebe. Milioni turista dolaze godišnje u Mejn, ali nije bilo celokupnog i pouzdanog vodiča za ove ljude o tome šta se dešava, gde, kada itd. Dizajnirao sam The Olde Maine Guide da popuni tu potrebu i počeo da radim da ga izbacim za leto. U međuvremenu, da nahranim porodicu, počeo sam mali radio vodič, What Next?, koji je delio programe po tipu, nova ideja u to vreme. Prodao sam svoje male oglase uspešno i pokrenuo What Next? veoma dobro, sa ljudima koji su se stvarno pretplatili za novac, reakcija koju nisam očekivao. Onda sam dobio oglase prodane za Guide i uspeo da ga objavim tokom celog leta, čak osvojivši podršku Mejnskog državnog Junior Chamber of Commerce. Ali finansijska borba da ostanem živ bila je smrtonosna, i moja porodica je živela u maloj kućici u Falmouth Foreside u najsrceparajućoj sirotinji i jadu. Bilo je u toj maloj kućici da sam prvi put čuo glas i reči koje su na kraju dovele do moje sadašnje političke karijere. Jedne noći sam čuo čoveka na radiju kako kaže da postoje komunisti u Američkom državnom departmanu i svuda po našoj vladi; da postoji velika opasnost od subverzije od Komunističke zavere upravo ovde u Americi! Rekao je da moramo da naučimo o tome i borimo se protiv toga! Slušao sam opčinjen. Nisam mogao da verujem da je takav čovek ostao u našoj vladi. U njegovom glasu je bilo hrabrosti i mirne snage. Nije zvučao kao pederi sa slabim britanskim akcentima (lažnim), koje sam čuo iz Vašingtona ranije. Govorio je kao muškarac i vođa! Ko je on? Nestrpljivo sam čekao da čujem njegovo ime. Onda su ga najavili: Senator Džozef R. Mekarti iz Viskonsina! Viknuo sam i urlao za Džo Mekartijem! Činilo se kao glas sa druge planete — divan, patriotski, američki glas — glas koji je skoro izgledao kao da dolazi iz mene samog. Ali, koliko god mi se dopadalo ono što sam čuo, to je bilo ništa više od veoma uzbudljive prolazne misli u to vreme. Bio sam duboko u poslu preživljavanja. Kao i obično u mojoj karijeri, uspevao sam u nečemu što je očajnički trebalo da se uradi i osvajao sam pohvale gomile, ali ne njihove dolare. Moj finansijski položaj je bio skoro nemoguć i moja žena se borila pod strašnim uslovima. Često nismo imali ništa da jedemo osim konzerve pasulja koju nam je dao Ras Edvards, čovek koji je radio za mene, ali koji je takođe posedovao mali letnji hotel u blizini. Ipak, Guide je radio tako dobro da sam bio zamoljen od biznismena u Bostonu da vidim o izdavanju Guida tamo dole. Bio sam u Bostonu, raspravljajući ovu mogućnost, kada je vest stigla da me je mornarica pozvala nazad na aktivnu dužnost zbog Korejskog rata. Naređen sam u San Dijego, da se javim u roku od deset dana! Bilo je to blagoslov i prokletstvo sve odjednom. Značilo je kraj užasne sirotinje, ali je takođe značilo kraj posla za koji sam se toliko trudio i koji je bio na ivici da mi donese povrat. Pozvan sam nazad, verujem, uglavnom zato što je bila ogromna potreba u Korejskom ratu za vazdušnom podrškom teško pritisnutim kopnenim trupama. To je bila jedna od mojih specijalnosti u Drugom svetskom ratu. Skok sa skoro-gladi do plate letećeg poručnika komandanta bio je finansijsko olakšanje, ako ništa drugo, pa sam se pripremio da se javim mornarici za još jedan rat. Užasni uslovi života i sirotinja poslednjih nekoliko meseci skoro su uništili ono što je ostalo od mog prvog braka. Moja žena je odvela decu u kuću svoje babe u Hadlimu, Konektikat, pa sam otišao napred, sam, u San Dijego, što sam mislio da je greška. Tako sam krenuo 1950. sa skoro novim Našom i vozio od Portlanda, Mejn, do San Dijega, Kalifornija. Dok sam to radio, ostavio sam zauvek svoje mesto kao običan američki građanin. Spremao sam se da postanem ubeđeni nacista u San Dijegu i počnem karijeru koja me je dovela tako daleko do borbenog glasa svuda po zemlji, i koja će me jednog dana staviti na čelo miliona Amerikanaca koji sada zamišljaju da me mrze i sve za šta se zalažem.

Šok od iznenadnog ponovnog postajanja oficira i džentlmena, sa gotovinom u džepu, bio je značajan. Ali to nije bilo ništa u poređenju sa trzajem pronalaženja sebe ponovo u vrućem malom mornaričkom borcu posle pet godina jedva gledanja aviona. Čim sam stigao, dobio sam najvreliju stvar sa propelerom — F8F Bearcat — i rečeno mi je da se proverim. Od svega što sam ikada leteo, F8 je moj favorit svih vremena. Poleće i ide pravo gore kao raketa. Sav je motor. U stvari, pojedinačna krila su manja od samog motora! Sediš na podu sićušnog kokpita, sa nogama umotanim oko sićušne hidraulične palice i motora. Ima toliko snage, moraš da je pustiš sve povremeno na letu ili se motor zaprlja. Kao da jašeš munju. Kada gurneš gas, ide! Najbrži mlaznjak na nebu nema ubrzanje i pogon tog malog bumbara. Mlaznjaci idu mnogo brže, ali nikada ne izgledaju tako brzo ili vruće. F8 je „hot-rod“ neba, i kako sam ga voleo! Možeš da ga kotrljaš okolo i okolo, idući skoro pravo gore i cepaš nebo kao tigar. Manevriše tako brzo i slatko da možeš da pobediš bilo šta u vazduhu što pokuša da ostane sa tobom, uključujući mlaznjake. Koristili smo ove smrtonosne male stršljene da obučavamo mornaričke i mornaričke pilote u bliskoj vazdušnoj podršci trupama. Usavršili smo tehnike tako dobro da smo mogli da radimo unutar pedeset ili sto jardi borbenih trupa. Da to uradimo, instruktorisali smo naše pilote da se koncentrišu na čitanje mapa, identifikaciju terena i efikasnu komunikaciju. Pola vremena, učili smo ih u časovima zemaljske škole u Koronado i drugu polovinu preko u El Sentru, gde smo raketirali i bombardovali ceo dan u pustinji. Moja specijalnost je bila obuka vida i taktike pretrage. Komandant Pacifičke flote avijacije mi je napisao posebnu pohvalu za moje metode, koje su pomogle stotinama mornaričkih i mornaričkih pilota da žvaću Crvene u Koreji. Kada sam uspeo da nađem i namestim kuću, moja žena, Boni i Nensi su doleteli da mi se pridruže. Porodični život je nastavljen na relativno srećnoj noti. Vreme je skoro previše savršeno u San Dijegu, pa smo uživali u bezbrojnim piknicima, izletima i dnevnim roštiljima ispod našeg sopstvenog narandžinog drveta u zadnjem dvorištu. Takođe sam odlučio da uštedim novac uzgajajući sopstvene piliće i kupio sam jato nosilja i izlegao piliće za prženje. Ali ovo je takođe bilo vreme kada je general Daglas Makartur bio sumarno otpušten od patuljka istorije, Harija Trumana, na najponižavajući način; dok je senator Džo Mekarti udarao po koteriji crvenih, pederčića i ružičastih u Vašingtonu koji su bili osnovno odgovorni za otpuštanje generala. Počeo sam da obraćam pažnju, u svoje slobodno vreme, šta je to sve bilo. Čitao sam Mekartijeve govore i pamflete i našao ih činjeničnim, ne divlje besmislenim kako su novine optuživale. Postao sam svestan strašnog naginjanja u svim novinama protiv Džo Mekartija, iako još uvek nisam mogao da zamislim zašto. Znao sam i poštovao Daglasa Makartura, i od tada smo dopisivali. Mislio sam da bi on bio najveći predsednik Sjedinjenih Država. Kada je bila kampanja da ga dobije republikansku nominaciju 1950. godine, hteo sam da uradim što mogu da pomognem. Pročitao sam pismo u San Dijego Unionu od žene koja je jadikovala da niko neće pomoći da pokrene Makarturov miting, pa sam pozvao damu, čije ime sam zaboravio, i ponudio kakvu pomoć mogu da dam. Bila je veoma zahvalna i pozvala me je u svoju malu kućicu gde je živela u penziji sa mužem. Počeo sam da joj pričam sve stvari koje sam mislio da mogu da se urade, ali ona se nasmešila sa strpljivim, tužnim osmehom i zaustavila me. „Ne“, rekla je, „ne možeš tako lako da dobiješ salu, čak i ako platiš. Neće je iznajmiti!“ „Šta misliš?“ izleteo sam. „Ko neće da je iznajmi?“ Pogledala je čudno i ispitivački svog muža, jasno ga pitajući očima o nečemu. On je samo odmahnuo glavom. „Ko neće da ti iznajmi salu?“ ponovio sam, gledajući od njega do nje. Ona je duboko udahnula, izgledajući bolno, i rekla: „Jevreji.“ „Jevreji!“ uzviknuo sam. „Šta Jevreji imaju sa tim? Šta ih briga da li dobijaš salu ili ne?“ „Mrze Makartura!“ rekla je, i počela da kaže nešto drugo kada sam je prekinuo. „Mrze ga? To je glupo! Pretpostavljam da neki od njih to rade, ali sigurno ne svi, i sigurno nijedan od njih ga ne mrzi dovoljno da te spreči da iznajmiš salu za Makarturov miting!“ Ona je još jednom duboko udahnula, izgledajući povređeno. „Istina je“, rekla je. „Svi ga mrze! Pogledaj ovo, na primer.“ Predala mi je primerak California Jewish Voice. Tu je bilo: „Makartur se približava: Hitler ulazi u kancelariju!“ Novine su nastavile da buncaju o tome kako je general Makartur pretnja, još jedan potencijalni Hitler! Nisam mogao da verujem. „To je samo jedne novine!“ suprotstavio sam se. „Verovatno je samo ekstremistički list. Siguran sam da Jevreji ne zamišljaju da je Makartur stvarno još jedan Hitler!“ Pokazala mi je druge jevrejske novine. Njihov ton je bio dostojanstveniji, ali ista poruka je bila tu. Pokazala mi je još jevrejskih novina. U većini njih bile su gnusne slike Džo Mekartija, strašne optužbe protiv njega i Makartura i neosporna otrovnost za oba ova čoveka. Ovo je iskustvo koje čeka svakog poštenog Amerikanca, ali je obično teško doći, kako se može zamisliti. Iznenada sam bio izložen celom tajnom svetu koji prosečan Amerikanac nikada čak ni ne zamišlja i nikada ne vidi: svetu Jevreja. U istom Jewish Voice video sam naslove urednika, Semija Gača: „Hvala Bogu!“ — dan kada je Sovjetski Savez dobio A-bombu! Video sam stotine slično izdajničkih stavki, ali naš narod je previše izolovan i lagodan da pogleda u ovu jevrejsku štampu. Pre ili kasnije, bez obzira koliko dugo prosečan Amerikanac bude držan u mraku ili sebe drži u mraku zamišljajući da je otkrivanje izdaje protiv svoje zemlje i naroda „bigoterija“, on će naći goli dokaz ove ujedinjene, strane, fanatične jevrejske zajednice usred sopstvenog naroda — neumoljive, mržnjom ispunjene, pakosne, ogorčene i đavolski pametne da izgledaju samo kao progonjena verska grupa. Cela stvar, međutim, još uvek se nije registrovala kod mene. Bilo je previše fantastično. Bio sam siguran da postoji neka pogrešna predstava, nekako. Ali dama mi je dala neke knjige i papire da ponesem kući na proučavanje i otišao sam. Kada sam stigao kući, pogledao sam prve novine. Zvale su se Common Sense i naslov je bio „Crvena diktatura do 1954!“ Odmah sam zaključio da sam našao izvor ove monstruozne „jevrejske strašne priče“ o kojoj mi je dama pričala. Priča je bila sva o jevrejskoj svetskoj zaveri i nisam mogao da završim čitanje. Činilo se previše glupo i odvratno za inteligentnog čoveka da traći vreme na to. Ali u nekoliko redova koje sam pročitao, Common Sense je dao ono što je tvrdilo da su zapanjujuće „činjenice“ o jevrejstvu komunizma i „ruske“ revolucije. Navelo je kao izvore nekih od ovih neverovatnih činjenica, The Universal Jewish Encyclopedia i razne zvanične dokumente vlade SAD. Ovo se činilo kao odlična prilika da se probode takva fantastična ideja kao što je da je komunizam jevrejski i odlučio sam da proverim ove navodne „činjenice“. Otišao sam u San Dijego javnu biblioteku u Balboa parku i kopao po tomovima pomenutim u Common Sense. Dole u mračnim policama biblioteke, dobio sam svoje buđenje od trideset godina glupe političke uspavanosti, iste smrtonosne uspavanosti koja sada zatvara oči našeg naroda i čini ih da sarađuju sa svojim neprijateljima u sopstvenom uništenju — sve u ime „dobrog građanstva“, „bratstva“ i svega ostalog od šiboleta „finim“ ljudima — iste hipnotičke uspavanosti koju mi razbijamo našim proračunatim i dramatičnim nacističkim taktikama! Otkrivao sam da komunizam nije samo jevrejski, već da su se Jevreji hvalisali njegovim jevrejstvom u svojim sopstvenim knjigama i novinama! Rabin Stiven Vajz, na primer, priznati vođa američkog jevrejstva mnogo godina, otvoreno i arogantno je polagao pravo na jevrejsku prirodu komunističkih doktrina sa svojom često ponavljanom izjavom u vezi jevrejske religije: „Neki to zovu komunizmom; ja to zovem judaizmom!“ Otkrivao sam, u neospornim dokumentima i obaveštajnim studijama naše sopstvene vlade SAD da Ruska revolucija nije bila „ruska“ uopšte, već skoro potpuno vođena od Jevreja! U Overmanovom izveštaju predsedniku Vilsonu, na primer, stajalo je: „...od 388 članova prve sovjetske vlade, koji su sedeli u Starom Smolnom institutu u Petrogradu, 371 je bio Jevrejin i 267 od tih Jevreja je bilo sa Donjeg istočnog dela Njujorka!“ Ne čak ni ruski Jevreji, već njujorški Jevreji! Naučio sam, iz članka zvanog „Hazari“ u The Universal Jewish Encyclopedia, koju su objavili Jevreji, da većina Jevreja čak nije ni Semiti ili potomci hebrejskog naroda Palestine, i stoga Hristovog naroda, već uglavnom potomci polu-orijentalnog plemena u centralnoj Rusiji zvanog „Hazari“ ili „Čazari“, čiji je kralj, Bulaban, u šestom veku posle Hrista, naredio svom narodu masovno da postane „Jevreji“. Otkrivao sam da ovi „Jevreji“, zvani „Aškenazi“ u „trgovini“, za razliku od stvarnih, semitskih Jevreja, zvanih „Sefardi“, čine većinu i vođstvo naroda koje zovemo „Jevreji“. To su rojevi ovih „Hazara“, sa svojim orijentalnim nasleđem, koji nas guraju okolo, nameću nam integraciju, degradiraju našu kulturu svojom prljavom „umetnošću“ haosa i pornografije i, najgore od svega, šire bolest komunizma — sve vreme se krijući u haljinama jevrejske „religije“. Nastavio sam da otkrivam, u starim primercima The New York Journal American, da je Jakob Šif, tada šef gigantskog finansijskog carstva zvanog „Kuhn, Loeb & Company“ i deda žene koja sada poseduje super-levičarski New York Post, „...uložio preko dvadeset miliona dolara u Rusku revoluciju“, finansirajući drugog Jevrejina, Bronštajna, alias Trockog, u ubistvu masa hrišćanskih i anti-komunističkih belih Rusa! Najiznenađujuće i otkrivajuće od svega bila je često nevidljiva veza između naizgled čistog nežidovskog komuniste i neizbežnog Jevrejina, koji vreba tik iza. Lenjin, ne Jevrejin, bio je oženjen Krupskom, Jevrejkom. Staljin, takođe ne Jevrejin, bio je oženjen sestrom Lazara Kaganoviča — Rozom, Jevrejkom. Staljinov sin se oženio drugom Jevrejkom i ispostavilo se da je Hruščov bio štićenik ovog istog Jevrejina, i oženio se drugom Jevrejkom u porodici Kaganovič! Obrazac je bio isti u Sjedinjenim Državama: Alger His, nežidovski, bio je štićenik Feliksa Frankfurtera, Jevrejina, naravno. Elizabet Bentli je bila ljubavnica Džejkoba Golosa, navodno „Rusa“, ali stvarno još jednog Jevrejina. Fredrik Vanderbilt Fild, nežidovski milioner komunista, opet, bio je oženjen Jevrejkom. Vitaker Čembers, još jedan nežidovski komunista (koji se pokajao), oženjen je još jednom Jevrejkom! U satelitskim zemljama, bilo je isto. Još Jevreja! Čak i taj sveti „prijatelj Amerike“, Tito, je štićenik Moisea Pijade, još jednog hazarskog Jevrejina, koji „predlaže“ za paradirajućeg gospodina Tita. U SAD, FBI je hvatao horde jevrejskih špijuna: Rozenberg, Gringlas, Soble, Koplin, Moskovic, Vajnbaum, Fuč, Golos — imena — sama su bila neosporna, iako su neka promenjena, kao u slučaju Džona Gejtsa, urednika Daily Workera, čije je pravo ime ispalo Izrael Regenstref! Ali slike ovih kamila-sličnih lica bile su više nego dovoljne da identifikuju ove jevrejske špijune! Od četrdeset jednog radnika sa komunističkim rekordima u našim tajnim radar laboratorijama u Fort Monmautu, trideset devet se ispostavilo da su Jevreji! Od petnaest Amerikanaca osuđenih za špijunažu za Sovjetski Savez od 1946, trinaest su bili Jevreji. Od dvadeset jednog osuđenog za komunističku zaveru da unište vladu SAD ilegalnom silom i nasiljem, osamnaest su bili Jevreji. Kada je FBI uhvatio „drugu liniju Politbiroa“ od sedamnaest, četrnaest od izdajnika je identifikovano kao Jevreji! Od „holivudskih deset“ koji su uzeli Peti amandman kada su pitani da li su komunisti, devet su bili Jevreji! Pogledao sam u Daily Worker i našao atmosferu strogo „košer“. Bilo je dirljivih „U spomen“ oglasa za „Našu dragu majku“ od Bernija, Abija, Izija i Natana Ginzberga; obaveštenja o piknicima u „Vajnbaumovom divnom gaju“, itd. U Rusiji, gde sam razumeo da antisemitizam hara, našao sam Jevreje kako se hvale da je šef sovjetske propagande Jevrejin: Ilja Erenburg! Sa svim Jevrejima uhvaćenim crvenim rukama kao crvenim špijunima, je li iznenađujuće da Jevrejin, Erenburg, šef sovjetske propagande, želi da raširi ideju da su komunisti „anti-jevrejski“? Čak i u Japanu i Kini, našao sam rane saditelje komunističkog semena da su Jevreji. U Japanu je bila Ana Rozenberg, i pogađajte ko se pojavio u Kini kao savetnik Sun Jat Sena? Dobri stari Džordž Sokolski, naš „konzervativni“ kolumnista! Za inteligentnog čoveka, činjenice su bile neosporne. Mogle su biti objašnjive, ali bile su jednostavno neosporne. Komunizam je bio jevrejski! A Jevreji u Sjedinjenim Državama bili su skoro jednoglasni u svojoj otrovnoj mržnji i gušenju bilo koga ko je samo pitao o ovoj činjenici. Čak i primećivanje broja jevrejskih komunista i mešača rasa donosilo je nesrećnoj žrtvi histeričnu kampanju protiv njega kao „mrzitelja“! Isti ljudi koji su najglasnije vrištali za „akademskom slobodom“ da propovedaju komunizam bili su oni koji su bili najnemilosrdniji u svojoj kampanji gušenja protiv bilo koga ko želi da raspravlja o Jevrejima u bilo čemu osim najpohvalnijeg i najodvratnijeg hvaljenja. Jevreji su bili jednoglasni u mržnji prema Mekartiju i Makarturu, sa jednim ili dva zanemarljiva izuzetka — koje sam kasnije otkrio da su planirani da postoje izuzeci, kao što je „rabin“ Džo Mekartija, Šulc. Našao sam ovo uzbudljivo, zanimljivo i zastrašujuće, ali takođe veoma depresivno. Duboko u duši mogao sam da osetim hladan strah naše sudbine, ako ono što se činilo da se dešava ide dalje. I ja sam bio odgajan da nikada ne izgovorim reč „Jevrejin“ pravo, već uvek „jevrejska osoba“ ili „osoba jevrejske vere“, zbog onoga što Biblija zove „strah od Jevreja“. Mogao sam da zamislim rezultat sopstvene temperamenta i moje reakcije na izazov ako bih otkrio da stvarno postoji jevrejska zavera protiv moje zemlje i mog naroda! Bio bih ljut na takvu drskost, baš kao što su mladi fakultetski tupani koje danas srećem isprva ljuti — dok ih nemilosrdno ne pobedim logikom isterujući iz njih, jednu po jednu, objašnjenja zašto nikada nisu naišli na takve činjenice. Ali tada, 1939. godine, sedeo sam na času „Sociologija I“ i trudio se koliko sam mogao da izvučem neki smisao iz svega toga. Bio sam srećan zbog prilike da proučavam sociologiju, jer mi se činilo logičnim da mora postojati nekih osnovnih principa razvoja društvenih odnosa života, kao što sam otkrio jednostavne osnovne principe drugih oblasti u koje sam zagledao. Najviše sam želeo da naučim te osnovne principe rada ljudskog društva kako bih mogao da razumem događaje oko sebe i možda čak predvidim sociološke pojave u skladu sa principima koji bi mi bili predavani. Od tada sam naučio da takvi principi postoje, posebno u Adamsovoj Zakonu civilizacije i propadanja i još bolje, u Gomili LeBona. Ali prošlo bi mnogo, mnogo godina pre nego što bih se probio u intelektualno sunce takvih jednostavnih, osnovnih i logičnih prezentacija činjenica društvenog života.

U učionici profesora Baklina o društvu, sve je bila najdepresivnija tama i zbrka. Sve je zvučalo veoma prosvetljujuće, naravno. Bilo je mnogo hrabrih novih reči, etničkih grupa itd., ali koliko god se trudio, nisam mogao da dođem do dna svega da nađem bilo kakvu ideju ili princip koji bih mogao da uhvatim. Sve je bilo „uglavnom“ i „u većini slučajeva“ i „s druge strane“ i „Tako-i-tako kaže, ali dr. Tako-i-tako kaže apsolutno ne.“ Mutnoća uma nije bila osuđivana, već slavljenja. Zakopao sam se u svoje sociološke knjige, apsolutno odlučan da otkrijem zašto propuštam jezgro stvari. Najbolje što sam mogao da smislim bilo je da su ljudska bića svi bespomoćni alati okoline; da smo svi rođeni kao kruti jednaki grudvi i da je razlika u našim dostignućima i položajima bila potpuno rezultat snaga okoline — da svi, stoga, teoretski mogu biti majstori, geniji i kraljevi ako samo dovoljno poboljšamo okolinu svakoga. Bio sam dovoljno drzak da pitam profesora Baklina da li je to ideja i on je pocrveneo od besa. Rečeno mi je da je „nemoguće“ praviti bilo kakve generalizacije, iako sam samo tražio osnovnu ideju, ako je ima, sociologije. Počeo sam da vidim da je sociologija drugačija od bilo kog drugog predmeta koji sam ikada pohađao. Određene ideje su izazivale apopleksiju kod nastavnika, posebno sugestija da možda neki ljudi nisu dobri biološki dripci od dana kada su rođeni. Određene druge ideje, iako nikada nisu bile formulisane niti otvoreno izjavljene, bile su podsticane i ohrabrivane — to su uvek bile ideje koje se vrte oko totalne moći okoline. Polako sam shvatio ideju. Isprva sam je samo koristio da dobijem bolje ocene. Kada sam pisao svoje esej odgovore na ispitima, sipao sam gusto da su svi u civilizaciji o kojoj je reč potencijalni Leonardo da Vinčiji, bez obzira koliko crni bili, niti kako su jeli svoje najbolje prijatelje hiljadama godina; i da bi sa brzom promenom okoline, ti kanibali takođe pisali arije, gradili Partenone i slikali remek-dela.

Ali onda sam počeo da se pitam „kako to?“. Naravno, okolina je bila važna. Svako je to mogao da vidi. Ali bila je očigledno negativna. Možete napraviti bespomoćnog tupana od rođenog genija podižući ga u mračnom ormanu, ali ne možete napraviti genija od balavog idiota, čak i ako ga pošaljete na Braun. Da li je samo stari Baklin bio lud od okoline? Ili je to bio ceo predmet? Otišao sam u biblioteku i pročitao još socioloških knjiga. Sve su univerzalno gurale istu ideju. Počeo sam da se podsmevam sociologiji u fakultetskim novinama u svojoj kolumni i upao sam u još veće nevolje. Neke kolumne su „ubijene“ pre nego što su ugledale svetlo. Još uvek sam bio previše neobavešten da znam da se borim protiv Lisenka i Marksa i cele sovjetske teorije o okolini — koja je zarobila i hipnotisala ili terorisala sve naše intelektualce — i zamišljao sam da se borim samo protiv jednog glupog fakultetskog predmeta!

Tokom moje druge godine na Braunu, moja slika sveta se zamračila kako sam otkrivao sve više i više intelektualne nepoštenosti na ovom univerzitetu koji mi se isprva činio gotovo rajem. Još uvek nisam znao gotovo ništa o komunizmu ili njegovoj ulizničkoj mlađoj sestri, „liberalizmu“, ali nisam mogao da izbegnem stalni pritisak, svuda na univerzitetu, da prihvatim ideju masovne ljudske jednakosti i prevlasti okoline. Na svakom predmetu bio sam odbijen intelektualnom kukavičlukom fakulteta u neuspehu da stane u odbranu bilo koje doktrine. Specijalizovao sam filozofiju i, dok sam se divio intelektualnoj briljantnosti svojih profesora, posebno profesora Djukasa, bio sam ogromno razočaran glavoglavim povlačenjem celog fakulteta kad god bi ih pitali za njihova sopstvena mišljenja o objektivnoj istini u bilo kojoj stvari. Rekli su mi da je „večito traženje“ put ka znanju i nema poricanja toga, ali živa rasprava je takođe vitalna za bilo kakav napredak znanja i ne možete imati nikakvu živu raspravu tamo gde opozicija ili ne postoji ili se topi kao avet kada pokušate da je uhvatite. Nailazio sam na bolest našeg modernog života: kukavičluk i patološki strah od jake ličnosti ili jakih ideja. Dejl Karnegi je kodifikovao i komercijalizovao ovu puzajuću bolest kao „kako osvojiti prijatelje i uticati na ljude“, što se svodi na osnovni princip nemanja ličnosti ili jakih osećanja ili ideja i postajanja pasivnim i praznim tako da „drugi momak“ može da pokaže svoje ideje i ličnost. Ali i on pokušava da postane popularan time što je pasivan i bezosećajan, tako da je rezultat kao spajanje dve mrtve baterije: nema struje. Takvi ljudski roboti su pogodni za porobljavanje od strane društva tipa 1984, ali ne za život u smelom, slobodnom društvu ljudi. To je način na koji žene treba da budu, možda, ali ne naši muškarci i posebno ne naši vođe.

Nalazio sam isti slabašni ženstveni pristup na svakom predmetu osim na naukama, i za ove poslednje bio sam veoma zahvalan. U geologiji i psihologiji mogao sam da nađem nekoliko principa i zakona koji su ostajali tu kada bih posegnuo da ih uhvatim, i tako sam uživao u tim predmetima i bunio se do granice svojih mogućnosti na drugima. U sociologiji sam otišao toliko daleko da sam napisao drski ispitni rad koji me je skoro izbacio sa Brauna. Traženo nam je da napišemo esej odgovor o faktorima koji dovode do kriminaliteta i delinkvencije. Nisam napisao ništa osim bajke o posadi naučnih genija koji su krenuli za Afriku da vide šta čini da mravi deluju kao mravi. Tražili su okolo dok nisu našli gomilu mravinjaka, posmatrali ih godinama i konačno došli do otkrića da kada se mravlja jaja izlegu u tunelima u određenoj vrsti brda u Africi i odrastu među šestonožnim stvorenjima zvanim „mravi“, oni sami su toliko pogođeni ovom jakom okolinom da su postali, sami, mravi i mahali antenama kao mravi, jurcali okolo besciljno kao mravi, izgledali kao mravi i bili mravi! Još jednom sam bio izvučen pred upravu zbog ove drskosti i skoro izbačen. Međutim, dat mi je još jedan pokušaj da napišem ispit i radi moje drage dobre bake i moje strpljive, voljene tetke Mardži, seo sam i napisao ono što sam znao da žele — komad koji pokazuje kako su nesrećne i najodličnije bebe neizbežno naterane da kradu od svojih roditelja, rođaka i prijatelja, pljačkaju strance pištoljem i konačno sekirom nekoga u čistom očaju zbog svoje gadne okoline. Ovo je prošlo sa C plus.

U međuvremenu, učio sam moćno iz mojih beskrajnih „rasprava“ sa Vikom Hilarijem i Bobom Grabom, mojim stalnim saputnicima. Obojica su bili natopljeni do ušiju vladajućim „liberalizmom“, iako još uvek nisam znao šta je to. Jednostavno sam otkrio da se skoro sve moje ideje žestoko sukobljavaju sa njihovima. Moje ideje da su društveno-značajni romani opasni jer dozvoljavaju idejama da se ušunjaju u um dok je hipnotisan bile su posebno iritantne za obojicu jer smo svi težili kreativnim karijerama, oni kao romanopisci i veliki pisci. Moj napad na same društvene romane koje su oni ciljali da pišu bio je bolan i njihove reakcije, posebno Hilarijeve, bile su najstrastvenije. Duboko u noć bismo se borili oko ove stvari, sa uobičajenim rezultatima: nikakav napredak. Ali u procesu sam naučio umetnost kontroverze. Isprva sam bio previše iskren i naivan da radim bilo šta osim da pokušam da nateram protivnika da vidi istinu moje pozicije sa najvećom snagom i iskrenošću. Ali onda sam otkrio da ću pasti žrtvom najprljavijih trikova. Moja pozicija bi bila ogromno i smešno preuveličana i onda bi mi bila bačena u lice u trijumfu, uz veliki smeh publike slušalaca ili učesnika. Nisam mogao da shvatim kada su čak i moji poštovani prijatelji to radili meni. Više puta sam bio previše povređen takvim taktikama da se branim. Ali, kao i sa svim ostalim u mom životu, kada sam otkrio neizbežnost takve nelogične podlosti, uvežbao sam se u njoj i jednog dana okrenuo sto na svoje „liberalne“ prijatelje. Pošto sam obično bio sam u svojoj „konzervativnoj“ poziciji, okružen brbljivim i neprijateljski nastrojenim „liberalima“, imao sam više od uobičajenog udela teškoća u osvajanju jedne od lažnih „pobeda“ koje su jedine moguće u takvoj borbi, u kojoj istina ne znači ništa. Pod takvim okolnostima, gde su slušaoce kao i protivnike svi neprijateljski nastrojeni, čovek mora da ih zarobi emocionalno, uprkos njima samima, munjevitim, neočekivanim udarcem, obično ogromnog humora ili sarkazma, tako da se smeju vašem protivniku i čak sebi, uprkos sebi. Onda morate da se povučete sa stilom, ali sa žurbom, pre nego što se oporave, i glasno polažete pravo na pobedu. Takva vežba mi je služila sjajno, mnogo puta od tada, u političkim bitkama, posebno na sudovima kada tužioci postanu oratorski i preveliki za svoje pantalone. Dovoljno je samo naći slabu tačku čoveka u takvim okolnostima da okrene njegov nepošten napad protiv njega samog sa sudijom, porotom i gledaocima.

Sve više na Braunu dolazio sam u osnovni sukob sa vladajućim „liberalizmom“, još uvek ne shvatajući šta je to sve bilo. Moji saputnici, moji predmeti, moji profesori, najnovije „eruditske“ knjige: sve mi se činilo dodirnuto ludilom. Borio sam se protiv toga žestoko i, za svoje neznanje, moćno, ali uglavnom instinktom. Jednostavno nikada nisam čuo za komunizam kao bilo šta osim đavolske i lude doktrine koju drži nekoliko fanatika negde preko mora. Da je kampus, spavaonice, bratstva i učionice Braun univerziteta vrvele od te prljave stvari, nikada ne bih poverovao i nasmejao bih se u lice svakome ko bi pokušao da mi kaže takvu „fantastičnu“ stvar — tada.

Bilo je to tokom moje druge godine na Braunu, na prvom jesenjem plesu u Fauns Hausu, kada sam prepoznao jednu od brucoških devojaka — moju buduću ženu — sa Pembroka, devojačkog dela Brauna. Video sam istu onu drsku malu sojku koju sam upoznao u Baringtonu posle uragana. Samo ovog puta bila je u haljini za zabavu. Još uvek je izgledala svežije i celovitije od bilo koje devojke koju sam ikada video, ali izgledala je više od samo celovito u lepoj haljini, dok je prelazila preko poda sa nizom partnera koji su se smenjivali. Bio sam zauzet jurenjem za nekoliko žena i sam, ali primetio sam kada je nestala napolje u tamu sa nekim. Šetao sam se po kampusu i preko do Univerzitetske hale, koja je bila iza ograde jer se renovirala. Video sam je kako izlazi na vrata ograde sa svojim pratiocem i odmah sam se razljutio, ali sam zadržao kontrolu, šetao se nonšalantno i rekao „zdravo“ njoj. Prepoznala me je i nisam mogao da odolim da je pitam šta je radila u napuštenoj hali. „Zvonila sam zvonom“, rekla je, što sam insistirao da shvatim sa dvostrukim smislom, ali što je nju nije nimalo postidelo. Bio sam sophomore, daleko iznad takvih glupih malih brucoških devojaka, ali ona je, izgleda, odbijala da prepozna ovu veliku razliku u našim društvenim položajima. Odlučio sam da je pitam za izlazak i uradio sam to sledećom prilikom. Od tada je moj život bio pakao slavne nade i jadnog očaja. Činilo se da je očajnički zaljubljena u mene koliko i ja u nju, samo da me iseče na komade nekom nečuvenom surovošću. Bila je najpopularnija devojka u brucoškoj klasi i igrala je na terenu sa proračunatom lukavošću i hladnom manipulacijom. Takve su bile agonije progona devojke koja će postati moja prva žena. Uzimala bi moju značku bratstva, punu ljubavi i čak tragova strasti, samo da mi je vrati nekoliko dana kasnije, bez posebnog razloga. Kasnije sam upoznao njenu majku i sumnjam u njenu nežnu ruku u ovakvim stvarima. Ali ona je u meni probudila onu fatalnu prihvatanje izazova koja je moja najosnovnija osobina. Pošto se činila nemogućom za ukroćenje ili dostizanje, morao sam da je imam i udvostručio sam i udvostručio napore u tom pravcu. Još uvek ne znam ko je koga dobio i mislim da ni ona ne zna. Uvek sam bio bacan sa neba u pakao od ove drske mlade stvari koju sam pokušavao da uhvatim. Ali takav emocionalni badminton nije zaustavio moj politički razvoj.

Ruzvelt je kampanjisao za reizbor na treći mandat i ja sam bio ne samo ogorčen na ovo uobraženo flertovanje sa tradicijom, već me je Ruzveltovo majstorsko ali očigledno demagoško ponašanje odbijalo preko svake mere. Sećam se da sam dobio oštru lekciju od ovog mađijavelijanskog „čoveka naroda“ kada sam čuo republikanski program u kome su različiti njegovi govori puštani u nizu, tako da su drske laži čoveka bile užasavajuće očigledne. U jednom isečku čuli biste ovu političku zmiju kako izjavljuje svoju večnu posvećenost jednom principu, samo da biste ga čuli kako osuđuje istu tu stvar sledećeg trenutka, sa strasnim i samopravednim otrovom. Radovao sam se ovom geniju republikanaca i bio sam siguran da nijedan politički vođa ne može da preživi ovo razorno otkrivanje potpunog nedostatka principa i potpune izopačenosti karaktera. Ruzvelt je bio mrtav; bio sam pozitivan! Njegova kasnija ubedljiva izborna pobeda naučila me je jednom za svagda da je sposobnost naroda da zna, odmeri i sudi činjenicama same po sebi skoro nula. Kada bi FDR izašao na talase sa svojim talasastim, proračunato šarmantnim glasom, žene bi bile savladane njegovim „majstorskim“ vođstvom, a muškarci bi se saplitali jedni preko drugih da odaju počast ovom velikom „liberalu“. Moji fakultetski drugovi su me apsolutno zapanjili svojom očiglednom slepoćom prema ovom prljavom lažovu i prevarantu. Grab i Hilari su formirali odbore da ponovo izaberu Ruzvelta i kampus je bio živ od strasti za Ruzvelta. Kada sam pokušao da ukažem na divlje laži i nedoslednosti reči i dela tog čoveka, njegovu demagogiju koja je trebalo da bude očigledna svakom magarcu i njegove grubo neiskrene i proučene tehnike masovne manipulacije, dočekan sam reakcijom koja sam od tada naučio da je tipična za ove lažne „intelektualce“ koji se ponose svojim „liberalizmom“: uvredama! Zvali su me „reakcionarom“, „torijevcem“, čak i „fašistom“ — reč za koju tada nisam znao ništa. Nije bilo pokušaja da se pokaže da su moji argumenti ili optužbe pogrešni ili neosnovani — samo podsmevanje, podsmeh, kletve i nazivanje imenima. Tipično je za moju političku naivnost u to vreme da sam kada je propaganda mržnje o Hitleru počela da se gura na nas u sve većim i većim dozama, progutao sve i bio nesposoban da posumnjam da je neko možda imao interes u svemu tome i da to možda nije interes Sjedinjenih Država ili našeg naroda. Čarli Čaplin je bio jedan od mojih omiljenih (i još uvek je) i kada sam video njegovog „Velikog diktatora“, nisam samo bio doveden do suza zbog smešnih delova, već sam bio doveden do praskajućeg ogorčenja strasnim govorom koji drži na kraju protiv diktature (osim Staljinove brutalne diktature koja je prikazana kao benevolentna ljubav prema svom narodu, uključujući masakre „neprijatelja naroda“). Jedini diktatori koje je gospodin Čaplin napao bili su Hitler, Musolini i Tođo, što sam od tada lako razumeo kada saznamo da je Čarli toliko crven da ga je čak i naš ružičasti Stejt department zabranio iz SAD — i još značajniju činjenicu za kapitalista koji je zaradio milione ovde u našoj gostoljubivoj zemlji, da je Čaplinovo pravo ime Izrael Tonštajn. Ali 1940. godine, sve to je bilo skriveno od mene, kao što je još uvek skriveno od našeg naroda još malo duže. I tako sam počeo da mrzim ovog „zlog čudovišta“, Adolfa Hitlera, koliko i bilo ko u zemlji. Postalo je očigledno da ćemo morati da uđemo u rat da zaustavimo ovog „užasnog ogra“ koji je „planirao da osvoji Ameriku“, kako su nam rekli i kako sam verovao.

Imao sam vreme svog života na fakultetu, ali moj idealizam mi nije dozvoljavao da uživam u tome dok sam iskreno verovao, kao što sam verovao, da je moja voljena zemlja u neposrednoj i smrtonosnoj opasnosti da bude porobljena ili ubijena i uništena. Napravio sam preliminarnu istragu o prijavljivanju u mornaricu. Predsednik Brauna, Henri Merit Vriston, pozvao me je u svoje svete odaje da me opomene. „Kako očekuješ da postaneš važan čovek ako ne završiš fakultet?“ pitao je. Sedeći na ivici stolice u strahopoštovanju prema ovom grandioznom čoveku, odgovorio sam da nema svrhe pokušavati da postaneš važan čovek ako Amerika treba da bude uništena. Rekao sam da osećam svoju dužnost da uradim ono što mogu odmah da sprečim bilo kakvo osvajanje moje zemlje i pitao sam se kako bilo ko može da uradi drugačije. Ovo ga je dovelo u škripac, jer je to shvatio kao ličnu uvredu na svoju hrabrost i patriotizam. Mašući velikom gomilom papira prema meni, gotovo je viknuo: „Vidiš li sve ove papire? Upravo sam ih potpisao! Potpisujem svoje ime preko sto puta dnevno! To znači biti važan! Niko neće hteti da potpišeš svoje ime ako ne završiš fakultet!“ Ovo mi se činilo tada i čini mi se sada prilično jadnim argumentom za završetak fakulteta ili za uspeh, posebno za čoveka koji je zamoljen da reorganizuje našu Spoljnu službu i na koga se gleda kao na majstora uma. Suočen sa njim kao mladi balavac, našao sam ga nečim manje od Sokrata ili čak dobrog izviđačkog vođe i shvatam da su takvi pompezni i relativno praznoglavi „vođe“ ono što su, i što će biti naša sudbina dok ne osvojimo jevrejsku novčanu moć, koja može da preživi samo dokle god su naši vođe ili svesno uključeni u prljavu crvenu šemu ili, kao što mislim u ovom slučaju, previše tupoumni da vide kakve su marionete. Tako smo još jedan student i ja nastavili i prijavili se u štab Prvog pomorskog okruga u Bostonu. Kako se moj život tada promenio!

POGLAVLJE VII

Kako je postajalo očigledno da rat ide ka onome što sam zamišljao da je „uspešan“ kraj, počeo sam da planiram svoj život kao umetnik, život koji sam zamišljao još od srednje škole. Poslao sam upite svuda da saznam koja je škola najbolja za komercijalnu umetnost. Opšti konsenzus činio se da je Pratt institut u Bruklinu, Njujork. Posle runde porodičnih okupljanja gore-dole Istočnom obalom, stoga, zastao sam u Bruklinu u čuvenoj staroj školi i dobio grub šok. Nije bilo samo pitanje odlučivanja kojoj školi ću pohađati, već pitanje kojoj školi mogu da se probijem. Sa milionima veterana koji izlaze iz službe i hrle da iskoriste besplatno obrazovanje pod „G.I. Bill“, bio sam samo jedan od hiljada koji su pokušavali da uđu na Pratt. I kada sam pogledao radove nekih studenata na školi koji su visili na tablama za prikaz, bio sam užasnut svojom sopstvenom amaterskom prirodom. Plašio sam se da nikada neću uspeti. Ipak, uradio sam testove, nacrtao uzorke i onda otišao gore u Mejn da čekam rezultate. Moja žena i ja smo iznajmili donji sprat stare moreplovčeve kuće u East Boothbay. Već sam saznao da, čak i da budem primljen, ne mogu da uđem u termin 1945-1946, pa sam se pripremio da radim i učim kod kuće što sam bolje mogao do sledeće jeseni. Kupio sam neke knjige o slikanju znakova, neke četke i opremu, i vežbao sam dugo preko stare daske za hleb koja je bila naslonjena na kutiju prozora punu smrdljivih geranijuma. Kada sam smatrao da sam sposoban da naslikam čitljiv znak, okačio sam poster u prednjem prozoru kuće koji je glasio „Znakovi se slikaju besplatno od vraćenog vojnika koji želi vežbu.“ Dugo vremena nije bilo onih koji su uzeli čak i ovu pogodbu. Ali takođe sam nudio po gradu da radim bilo kakav neobičan foto-posao za dolar i dobio sam nekoliko poslova na taj način. Jedan od ovih foto-poslova me je skoro izbacio iz grada. Lokalni Eastern Star, preko nekih dobrih prijatelja, ponudio mi je izuzetnu čast da slikam neku veoma tajnu ceremoniju, izgleda da je bila veoma retka prilika i hteli su fotografije važnih dama i njihovih ceremonijalnih odora. Pristojno sam se pojavio i slikao blic fotografije svečanih postupaka, trudeći se koliko sam mogao da ostanem u pozadini, ali nekako uspevajući da se nađem na putu debelih dama koje su paradirale okolo i okolo u nekoj vrsti obrasca najvećeg značenja. Kada je akcija završena, pobednički učesnici su se postrojili sa velikom teškoćom, pažljivo poštujući senioritet i diplomatski protokol, za grupnu fotografiju. Nije bilo greške u istorijskoj hitnosti atmosfere tamo. Nikada više takva ilustrovana grupa veličanstvenih Past Masters, Past Grand Matrons, Present Grand Matrons, Great Grand Past Matrons, Grand High Past Secretaries itd., neće biti okupljena u svom perju, njihovim slavnim bedževima i trakama visokog položaja. Uspeo sam da povežem svoja svetla ispravno, postavim kameru i organizujem blic, i čak se setio da izvučem tamni klizač iz kamere. Snimio sam ovaj nikada-više-neponovljivi istorijski trenutak i osetio da sam ga uhvatio. Obećano mi je dolar po otisku od mnogih prisutnih, i operacija se činila velikim uspehom. Moja mračna soba sastojala se od ormara sa starinskim lančanim toaletom u našem drevnom stanu, i neverovatno grubom, domaćom i improvizovanom opremom. Požurio sam kući u ovu „laboratoriju“ i pripremio se da razvijem filmove, kao što sam uspešno radio desetine puta ranije. Moja žena je verno pokušala da odigra svoju ulogu laboratorijskog asistenta dok sam se petljao u potpunoj tami sa dragocenim isečenim filmovima, pokušavajući da ih ubacim u posudu za razvijanje. Nekako sam se spotakao ili sapleo preko nekih kablova za svetlo i u naporu da povratim ravnotežu, udario sam rukom — koja je držala filmove — o ugao police. Bol je izazvao da ispustim dragocene negative i oni su pali, ne na pod, kako sam se molio, već u toalet! Ovo ne bi bilo previše katastrofalno, jer voda ne bi naškodila njima, ali dok sam se saginjao da ih izvadim, udario sam u odvrnuti sijalicu koja se upalila jarko i potpuno uništila svete negative! Odugovlačio sam sa zvaničnicima organizacije koliko sam mogao, previše uplašen da im kažem užasnu istinu, ali oni nisu mogli da čekaju zauvek. Konačno, morao sam da priznam činjenicu da nema slika istorijskog događaja decenije — i onda se sakrijem! Dobri ljudi Down Maine iz East Boothbaya, međutim, bili su ljubazni i razumevajući prema mladom umetniku, slikaru znakova i fotografu koji želi da bude, i saosećajno su mi oprostili moju nekompetentnost. U stvari, jedan penzionisani kapetan broda konačno je odgovorio na moju ponudu da slikam znakove besplatno i zamolio me da uradim malu belu tablu sa njegovim imenom za njegovu radionicu za čamce, čak insistirajući da mi plati. Bio sam preplavljen i radio sam na toj maloj beloj tabli kao da je za predsednika Sjedinjenih Država. Posao ne bi uzeo meni ili bilo kom slikaru znakova više od dvadeset minuta danas, ali tada nisam znao tajnu proizvodnje za javnu potrošnju, kao što znam sada. Oko, srce i um javnosti su neverovatno jednostavni i naivni u vezi tehničkih detalja. Kao divljaci ili deca, javnost je nesvesna onoga što, za stručnjaka, izgleda ozbiljan nedostatak, sve dok celina čini da budu srećni ili ima prijatan efekat. Najgrublja i najočiglednija prevara Deda Mraza, ako je pravilno natovaren igračkama, u pravoj atmosferi, biće Deda Mraz srećnoj deci, iako mu brada može biti napola skinuta, jastuci vidljivi i kosa jasno vidljiva ispod srebrnog staklenog vlakna za odraslog. Najbolji prijatelj umetnika je oko posmatrača — ako umetnik zna kako da predloži ono što posmatrač želi da vidi. Istovremeno, javnost, masa, ima nepogrešiv instinkt koji otkriva strah i plašljivost, i veoma ispravno je mrzi. Crtež, poster ili govor urađen oklevajuće čak i od dobrog tehničkog zanatlije, u strahu i drhtanju, bez obzira koliko odlični detalji, uvek će odbiti gomilu. Znak ili poster, naučio sam, može biti sastavljen od drhtavih, loše nacrtanih slova, trulih skica i najgrubljih elemenata dizajna, ali ako je majstorski zamišljen kao celina, sa efektom celine kao jedinim vodičem umetnika, javnost će biti očarana. Zato je crtež figure početnika skoro uvek tako groteskan i ružan po izgledu. On se prvo koncentriše na oko, radeći ga dobro, možda, onda na nos, radeći ga takođe dobro; onda na usta, uvo, neku kosu i tako dalje niz figuru. Ali fino nacrtano oko je preveliko za nos, koji je premali za usta; sve to je na pogrešnom mestu za uvo, koje se pojavljuje gde bi možda brada trebalo da bude. S druge strane, iskusniji umetnik je naučio da će nekoliko poteza i mrlja za oči, nos, usta, uši i kosu itd. izgledati kao fino nacrtane oči, nos, usne itd., pod uslovom da su stavljene na prava mesta sa potezom hrabrosti. Oko posmatrača je najbolji prijatelj umetnika. Daj posmatraču poštenu šansu da zamisli da cela stvar izgleda dobro i izgledaće mu dobro. Ali 1945. nisam znao ništa od svega ovoga. Jednostavno sam bio odlučan da napravim svako slovo savršenim, potpuno pogrešan pristup. Radio sam tu sićušnu malu tablu iznova i iznova i iznova, ostajući budan cele noći i bukvalno očajavajući. Bez obzira koliko sam se trudio, uvek je bilo neko drmusanje ili kap na nekom mestu. Konačno sam se srušio u krevet, obeshrabren i iscrpljen! Tik pre podneva, napao sam je još jednom i uspeo da je učinim barem čitljivom. Dao sam je čoveku i odbio da uzmem bilo kakav novac, iako je izgledao zadovoljan i ponudio mi dolar. Želim sada da sam ga uzeo, jer poslednji put kada sam otišao kući u Mejn, pre tri ili četiri godine, otišao sam i pogledao tu tablu. Još uvek je tamo i izgleda fino! Negde krajem jeseni, dobio sam vest od Pratta da sam uspeo da osvojim mesto u sledećoj godini klase. Osetio sam da sam već osvojio polovinu sveta. Sa takvom velikom „pobedom“, bio sam u stanju da ubedim Džudi da bi trebalo da imamo bebu! Oboje smo čuli da imanje bebe ponekad „zagreje“ ženu, i ja sam ionako očajnički želeo decu. Pored toga, počeli smo da imamo prilično dobru zabavu, idući na duge šetnje zajedno i igrajući se kao dvoje dece. Sa mestom na Prattu obezbeđenim i našim brakom koji pokazuje znake života, osećao sam se prilično dobro. Počeo sam da dobijam dosta poslova slikanja znakova i fotografije, i odlučio sam da sagradim sebi malu radionicu u Boothbay Harboru. Moj otac je nekada vodio hotel zvan Tinker Tavern tamo, i posle što je izgoreo, posedovao je praznu parcelu na dobrom mestu blizu Jaht kluba. Dobio sam dozvolu da sagradim svoju radionicu tamo i čim se tvrda smrzavanja izvukla iz zemlje početkom marta, otišao sam na posao gradeći svoju radionicu. Nikada ranije nisam ništa gradio, ali sam pažljivo posmatrao i bio sam siguran da mogu. Imao sam malo alata, ali mesto je trebalo da bude samo 22 sa 12 stopa, i imao sam vremena. Moja najveća greška bila je u pravljenju svega prevelikim i preteškim. Koristio sam 12 sa 12 greda ispod i imao sam ogromnu borbu da ih podignem na mesto sam, zakucavajući ili bolje rečeno zabijajući ih, dok sam držao uglove na leđima, i onda drmusao celu stvar da bude ravna na padini. Napravio sam još jednu grešku zaboravljajući da dodam debljinu samih dasaka kada sam računao mere zgrade, i tako, kada sam došao da stavim krov, otkrio sam da je zgrada osam inča šira na jednom kraju nego na drugom. Morao sam da postavim, zakucam i testerišem komade nakon toga, da ih prilagodim. U maju ili junu 1946. otvorio sam malu radionicu kao „Maine Photo-Art Service“ — nudeći foto-završavanje za osam sati, slikanje znakova, reklamnu umetnost i druge srodne usluge. Džudi je verno pomogla, čak pomažući da se krov tarira i kasnije vodeći prodavnicu deo zgrade. Radio sam kao tigar, rešavajući jednu „nemoguću“ krizu za drugom da ostanem u poslu i spasem sopstvene greške kao „profesionalac“ koji nije imao stvarno iskustvo. Ipak, uspeli smo da zaradimo za život i da uradimo neke kredibilne poslove. Na jesen, zatvorili smo malu radionicu i krenuli za Njujork. Dogovorio sam se da ostanem sa mojom tetkom Helen i njenim mužem, Rosko Smajtom, u Mount Vernonu dok G.I. stanovanje ne postane dostupno na Prattu. Bilo je to dok smo bili u Mount Vernonu kada mi je Džudi poklonila našu prvu bebu — prvo nazvanu „Džudit Mičel“, ali onda promenjenu samo u „Boni“ na Džudinu molbu. Dobio sam svoju prvu lekciju u stavu „modernog“ društva i bolnica prema dojenju u bolnici Bronxvil gde je Boni rođena. Pritisak na majke da vežu grudi, uzimaju pilule i rade sve ostalo da osuše čudesni izvor samog Bogom datog života bio je ogroman! Malo mi je čudo da su mnoga naša deca danas „nesigurna“ kako frojdovci kažu, kada im je uskraćen direktan, topao, životinjski kontakt sa majkama u njihovom najbespomoćnijem stanju. Bebe, naravno, ne mogu da svedoče o svojim osećanjima, niti mogu da ih se sete, ali siguran sam da, da mogu, beba na flašicu bi se osećala baš kao muškarac čija mu žena da neku vrstu gumene lutke za spavanje. Takav uređaj bi mogao da se napravi da jednako i možda premaši mehanički performans ljudske žene, ali mehanička stimulacija nije sve što je neophodno — to je neodrediva toplina i ljubav osobe koja je neprocenjiv sastojak, i koliko više mora biti tako sa sićušnim, bespomoćnim stvorenjem koje nema nikakvo drugo zadovoljstvo. Beba živi potpuno za kontakt i hranu od svoje majke. Kada mu ona namerno i svojeglavo uskrati taj topli kontakt i podmetne staklenu flašu punu mleka namenjenog bebi kravlje majke — bez obzira koliko „naučno“ je pripremljeno — ona izgladnjuje tu bebu osnovnog elementa njegovog života: Ljubavi. I ona to radi u trenutku kada treba da bude napunjena i nabijena i preplavljena toplotom i ljubavlju. Ako majka nije u stanju da hrani svoje dete, bez obzira koliko se trudi, onda je, naravno, flašica jedino rešenje. Ali trebalo bi da bude poslednje utočište i relativno retko, umesto sadašnje norme u toliko slučajeva. Cela stvar je još jedna manifestacija korozivne i izopačene ideje „modernih“ da je nekako „ponižavajuće“ biti žena, imati bebe, dojiti ih, i ispunjavati životinjske funkcije žene. Za dobro mojih dece, srećan sam da kažem, uspeo sam da prevagnem nad majčinom naredbom sa Džudi, i ona je ljubazno dojila svu decu — čak i kada je, sa Fi-bi-Džin, najmlađom, to značilo nepodnošljiv bol i pumpu za grudi. Ulaskom na Pratt, dobio sam svoj prvi bliski pogled na ljudski šljam koji sve više prlja naše velike gradove, posebno Njujork i Bruklin. „Lonac za topljenje“ se pokazao više kao kanta za smeće. Jedan od mojih kolega bio je kineski jevrejski crnac — sa crvenom kosom! — i pegama! Čovek se podseća na limerik o mladom čoveku iz Dandija koji se spojio sa majmunom na drvetu. Atlantik Siti me je okružio crncima i Jevrejima, ali bilo je nekog reda oko toga. Mogao si da kažeš ko je ko ili šta je šta ako pogledaš. Ali u Bruklinu sam video ulice kako vrve od stvorenja koja su prkosila identifikaciji. Moji „jednaki“ po milionima čeprkali su svuda za mrvicama paternalističke vlade — gurajući se, gurkajući se, tučući se, nožem sečući, vrišteći — dajući svaki dokaz svoje srodnosti sa džunglovskim plemenom pigmeja ili kanibala. Jevreji u dugim haljinama, kapicama i crnim uvojcima šetali su ulicama među vrvećim kongregacijama Gospodnjih „izabranih“ koji su bacali smeće i iznutrice na ulice dok je smrad sam bio nepodnošljiv. Ne mrzim nijednog od ovih ljudi ništa više nego što mrzim gusenice, skakavce, crve ili australijske bušmene. Mrzim ono što rade našim gradovima, našoj kulturi, našoj Beloj deci i našem nacionalnom životu — pod ohrabrujućim egidom komunističko-cionističkih Jevreja i njihovih miliona mekoglavih agenata, od kojih većina nikada nije živela nigde blizu ovog ljudskog šljama. Ali u tim danima, još uvek sam bio monstruozno neuk o rasi, Jevrejima i komunizmu. Video sam samo nered, za koji sam zamišljao da se sam „napravio“ i da je neizbežan. Nikada nisam razmišljao da bi mogao biti izazvan ili da bi mogao biti i ispravljen sa pravdom i pristojnošću, bez mržnje i mučenja bilo kakvih nevinih ljudi. Moje umetničko obrazovanje je lansirano u šizofrenoj dihotomiji vrednosti karakterističnoj za našu eksplodirajuću civilizaciju. Polovina mojih instruktora bili su istinski umetnici i zanatlije koji su me naučili vrednim lekcijama. Druga polovina bili su grubi šarlatani koji predaju „modernu umetnost“. Kao što se desilo u sociologiji na Braunu, postao sam svestan da su predavači „moderne umetnosti“ svi gurali obrazac ideja i tehnika, i kao što sam otkrio sa sociologijom, osnovni obrazac ovih „mudraca iz Beotije“ bio je uzdizanje mediokriteta, haosa, nereda i prevare. Bilo je nemoguće umotati um čvrsto oko bilo kog principa ili ideje na časovima „modernih“ sledbenika. Jedini cilj činio se da bude biti drugačiji po svaku cenu! Napolje kroz prozor sa crtanjem, bojom, osetljivošću, dramom, idejom — čak i samom umetnošću. Ali budi šokantno drugačiji! To je bio potez genija! Bila je to filozofija zasićenog razvratnika, prezasićenog perverznjaka. Sve „stare“ vrednosti bile su reakcionarne, ništa dobro! Napred na nešto novo, nešto uzbudljivo, nešto divlje, i onda još divlje! Nema veze ako ono što radiš je ružno, sve dok je šokantno drugačije! Po prvi put u svojoj karijeri i čisto instinktom, bez razumevanja ideja uključenih kako sam ih izrazio gore, počeo sam da zovem ovu vrstu „umetnosti“ „komunizmom“. Znao sam da je komunizam nešto strano i navodno loše i ružno. Ova vrsta monstruozne „umetnosti“ bila je sve to. Kao što sam naučio da radim mnogo puta od tada, napravio sam laboratorijski eksperiment od ovih mojih teorija. Imali smo čas u „dizajnu“, koji se svodio na lekcije u grafičkom ludilu i haosu. Projekat za godinu bio je „mural“ koji pokazuje „radnike, industrijske sukobe itd. — zvuči poznato? Morali smo da napravimo beskrajne skice, ugljene, ideje boja i tako dalje, ali ja sam mogao da vidim ludost svega toga i, kao što sam uradio u srednjoj školi u Atlantik Sitiju, u „Problemima američke demokratije“, jednostavno sam se pobunio. Samo ovog puta, nisam se usuđivao da to uradim otvoreno, pošto sam živeo sa ženom i našom novom bebom, Boni, na 90 dolara mesečno koje sam dobijao za pohađanje škole. Tako smo Džordž Olsen, još jedan stvarni umetnik i ja, zajedno sa još nekoliko drugih, otkrili da možemo jednostavno da iskliznemo kroz vrata na vatrogasne stepenice posle prijavljivanja, i preko do mog mesta na bula-sesije i kafu. Tako smo to radili skoro celu godinu. Kada je „majstorska skica“ bila spremna za ocenjivanje, sedeo sam jedne noći i demonstrirao svoj potpuni prezir prema ovom organizovanom ludilu. Pratio sam svoje stopalo na komadu ilustracionog kartona, pustio bebu da naškraba po njemu i onda ubacio različite komunistički izgledajuće „radnike“ gde bi se uklopili — bilo kako. Mazao sam i mrljao boju dok stopalo nije bilo donekle prikriveno, iako si još mogao da ga vidiš. Bilo je grozno, užasno! Onda sam ga uneo i ponosno predstavio sirotom tupanu koji je predavao ovaj „predmet“. Bio je oduševljen do smrti i rekao je da je nesumnjivo „drugačije“! Držao ga je pred razredom, održao predavanje o „značaju“ bebinog škrabanja, mog stopala i mrlja. Onda mi je dao „B“ na to! Džordž Olsen i ja smo imali teškoća da ostanemo ozbiljni, ali smo uspeli, dok nismo prešli ulicu do mog malog stana gde smo se smejali i urlali od gluposti satima. Na kraju moje prve godine na Prattu, dobio sam uvod u Jevrejinu „jedinicu za sprovođenje“, iako u to vreme nisam znao da takva stvar postoji. Imao sam toliko posla prethodnog leta u svojoj radionici da sam hteo da dobijem još jednog studenta da mi pomogne sledeće godine, pa sam okačio znak na oglasnoj tabli na Prattu za to. Boothbay Harbor, barem u to vreme, bio je veoma ograničena zajednica, iako niko to nije pominjao. Zato sam dodao tu činjenicu na znak kada sam oglasio za slikara znakova i umetničkog pomoćnika da dođe u Mejn sa mnom. Crnac, na primer, bi našao život jednostavno nemogućim tamo gore. Nekoliko dana kasnije, tri žilava Jevrejina su se pojavila u mom stanu i pitala da li sam ja onaj koji je okačio znak. Kada sam rekao „da“, oni su čvrsto i ne previše nežno rekli da takva stvar neće biti tolerisana i da su bili dole kod školskih vlasti. Onda su mi predali moj mali oglas, koji su skinuli. Držali su mi predavanje o „demokratiji“ i „bratstvu“, onda su otišli, skoro u vojnoj formaciji. Ali mali oglas je ionako uradio svoj posao, i fin mladić, Džek Majers (Nemački) i Miki, njegova šarmantna žena, pristali su da dođu gore u Boothbay Harbor sa Džudi i mnom za leto i rade u „Photo-Art Shopu“. Džek i ja smo radili urlajući posao to leto. Mazali smo znakove svuda po jednom šarmantnom malom ribarskom selu koje sam poznavao kao dete. Čak smo namazali neke od ogromnih krovova aluminijumskom bojom, reklamirajući mornaričke usluge i obalske večere — užas, kako sada gledam unazad na to! Razvijali smo hiljade filmova turista, učeći sve vrste intimnih tajni koje nikada ranije nisam shvatio da vidi foto-završivač. Bilo mi je čudo da više foto-završivača ne bude u iskušenju da uđe u ucenjivačke šeme. Radili smo svilene sitotiske i uspešno ih prodavali. Crtali sam karikature na sajmovima, jednom skoro dobijajući batine od kupca bez smisla za humor. I Džek i ja smo slikali za zabavu i imali smo duge pivske i bula sesije. Na jesen sam se vratio na Pratt i bacio se u teški raspored studija plus sve slobodnjačke umetničke poslove koje sam mogao da dobijem da bih nekako zaradio za život od naših 90 dolara mesečno od Administracije veterana. Cepanje između stvarne umetnosti koju sam učio na nekim časovima i marksističke prevare i smeća koje sam morao da se pretvaram da radim na drugima počelo je da me razdire iznutra. Brzo sam se umorio od igranja „šala“ na predavačima ovog ludila i humbuga, jednom kada sam saznao da je tako lako. Počeo sam da se češkam na dostojanstvu i odlikovanju dodeljenim ovim lažnjacima, pored besmrtnika kao što su Durer, Da Vinči, David i drugi stvarni majstori. Opterećivao sam mozak beskrajno da otkrijem kako su oni uspevali da se izvuku sa tako monstruoznom prevarom. Bilo je grubo očigledno! Još nisam naučio da su autori ove vrste „umetničkog“ smeća, promotori ovog đubreta i, najvažnije, prevaranti javnog mnjenja u štampi — „kritičari“ koji su davali kredibilitet ovoj neverovatnoj imposturi — bili, uglavnom, Jevreji! Naučio sam da je deda ove zlobne perverzije Zapadne umetnosti i kulture — Pablo Pikaso — nije bio Španac, kako sam mislio — već Jevrejin! Da je takođe bio komunista, kako sam od tada saznao (uradio je „mirovnog goluba“ za Kremlj), još uvek nisam znao niti sumnjao. Mentalna borba da shvatim ovu prevaru dovela me je skoro do ludila i počeo sam da se pitam da li sam ja taj koji je van linije i nesposoban da opazi „lepotu“ ovih grafičkih katastrofa u kojima je ljudska anatomija iskidana i pocepana u prikaze koje su mi se činile užasnim. Mogao sam da vidim lepotu moderne arhitekture i reklame, ali nisam mogao da vidim nikakvu lepotu u ludom i namernom nametanju monstruozne ružnoće u modernom slikarstvu. Mrzeo sam te stvari. Bio sam guran sve više od administracije škole da se poklonim onome što je uzgajalo samo gađenje i prezir u meni. Bilo je nemoguće da potpuno sakrijem svoja osećanja i, iako nisam otvoreno pobunio, bio sam vođa male klike disidenata i ljubitelja dobrog crtanja, dizajna itd., koja je bila trn u oku škole. Pritiskali su sve jače za konformnost sa „aprecijacijom“ za „modernu umetnost“ koja je bila zahtevana. Na kraju, sukob je uticao na moj rad i potražio sam pomoć. Otišao sam u Bruklinsku kancelariju V.A. i zamolio da uradim testove sposobnosti, da vidim da li bih možda bio bolji kasapin ili lekar nego umetnik. Rezultati, rekli su mi, pokazali su da imam najbolje moguće kvalifikacije da budem umetnik. Tako sam rešio da uspem uprkos mom gađenju prema „modernom“ slikarstvu, čistom izvrsnošću napora. Nacionalno društvo ilustratora u Njujorku, koje je uključivalo takve veličine kao Norman Rokvel, At Dorn, Fred Ludekins, Al Parker, et al., ponudilo je nacionalnu nagradu od 1000 dolara za najbolju komercijalnu ilustraciju 1948. godine. Ušao sam sa punom stranicom skrečbord crtežom koji ilustruje oglas za Američko društvo za rak u Njujork Tajmsu. Nisam obraćao pažnju na divlje ideje „moderne umetnosti“, već sam napravio svoj rad ultimativom dramatičnog efekta na osnovne ljudske emocije. Unosi su bili anonimni, pa sudije nisu znale da biraju moj rad kada su dodelile mom skrečbord poslu prvu nagradu na Prattu. Ali kada su otkrili da je pobednik bio stari „ružni pače“, uradili su mnogo „objašnjavanja“ o tome kako sam zapravo koristio sve ono što su mi gurali — stvari koje sam svesno i namerno isključio iz uma. Onda je umetnost iz cele SAD otišla u Njujork, sa mladim „reakcionarom“ — mnom — koji predstavlja ultramoderni Pratt! Još jednom, običan stari princip i zanatstvo su pobedili nad najdivljijim i najnovijim „modernim“ genijima, uzeo sam prvu nagradu u naciji, i imao sam bal objašnjavajući novinama da sam to uradio, ne zbog „modernih“ stvari koje su gurali na Prattu, već uprkos njima. Dekan Džejms Budro, šef škole, pozvao me je i zamolio da ne komentarišem — postajalo je previše teško za njega da objašnjava. Dobio sam svoj ček od 1000 dolara na velikoj recepciji koju su prisustvovali njujorški veličine ilustracije i umetnosti, i ovaj uspeh mi je omogućio da unapredim bebu broj dva sa mojom ženom. Pristala je da mi da još jednog malog Rokvela, pored mojih 1000 dolara, kao nagradu. Naš brak je još uvek bio ništa izuzetno ali bio je brak, i činilo se da se smiruje u instituciju. Prva beba, Boni, pomogla je. Oboje smo je voleli do komada i bio sam siguran da još jedan — posebno ako je sin — biće vrsta cementa koja nam treba za srećnu porodicu. Moja druga godina na Prattu sam takođe naučio o golim ženama. U drugoj godini, časovi figure rade sa golim modelom, i tokom prve godine jezici su nam bukvalno visili za ovim nezamislivim i lascivnim iskustvom. Divne gole modelke paradiraju ispred nas da budu gledane! Kakva perspektiva! Čak iako su stari modeli nešto manje od „divnih“, još uvek je malo uzbuđenja prvi put kada sediš sa grupom obučenih ljudi i dama izađe na scenu potpuno gola. Ali posle dva sata toga, uzbuđenje je gotovo — zauvek! Naučiš da je ljudska mašta, ne stvarnost, ono što čini golotinju tako nezamislivo uzbudljivom, i kada se smiriš na težak rad, slikanje i razmišljanje o svojim vrednostima, bojama i ravnima, model postaje ništa više od bokala, jabuka, draperija i boca koje smo slikali prošle godine. Naši dedovi, kao i sa toliko stvari, imali su beskrajno više smisla o seksu nego mi danas. Oblačili su žene tako potpuno i onda dodavali toliko više, da do vremena kada su došli do golotinje, njihove mašte su uživale u onome što je nama uskraćeno, koji više nemamo šansu da zamislimo bilo šta sa bikini-odeljenim ženama na vidiku. Slučajni pogled na ženin gležanj bio je zadovoljstvo za njih. Za nas da doživimo istu tajnu uzbuđenje danas, bilo bi neophodno da žena bude uhapšena za potpuno izlaganje. Gole žene, kako Šopenhauer kaže, izgledaju zdepasto, i daleko od vilinskih stvorenja koja zamišljamo, da samo neiskusni mogu zamisliti da bi konstantan pogled na gole modele bio uzbudljiv. Na rizik da budem optužen za voćne sklonosti, moram insistirati da, kao delo čiste umetnosti, dobro mišićava muška figura je daleko superiorna od one bljuzgave ženske. Samo seksualni instinkt čini sugestivne krive žene da izgledaju lepše — jer sigurno su seksualno uzbudljivije. Počeo sam da imam znatan uspeh sa svojim komercijalnim umetničkim radom na slobodnjačkoj osnovi i naučio sam uglavnom jevrejske reklamne tehnike medison avenijskog džungla koje mi sada služe tako dobro u razbijanju jevrejske „tihe obrade“ ili papirne zavese. Iz mog iskustva od dve godine u Mejnu u umetničkom polju, otkrio sam da postoji potreba za reklamnom agencijom u Mejnu. Sve velike kompanije — kojima su trebale usluge agencije — išle su dole u Boston, i u isto vreme, mladi Mejnci sa talentom i sposobnošću u reklamnom polju nisu mogli da nađu posao u Mejnu i morali su da idu u Boston. Činilo mi se smešnim da mejnski klijenti koji žele usluge i mejnski umetnici, pisci itd. koji žele da obezbede te usluge oboje moraju da idu dole u Boston da se sretnu. Kada sam se raspitao o mogućnosti pokretanja takve reklamne agencije, rečeno mi je da je to pokušano desetak puta od strane iskusnih ljudi i da je nemoguće. Ne može se uraditi. Pošto se nije moglo uraditi, odlučio sam da uradim. Nisam mogao da vidim više smisla u borbi sa „modernim“ umetničkim bubama na Prattu i dokazao sam, barem za sopstveno zadovoljstvo, da mogu da naučim više sam u radnom svetu umetnosti nego od ovih bitničkih boemijaca, pa sam napustio Pratt i preskočio poslednju godinu kursa tamo. Vratio sam se gore u Mejn i počeo da radim da postavim reklamnu agenciju u Portlandu. Prvi korak je bio da istražim postojeće polje i vidim kakav materijal bi mogao da bude za rad. Pozvao sam Portlandske kancelarije Sulivan kompanije, velike bostonske agencije, gde sam našao šarmantnog razvratnika po imenu Al Boni, dalekog rođaka Vilijama Bonija koji je bio poznat kao „Bili Kid“. Al je bio očaran idejom lansiranja naše sopstvene agencije i osećao se sigurnim da može da izađe sa dobrom gomilom lokalnih računa. Imao je kućicu na plaži, gde smo „izlegli“ i grubo živeli duboko u hladnoću dok smo kuvali velike ideje i planove i radili sebe u neophodno stanje fanatičnog entuzijazma da preživimo takav divlji i „nemoguć“ napad na uštogljeni i zagušeni svet mejnskog biznisa. Palo nam je na pamet da bi moglo biti dobro da imamo neki novac kao jedan od sastojaka poduhvata, pa smo smislili da uhvatimo mladog plejboja kog je Al znao iz lokalnih pivnica, i čiji je otac bio „pun“. Mladi gospodin, Norton-Pejson, potomak jedne od THE porodica Mejna, bio je pozvan dole u kućicu na pivske i pričalačke i ubeđivačke sesije. Satima i satima, noć za noći, radili smo da ga ubedimo da je reklamna agencija mesto za njegov genij i talente (i novac, što nismo pominjali), ali to je bio spor posao, čak i sa galonima piva. Imao je kabriolet i lak život; i, sa gvozdenim konzervativizmom svoje porodice i Mejna uopšte, nije mogao da vidi mnogo smisla u kosookim šemama koje smo izneli za početak na pertli — njegovoj pertli. Bio je tih, izuzetno simpatičan momak, ali ukočen kao kameni Buda. Trebalo nam je nedeljama da ga „uhvatimo“ ali konačno smo uspeli. Jedini problem je bio, kako smo kasnije saznali, da je on uhvatio nas! Kompanija je formirana kao „Maine Advertising, Inc.“ na 53 Exchange Street, Portland, Mejn. Kapital je obezbedio Pejson, sa jednakim udelima za nas trojicu — Al i ja smo potpisali menice Nortonu za naše udеле, koje su trebale da budu plaćene iz profita. Pejsonov ujak je upravljao imanjem Džoka Vitnija u Njujorku i advokati njegovog oca veoma ljubazno su sredili dil. Ja sam bio predsednik, Al Boni sekretar a Norton blagajnik. Al i ja smo trčali okolo i prodavali kao ludi, uglavnom od maštovitih oglasa koje sam ja skicirao i klijenti su ih voleli više od onih koje su imali. Nagomilali smo dobru gomilu računa i čak prodavali klijentima prostor u Njuzviku, nečuven trijumf za mejnsku agenciju. Ali onda smo naišli na ozbiljne probleme. Časopisi i radio stanice nam nisu verovali, iako smo obećavali da ćemo platiti kada klijenti plate nas. Gotovina na bačvu je ono što su hteli, a gotovina je ono što nismo imali. Ali Norton jeste. U roku od nekoliko nedelja, Nortonovi advokati su sredili još jedan dil. Norton je postao šef agencije, sa mnom umetničkim direktorom — na plati u zadnjoj sobi — a Al van kao prodavac! Jevreji vole da ovo nazivaju jednom od mojih „neuspeha“, ali to je bio deo moje šegrtovske obuke za posao koji sada imam, i teška škola je bila. Ukoliko nisam dobio ništa finansijski od toga, bio sam neuspeh, ali sam osnovao uspešnu agenciju u Mejnu — što „nije moglo da se uraditi“. Ona je tamo sada, kao Simonds Pejson kompanija, najveća u Mejnu, sa ogromnim klijentima kao Bath Iron Works. Zbog mog „neuspeha“, mladi Mejnci koji su ranije davali svoje talente i zarade i poreze Masačusetsu sada imaju divnu priliku da pomognu svojoj državi da raste i da odgaje svoje porodice u velikoj državi, dok su klijenti sami usluženi tačno na licu mesta od vrhunskog talenta. Ako je ovo „neuspeh“, onda se nadam da će i Nacistička partija biti takav „neuspeh“, bez obzira na to da li ja lično „dobijem nešto od toga“. Pejson je ušao u posao sa drugim čovekom za koga se pretpostavljalo da ima mnogo reklamnog iskustva: Dag Fosdik iz Luistona. Odsek za produkciju je pomeren tamo gore, što je uključivalo mene, umetničkog direktora. Moja žena i Boni i ja smo uzeli mali stan u francusko-kanadskom gradu Luistonu i ja sam se bacio u dnevno-noćni mlin reklamne agencije. U međuvremenu, moja „komplementarna nagrada“ za osvajanje takmičenja u ilustraciji se pojavila. Mala Nensi Rokvel je rođena u luistonskoj bolnici i još jednom, prošli smo kroz rutinu borbe protiv vezivača grudi i gurača pilula. Dobio sam svoj prvi uvod u „kancelarijsku politiku“ oko tog vremena. Pejson i Fosdik su često bili u sukobu, i ova dva titana finansija često su nas seljake uznemiravali nesigurnošću šta je sledeće. Takvi uslovi su neizbežno proizvodili intrige i zavere među rastućim osobljem — i kako sam to mrzeo! Žudeo sam da se posvetim stvaranju i produkciji reklama, i radio sam prilično dobro u tome, kada je došla eksplozija. Fosdik se odvojio. Svi smo bili pomereni nazad u Portland. Atmosfera u kancelariji je sada bila veoma drugačija za mene. Pejson je postao važan izvršilac i biznismen. Bio je nesrećan sa mnom previše blizu, da ga podsećam kako je počeo. Nisam to pominjao, naravno, ali bilo je neizbežno da on to sam oseti. Al Boni je bio olakšan, i mogao sam da vidim da je samo pitanje vremena pre nego što i ja, takođe, otkrijem da je jednostavno previše teško ostati. Moj zahtev za povišicom sa 75 dolara, kako je kompanija postajala prosperitetnija, odbijen je od Nortona. Rešio sam još jednom da lansiram lični napad na poslovni svet, ovog puta za dobro moje porodice i sebe. Milioni turista dolaze godišnje u Mejn, ali nije bilo celokupnog i pouzdanog vodiča za ove ljude o tome šta se dešava, gde, kada itd. Dizajnirao sam The Olde Maine Guide da popuni tu potrebu i počeo da radim da ga izbacim za leto. U međuvremenu, da nahranim porodicu, počeo sam mali radio vodič, What Next?, koji je delio programe po tipu, nova ideja u to vreme. Prodao sam svoje male oglase uspešno i pokrenuo What Next? veoma dobro, sa ljudima koji su se stvarno pretplatili za novac, reakcija koju nisam očekivao. Onda sam dobio oglase prodane za Guide i uspeo da ga objavim tokom celog leta, čak osvojivši podršku Mejnskog državnog Junior Chamber of Commerce. Ali finansijska borba da ostanem živ bila je smrtonosna, i moja porodica je živela u maloj kućici u Falmouth Foreside u najsrceparajućoj sirotinji i jadu. Bilo je u toj maloj kućici da sam prvi put čuo glas i reči koje su na kraju dovele do moje sadašnje političke karijere. Jedne noći sam čuo čoveka na radiju kako kaže da postoje komunisti u Američkom državnom departmanu i svuda po našoj vladi; da postoji velika opasnost od subverzije od Komunističke zavere upravo ovde u Americi! Rekao je da moramo da naučimo o tome i borimo se protiv toga! Slušao sam opčinjen. Nisam mogao da verujem da je takav čovek ostao u našoj vladi. U njegovom glasu je bilo hrabrosti i mirne snage. Nije zvučao kao pederi sa slabim britanskim akcentima (lažnim), koje sam čuo iz Vašingtona ranije. Govorio je kao muškarac i vođa! Ko je on? Nestrpljivo sam čekao da čujem njegovo ime. Onda su ga najavili: Senator Džozef R. Mekarti iz Viskonsina! Viknuo sam i urlao za Džo Mekartijem! Činilo se kao glas sa druge planete — divan, patriotski, američki glas — glas koji je skoro izgledao kao da dolazi iz mene samog. Ali, koliko god mi se dopadalo ono što sam čuo, to je bilo ništa više od veoma uzbudljive prolazne misli u to vreme. Bio sam duboko u poslu preživljavanja. Kao i obično u mojoj karijeri, uspevao sam u nečemu što je očajnički trebalo da se uradio i osvajao sam pohvale gomile, ali ne njihove dolare. Moj finansijski položaj je bio skoro nemoguć i moja žena se borila pod strašnim uslovima. Često nismo imali ništa da jedemo osim konzerve pasulja koju nam je dao Ras Edvards, čovek koji je radio za mene, ali koji je takođe posedovao mali letnji hotel u blizini. Ipak, Guide je radio tako dobro da sam bio zamoljen od biznismena u Bostonu da vidim o izdavanju Guida tamo dole. Bio sam u Bostonu, raspravljajući ovu mogućnost, kada je vest stigla da me je mornarica pozvala nazad na aktivnu dužnost zbog Korejskog rata. Naređen sam u San Dijego, da se javim u roku od deset dana! Bilo je to blagoslov i prokletstvo sve odjednom. Značilo je kraj užasne sirotinje, ali je takođe značilo kraj posla za koji sam se toliko trudio i koji je bio na ivici da mi donese povrat. Pozvan sam nazad, verujem, uglavnom zato što je bila ogromna potreba u Korejskom ratu za vazdušnom podrškom teško pritisnutim kopnenim trupama. To je bila jedna od mojih specijalnosti u Drugom svetskom ratu. Skok sa skoro-gladi do plate letećeg poručnika komandanta bio je finansijsko olakšanje, ako ništa drugo, pa sam se pripremio da se javim mornarici za još jedan rat. Užasni uslovi života i sirotinja poslednjih nekoliko meseci skoro su uništili ono što je ostalo od mog prvog braka. Moja žena je odvela decu u kuću svoje babe u Hadlimu, Konektikat, pa sam otišao napred, sam, u San Dijego, što sam mislio da je greška. Tako sam krenuo 1950. sa skoro novim Našom i vozio od Portlanda, Mejn, do San Dijega, Kalifornija. Dok sam to radio, ostavio sam zauvek svoje mesto kao običan američki građanin. Spremao sam se da postanem ubeđeni nacista u San Dijegu i počnem karijeru koja me je dovela tako daleko do borbenog glasa svuda po zemlji, i koja će me jednog dana staviti na čelo miliona Amerikanaca koji sada zamišljaju da me mrze i sve za šta se zalažem.

Šok od iznenadnog ponovnog postajanja oficira i džentlmena, sa gotovinom u džepu, bio je značajan. Ali to nije bilo ništa u poređenju sa trzajem pronalaženja sebe ponovo u vrućem malom mornaričkom borcu posle pet godina jedva gledanja aviona. Čim sam stigao, dobio sam najvreliju stvar sa propelerom — F8F Bearcat — i rečeno mi je da se proverim. Od svega što sam ikada leteo, F8 je moj favorit svih vremena. Poleće i ide pravo gore kao raketa. Sav je motor. U stvari, pojedinačna krila su manja od samog motora! Sediš na podu sićušnog kokpita, sa nogama umotanim oko sićušne hidraulične palice i motora. Ima toliko snage, moraš da je pustiš sve povremeno na letu ili se motor zaprlja. Kao da jašeš munju. Kada gurneš gas, ide! Najbrži mlaznjak na nebu nema ubrzanje i pogon tog malog bumbara. Mlaznjaci idu mnogo brže, ali nikada ne izgledaju tako brzo ili vruće. F8 je „hot-rod“ neba, i kako sam ga voleo! Možeš da ga kotrljaš okolo i okolo, idući skoro pravo gore i cepaš nebo kao tigar. Manevriše tako brzo i slatko da možeš da pobediš bilo šta u vazduhu što pokuša da ostane sa tobom, uključujući mlaznjake. Koristili smo ove smrtonosne male stršljene da obučavamo mornaričke i mornaričke pilote u bliskoj vazdušnoj podršci trupama. Usavršili smo tehnike tako dobro da smo mogli da radimo unutar pedeset ili sto jardi borbenih trupa. Da to uradimo, instruktorisali smo naše pilote da se koncentrišu na čitanje mapa, identifikaciju terena i efikasnu komunikaciju. Pola vremena, učili smo ih u časovima zemaljske škole u Koronado i drugu polovinu preko u El Sentru, gde smo raketirali i bombardovali ceo dan u pustinji. Moja specijalnost je bila obuka vida i taktike pretrage. Komandant Pacifičke flote avijacije mi je napisao posebnu pohvalu za moje metode, koje su pomogle stotinama mornaričkih i mornaričkih pilota da žvaću Crvene u Koreji. Kada sam uspeo da nađem i namestim kuću, moja žena, Boni i Nensi su doleteli da mi se pridruže. Porodični život je nastavljen na relativno srećnoj noti. Vreme je skoro previše savršeno u San Dijegu, pa smo uživali u bezbrojnim piknicima, izletima i dnevnim roštiljima ispod našeg sopstvenog narandžinog drveta u zadnjem dvorištu. Takođe sam odlučio da uštedim novac uzgajajući sopstvene piliće i kupio sam jato nosilja i izlegao piliće za prženje. Ali ovo je takođe bilo vreme kada je general Daglas Makartur bio sumarno otpušten od patuljka istorije, Harija Trumana, na najponižavajući način; dok je senator Džo Mekarti udarao po koteriji crvenih, pederčića i ružičastih u Vašingtonu koji su bili osnovno odgovorni za otpuštanje generala. Počeo sam da obraćam pažnju, u svoje slobodno vreme, šta je to sve bilo. Čitao sam Mekartijeve govore i pamflete i našao ih činjeničnim, ne divlje besmislenim kako su novine optuživale. Postao sam svestan strašnog naginjanja u svim novinama protiv Džo Mekartija, iako još uvek nisam mogao da zamislim zašto. Znao sam i poštovao Daglasa Makartura, i od tada smo dopisivali. Mislio sam da bi on bio najveći predsednik Sjedinjenih Država. Kada je bila kampanja da ga dobije republikansku nominaciju 1950. godine, hteo sam da uradim što mogu da pomognem. Pročitao sam pismo u San Dijego Unionu od žene koja je jadikovala da niko neće pomoći da pokrene Makarturov miting, pa sam pozvao damu, čije ime sam zaboravio, i ponudio kakvu pomoć mogu da dam. Bila je veoma zahvalna i pozvala me je u svoju malu kućicu gde je živela u penziji sa mužem. Počeo sam da joj pričam sve stvari koje sam mislio da mogu da se urade, ali ona se nasmešila sa strpljivim, tužnim osmehom i zaustavila me. „Ne“, rekla je, „ne možeš tako lako da dobiješ salu, čak i ako platiš. Neće je iznajmiti!“ „Šta misliš?“ izleteo sam. „Ko neće da je iznajmi?“ Pogledala je čudno i ispitivački svog muža, jasno ga pitajući očima o nečemu. On je samo odmahnuo glavom. „Ko neće da ti iznajmi salu?“ ponovio sam, gledajući od njega do nje. Ona je duboko udahnula, izgledajući bolno, i rekla: „Jevreji.“ „Jevreji!“ uzviknuo sam. „Šta Jevreji imaju sa tim? Šta ih briga da li dobijaš salu ili ne?“ „Mrze Makartura!“ rekla je, i počela da kaže nešto drugo kada sam je prekinuo. „Mrze ga? To je glupo! Pretpostavljam da neki od njih to rade, ali sigurno ne svi, i sigurno nijedan od njih ga ne mrzi dovoljno da te spreči da iznajmiš salu za Makarturov miting!“ Ona je još jednom duboko udahnula, izgledajući povređeno. „Istina je“, rekla je. „Svi ga mrze! Pogledaj ovo, na primer.“ Predala mi je primerak California Jewish Voice. Tu je bilo: „Makartur se približava: Hitler ulazi u kancelariju!“ Novine su nastavile da buncaju o tome kako je general Makartur pretnja, još jedan potencijalni Hitler! Nisam mogao da verujem. „To je samo jedne novine!“ suprotstavio sam se. „Verovatno je samo ekstremistički list. Siguran sam da Jevreji ne zamišljaju da je Makartur stvarno još jedan Hitler!“ Pokazala mi je druge jevrejske novine. Njihov ton je bio dostojanstveniji, ali ista poruka je bila tu. Pokazala mi je još jevrejskih novina. U većini njih bile su gnusne slike Džo Mekartija, strašne optužbe protiv njega i Makartura i neosporna otrovnost za oba ova čoveka. Ovo je iskustvo koje čeka svakog poštenog Amerikanca, ali je obično teško doći, kako se može zamisliti. Iznenada sam bio izložen celom tajnom svetu koji prosečan Amerikanac nikada čak ni ne zamišlja i nikada ne vidi: svetu Jevreja. U istom Jewish Voice video sam naslove urednika, Semija Gača: „Hvala Bogu!“ — dan kada je Sovjetski Savez dobio A-bombu! Video sam stotine slično izdajničkih stavki, ali naš narod je previše izolovan i lagodan da pogleda u ovu jevrejsku štampu. Pre ili kasnije, bez obzira koliko dugo prosečan Amerikanac bude držan u mraku ili sebe drži u mraku zamišljajući da je otkrivanje izdaje protiv svoje zemlje i naroda „bigoterija“, on će naći goli dokaz ove ujedinjene, strane, fanatične jevrejske zajednice usred sopstvenog naroda — neumoljive, mržnjom ispunjene, pakosne, ogorčene i đavolski pametne da izgledaju samo kao progonjena verska grupa. Cela stvar, međutim, još uvek se nije registrovala kod mene. Bilo je previše fantastično. Bio sam siguran da postoji neka pogrešna predstava, nekako. Ali dama mi je dala neke knjige i papire da ponesem kući na proučavanje i otišao sam. Kada sam stigao kući, pogledao sam prve novine. Zvale su se Common Sense i naslov je bio „Crvena diktatura do 1954!“ Odmah sam zaključio da sam našao izvor ove monstruozne „jevrejske strašne priče“ o kojoj mi je dama pričala. Priča je bila sva o jevrejskoj svetskoj zaveri i nisam mogao da završim čitanje. Činilo se previše glupo i odvratno za inteligentnog čoveka da traći vreme na to. Ali u nekoliko redova koje sam pročitao, Common Sense je dao ono što je tvrdilo da su zapanjujuće „činjenice“ o jevrejstvu komunizma i „ruske“ revolucije. Navelo je kao izvore nekih od ovih neverovatnih činjenica, The Universal Jewish Encyclopedia i razne zvanične dokumente vlade SAD. Ovo se činilo kao odlična prilika da se probode takva fantastična ideja kao što je da je komunizam jevrejski i odlučio sam da proverim ove navodne „činjenice“. Otišao sam u San Dijego javnu biblioteku u Balboa parku i kopao po tomovima pomenutim u Common Sense. Dole u mračnim policama biblioteke, dobio sam svoje buđenje od trideset godina glupe političke uspavanosti, iste smrtonosne uspavanosti koja sada zatvara oči našeg naroda i čini ih da sarađuju sa svojim neprijateljima u sopstvenom uništenju — sve u ime „dobrog građanstva“, „bratstva“ i svega ostalog od šiboleta „finim“ ljudima — iste hipnotičke uspavanosti koju mi razbijamo našim proračunatim i dramatičnim nacističkim taktikama! Otkrivao sam da komunizam nije samo jevrejski, već da su se Jevreji hvalisali njegovim jevrejstvom u svojim sopstvenim knjigama i novinama! Rabin Stiven Vajz, na primer, priznati vođa američkog jevrejstva mnogo godina, otvoreno i arogantno je polagao pravo na jevrejsku prirodu komunističkih doktrina sa svojom često ponavljanom izjavom u vezi jevrejske religije: „Neki to zovu komunizmom; ja to zovem judaizmom!“ Otkrivao sam, u neospornim dokumentima i obaveštajnim studijama naše sopstvene vlade SAD da Ruska revolucija nije bila „ruska“ uopšte, već skoro potpuno vođena od Jevreja! U Overmanovom izveštaju predsedniku Vilsonu, na primer, stajalo je: „...od 388 članova prve sovjetske vlade, koji su sedeli u Starom Smolnom institutu u Petrogradu, 371 je bio Jevrejin i 267 od tih Jevreja je bilo sa Donjeg istočnog dela Njujorka!“ Ne čak ni ruski Jevreji, već njujorški Jevreji! Naučio sam, iz članka zvanog „Hazari“ u The Universal Jewish Encyclopedia, koju su objavili Jevreji, da većina Jevreja čak nije ni Semiti ili potomci hebrejskog naroda Palestine, i stoga Hristovog naroda, već uglavnom potomci polu-orijentalnog plemena u centralnoj Rusiji zvanog „Hazari“ ili „Čazari“, čiji je kralj, Bulaban, u šestom veku posle Hrista, naredio svom narodu masovno da postane „Jevreji“. Otkrivao sam da ovi „Jevreji“, zvani „Aškenazi“ u „trgovini“, za razliku od stvarnih, semitskih Jevreja, zvanih „Sefardi“, čine većinu i vođstvo naroda koje zovemo „Jevreji“. To su rojevi ovih „Hazara“, sa svojim orijentalnim nasleđem, koji nas guraju okolo, nameću nam integraciju, degradiraju našu kulturu svojom prljavom „umetnošću“ haosa i pornografije i, najgore od svega, šire bolest komunizma — sve vreme se krijući u haljinama jevrejske „religije“. Nastavio sam da otkrivam, u starim primercima The New York Journal American, da je Jakob Šif, tada šef gigantskog finansijskog carstva zvanog „Kuhn, Loeb & Company“ i deda žene koja sada poseduje super-levičarski New York Post, „...uložio preko dvadeset miliona dolara u Rusku revoluciju“, finansirajući drugog Jevrejina, Bronštajna, alias Trockog, u ubistvu masa hrišćanskih i anti-komunističkih belih Rusa! Najiznenađujuće i otkrivajuće od svega bila je često nevidljiva veza između naizgled čistog nežidovskog komuniste i neizbežnog Jevrejina, koji vreba tik iza. Lenjin, ne Jevrejin, bio je oženjen Krupskom, Jevrejkom. Staljin, takođe ne Jevrejin, bio je oženjen sestrom Lazara Kaganoviča — Rozom, Jevrejkom. Staljinov sin se oženio drugom Jevrejkom i ispostavilo se da je Hruščov bio štićenik ovog istog Jevrejina, i oženio se drugom Jevrejkom u porodici Kaganovič! Obrazac je bio isti u Sjedinjenim Državama: Alger His, nežidovski, bio je štićenik Feliksa Frankfurtera, Jevrejina, naravno. Elizabet Bentli je bila ljubavnica Džejkoba Golosa, navodno „Rusa“, ali stvarno još jednog Jevrejina. Fredrik Vanderbilt Fild, nežidovski milioner komunista, opet, bio je oženjen Jevrejkom. Vitaker Čembers, još jedan nežidovski komunista (koji se pokajao), oženjen je još jednom Jevrejkom! U satelitskim zemljama, bilo je isto. Još Jevreja! Čak i taj sveti „prijatelj Amerike“, Tito, je štićenik Moisea Pijade, još jednog hazarskog Jevrejina, koji „predlaže“ za paradirajućeg gospodina Tita. U SAD, FBI je hvatao horde jevrejskih špijuna: Rozenberg, Gringlas, Soble, Koplin, Moskovic, Vajnbaum, Fuč, Golos — imena — sama su bila neosporna, iako su neka promenjena, kao u slučaju Džona Gejtsa, urednika Daily Workera, čije je pravo ime ispalo Izrael Regenstref! Ali slike ovih kamila-sličnih lica bile su više nego dovoljne da identifikuju ove jevrejske špijune! Od četrdeset jednog radnika sa komunističkim rekordima u našim tajnim radar laboratorijama u Fort Monmautu, trideset devet se ispostavilo da su Jevreji! Od petnaest Amerikanaca osuđenih za špijunažu za Sovjetski Savez od 1946, trinaest su bili Jevreji. Od dvadeset jednog osuđenog za komunističku zaveru da unište vladu SAD ilegalnom silom i nasiljem, osamnaest su bili Jevreji. Kada je FBI uhvatio „drugu liniju Politbiroa“ od sedamnaest, četrnaest od izdajnika je identifikovano kao Jevreji! Od „holivudskih deset“ koji su uzeli Peti amandman kada su pitani da li su komunisti, devet su bili Jevreji! Pogledao sam u Daily Worker i našao atmosferu strogo „košer“. Bilo je dirljivih „U spomen“ oglasa za „Našu dragu majku“ od Bernija, Abija, Izija i Natana Ginzberga; obaveštenja o piknicima u „Vajnbaumovom divnom gaju“, itd. U Rusiji, gde sam razumeo da antisemitizam hara, našao sam Jevreje kako se hvale da je šef sovjetske propagande Jevrejin: Ilja Erenburg! Sa svim Jevrejima uhvaćenim crvenim rukama kao crvenim špijunima, je li iznenađujuće da Jevrejin, Erenburg, šef sovjetske propagande, želi da raširi ideju da su komunisti „anti-jevrejski“? Čak i u Japanu i Kini, našao sam rane saditelje komunističkog semena da su Jevreji. U Japanu je bila Ana Rozenberg, i pogađajte ko se pojavio u Kini kao savetnik Sun Jat Sena? Dobri stari Džordž Sokolski, naš „konzervativni“ kolumnista! Za inteligentnog čoveka, činjenice su bile neosporne. Mogle su biti objašnjive, ali bile su jednostavno neosporne. Komunizam je bio jevrejski! A Jevreji u Sjedinjenim Državama bili su skoro jednoglasni u svojoj otrovnoj mržnji i gušenju bilo koga ko je samo pitao o ovoj činjenici. Čak i primećivanje broja jevrejskih komunista i mešača rasa donosilo je nesrećnoj žrtvi histeričnu kampanju protiv njega kao „mrzitelja“! Isti ljudi koji su najglasnije vrištali za „akademskom slobodom“ da propovedaju komunizam bili su oni koji su bili najnemilosrdniji u svojoj kampanji gušenja protiv bilo koga ko želi da raspravlja o Jevrejima u bilo čemu osim najpohvalnijeg i najodvratnijeg hvaljenja. Jevreji su bili jednoglasni u mržnji prema Mekartiju i Makarturu, sa jednim ili dva zanemarljiva izuzetka — koje sam kasnije otkrio da su planirani da postoje izuzeci, kao što je „rabin“ Džo Mekartija, Šulc. Našao sam ovo uzbudljivo, zanimljivo i zastrašujuće, ali takođe veoma depresivno. Duboko u duši mogao sam da osetim hladan strah naše sudbine, ako ono što se činilo da se dešava ide dalje. I ja sam bio odgajan da nikada ne izgovorim reč „Jevrejin“ pravo, već uvek „jevrejska osoba“ ili „osoba jevrejske vere“, zbog onoga što Biblija zove „strah od Jevreja“. Mogao sam da zamislim rezultat sopstvene temperamenta i moje reakcije na izazov ako bih otkrio da stvarno postoji jevrejska zavera protiv moje zemlje i mog naroda! Bio bih ljut na takvu drskost, baš kao što su mladi fakultetski tupani koje danas srećem isprva ljuti — dok ih nemilosrdno ne pobedim logikom isterujući iz njih, jednu po jednu, objašnjenja zašto nikada nisu naišli na takve činjenice. Ali tada, 1939. godine, sedeo sam na času „Sociologija I“ i trudio se koliko sam mogao da izvučem neki smisao iz svega toga. Bio sam srećan zbog prilike da proučavam sociologiju, jer mi se činilo logičnim da mora postojati nekih osnovnih principa razvoja društvenih odnosa života, kao što sam otkrio jednostavne osnovne principe drugih oblasti u koje sam zagledao. Najviše sam želeo da naučim te osnovne principe rada ljudskog društva kako bih mogao da razumem događaje oko sebe i možda čak predvidim sociološke pojave u skladu sa principima koji bi mi bili predavani. Od tada sam naučio da takvi principi postoje, posebno u Adamsovoj Zakonu civilizacije i propadanja i još bolje, u Gomili LeBona. Ali prošlo bi mnogo, mnogo godina pre nego što bih se probio u intelektualno sunce takvih jednostavnih, osnovnih i logičnih prezentacija činjenica društvenog života.

U učionici profesora Baklina o društvu, sve je bila najdepresivnija tama i zbrka. Sve je zvučalo veoma prosvetljujuće, naravno. Bilo je mnogo hrabrih novih reči, etničkih grupa itd., ali koliko god se trudio, nisam mogao da dođem do dna svega da nađem bilo kakvu ideju ili princip koji bih mogao da uhvatim. Sve je bilo „uglavnom“ i „u većini slučajeva“ i „s druge strane“ i „Tako-i-tako kaže, ali dr. Tako-i-tako kaže apsolutno ne.“ Mutnoća uma nije bila osuđivana, već slavljenja. Zakopao sam se u svoje sociološke knjige, apsolutno odlučan da otkrijem zašto propuštam jezgro stvari. Najbolje što sam mogao da smislim bilo je da su ljudska bića svi bespomoćni alati okoline; da smo svi rođeni kao kruti jednaki grudvi i da je razlika u našim dostignućima i položajima bila potpuno rezultat snaga okoline — da svi, stoga, teoretski mogu biti majstori, geniji i kraljevi ako samo dovoljno poboljšamo okolinu svakoga. Bio sam dovoljno drzak da pitam profesora Baklina da li je to ideja i on je pocrveneo od besa. Rečeno mi je da je „nemoguće“ praviti bilo kakve generalizacije, iako sam samo tražio osnovnu ideju, ako je ima, sociologije. Počeo sam da vidim da je sociologija drugačija od bilo kog drugog predmeta koji sam ikada pohađao. Određene ideje su izazivale apopleksiju kod nastavnika, posebno sugestija da možda neki ljudi nisu dobri biološki dripci od dana kada su rođeni. Određene druge ideje, iako nikada nisu bile formulisane niti otvoreno izjavljene, bile su podsticane i ohrabrivane — to su uvek bile ideje koje se vrte oko totalne moći okoline. Polako sam shvatio ideju. Isprva sam je samo koristio da dobijem bolje ocene. Kada sam pisao svoje esej odgovore na ispitima, sipao sam gusto da su svi u civilizaciji o kojoj je reč potencijalni Leonardo da Vinčiji, bez obzira koliko crni bili, niti kako su jeli svoje najbolje prijatelje hiljadama godina; i da bi sa brzom promenom okoline, ti kanibali takođe pisali arije, gradili Partenone i slikali remek-dela.

Ali onda sam počeo da se pitam „kako to?“. Naravno, okolina je bila važna. Svako je to mogao da vidi. Ali bila je očigledno negativna. Možete napraviti bespomoćnog tupana od rođenog genija podižući ga u mračnom ormanu, ali ne možete napraviti genija od balavog idiota, čak i ako ga pošaljete na Braun. Da li je samo stari Baklin bio lud od okoline? Ili je to bio ceo predmet? Otišao sam u biblioteku i pročitao još socioloških knjiga. Sve su univerzalno gurale istu ideju. Počeo sam da se podsmevam sociologiji u fakultetskim novinama u svojoj kolumni i upao sam u još veće nevolje. Neke kolumne su „ubijene“ pre nego što su ugledale svetlo. Još uvek sam bio previše neobavešten da znam da se borim protiv Lisenka i Marksa i cele sovjetske teorije o okolini — koja je zarobila i hipnotisala ili terorisala sve naše intelektualce — i zamišljao sam da se borim samo protiv jednog glupog fakultetskog predmeta!

Tokom moje druge godine na Braunu, moja slika sveta se zamračila kako sam otkrivao sve više i više intelektualne nepoštenosti na ovom univerzitetu koji mi se isprva činio gotovo rajem. Još uvek nisam znao gotovo ništa o komunizmu ili njegovoj ulizničkoj mlađoj sestri, „liberalizmu“, ali nisam mogao da izbegnem stalni pritisak, svuda na univerzitetu, da prihvatim ideju masovne ljudske jednakosti i prevlasti okoline. Na svakom predmetu bio sam odbijen intelektualnom kukavičlukom fakulteta u neuspehu da stane u odbranu bilo koje doktrine. Specijalizovao sam filozofiju i, dok sam se divio intelektualnoj briljantnosti svojih profesora, posebno profesora Djukasa, bio sam ogromno razočaran glavoglavim povlačenjem celog fakulteta kad god bi ih pitali za njihova sopstvena mišljenja o objektivnoj istini u bilo kojoj stvari. Rekli su mi da je „večito traženje“ put ka znanju i nema poricanja toga, ali živa rasprava je takođe vitalna za bilo kakav napredak znanja i ne možete imati nikakvu živu raspravu tamo gde opozicija ili ne postoji ili se topi kao avet kada pokušate da je uhvatite. Nailazio sam na bolest našeg modernog života: kukavičluk i patološki strah od jake ličnosti ili jakih ideja. Dejl Karnegi je kodifikovao i komercijalizovao ovu puzajuću bolest kao „kako osvojiti prijatelje i uticati na ljude“, što se svodi na osnovni princip nemanja ličnosti ili jakih osećanja ili ideja i postajanja pasivnim i praznim tako da „drugi momak“ može da pokaže svoje ideje i ličnost.

POGLAVLJE VIII

Živeti od danas do sutra kada si zapaljen ogromnom idejom nije samo teško za tebe, već i za one koji moraju da žive s tobom. Ostatak vremena u San Dijegu bio sam ljubazan, ali teško razumljiv muž. Nimalo me nisu zanimale večite koktel zabave mornaričkog društva i one na kojima sam bio uništio sam pretvarajući ih u Makartijeve mitinge. Čitao sam i učio svaki slobodan minut, a moja žena je imala muke da organizuje nekoliko večeri izlaska na večeru i slično. Pokušavao sam da primenim svoje talente za pisanje i crtanje u podmuklim pokušajima da proguram Ideju i došao sam do „Pataka i kokošaka“, koja je u celosti ukradena i preštampavana širom sveta od strane nekih od onih istih ljudi koji su je prezirali kada sam je nudio tih dana. Jedan od tih pojedinaca je Ron Gostik iz Kanade koji propoveda da sam ja komunistički agent-provocateur.

Uprkos mojoj opsednutosti politikom, bio sam veoma omiljen u eskadronu i imali smo mnogo „dobrih vremena“, kako se zovu pivske i brbljive sesije. Ogromno sam se trudio da kontrolišem svoju želju da „makartijizujem“ svakoga koga sretnem, ali sam siguran da sam se činio prilično čudnim mnogim oficirima i njihovim ženama koji su me sretali u alkoholnoj izmaglici koja je prekrivala te koktel zabave.

Zapanjujuće neznanje čak i „najobaveštenijih ljudi“ o ogromnoj ideološkoj borbi koja se odvijala svuda oko njih — borbi za život ili smrt Zapadne i hrišćanske civilizacije u kojoj su živeli — užasavalo me je bez reči. Od admirala do predsednika, od bankara do mesara; svi su oni, otkrio sam, prihvatali reči i slogane umesto činjenica, baš kao što su Protokoli tako hladno izračunali! Šta god se ponavljalo iznova i iznova u „uglednim izvorima“ kao što su Njujork Tajms, Harpers, Lajf itd. ili od orakula poput Edvarda R. Maroua — to je jednostavno BILO TO. Svaki pokušaj da se dovedu u pitanje „svete dogme“ „Demokratije“ i „Bratstva“, bez obzira koliko ubedljivi bili argumenti ili činjenice, dočekivan je kao nešto malo kraće od izdaje Amerike.

Iako sam često čuo „emancipovane“ i „liberalne“ žene važnih ljudi kako koriste prljav jezik na koktel zabavama — iste te žene bi se užasnuto trgle na reči „rasa“ ili „Makarti“! Iako je naša nacija navodno Republika, a ne Demokratija, kako je guraju liberali, pinkosi i Jevreji, svaka demonstracija sličnosti između takozvane „Demokratije“ u Americi i istog proizvoda pod istim imenom u komunističkim zemljama napadana je od strane ovih „naprednih mislilaca“ svim oružjem!

Nisam mogao čak ni ljude koje sam smatrao inteligentnim i otvorenog uma da navedem da raspravljaju o tim zabranjenim temama, iako su oni znalački pričali o „borbi za umove ljudi“, jednoj od standardnih parola koje dolaze iz „najboljih izvora“. Počeo sam da očajavam nad svojim bližnjima! Osećao sam se kao ovca koju teraju u klanicu, koja je iznenada otkrila šta je ispred nje i očajnički, ali uzalud, pokušavala da natera ostale ovce da shvate šta se dešava i šta se desilo našim bližnjima u Rusiji, Mađarskoj, Čehoslovačkoj, Poljskoj, Istočnoj Nemačkoj i desetak drugih sovjetskih klanica! Ali oni su bili ili previše zauzeti grickanjem bujne trave na pašnjaku ili previše uplašeni od intelektualnih ovčarskih pasa koji im kevću za petama da bi obraćali pažnju. To ih je samo ljutilo kada bi ih nateralo da razmišljaju o tako gadnoj, „kontroverznoj“ temi.

Nekako, uprkos emocionalnom i intelektualnom kataklizmu u meni, uspeo sam da nastavim sa poslom življenja sa izvesnim uspehom i veoma sam uživao u porodičnom životu. Mala Fibi Džin Rokvel rođena je u mornaričkoj bolnici San Dijega i nas petoro smo činili prilično „normalnu“ porodicu. Bilo je bračnih bitaka koje sam smatrao „uobičajenim“ u većini „modernih“ brakova. Jednom sam se uselio u Bachelors Officers’ Quarters i pripremio se za razvod, ali smo nekako nastavili da krpimo stvari. Mrzeo sam samu ideju razvoda koliko i skoro bilo šta na svetu, jer sam odrastao usred jednog, i još uvek mrzim čak i tu reč. Duboko sam voleo i volim svoju decu. I ona su obožavala mene, i bio sam spreman da trpim skoro sve da pokušam da održim porodicu na okupu, ali 1952. dobio sam naređenje da se javim u Norfolku, Virdžinija, za dalju dodelu, pa je porodica morala da bude iščupana.

Prešli smo transkontinentalni put u našem Našu sa sedištima za spavanje. Svih petoro smo spavali u kolima, sa bebom na podu napred. Cela porodica je to ogromno uživala dok smo lutali preko Sjedinjenih Država, kampujući u veličanstvenim nacionalnim parkovima, obilazeći znamenitosti svuda i gutajući neopisive lepote ove voljene Amerike. Postarao sam se da prođem kroz Appleton, Viskonsin, rodni grad Džoa Makartija, i praktično sam obožavao tle gde je ovaj veliki Amerikanac odrastao i živeo.

Kada smo stigli u Norfolku, ušao sam u mornaričku kancelariju za dodelu dok su žena i deca čekali napolju u kolima, nestrpljivi da saznaju našu „sudbinu“. Gde će biti moja sledeća dužnost? Moja „kazna“ zvučala je fatalno: Island! Jedva da sam čuo za to mesto, zamišljao sam, kao većina ljudi, da je to zemlja polarnih medveda, leda i Eskima. Najgore od svega, znao sam da će to biti nemoguć pritisak na naš već škripavi brak. Porodicama nije bilo dozvoljeno na Islandu i minimalna „kazna“ za ovu isturenu bazu bila je godina dana!

Iako sam slabašno protestovao, Džudi je odlučila da se preseli pravo pored svoje majke u Baringtonu, Rod Ajlend, pa sam je uredno ostavio sa decom kod njene majke. Zatim sam otišao u Vestover Er Fors Bejz u Masačusetsu da uhvatim avion za Island — kraj sveta!

Kada sam stigao, otkrio sam da je baza u Keflaviku (izgovara se „kep-la-vik“, uprkos „f“) malo civilizovanija i malo manje ledena nego što sam zamišljao, ali ne mnogo. U celom Islandu ima samo nekoliko desetina zakržljalih stabala, a nijedno u krugu od trideset milja od ogromne i potpuno puste američke vazduhoplovne baze. Golfska struja teče oko jednog kraja ostrva, a ledene arktičke struje oko drugog, tako da ekstremna razlika u temperaturama redovno proizvodi vetrove preko sto milja na sat. Ti uragani urlaju preko vulkanskog pepela i golog tla Keflavika iz Atlantskog okeana, bez otpora.

Dodeljen sam kao izvršni oficir eskadrona za servis flote aviona opremljenog patrolnim bombarderima. Naš radni prostor eskadrona sastojao se od nekoliko Kvonset koliba i najgrubljih mogućih objekata. Imali smo samo polovinu starog hangara iz Drugog svetskog rata u kome smo radili na avionima, druga polovina bila je prepuna starih džipova i kamiona, pa su ljudi morali da rade i žive na gorkoj arktičkoj zimi veći deo vremena. Gotovo je mračno cele zime, a divlji vetar, šibajuća, peckajuća, ledena kiša uz večitu tamu beskrajno su depresivni. Nije hladno, zapravo je prosečno toplije nego u Norfolku zbog Golfske struje; međutim, dužnost tamo gore u Keflaviku je najbliže zatvorskoj kazni što možeš da dobiješ van zidova.

Ipak, bilo je uteha. Alkohol je bio neverovatno jeftin — dolar ili dva za kvarte najboljeg pića — a žene su bile nešto sasvim drugo. Bile su i jesu lepe! One su najčistiji Nordijci, sa savršeno lepim licima, divnim figurama i šarmantnim naravima. Društvene navike Islanda su posebno očaravajuće za posetioce muškarce u tom pogledu, jer seks nije strogo regulisana stvar kao svuda drugde. Stav na Islandu je uglavnom da je seks kao glad ili žeđ. Kada si gladan, jedeš. Kada si žedan, piješ, a kada osetiš potrebu za seksom na Islandu, zadovoljiš i tu potrebu. Mnogi parovi se jednostavno usele zajedno, ne gnjaveći se formalnostima osim ako se ne pojavi dete. Čak i tada žena ne uzima muževljevo prezime, a deca uzimaju samo očevo ime plus „son“ ili „dottir“ (ćerka). A čak i posle formalnosti, trenutni razvod po uzajamnom pristanku je dostupan. Štaviše, bilo koja strana može „otkačiti“ drugu jednostavno na zahtev, bez postupka i bez ikakvog razloga — užasna situacija za ljubavnog supruga i roditelja, kao što sam saznao na sopstvenu muku.

Bilo je malo nedostupnih devojaka na aerodromu. Većina njih je radila za administraciju na ovaj ili onaj način, ali nijedna nije shvatila da može da zaradi novac na druge načine. Previše su se zabavljale budući velikodušne. Zapravo, neverovatno ali istinito, jedan od mojih oficira je skoro ubijen od strane veoma lepe male devojke jer ju je izbacio iz kreveta. Provela je duge sate s njim pre nego što je izbačena u sneg — da bi on mogao da se odmori za jutarnji let. Nije joj se svidelo što je otposlata, pa je otišla i „pozajmila“ .45 od narednika koga je „poznavala“ u drugoj baraci, provukla ga kroz prozor poručnikove sobe i počela da puca. On i druga dva oficira u kolibi su ludački skakali, prvo da se sklone, a zatim da je uhvate i razoružaju. Eskadronski zubar, Jevrejin uzgred, sakrio se u orman tokom ove „vatrenе borbe“ i momci su se kasnije beskrajno zabavljali na račun Jevrejina — ne bez razloga. U poručnikovom izveštaju o sposobnosti nisam mogao da odolim da prijavim da je bio hladan i hrabar pod „borbenim uslovima“ i „jakom vatrom“, što je izazvalo podignute obrve nazad u Vašingtonu.

Nije bilo neuobičajeno da devojke vode svoje dečke kući i gore, sa prećutnim znanjem i razumevanjem roditelja. Jedan poručnik korvete čak je živeo sa svojom devojkom i njenim roditeljima mesecima, iselivši se tek kada je zatrudnela. Zabave na bazi bile su više kao orgije, sa svim besplatnim pićem i još slobodnijim devojkama. Žao mi je što moram da kažem da su mnogi naši najviši, najstariji oficiri podlegli ogromnim iskušenjima svega toga i ponašali se na najsramotniji i neoficirski način. Na primer, jedan komandant vojske zaveo je i izdao, ne jednu od jeftinih devojaka na bazi, već ćerku jedne od najboljih porodica na Islandu, na najsramotniji i nečasniji način. Mornarički kapetan se javno „ušuškao“ sa razvedenom ženom u svojim odajama i vozio je okolo u svom velikom mornaričkom sedanu.

Cela atmosfera na međunarodnom aerodromu Keflavik bila je zla i nezdrava, depresivna i odvratna. Reagovao sam gotovo potpunim asketizmom. Nije bilo pola puta, kao što se moglo videti svuda oko mene. Odbijao sam da dotaknem kap pića. Išao sam samo na one zabave koje je moj položaj u eskadronu zahtevao. Trčao sam preko milje dnevno i vežbao da ostanem u formi i potpuno sam se posvetio učenju, razmišljanju i pisanju.

Posle dva meseca ili tako nešto, mornarica je odlučila da me pošalje nazad u Sjedinjene Države da posetim veliki „Fasron“ i dobijem neke ideje za poboljšanje našeg rada. Naređeno mi je da idem u Kvonset Point na Rod Ajlendu, samo nekoliko milja od moje porodice, na dve nedelje. Kada sam stigao, zatekao sam ono čega sam se plašio. Moja žena me je pokupila na aerodromu u Vestoveru i odmah me obavestila da je naučila da bude „nezavisna“, što je svakako bilo tačno. Bilo je kao da se vraćam iz Pacifika ponovo. Odvela me je u lep mali stan koji je dobila, i pokušao sam da zamislim da je dobro biti „kod kuće“, ali nije bilo prevazilaženja Džudinoj novoj „nezavisnosti“. Bilo je scena oko toga što sam izdavao naređenja sopstvenoj deci. Bilo je scena oko toga da li da otvorim prozore ili ne. Bilo je scena oko toga da li treba da je „gnjavim“ poljupcima dok ona pokušava da „završi stvari“. Bilo je gunđanja oko toga što sam uzimao kola za posao u Kvonsetu, sada kada ona vozi i navikla je da ima kola. Bila je to generalno neudobna, teška i nesrećna poseta.

Beskonačno je jasno stavila do znanja da sam ja „muva u masti“. Želela je da vodi mesto sama. Ja sam „upropastio sve“, kako je rekla. Naravno, moram da preuzmem „zaslugu“ što nisam bio pažljiv muž u San Dijegu i što nisam bio dobar izdržavalac pre toga. Ali nije bilo mnogo smisla u njenim postupcima na ovoj poseti. Jednostavno je počela da uživa u svom statusu glave domaćinstva i posednika kola, bez muža „pod nogama“ — i bila je nesrećna što sam ja tu. Spavao sam na kauču.

Kada je došlo vreme da se javim u Vestover da letim nazad na Island, njeno olakšanje je bilo bolno očigledno, a kada sam dobio vest da je let odložen i da neće poći još nekoliko dana, njena reakcija je bila: „Isuse! Još?“ Bio sam povređen, duboko i jadno. Onda sam otkrio da je bila ljuta na mene što sam još u sopstvenoj „kući“ kada je ona ugovorila posetu svoje tetke Poli i kauboja sa kojim je tetka živela. Izašao sam i otišao u Vestover, gde sam patio od potpune usamljenosti i jada tri ili četiri dana u barakama, samo nekoliko milja od svoje žene i dragih malih dece. Nikad nije pozvala.

Nazad na Islandu, udvostručio sam svoju posvećenost asketizmu, studijama i pisanju. Činilo se da nema ničeg drugog. Isterivao sam agoniju gubitka porodice najtežim mentalnim i fizičkim vežbanjem. Zainteresovao sam se za kulturu i istoriju Islanda, a posebno za rasnu čistotu islandskog naroda. Oficiri koji su živeli u odajama su se obično okupljali i unajmljivali islandске devojke da čiste, nameštaju krevete i rade kućne poslove, a devojka u odajama kojima sam bio dodeljen obično je dovodila ekipu svojih malih braće i sestara, a ponekad i devojku da joj pomogne. Ona ne samo da je izdavala naređenja tim drugim Islandanima na islandskom, već je i pravila, bio sam siguran, sve vrste primedbi o Amerikancima uopšte i, kada joj se prohte, o meni posebno.

Sa radoznalošću koju me je otac naučio i posledičnim interesovanjem za sve, rešio sam da naučim islandski, barem dovoljno dobro da jednog dana iznenadim ovu drsku mladu islandsku služavku. Davno, kada sam bio primoran da učim francuski u srednjoj školi, došao sam do zaključka da su jezici „teški“ za učenje odraslima zbog načina na koji se predaju u školi — uglavnom zato što se ne baviš samo jezikom, onako kako si naučio da govoriš engleski — govoreći ga — već moraš da naučiš i celu gomilu veštačkog smeća zvanog „gramatika“ i pravila. Zaključio sam da nije važno koliko grešaka pravim, sve dok brzo naučim da komuniciram, što je osnovna svrha jezika; prvo učeći malu osnovnu vokabular, a zatim razgovarajući sa Islandanima, bez obzira koliko se oni smejali mojim glupim greškama.

Često sam posećivao malu islandsku bakalnicu na bazi i počeo da „ćaskam“ s njima na svom nemogućem islandskom. Mislili su da je beskrajno smešno čuti važnog američkog komandanta kako se tako lingvistički ponižava, ali sam nastavio, dok jednog dana nisam mogao da razumem i da se učinim razumljivim, otprilike kao vlasnik grčkog restorana koristi engleski u Americi: Nije poezija — ali radi.

Jednog jutra sam nevino čekao u stanu sassy služavku i njenu ekipu, a zatim pažljivo slušao. Ubrzo su počele islandске dosetke. Iznenada sam se okrenuo, nakon što sam čuo kako kaže na islandskom: „On je lenj i ostaje kod kuće danas.“ Odgovorio sam: „Nej, thadth er thu sem er latur og Vil ekki vinni! (Ne, ti si lenja koja neće da radi!)“ Električni efekat je bio vredan celog truda. Naravno, nije imala pojma koliko sam više mogao da razumem ranije, kada je razgovarala o meni sa svojom devojkom, i pocrvenela je i porumenela! Od tada je bila opreznija, ali je takođe počela da se ponosi mojom sposobnošću da govorim islandski. Nije htela da govori engleski sa mnom, kao što je radila sa drugim oficirima, bez obzira koliko sam se mučio i spoticao. Za Božić me je očarala malim poklonom koji mi je dala zauzvrat za bonus koji sam joj dao — napravila je kniks! Kakav šarmantan, divan običaj za mlade devojke.

U Rejkjaviku sam sada počeo da uživam u razgovoru sa Islandanima. Čak i najantiameričkiji bili su impresionirani „Amijem“ komandantom koji se potrudio da nauči njihov jezik, jezik drevnih Vikinga, kojim govori manje od dvesta hiljada ljudi na svetu danas. Ali to nije bila moja jedina nagrada. Naučio sam divne stvari o našem drevnom nordijskom nasleđu od naših moćnih, u medveđe kože obučenih predaka sa dalekog severa. Naučio sam, na primer, da je islandska reč za Nemca „Thodthverdthur“, što znači „Branioci naroda“ — potiče iz plemenskog sećanja na vremena kada su samo Nemci stajali između belih ljudi Evrope i divljih hordi Džingis-kana vekovima — kao što stoje sada, između nas i istih divljih hordi.

Ponovo sam pročitao „Mein Kampf“ desetak puta, beležeći i indeksirajući glavne ideje. Pisao sam beskrajne komentare i planove za organizacije. Crtano sam karikature dizajnirane za masovnu potrošnju, za milione budala koje neće pročitati više od paragrafa i moraju da dobiju ideje u obliku stripova, da bi prenelo činjenice koje sam naučio o Jevrejima. Crtano sam za iste one budale koje sada gutaju jevrejske stripove, televizijske programe, novine, filmove i druge propagandne medije koji trenutno prolaze kao „javne informacije i zabava“.

Počeo sam da dopisujem sa ljudima čija sam imena nalazio u konzervativnim publikacijama poput Ameriken Merkjuri i Komon Sens. Čak sam se dopisivao sa Konde MakGinlijem i Majorom Vilijamsom. Započeo sam pisanje „velike knjige“ koja bi bila kompendijum skoro celog znanja — znanja izostavljenog iz mog fakultetskog obrazovanja — znanja o životu i Prirodi i stvarnim zakonima društva i ljudskih poslova. Ali otkrio sam da nikada ne mogu da započnem ambiciozan projekat, samo uvod. Tema je bila jednostavno previše ogromna i previše neorganizovana u mom umu da bi mi dozvolila da uđem u „meso“ toga. Beskrajno sam pisao i prepisivao uvodna poglavlja.

Posle nekoliko meseci ovakvog monaškog postojanja, pozvan sam na diplomatsku zabavu u Rejkjaviku, glavnom gradu Islanda, trideset milja od baze najgorim vrstama zemljanog puta. Upoznao sam američku ženu prvog sekretara norveške ambasade na Islandu, Keti Amali, kada sam joj davao instrukcije na času svile za slobodno vreme. Njen muž, Egil Amali, norveški prvi sekretar, i ja smo postali prijatelji. Bio je sićušan dinamit od čoveka, pun kulture i grube muške šarma, što mi se sviđalo i divio sam se. Na zabavi u njegovoj divnoj kući, svi mogući Nemci, Holanđani, Norvežani, Amerikanci i drugi ljudi iz vojnog i diplomatskog kruga pevali su i razgovarali na nekoliko jezika. Gledao sam grupu koja je pevala, kada sam video visokog, besprekorno obučenog čoveka kako se pojavljuje na vratima, sa jednom od najlepših devojaka koje sam ikada video. Predstavljen mi je kao prvi sekretar nemačke ambasade. Nekako sam stekao utisak da je devojka njegova žena, što me je odmah rastužilo. Očarala me je trenutno i potpuno, pa sam bio veoma olakšan i srećan kada sam kasnije saznao da nije žena Nemca, već islandska devojka po imenu Tora Halgrimson. Visoka, plava, aristokratskog izgleda i držanja, imala je lice anđela i figuru francuskog modela. Zamolio sam je za ples u savršenom uzbuđenju. Rastopila se uz mene dok smo plesali i znao sam u duši da sam sreo ŽENU svog života.

Razgovarali smo i otkrio sam da govori savršen engleski, iako je govorila samo islandski do osamnaeste godine, samo pet godina ranije. Bila je školovana u Engleskoj, putovala kontinentom i čak išla u školu u Haketstaunu, Nju Džersi. Bila je suptilna i inteligentna, a ipak ženstvena iznad bilo koje žene koju sam ikada poznavao. Nema sumnje da sam tada i tamo očajnički zaljubljen u ovu divnu Toru! Rekao sam joj o svom slomljenom braku i deci, ali uglavnom o svojoj knjizi, uverenjima i ambicijama. Naravno, još nisam rekao da sam nacista, ali sam jasno stavio do znanja svoj rasizam i druge nacističke ideje od samog prvog večera. Činila se prilično hladnom i dala mi je svoju graviranu karticu kada sam je odveo kući i rekao „Laku noć“ na njenoj kapiji.

Kada sam se vratio u bazu, sudbina je uzela stvar u svoje ruke. Razboleo sam se i izbio mi crvene tačke. Doktor je dijagnostikovao boginje, bolest za koju sam mislio da sam je ostavio iza sebe sa rolama i klikerima! Nemoguće mi je da zamislim da ova neverovatna bolest, koja dolazi u ovom posebnom i neverovatnom trenutku, nije još jedan od onih neobjašnjivih udara sudbine koje sam sada skoro očekivao. Tora je takođe bila zaintrigirana i nije mogla da shvati zašto je nisam zvao sve to vreme. Pa, kao što sam kasnije saznao, ona je preduzela akciju. Dobio sam poziv od žene političkog oficira američke legacije na Islandu, gospođe Roland Bejer, koja me je pozvala na božićnu zabavu u njenoj kući u Rejkjaviku. Jedva da sam poznavao damu i u početku sam bio zbunjen. Tora mi je kasnije rekla da su ona i Rut Bejer skuvale zabavu uglavnom za moju korist! Kada sam stigao na zabavu, tu je ponovo bila Tora, tako lepa da nisam mogao da skinem oči sa nje. Bila je božićna nedelja i puštali su „Mesiju“ na hi-fiju, ali ja to nisam ni čuo, jednu od mojih omiljenih. Pokrio sam lice rukom, navodno upijen u muziku, ali zapravo vireći u visoku plavušu. Kasnije sam saznao da je čak i to primećeno od zaverenika i dodato njihovim proračunima.

Razgovarali smo još malo i saznao sam da je bila udata ranije za čoveka za koga je rekla da je pijanica i najgori tip ženskaroša. Takođe je rekla da ima malog sina, i uspeo sam da se dogovorim da snimim neke slike za nju dečaka u njenoj kući. Fridrik, njen mali sin, bio je problem, najblaže rečeno! Bio je odgajan na islandski način, sa skoro nikakvom disciplinom i ničim osim „dozvoljavajuće“ i popustljive ljubavi. Trčao je divlje po kući, obarajući stvari sa stolova i generalno se ponašajući kao razmaženi deran. Ali kakav zgodan, obožavan mali deran! Bio je beba Viking — plav kao sneg na islandskim glečerima; smeli, sa izvesnim nordijskim dostojanstvom i arogancijom koja podseća na njegove predake u krznima. Bio je savršen, naučni primerak da se stavi pored polu-majmunskog afričkog crnog dečaka, da jednim pogledom rastera prokletu laž o „jednakosti“. Samo plemenito držanje u njegovom stavu čak i sa dve godine i neuništiva volja koja sija iz njegovih nebesko-plavih očiju jednostavno se ne može naći kod inferiornih rasa, niti se može objasniti čisto kao rezultat „hladne klime“, „sreće“ ili „Program tačke četiri“.

Voleo sam ovog malog derana, uprkos njegovom groznom ponašanju. Počeo sam da posećujem Toru redovno, kad god sam mogao da pređem svojim džipom preko onih trideset milja zemljanog i ledenog puta između Keflavika i Rejkjavika. Proveo sam mnoge očaravajuće, nežne sate s njom samom u njenoj privatnoj sobi za primanje. Bila je ne samo šarmantna, inteligentna i ljubazna, već je i znala kako da bude ljubavna. Prvi put sam shvatio kakav brak treba da bude, i rešio da okončam „brak“ koji nije bio ništa drugo do klimava poslovna partnerstvo koje je bacalo strašnu senku na decu, koja su plakala slušajući Džudi i mene u borbi; „brak“ iz koga sam bio izbačen jer sam bio „pod nogama“.

Napisao sam i zamolio Džudi za razvod. Ona je promptno i kratko odgovorila da će mi ga dati pod uslovom „samo“ da bude osigurana stalna i obilna alimentacija: Četiristo dolara mesečno je tražila! Čim sam shvatio koliko su ozbiljna moja osećanja, rekao sam i Tori šta planiram da uradim u svetu. Rekao sam joj da ću biti ili propalica ili veliki čovek, i iskreno nisam znao koje. Uverio sam je da nisam „normalna“ osoba i da joj nikada neću pružiti „normalan“ život. Odgovorila je bez oklevanja i sa najvećom toplinom da joj nije važno šta ću raditi; pratiće me i voleti me čak i ako moramo da pobegnemo od civilizacije i njenih pravila na „banana čamcu“! Godinama su „banana čamac“ bile tajne šifre za nas kada stvari izgledaju previše teško — što je bilo većinu vremena. Ništa nije moglo da ugasi plamen između nas, i posle strastvene i divne udvaranja od samo pet meseci, venčali smo se na islandskom u Nacionalnoj katedrali u Rejkjaviku, gde je njen ujak biskup Islanda, 3. oktobra 1953.

Za medeni mesec smo otišli u Berhtesgaden, Nemačku, koja je pretvorena u američku rekreacionu oblast. To je takođe mesto „Obersalzberga“, doma Firera u bajkovitom okruženju Bavarskih Alpa. Bio sam užasnut i zgađen kada sam otkrio da su vlasti toliko u strahu od uzdizanja Adolfa Hitlera u svetost — uzdizanja koje je neizbežno i koje sam ja dobro započeo — da su sravnili „Obersalzberg“ sa zemljom i svakodnevno vozili buldožere preko lokacije da ponovo i ponovo pretvaraju u prah sićušne fragmente od kojih se plaše da će Hitlerovci jednog dana praviti relikvije, kao što ionako rade!

Tora i ja smo bili blaženo srećni zajedno, iako ni približno onoliko srećni koliko bismo bili da smo mogli da uživamo u takvom putovanju nakon što smo se bolje upoznali i voleli jedno drugo onoliko duboko koliko smo kasnije. Bio sam ogromno ponosan na svoju ženu dok smo šetali bajkovitim pejzažima Bavarske. Imali smo dane i noći čiste zabave na tom medenom mesecu — igrajući se kao deca. Govorili smo islandski između sebe u javnosti, što je ogromno zbunjivalo vodiče koji su zamišljali da su čuli sve. To je bio naš privatni, tajni jezik i mogli smo da diskutujemo i da pravimo uvredljive primedbe o svima oko nas kao dva nevaljala deteta, dok smo im se slatko osmehivali u njihovom neznanju. To, međutim, nije bila samo blagoslov, jer kada smo se posvađali oko nečega, da to zadržimo privatno, na islandskom smo se svađali. Tada je imala ogromnu prednost nada mnom, jer je moj vokabular bio najosnovniji i stalno sam se gubio za rečima dok je ona parnim valjkom prelazila preko mojih mucavih argumenata. Ali čak i te retke i sitne svađe bile su zabavne, zbog „pomirenja“. To su neke od najnežnijih uspomena mog života.

Tora je uživala da bude žena; slavila je to, plivala u tome, i to je izvlačilo najbolje iz mene, kako je Priroda i nameravala. Konačno sam naučio da znam kakva žena treba da bude, i to me je gorko ražalostilo zbog moje prve žene, Džudit. Napravio sam grešku što sam to rekao Tori i tako otkrio njenu jedinu pravu manu: ljubomoru. Nije mogla da podnese da čuje saosećajne primedbe o bilo kojoj drugoj ženi, čak ni malim! Kasnije sam otkrio da nisam mogao čak ni da prođem pored slatke male devojčice na ulici i potapšem je po glavi, a da moja žena ne napravi primedbe o tome i ne pita zašto ona ne dobija tapšanje.

Nazad na Islandu sa medenog meseca, zatražio sam i dobio još jednu godinu dužnosti na bazi. Bili su oduševljeni što su našli nekoga ko želi da ostane tamo gore, pa sam dobio jednu od retkih dodela porodičnog stana na bazi. Postavljen sam za komandanta eskadrona i naš stan je bio direktno ispod stana komandujućeg generala. Bio je veoma udoban, ako ne i luksuzan. Tora i ja smo se slegli da napravimo radni brak od ljubavne veze, zadatak sa kojim se suočavaju svi parovi u prvoj godini braka. Obično je težak, utoliko više što je obično neočekivan. Morao sam da naučim da joj nikad nije dovoljno da joj se kaže koliko je duboko volim i koliko je lepa; dok je ona morala da nauči grubim iskustvom da se ja budim prilično nasilno, spreman da se bijem, kada neko naglo upali svetla dok spavam. Ta navika je nastala iz divljih noći u mornaričkim barakama. Bilo je milion drugih sitnih stvari koje smo morali da naučimo jedno o drugom, mnoge na teži način, tako da prva godina braka nije ni približno pesma ili san. Čak i sa uobičajenim sitnim smetnjama, bilo je bogato i nagradno iskustvo biti oženjen takvom potpunom i ljubavnom ženom.

Naučila me je kako da se osećam i ponašam kao mužjak sa ženkama, prevazilazeći moje američko vaspitanje za muškarce, koje uvek izgleda uključuje kompleks inferiornosti za muževe i očeve. Potonji su uvek prikazani u filmovima, televiziji i stripovima kao trapavi, ponižavajući hvalisavci koji su toliko nesposobni da ih stalno spasavaju, maze i varaju njihove strpljive i sveznajuće „pomoćnice“. Prenos je neizbežan i američki muževi imaju tendenciju da budu daleko previše stidljivi i samoponižavajući. To ponašanje zauzvrat dodatno pogoršava tendenciju žena da budu daleko previše agresivne, poslovne i neženstvene. S druge strane, budući odgajana na islandski način, sa skoro nikakvom koncepcijom discipline i dužnosti, Tora nije mogla da shvati moju trenutnu poslušnost i poštovanje prema nadređenim oficirima. Jednom, moj neposredni nadređeni me je zadržao skoro sat vremena posle posla u eskadronu, tako da je lep ručak koji je moja žena imala vruć i primamljiv za mene postao hladan i mastan do vremena kada sam stigao. Bila je veoma ljuta i zahtevala je da zna zašto kasnim. Objašnjenje da „kapetan me je zadržao“ zvučalo joj je kao slaba izgovor. Trebalo je da mogu da se izvinim i dođem pravo kući! Imali smo priličnu svađu oko toga, zapravo, skoro najgoru bitku godine. Jednostavno nije mogla da shvati da moram da uradim bilo šta što mi nadređeni naredi, osim ubistva, a čak i to u određenim okolnostima. Mogao je da me zadrži tamo celu noć, kao što je radio jednom ili dvaput kasnije.

Bilo je vreme kada smo imali požar motora iznad Atlantika dok smo tražili preživele od oluje, i morao sam da sletim na malu stenu zvanu Vestmanija, koja stoji usred okeana i ima pistu samo nekoliko stotina stopa dugu, sa liticama na oba kraja. Morao sam da okrenem dobar propeler tik pre dodira da ne bih pao na drugom kraju, i morali smo da ostanemo u malom islandskom svratištu u sićušnom ribarskom selu tamo. Naravno, bilo je ribarskih ćerki u tom selu. Tako sam imao đavolski posao da uverim Toru da nisam pao žrtvom varki bilo koje od tih voljnih devojaka dok smo bili tako hladni i usamljeni, čekajući spas sa kopna.

Slanje ogromne količine novca koju je Džudi zahtevala svakog meseca činilo je život malo teškim za nas, ali smo se snalazili. U maju, moja žena je rodila u bolnici baze mog prvog sina, Linkolna Halgrimura, koga smo zvali „Deda“. Bio sam oduševljen! Posle tri ćerke, konačno sin.

Krajem godine mornarica je započela ozbiljan program smanjenja. Moja prva žena je otišla mom višem, kopnenom komandantu i digla pakao oko mene, što nije pomoglo mom zahtevu da ostanem na aktivnoj dužnosti duže, pa sam „rifovan“ sa samo mesec dana da se pripremim da nosim ogromno finansijsko opterećenje od 400 dolara mesečno alimentacije, plus troškove nove i rastuće porodice — počinjući od nule!

POGLAVLJE IX

Primećivao sam da su žene vojnika slane širom sveta, stalno premeštane i prebacivane u divlje i nepoznate uslove bez prethodnog znanja o okolnostima. Njihovi problemi bili su potpuno različiti od problema običnih domaćica, posebno kako je Amerika počela, nezvanično, da policira svet. Postojali su časopisi za obične žene i majke, ali nijedan za milione vojničkih žena. Ovde se pojavilo tržište koje nije opsluživano — idealna prilika za slobodnog preduzetnika u bilo kojoj oblasti.

Ali pored poslovnih mogućnosti, shvatio sam da takav časopis može imati moćan politički efekat. Pažljivo sam posmatrao tehniku podmukle propagande — uvek u obliku zabave i informacija — u svim jevrejski kontrolisanim novinama, časopisima, knjigama itd. i verovao sam da mogu da obrnem proces sa svojim časopisom za žene vojnika. Morao bih da budem veoma suptilan, naravno, ali kako meseci prolaze, mogao bih da počnem da isterujem prljave ideje marksizma, rulje i rasnog kaljanja i zamenim ih idejama republikanske vlade i rasnog samopoštovanja.

Zamišljao sam, na primer, objavljivanje članaka u stilu Marka Antonija na sahrani, u kojima bih zgadio dame odvratnim slikama crnaca i belih devojaka — možda njihovih ćerki — kako plešu i grle se, zajedno sa preteranim tekstom koji hvali takvo „bratstvo“, „toleranciju“ i slično, uz slike neizbežnih Jevreja koji su obično bili odgovorni za takve gadne mešovite stvari. Bilo bi takvog preteranog „hvaljenja“ za „bratstvo“ da jevrejski oglašivači koje moram da pridobijem da bih preživeo ne bi mogli da se žale, ali rezultat bi bio potpuno suprotan od onoga što Jevreji žele da vide.

Shvatio sam da nijedan običan posao koji bih mogao da nađem neće proizvesti prihod koji mi je neophodan, sa mojom bivšom ženom koja preti strašnim akcijama ako ne pošaljem ogromne alimentacije i mojom sadašnjom porodicom kojoj je potrebno sve što mogu da zaradim. Samo stvaranjem posla i biznisa za sebe koji bi plaćao velike sume novca mogla bi se sprečiti katastrofa. Bila je potrebna očajnička borba!

U tu svrhu sam počeo ankete i studije o takvom časopisu za žene vojnika, odlučivši se za ime U.S. Lady. Odštampao sam neke sertifikate kao obećanja za kupovinu akcija i napravio mali umetnički „dummy“ časopisa. Sa tim sam obilazio porodice vojnika, uključujući oficire koje sam poznavao na Islandu. Dobio sam potpisane sertifikate vredne 8000 dolara i počeo da pišem američkim firmama raspitujući se o štampanju i distribuciji.

Ponovo sam dobio dozu melodije koju sam čuo tako često: „To se ne može uraditi!“ Izdavači, štampari, svi su mi govorili da mi trebaju milioni samo da lansiram takav časopis. Još gore, izvori iz vojske su mi rekli da su mnogi drugi pokušali taj projekat, neki sa milionima, i svi su propali. Na primer, gospođa Džordž Katlet Maršal, sa svim svojim uticajem i novcem, nije uspela da ga pokrene.

Vratili smo se u SAD, kao što sam na Braun univerzitetu, usred uragana i dobio sam otpust u neaktivnu dužnost u Brunsviku, Mejnu. Tora, Riki, „Deda“ i ja uzeli smo malu kolibu na Bejlijevom ostrvu, na vrhuncu urlajućeg uragana, i ja sam se metodično pripremio da objavim nacionalni časopis u punoj boji. Imali smo tačno 300 dolara na ime.

Predstavio sam svoju ideju oružanim snagama na sastanku u Pentagonu admirala i generala koji vode odnose sa javnošću za svaku službu, i dobio sam srdačan glas poverenja od njih. Moral vojske je brzo padao pod bičem integracije i povlačenja dostojanstva, poštovanja i privilegija, sve to bačeno na naše borce od Ane Rozenberg u ime „demokratije“. Nezadovoljstvo hiljada žena štetilo je ponovnom regrutovanju. U.S. Lady bi očigledno pomogao da se žene vojnika zadovolje, a Ministarstvo odbrane mi je uverilo u svaku saradnju.

Ćerka penzionisanog generala, Džejn Braunlou, napisala mi je i rekla da je čula za projekat i veoma je zainteresovana da pomogne. Upoznao sam gospođu Braunlou u islandskoj ambasadi, gde smo živeli sa ženinim ujakom, ambasadorom, i ona je postala još entuzijastičnija. Nastavila je da prikuplja informacije i pomoć za nas dok sam završavao otpuštanje iz mornarice u Mejnu.

Posle konačnog odobrenja, dovezao sam se iz Mejna u Vašington, D.C., očigledno jedino mesto gde takav časopis kao U.S. Lady treba da se objavljuje. Posle još jednog boravka u islandskoj ambasadi, iznajmili smo divnu staru plantažnu kuću u Virdžiniji, šezdeset milja napolje u „lovačkoj“ zemlji južno od Vorentona. Dobili smo mesto za 100 dolara mesečno, jer je bilo tako daleko. Bilo je zaista luksuzno. Bilo je kupatila sa kaminima, ležaljkama i uljanim slikama! Ali putovanje 120 milja dnevno u mom malom plimut karavanu bilo je ekstremno teško. Počeo sam da spavam neke noći u maloj kancelariji koju sam iznajmio u Voker Bildingu, blok od Bele kuće.

Ta situacija je bila strašno teška za moju ženu. Mrzela je što je udaljena od svih društvenih događaja i ljudi i što je lišena muža. Radio sam grozničavo, dan i noć, i jedva sam viđao porodicu, ali nije bilo izbora. Bio sam „pod oružjem“ ekonomski i bilo je uspeh sa U.S. Lady ili glad i propast.

Još jedan ekstremno nesrećan element ušao je u sliku: Moja žena jednostavno nije mogla da veruje da je volim onoliko duboko koliko jesam, ili da ne mogu da odolim onome što je zamišljala kao „iskušenje“. Iz nekog razloga, počela je da bude ljubomorna na gospođu Braunlou sa kojom sam provodio toliko vremena u kancelariji. Na kraju sam našao mali stan na Konektikat Aveniji, tačno u D.C.-u i preselili smo se tamo usred noći i urlajuće mećave.

U međuvremenu, napredovao sam ka jednom cilju za drugim. Pozvao sam sva obećanja akcija i dobio sam neverovatnu polovinu novca uplaćenu. Zatim sam morao da prođem kroz Komisiju za hartije od vrednosti i otkrio kakvu mrsku, samovoljnu i tiransku birokratiju imamo u D.C.-u. Vreme za vreme sam išao dole sa svojim izveštajem za podnošenje pod „Regulacijom A“, samo da budem izbačen zbog neke novoizmišljene „neslaganja“! Unajmio sam CPA da napravi finansijski izveštaj i čak je i to odbačeno. Bilo je srceparajuće.

Islandski ambasador, Tor Tors, gledao je sve to i velikodušno ponudio da uradi šta može da pomogne, ali nije bilo načina da se pomogne sa tim nametljivim birokratama. Čovek je jednostavno morao da se pokloni i čeka dok se njihove detinjaste prirode ne zadovolje poniženjem i razdraženošću ljudi koji su pokušavali da proizvedu nešto.

Napravio sam oglase, ubacio ih u nekoliko novina i poslao stotine hiljada letaka vojničkim ženskim klubovima širom sveta. Planiranje je trajalo mesecima i beskrajne ponoćne i rane jutarnje sate srceparajućeg rada, ali konačno su počeli da stižu rezultati. Naši oglasi i unapred štampani listovi bili su tako efikasni da smo uradili nemoguće: Uspeli smo da dobijemo hiljade vojničkih porodica širom sveta da nam pošalju 3,85 dolara za pretplatu na časopis koji je još uvek bio samo ideja!

Znao sam, naravno, da pretplate neće finansirati tako ogroman poduhvat, pa sam planirao da prodajem akcije u preduzeću, što je bio razlog za moje poslovanje sa S.E.C. Takođe sam znao da moramo da napišemo prospekt za prodaju akcija, ali znao sam malo više od toga o zvaničnim zahtevima berze. Pa sam poslao gospođu Braunlou da pokupi neke uzorke prospekata od drugih biznisa i vratila se bez daha od uzbuđenja. Rekla mi je da je naletela na čoveka tačno pored u Union Trust Bildingu koji je hteo da bude izdavač i koji je sada veliki finansijer i berzanski broker!

Tako sam pozvao tog „velikog čoveka“, Landruma S. Alena, zajedno sa gospođom Braunlou, kod mene u Virdžiniju da vidimo šta možemo da dogovorimo. Proveli smo užasan popodne i veče. Bilo je nemoguće shvatiti glavu ili rep iz razgovora tog čoveka. Najbolje što sam dobio je da želi da objavljuje časopis zvan On The Avenue na poljskom, švedskom, sanskritu i drugim jezicima. Kada sam pokušao da ga pitam koje mu je tržište — apsolutno vitalna činjenica za izdavački poduhvat, očigledno — njegov odgovor je bio „za toplosrčne ljude“ i to je sve što sam mogao da saznam. Hteo je da mu napravim korice, uzorke stranica itd., a zatim da se uselim u njegove kancelarije, da možemo da objavljujemo zajedno. Odbio sam tu „zlatnu priliku“ i pokušao da ga nagovorim da pomogne u prodaji akcija U.S. Lady, ali bio je plašljiv kao slepa kobila.

Pokrenuli smo prodaju akcija sami i počeli da radimo prilično dobro. Veliki posao, međutim, bio je da sastavimo časopis i odštampamo ga. Veštom manevrisanjem i igrom „teško dohvatljiv“, uspeo sam da stvorim utisak procvata uspeha, što je na neki način bilo tačno, i veliki štampari su se takmičili jedan protiv drugog za naš posao. Njihovi prodavci su me redovno vodili na raskošne ručkove i počeo sam da se cenkam za veliki posao štampanja. Sa blagoslovom sudbine, siguran sam, „dozvolio“ sam Ransdel, Inc. da potpiše ugovor za štampanje — što je u efektu značilo da sam obezbedio 23.000 dolara kredita, bez ikakvog kapitala!

Tokom svega toga, moja žena Tora pokazala se ničim manje od heroine. Bila je ponovo trudna, ali se bacila na kucanje, arhiviranje i pravljenje adresa na šablonima u isto vreme dok je pokušavala da napravi dom od našeg sumornog stana i život od penija koje smo imali posle slanja novca mojoj prvoj ženi. Čak je dobila posao uzimanja radio anketa, od vrata do vrata. Gurajući kolica sa „Dedom“ i vodeći nevaljalog malog Rikija za ruku, zaradila je nekoliko jadnih penija postavljajući uobičajena pitanja slušaocima gore-dole po ulici.

Nismo imali zabavu, zadovoljstvo, niti pauzu u očajničkoj borbi za opstanak i da časopis stane na noge. Ali Tora je imala veru svetice. Čak i kada bih se obeshrabrio i osećao skoro sigurno da će moj gigantski napor doći ni u šta, moja hrabra mala žena bi me zagrlila, pogledala me u oči, rekla mi koliko veruje u mene i veruje mi, i ja bih prsnuo novom snagom i odlučnošću. Znala je drevnu tajnu žena: kako da inspiriše i ispuni čoveka snagom koju nikada ne bi mogao imati sam, samo stavljajući nežnu, toplu ruku na njegov obraz i puštajući ga da oseti kako njena vera teče napolje. Kako sam je voleo! Nikada ne mogu da joj vratim lojalnost i odanost.

Nisam mogao da plaćam plate gospođi Braunlou ili drugima, ali sam ipak uspeo da okupim osoblje od skoro trideset ljudi, samo entuzijazmom i vođstvom. Dobijao sam obuku koja mi sada omogućava da obavim daleko teži zadatak organizovanja ljudi u najprogonjeniju organizaciju na svetu: Moji ljudi moraju da odreknu sve od zabave i profita u životu i zatim plate da ostanu sa mnom. Naučio sam kako da nateram ljude da stvaraju čuda samo zbog nečega u šta veruju — daleko moćnije sile od proste želje za novcem.

Ali imao sam neke strašne probleme sa svojim ženama. Bilo je neizbežno da ženski časopis ima mnogo žena u osoblju, čak i ako je trebao muškarac da ga sastavi i vodi. Žene neophodne za takav zadatak morale su da budu kreativne, i stoga, više nego obično temperamentne. Štaviše, pošto nisam mogao da ih plaćam, morao sam da ih održavam u radu i organizovanim moljakanjem, ubeđivanjem, obećavanjima i pretnjama, čistom snagom ličnosti i psihologije. Ali takve metode ne mogu da održe poslovnu organizaciju zauvek bez novca, hladnog keša. A keša mi je hronično nedostajalo, čak i kada su hiljade dolara počele da stižu svake nedelje.

Akcije su se prodavale prilično dobro i, kada sam uspeo da izađem sa prvim brojem U.S. Lady u punoj boji i distribuirao 150 hiljada primeraka širom sveta, dobili smo preko 1500 zahteva za kupovinu akcija u kompaniji. Misleći da sam uspeo, ponovo sam prišao mnogim berzanskim brokerima i pokušao da ih nagovorim da preuzmu prodaju akcija na proviziju, jer sam bio u poslu izdavanja časopisa, a ne prodaje akcija. Ali nijedan od njih nije hteo da se kocka, osim jednog: Landrum Alen, čovek koji je došao na večeru u Virdžiniji. Rekao je da ga uzima samo zato što je još uvek zaljubljen u ideju da bude izdavač. Računao je da će na kraju izvući U.S. Lady od mene, kao što je kasnije jako pokušao.

Tako sam potpisao „najbolji napor“ dogovor sa Alenom. Trebalo je da prodaje moje akcije, dok ja objavljujem časopis. Trebalo je da dobije jedan od svakih pet dolara u akcijama koje prodamo — lepa provizija — i očekivao sam da će, sa svim upitima koje dobijamo, on rasprodati emisiju u tren oka, i da će borba biti gotova. Ali nisam računao na ljudsku pohlepu, sitničavost i intrige.

Moje neplaćene i razuzdane žene počele su da se ritaju i opiru u jarmu, i izgledalo je da zamere skoro sve što radim. Svaka od njih izgleda da je osećala da zna bolje od mene kako treba da se uradi, i bilo je uvek dve ili tri od njih dnevno koje su plakale i imale histeriju u mojoj kancelariji. Časopis je, međutim, izlazio redovno, izgledao sve bolje i bolje i dobijao pohvale širom sveta.

Gospodin Alen je imao svoje planove, a žene su se uključile u njih. Otkrio sam da su postojali redovni „rump“ izvršni sastanci mojih žena i gospodina Alena u njegovoj finansijskoj kancelariji, dva bloka gore na Vermont Aveniji. Danas bih delovao kao munja da zaustavim takvo zavereništvo, ali tada sam još bio previše zelen u biznisu i previše rasejan milionom drugih stvari da bih preduzeo efikasnu akciju. Atmosfera „pobune“ rasla je kao rak.

Jedna od stvari koje su me rasejavale bio je napor bande crvenih da preuzme kontrolu nad časopisom. Mogu da zamislim podsmeh „liberala“ na ovo, ali zapisi FBI i Džejn Braunlou, koja je bila u svemu tome, će me potvrditi. Pristupio mi je Frenk Brajer, iz Army Times, koji me je odveo na ručak u Džordž Vašington Rum, gde mi je rekao da „veliki interesi“ razmatraju da me podrže i žele da izdam prateći časopis U.S. Lady koji bi se zvao U.S. Officer. Opisao je časopis poput Fortune, fantastičnu publikaciju, koja bi koštala dolar. Rekao sam mu da to ne bi ni počelo da pokriva troškove vrste časopisa koji je opisao, s obzirom na malu čitalačku publiku koju bi imao. Brajer je pio martini jedan za drugim i, dok sam ga pritiskao da objasni kako bi taj časopis bio finansijski uspešan, on je nastavio da kaže da njegovi „veliki interesi“ imaju dovoljno novca da to pokriju. Objasnio sam da bi takva publikacija gubila milione trajno i pitao odakle, dođavola, bi dobili takav novac. Bio je očigledno rumen od džina i privukao me je bliže. „Iz Sovjetskog Saveza“, rekao je — bez šale.

Pretvarao sam se da se smejem i pustio temu da padne. Vratio sam se u kancelariju i ispričao gospođi Braunlou o svom razgovoru. Zaključili smo da je možda bio previše pijan da zna šta govori. Ali Brajer je nastavio. Rekao mi je da su „interesi“ u Teksasu i spremni su da plate moj put i troškove da odem dole i razgovaram o dogovoru. Naravno, nisam hteo ništa sa tim, i rekao sam gospođi Braunlou da ne kaže nikome. Ali ona je ipak rekla. Njen dečko u to vreme bio je armijski oficir koji je pucao na strelištu sa prijateljem iz FBI. Rekla je oficiru, koji je rekao prijatelju iz FBI. Tako su me posetili agenti FBI i ispričao sam im priču kada su me pitali. Predložili su da odem i vidim o čemu se radi i nagovestili da će biti agenata u blizini u slučaju da je opasno, pa sam pristao da istražim stvar.

Bilo je trenutka kod kuće sa ženom, kada sam video kako ona i deca moraju da žive, da je iskušenje da prihvatim dogovor bilo skoro neodoljivo. Znao sam tada kako crveni rade, i znao sam da mogu da obezbedim srećnu i uspešnu karijeru za sebe do kraja života, sa luksuzom i sigurnošću, samo idući sa ovim ljudima i pretvarajući se da ne primećujem šta se dešava. Očigledno je da su desetine drugih ljudi pre mene „išle sa“ ovom prljavom crvenom novčanom moći, ali još jednom, moja draga, hrabra žena složila se sa mnom da moramo da prezremo ovaj gadni dogovor i probijemo se sami.

Otišao sam dole u Dalas i sreo „kontakt“. Odveden sam u klub milionera i slušao ponudu. Hteli su 51% akcija — kontrolu — zauzvrat za debelo finansiranje i bilo je priče o štampanju časopisa na štamparskim mašinama koje su posedovali u Teksasu. Milioner je bio poslednja osoba na svetu od koje bih očekivao da ima bilo šta sa Frenkom Brajerom, čovekom u Vašingtonu koji je pokrenuo dogovor. Bio je duša konzervativizma, i izgledalo je da zna malo o tome šta se dešava. Nismo došli ni do kakvog dogovora i odleteo sam nazad u Vašington.

Onda me je FBI izdao — nenamerno, osećam sigurno sada. Rekao sam im da je Brajer sa Army Times, firmom koja bi mogla da me uništi u poslu vojničkog izdavanja, i nisam hteo da on zna da sam dao priču FBI. Ali oni su ga ipak ispitivali i dali mu do znanja da istražuju „Sovjetski Savez“ deo. Brajer me je pozvao u užasu kada je FBI otišao od njega i naterao sam Džejn Braunlou da sluša da svedoči neverovatan poziv. Rekao je da je „vruć“ i da mora da se očisti iz grada, i da ide da se „sakrije gore u Fili“ na neko vreme. Uspeo sam da ga ubedim da ne mogu da zamislim ko je „cinkario“ i on je predložio da i ja „ležim nisko“. Zatim je gadno napao FBI, rekao da je držao govor o tiraniji i špijuniranju FBI na svom metodističkom društvenom akciji — i otišao za Filadelfiju.

Oni koji zamišljaju da je ovo „propaganda“ ili laži mogu da razmisle da su imena sva odštampana ovde i bilo ko od ovih pojedinaca može da tuži, ako ove izjave nisu tačne. Ako su tačne, što jesu, „liberali“ bi mogli dalje da razmisle o pinko sadržaju tolikih naših nacionalnih časopisa i drugih publikacija. Možda neki ljudi više vole milione nego patriotizam.

Landrum Alen, underwriter akcija, iznenada je jednog dana prestao da prodaje akcije i objavio da ne može, u dobroj savesti, da nastavi da prodaje dok ne promenim metode upravljanja, i tako dalje. Podržale su ga u ovom samovoljnom manevru četiri moje žene koje su došle da se zovu „velika četvorka“ od ostatka osoblja, od kojih je većina bila fanatično lojalna meni.

Trebalo je da odustanem od mnogo autoriteta i uradim ovo i ono, što su dame zahtevale. Normalno, poslao bih gospodina Alena da šiba iz kancelarije, ali u ovom slučaju, imao je ekskluzivni ugovor da prodaje akcije i odbio je to da radi. Bez novca od akcija koji stiže, nije bilo načina da se nadoknade troškovi nastali lansiranjem biznisa, i on je znao da ćemo se srušiti. To je tačno ono na šta je gospodin Alen računao. On i žene počeli su da se mešaju u moje promotivne planove za časopis. Ne znajući ništa o promociji, u čemu sam ja bio profesionalac, naterali su me da napustim veoma kontroverzni „savetodavni odbor“, koji sam osnovao, sastavljen od žena sekretara vojske, mornarice, vazduhoplovstva i odbrane, plus žena vrhunskih admirala i generala.

Još važnije od toga, želeli su da napustim Federaciju žena vojnika — vruću temu, koja, da sam mogao da je gurnem onoliko jako koliko sam počeo u prvom broju, bi učinila U.S. Lady centrom političke oluje i prodavala je kao vruće kolače na fudbalskoj utakmici. Ali plašljive dame su bile sigurne da će Ministarstvo odbrane „zatvoriti nas“ ako idemo protiv njihovih politika, pa su opet dobile gospodina Alena, i morao sam da popustim.

Bez keša, naučio sam, čovek je skoro bespomoćan u poslovnom svetu, bez obzira koliko je pametan, koliko posvećen, koliko u pravu, koliko vredan, ili koliko vredan njegov doprinos. Bez keša, „zabranjeno“ ti je da doprineseš našem društvu, osim kao umuknuti i okovani „najamni radnik“. Ovo je jedna od stvari koje ćemo promeniti. Stvari moraju da se urede tako da se slobodno preduzetništvo i investicije poštuju, naravno, ali takođe tako da genijalnost i talenat ne budu zgnječeni i porobljeni brutalnom, ružnom moći novca. Kao što postoje vladine ustanove za podsticanje zdravlja i blagostanja čak i najgorih lenčuga na svetu, tako mora da postoji neka vrsta vladinih ustanova za zaštitu, rast i razvoj ljudskog genija. Ništa nije vrednije za svet od doprinosa njegovih genija, a ipak naši Stiven Fosteri, naši Robert Fultoni i drugi veliki stvaraoci moraju da se bore protiv celog brutalnog i ružnog sveta novca da bi nametnuli svoje darove slepom i pohlepnom svetu. A često, čak i nakon što su uspeli da doprinesu više vrednosti svetu nego bilo koji milioner od početka vremena, dozvoljeno im je da umru u bedi i siromaštvu!

Zašto čovek mora prvo da bude ekspert u jevrejskoj igri novca pre nego što mu bude dozvoljeno da preživi i slika ili piše ili misli ili gradi ili organizuje ili reformiše? Čak i ako samo jedan od hiljadu briljantnih umova proizvede nešto veliko za društvo, bilo bi vredno malog troška društva da osnuje kreativne institute gde se najfiniji umovi u populaciji, bez obzira na druge okolnosti, mogu hraniti, odeću i smeštati, sa ničim traženim od njih zauzvrat osim rezultata njihovog kreativnog napora. Ko zna koliko simfonija je umrlo u sirotinjskom domu, koliko velikih filozofa ili državnika je propalo u našim jarcima, koliko besmrtnih slika leži zakopano u našim sirotinjskim grobljima?

Alen i zavereničke dame bili su u stanju da nadvladaju svaki potez koji sam mogao da napravim, jer jednostavno nisam mogao da platim svoje račune svaki put kada bi on prestao da prodaje akcije. Konačno, prestao je tako dugo, pregovarajući i raspravljajući, da su računi prešli tačku u kojoj su mogli da se podmire. Bilo je sastanaka poverilaca i priče o bankrotu, ali niko nije hteo da vidi tako dobru imovinu uništenu. Čak ni Alen nije hteo da ide tako daleko. Nadao se, siguran sam, da će dobiti kontrolu u borbi i tako postati, konačno, izdavač. Ali nekako se vest proširila i, čak iz Njujorka dobio sam pozive koji nude da kupe časopis. Ovo je nešto što mislim da Alen nije računao, jer je njegov stav pokazao kada sam prodao sve, bravu, zalihu i burence jednog popodneva Džonu B. Adamsu iz Vašingtona, D.C. Alen je kiselo gledao Adamsa i pokušao da mu napravi muke — terajući ga da ide na sud nekoliko puta — ali Adams je imao tvrdi keš da šutne nos gospodina Alena pravo iz biznisa, i to je upravo uradio. Adams sada uspešno objavljuje U.S. Lady u Vašingtonu, a Readers’ Digest je objavio dva članka iz njega prošle godine.

Još jednom sam stvorio ono što sam sebi postavio da stvorim, ali izgubio plodove svog rada jer mi je nedostajao kapital. Tokom poslednjih očajničkih nedelja u U.S. Lady, naše treće dete, Džini Margaret, rođeno je u bolnici Univerziteta Džordž Vašington u Distriktu Kolumbija, ali jedva da sam video malog anđela. Proveo sam skoro sve vreme u kancelariji ili u stanju kolapsa kod kuće — iscrpljen.

Tako, sa 4000 dolara u banci i noćnomornim pritiskom časopisa, žena, Alena i poverilaca iznenada nestalim, opustio sam se kod kuće sa porodicom nedelju ili deset dana da dođem do daha pre nego što napravim još jedan juriš za život — dva života!

Pošto nisam mogao da zadržim vozilo koje sam nameravao da koristim za političku reformu, odlučio sam da uđem direktno u politiku, pod uslovom da nekako nađem način da zarađujem dva života u isto vreme. Do tada sam imao dovoljno prilike da pogledam aktivnost „desnog krila“ — konzervativaca — i došao do zaključka, u svom potpunom neznanju stvarne prirode slučaja, da im je sve što treba da uspe organizacioni nalet da ih „sastavi“, sa poslovnim planom.

Otkrivao sam da postoje desetine, a možda i stotine veoma bogatih ljudi, kao H.L. Hant iz Teksasa i Robert Velč iz Bostona, koji su se osećali slično kao ja i koji su, zajedno, mogli da sakupe dovoljno novca i resursa da preplave marksističko-cionističke Jevreje i levičare. Činilo se da ima dovoljno talenta i sposobnosti, i stvarne većine našeg naroda na mojoj strani politike, tako da je zdrav razum izgledao da nameće zaključak da je samo nedostatak odlučne borbe da se to sastavi dozvoljavao levičarskoj manjini, potpaljenoj pod-manjinom Jevreja, da nastavi da pobedjuje pobedu za pobedom i time šalje Ameriku niz put u marksistički socijalizam i rasnu dezintegraciju.

„Konzervativci“, kako sam video problem, nedostajalo je bilo kakvog stvarnog nacionalnog i popularnog medija izražavanja. Sa propadanjem Vašington Tajms Heralda, više nije bilo nacionalno čitanih „konzervativnih“ novina, i odlučio sam da postoji gladno tržište za takav časopis. Pažljivo sam isplanirao nacionalne novine koje bi se zvale The Conservative Times i još uvek mislim da bi bile uspešne, ako bi ljudi na desnom krilu koji su još „ljubazni“, za razliku od mene, finansirali to.

Naučio sam iz anketa da je, samo u Vašingtonu, tržište za takve novine — gde su jedini glasovi koji se čuju oštro „liberalni“ — dovoljno veliko da ih podrži. Mnogi ljudi u oblasti platili bi tada i još uvek bi platili premijum cenu za stvarne desničarske novine, čak i ako bi oglašivači bili teško dobiti. A sa novinama, bilo bi lako organizovati i čak disciplinirati rascepkano i svađalačko desno krilo u kohezivnu, efikasnu organizaciju.

Shvatio sam, čak i tada, da je pričanje i obrazovanje glupo i beskorisno osim ako nije usmereno ka jedinom vrednom političkom cilju: MOĆI! Novine moraju prvo da daju našoj strani glas, zatim da joj pomognu da se organizuje efikasnom komunikacijom, zatim da je disciplinuju uskraćivanjem ili davanjem priznanja i pohvale, kako je neophodno da proizvede osećaj odgovornosti i pravca u pokretu, kao što Jevreji sada rade sa celom našom mašinerijom komunikacije i zabave. Kada bilo koji javni lik ide putem kojim Jevreji žele da ide, on je raskošno hvaljen i izgrađivan u štampi, a kada ih razočara, dočekan je mrtvom tišinom, bez obzira koliko je vestan njegov izjava ili akcija, ili je umazan i raznesen dok ne ode sa repom među nogama. Sa novinama, mogli bismo postepeno da počnemo da radimo isto na našoj strani i ja sam se bacio na zadatak primene svoje sposobnosti i iskustva ka razvoju takvih novina, i na kraju jake konzervativne organizacije usmerene ka POLITIČKOJ MOĆI.

Društvo Džona Birča se pojavilo, otkako je ovo napisano, da radi ono što sam tada planirao. Ali nisam računao bez ikakvog znanja o ljudskom sadržaju „desnog krila“. Od milionera do uplašenih malih ljudi koji pohađaju beskrajne, jadne „konzervativne“, „100% američke“, „staromodne“, „ustavne“, „prava država“ sastanke, naučio sam gorkim iskustvom da ljudski materijal desnog krila sastoji se 90% od kukavica, idiota, ludaka, jednokolosečnih umova, brbljivaca, budala, neizlečivih škrtica i — najgore od svega — hobista, ljudi koji su došli da uživaju u perverznoj, mazohističkoj zadovoljstvu govoreći jedni drugima zauvek kako nas sve siluju „ššš — znate ko“, ali koji, ni pod kojim uslovom, ne bi rizikovali svoja dva automobila, uređene kuće, ili sočne poslove da NEŠTO UR ADE oko toga.

Ne znajući ništa o ovome, međutim, i pun svog uobičajenog entuzijazma i pogona, platio sam seriju radio spotova pre i posle emisije Fultona Luisa, najavljujući vašingtonski sastanak za organizovanje desnog krila. Odaziv je izgledao zadovoljavajući. Stotine ljudi su zvale i dogovorio sam se sa jednim od njih, Semom Džounsom, dopisnikom Bil Baklijevog National Review, da koristimo njegovu divnu staru virdžinijsku vilu u Meklinu za naš prvi sastanak. Od stotina koji su zvale, samo oko pedeset se pojavilo na sastanku, uključujući Džona Kaspera i arapskog prijatelja.

Obratio sam se sastanku u najboljem „konzervativnom“ stilu, predavajući „ljubazno“ o potrebi „da se više sastajemo“ više od bilo čega drugog, tokom čega sam dobijao male nalete učtivog aplauza. Uh! Kako sada drhtim kada pomislim na svu tu slabašnu, beskorisnu, glupu „ljubaznost“ — dok naša Rasa i ceo naš svet bivaju brutalno uništeni! S vremena na vreme neko u publici bi pitao „Šta je sa Jevrejima!“ i bilo bi kikotanja i premeštanja nogu, kao kod dece u osnovnoj školi kada neko pomene reč „seks“. Zatim bih izgrdio tog „hrabrog“ lika za takav „odvratan prikaz predrasude“, čineći jasnom svoju pravednu ljubav prema „divnim“ Jevrejima, i čak deleći znajuće treptaje sa nekim bliskim prijateljima u uzajamnom uvažavanju moje „pametne“ obmane. Jevreji ne bi uznemiravali takav sastanak ni za šta na svetu. Mi, kao milion drugih „konzervativaca“, indulgirali smo se u iluziji „borbe“ protiv izdaje, subverzije, komunizma i rasnog mešanja — drugim rečima, Jevreja — bez DA RADIMO nešto i bez povređivanja samog neprijatelja.

Da NISMO imali takve glupe male tajne sastanke, na kraju bismo izgradili takav pritisak frustriranog patriotizma da bismo možda uradili nešto silovito, i stoga efikasno. Moja žena je pokupila malu kolekciju, podelili smo članske karte i zatim stajali okolo brbljajući, kao što je neizbežan običaj posle takvih „bitaka“ sa neprijateljem. Svi su čestitali jedni drugima na ovom novom i strašnom napadu na „Eskime“, kako ih je Džon Kasper tada zvao, i otišli smo kući svi blistavi od velike „uspeha“.

Postao sam prijatelj sa ovim nepoznatim Džonom Kasperom i on je često ostajao u našoj kući u Beču, Virdžinija. Vodio je sićušnu desničarsku knjižaru u Džordžtaunu koju su posećivali boemski set čudaka, narkomana, pesnika i patriota. Priznali smo jedan drugom našu posvećenost Adolfu Hitleru, koga je on zvao „Svetac“ — ali on je imao još veću ljubav: Ezru Paunda, čuvenog pesnika i emitera za Musolinija koji je bio zatvoren kao ludak u Sent Elizabet. Džon Kasper je vodio krug obožavalaca koji su sedeli kod nogu majstora tamo u odeljenju punom urlajućih ludaka. Prisustvovao sam jednoj od tih sesija sa ženom jedne nedelje, i bilo je neverovatno popodne.

Bilo je bosonogog ludaka koji je hodao gore-dole pored grupe koja je sedela oko Paunda, glasno grdeći nevidljivog saputnika. Bio je još jedan čovek zguren u večnom strahu na prozorskoj dasci, i još drugi koji su davali najpretnjičkije poglede. U međuvremenu, grupa je bila kod nogu Ezre, koji je nosio šorts, sandale, drečavu košulju i bradu. Obožavaoci su uključivali damu narkomanku, umetnika, bitnika koji je rekao da je pesnik, Kasperovu krupnu, plavu devojku, Noru Devero, Džona Kaspera, Paundovu skoro nemu ženu, moju ženu i mene.

Džon Kasper je radio skoro potpuno pod uputstvima Paunda kada sam ga prvi put upoznao i, iako to ne znam kao činjenicu još uvek, osećam sigurno da je Džonova aktivnost u Klintonu i drugde bila uglavnom inspirisana, ako ne i usmerena, od Paunda. Kada sam jednom otišao u Alabamu da vidim mogu li da pomognem admiralu Kromelinu u kampanji za senatore, to je bio Džon koji me je zamolio da dođem, i to je Paund slao skoro dnevna pisma uputstava. Pisma sama po sebi su mi izgledala luda, ali Džon ih je čuvao kao blago i izgleda da ih je slušao doslovno. Srećom, admiral je bio previše jakovoljan i samovoljan da bi bio mnogo uticajan Paundovim ili Džonovim eteričnijim idejama.

Izlivao sam svoje vreme i novac u sveobuhvatan napor da organizujem desno krilo „ljubazno“, pod egidom Američke federacije konzervativnih organizacija, i objavio nacionalne konzervativne novine. Držali smo sastanke u najboljim salama za sastanke u Statleru i Mejflouer hotelima. Imao sam lepu hartiju za pisanje graviranu u zlatu. Koristio sam sve svoje veštine u umetnosti, pisanju, organizovanju, promociji i vođstvu — iste veštine koje sada služe Američkoj nacističkoj partiji tako dobro — ali moji najbolji napori bili su beskorisni. Osnovna premisa konzervativizma bila je pogrešna.

Iako je učinjeno da izgleda tako, borba između „konzervativaca“ i „liberala“ nije borba ideja ili čak političkih organizacija. To je borba sile, terora i moći. Jevreji i njihovi saučesnici i budale ne vode našu zemlju i njen narod zbog odličnosti njihovih ideja ili zasluge njihovog rada ili jer imaju iskrenu podršku većine. Cionisti su na vlasti uprkos nedostatku ovih stvari, i samo zato što su se probili na vlast hrabrim taktikama manjine. Mogu da ostanu na vlasti samo zato što se ljudi plaše da im se suprotstave, plaše se da će biti društveno izopšteni, plaše se da će biti umazani u štampi, plaše se da će izgubiti poslove, plaše se da neće moći da vode svoje biznise, plaše se da će izgubiti političke kancelarije. Strah i samo strah drži te prljave levičarske ulizice na vlasti.

To NIJE neznanje američkog naroda, kako konzervativci stalno uveravaju jedni druge — „upoznaćete istinu i istina će vas osloboditi“ — kada je istina da svaki rob zna istinu — da je rob — ali nije slobodan uprkos znanju te istine, osim ako nekako ne dobije moć da se silom probije do slobode. Nije istina koja će nas osloboditi u Americi, jer milioni već znaju istinu i mrze gorko ono što se dešava, ali se plaše čak i da priznaju da znaju istinu. Deset miliona je potpisalo peticiju za Džoa Makartija i oni nisu svi mrtvi, iako bi mogli isto tako da budu, sve dok desno krilo troši sve svoje vreme i novac pokušavajući da „osvoji“ još deset miliona umesto da natera tih deset miliona koje već imamo da ustanu! Imamo dovoljno ljudi, novca i objekata da uzmemo Ameriku nazad od izdajnika sutra ujutru ako svi ljudi koji već znaju šta se dešava više nisu uplašeni i ustanu!

Dokle god se desno krilo ograničava na „ljubaznu“ borbu, velike mase javnosti će se klanjati kao ovce kakve jesu levičarskoj strani koja NIJE ljubazna — koja koristi umazivanje, ekonomski progon, pravno uznemiravanje i konačno, fizički teror da održi svoju dominaciju nad našim nacionalnim životom i kulturom silom. Sila je prerušena, naravno, u čekovne knjižice, sudijske haljine, nameštene stranačke konvencije itd., ali je još uvek sila ili pretnja njome koja drži Ameriku dole i uplašenu. Nijedna količina papira i pamfleta, bili oni svi remek-dela propagande, i nijedna količina priče i sastanaka ne može zaustaviti ovu rastuću levičarsku silu i moć, i strah koji inspiriše — a kamoli je vratiti nazad i uništiti.

Ali 1955. još sam zamišljao da možemo da se „prikrademo“ Jevrejima, kao moji sissy prijatelji. Izgradili bismo veliku „grass-roots“ članstvo ne pominjući Jevreje uopšte, ili čak hvaleći ih. Zatim, dok oni ništa ne sumnjaju, postali bismo sve jači i jači i konačno, jednog lepog dana, obrisali bismo osmehe sa lica, okrenuli se na iznenađene Hebreje i pustili ih da vide šta tačno imamo na umu! Otkrivao sam da se ovaj kukavički san promoviše svuda gde sam išao. Svaki „konzervativac“ koga sam sreo bi me odvukao u stranu i ječao o najnovijim gadostima i izdaji „onih-koje-znate-ko“ i opisivao mi najnovije planove da se prikrademo mučiteljima. Bio sam isto toliko zaveden ovom detinjastom iluzijom kao i bilo ko drugi. Proveo sam stotine sati diskutujući metode za ovu super-prikrivenu revoluciju i jedina stvar koju sam dobio od svega toga bila je konačno otkriće da je i uvek je bilo nemoguće svrgnuti teroriste pričom. Čovek mora da svrgne takve zle uzurpatore istim oružjem koje ih je dovelo: MOĆI! Njihova je bila i jeste tajna i prerušena. Naša, po prirodi, mora biti otvorena, legalna i poštena, ali mora još uvek biti moć, ne priča ili pamfleti ili prikriveni snovi. Stoga uključuje rizik.

Takođe sam upoznao ljude koje smo moja žena i ja počeli da zovemo „umirući tvrdoglavci“, iz nekog nejasnog razloga koji ne mogu da se setim. To su bili večiti „patriote“, večiti pohađaoci sastanaka, neiscrpni brbljivci, super-pametni sveznajući koji će „baciti izbore u kuću ovog puta“ i gadni hobisti koji su ispuštali svoj nagomilani „patriotizam“ jednom nedeljno ili tako nešto u mazohističkom orgazmu, činilo se, dobijajući bičujući sebe najnovijim gadostima Jevreja. Ti ljudi su izgleda „borili“ Jevreje ceo svoj život, deceniju za decenijom. Njihova standardna reakcija na bilo šta što nisu sami smislili u vidu novih šema za prikradanje Jevrejima bila je: „Borim se protiv ovoga pre nego što si se ti rodio, sine.“ To je trebalo da pošalje novajliju da se pakuje, kao da ljudi koji su proveli četrdeset ili pedeset godina boreći se tako neuspešno imaju bilo kakvo pravo da uopšte otvore usta.

Ovi „umirući tvrdoglavci“ bi insistirali da ti savijaju uvo beskrajno i u svim satima dana ili noći. Svaki pokušaj da se pobegne od njih bio je shvaćen kao lična uvreda. Moja žena i ja smo počeli da se užasavamo sesija sa „umirućim tvrdoglavcima“, koji nisu bili zainteresovani da urade ništa osim da pričaju i bili su svetski šampioni u tom hobiju. Naši sastanci su bili sve bolje posećeni, ali nije bilo nikakvog rezultata. Ništa nije postignuto. Kako su meseci prolazili i počeli smo da vidimo kako naša mala ušteđevina opada bez znakova bilo kakvog stvarnog napretka, počeo sam da se razboljevam od slučaja „očajničkog“ tako uobičajenog za desno krilo.

Počeo sam da srećem veliki, neorganizovani, ali redovni krug „patriota“ koji postoji svuda, sa kojima sam diskutovao sve vrste trikova za „izlivanje pasulja“ o Jevrejima, sve odjednom. Bilo je beskrajnih planova za bacanje „cele priče“ iz aviona na vrh javnosti, dok bespomoćni Jevreji gledaju u nemoćnom besu dok milioni letaka lete dole, sa neba. Bilo je priče o planu da se napadne TV stanica jedne od velikih mreža i drži osoblje pod pištoljem, dok jedan od nas — niko nije hteo da diskutuje ko tačno — bi predstavio bezdahim milionima dokumenta i činjenice o jevrejstvu komunizma, koje imamo u takvom obilju, ali koje znače tako malo dok dopiremo samo jedni do drugih. Bilo je čak šeme za slanje ogromnih znakova na balonima, vezanih za nedostupna mesta, koji bi „cinkarili“ Jevreje sa neba, dok se oni ludački bore da ih skinu.

Te lude ideje se zapravo diskutuju, upravo sada dok ovo čitate, od strane inače inteligentnih ljudi negde, ljudi koji su jednostavno previše preplavljeni sopstvenom plašljivošću i neznanjem da shvate da čak i ako bi odigrali te gadne trikove na Jevrejima, ne bi bilo nikakvog rezultata. Samo dve nedelje pre nego što pišem ovo, Jevreji su koristili dve ili tri minute jednog od mojih govora da uvedu dug program u korist rasnog mešanja na nacionalnoj TV mreži. Moj je bio jedini glas za Belog čoveka u tom sumornom satu jevrejske propagande rasnog mešanja. Jevrejski medijski majstori čak su koristili deo jednog govora u kome sam objašnjavao da jevrejski komunisti organizuju obojene rase sveta u masovni napad na Belog Čoveka.

Jevreji zamišljaju, u svom sopstvenom neznanju, da će moj govor, održan urlajućoj masi u Vašingtonu u svoj svojoj goloj strasti i žestini, odbiti ljude — što je pogrešno koliko i „umirući tvrdoglavci“ sa njihovom glupom idejom da će „izlivanje pasulja“ nekako „probuditi narod“ i privući njihovu podršku. Nijedno nije slučaj. Ljudi su inertniji nego što je moguće poverovati, čak i nakon što otkriješ njihovu inherentnu inerciju, treba neverovatna količina propagande, ponavljane iznova i iznova i iznova da ih pomeri čak i malo. Ovo je jedan od razloga zašto mi je Džo Makarti rekao da ne bi ni pokušao da kaže celu istinu. „Jednostavno bi me stavili kao ludaka“, rekao je, „i javnost bi zaboravila o čemu se radi.“ I verovatno je bio u pravu.

Ideja da postoji bilo šta lako što može da se uradi što će poslati jevrejske izdajnike da beže za Izrael kao pacovi, dok mi trijumfalno ulazimo u Belu kuću, je jedna od najgorih samoobmana koja drži desno krilo brbljajući i zaverenički dok se Jevreji smeju nama i gaze preko naše Ustava, naših prava, naših tradicija, našeg dostojanstva i naše Bele Rase.

Bilo ko, kada prvi put otkrije šta se dešava, može biti oprošten za izvestan period hranjenja ove obmane i nade, ali kada vidi Jevreje kako izgladnjuju porodice njegovih bližnjih nada koji gube poslove, koji bivaju železnički u zatvor, poslati u „centre mentalnog zdravlja“ i umazani i razneseni za samo najmanji pokušaj da se suprotstave jevrejskoj moći, trebalo bi da dobije ideju za ne više od nekoliko godina. Svaki čovek koji provede trideset ili četrdeset godina pretvarajući se da zamišlja da postoji tako lak način, dok naša zemlja i naša Bela Rasa idu dole i dole nije sanjar, niti je neuk. On je kukavica!

„Konzervativci“ su svetski šampioni nojevi, mrmljajući jedni drugima dole pod peskom u „tajnosti“, dok njihove pernate zadnjice mašu na vetru za Jevreje da ih šutiraju u dokolici. Ne varaju nikoga osim sebe.

Jedan od konzervativnih vođa sa kojima sam stupio u kontakt bio je Vilijam F. Bakli Mlađi, izdavač National Review. Moj prijatelj u Vašingtonu, D.C., Sem Džouns, bio je njegov dopisnik i sastali smo se na sastanku u Njujorku. Bilo je intelektualno uzbuđenje, samo razgovarati sa Baklijem i njegovim osobljem. Ima više pulsirajuće moždane snage i genijalnosti oko Baklija nego na bilo kom drugom mestu na zemlji gde sam ikada bio. Bil sam lično ekstremno dopadljiv i svetliji od svih ostalih, ali njegovo osoblje uključuje tri ili četiri Jevreja, jednog posebno jevrejskog izgleda, i atmosfera tamo je drugačija nego sa drugim „konzervativnim“ grupama. Bakli je ekstremno oprezan na Jevrejsko pitanje i čak kada ga dobiješ samog, teško je izvući informacije o njegovoj svesti. Najbolje što možeš da dobiješ su čuvane implikacije iz kojih si slobodan da zaključiš šta hoćeš.

Kasnije sam naučio razlog za to: Baklijev milionerski otac je imao glavni interes sa Jevrejima u izraelskoj nafti, i rezultat, čak i danas, je da Baklijev antiliberalizam i antikomunizam staju na granicama Izraela i vratima cionističkih dvorana za sastanke. U to vreme sam i ja igrao tu glupu igru „zatvorenih očiju“, pa sam osećao da se mnogo može postići pomažući Bakliju. Pristao sam da promovišem National Review za njega i on je deponovao hiljadu dolara u vašingtonskoj banci na moj račun. Pa sam započeo projekat dizajniran da dobije masovnu cirkulaciju za National Review na fakultetima i univerzitetima. U to vreme, međutim, bio sam duboko uključen u sopstveni napor da lansiram A.F.C.O. i novine, i stidim se da priznam da sam uradio truo posao za Bila. Napravio sam neke napore, ali bili su bez pogona i punog entuzijazma neophodnog u takvoj promociji i ništa se nije desilo. Vratio sam novac Bilu, minus troškovi, sa grižom savesti.

Osim što je bio previše oprezan na Jevrejsko pitanje, što je, naravno, njegovo pravo, Bil Bakli je bio 100% pošten kao čovek i za razliku od situacije sa drugim desničarima sa kojima sam radio ili pokušao da radim, moj neuspeh da postignem bilo šta sa Baklijem bio je potpuno moja greška.

Tokom tog vremena, moja divna žena i ja uživali smo u braku kako sam siguran da malo parova uživa u instituciji braka. Ona se lojalno bacala na sve, pomagala mi sa sastancima, skupljala donacije, čak davala male govore. Zaboravljao sam da joj kupim božićne poklone, zaboravljao rođendane, držao joj politička predavanja, skoro nikad je nisam izvodio u veselo društvo koje je volela, odsekao je od „ljubaznih“ ljudi koji sada ne bi imali ništa sa nama jer sam bio profesionalni „makartijevac“, i generalno sam joj davao prokleto malo zauzvrat za stalnu odanost i toplu ljubav koju je sipala na mene. Često, čak i tako daleko unazad u ovom periodu moje političke karijere, govorio sam joj da znam da ću jednog dana verovatno morati u zatvor, ne zbog činjenja zla, već zbog stajanja protiv jevrejske izdaje. Nikad nije zadrhtala i nikad nisam sumnjao ni trenutka da će me čekati verno bilo koji broj godina. Jedino vreme kada bi zadrhtala i ćutala na trenutak bilo je kada bi pitala da li su ona i deca najvažnija stvar u mom životu. Rekao bih joj da su najviše voljeni, ali osećam da imam važniju dužnost da uradim šta mogu da spasem svoju zemlju i svoju Rasu. Rekao sam joj mnogo puta da ta dužnost mora doći prva, kao što sam joj rekao pre nego što smo se venčali. Žene mogu da sude o kvalitetu ženske odanosti koja može da stoji čvrsto pred takvom deklaracijom od muža.

S druge strane, neka niko ne zamišlja da je bilo lako reći ovo osobi koju sam obožavao koliko i svoju ženu. Bilo je primamljivo lagati ili prikriti gorući pogon u meni za koji sam znao da ne može biti odvraćen bilo kojom drugom željom ili potrebom ili lojalnošću koju bih mogao imati. Trebalo mi je sve hrabrosti koju sam mogao da sakupim da držim tako dragu, toplu osobu u naručju, pogledam u njene duboke, ljubavne oči i odgovorim na tu nemu odanost govoreći joj da ću možda jednog dana morati da uradim ono što osećam da me dužnost poziva da uradim, čak i po riziku da je povredim.

Nastavio sam da širim krug svojih desničarskih poznanika širom zemlje. Služio sam neizbežnu pripravničku obuku za ono što sada radim, iako to tada nisam znao, naravno. Još sam gajio nadu da ćemo moći da se spasemo nekim lakim sredstvima, čak iako sam siguran da sam duboko u podsvesti znao da ću jednog dana voditi borbu da to uradim na jedini način na koji može da se uradi, kao što radim sada.

Kada sam došao do dna bankovnog računa, bez izgleda za bilo kakav stvaran uspeh, napravio sam poslednji, očajnički pokušaj. Isplanirao sam novu „Deklaraciju nezavisnosti“ za Četvrti jul i pozvao kongresmene, generale, admirale, važne i uticajne prijatelje i bogate ljude na veliki sastanak u Mejfloueru da to postave. Kongresmen Ralf Gvin iz Njujorka je pomogao, i takođe sam imao pomoć Doma, iz Južne Karoline, Vinta Smita iz Kanzasa i nekoliko drugih. Fred Maluf, libanski milioner, došao je i skoro upropastio ceo sastanak. Sa svim kongresmenima, generalima i drugim važnim ljudima koji su se vrpoljili u sedištima, on je „izbio pravo sa tim“ i dao silovitu antijevrejsku tiradu! Ali uspeo sam da ga umirim i iznesem svoju prezentaciju i pažljivo razrađene planove. Zatim sam seo nazad i nadao se da će ove velike ličnosti videti smisao „da se sastanu“ i pomoći da se posao uradi sa voljom. Rezultat je bio apsolutno ništa — ništa. Bilo je dosta komplimenata i prijatnih primedbi, ali nikakvog stvarnog napretka ili ponuda za pomoć u izgradnji takve organizacije.

Sem Džouns, veran i razumevajući prijatelj, odveo je moju depresivnu ženu i mene gore u salon u hotelskom foajeu iznad i diskutovali smo poraz uz pića. Stvarno sam se osećao nisko. Znao sam da su moji planovi odlični i svi su se složili da jesu. Znao sam da imam pogon i sposobnost da ih ostvarim i svi su se složili da imam. Znao sam da je situacija za Našu Nacija očajna, i svi su se složili da jeste. Ali niko nije hteo da uradi ništa. Bez obzira koliko sam se trudio, udario sam u čvrst, prazan, nem zid. Sem nas je razveselio i čak nas naterao da malo plešemo. Zatim smo otišli kući i ja sam dugo ležao budan, pokušavajući da shvatim stvari dok je moja blagoslovena žena milovala moju glavu i majčinski me negovala kao išibanog dečaka. Propao sam sa Američkom federacijom konzervativnih organizacija, The Conservative Times, i činilo se i sa svojom političkom karijerom.

POGLAVLJE X

Katastrofa mog velikog sastanka u Mejfloueru izgledala je potpuna. Uložio sam sve što sam imao u taj poslednji napor, uključujući novac i misao, vreme i rad. I to je bio samo još jedan sesija priče, kao i sve ostalo, kao skoro sve drugo što se dešava u desnom krilu. Ali nisam računao na ruku neobjašnjive sudbine koju sam došao da poznajem i verujem.

Jedan od ljudi koji je došao na taj poslednji sastanak u Mejfloueru bio je Robert B. Snouden, ekstremno bogati vlasnik plantaže iz Hjuz, Arkanzas. Čuo je za mene preko mog prijatelja, kongresmena Gvina iz Njujorka i zatim me pozvao da kaže da dolazi iz Memfisa na sastanak. Deo moje poniženosti na sastanku bila je Snoudenova govor. Iskoristio je priliku da kaže grupi o svojoj sopstvenoj organizaciji i svom planu da uradi tačno ono što sam ja predlagao, na drugačiji način. Štaviše, imao je dovoljno svog novca, plus mnogo hiljada dolara na raspolaganju od drugih bogatih Amerikanaca. Imao je aktivnu podršku mnogih kongresmena i uticajnih ljudi i njegova organizacija, za razliku od moje, bila je „u poslu“ i izgledala je kao procvat uspeha. Sa svim tim, on je veoma razumljivo propovedao da bi podrška koju sam tražio bila mnogo bolje uložena u njegovu organizaciju koja se zvala Kampanja za 48 država. Imalo je smisla. U efektu, jednostavno je ukrao moj sastanak.

Ali činjenica da su njegovi predlozi imali smisla nije bila uteha meni sledećeg jutra dok sam pregledao olupinu svoje političke karijere. Bez više novca, organizacije, novina ili biznisa, bilo je teško smisliti sledeći potez. Zatim je telefon zazvonio. Bio je Snouden.

„Možeš li da dođeš u Kongresni hotel?“ pitao je otvoreno. „Naravno“, rekao sam, nemajući ništa da izgubim razgovarajući sa milionerom. „Kada?“ „Odmah.“ „Biću odmah tu.“

Spustio sam slušalicu i požurio u njegov apartman u hotelu koji je bio tačno pored hodnika Kongresa. Bio je u donjem vešu, pijući viski iz čaše. Ponudio mi je malo u svom srdačnom, grubom maniru i prihvatio sam. Sviđao mi se. Bio je velik, rumen u licu, otvoren, čak grub, i očigledno „znao je rezultat“, kako se kaže među labavom masom ljudi zvanom „pokret“. Nije bilo „umiruće stare dame“ oko Snoudena.

„Sviđao mi se tvoj pitch“, zarežao je. „Imaš ono što nam treba. Želim da te stavim na platni spisak. Šta kažeš?“

Osećao sam se kao čovek u električnoj stolici kome nude pomilovanje. Verovatno bih pristao da idem na platni spisak Nikite Hruščova u tom trenutku, sa dve gladne porodice koje čekaju da im donesem slaninu i jedna od njih sa nalogom i zatvorom spremnim ako ne donesem slaninu. Ali Snouden me je video u najboljem izdanju, u raskošnim okruženjima i znao moj rekord dostignuća, pa sam pokušao da ostanem hladan.

„Šta da radim?“ pitao sam. „I za koliko?“ „Da mi pomažeš da organizujem Kampanju, prikupljaš fondove i pišeš scenarije za TV filmove.“ „Koliki je platni spisak?“ ponovio sam, pokušavajući da obuzdam uzbuđenje od ove ponude onoga što je izgledalo kao raj plus plata. Pisanje scenarija za TV filmove zvučalo je kao odgovor na moje molitve! „Osam hiljada.“

Progutali smo njegov burbon i cenjkali se. Nekoliko ljudi je dolazilo i odlazilo i on je držao dvor za njih u donjem vešu. Sviđali smo se jedni drugima. Posao je, naravno, bio želja mog srca, iako sam skrivao svoje divlje ushićenje zbog njega pristojno vreme. Dogovorili smo detalje i dogovoreno je da ostanem pravo u svojoj kući u Virdžiniji i napišem pet polusatnih TV emisija da budu snimljene u promociji pet amandmana na Ustav koji su činili „trik“ Kampanje za 48 država u prikradanju vlade nazad od uzurpatora.

Snouden se obukao i premestili smo se u bar dole, gde smo sreli mog prijatelja, Bila Evansa, koji je bio izbačen iz mornarice, uprkos tome što je bio stariji poručnik i diplomac Anapolisa, jer je ukazao na grubu izdaju koja se dešavala u Korejskom ratu kada je bio na razaraču. Evans je znao više o „pokretu“ i ljudima — koji su lažnjaci itd. — nego bilo ko koga sam tada poznavao, i mislio sam da bi mogao da pomogne u Kampanji. Snouden nije mislio da će Evans biti od pomoći, ali se osećao tako velikodušno da mu je pozajmio 800 dolara na licu mesta da vrati ženu i decu iz inostranstva, gde su bili zarobljeni, sada kada je Evans bio u nevolji posle borbe sa pinko birokratama Vašingtona. Snoudenova impulsivna velikodušnost mi je izgledala privlačna, ali uskoro sam trebao da naučim drugu stranu čoveka.

Koristio sam poslednja sredstva da se pravilno postavim u svojoj kući u Beču da pišem i organizujem TV filmove za njega, kao što je naređeno. Trebalo je da mu šaljem scenarije i izglede kako budu završeni. Ali pre nego što sam mogao da započnem, dobio sam hitan poziv da se javim na veliki sastanak u Njujorku, gde sam trebalo da pomognem Snoudenu i Gvinu da prikupljaju fondove na ručku. Po dolasku, otkrio sam da je Kampanja uspela da sakupi neka od najvećih imena u američkoj industriji na ovoj raskošnoj privatnoj večeri. Snouden i Gvin su obojica održali male govore tražeći 495 dolara od svakog od okupljenih kapitalista — najveći ne-prijavljivi doprinos. Rezultati raskošne atmosfere i glatkog pitcha bili su odlični i bio sam veoma zadovoljan što sam deo ekipe — na nekoliko minuta. Zatim, dok smo se rastajali za dan, Snouden mi je iznenada saopštio da je unajmio firmu, za koju sam kasnije otkrio da je dominirana jevrejskim interesima, da piše TV filmove i da treba da se preselim u Memfis da radim u kancelariji sa njim!

Ovo je bio užasan udarac — kreativno, finansijski i porodično. Neću pisati filmove na kojima sam tako srećno radio. Morao bih da izdržim teški finansijski pritisak odustajanja od naše lepe male kuće u Virdžiniji i preseljenja preko 1000 milja na Jug. Morao bih da iščupam rastuće korene porodice i obavestim ženu o novoj hegiri, a moja žena je počela razumljivo da se umara od hegira. Već smo se selili četiri puta za dve godine. Ali bio sam na platnom spisku, i radio u politici, što je bila moja izabrana karijera, pa nije bilo šta da se kaže ili uradi osim da se preselimo.

Tora i ja, Riki, Deda i Džini, beba, nagurali smo se u naš plimut karavan i vozili dugi put do Memfisa. Na putu, razmišljao sam mnoge sate o tome šta može da leži ispred i rešio da uzmem „osiguranje“ protiv bilo kakvih daljih potpunih iščupavanja moje porodice. Napet od Snoudenove iznenadne promene, mogućnost da moja politička karijera, čak i na „plati“, možda ne bude previše sigurna. Rešio sam da ne kupujem ili iznajmljujem kuću ili stan, već da nabavim veliku prikolicu. Ako bude bilo kakvih daljih iznenadnih poteza, biću spreman da zakačim i krenem.

Snouden je vodio minijaturnu diktaturu u svojoj memfiškoj kancelariji, vladajući kao tiranin nad svojim drugim pomoćnikom, Fredom Rozenbergom (Nemac) i svojom sekretaricom. Bilo je „Bob“ i „Lajn“ pre, ali kada sam ušao u kancelariju, naređeno mi je sumarno da se obraćam šefu kao „gospodin Snouden“. To me nije mnogo uznemiravalo. Ne smeta mi da šef vežba svoj autoritet ili dostojanstvo. Zapravo, ja insistiram na tome, ali njegova sledeća naređenja su me uznemirila. Pošto sam došao sve do Memfisa, otkrio sam da sam obavezan da ručno ispisujem male priznanice za doprinose od 3,65 dolara koji su stizali iz cele SAD, zahvaljujući sloganu organizacije: „Penny a Day.“ Te priznanice su mogle da budu štampane i pečatirane, kao što su bile u mojim kancelarijama u dva biznisa. Izgledalo je glupo da se plaća čoveku 8000 dolara i pređe hiljadu milja sa porodicom da ispisuje priznanice osam sati dnevno.

Kada je otišao na ručak, pitao sam nove saradnike o toj glupoj stvari. „On je jednostavno takav“, rekli su. „Pokazuje ti ko je šef.“ Nije pomoglo što sam naglašavao da sam srećan da ga priznam za šefa, zovem ga „Gospodine“ i slušam njegova naređenja bez pogovora. Dan za danom sam dolazio na posao sa svojim sendvičima i sedeo satima škrabajući one večite male priznanice. Dok sam tako „zauzimao“ svoje talente, gledao sam gospodina Snoudena kako se šepuri po kancelariji, komandujući ostaloj dvojici na svoj imperijalni način. Pokušavao sam veoma nežne i ekstremno diplomatske gambite nudeći korisne predloge, posebno o metodama za smanjenje velike količine neefikasnog i beskorisnog papirnog rada, kao što su beskrajne male priznanice. To ga je samo ljutilo, pa sam odustao.

Zatim jednog dana dobio je prve scenarije od svoje skupe njujorške firme. Čitao ih je sa rastućom konsternacijom. Nije mi dao da ih pogledam, ali ih je pokazao Rozenbergu, gorko se žaleći na mrtvost i glupost njih. Napisao je firmi, sa kojom je imao gvozdeni ugovor, gadno pismo i dobio još lošije scenarije. Već sam izvršio svoju odluku da kupim prikolicu i otišao kući u tu prilično palatu, ako kompaktna, kuću i sedeo celu noć pišući scenario onako kako sam mislio da treba da bude napisan. Sledećeg jutra sam ćutke predao svoj napor gospodinu Snoudenu, koji ga je prihvatio sa jednakom tišinom i pročitao. Ništa nije rekao i otišao na ručak. Kada se vratio, grubo mi je rekao da se bacim na pisanje scenarija, pa sam odložio knjigu priznanica i vratio se na posao koji sam mogao da radim nazad kod kuće u Virdžiniji, posao koji sam radio pre nego što je platio drugoj firmi da ga uradi, samo da otkrije, kao što je trebalo da zna, da samo posvećeni, obavešteni i kreativni desničar može da napiše te scenarije.

Ipak ga je nerviralo što sedim tamo iznad njegovih neposrednih komandi, pa mi je rekao da idem kući i pišem ih — najdobrodošlija naređenja. Bacio sam se i napisao emisije koje su, koliko razumem, konačno korišćene iako ih nikad nisam video, ali ne bez njegove „pomoći“. Njegova plava olovka morala je da se umeša u pažljivo napisane delove propagande, kao razarački šip, da ih smlavi do svog ukusa.

Usred toga, naredila mi je mornarica da vodim dve rezervne eskadrile iz Anakostije, D.C. u Gros Ajl, Mičigen, na letnje „krstarenje“ od dve nedelje intenzivne letne obuke. Bio sam komandant Fasrona 661 u Anakostiji, leteći vikendom svakog meseca u Vašingtonu, i sada sam imenovan za komandanta zadatka grupe za obuku. Tako sam morao da napustim Memfis, porodicu i gospodina Snoudena na dve nedelje da služim u mornarici. Tokom ovog perioda mog odsustva, gospodin Snouden je ponudio da odvede moju ženu i decu u posetu svojoj raskošnoj plantaži u Hjuzu, Arkanzas, gde je imao jezero za plivanje.

Bilo je na ovom krstarenju u Gros Ajlu da sam konačno naučio punu meru „jevrejsko-demokratske“ truleži koja je emaskulirala naše borbene snage. Moja naređenja kao komandanta zadatka bila su da vodim svoj Fasron 661 i izviđačku eskadrilu pridodatu Gros Ajl pomorskoj vazduhoplovnoj stanici na dve nedelje intenzivne vežbe i obuke da osiguram borbenu spremnost oficira i ljudi. Svi smo primali punu platu za dužnost i uživali sve beneficije aktivne službe u mornarici, pa mi se činilo da dugujemo poreskim obveznicima Amerike sve što možemo da uradimo da osiguramo stvarnu borbenu spremnost eskadrona, oficira i ljudi.

Jedna od najosnovnijih neophodnosti u borbenoj spremnosti je disciplina, a disciplina, zauzvrat, zahteva trenutnu poslušnost i poštovanje. Ovo je razlog za većinu salutiranja, počasti, ceremonija, dostojanstava i usluga koje mlađi ukazuju starijima u svim efikasnim vojnim organizacijama. Napravio sam strašnu „grešku“ pokušavajući da uključim ovaj najneophodniji element u program obuke. Naredio sam svim mlađima da salutiraju svim starijima jednom dnevno, i svim komandantima da budu salutirani svaki put kada se pojave, osim pod aktivnim radnim uslovima ili kada lete, i tako dalje. Ovo nije ništa više od standardne procedure na brodu gde vlada pristojna disciplina. Rezultat je bio da su se neki oficiri i ljudi žalili u Anakostiju, i dobio sam temeljitu grdnju, skoro dobijajući nezadovoljavajući izveštaj o sposobnosti. Dobio sam predavanje o novoj „demokratiji“ i potrebi da se od trupa naprave „pals“, itd. Bilo je teško poverovati da je to ista mornarica u kojoj sam bio kada sam bio katapult pilot na starom Omahi, pre šesnaest godina. U tim danima, mornarica je još uvek održavala svoje aristokratske borbene tradicije, čak i ako su neke trupe možda imale povređena „demokratska“ osećanja što nisu „pals“ sa svojim oficirima. Zapravo, svaki napor je činjen da se stvori jaz između mlađih i starijih. Postojao je veći jaz tada, između poručnika korvete i poručnika, nego što postoji sada, između poručnika korvete i kapetana!

Pre nego što smo dobili „demokratiju“, čak je i mlađi mornarički oficir dodeljivan svog privatnog momka za obed, kao privilegija džentlmena čija je profesija rat. Ovo je bilo pre nego što su Jevreji uspeli da prošire ideju da svaki admiral i general treba da pere svoje sudove i psa i da je ispod „dostojanstva“ crnca da radi te zadatke za čoveka čije odgovornosti mogu uključivati sudbinu nacija. Čin zaista je nešto značio u tim danima, i mi ostali poručnici korvete nikad nismo pomišljali da se obraćamo poručniku kao bilo čemu osim „gospodine“. Postojala je čak i „glava“ ili ve-ce za poručnike i više, i jednom, kada sam već bio jedan od jg-ova, uhvatio me je poručnik kako koristim njegovu svetu odaju između letova da uštedim dugo trčanje gore-dole po dve merdevine do mojih odaja u „crnoj rupi Kalkute“. Taj dostojanstvenik višeg sveta nije bio toliko lud za popularnošću kao što su današnji oficiri, i veoma pravilno me je izgrdio u najslanijoj tradiciji što sam se tako uvukao u privatnost svojih boljih. Čak i pre samo nekoliko godina unazad, 1941, američki borci svih činova mogli su da shvate jednostavnu činjenicu da niko ne može da sačuva dostojanstvo komande i održi poštovanje velikog broja ljudi kada komandanti i komandovani svi stoje zajedno u najnedostojanstvenijim zadacima na najnedostojanstvenijim mestima, kao što ponekad rade sada u vojnim ustanovama.

Vojnik ili mlađi oficir sa pravim stavom i duhom ne oseća sebe poniženim i poniznim salutiranjem, poštovanjem i davanjem privilegija dobrom oficiru. Ali mnogi od današnjih oficira su opsednuti željom da budu popularni, radije nego dobri oficiri. Nazad 41. salutirao sam svom komandantu svaki put kada sam ga video i bio sam prokleto ponosan što salutiram ovom finom, grubom oficiru. Nisam imao demokratsku „privilegiju“ da piškim zajedno sa njim, ali imao sam privilegiju da sledim njegovo vođstvo i da osećam stvarno, čvrsto, osamnaestokaratno poštovanje prema oficiru i džentlmenu koji bi bez oklevanja naredio da budem stavljen u gvožđa za bilo kakav voljan i flagrantan neuspeh da pokažem takvo poštovanje. Naravno, imali smo tirane i nasilnike kada su komandanti imali stvarnu moć koju su nekada imali, ali ponekad smo naučili da tirani imaju svrhu u svojoj grubosti i to se isplatilo u borbi. Češće nego ne, naši komandanti su bili istaknuti vođe. Danas, CO je nekakav poslovni izvršni i školski učitelj od koga se očekuje, iznad svega, da bude „popularan“ na najjeftiniji način, a zatim da bude tehnički ekspert i šaptač papira. Ako pokuša da uspostavi pravilne uslove dostojanstva i poštovanja za efikasno vođstvo, što uvek uključuje elemente privilegije i straha, pored popularnosti, odmah je optužen da nije „demokratski“.

Da dodam ovom kiselom iskustvu, moj povratak sa dvonedeljnog mornaričkog krstarenja bio je povod za novu bitku sa Snoudenom, ovog puta ozbiljne prirode. Kasnije je rešio stvar van suda i pristao sam da ne otkrivam detalje afere, i stoga ne mogu ovde. Posle tog susreta, stvari u kancelariji bile su gore od teških. U interesu cilja i mog posla, trudio sam se da budem ekstremno, čak formalno poštovan i od pomoći, ali moj šef je udvostručio svoju samovoljnu tiraniju. Pokušao sam da mu kažem da sam uspostavio dobre kontakte sa Raselom Magvajerom u Mercury magazinu, i druge kontakte koji bi mogli da nam donesu dobru publicitet, ali Snouden je prezreo te ponude i unajmio čoveka za koga je priznao da zna da je pinko da radi publicitet, jedan od poslova za koji sam unajmljen.

Jednog jutra sam ušao u kancelariju i zatekao Snoudena tu rano. Zamolio me je da pogledam račun ili nešto na njegovom stolu i, dok sam to radio, nisam mogao da ne vidim belešku koja je glasila „Otpusti Rokvela.“ Pitao sam ga šta je to i on je pokušao da je sakrije, ali bilo je prekasno. Imali smo to, i ja sam izmarširao iz kancelarije, dok mi je on naređivao da se vratim da čujem još, sve do lifta. Zahvalan što sam imao predviđanje da nabavim prikolicu, požurio sam kući sa užasnom vešću za ženu, koja je počinjala da se oseća kao badminton ptica. Kupili smo staru ’49 Kadilak i zakačili tu 44 stopu džinovsku — veću od kamiona — i nagurali porodicu unutra u umanjena kola. Malo borbenih letnih iskustava bilo je tako „dlakavo“ kao to prvo putovanje, vukući takvu gigantsku prikolicu, sa kolima punim žene i dece. Stvar se opasno ljuljala silazeći niz brda i bio je jedan trenutak kada sam video ogromni Greyhound autobus kako urla niz brdo nasuprot dok sam ja urlao niz drugo brdo ka tački na dnu gde se put sužavao na sićušan most preko potoka! Bilo je očigledno da ćemo se sresti na sredini i most je jedva bio dovoljno širok za obojicu — manje od stope prostora! Mahao sam rukom frenetično vozaču autobusa da stane, pošto ja nisam mogao da stanem, ali on je nastavio sa uobičajenom slonovskom brzinom autobusa. Prsti mi su stezali volan u stisku smrtne, hladne straha, prošli smo jedno pored drugog na tom mostu u dlaku spas koji je bukvalno iscrpeo moju ženu i mene. Deca su, naravno, mislila da je zabavno!

Takođe smo imali užasan problem da se provučemo oko tesnih uglova u gradovima i moja žena je često morala da iskoči iz kola da me vodi okolo, dok je zaustavljala druge kola. Na putu, naš priključak za prikolicu je pukao i skoro smo imali katastrofu jer je prikolica pala sa užasnim treskom, ali uspeli smo da se borimo i probijemo do Vašingtona, D.C., i konačno se uvezli u divan park u Hejns Pointu, na ostrvu usred Potomaka — sa gigantskim uzdahom olakšanja!

POGLAVLJE XI

Već sam prodao Raselu Magvajeru, izdavaču Mercury Magazine, članak o američkim budalaštinama na Islandu, pa sam sada planirao da mu predložim dalji rad. Pozvao sam ga i dogovorio sastanak u njegovom raskošnom stanu na Park Lejnu u Njujorku. Nikad ga nisam upoznao i bio sam srećan i olakšan kada sam otkrio da je potpuna suprotnost mom nedavnom poslodavcu u Memfisu. Bio je mali, inteligentan, skroman i izgledao je potpuno posvećen stvari Amerike i Bele Rase.

Razgovarali smo o „pokretu“, kao što patriotski vođe neizbežno rade pri susretu, i složili se da je ono što je potrebno ono što je on zvao „tvrdo jezgro“. Rekao sam mu da mislim da će nam na kraju trebati Nacistička partija, i on se složio, ali je rekao da to mora da se uradi sa ekstremnom tajnošću. U to vreme nisam znao dovoljno o tome da ga odgovorim od te ideje, kao što radim sada, pa sam se složio i sa tim. Zatim mi je ponudio da me stavi na platni spisak u svojim kancelarijama na Petoj aveniji kao svog pomoćnika, da pomognem u promociji Mercury Magazine, njegovog voljenog projekta, i da počnem tiho da postavljam „tvrdo jezgro“ koje je želeo. Čak i da to nije bilo ono o čemu sam sanjao, prihvatio bih ga zbog lepe plate. Ovo je bila prilika koju su mnogi mladi Amerikanci koje sam poznavao hvalili: biti plaćen za borbu protiv izdaje!

Javio sam se na posao skoro odmah i prikolicu sam prebacio selidbenom firmom u kamp prikolica u Munahiju, Nju Džersi, tačno preko reke od Menhetna. Neko vreme se činilo previše dobro da bi bilo istinito. „Slomio sam vrat“ za Magvajera, a on je izgledao da to ceni. Bio je spreman da sluša predloge i prihvatao ih. Bilo je raj posle kancelarije u Memfisu!

Ali onda sam počeo da upadnem u kancelarijske intrige, koje se dešavaju u svakoj kancelariji na svetu, i moj položaj, koji nije imao titulu, postao je težak. Ponekad bi „R.M.“, kako je osoblje zvalo ovog sićušnog multimilionera, poslao mene da se bacim na svu poštu u njegovoj Mercury kancelariji na 50. ulici i pretražim je da vidim da li osoblje tamo — uključujući njegovu sopstvenu ćerku koja je bila šefica u Mercuryju — krade ili petlja po računima pošte! To me nije učinilo dragim tom osoblju, niti sam stekao popularnost kada sam otkrio levičarske simpatije kod nekih urednika i predao dokaze, kako je bila moja dužnost, šefu.

Deo mog posla bio je i da filtriram hiljade zahteva za finansiranje koji muče svakog bogatog čoveka i odbacujem nitkove, lažnjake, budale i priličan broj pristojnih ljudi sa kojima R.M. jednostavno nije želeo da se gnjavi. U međuvremenu, marljivo sam tražio i okupljao talente za Magvajerovo „tvrdo jezgro“. U tom procesu naišao sam na čoveka po imenu DeVest Huker. Kada sam upoznao Hukera, još jednom se moj život zauvek promenio.

Huker je već poznavao Magvajera i Huker je bio najbliže nečemu nacističkom od Bunda. Bio je diplomac Kornela, tačno mojih godina, sa istim temperamentom, istim idejama i beskrajno više iskustva. Bio je zgodan, tako zgodan da je zarađivao kao profesionalni model, koga još uvek viđam u reklamama za cigarete. Njegovo grubo, aristokratsko lice bilo je uokvireno savršeno negovanom kosom, prosedom na slepoočnicama. Građa mu je bila atletske i visoke, a hodao je sa odskokom i prolećem u koraku koje se retko viđa među našim bit generacijom. Bio je potomak Hukera koji je potpisao Deklaraciju nezavisnosti, sa milionerskim roditeljima i milionerskom ženom. Ali, najvažnije od svega, Huker je bio nacista! Nije bio „patriot“ ili „desničar“ ili „konzervativac“, već borben, tvrd, potpuni nacista.

Otišao je na ulice Njujorka i okupio bande grubih klinaca i potencijalnih maloletnih delinkvenata, i preobratio ih u fanatičnu lojalnost Sjedinjenim Državama, Beloj Rasi i Adolfu Hitleru. Tu bandu malih huligana zvao je Nacionalistička omladinska liga, i bio sam duboko impresioniran kada sam video šta vođstvo i hrabrost mogu da urade da od malih izgubljenih beba-gangstera naprave pristojne, posvećene Amerikance. Huker je imao tu decu da ga obožavaju! Bio je očigledan aristokrata iz vile u Griniču, Konektikat, koji je nosio homburg i česterfild sa vrhunskim dostojanstvom, i vodio je te male njujorške klince iz oluka iz očaja da formiraju piketske linije protiv jevrejskog komunizma, tačno u njegovoj prljavoj tvrđavi: Njujork Sitiju!

Moj prvi susret sa Hukerom bio je na Dan zahvalnosti, kada je trebalo da bude na porodičnoj večeri, ali smo se toliko potpuno udubili u razgovor da je držao ženu da čeka satima, dok nije bila veoma ljuta na njega. Dok smo razgovarali, rekao mi je jednu neverovatnu stvar za drugom. Ves mi je objasnio Jevreje jasnije nego što sam ikada sam shvatio. Opisao je, sa dramatičnim gestovima, kako oni rade kao zmija sa različitim kožama, koje skidaju ili navlače kako strateška potreba nalaže. Kada jevrejski komunizam počne da bude previše „vruć“, kao što je ovde u SAD, zbog miliona koji su videli paradu jevrejskih komunističkih špijuna, oni iskliznu iz te kože i postanu cionisti. A kada i to postane previše vruće, onda se linjaju i postanu „antikomunisti“ ili nešto drugo. U uzbuđenju, niko nikad ne primeti da je uvek ista zmija.

Još prosvetljujuće, dao mi je blistavo jasnu sliku haosa koji sam sam upoznao kao „pokret“ — kukavice, brbljivce, hobiste, ADL agente, „prostitutke“ koje zarađuju od toga — celu tu depresivnu gomilu. Taj energični mladi genije mi je zatim ispričao zapanjujuću i tačnu unutrašnju priču o DŽou Makartiju, potpuno me osvojivši svojim načinom pronicanja i predstavljanja vitalnih informacija o neprijateljskim operacijama koje su me do tada zbunjivale. Na svakom koraku mi je pokazivao dokumenta, isečke iz novina i fotokopije da potkrepi priču o tome kako je Džo Makarti počeo, uzdigao se i konačno uništen. Rekao mi je da je Bernard Baruh sve pokrenuo, kada je previše jevrejskih špijuna postalo prominentno. Baruh je pozvao Džoa u svoj njujorški stan — ovde mi je Huker pokazao isečak iz Njujork Tajmsa — i rekao mu da je potrebna antikomunistička krstaška vojna, ali da postoji nesrećna ideja koja se širi da je komunizam jevrejski, zbog toliko jevrejskih špijuna. Da li bi Džo vodio dobru, uzbudljivu lov na crvene, budući malo „pravedniji“ tako što bi iskopao neke nejevrejske špijune? Ako Džo to uradi, Berni će se postarati da bude dobra publicitet i napredak za Džoa.

Makarti je mogao da oseti miris ovog dogovora, ali, kao mnogi šabes goj pre njega, zamišljao je da može da nadmudri Jevrejina. Kada dođe vreme, koristiće publicitet i podršku da izvuče SVE komuniste, Jevreje i Gentile podjednako. Pa je Džo pristao da vodi veliki lov i počeo u Vilingu, Zapadna Virdžinija. Obećao je da će identifikovati „glavnog crvenog agenta“ u Americi i izneo mnogo optužbi o komunizmu u Stejt departmentu. Zatim mu je prišao njegov „dobri“ jevrejski „prijatelj“, Džordž Sokolski, kolumnista, koji ga je upozorio na opasnost da bude optužen za „antisemita“, zbog „srećnog“ prisustva toliko Jevreja u komunističkom aparatu. „Zašto ne zaštitimo sebe time što ćemo uzeti „dobrog“ Jevrejina za šefa štaba?“ uvlačio se Džordž. „Onda ne bi mogli da kažu da si antisemita!“ Džo je mislio da je ovaj savet prilično dobar i Džordž je „slučajno“ imao na umu pravog Jevrejina — Roja Kona. Stvar je brzo sređena i Jevrejin Kon postao je organizator „makartizma“.

Zatim je Kon prišao borbenom Džou i predložio da, pošto im trebaju doprinosi i više pomoći, i žele da budu dvostruko sigurni da neće biti optuženi za „antisemitizam“, možda bi bilo mudro unajmiti divnog, bogatog mladog jevrejskog prijatelja njegovog, Dejva Šajna, za štab. Ponovo je Makarti išao sa ovim briljantnim potezom. Kada je sve bilo spremno, Makarti je uredno izvukao svoju „veliku crvenu ribu“, kako je obećao, koja se ispostavila da je profesor koledža po imenu Oven Latimor — džentlmen! Niko nije mnogo čuo za njega, pre ni posle, ali usred suđenja za više od dvadeset jevrejskih sovjetskih špijuna, Latimor je bio vučen tamo-amo u štampi kao stvarna crvena haringa, džentlmenska haringa, sa odgovarajućim vrištanjem tamo-amo od obe „strane“. Berni je uradio sjajan posao.

Makarti je, kroz sve to, mislio da je pametniji od svojih manipulatora i, kada republikanac dođe na vlast, onda će krenuti na SVE crvene, Jevreje i Gentile, i neka padne šta padne. Međutim, za trenutak, odmarao se na lovorikama kao čovek o kome jevrejske novine i komunistički Dejli Vorker vrište, čovek koji je postavljen od Jevrejina, savetovan od Jevrejina i sa štabom od dva Jevrejina. Lo jalno i vredno osoblje sada se bacilo da prikaže „makartizam“ svetu. Kon i Šajn, dva Jevrejina, napravili su vrtložnu turneju Evrope, posećujući biblioteke američke informativne službe koje su, u stvari, prepune crvene i pinko propagande. Ali nisu uradili odgovoran posao izlaganja i zaustavljanja ove trule upotrebe novca američkih poreskih obveznika za širenje marksizma. Umesto toga, pravili su scene za štampu, bacali knjige na pod i ponašali se kao dva idiota. Niko nije primetio da su dva Jevrejina, ali svi su počeli da izjednačavaju „makartizam“ sa ludilom, zahvaljujući širokoj medijskoj pokrivenosti koju su ova dvojica dobili!

Predsednički izbori su sada bili u punom jeku i Makarti je udario za Ajka, tajno sanjajući dan kada neće imati Trumana da ga zaustavi — dan kada će stvarno moći da iskopava komuniste, bez obzira koliko ih je Jevreja! Naravno, Ajk je izabran i Makarti je povukao kočnicu, stisnuo gas, upalio boostere i pustio sve što ima. Otišao je u Fort Monmaut, u naše najtajnije radarske laboratorije i otkrio 41 osobu sa užasnim bezbednosnim dosijeima i crvenim pozadinama. Od tih 41, 39 su bili Jevreji! Zatim je našao jevrejskog zubara po imenu Irving Peres, koji je uhvaćen na delu kako laže pod zakletvom negirajući svoj crveni dosije. Makarti je tražio od Ministarstva odbrane da istraži i prijavi okolnosti. Umesto toga, vojska pod dominacijom Ane Rozenberg unapredila je Peresa i otpustila ga, van domašaja vojnog suda — za jedan dan!

Makarti, pravedno žudeći za krvlju, krenuo je na Irvinga i zahtevao da zna ko je unapredio ovog komunistu. Na kraju bi stigao do Ane, autorke članaka za The New Masses i članice komunističkog Džon Rid kluba. Možda bi trag vodio do sekretara Maršala, koji se hvalio da je lično razoružao nacionalističke Kineze jednim potezom pera, time predavši Kinu komunizmu. Pa su Makartijeva dva jevrejska „pomoćnika“, Kon i Šajn, ponovo stupila u akciju. Šajn je regrutovan u vojsku i Kon je, u Makartijevo ime, zvao i pokušavao da dobije usluge za njega uticajem. Ova korumpirana akcija bila je savršena crvena haringa da skine pritisak sa onih koji su unapredili komunističkog jevrejskog zubara, krivog za laž pod zakletvom, i koji su ga otpustili pre nego što je mogao da bude suđen pred vojnim sudom. Još jednom, dva Jevrejina koja su stvorila „makartizam“ i dala mu lošu reputaciju — ne Džo Makarti — bila su izvor prljavih poslova koji su izazvali pad zaista hrabrog i velikodušnog čoveka.

Kada je Huker završio ovaj potpuno razarajući i neodgovorivi prikaz manipulativnog genija Jevreja, i sopstvenog genija u shvatanju toga, bio sam zapanjen ogromnošću svega toga! Otkrio sam da Huker mrzi Magvajera, za koga sam radio. Magvajer je, rekao je, lud samo za jednom stvari, Mercuryjem, njegovim ljubimcem projektom — a đavo da nosi samu stvar. Rekao mi je da je Magvajer potpuno bezobziran finansijski i da će se izvući iz svakog dogovora ako ga košta novca. Čak je tvrdio da je Magvajer pokušao da unajmi njega, Bila Evansa (za koga sam dobio zajam od Snoudena) i još jednog čoveka da ubiju ključne Jevreje za 10.000 dolara po glavi, ali da je postao tako težak za prikucavanje na pitanje novca da su osećali da nikad neće platiti. Zapravo, neki od momaka su hteli da ubiju Magvajera umesto toga. Huker je rekao da će Magvajer zauvek pričati o svom „tvrdom jezgru“, ali nikad ništa neće uraditi.

U međuvremenu, u našoj prikolici u Munahiju, moja žena i ja smo bili veoma srećni, s obzirom na ograničen prostor za život. Ona je ponovo bila trudna, ali imali smo novac u banci i naša porodica je rasla svakodnevno sve ljubavnija i ujedinjenija. Sa platom koja je redovno stizala i Magvajerom koji mi je obećavao povišice za posao koji sam veoma želeo da radim, budućnost je izgledala idealno. Proveo sam dosta vremena sa Vesom u njegovom mestu u Griniču i u Njujorku.

Bio je isteran iz biznisa i političke aktivnosti od Anti-Defamation League i Džejkoba Džavitza koji je tada bio njujorški državni tužilac. Jevreji su čak dobili stalnu zabranu protiv njega u Njujorku, kao što sada pokušavaju da urade u mom slučaju. Morao je da se preseli iz Larčmonta, Njujork, u Grinič, Konektikat. Huker je bio uveren da „pokret“ nikad neće uspeti u SAD jer su, rekao je, „debeli mačori previše sebični i pohlepni da ikad podrže pokret onako kako Jevreji podržavaju svoje momke“. Bio je zgađen, i nisam mogao da ga krivim, posle serije iskustava koja je imao sa „debeli mačorima“, kako ih je zvao — iskustava koja sam i ja kasnije „uživao“. Ta stvorenja bi platila bilo koju sumu za neki mali ljubimac projekat koji su imali na umu, ali ne bi platila ni cent talenta neophodnog da se sastavi borbena, efikasna organizacija, kao što Jevreji rade.

Još uvek sam tada osećao da mogu da ih ubedim da podrže odgovoran plan i odgovorne ljude, i nagovorio sam Vesa da odloži svoje planove da napusti pokret i vrati se u biznis da zaradi novac, kao što je ranije radio u TV, na primer, gde je zarađivao 40.000 dolara godišnje. Rekao sam Vestu da radim za Magvajera sa specifičnim uputstvima da organizujem takvu grupu. On se podsmehnuo i rekao da će Magvajer izvrdati. Ja sam osećao drugačije i branio Magvajera svim silama. Bio sam siguran da mogu da spojim ova dva dobra čoveka na kraju, uprkos divljem pričanju i optužbama. Huker ima genijalnost koja je očajnički potrebna mrtvom desnom krilu, i bio sam siguran da mogu da nagovorim Magvajera da ga na kraju podrži kao vođu.

Morao sam da trčim tamo-amo između njih, kao što bi radio između dve nadurene školske devojčice koje su okrenule leđa jedna drugoj. Ali malo po malo, približio sam ih. Konačno, Magvajer je pristao na tajni sastanak između Hukera, sebe, Freda Vilisa (Magvajerovog najstarijeg i najboljeg prijatelja) i mene u Magvajerovom stanu na Park Lejnu. Huker je uložio punu veru u napor i došao sa potpunim spiskom svih ljudi i „vođa“ u pokretu, njihovim dosijeima, potencijalima i nedostacima. Takođe je imao tačan spisak špijuna i agenata Anti-Defamation League koji su Magvajera činili nervoznim. Iako ga je to iritiralo i išlo protiv njegove prirode, čak sam naterao Hukera da se uzbudi do tačke da je Magvajera zvao „Gospodine“, kao i ja.

Predstavili smo potpun plan za spor, tajni nacistički rast pod Hukerom širom SAD, koristeći osoblje i vođe koje je Huker već tako dobro poznavao, front grupu sa „skoro“ nacističkim ukusom i — finansiranje od Magvajera. Na kraju smo osećali da će većina drugih bogatih ljudi pomoći, ako prvo vide nešto. Magvajer je izgledao očaran svime što smo predstavili. Huker je hteo da mu da potpun spisak ADL i drugih jevrejskih agenata, plus procene svih desničarskih vođa, ali sam predložio da sačekamo dok ne dobijemo neku vrstu obaveze. Ova taktika je dala rezultate.

„U redu!“ rekao je Magvajer, sa vazduhom čoveka koji je iznenada odlučio o ogromnom koraku. „Podržaću to! Zemlja nema više od pet godina! Jednostavno moramo to da uradimo! Uloziću hiljadu dolara za prvu godinu!“ Huker me je pogledao otvorenih usta. Pogledao sam Hukera, zatim smo obojica pogledali Magvajerovog starog prijatelja, Vilisa. Evo multimilionera sa preko 80 miliona, koji sedi u stanu koji ga košta barem 1500 dolara mesečno, da ne pominjem njegovu bajkovitu palatu na obali u Konektikatu — i on nam govori da će „podržati“ nacionalni politički pokret gigantskih razmera da spase Ameriku, sa 1000 dolara godišnje! I to će uraditi zato što „imamo samo pet godina!“

Huker i Vilis su bili za to da odmah daju Magvajeru pakao. Vilis je bio više nego zgađen i rekao je to, ali Huker je ćutao na moj zahtev. Pokušao sam ponovo. Znao sam da Magvajer troši stotine hiljada dolara godišnje štampajući Mercury i reprintove iz časopisa, plus sve vrste materijala za svojih četiri-pet kancelarija. Zaključio sam da ako je previše škrt da doprinese, možda možemo da ga nagovorimo barem da trguje sa nama kao štamparima, i tako finansira pokret. Imali smo desetine mladih ljudi koji bi naučili štamparski zanat preko noći i radili kao konji za ništa — što bi učinilo sve profite od štampe čistim dobitkom za borbu.

Divlje pretražujući um da sastavim ovaj dogovor dok održavam mir na sastanku, napravio sam pitch Magvajeru i on ga je prihvatio. Pristao je da nam da štampanje i „bajkovitih“ hiljadu dolara godišnje! Rastali smo se na vratima sa baldahinom na Park Aveniji. Vilis je izgledao previše zgađen da dalje priča. Posle slušanja Magvajera kako ječi i stenje godinu za godinom o potpuno očajnoj situaciji Amerike i Bele Rase, posle slušanja kako priznaje da je jedini način da se spasemo od Jevreja sa tvrdim, jakim jezgrom, moralo je biti krajnje mučno videti ga kako sedi na svojim vrećama novca i nudi da nam baci nekoliko bakrenjaka za izlazak na ulice da nam glave razbiju tirani.

Huker i ja smo otišli u njegov klub (Kornel), odmah iza ugla i seli u biblioteku pokušavajući da se smirimo i dobijemo orijentaciju za dalju akciju. Uprkos neuspehu, činilo mi se u tom trenutku da sam spasao stvari dogovorom o štampanju. Hteo sam da krenem punom brzinom sa aranžmanima. Huker je razumljivo bio kiseo i predviđao da će Magvajer jednostavno izvrdati ponovo, ali sam ga nagovorio da ide sa dogovorom. Priznavao je da sam imao više uspeha nego bilo ko do sada sa Magvajerom, samo time što sam se stavio na platni spisak i dogovorio sastanak. Magvajer, istakao je, obično je odbijao da vidi više od jedne osobe odjednom, da izbegne svedoke. Pa je Vest imao tračak vere u moj sopstveni entuzijazam i bacili smo se na postavljanje štamparske radnje. Nabavili smo presu, malu radnju, počeli momke frenetično da čitaju priručnike o štampanju, držali sastanke, planirali finansiranje, prikupljali novac i generalno radili sve što je neophodno da budemo spremni da se nosimo sa našim delom poslovnog dogovora.

Zatim sam otišao Magvajeru i rekao da smo spremni da počnemo sa nekim malim štamparskim narudžbinama, možda kancelarijskim formularima. Verovatno je uvreda za inteligenciju čitaoca da otvoreno kažem šta se desilo. Ljudi ne menjaju odjednom svoje navike — Magvajer je izvrdavao. Nije bilo štampanja na raspolaganju u bilo kojoj od njegovih kancelarija. Ne samo da je izvrdavao, već sam sada postao izvor velike nelagodnosti za njega. Moje prisustvo je bilo tihi, neizgovoreni, čak nesvesni prekor njemu za njegovu nevernost. Bilo mu je teško da prolazi kroz „imamo samo pet godina“ sa svim svojim posetiocima, kao što je radio svakog dana, sa mnom pored lakta.

Magvajer je unajmio finog mladog katoličkog dečaka po imenu Gridli Rajt za Mercury. Rajt je bio 100% čist u srcu, i u Mercuryju je otkrio istu nekompetentnost i levičarske simpatije, kao i ja. Rekao mi je o nekim neverovatnim i užasavajućim stvarima koje su se dešavale tamo. Tri ili četiri od Magvajerovog navodno rukom biranog osoblja nisu bila samo silovito antihitlerovska, već su zapravo bila podmukla liberalna. Ubacivali bi anti-Magvajerov članak u njegov sopstveni časopis skoro svaki broj. Jednom smo uhvatili procrnački članak crnca koji je bio oženjen belom devojkom, a zatim članak Jevrejina koji je promovisao crvenu ideju univerzalne jednakosti u mentalnim sposobnostima. Ja sam uredno skrenuo pažnju Magvajeru na te stavke, zajedno sa drugim dokazima nelojalnosti njemu u njegovim sopstvenim kancelarijama. Njegova reakcija je izgledala povoljna, ali krv je gušća od vode. Magvajerova ćerka je bila šefica u Mercuryju, i nije prošlo dugo pre nego što sam otkrio neodredivu blokadu za sve što sam pokušavao da uradim u kancelariji. Prvo sam mislio da je to njegova ćerka, Nataša, ali sam otkrio da je stari čovek sam stajao iza nekoliko propusta.

Jednog dana me je pozvao iz svoje kancelarije i rekao mi da se nađem s njim dva sprata niže. Nije hteo da nas vide kako se dogovaramo. Sreli smo se u muškom ve-ceu i rekao mi je da mu žena pravi probleme oko mene. Bila je bela Ruskinja, uveravao me je, i na „našoj“ strani, ali nije želela da ugrozi luksuzni život koji je stekla sa mužem, niti da rizikuje sigurnost svoje dece. Bila je to stara priča, ali nikad nisam očekivao da je čujem od multimilionera. Magvajer mi je rekao da je žena toliko uznemirena da je vodi na krstarenje Karibima, šablon koji sam kasnije naučio da on prati kad god stvari postanu previše vruće, kao što je nedavno bilo kada su njujorške novine napale njega na podsticaj ADL što je „antisemita“, što je lukava mala lisica porekla! Rekao mi je da je njegova žena čula za moje napore da organizujem „tvrdo jezgro“ za njega, i bila je „užasnuta“. Šaputao je dalje i dalje tako odvratno o pritisku na njega, i stalno se pozivao na mogućnost „sečenja niti“, misleći na moj posao, da sam prirodno ponudio da dam ostavku. Prihvatio je pre nego što sam uspeo da izgovorim reči, uveravao me da će me tajno podržavati kešom, umesto plate, da održim rad, i „uskoro“ će nam dati posao štampanja da lansiramo pokret.

Nema potrebe reći, ništa od toga se nije materijalizovalo. Kupio je, međutim, dva članka koja sam uradio kada je Marinski korpus bio pod napadom crvenih zbog svoje elite i aristokratskih, tvrdih tradicija. Korpus mi je dao slobodan pristup svemu u Paris Ajlendu, gde sam proveo nedelju dana učeći kako mali bruklinski crveni dolaze dole i dižu buku oko „brutalnosti“ i zlih starih D.I.-jeva koji su stvarno stajali kao gvožđe da spasu poslednju bastionu naše borbenosti, američki Marinski korpus. Ali to je bilo otprilike poslednje što sam ikad video od Rasela Magvajera ili njegovog novca. Verovatno još uvek govori ljudima da imamo samo pet godina pre nego što sve bude gotovo, pa moramo da požurimo i pretplatimo se na Mercury! Mi treba, pretpostavljam, da ubijemo Jevreje na smrt balama kopija ovog ne-antisemitskog časopisa.

Otako je ovo napisano, on je potpuno prodao i pobegao. Mnogi desničari su iskreno zabrinuti, znam, oko mojih bitaka sa ljudima kao što su Magvajer, Snouden i slični, i mojih otkrića o tome šta oni stvarno jesu. „Oni rade dobro“, kažu mi, „zašto ih ne pustiti da rade svoj posao na svoj način. Pomažu. Ne povređuj ih.“ Ja tvrdim da oni samo daju privid pomoći. Oni su oni koji stvarno povređuju.

Pre nego što masa ljudi ustane i uradi bilo šta efikasno i silovito oko tiranske situacije, mora se izgraditi izvestan emocionalni pritisak. Petarda nema silu puščanog metka jer eksplodira bezopasno u svim pravcima. Ali gas iz puščanog metka ne može da pobegne, osim silom izbacivanja metka ogromnom brzinom, jer je zatvoren i usmeren u korisne kanale. Dokle god Magvajer i svi ostali iz njegovog soja, bogati i siromašni, mogu da se zavaravaju iluzijom borbe protiv Jevreja eksplozijom pritiska unutra verbalno i bezopasno — u svim pravcima — bez povređivanja nijednog jevrejskog izdajnika, oni drže onaj najvažniji pritisak da se ne izgradi dovoljno da se dovoljno naljutimo da se borimo. Jevreji to znaju i zato dozvoljavaju ovim stotinama i stotinama bezopasnih malih desničarskih organizacija da neprestano i neprimećeno sipaju, iza jevrejske „papirne zavese“ tišine. Te organizacije ne dopiru do bilo kog značajnog broja ljudi van sopstvene grupe i kada to urade, njihov pristup je tako slab i pogrešno usmeren da regrutuju samo nekoliko čudaka. Nikad, nikad ne izlaze u javnost, na ulice, da dopru do masa inspirativnim i pogonskim, muškim pokretom, koji jedini može da osvoji njihova srca!

Da je samo jedna desetina hladnog keša koji decenijama lije u takve „petardne“ pokrete bila zadržana, usmerena i kanalizovana iza ideološkog metka u obliku borbenih ljudi sa borbenom porukom, Jevreji ne bi stali ni pred čim da smrve i unište taj smrtonosni „metak“. Čak i bez velikih količina ove figurativne „barutne“, ali sa silom i pravcem, meci koje smo ispaljivali zaslužili su sveobuhvatni napad Jevreja — jedini siguran znak da pucamo nešto daleko efikasnije od uobičajenog desničarskog „gasa“ na njih. Jevreji znaju da naša vrsta snajperisanja će na kraju uništiti njihovu ilegalnu, tiransku moć.

Ne mislim da moramo da se uzdignemo u mentalitet „viljuški i barikada“ ili da se upustimo u nasilnu revoluciju. Ovaj staromodni napad neće raditi, kao što je naša strana naučila u Feldhernhaleu u Minhenu, ali moramo da ukrutimo kičme dovoljno ljudi da radije izgube poslove, kao što mi radimo; da radije budu nepravedno zatvoreni i kažnjeni, kao što mi jesmo; da budu železnički poslati u ludnicu, kao što mi jesmo; ili čak da budu tučeni, kao što mi jesmo — pre nego što dozvole jevrejskim tiranima da napreduju još jedan delić inča u naše poslednje bastione rasnog ponosa i nacionalne slobode.

Dokle god horde lukavih malih „patriotskih“ društava širom Amerike dozvoljavaju našim potlačenim i uznemiravanim ljudima da ispuštaju pritisak izazvan ovom prljavom tiranijom jednom nedeljno u bezopasnom „vetru“ i „gasu“, nikad se neće pojaviti u Americi ona sveta i strašna moć probuđenih masa, besne vatre društvenog prevrata, koje su same uvek obarale najveće tirane, i za koje nema zamene.

Ima dosta ljudi već budnih u Americi. Oni su uplašeni i frustrirani svojom nesposobnošću da urade bilo šta oko užasnog zla koje vide kako raste. Mercury Magazine zaista „informiše“ mnogo ljudi. Ali nama ne trebaju više informisani ljudi koji neće ustati i boriti se da se suprotstave tiraniji. Takve stvari kao Mercury takođe drže „pritisak pare“ emocija dole kod miliona Amerikanaca koji su već informisani i koji osećaju da dokle god se Mercury objavljuje, „nešto“ se radi. Takvi Amerikanci su takođe prevareni stalnim savetom da „pišite svom kongresmenu“, kao da nekako možemo da peticijom ili pričom izađemo iz tiranije. Ali najgore od svega, Mercury, i hiljadu drugih malih projekata kao što je on, su finansijske rupe koje drže desno krilo iskrvavljeno do smrti. Jednostavno nema novca za bitku, nema novca za metke i barut, jer je sve potrošeno na petarde, uniforme, bend, slike neprijatelja, uzbudljive mitinge i priče za laku noć za trupe.

Nemoguće je sastaviti te bezbrojne pečat-lickajuće i kreštave družine zajedno, kao što sam otkrio, i kao što svaki iskusni „patriot“ zna. A čak i ako bi uspeo da ih ujedini, bile bi gore sastavljene zajedno nego što su svađalačke odvojeno. Kao što Hitler tako majstorski kaže: „osam hromih ljudi koji hodaju ruku pod ruku ne čine jednog gladijatora.“ Lažni desničarski vođe koji su, četrdeset ili pedeset godina propovedali milion različitih trikova da izbegnu očajničku, opasnu borbu, koja je uvek cena bilo koje pobede, približavaju se kraju puta. Ne mogu više dugo da se pretvaraju da možemo da se spasemo njihovim šećernim lekovima i, kada pacijent oseti smrtni hropac u grudima, kao što Bela Amerika sada oseća, naš narod će se zgaditi nad šarlatanskim lekarima i njihovim šećernim sirupima i pilulama i slitiće se nama sa našim grubim i tvrdim, ali moćnim, lekom.

To je iz političkih razloga, ne lične mržnje, što svesno i proračunato izlažem ove političke prevarante. Doktor ne može da izleči dokle god pacijent juri za šarlatanima i zamišlja da se „popravlja“. Pacijent, naša Bela Rasa, umire! Situacija je očajna, i zločinački je biti milioner i onda uzimati desetke i dolare iskrenih malih ljudi u zamenu za šećerni sirup! Desno krilo ne može biti nagovoreno da se sastavi, ali može biti naterano da se sastavi. Ovo je naš goli cilj. Namerevamo da učinimo nemogućim da lažnjaci nastave svoj šou sa lekovima, bez obzira koliko lupaju bubnjeve pored naše kancelarije. Pre ili kasnije, naše majstorstvo nad desnim krilom je osigurano. Suočili smo se i pobedili najgore što Jevreji imaju. Imaćemo malo muke da osvojimo i organizujemo slabo desno krilo.

Izlaganje jednostavne istine o takvim ljudima kao što je Rasel Magvajer deo je tog okrutnog ali potpuno neophodnog osvajanja. Bez obzira koliko nas proklinju i mrze kratkovidi, osvojićemo sve iskreno Amerikance i Bele Ljude, kada vide da smo uradili ono za čim su se toliko dugo molili: ujedinili desno krilo i zabili čelik u njegovu kičmu. Proces nikad nije lak ili prijatnan, ali mi nameravamo da spasemo Našu Zemlju i Našu Rasu. Povređena osećanja nekoliko milionera, hobista i nekompetentnih vođa neće nas odvratiti od naše svete misije.

Pored petljanja sa smrtonosnom opasnošću, kao što ovi ljudi rade, lažni i slabi vođe i škrt milionerski „patriote“ takođe imaju strašan efekat na stvarne vođe koji bi inače dali svoje talente naporu da spasemo sebe. DeVest Huker sada radi u Italiji sa kompanijom za flaširanje. Zgađen je i obeshrabren. Njegova iskustva sa Magvajerom i drugima, ista iskustva koja su učinila život tako jadnim za mene i moju porodicu, odvela su ga nazad u naručje Jevreja i njihovog novca. Mi to ne možemo da priuštimo, Amerikanci!

Svakog dana mi kažu bez daha kakav sam neophodan vođa i kako pokret treba mene, i kako bi bilo strašno da mi se nešto desi. To je zaista tačno. Do đavola sa lažnom skromnošću! Bez mene, još uvek bi bilo samo brbljanja i šaputanja i prikradanja i objavljivanja i nadanja u Americi, dok Jevreji broje svoj novac, guraju Crnce u vaše škole i domove i prave token geste napada s vremena na vreme kao takvi slabi „antisemiti“. Pre tri godine napisao sam predviđanje da će „Nacistički“ napad koplja oživeti celo desno krilo, dajući mu hrabrost — i jeste! Jevreji otkrivaju da smo im dali „heebie-jeebies“ bljujući više antinacističkih laži i prevara nego ikad ranije!

Ali Huker je jedan od ljudi koji je mogao da vodi borbene mlade ljude, kao što ja radim, u borbi da spase Ameriku! „Ljubazni“ ljudi koji podržavaju takve „probudi Ameriku“ „patriote“ kao Magvajer odveli su velikog Belog vođu u naručje jevrejskih novčanih gospodara! Koliko još Hukera ima je tragično, neodgovorivo pitanje.

Ne, Ameriko, nije zlo izlagati i napadati Magvajera i njegov soj. Takvi lažnjaci su uništavali pokret koji treba da stvaraju mnogo, mnogo godina. Dok ovi „patriote“ ne ulože svoj novac, svoje mozgove, svoju hrabrost i svoju krv, oni su prevaranti, i ja nameravam da ih isteram iz našeg puta. Naš moto ovde je: Beli Čoveče, stani i bori se za opstanak sa nama, ili stani van našeg puta!

POGLAVLJE XII

Dok sam sedeo u našoj prikolici preko puta Menhetna i razmišljao o još jednom debaklu u svojoj političkoj karijeri, shvatio sam da su šanse da izdržavam dve porodice, kao što sam radio, dok istovremeno radim u politici manje od slabe. Morao sam odmah da nađem neki izvor poslovnog prihoda. U isto vreme, nisam imao nikakvu nameru da napustim svoju celokupnu svrhu u životu. Želeo sam neki posao kojim mogu da zaradim novac neophodan za dve porodice sa dodatnim naporima, i preko kratkih naleta vremena, ostavljajući me slobodnim da radim ka svojim političkim ciljevima.

Dok sam bio u Vašingtonu, upoznao sam simpatizera nacista po imenu Ed Stroheker koji je bio u biznisu menadžment inženjeringa, i on me je često pozivao da mu se pridružim. Opisao ga je kao tačno ono što mi sada treba, biznis u kome mogu da zaradim značajan novac bez vezivanja za kancelarijski sto i izdržavam dve porodice dodatnim tvrdim radom preko kraćih perioda. Kada je Ed čuo za moju situaciju, stupio je u kontakt sa mnom i ponudio mi posao radeći pod njim za njujoršku firmu menadžment inženjera. Prihvatio sam.

Ideja biznisa je da većina firmi može da uštedi novac i radi bolje poslovanje modernim tehnikama menadžment inženjeringa koje obično nisu dostupne ili poznate manjim biznisima. Za zdrave naknade, kompanija obezbeđuje te tehnike. Moj posao je bio da uđem u kancelarije „hladno“, tražim predsednika firme i zatim prodam tom dostojanstveniku ideju da se uradi anketa poslovanja za 100 dolara. Za tu naknadu dobili bi neke predloge, ali „anketa“ je uglavnom bila prodajni pitch za skupe inženjere koji slede.

Nagrada za firmu menadžment inženjeringa, za skoro nikakvu investiciju, je relativno astronomska. Posledično, konkurencija među firmama menadžment inženjeringa je užasna i prodavci, stoga, rade više kao vukovi nego kao biznismeni. Mnoge male firme su razumljivo hladne prema ideji, posebno ako su imale „anketu“ ili dve za stotinu dolara po komadu. Jednom sam bio bačen telom niz stepenište od strane razjarenog predsednika kada je otkrio pravu prirodu mog poziva. Tako je prodavac menadžment inženjeringa morao da bude daleko agresivniji i „inventivniji“ od bilo koje druge vrste prodavca, koji je ionako prilično agresivan. Ne samo da je „proizvod“ nematerijalan i često nevidljiv, već je potencijalni klijent obično doveden do ludila od stotina drugih takvih prodavaca koji su ga napadali skoro dnevno, godinu za godinom, sa istim pitchom. Samo da se vidi predsednik, koji je jedini čovek kome je dozvoljeno da potpiše prodaju, obično je stvar majstorske strategije i kolosalne drskosti.

Neće biti teško shvatiti da bi Njujork Siti i okolina bili malo teški za ovu vrstu biznisa. Većina biznismena su Jevreji a oni koji nisu Jevreji probili su se kroz jevrejsku džunglu. Borili su se sa konkurentima i bespomoćnom javnošću kao čopor izgladnelih i krvavih pacova, pa nisu ništa „mekani“. Stroheker i njegova kompanija bili su srećni što su našli čoveka spremnog da se uhvati u koštac sa tom oblastu, u kojoj nisu imali nikoga. Izašao sam sa krvlju u oku i deset gladnih usta koja zeve u dve kuće, čekajući da ih nahranim.

Silom, argumentima, prikradanjem i borbom uspeo sam da uđem da vidim te tvrde Jevreje. I ušao sam! Uspeo sam da vidim oko dve trećine ljudi za kojima sam išao. A kada sam ušao, uspeo sam da prodam! Otkrio sam, kao što sam radio u prodaji usisivača od vrata do vrata kao dete, da takva prodaja nije toliko ubeđivanje koliko je borba volja suprotstavljenih strana. Moraš da napraviš ubedljiv pitch, naravno, ali čak i tada, na zatvaranju, tvoj potencijalni klijent neće da kupi a ti hoćeš da on kupi. Prodaja ili gubitak zavisi od toga čija je volja jača, ne od tvojih argumenata. U biznisu kao što je taj, kao i u radu od vrata do vrata, moraš biti spreman da budeš tvrd, zao, odvratan i bukvalno nemoguć bez da žrtva popusti, tako da se preda krotko i potpiše, čak i samo da te se otarasi.

Znao sam psihologiju Jevreja. Oni su uglavnom nasilnici i impresionirani su i prodati većim i tvrđim nasilnikom. Pa sam prodavao Jevreje! Prve nedelje sam izašao i prodao trojicu! Jedna prodaja ovog „proizvoda“ smatra se prosekom i životom, ali ja sam prodao tri i zaradio 300 dolara. Prodavac u ovom slučaju dobija celu 100 dolara za ugovor ankete, što je strogo ulaz za drugog prodavca, anketara. Otkrio sam duboko poštovanje koje ovi Jevreji imaju za silovitost i za prodavčevu spremnost da uradi bilo šta da dobije prodaju, pa sam ih gurao arogantno i nemilosrdno. Voleli su to, čak i dok su ječali.

Jedan mastan lik vodio je fabriku plastike u Nju Džersiju, i stalno je odlagao formular ugovora u fioku stola, govoreći mi da će razmisliti. Ja sam stalno otvarao fioku ispred njegovog debelog stomaka i stavljao ga nazad na sto ispred njega, sa olovkom spremnom. Konačno, pričajući milju u minutu, stavio je ugovor u bočnu fioku, zaključao je ključem i stavio ključ u srednju fioku. Ja sam otvorio ovu fioku, uzeo ključ, otvorio drugu fioku, tresnuo ugovor nazad ispred njega i rekao mu da samo odlaže ono što mora da uradi. Pogledao me je u čudu i rekao: „Sine, želim da imam samo jednog prodavca kao što si ti!“ Potpisao je, rekavši da ne želi nikakav deo „ankete“, ali je išao iz potpunog divljenja za takvu nečuvenu prodajnu tehniku.

Sa stvarima koje su tako izgledale dobro, posvetio sam svaki slobodan minut u danu, uključujući večeri i vikende, radeći na svojim političkim planovima i pisanjima. Bila je to jadna život za moju ženu. Moj um je bio milion milja daleko od neposrednih stvari, a život u prikolici sa troje dece koja trče u i iz neizbežnog blata, plus beba, dok sam ja sedeo zgrbljen nad pisaćom mašinom sedam ili osam sati dnevno koliko sam bio kod kuće, i ceo dan vikendom, bilo je prilično obeshrabrujuće za temeljno društvenu mladu devojku kao moja žena, ali Tora je bila ljubavna i ohrabrujuća. Čak je slušala poslušno moja politička predavanja i čitanja mojih političkih traktata; Razumela je malo od njih, ali me je uvek uveravala i pokazivala poštovanje prema mojim mišljenjima. Ona i ja smo se složili da dobra žena ne treba da bude politički borac. Najbolje je ako žena nije rabidni političar. Verovala je u moju politiku jer sam ja verovao u nju. Nijedan čovek nikad nije imao razumniju, dugotrpljiviju ili ljubavniju ženu.

Već sam imao sve činjenice političke situacije koje su mi bile potrebne da razmislim do organizovanog plana akcije. Znao sam većinu ljudi u „desnom krilu“ i preko Hukera imao sam potpun i otkrivajući izveštaj o onima koje nisam znao. Znao sam opšti šem neprijateljske operacije i većinu činjenica o njegovoj subverziji, izdaji i tajnoj tiraniji. Znao sam sitničavost, podlost, slabost, uskonamensku fanatičnost, bigotnost, škrtost i potpuno ludilo mnogih desničarskih „patriota“ — i njihove gore-od-beskorišne „taktike“. Znao sam da sva priča na svetu apsolutno ništa ne znači, da su svi fini planovi i šeme prazne reči bez moći, bez neophodne sile da ostvare planove i ideje. Stoga sam posvetio svaki minut misli ka postizanju političke moći, moći koja je u legalnoj vladi, koja je bila vešto i tajno manipulisana od jevrejskih novčanih gospodara, uzurpatora.

Video sam sa ledenom jasnoćom da celo desno krilo nastavlja na zabludi da će ako dovoljno ljudi postane svesno šta se dešava u našem nacionalnom životu i u našoj vladi, zla nekako prestati. U isto vreme, čuo sam desničare kako cvile da nisu u stanju da dopru do masa jer im daju „ćutanje“ od jevrejski dominiranih medija javnih informacija. Bez obzira šta su radili ili rekli, nije bilo izveštaja o tome u štampi, radiju ili televiziji — dok su podmukle operacije Jevreja i njihovih „liberalnih“ alata emitovane beskrajno i briljantno da ispiraju mozak javnosti. Shvatio sam da je jedini razlog što je jevrejska „papirna zavesa“ ili „ćutanje“ efikasno bio taj što žrtve nikad nisu borile, nikad nisu izašle na ulice sa letcima, piketskim znakovima ili govorima jer bi mogli biti tučeni, uhapšeni ili ubijeni! Desno krilo se ograničavalo na „bezbedne“ napore u privatnom, pričajući jedni sa drugima beskrajno — nikad ne terajući Jevreje da primete ili prijave njihove aktivnosti, jer nikad nisu bili dovoljno vestni da učine očiglednim javnosti da Jevreji cenzurišu štampu, ne prijavljujući neku opšte priznatu aktivnost.

Takođe sam primetio jadnu finansijsku situaciju čak i najbogatije desničarske organizacije. Jevreji imaju budžete od mnogo miliona dolara za svoj „Anti-Defamation League“, Američki jevrejski kongres i Američki jevrejski komitet. Čak i najbogatiji „šampion“ naše strane, Džerald L.K. Smit, nije imao više od pola miliona godišnje. A da smo imali pet puta više sredstava, nikad ne bi bila dovoljna da se takmičimo u borbi ispiranja mozga sa multi-milijarderskom propagandnom mrežom Jevreja. Koristeći samo TV, Jevreji bi mogli da stave Edvarda R. Maroua, na primer, i silovito, emocionalno utisnu suptilnu ideju mnogim milionima ljudi u jednom dramatičnom satu! Pod takvim okolnostima, ludilo je zamišljati da možemo da distribuiramo dovoljno letaka, napravimo dovoljno ličnih javnih govora ili uradimo bilo šta drugo, ikad, da značajno utičemo na javno mnjenje, sa našim sopstvenim sićušnim kapacitetima. Samo terajući Jevreje da šire našu poruku njihovim kapacitetima mogli bismo imati bilo kakvu nadu u uspeh u suprotstavljanju njihovoj levičarskoj, rasno-mešovitoj propagandi!

Da bismo to uradili, trebale bi nam dve stvari: (1) Razbijajući, dramatičan pristup koji ne može biti ignorisan, bez izlaganja najblatantnije cenzure štampe, i (2) super-tvrd, tvrdo jezgro mladih borbenih ljudi da omogući takvu dramatičnu prezentaciju javnosti, uprkos neizbežnom jevrejskom nasilju.

Ispitivao sam taktike Jevreja u suočavanju sa svim prethodnim pristupima problemu, i otkrio da imaju kliznu skalu sve žešćih napada na one koji su pokušavali da ih javno izlože i suprotstave im se. Prvo i instinktivno oružje Jevrejina je ekonomsko. Ako si „antisemita“, onda ti i tvoja porodica morate gladovati, ako je u moći jevrejstva da to ostvari — što je skoro uvek, pošto oni snabdevaju, kontrolišu ili patronizuju sve biznise. Cela težina jevrejskog biznisa se baca na bilo koga ko se usuđuje da se suprotstavi ovim ljubiteljima slobode govora. Obično je to dovoljno da uplaši i svede bilo kog čoveka, posebno onog sa porodicom, na ponižavajuću i odvratnu potčinjenost jevrejstvu. Ali ako to ne radi, oni idu na njegovu reputaciju i društveni život. On je umazan i raznesen i izlagan lažima u jevrejski kontrolisanim medijima zabave i informacija. Zovu ga „bigotom“, „mržnjašem“, „neuspešnim“ i konačno, kada sve ostalo propadne, proklinju ga kao „nacistu“. Ako još ima života u potencijalnom izlagaču jevrejske izdaje, onda oni obrću polje, iz straha da mu daju publicitet, i daju mu umesto toga „ćutanje“. Njegovi sastanci, govori, distribucije i rezolucije su jednostavno ignorisani, bez obzira šta radi. Ovo je posebno frustrirajuće iskustvo i obično obeshrabri čak i najtvrđe borce, samo prolaskom vremena. Ako rastući „antisemita“ preživi sve to, sledeće probaju njihov zatvorski trik. Policija je pritiskana dok ne pukne i bude voljna da uznemirava i progoni „prestupnika“ za sve vrste „prekršaja“. A ako borac protiv Jevreja istraje bez obzira na kazne i druge penali za nemanje pravilno licenciranog psa, za distribuciju literature na neuredan način itd., oni pripremaju „nameštaljku“ za njega, kao što su uradili sa Emorijem Berkom u Atlanti. Patriot se nađe sa drogom u posedu, ili se „otkrije“ da je davao „kick-backove“ svojim zaposlenima, ili mu poreske prijave nisu u redu itd.

Ne uspevajući u toj taktici, Jevreji udaraju svog čoveka njihovim najnovijim remek-delom: „mentalno zdravlje“. Patriot mora biti „bolestan“, pa je zaključan „za svoje dobro“ u ludnici. Ako i to ne uspe da zaustavi takvog „ludog antisemitu“, onda Jevreji pribegavaju večnom oružju svih tirana: golom nasilju. Potencijalni protivnik jevrejske izdaje i tiranije je prebijen od strane huligana, njegovo mesto je napadnuto vatrom i projektilima, i otkriva da mu je život u opasnosti, osim ako ne prestane da radi ono što vređa Jevreje.

Tokom svih njihovih direktnih napada na čvrstog patriotu, jevrejski „ljubitelji slatke razuma“ koriste dve jednako prljave indirektne igre: Oni izgrađuju iskrena, ali bezopasna antikomunistička društva, kao Društvo Džona Birča, zasipajući ih publicitetom da odvuku rastuće horde pomahnitalih Amerikanaca od bilo kakve stvarne i stoga opasne aktivnosti i, drugo, oni otvaraju tešku medijsku bombardu lažima o Hitleru i Nacional socijalizmu, da unište diskreditovanjem „nacista“ kao što smo mi, bez davanja nam bilo kakvog publiciteta. Nema sumnje da će čovek koji preživi sve ove napade biti ubijen, ako je moguće, od Jevreja ili njihovih agenata. Jevreji nemaju izbora. Previše su krivi da dozvole bilo kome da ih izloži i organizuje bilo kakav efikasan otpor protiv njih. Izdajnici ne mogu preživeti takvo izlaganje. Sa takvima kao Jevreji, ubij ili budi ubijen.

Da mogu da razvijem organizaciju i snagu da se nosim sa većinom ovih taktika, nisam sumnjao. To je već urađeno ranije, ali problem dramatičnog pristupa koji bi naterao širenje naše propagande njihovim medijima bio je nešto drugo. Bio sam odlučan, naravno, da postavim program koji je suštinski Nacional socijalistički — Nacistički — ali dugo sam se igrao idejom da ga „prikrijem“, kao što rade većina drugih desničara, koristeći neko drugo ime i malo drugačiji simbol. U to vreme, otvorena „Nacistička“ partija izgledala je previše fantastično čak i da se pomisli. Ali onda sam počeo da razmišljam da je ultimativna jevrejska uvreda uvek bila: „Ti si nacista!“ I pitao sam se kako bi bilo da odgovorim: „Prokleto tačno, mi smo nacisti, i uskoro ćemo vas jevrejske izdajnike natrpati u gasnu komoru!“ Odmah sam imao odgovor!

Biti otvoren, arogantan, potpuni nacista, ne prikriveni nacista, već nacista sa Svastikom, jurišnicima i otvorenim deklaracijama naših namera da gasimo jevrejske izdajnike (posle istraga, suđenja i osuda), ne samo da bih okončao gadno „ćutanje“ — jer oni nikad ne bi mogli da ignorišu naciste sa trakama Svastike i pričom o gasnim komorama — već bih takođe naterao Jevreje da objave moju propagandu u njihovoj štampi! Svaki put kada bi zavijali da ja zagovaram „gasne komore“, ljudi bi bili šokirani, ali bi takođe izgubili mali deo svog „straha od Jevreja“ kako Biblija zove gadni teror inspirisan ovim „apostolima tolerancije“. Ako milioni ljudi nastave da čitaju u jevrejskoj štampi o čoveku koji nije samo „antisemita“, već otvoreni hitlerovac, nacista — i preživi kao takav — mit o jevrejskoj nepobedivosti bi bio smrskan. Stidljivi mali ljudi širom zemlje koji su tiho i uplašeno čitali sav ovaj materijal dizajniran da ih „probudu“ svih ovih godina počeli bi da puze iz svojih ormara. Dok su Jevreji očajnički bili zauzeti borbom protiv mene, mali momci bi postali hrabriji i počeli bi da se ponašaju više kao njihovi američki preci.

Biti nacista, sa Svastikom, takođe bi okupio jedinu vrstu ljudi koje sam želeo oko sebe: tvrde, posvećene idealiste spremne da se bore za te ideale i daju svoje živote, ako je neophodno. A još važnije, automatski bi uplašio milione brbljivaca, kukavica, budala i ludaka koji infestiraju ostatak „pokreta“. Svastika verovatno ne bi donela mnogo pristalica, ali oni koji dođu bili bi muškarci. Svastika bi mi donela još jedan bonus: Godinama je američki pravosudni sistem, uključujući Vrhovni sud, bio guran, gurkan i izvrtan u korist jevrejsko-komunističkih subverzivaca i izdajnika. Odluka za odlukom je doneta, čineći bezbednijim propovedati izdaju i subverziju. Američka unija za građanske slobode je neumorno i efikasno radila da razbije otpor naše vlade i zvaničnika protiv upada komunističke arogancije, dok je javnost učena da „okrene drugi obraz“ i bude toliko tolerantna da najgori izdajnici moraju da dobiju svako „pravo“, uključujući pravo da pljunu u oko Kongresu svojom „Petim amandmanom“ drskošću. Zahvaljujući naporima samih Jevreja, nemoguće je jednostavno zgrabiti naciste i baciti ih u zatvor bez neke vrste postupka, inače bi izložili svoju tiraniju svima na videlo. Iste sudske odluke koje omogućavaju jevrejskim komunistima da zabadaju svoje bodeže bliže do bijućeg srca Amerike omogućavaju nama da propovedamo i organizujemo gašenje izdajnika, po zakonu. Sloboda govora za jevrejsko-komunističke izdajnike znači slobodu govora za „naciste“!

Pored ovih premoćnih argumenata u korist otvorenog nacizma, postoji efekat koji Svastika ima na same Jevreje. Davno sam došao do zaključka da su većina Jevreja „bolesni“. Standardni simptomi paranoje su deluzije grandioznosti i deluzije progona, i ovde je cela rasa koja je napravila religiju od ovih klasičnih simptoma paranoje! Oni tvrde da su „Božji Izabrani Narod“, što džentlmeni obično uzimaju kao šalu, ali u šta Jevreji stvarno veruju u srcima, čak i kada nisu religiozni. Pored ovog široko rasprostranjenog verovanja među Jevrejima su njihovi jauci i vapaji da „svi mrze njih“. Ta dva verovanja Jevreji su nosili sa sobom kroz vekove zapisane istorije. Zapaženo je da su ljudi nekad mrzeli Irce, Škote, Slovene, Italijane, Grke, Kineze, Japance i druge manjinske grupe kada su stigli u Ameriku, ali svi su zavrnuli rukave, bacili se na posao i uspeli da se probiju u ovoj zemlji bez pravljenja fetiša od toga da budu „mrženi“. Samo Jevreji su zauvek govoreći da su pretvoreni u „žrtvene jarce“, kada su u stvarnosti sveti i nevini mali jagnjići. Svi, kažu oni, „diskriminišu“ protiv njih, progone i mrze ih nepravedno! Kod pojedinca, takve osobine ličnosti bile bi karta u jednom pravcu do najbliže ludnice. Razmislite o tome! Ali Jevreji su napravili svoju paranoju fundamentalnim, ako prikrivenim, načelom našeg takozvanog „amerikanizma“, i naše hrišćanske religije. Ako ne deliš ludilo Jevreja i poričeš da su „izabrani“, onda si jeretik. Ako ideš dalje od toga i poričeš da su Jevreji nepravedno progonjeni i izlažeš njihove grehe kao što bi grehe bilo koje druge grupe, onda si označen kao „neamerički“, „mržnjaš“ i „nacista“. Ukratko, Jevreji su ludi! Oni pokazuju uobičajenu briljantnost i prividnu racionalnost paranoika. Svetski su šampioni u „objašnjavanju“ svog ludila kao najfundamentalnije stvarnosti i samog dokaza zdravlja uma. Ako ne voliš Jevreje, onda si ti lud! Ali Jevreji su sami oni koji lete u lice stvarnosti, i taj napor ih košta više mentalnih bolesti po osobi nego bilo koja druga rasa ili grupa! Oni su jednostavno ludi, i Svastika stoga ima poseban sporedni efekat koji vredi celog napora korišćenja ovog opasnog simbola.

Pedeset godina Jevreji su planirali svoje napade na našu Ameriku, naše slobode, naše tradicije, našu kulturu i naš narod. Oni su nemilosrdni, suptilni, hrabri i briljantni u ispunjenju svojih planova. Uvek računaju na dobrodušnu poslušnost, ovčiju tendenciju da slede, naivnu lakovernost i ljubav prema slabijem koje su toliko karakteristične za tipičnog Amerikanca. Ne dok ne bude podstaknut daleko iznad izdržljivosti će prosečni Amerikanac „tražiti nevolju“ ili se boriti za svoja prava. Amerikanci jednostavno žele da budu ostavljeni na miru u uživanju običnih stvari života. Dokle god nisu previše ozbiljno uznemireni u svom „pasenju“ na pašnjacima života, ne previše se brinu o vuku koji se prikrada prema njima. Jevrejski vuk je video da je njegova tajnovitost nagrađena. Ne samo da je ostavio ovce netaknute dok ih lovi, već je uspeo da proguta pastira i izgradi veliku ogradu oko ovaca tako da ne mogu da pobegnu njegovim očnjacima kada napadne. Može da radi šta hoće, dokle god nije previše očigledan oko toga. Ovce nastavljaju da pasu srećno na svojim lepim travnjacima, dva automobila, finim kućama, hi-fijima, TV-ima itd. Jedina stvar koja bi ih naterala da podignu prazne glave bila bi neka vrsta glasnog zvuka — zastrašujući zvuk bitke! Pod ovim uslovima, Jevreji su uspeli da izvedu formulu za uspeh koja je do sada bila nepogrešiva.

Zato što imaju inicijativu, budući napadači, u stanju su da biraju mete i tempiraju napade za maksimalnu prednost sebi. Štaviše, imaju taktike svojih protivnika savršeno, jer znaju unapred šta ćemo raditi. Zašto je to? Jer naša strana radi istu stvar pedeset godina, svaki put kada Jevreji napadnu! Tako Jevreji jednostavno dodaju svojim planovima element dizajniran da uništi njihovu opoziciju unapred. Dokle god je naš otpor Jevrejima tačno ono što su oni izračunali, osuđeni smo na gore od neuspeha. Osuđeni smo da izgledamo smešno. Kao što sam izložio, Jevreji su briljantni i pametni u svojim napadima, ali su fundamentalno iracionalni u svojoj paranoji. Znajući to, razmišljao sam da napad na njih koji je neočekivan, nerazuman i zastrašujući za njih, zbog njihove izdaje, bi proizveo reakcije od njih koje bi bile nevoljne. Sa Svastikom, mogli bismo da zgrabimo inicijativu prvi put i razbijemo njihove pametne planove! Umesto da oni planiraju svoje napade uključujući naše glupe reakcije, mi bismo planirali naše napade — i uzimali u obzir njihove lude reakcije! Čak bi i pasuće ovce primetile vuka kako se peni, urla i pokazuje očnjake.

Konačno, naravno, Svastika je Simbol Belog Čoveka, i bila je hiljadama godina. Takođe je simbol sunca i dinamičke sile — sile koja je ukradena od naših modernih, jevrejizovanih Amerikanaca. Svi ovi argumenti su mi pali na pamet pri odlučivanju kojim kursom da krenem u lansiranju mog pokreta da se suprotstavim padu Zapadnog Čoveka. Ovo su taktički razlozi, ali postoji daleko dublji razlog za korišćenje Svastike. Ljudi ne mogu da prežive kataklizme istorije, moćne ideološke i sociološke prevrate koji pokreću sve ljude, bez neke vrste Polarne zvezde, nekog svetog simbola, koji postaje „svet“ i veći od bilo kog čoveka. Religija je ranije snabdevala ove „svete“ stvari, ali dan opšteg verovanja u čuda i supernaturalizam je prošao. Milioni ljudskih bića na ovoj zemlji danas nemaju nikakvu religiju, što je deo uzroka trenutnog neuporedivog haosa. Ljudi su „lutajući okolo“ u tami, bez pravca, bez nade, bez razumevanja. Samo ako bih uspeo da vratim našem narodu neku vrstu racionalne „Polarne zvezde“ naš narod bi mogao biti spasen. Samo kada bih mogao da ih nateram da vide da pojedinac nije toliko važan kao rasa — kao što je Priroda nameravala — mogao bih da uspem u terminima istorije i humanosti, radije nego neposredne politike. Stoga, čak i da svi taktički razlozi za korišćenje Svastike nisu postojali, ipak bih odlučio da istupim sa tim smrtonosnim insignijama urezanim na mom štitu dok bacam svoj izazov Uništiteljima Čovečanstva.

Ja sam, i moram biti, iznad svega, Apostol Adolfa Hitlera, koji je bio najveći svetski spasitelj u dve hiljade godina. Moram, kao Sveti Pavle pre mene, sada da širim ono što sam jednom pogrešno razumeo, mrzeo i protiv čega sam se borio. Moram, kao rani hrišćani, da isteram „zle duhove“ materijalizma, pohlepe, sebičnosti, kratkovidosti i kukavičluka, i stojim prkosno, čak i usred „lavova Koloseuma“, ako to bude moja sudbina, da dam svetu još jednom tu „Polarnu zvezdu“ pravca, svrhe, nade, lojalnosti i ljubavi koja više ne može biti snabdevana infiltriranim religijama. Adolf Hitler je nosio palicu koliko je mogao. Sada je bio moj zadatak, pošto niko drugi neće to da uradi, da je zgrabim i nosim je, na moj red, koliko je u mojoj moći. Verujem u najdubljem biću da nije bez značaja što je Svastika već dokazala sebe kao ključ za otključavanje jevrejske „papirne zavese“ i tako mi dala prestiž i notorijet da omogući objavljivanje ove knjige. Taj simbol je kršten u jedinoj „svetoj vodi“ bilo kakve moći u ovom svetu: krvi. On je jedini simbol koji može da uništi svoj suprotni, simbol smrti i dezintegracije: Čekić i Srp.

Sa ovim mislima, počeo sam pisanje knjige zvane Battle Call, nove knjige hitlerizma, prilagođene Americi i današnjem svetu. Moj rad sa firmom menadžment inženjeringa zahtevao je prilično duge putove po Pensilvaniji, državi Njujork i Nju Džersiju. Sada sam nosio svoju pisaću mašinu, i posle zaustavljanja na nekom državnom parku ili kampingu za noć, postavljajući svoju džunglu mrežu i lanternu, nastavio bih pisanje, radeći duboko u noć. Tokom dana, borio sam se protiv Jevreja za novac a noću, borio sam se protiv njih tiho za opstanak i slobodu. U tim parkovima i kampovima, napisao sam reči i izložio planove koji su dve godine kasnije eksplodirali na Ameriku u Arlingtonu, Virdžinija, gde je Svastika prvi put letela u Americi posle petnaest godina gaženja u blatu i sluzi jevrejskih laži.

POGLAVLJE XIII

Iako sam dobro prodavao u njujorškoj oblasti, moj prihod nije rastao prema mojim očekivanjima. Nisam zarađivao dovoljno da izdržavam svoje dve porodice. Stotinu dolara avansa koje sam zarađivao trebalo je da bude samo početak. Glavni prihod je dolazio od procenta koji je prodavac dobijao od inženjerskih radova koje su anketari prodali klijentu, a koji su često išli u pet ili šest cifara. Sto dolara trebalo je da se odbije od tih provizija, ali postojala je razlika između moje prodaje i naknadnih koraka. Previše sam jako prodavao i bilo je teško ljudima koji su dolazili kasnije da zadrže klijenta. Šef kompanije mi je pokazao da sam postavio rekorde prodaje u Njujorku, ali da sam takođe postavio rekord za „nema nastavka“. Od dvadeset prodaja koje sam napravio u oblasti, naknadni ljudi ili anketari nisu uspeli da dobiju nijedan „go-ahead“ od klijenta koji pristaje na skup inženjerski rad, što je značilo da nije bilo samo provizija za mene, već da sam bio veliki trošak za kompaniju.

Ova obeshrabrujuća informacija zapalila je moju želju da se vratim komercijalnoj umetnosti i oglašavanju, ali moj poslodavac je tako snažno osećao da je samo pitanje zakona proseka pre nego što se moja prodajna veština isplati da mi je ponudio nečuvenu ponudu, u biznisu menadžment inženjeringa, od 100 dolara nedeljno plate, prodaja ili ne! Pokazao mi je da dobijaju „go-ahead“ na jednu od tri prodaje čak i od najgoreg prodavca i, sa poslovima koje sam uspeo da prodam, samo jedan od njih bi platio i kompaniji i meni izdašno.

Pominjem sve ovo ovde zbog ponavljajućih jevrejskih kleveta da sam ja i moji drugovi „mržnjaši“ „neuspešnici“ koji se okreću „mržnji“ kao šemi kada se pokažu nesposobni u svemu ostalom. Kada kleveta „mentalne bolesti“ postane neodrživa, jevrejski „apostoli istine“ prelaze na ugao „neuspeha“. Moj učinak u biznisu menadžment inženjeringa, kao i moje iskustvo kao komercijalni umetnik i biznismen, sve je stvar zapisa. Zapisi kompanije Cleworth u Empire State Buildingu, Njujork Siti, potvrdiće sve što sam ovde rekao.

Bil Braun, šef kompanije, predložio je Pensilvaniju kao suprotnost Njujorku. „Seoski seljaci“ tamo bi trebalo da budu lakši za „anketare“ da dobiju „go-ahead“, verovao je. U međuvremenu, moja žena je rodila naše četvrto dete, Evelin Bentinu, u besplatnoj klinici bolnice Hackensack u Nju Džersiju. Bili smo previše siromašni da platimo, s obzirom na drugu porodicu koju sam izdržavao, pa je moja žena rodila u odeljenju punom crnaca. Sada sam još jednom morao da joj kažem da se selimo, ovog puta u Pensilvaniju — sa potpuno novom bebom!

Zakačili smo prikolicu na stari Kadilak iz ’49. i povukli je u Linkoln, Pensilvanija, u pensilvanijsku holandsku zemlju između Lankastera i Ridinga. Tamo smo našli prijatni mali kamp prikolica i stavili Rikija, najstarijeg dečaka, u školu za prvu godinu. Zatim sam krenuo na put, tražeći seoske seljake. Odmah sam naučio još jednu vitalnu političku i ekonomsku činjenicu: Vlasnici fabrika šešira, fabrika plastike, fabrika papira itd., daleko ovde u zabiti, bili su isti Jevreji koje sam sreo u Njujorku! Bilo je nekoliko džentlmena, naravno, ali svuda sam nalazio iste ljude kako preuzimaju naša imena, imena vrednih džentlmenskih osnivača i proizvođača, ali su sada bila u rukama Jevreja koji su gadno eksploatisali velika imena osnivača koliko god su mogli.

Radio sam koliko sam mogao na ovim „džentlmenima“, ali je bilo obeshrabrujuće znati da, čak i kada bi se napravila prodaja, najverovatnije ne bi bilo prihoda od naknadnog koraka. Međutim, bilo je tri ili četiri „go-ahead“ iz ove oblasti, što je bila ogromna pobeda u odnosu na dvadeset prodaja u Njujorku koje nisu dale nijedan nastavak. Tako sam počeo da dobijam nadu, što je svakako bilo potrebno, sada kada je naša finansijska situacija bila tako očajna. Prvi put sam propustio neke uplate alimentacije mojoj prvoj ženi i živeo sam u strahu od šerifa i zatvora zbog neizdržavanja.

Otprilike u to vreme, DeVest Huker me je pozvao iz Njujorka i rekao da je pozvan da govori na sastanku u Noksvilu, Tenesi. Pitao me je da li bih išao umesto njega, sada kada je definitivno išao u Italiju, pošto je dobio Nelsona Rokfelera kao „partnera“, da tamo pokrene biznis flaširanja. Vest nije želeo još uvek da se uključi u pokret koji bi zahtevao milione dolara, dok ne postane milioner sopstvenim pravom. Pristao sam da idem, jer sam bio nestrpljiv da upoznam južni kontingent „nacista“, koji će biti tamo, kako mi je Huker uveravao. Međutim, stidim se da priznam da sam bio toliko zabrinut za ishod ovog sastanka da sam zapravo koristio ime „Džordž Linkoln“!

Bilo je na tom sastanku, u leto 1956, da sam upoznao Volasa Alena, Emorija Berka i Eda Fildsa. Berk je pokrenuo skoro uspešnu organizaciju zvanu Kolumbijanci u Atlanti odmah posle rata, ali su mu kancelariju infiltrirali agenti Anti-Nacističke lige, dinamit je postavljen u njegovoj garaži, i onda je bio železnički poslat na lančanu ekipu! Ed Filds je bio mladi kiropraktičar i 100%, prema Hukeru. Volas Alen je bio neverovatan čovek. Bio je osakaćen u obe noge od poliomijelitisa, ali je imao takvu natčovečansku volju da je jedne noći u Filadelfiji odbacio štake kada ih je neki neopisivi gad ukrao, ni manje ni više. Od tada je Alen hodao bez njih, na najneverovatniji način. Njegov um, otkrio sam, bio je tako oštar da je mogao da shvati šta hoćeš skoro pre nego što bi izgovorio reči. Ovo je bilo osvežavajuće iskustvo za mene, jer sam bio navikao na strašnu borbu da nateram ljude da vide ono što bi trebalo da bude očigledno. Susret sa takvim čovekom je kao da si trkački konj koji je godinama bio primoran da radi u zapregi sa kljusinama, a onda je iznenada oslobođen da trči na stazi sa trkačkim konjima. Sa Alenom sam mogao da pustim svoj um i ideje da lete slobodno, bez uobičajene muke vraćanja svaki čas da uhvatim izgubljenu pažnju slušaoca. Volas Alen ima najoštriji um od bilo kog čoveka koga sam ikada upoznao i jednog dana će pokazati Jevrejima kako izgleda kada se čelične vilice te zamke-uma zatvore na njima.

Pošto sam već formirao mišljenje da je neophodno biti otvoreni nacista, pokušao sam da nagovorim južnu grupu da ide sa tim, i uglavnom sam uspeo da ih uplašim do smrti. Nije bilo pitanja o njihovim osećanjima, ali su svi osećali da je samoubistvo biti otvoren oko toga. Čak su pokušali da me spreče da govorim sledećeg dana, ali sam delimično nametnuo pitanje publici govoreći na „sissy“ prezentaciji dela našeg sadašnjeg nacističkog programa, koji sam tada zvao „Linkolnov plan“ — plan da se crnci vrate u Afriku, kako su zagovarali predsednik Linkoln i većina naših ranih predsednika i državnika.

Jasno sam ukazao ovoj publici uglavnom južnjačkih rasista da sami, kao južnjačka manjina, ne mogu ništa postići, bez obzira koliko blistav i herojski bio njihov konfederalni duh ili koliko su njihovi pobunjenički pokliči zagrejali krv. Zapravo, što više izgledaju ostatku nacije kao fanatična i potpuno drugačija manjina koja nema običaje većine, to će se više izolovali od masovne podrške širom zemlje koju Beli Čovek mora da ima da bi zbacio okove Jevreja i neizbežno rasno mešanje koje je rezultat jevrejske kontrole. Građanski rat je izgubljen. Većina ostatka naše nacije ne poznaje crnca onako kako ga Jug poznaje — intimno, blisko. Sever, Severozapad i Zapad vide crnca kao neku retkost, često „doktora“, „advokata“ ili „učitelja“ kada ga vide izbliza. Njihov kontakt sa „domorocima“ „obojenog dela“ grada je praktično nula. Intelektualno, ostatak Nacije se pretvara da voli i ceni crnce i mogu da se zavaravaju u taj stav samo zato što crnci nisu došli blizu, kao što su na Jugu. Kad god se crnac useli kod ovih nesevernjačkih belaca, oni brzo postanu rasisti, ali dok ne dobiju dobru dozu „bratstva“ iz stvarne blizine, bela većina će istrajati u zamišljanju da je jedina razlika između crnaca i belaca boja kože, iako duboko u podsvesti znaju bolje, gde im instinkti govore istinu. Ovi milioni belaca i crnaca — ovi birači — moraće da budu osvojeni ako ikad treba da pobegnemo iz naše sadašnje trule situacije frustriranih i prebijenih brbljivaca, bez moći. Da bismo postigli moć, moramo da osvojimo mekane glave i liberale — plus same crnce — predlažući konstruktivno rešenje crnačkog problema. Takvo rešenje, bez obzira kako se danas umazuje i ismijava, je dobrovoljna repatrijacija za crnce. Za daleko manje novca nego što sada trošimo na stranu pomoć, od čega veliki deo ide komunističkim zemljama koje nas mrze, možemo stvarno da platimo našim crncima velikodušnu gotovinsku premiju, da kupimo sva njihova imanja u Sjedinjenim Državama, da im izgradimo stvarno industrijalizovanu oblast u najboljem delu Afrike — gde neuki Afrikanci vape za njihovim veštinama i obrazovanim sposobnostima — da im damo prvoklasni prevoz u nove i daleko bolje uslove života tamo, u poređenju sa njihovim sadašnjim slamovima ovde, i onda im pomognemo da se pristojno postave u biznisu i poljoprivredi. Onima koji kažu da je nemoguće tako pomeriti petnaest miliona ljudi, odgovaram da smo pomerili daleko više pod mnogo težim uslovima, i pod oružjem, samo tokom Drugog svetskog rata. Nemoguće je rešiti crnački problem ovim putem samo dokle god ljudi insistiraju da ne razmišljaju o tome i stalno odbacuju tu temu iz svojih umova. Repatrijacija je jedino izvodljivo rešenje. Segregacija nikad nije radila u celoj istoriji. Dokle god postoji seks i dokle god su crnci i belci pomešani u istoj geografskoj oblasti, bez obzira koliko stroga pravila segregacije, požuda će imati svoje, a društvo će završiti mongrelizovano, kao što su završili Rim, Egipat, Grčka i desetak drugih nekad velikih civilizacija.

Jednom kada ubedimo „progresivne“, „liberalne“ „crnčare“ da je ovo rešenje pošteno i da će raditi, osvojićemo ne samo „crncomrznitelje“ na Jugu i drugde, već i mekoglave „liberale“ koji se stide što ne vole crnce i pokušavaju to da urade, ali koji bi bili daleko srećniji da se nađe neki način da crnci „nestanu“, ostavljajući ih sa čistom savešću, zadovoljni da smo uradili pravo prema crncima. Za 50 milijardi dolara, raspoređenih na deset godina i upumpanih u našu nacionalnu ekonomiju sa zdravim efektima, možemo jednog dana da nađemo nijednog crnca u našim velikim gradovima i, u isto vreme, da znamo da smo pošteno i pravedno nadoknadili originalni zločin dovođenja njih ovde kao robova i prodavanja ih.

Ovo je bila suština mog govora i publika ga je primila sa entuzijazmom, što me je prevarilo da poverujem da će biti mnogo podrške za plan da se crnci prodaju na ideju dobrovoljne repatrijacije u Afriku. Takođe sam zamišljao da ću uskoro primati doprinose koje su svi obećali, što bi mi omogućilo da počnem da radim na programu i tako se vratim u politiku.

Ed Filds, organizator ovog sastanka, iskoristio je priliku da osnuje Ujedinjenu belu partiju, prethodnicu svoje sadašnje Nacionalne partije za prava država. Nisam uspeo da ga ubedim da ovo može da bude samo privremeno rešenje, u najboljem slučaju, jer je bilo strogo južnjački orijentisano i smrdelo je na kompromis i slabost koja bi pre ili kasnije uništila to, kao što su takve organizacije uvek uništavane.

Napustio sam Noksvil srećan što sam upoznao Alena i Berka koji su bili otvoreno impresionirani mnom. Bio sam uveren da sam prodao svoj „Linkolnov plan“ povratka u Afriku, ali kako su nedelje prolazile, otkrio sam da sam pogrešno procenio „tvrdo jezgro“ ljude u Noksvilu, baš kao što sam pogrešno procenio „patriote“ i „konzervativce“. Nije bilo nikakve reakcije, nikakve podrške, nikakve pomoći. Nije bilo ni reči od tih entuzijastičnih pričalica, iako sam vredno radio na štampanju materijala, letaka, zaglavlja i slično. Jedina ohrabrujuća stvar bio je poziv od Volasa Alena iz Atlante. Dao sam njemu i Emoriju Berku prve probne listove Battle Call i dva Džordžijca su bila zapaljena! Ludovali su i kleli se u knjigu, i Alen me je molio da dođem dole, govoreći da je Atlanta mesto za borbu protiv Jevreja. Bilo je prokleto malo novca u Pensilvaniji, pa sam pristao da probam Atlantu, ali nisam želeo ponovo da selim porodicu, posebno sa dečakom u školi, pa sam otišao dole sam na mesec ili tako da vidim kako će to ići.

U Atlanti sam provodio nekoliko sati dnevno zovući telefone, prodajući oglase u raznim brošurama za Alena, i bio sam zapanjen rezultatima! Prve nedelje, radeći manje nego ikad ranije, zaradio sam preko 200 dolara! Sledeća nedelja je takođe bila dobra, iako je prodaja malo pala kako se Božić približavao. Ali još uvek je bilo tačno ono što sam tražio. Boravio sam u Alenovoj divnoj kući i radio u slobodno vreme na političkim planovima. Posle četiri nedelje ovoga, odleteo sam nazad u Linkoln za Božić i srećno ispričao ženi kako su stvari išle. Neće biti teško zamisliti njena osećanja pred perspektivom još jednog selidbe, ali bila je jednako ljubavna i razumna kao i uvek.

Dao sam da se ventili starog Kadilaka bruše. Zakačili smo i još jednom krenuli preko zemlje, vukući tu gigantsku prikolicu — ovog puta sa četvoro male dece. Stigli smo u Atlantu na najhladniji januarski dan koji su ikad imali! Bilo je gorko, peckajuće hladno i, kada smo se uvezli u kamp prikolica gde sam rezervisao, otkrili smo da nije spreman. Morali smo da se vratimo van grada u „park“ koji bi se bolje zvao „smetlište“. Svuda je bilo smeća i, sa gorkom zimom, cevi u celom kampu su se zaledile, zajedno sa kanalizacijom, pa nismo imali priključak za vodu, nikakve toaletne pogodnosti i nikakvo grejanje tog prvog dana! Ovo je bila prilična situacija za majku sa četvoro dece, jedno novorođenče, ali Tora se bacila kao i uvek i veselo radila najbolje što se moglo za sve. Živeli smo od nade u to vreme koja je očigledno bila dobro zasnovana na mom predbožićnom iskustvu, pa smo istrpeli prvu smrznutu, jadnu nedelju sa svakim očekivanjem da će stvari postati bolje. Kako malo smo znali da će od tada naša sreća ići od lošeg na gore do nemogućeg, do onog užasnog dana u Arlingtonu, Virdžinija, kada je milioner Aro Smit iznenada i bez upozorenja poslao šerife i policiju u našu kuću sa nalogom za replevin, i moja žena i ja smo stvarno morali fizički da branimo naš dom dok su šerifi pokušavali da se proguraju unutra!

Nastavio sam rad na prodaji oglasa, ali iznenada sam otkrio veliku razliku. Nismo znali, ali smo udarili u sredinu „recesije“. Alenov biznis je uglavnom bio sa velikim sindikatima i automobilskim fabrikama oko Atlante i, kada je „recesija“ udarila, fabrike su se zatvarale ili usporavale. Radnici nisu mogli da plate svoje račune trgovcima i trgovci su ukidali svoje oglase. Počeo sam da moram da radim veoma jako ceo dan da prodam dovoljno oglasa da zaradim za život. Zatim je postalo gore. Bez obzira koliko sam se trudio na telefonu, stari kupci jednostavno nisu hteli da kupe. Njihov biznis je bio previše nizak. Prvo Alen nije mogao da veruje da stvarno pokušavam da prodam oglase. Zatim je sam probao i otkrio da je istina. „Zlatna groznica“ je bila gotova. Bilo je čak i sukoba sa jednim od šefova sindikata i odnosi svuda su postali ozbiljno zategnuti. Alen i ja smo se posvađali. Bio sam ponovo očajan, sa gladnom porodicom, daleko od svojih uobičajenih mesta i biznisa, i Alen nije mogao da ne oseća izvesnu odgovornost. Imao je divnu kuću, dva automobila, uključujući Kadilak i novac u banci, sve što je izvukao iz veoma okrutnog sveta sopstvenom hrabrošću i mozgom. Ali u isto vreme, Alen je osećao da pokušavam da ga pritisnem da se odrekne neke teško zarađene imovine. Međutim, uradio je šta je mogao da mi da dobru cenu na prodaji, puštajući me da zadržim skoro sav prihod od onoga što sam prodao, pa sam se trudio da pravim prodaje sa svime što sam imao, ali još uvek nije vredelo. Čak i kada bih naterao čoveka da pristane da kupi oglas na telefonu, inkasator bi često otkrio da je promenio mišljenje i neće uzeti oglas ili platiti.

Dok se sve ovo dešavalo, dopisivao sam se sa čovekom po imenu Vilijam Stivenson u Njuport Njuzu, Virdžinija. Bio je izdavač i urednik lepog, dobro uređenog malog rasističkog časopisa zvanog The Virginian, mnogo u stilu Time magazina. Napisao sam mu pismo i otkrio da je čuo za mene. Uporedili smo mentalne beleške i ideje i izgledao je impresioniran. Poslao sam mu predlog za seriju karikatura zvanih „Čudni ptice“ koje su se rugale „liberalima“ i, na podmukao način, Jevrejima, upoređujući ih sa pticama. Sviđala mu se ideja i dogovorili smo se da ih proizvedemo. Kada je Stivenson čuo za našu nevolju u Atlanti, pozvao je i dao nam neko veoma divno ohrabrenje. Njegov poziv me je izvukao iz veoma duboke potištenosti koja je dolazila od gledanja zaista strašnih uslova života koje je patila moja draga žena i bebe. Stivenson nas je pozvao da dođemo u Njuport Njuz, gde je imao presu i foto-ofset opremu. Pristao sam da radim sa njim, ne na plati, već na deljenju osnove dok objavljujemo „Čudne ptice“ i drugi materijal. Takođe sam trebalo da mu pomognem da promoviše časopis i slično.

Založili smo moju pisaću mašinu i foto-aparat opremu da stavimo nekoliko dolara u novčanik i zakačili za dugi, dugi put nazad na sever. Nije dozvoljeno voziti prikolicu noću i nismo mogli da vozimo ovo ogromno vozilo na putevima uopšte bez posebne dozvole, pa smo morali da nađemo neku vrstu legalnog zaustavljanja, nadamo se dobro, pre mraka svake večeri. Kasno jednog popodneva, dok smo se približavali Čerou, Severna Karolina, osetio sam da prikolica daje uznemirujući trzaj i zatim me cimne na jednu stranu. Izvijali smo se i kočili da stanemo, i vratio sam se da vidim šta je problem. Jedna strana je visila jako dole sa probušenom gumom! Morao sam da dignem višetonsku prikolicu malim dizalicom za kola, radeći u naletima i dizanjima, i konačno postavim osovinu na neke komade drveta koje sam našao. U međuvremenu, smrkavalo se. Deca su bila gladna, umorna i razdražljiva i plakala su i gunđala. Moja žena je radila šta je mogla u tim teškim okolnostima.

Shvatio sam da ću morati da otkačim da bih ušao u grad i popravio gumu negde, ali nisam znao šta da radim sa prikolicom koja je sada bila ilegalno napolju na putu. Prvo sam pomislio da ostavim ženu i decu sa prikolicom, ali sam odlučio protiv toga, daleko u usamljenoj prirodi, pa sam ih poveo sa sobom u grad. U Čerou smo pretrpeli još jedan udarac. Nije bilo polovnih guma dostupnih u malom gradu i jedino što smo mogli da dobijemo bila je kamionska guma koja je koštala 50 dolara, više nego što smo imali zajedno za put! Pokušao sam da založim razne stvari kod radnika benzinske pumpe, uključujući rubinski prsten moje žene, i čak to nije radilo. U međuvremenu, državna policija je pretila da me uhapsi zbog ostavljanja prikolice na autoputu i morao sam da ih uverim da dobijam gumu i da ću se odmah vratiti da je pomerim. U potpunom očaju, moja žena je pozvala svoju rođaku u Vašingtonu, ženu prvog sekretara islandske ambasade, i zamolila je da pošalje 50 dolara, što je i uradila. Ali poniženje, uznemirenost i cela zbrka bili su previše za Toru. Plakala je skoro stalno dok smo se borili kroz ostatak te noćne more — skoro neverovatne serije slomljenih srca i nesreća.

Kupili smo skupu gumu sa telegrafisanim novcem i krenuli nazad ka prikolici u mraku, ali sa težinom prikolice skinutom sa zadnjeg dela kola, „pomoćne“ opruge koje su bile umetnute između opruga vešanja i osovine kola iskočile su dok smo vozili pored močvare! Bez pomoćnih opruga nismo mogli da vučemo prikolicu uopšte. Morao sam da stanem i pokušam da ih nađem u tamnoj močvari. Prvo sam morao da puzim ispod kola da se uverim da su obe nestale i zatim sam počeo centimetar po centimetar pretragu u gadnom blatu za tim malim zavojima! Satima sam tražio gore-dole, sa mojim dečakom koji je pomagao koliko je mogao, dok je moja nesrećna žena sedela u kolima, plačući sa decom. Bio sam skoro u očaju i sam. Zatim sam opipao zadnji džep da se uverim da mi je novčanik još uvek tu. Nije ga bilo. Nestao je! Sada nismo imali opruge ni novčanik. Nije bilo novca za benzin, nema načina da pomerimo još jedan inč! Otkrio sam da je novčanik ispao iz ogromne rupe u mojim farmerkama, verovatno kada sam bio ispod kola, pipajući za oprugama. Počeo sam da se vraćam nazad duž ivice močvare sa kolima, koristeći farove da ispitujem tamu za novčanikom i oprugama. Počelo je da izgleda potpuno beskorisno, i bio sam u iskušenju da sednem pored žene i plačem zajedno sa njom. Ali onda se desio jedan od onih neobjašnjivih događaja koji me uveravaju, čak iako ne verujem u ličnog boga, da postoji neka neobjašnjiva sudbina na delu. Čovek i dečak u kamionu farme dovezli su se pored nas i pitali me kako se zovem. To tupo pitanje me je razljutilo jer sigurno nisam bio raspoložen za igre. Pitao sam čoveka ko hoće da zna, i on je ponovio pitanje. Pored moje razdraženosti, sada sam počeo da se malo brinem. Evo me, potpuno bez para i daleko u prirodi, očajnički tražeći novčanik i opruge u zamračenoj močvari, sa kolima punim plačuće porodice, a ovaj tip insistira da se identifikujem! Konačno sam prasnuo: „Ja sam Linkoln Rokvel. Sada, šta hoćeš?“ „Da li je ovo vaš novčanik?“ pitao je, držeći ovaj najdobrodošliji objekat! Zahvalio sam mu kroz suze zahvalnosti. Rekao je da je video novčanik u svojim farovima gore na putu, pokupio ga, i zatim počeo da traži čoveka koji ga je izgubio! Ovaj komadić sreće oživeo je moj duh i bacio sam se u močvaru sa obnovljenom odlučnošću. Uskoro sam našao opruge na dnu sluzave jame i vratili smo se prikolici. Vratio sam opruge nazad, točak i krenuo ka parking mestu pre nego što smo konačno uhvaćeni zbog vožnje posle mraka. Konačno sam se uvezio u mali park. Posle plaćanja neophodnog zemljoposednici koja je morala da ustane iz kreveta da me usluži. Sanjivo mi je pokazala pravac ka parking mestu, i krenuo sam u tom pravcu, samo da se iznenada zaglavim u velikoj mrlji lepljivog blata. Točkovi i kola i prikolice potonuli su do glavčina. Zaglavljeni gde smo bili, nije bilo načina da priključimo instalacije da se brinemo o deci za noć ili bilo šta drugo. Jednostavno sam morao da izađem iz tog blata. Preko sat vremena sam se borio, pomerajući kola napred, nazad i na sve strane, ljuljajući točkove, gurajući i dižući. Moja jadna žena je bila napolju u blatu, gurajući svim srcem, i pretpostavljam da je bila skoro spremna da se udavi sa decom, koja su sada — hvala Bogu — spavala. Još jednom se desilo nemoguće. Iz obližnje kolibe pojavio se čovek sa velikim lancem. Bila su dva ili tri sata ujutru, i niko nije mogao da se očekuje da ustane iz kreveta da pomogne ljudima koji su zaglavljeni u blatu, ali ovaj čovek jeste! Zakačio je svoj lanac na prikolicu i zatim na svoja teška kola, koja su bila na suvom tlu. Ja sam gurao prikolicu svojim kolima, on je vukao svojim a moja žena je gurala golim rukama. Cela povorka se oslobodila blata, i pomerili smo se na suvo tlo. Priključio sam svetla i vodu sa najvećom zahvalnošću čoveku koji nam je pomogao i bacio sam se u krevet, osećajući se kao prazan, šupalj omotač. Posle smeštanja mlitave, usnule dece u njihove krevete, moja blagoslovena žena se srušila pored mene. Dugo vremena smo stvarno bili previše umorni da spavamo i ležali smo tamo, diskutujući našu sreću. Moja politička karijera nas je dovela u ove gorke vremena, ali smo konačno zaspali, pokušavajući da verujemo da će stvari postati bolje kada stignemo u Njuport Njuz.

Dva dana kasnije prešli smo most koji vodi u ovaj poluostrvo grad i dočekali su nas na kraju mosta Bil Stivenson, Lejsi Džefris i gospođa Stivenson. Bili su divni prema nama. Gospođa Stivenson je utešila moju umornu, nervoznu ženu. Bil me je ogromno razveselio i Lejsi nam je dao 20 dolara. Bili smo potpuno bez para, bez ijednog centa. Pomogli su nam da nađemo kamp prikolica, Bil i Lejsi plaćajući prvu nedelju kirije za nas. Takođe su nam dali paketić viršli. Nisam mogao da poverujem u takvu dobrotu i konačno sam pitao Bila: „Zašto radiš sve ovo?“ Njegov odgovor nikad nisam zaboravio. To je fraza koja će uskoro odzvanjati širom ove zemlje dok se evanđelje širi: „Zato što smo nacional socijalisti“, rekao je tiho, sa posebnim, svetim pogledom u očima. Dokle god postoji duh kao taj u čak i nekoliko ljudi, naš narod neće propasti. Dokle god bezbožna, ali goruća vera komunista i Jevreja bude suprotstavljena jednako gorućom, svetom i istinitom verom u srcima nacional socijalista, Beli Čovek će ponovo dominirati zemljom i održavati zapadnu civilizaciju.

Slegli smo se u prilično lošoj lokaciji u kampu — bio je poplavljen — i morali smo da hodamo po kamenovima da stignemo do prikolice, ali bili smo toliko zahvalni što smo zaustavljeni i bezbedni među dobrim ljudima da smo jedva primetili tu neudobnost. Rešio sam da se ukopam i pomognem ovim dobrim ljudima, i da učinim da stvar raste i cveta, baš ovde. Činilo se, u tom trenutku, da je to to.

POGLAVLJE XIV

„Skini noge!“ naređeno mi je imperijalnim tonom rimskog cara. Vilijam Stivenson ne voli da ljudi stavljaju noge na stolice, čak i kada je stolica bezvredna i slomljena, kao ona na kojoj sam imao noge. To je deo njegovog karaktera. On ne traži od ljudi da rade stvari, on im naređuje. On je izuzetno briljantan, možda genije, i očekuje da ta činjenica bude pravilno priznata i poštovana. Takođe ne voli abnormalno glasne zvukove, što uključuje moj glas, pa sam bio imperijalno usmeren da spustim glas na mek, nežan predenje. Zapravo, iako mi se Bil sviđao, divio se mojim sposobnostima i želeo da radim sa njim, bio sam prognan u garažu pozadi čim sam stigao, gde moj glas, moje noge na stolicama i druge osobenosti ne bi uznemiravale njegovu kreativnost. On je dramatičan iznad svih reči. Prve večeri izvukao je .38 pištolj iz fioke i rekao mi da mu je život u smrtnoj opasnosti. Zatim me je pozvao na kafu, ostentativno gurajući oružje pod pojas. Međutim, niko nije pokušao da ga ubije. Kada smo se vratili, posadio me je i držao me u tišini da čekam minutima dok je sedeo mršteći se iza svog velikog stola. Iznenada se nagnuo i izrekao zvaničnu proklamaciju: „Imam temperament!“ prasnuo je, u odsečnim, preciznim tonovima, kao inspektor Skotland Jarda. „Ne volim sitne smetnje! Želim da shvatiš, bez ljutnje, ali gubim kontrolu. Divljam kada sam u temperamentu!“ Nagnuo se bliže meni i zario oči dalje u moje, strašno se mršteći. Zatim je zarežao: „Ubijam!“

Prihvatio sam sve ovo i više slično sa dobrom voljom. Bil je imao samo dvadesetak godina i već je pravio trag u svetu sa odličnom publikacijom. U tom trenutku, ja nisam uspeo da uradim ni pola toga politički. U srcu, Bil je bio prvoklasan momak, ali to nije znao. Bio je razmažen i pokvaren do smrti od strane majke i Lejsija Džefrisa, svog dobrostojećeg i veoma krotkog, veoma tihog partnera. Njegova najmanja želja je bila nežno i trenutno uslužena, i izgledalo je da je odrastao očekujući da svi oko njega zadovoljavaju svaku mušicu. Na mnogo načina je zasluživao takvo poštovanje. Za takvog običnog dečaka da je toliko sazreo i postigao toliko u tako malo vremena je blizu genijalnosti. Tiho sam se zabavljao „rimskim carskim aktom“, i toliko sam voleo i poštovao Bila da me to nije uznemiravalo. Nastavili smo sa objavljivanjem „Čudnih ptica“ u velikim nadama da će prodaja portfolija crteža i komentara, lepo urađenih, doneti prihod koji nam je tako očajnički bio potreban. Bil ih je oglasio u The Virginian i poslao specijalno slanje. Zatim smo čekali rezultate. Rezultati su bili jadni, bedni, srceparajući. Ljudi su ih voleli, ali ne dovoljno da plate dolar. Često je jedino što smo imali da jedemo u prikolici bilo ono što bi nam Lejsi ili Bil dali — konzerva ili dve, neke viršle itd. Računi su se gomilali, kao i obično, i porodica je bila skoro na kraju svojih mogućnosti.

Sišao sam u viržinijsku službu za zapošljavanje da vidim o bilo kakvom privremenom poslu: kopanje, građevina, bilo šta za platu. Ali oni su insistirali da pokušaju da mi nađu posao prema mojim kvalifikacijama, a takvi uzvišeni poslovi jednostavno nisu bili dostupni u oblasti. Uspeo sam da prodam nešto frilens umetničkog rada i pisanja, ali finansijska situacija je bila hitna. Nisu bile plaćene uplate mojoj prvoj ženi nekoliko meseci i bio sam nesrećan kada sam zamišljao situaciju sa malom Boni, Nensi i Fibi Džin — da ne pominjem moju drugu četvoro dece. Porodica moje žene želela je da ona dođe na Island, ali ona nije želela da ide, a ja sigurno nisam želeo da ide ni ona. Odlučili smo da istrajemo.

U međuvremenu, sam The Virginian je nailazio na teške dane. Pretplate i prihod su opadali. Računi publikacije, kao i moji, gomilali su se. Jednog jutra, Lejsi Džefris mi je rekao da će biti nemoguće da izađe još jedan broj. Dugovali su previše štamparu. Ukazao sam da izgleda glupo plaćati štamparu toliko novca koliko su plaćali, kada imaju odličnu presu, umetnika i štampara na licu mesta. Ponudio sam da pomognem, ali mi je Lejsi rekao da bi to verovatno iritiralo Bila da predloži takav plan. Stivenson je bio perfekcionista i ne bi verovao da možemo da izbacimo pristojan časopis na našoj presi.

Ubrzo posle ovog razgovora, prišao mi je Bil Anderson, koji je radio za Stivensona kao kombinacija telohranitelja i službenika. Bio je mladi bokser, posvećeni nacional socijalista i vrsta borbenog patriote koja je našoj rasi tako očajnički potrebna. On i njegova porodica su se preselili u Njuport Njuz iz svog doma u Čikagu na obećanja plate, baš kao što sam ja poveo svoju porodicu u Memfis na sličnu ponudu. Bilu je rečeno da će njegova plata morati da bude ozbiljno smanjena, iako je ionako bio na bedi na početku. Takođe je obavešten da bi mogao da bude potpuno otpušten, i bio je ljut! Znajući njegovu nevolju iz sopstvenog iskustva, nisam mogao da ga krivim. Rekao sam mu da verujem da možemo da spasemo situaciju i da možemo da izbacimo časopis sopstvenim tvrdim radom, ali Anderson je rekao da Stivenson nikad ne bi dozvolio da to uradim. Bio je previše zabrinut da ću ga zameniti kao „Firera“!

Ovu reč sam počeo da mrzim kada se koristi u američkom kontekstu. Postojao je samo jedan Firer, i korišćenje ove reči u takvim situacijama utiče na mene kao što bi uticalo na hrišćanina da čuje da neki sveštenik insistira da bude zvan „Hrist“. Složio sam se sa Bilom da su Stivensonove samovoljne metode teške za podneti, i da je dogovor koji mu daju truo, ali sam insistirao da je situacija uglavnom rezultat Stivensonovog straha. Naučio sam nešto što mi je brat jednom rekao da je ekstremno vredno pamtiti u situacijama kao što je ova: Ljudi obično nisu loši. Kada rade „loše“ stvari, to je obično zato što su uplašeni. Udaraju divlje i glupo kao uplašene mačke, grebući i grizući sve u vidokrugu. Uveravao sam Andersona da ako mogu diplomatski i uspešno da pomognem Stivensonu da vrati biznis na noge, Harold Aro Smit Mlađi — finansijski anđeo ovog poduhvata — će se smiriti i sve može još da bude dobro. Ali Stivenson je, kao što je Anderson predvideo, zamišljao da pokušavam da uzurpiram njegov položaj i odbio je čak i da diskutuje stvar sa mnom.

Ubrzo nakon toga, stigla je vest da Aro Smit dolazi u posetu. Stivenson me je pozvao i rekao da je milioner veoma nervozan i osetljiv, i da bi bilo bolje da ostanem u garaži sve vreme dok je on prisutan. Ako moram da uđem uopšte, trebalo je da koristim zadnja vrata. Nekoliko dana kasnije, otišao sam u kuhinju — preko zadnjih vrata, naravno — i naišao na Aro Smita kako sedi za kuhinjskim stolom sa Stivensonom, srčući kakao. Predstavljen sam na najkraći mogući način i otišao. Dan ili dva kasnije, dok sam bio u prikolici kucajući još Battle Call, bilo je kucanje na vratima. Otvorio sam i našao Bila Andersona i Aro Smita kako balanciraju na kamenovima koji su stajali u baru oko naše prikolice. Bil je otvoreno objasnio da je Aro Smit zgađen načinom na koji je Stivenson rukovao sa mnogo hiljada dolara koje je uložio u operaciju, i da planira da je zatvori i proda opremu. Bil je rekao da je nagovorio Aro Smita da dođe i vidi mene, nakon što ga je ubedio da imam talente i znanje da uradim nešto vredno sa ogromnom investicijom koja je već uložena u poduhvat. Barem bih mogao da stavim štamparsku opremu u neku dobru upotrebu da spasem nešto iz zbrke. Odmah sam predložio da svi odemo kod Stivensona zajedno i da to rešimo — otvoreno — u interesu stvari. Uvek sam mrzeo intrige i verujem da je jedini način da se uspe na duge staze u bilo kom ljudskom poduhvatu najotvoreniji i najpošteniji način moguć, čak i ako bi prikradanje moglo da donese neku privremenu prednost. Ali Anderson i Aro Smit su se uzbudili kada sam to predložio i insistirali su da neće imati nikakvog dela u takvom dogovoru. Aro Smit je rekao da je doneo odluku. Ići će da zatvori Stivensona bez obzira šta, i sve za šta je došao da vidi mene je da odluči da li da stavi opremu na moje raspolaganje, umesto da je proda za skoro ništa. Anderson je bio toliko ljut na dva mlada izdavača, Stivensona i Džefrisa, što su ga doveli sve iz Čikaga sa ženom i bebama da je mislio da Stivenson treba da dobije ono što zaslužuje za svoju imperijalnu, neiskusnu glupost koja je upropastila tako divnu priliku za Stvar. Bil je odrastao u slamovima Čikaga. Bio je izboden, prebijen i upucan, i školovan u taktici pas-ždere-pasa oluka. Iako je Anderson bio čist Nordijac nepogrešivih prirodnih sklonosti, njegova škola ga je naučila da bude nemilosrdan. Insistirao je da je jedini način da se bilo šta uradi da se skoči na Stivensona, da se izvuče oprema pre nego što se on oporavi, i to bi bilo to. Aro Smit, koji je izgledao nešto kao glumac Sidni Grinstri, i koji je uvek davao utisak da je uplašen i u ćošku, složio se da mora da se uradi na taj način, i da ja ne smem da kažem Stivensonu ni reč.

Ipak, s obzirom na Stivensonovu veliku pomoć i pristojnost prema meni samo nekoliko meseci ranije, otišao sam Lejsiju i rekao mu da je Aro Smit veoma zgađen i da osim ako ne mogu da smisle neki definitivan i prodajan plan da ga vrate, sve je gotovo. Nisam mu otvoreno rekao šta su Aro Smit i Anderson rekli, ali sam ga zamolio, u ime pokreta, da pokuša da uvali malo razuma u „Njegovo Božansko Veličanstvo“, Vilijama Stivensona. Lejsi Džefris, uvek nežan, krotak, samoponižavajući i lak za saradnju, pristao je da vidi šta može da uradi. Mislio sam da je najbolje da ne iritiram „Velikog kana“ lično ulazeći u njegove odaje, zbog mogućnosti emocionalnog eksplozije koju bi, po razmišljanju, poželeo da nije dozvolio. Ali nije vredelo. Kada je Stivenson čuo poruku, došao je urlajući na mene, naredio mi „ Napolje! Napolje!“ u tim tačnim rečima, i jasno stavio do znanja da misli da sam se zaverenički udružio da ga uništim i „ukradem“ Aro Smita. Pokušao sam najbolje da objasnim, bez izdavanja druge dvojice, da nisam imao deo u takvom planu i da sam samo pokušavao da držim stvari zajedno, ne da uništim ono što već postoji. Ali reči nisu ništa značile Stivensonu. Bio je povređen i uplašen i glumio je kao mali dečak. Da sam mu bio otac, zgrabio bih ga, dao mu ubedljiv „argument“ na oba uva i seo da raščistim zbrkanu situaciju. Još jednom sam naučio slabost i glupost čak i najboljih od mojih bližnjih.

Aro Smit i Anderson su se ponovo pojavili kod moje prikolice i grdili me što sam „cinkario“. Sve se vratilo, nekako, i uhvatio sam sada sa obe strane, ali Aro Smit je još uvek želeo da uradim šta mogu da iskoristim štamparsku opremu i potvrdio je svoju odlučnost da odmah odseče Stivensona. Ako ne mogu da smislim plan da je koristim, rekao mi je da će je prodati, tu i tada! Nisam video više svrhe u pokušaju da spasem Stivensona, posebno nakon što su on i njegova žena došli i istresli neke moje stvari kod prikolice, uključujući divni kašmirski džemper koji je moja žena otišla u veliku muku da nabavi iz Engleske za njegovu ženu. Nije imalo smisla da oprema bude izgubljena za stvar, pa sam pristao da razmislim i razgovaram sa obojicom sledećeg dana.

Pustio sam Aro Smitu da pozajmi moje probne listove Battle Call i on je bio veoma entuzijastičan, osim za „socijalistički“ deo „Nacional socijalističkog“. On, kao multimilionerski superkapitalista čija je majka, kako mi je Bil rekao, bila jedna od vlasnika Dunn & Bradstreet, bio je razumljivo mnogo protiv bilo koje doktrine koja propisuje da svi u društvu moraju da proizvode nešto, izumom, upravljanjem, radom ili stvarnim rizikom — ali ne špekulacijom koja je toliko zaštićena lihvom da je to uopšte bez rizika. Mi, naravno, kao nacional socijalisti, smo protiv spekulativnog dela kapitalizma. Ali Aro Smit, koliko sam uspeo da saznam, nikad nije radio dan u životu, i došao je da voli ovaj aranžman. Ali ostatak nacional socijalističkog programa, posebno deo o gašenju jevrejskih izdajnika, mislio je da je divan. Aro Smit se protivio izuzimanju bilo kojih Jevreja, govoreći da nijedan od njih nije ljudski, već su podživotinje. Pitao sam ga da li bi lično mogao da ubije malu decu jer su Jevreji i on je odgovorio „Naravno!“ i skoro, ali ne sasvim, verujem mu. Previše je osetljiv da jede meso, pa je malo teško zamisliti ga u krvavoj ulozi koljača beba.

Sledećeg dana došao je u iznajmljenim kolima i odvezao me dole na napuštenu plažu, gde smo se parkirali i diskutovali situaciju mnogo sati. Hteo je da zna šta mislim da treba da se uradi. Da sumiram godine svog razmišljanja i planiranja, rekao sam mu da je jedini odgovor javna aktivnost — na ulicama — ne više pamfleti i razmena papira među ljudima koji već znaju šta Jevreji spremaju. U to vreme, jevrejska linija u svim našim novinama bila je, paradoksalno, da je egipatski Naser i još jedan Hitler i komunista. Kao stvar trezvene činjenice, Naser je zabranio Komunističku partiju i bacio svoje crvene u zatvor, dok je „naš“ Vrhovni sud puštao američke crvene, čak i špijune, napolje. Jedina komunistička partija na Bliskom istoku bila je, i jeste, u Izraelu, gde ovi kriminalci čine preko jedne četvrtine građana i članova vlade. Postojala je pro-jevrejska marionetska vlada u Libanu. Besni libanski Arapi, koji su patili i svedočili kako je preko milion njihovih arapskih bližnjih proterano u glad i bedu u pustinji da bi Jevreji mogli da „vrate domovinu“ koju su Arapi zauzimali preko 2000 godina, zapretili su da preuzmu svoju izdajničku vladu i krenu za međunarodnim kriminalcima koji su poklali i proterali njihove arapske braću. Američki Jevreji su koristili svoje uobičajene taktike — izvrtanje štampe i tajni pritisak — da nateraju „našu“ vladu da pošalje marine da „brane“ libansku marionetsku vladu protiv sopstvenog naroda. Jevrejski lažovi su nam govorili da je naša intervencija da zaustavi Naserov „komunizam“, kada je istina bila da smo spasavali Izrael.

Izgledalo je da imam dom, sigurnost za porodicu i savršenu priliku da uradim ono o čemu smo svi toliko dugo samo pričali: napadnuti i izložiti jevrejsku izdaju javno! Predložio sam da organizujemo pikete i distribuciju literature u nekoliko gradova, kao i ispred Bele kuće, da izložimo ovu gadnu upotrebu američkih boraca u korist jevrejske međunarodne agresije u Libanu. Aro Smit je bio oduševljen kao debeli dečak koga vode u cirkus. Pljeskao je punačkim rukama i pitao kako možemo to da uradimo. Moje godine pripravništva u pokretu su uspostavile kontakte sa drugim ljudima širom zemlje. Od njih, bilo je nekih za koje sam mislio da će sarađivati. Nisam bio u Arlingtonu dovoljno dugo da izgradim bilo kakve kontakte sa mladim borbenim ljudima i stoga sam imao samo „konzervativne“ šaptače i „tihe radnike“, pa sam rekao Aro Smitu da ćemo, da bismo pikirali Belu kuću, morati da pošaljemo po moje momke — Hukerove momke — u Njujork. Ukupni trošak za znakove, literaturu i transport bi bio preko 1000 dolara. Aro Smit je rekao da nastavim. Nije mogao da čeka.

Rekao sam mu da će ovi aranžmani uključivati velike telefonske račune koje jednostavno nisam mogao da priuštim, i on je rekao da će „to srediti“. Dogovorio sam se sa Njujorkom za čarter autobus pun momaka, dizajnirao i svilenim sitom štampao ogromne znakove od uljene tkanine u fluorescentnoj crvenoj i crnoj, napisao, dizajnirao i odštampao desetine hiljada dvobojnih letaka, pripremio detaljna uputstva za pikete, telefonirao širom zemlje i uspeo da nagovorim Eda Fildsa u Luisvilu i Volasa Alena u Atlanti da pikiraju istovremeno sa nama. Pored ovih napora, napravio sam hiljade drugih aranžmana neophodnih da ostvarim takav relativno velikih razmera poduhvat. Aro Smit je lebdeo nad svim ovim kao srećni mali dečak, čak pomažući da se znakovi svilenim sitom štampaju u podrumu. Moja žena je primala sve uzbuđenje i poremećaj svog doma u odličnom duhu, gubeći živce samo jednom. Aro Smit je pocrveneo od besa jednog popodneva dok smo on i ja diskutovali planove a deca su se smejala i igrala u susednoj sobi. Prasnuo je: „O, Bože! Zar ne možeš nešto da uradiš sa tom prokletom decom? Da ih ugušiš gasom ili nešto!“ Moja žena je prasnula i izgrdila ga zbog primedbe, a on se okrenuo, naduren. Uspeo sam da to zakrpim sa oboje.

Tokom ovih priprema, kad god bih pitao Aro Smita o potpisivanju ugovora, on bi se naljutio i žalio da pokušavam da zadržim operaciju — potpisaće ga posle pikiranja, kada bude imao priliku da uhvati dah i pregleda ugovor. Tako sam bio na putu da naučim svoju pretposlednju lekciju o ljudskoj prirodi i koliko joj se može verovati. Noć pre velikog događaja, autobus pun momaka iz Njujorka je stigao, i bilo je divno videti neke od njih ponovo. Ali sa sobom su imali divljeg i vunenog dripca po imenu Džordž Ledžet, čija je prva primedba, dok se dovezao i primetio da živimo pored predgrađanske banke bila: „O, dečko! Hajde da opljačkamo banku!“ Upozorio sam ga iznova i iznova da naš opstanak i eventualni uspeh zavise od toga da budemo legalni, super-legalni. Ne samo da moramo da poštujemo zakone koje imaju, već zakone koje bi mogli da imaju ili da se pretvaraju da imaju, samo da nas se otarase, ali nije vredelo. Džordž je izašao sa jednom ekipom da distribuira našu za-to-vreme smelu antijevrejsku literaturu najavljujući pikiranje, i uskoro sam saznao da je lud. Lepljio je nalepnice na kola, prozore — i bio je na putu da nalepi jednu na neopreznog policajca, kada su ga momci uhvatili i doveli nazad meni. Izbacio sam ga, ali on nije hteo da ode. Konačno smo ubedili ovog debelog ludaka da je njujorška policija mudra za njegov odlazak iz Njujorka. Bio je na uslovnoj, ili nešto, pa smo ga stavili u autobus nazad tamo gore.

U međuvremenu, učio sam svoje prve lekcije o načinima jevrejske zavere. Još uvek sam zamišljao, u to vreme, da je moć Jevreja totalna, da je policija 100% u dosluhu sa zaverenicima, i da stoga moram da se iskradem sa našim papirima, ili da očekujem masovna hapšenja. Kada je naša prva ekipa uhapšena, njihova literatura zaplenjena, i momcima rečeno „da se čiste iz Arlingona“, ja sam ih iskradao nazad, umesto da otvoreno odem policiji i zahtevam naša ustavna prava prvo, kao što uvek radim sada. Ali u to vreme, mi smo se saginjali i skrivali i jurcali niz zadnje ulice pokušavajući da izbegnemo policajce, koji su, kako sam kasnije naučio, mrzeli ono što se dešava koliko i mi, i samo su radili najbolje što znaju da budu fer, neutralni, i da poštuju naređenja. Mnogi u „pokretu“ ne mogu da shvate kako „prolazim“ sa onim što radimo, osim ako nismo „špijuni“, kao što glupo i okrutno optužuju. Do našeg dolaska na scenu desnog krila, verovalo se da su policija, FBI i sve druge vlasti „protiv“ nas i da moramo da se „borimo“ protiv njih. Dokazao sam svojim saradnicima, iznova i iznova, da to nije tačno. Sigurno, novčana moć je u rukama Jevreja, i tako je i mnogo naše administracije. Neki od naših zvaničnika su ili Jevreji ili otvoreno rade za Jevreje, ali velika većina naših organa za sprovođenje zakona su Beli Ljudi i jednostavno sprovode zakon, najbolje što znaju. Ako išta, većina njih, budući po prirodi ljudi sile, imaju tendenciju da vide stvari kao mi, a ne kao kriminalni crnci i Jevreji. Iako policajci i drugi organi za sprovođenje zakona rade svoju dužnost, kako oni vide, bili su skoro svi uniformno učtivi i fer prema meni i prema našoj otvorenoj, brutalno-frankoj antijevrejskoj agitaciji. Otkrivao sam da su policajci skloni da slede džunglovski instinkt potere kao i bilo koja stvorenja: kada bežiš, oni te jure. Ali kada im prvi priđeš, objasniš svoje planove, svoje znanje o svojim pravima, i poštujući jasno staviš do znanja svoju čeličnu odlučnost da vežbaš ta prava, oni te poštuju i često se bore za tebe. Kada vide bezobrazni pritisak od Jevreja da te ilegalno, nepošteno, brutalno i čak kriminalno zaustave, ne moraš da im držiš predavanje o jevrejskim metodama da bi policajci goreli od osećaja ogorčene pravde. Ovo je kako smo osvojili srca celih policijskih odeljenja. Bez obzira šta Jevreji rade na višim nivoima, policajci, agenti FBI i pošteni zvaničnici koji se bave nama znaju da mi lomimo kičme savijajući se da budemo fer i pošteni — i legalni — dok Jevreji pribegavaju tako gadnim i odvratno očiglednim taktikama da nas ućutkaju da zvaničnici ne mogu da ne dive našoj mirnoj i odlučnoj hrabrosti dok stojimo naspram ove vrste tiranije i terora, dan za danom, nedelju za nedeljom, godinu za godinom.

Imao sam visokorangirane zvaničnike i sudije koji su mi privatno rekli da je naša javna demonstracija jevrejske tiranije i pritisak koji su i oni sami iskusili od Jevreja „probudila“ njih na situaciju koju ni milion godina patriotske literature ne bi moglo da im pokaže. Većina žalbi desnog krila na politički progon od strane džentlmenskih zvaničnika je rezultat njihove sopstvene pogrešne strategije i taktike. Ja preživljavam i nastaviću da preživljavam jer milioni ljudi počinju da vide sopstvenim očima, i čuju sopstvenim ušima ono što nikad, nikad neće pročitati — još jedan razlog zašto su „papirni patriote“ toliko godina propadali sa svojom kampanjom „probudi Ameriku“. Ali u tim vrućim julskim danima 1958, još uvek nisam naučio ove ogromne istine, i trošio sam mnogo vremena i napora u „skrivanju“ i bežanju. Uprkos našoj samonametnutoj „prikrivenosti“, uspeli smo da izbacimo veliki broj pamfleta i pripremili smo se da pikiramo sledećeg dana, nedelje. Skoro je nemoguće da zamislim to sada, ali svi smo bili uplašeni do smrti. Moji njujorški momci, tvrdi kao tigrovi, bili su nemirni i zabrinuti, i njihov „vođa“, Luk Dommer, pokazao se kao potpuna kukavica. Rekao im je da će svi biti ubijeni od „tri ili četiri stotine crnaca“. Pošto sam ubedio momke da treba svi da me napuste, Dommer je otišao za Njujork autobusom i ostavio me sa pobunom. Okupio sam momke oko sebe u zadnjem dvorištu i rekao im da ću ići dole sam, ako je neophodno, i da nikad više ne želim da vidim nijednog od ljudi koji bi me napustili. Posebno nikad neću tolerisati da se oni zovu „nacisti“ posle takve kukavičluke. Slušali su me u tišini i posle što sam otišao i vratio se na posao kačenja znakova na štapove, mislio sam da ću stvarno biti sam. Zatim je došao jedan grčki dečak, počeo da mi pomaže sa znacima i rekao da će ići, i đavo da nosi ostale. Još jedan momak je došao i tiho počeo da utiskuje eksere. Zatim još jedan. Konačno, svi su došli. Zahvalio sam im sa prepunim srcem.

Kada je došlo vreme da krenemo, ostavio sam jednog momka da čuva moju porodicu i zagrlio sam ženu, gledajući joj u oči dugo vremena. Stvarno nisam znao da li ću se ikad vratiti, koliko god to glupo zvučalo danas. Naši znaci, koristeći reči kao „kike“ i pokazujući gadne slike njihovih kukastih noseva, bili su nešto što nikad ranije nije viđeno u javnosti, i dobili smo dosta pretnji i upozorenja na hapšenja, prebijanja ili ubistva. Stvarno sam bio veoma uplašen, uplašen kao što sam ikad bio tokom dva rata. Kao i uvek, Tora je bila hrabra i inspirativna, i otišao sam odlučan da uspem ili umrem tog dana.

Izašli smo iz kola nekoliko blokova niz ulicu od Bele kuće i, sa lupajućim srcima, marširali ka sceni akcije. Dok smo se približavali Beloj kući, prišla nam je čvrsta falanga od osam ili devet policajaca, kapetan sa licem buldoga i zlatnim gajtanima marširajući napred. Bio sam potpuno siguran da je ovo „to“. Svi ćemo biti uhapšeni i ja ću biti mučenik pre nego što počnem svoju borbu. Ali grubo izgledajući stari kapetan bio je čovek koga sam došao da poznajem kao jednog od najboljih starinskih policajaca, i velikodušnih ljudskih bića koje sam ikada upoznao. Bio je kapetan Mahani iz Jedinice za specijalne istrage policije D.C., i zarežao je na mene da postoje određena pravila koja treba poštovati pri pikiranju Bele kuće. Zatim mi je pokazao gde treba da marširamo. Bio bih olakšan pod običnim okolnostima, ali još uvek su bili oni „tri stotine crnaca“ na koje smo bili upozoreni, da ne pominjem Jevreje i komuniste! Pogledao sam okolo za njima. Nije ih bilo mnogo još, ali bili su tu i gledali nas sa uživanjem, kao meso. Zakoračio sam, noseći najbezozniji znak: „SPASITE AJKA OD KIKA!“ Ovaj znak je prikazivao gigantsku karikaturu ružnog Jevrejina koji drži pištolj na Ajkovoj glavi, i sa ovim sam marširao ka svojoj sudbini. Momci su zakoračili iza mene, i uskoro smo imali liniju koja se živo kretala tamo-amo između dva drveta gde su hiljade piketa marširale u korist svake zamislive stvari, uključujući komunizam. Fotografi ADL-a su bili tu i Jevreji i njihove huligani su počeli da se okupljaju na oba kraja naše linije i preko ulice. Nastavili smo da pikiramo i počeli smo malo da se smirujemo. Do sada smo još uvek bili živi. Nije bilo ogromnih gomila, kakve sam kasnije naučio da očekujem i kontrolišem, i „300 crnaca“ još nije bilo da nas pošalju u mrtvačnicu u mesarskim kolima. Čim su stvari izgledale pomalo stabilne, počeo sam da delim sok od pomorandže žednim piketičarima. Dok sam to radio, čovek je prošao pored mene i prošaptao „neko hoće da te vidi iza statue.“ Trznuo je palcem u pravcu spomenika u parku preko ulice. Znao sam ko je, naravno. Mogao sam da vidim njegovo cherubinsko malo lice kako vire iza kamenja i mahao mi je dok sam gledao u tom pravcu. Napravio sam nekoliko putovanja tamo za „uputstva“ od „generala“. Bil Stivenson je takođe prošao, noseći tamne naočare. Dovršio je „masku“ povlačeći okovratnik daleko gore, preko brade. Na svoj uobičajeni mračan i dramatičan način, promrmljao je „zdravo“, i nastavio bez daljih znakova prepoznavanja. Bio sam srećan! Usudio sam se „nemogućeg“ i uspeo sam! Kada smo završili pikiranje, kapetan je primetio da bi moglo da bude neko gonjenje od urlajuće gomile koja se okupila. Planirao sam da vozim do policijske stanice ako gomila postane prevelika i ubilačka, ali dobili smo policijsku pratnju do Hejns Pointa, gde su momci boravili i gde je čarter autobus bio parkiran. Poslali smo po pivo da momci mogu da slave i pojavio se Aro Smit sa Arapom za koga je tvrdio da je šef Naserove obaveštajne službe. Upozorio sam Aro Smita da nema nikakve veze sa Arapima, pošto smo pikirali zbog situacije u Libanu i nisam želeo nikakve optužbe da sam strani agent. On je ipak doveo ovog obaveštajnog oficira u kuću, gde su ga moja žena i još jedna dama upoznale, i sada mu je dao sve naše znakove od uljene tkanine. Kasnije mi je rekao da su bili izloženi Naseru u Kairu.

Vratio sam se kući svojoj ženi, ovenčan onim što sam mislio da je slava. Uradio sam tačno ono što sam sebi postavio da uradim i ono što je Aro Smit želeo da uradim. Sve je izgledalo previše dobro da bi bilo istinito. I bilo je previše dobro da bi bilo istinito! U stvarnosti, bio sam na putu ka očajničkoj borbi za opstanak, kao i borbi da zadržim svoj zdrav razum pred drobljivim siromaštvom, napuštanjem i napadom od svih — okolnostima tako obeshrabrujućim da su izvan opisa. Godinama sam govorio svojoj ženi, kada bi stvari postale loše u mojoj političkoj karijeri: „Ovo nije najgore. Ispred leže daleko teži dani!“ Ona nikad ne bi verovala, razumljivo, ali sada je trebalo da vidi golu istinu moje predviđanje. Hvala Bogu što nisam znao šta leži ispred. Nisam toliko hrabar.

Za nekoliko dana, dobili smo vest da je bilo problema u drugim gradovima gde smo pikirali. Ed Fildsova grupa je uspešno pikirala, ali su imali ljude uhapšene zbog distribucije literature. U Atlanti, naši tihi, uredni piketi su uhapšeni za tri minuta. Nije bilo gomile u Atlanti rano u nedelju kada su počeli i nije bilo nereda. Ali policijski oficir je svedočio da je dobio poziv od Anti-Defamation League of B'nai B'rith koji je zahtevao hapšenje piketa i pretio nasiljem ako policija ne uhapši njih. Pa su, u šablonu koji smo naučili da poznajemo predobro, policajci nisu zgrabili ove pretnje nasiljem i kidnapovanjem, već su uhapšili naše pikete i optužili ih za uznemiravanje mira i neuredno ponašanje! Metode korišćene u Atlanti bile su grublje od bilo čega što smo ikad iskusili u Vašingtonu. Piketi su uhapšeni bez naloga, optuženi za skitnju, držani u izolaciji, nemilosrdno gonjeni i pritiskani da priznaju zločin, o kome nisu znali ništa. Špijuni i lažovi su stavljeni u njihove ćelije, u nadi da će otkriti nešto inkriminišuće. Optuženi su po posebnom zakonu koji je mogao da rezultira električnom stolicom ako budu osuđeni! Celo desno krilo je „istragivano od strane agenata FBI tražeći nacionalne veze sa „bombarderima“. U međuvremenu, siguran da nemam nikakve veze sa svim ovim, osim da pomognem Alenu i momcima koliko mogu, morao sam da guram jako da zadržim glavu iznad vode u Arlingtonu. Bez obzira koliko sam molio i preklinjao, nisam mogao da nateram Aro Smita da plati ogroman telefonski račun koji je rekao da će „srediti“ i ovo, plus svi drugi računi, uključujući novac za hranu, bili su hitni. Zatim je Aro Smit ponovo nestao! Čuo sam glasine da je u Njujorku i kontaktirao moje momke tamo gore, ali nisam obraćao mnogo pažnje. Moj um je bio prikovan za Atlantu i smrtonosnu dramu koja se dešavala dole, dok su Jevreji bukvalno pokušavali da ubiju naše ljude na električnoj stolici kao lekciju da im se ne suprotstavljaju. Ali onda su glasine iz Njujorka postale uznemiravajuće. Neki od momaka su zvali i lojalno mi rekli da je Aro Smit tamo gore, pokušavajući da kupi vođstvo najbolje i najborbenije bande momaka u Americi svojim novcem. Pored svojih ponuda novca, ubacio je i presu i opremu koju je obećao meni i mojoj porodici za lansiranje ove očajničke bitke. Hteo je da otme opremu od mene, kao što je uradio od Stivensona, i pošalje je u Njujork. Ali osećao sam da sam ga dovoljno obavezao pred svedocima tako da, čak i bez ugovora koji nikad neće potpisati, ne može da uradi tako nepravdenu i nemoralnu stvar mojoj porodici i meni. Ali nisam računao na prirodu razmaženog malog bogataša, Harolda Aro Smita Mlađeg. Bio je navikao da dobije sve što želi, kada želi — svojim novcem. Uvek možeš da unajmiš advokate i kupiš ljude — skoro sve ljude.

Bio sam dole u podrumu, štampajući za advokata u Anapolisu, kada je moja žena dotrčala niz stepenice, brišući ruke o kecelju. Rekla mi je na islandskom: „Ovde je čovek sa kamionom i nekim papirima da pokupi presu i ostalo!“ Isključio sam presu i otišao gore da vidim o ovome. Naravno, napolju je bio kamion iz Baltimora, i čovek sa „Računom prodaje“ na vratima. Insistirao je da je „kupio“ opremu i da će je ukloniti na licu mesta. Pozvao sam policiju i oni su rekli da imam pravo da zabranim čoveku da uđe na moje imanje, i to sam uradio, ali ne pre nego što sam pozvao Aro Smita i pokušao da saznam o čemu se radi. Pretvarao se da nije tu i imao je majku da kaže da je van Baltimora, ali ja sam ga čuo i pozvao ponovo za nekoliko minuta, koristeći ime čoveka sa kamionom iz Baltimora. Ovog puta je prevarant odgovorio. Sat i po, na mom međugradskom računu, cvileo je na mene da je moja dužnost da predam opremu i iselim se iz kuće. Rekao sam mu da se neću iseliti za manje od godinu dana, pošto je to bio minimalni rok naveden, čak i u našem usmenom ugovoru, i da neću pustiti opremu koju mi je obećao i porodici. Uradio sam sve što sam mogao da ga nateram da vidi kakva bi užasna nepravda bila da baci moju ženu i decu bukvalno na ulicu, bez sredstava za život, čak i ako sam uradio nešto pogrešno. Kada sam pitao razlog za njegovo nezadovoljstvo mnom, nije mogao da smisli ništa što sam uradio što je bilo pogrešno ili nepošteno prema njemu. Najbolje što je mogao da smisli je da sam loš štampar! Konačno sam morao da spustim slušalicu na njega da zaustavim telefonski račun. Stalno je ponavljao da treba da predam opremu i da se iselim. Nekoliko dana kasnije, štampa i zatim FBI su me pozvali, u roku od nekoliko sati jedno od drugog. Rečeno mi je o pismu koje sam napisao Volasu Alenu koje sam potpisao sa „Sieg Heil!“ i pitali su da li je moje. Iskreno sam odgovorio da jeste. Otkrili su ga kada su uhvatili Alena i pretresli njegovu kuću. Pitali su me sve o mojoj operaciji i Aro Smitovom delu u njoj, i ponovo sam im rekao istinu. Svi smo bili pod sumnjom saučesništva u atlantskom bombarderstvu i laganje bi nas samo uvelo u ozbiljne nevolje — eventualno da podelimo električnu stolicu sa nesrećnim piketičarima iz Atlante. Naravno, nije imalo smisla pokušavati da sakrijem Aro Smitovo vlasništvo nad kućom. Bilo je u zapisima okružnih kancelarija. U roku od sati novine zemlje su preko celih naslovnih strana blistale naslovima da postoji nacionalni podzemni bomberski prsten pod istragom FBI, i da su Aro Smit i ja novčani džepovi i mastermind, respektivno! Aro Smit je žurio u kancelarije FBI, zahtevajući zaštitu. Moj dom je postao meta neverovatnog zlostavljanja! Cherry bombe su bacane iz jurećih kola, moja deca su kamenovana, naš telefon je zvonio stalno, a neki od pozivalaca su doveli moju ženu do suza svojom podlošću pretnji i zlostavljanja. Kola su skrenula u prilaz parkinga u mraku, kada sam išao kući sa kesom namirnica iz supermarketa preko ulice, i skoro me udarila. Pobegao sam samo skočivši u stranu tako brzo da sam se raširio, licem nadole, po pločniku. Moj dečak u školi je bio stalna meta uvreda i mržnje. Cherry bomba je ušla kroz otvoren prozor i eksplodirala u krevetu moje usnule male četvorogodišnje anđelčice, Džini. Sumnjam da će ikad zaboraviti teror tog iskustva dok je dolazila, vrišteći u naše naručje. Nikad to neću zaboraviti, niti oprostiti bigotima, glupim polu-idiotima i nasilnicima koji su to uradili! Jednog jutra smo našli domaću bombu na travnjaku, ogroman komad cevi, zatvoren na oba kraja i napunjen eksplozivom! Da je to eksplodiralo, svi bismo bili ubijeni. A sada je Aro Smit stvarno stupio u akciju! Dok smo se mi trudili da se nosimo sa ovim divljim životom, zaradimo za život i održimo porodicu, moja žena je ponovo sišla u podrum i obavestila me da su dva šerifa i policajca na vratima sa nalogom za replevin. Aro Smit je mislio ozbiljno! Bio sam odlučan da ne dam bez borbe, i proverio sam sa prijateljem advokatom u mojoj eskadrili koji mi je rekao da ne mogu da se silom proguraju bez naloga za pretres. Ali šerif mi je rekao da im ne treba nalog, i pokušao je da se silom progura nekoliko puta. Zadržao sam ga. Zatim je poslao po još ljudi, još policije, i najvišeg šerifa okruga Arlington. Pokušao sam da pozovem svog advokata ili bilo kog advokata, ali svi su bili na pravničkom pikniku! Dok sam bio na telefonu, moja žena je pokušavala da zadrži ove gurajuće sluge zakona na vratima, i čuo sam je kako cvili od bola, „Boliš me!“ Poludeo sam. Potrčao sam po svoj .38, spreman da branim svoju voljenu ženu sada, ne samo kuću, ali ona je znala šta radim i vrisnula je tako žalosno da ne radim to da sam stao. Kako hvala Bogu na prisustvu uma i herojstvu te hrabre žene! Kasnije sam saznao da je šerif imao svako pravo da nas odgurne i silom se progura. Da sam upotrebio taj pištolj, moja karijera i verovatno moj život bi bili gotovi. Takođe dugujem veliki dug šerifu koji je pokazao najpohvalniju uzdržanost kada je prepoznao našu očajnost, moje neznanje zakona — i kukavičke, jadne akcije Aro Smita. Potonji „herojski“ se krio sve to vreme preko vrha brda dok je slao plaćene oficire da urade njegov prljavi posao u ime zakona! Naša borba se isplatila, i kada sam konačno pustio šerifa unutra, on je odlučio da je prekasno da pokupi opremu, i da imam do jutra da postavim garanciju i podnesem protivtužbe protiv Aro Smitovog blitzkriga. Ali bila je to šuplja pobeda. Bilo je očigledno sada da ne samo da imam male izglede da zaradim bilo kakav novac na bilo kom poslu, već da je prilično verovatno da nećemo imati gde da živimo i nikakvu opremu kojom bismo zaradili za život, pored toga, stalni napadi, pretnje, bolna notorijet za osetljivu, nežnu damu, i nemoguć život za nevine male klince učinili su jasnim da više ne mogu da izlažem svoju dragu porodicu bilo kakvim daljim takvim uslovima. Porodica moje žene na Islandu je veoma dobrostojeća. Gospodin Halgrimson, njen otac, je glavni vlasnik i direktor Shel Oil, jedne od najvećih korporacija u zemlji. Bili su nestrpljivi da ona dođe gore, gde bi bila udobna, ekonomski sigurna i fizički bezbedna. Malo ljudi je volelo svoju porodicu više nego što sam ja obožavao svoju divnu ženu i našu prelepu decu, ali zbog te iste ljubavi, jasno je bila moja dužnost da odustanem od pokušaja da budem sa porodicom, kada oni mogu da uživaju pristojan život na Islandu, dok ja budem izlazio iz olupine posle atlantskog bombarderstva i Aro Smitove izdaje. Moja lojalna žena nije želela da ide. Njeni roditelji su došli iz Islanda da joj pomognu i da vide šta može da se uradi. Moje sopstveno srce se slamalo od pomisli da budem sam u svim tim opasnostima i zbrci, bez najslađeg i najdražeg ljudskog bića koje sam ikada poznavao, i moje dragocene dece. Ali shvatio sam da ona jednostavno mora da ide, a ja moram da ostanem i borim se. Znao sam šta može da se desi u godinu dana razdvojenosti, čak i ljudima koji su toliko zaljubljeni kao što smo mi, i upozorio sam ženu da bi mogla da postane previše udobna i bezbedna tamo gore, i da možda neće želeti da se vrati. Ali izgledalo je da ima veru anđela, i morao sam da se borim sa njom da je nateram da pristane da ide. Izнова i iznova me je grdila što pominjem mogućnost da će se udaljiti od mene tamo gore, i da ništa na zemlji ne može ikad da upropasti naš brak bez obzira koliko dugo moram da se borim. Čak i kada sam joj rekao da osećam da ću verovatno ići u zatvor, nije gubila veru. Pa sam napravio aranžmane da moja porodica ode na Island. Njeni roditelji su velikodušno platili pakovanje i slanje njenih stvari kao i karte za Toru i decu, i obećali su da će je poslati nazad ponovo, posle ne više od godinu dana, do kada bih trebalo da sam uspeo da se izborim iz sadašnje zbrke. Odvezao sam porodicu do Idlevajld međunarodnog aerodroma u Njujorku. Bio je to užasan trenutak u našim životima dok sam držao tu dragu osobu blizu, gledao u njene oči pune suza i slao je iz svog života za najgoru godinu koju će svako od nas ikad da doživi. Zagrlio sam svu svoju malu decu; Rikija, previše uzbuđenog avionima da primeti tragediju mnogo, debelog malog „Dedu“ koji se tukao sa svojom pixy-sličnom malom sestrom Džini; i sićušnu bebu Evelin. Zatim sam odvezao u usamljenu, praznu bitku. Nisam imao novca, posla, nikakve mogućnosti da dobijem zaposlenje; moja kuća je trebalo da bude zaplenjena sudskim nalogom i suočavao sam se sa najgigantskom i osvetoljubivom moći na zemlji. Očekivao sam da provedem većinu godine u zatvoru, posle atlantskog bombarderstva. Skoro je nepotrebno reći da su većina mojih „prijatelja“ — „umirući tvrdoglavci“ — napustili mene. Stvarno sam se osećao sam.

POGLAVLJE XV

Dok sam hodao oko tihe i prazne kuće, moji koraci su odjekivali naglašavajući potpunu usamljenost, bio sam u iskušenju da se uverim da je ovo sigurno najniže što smo mogli da padnemo u životu. Pogled na malu haljinicu za bebu koja je ostala, jednoruku lutku u sobi dece, poslednju polupopijenu šolju kafe moje žene — ovi podsetnici na moj gubitak skoro su me savladali i gurnuli me na ivicu jecanja, iz samosažaljenja. Međutim, u najdubljem biću, znao sam da još ima agonija pre nego što mogu bezbedno da zamislim da je najgore prošlo. Čovek ne osvaja ceo novi svet običnim tugama i agonijama, već tek nakon što izdrži i savlada krajnje tragedije i agonije zaista olimpijskih razmera.

Proveo sam Dan zahvalnosti i Božić sam i izopšten od „umirućih tvrdoglavaca“ i većine „konzervativaca“ koji su zvali da objasne da bi voleli da me pozovu na večeru itd., ali da ću „razumeti“ da je „previše opasno“. Komunalne kompanije su se obeshrabrile što nisu plaćene i telefon i svetla su isključeni. Bio sam na sudu dan za danom, bez advokata, očajnički se boreći da zadržim „dom“ koji mi je Aro Smit „garantovao“. Uprkos mojoj notorijetnosti i strahu koji je inspirisalo moje ime, uspeo sam da dobijem neke povremene poslove tu i tamo. Malo po malo, platio sam dovoljno računa da vratim svetla i čak sam dobio telefon nazad.

Žestoko sam se usavršavao u zakonu, dok jednog dana nisam bio u stanju da se suočim sa veoma plaćenim advokatom Aro Smita pred sudijom okružnog suda — i dobijem dogovor o nagodbi. Dan kada sam dobio dogovor trebalo je da me usreći. Pobeda u tako neravnopravnoj i gorkoj borbi trebalo je da bude slatka. Ali kada sam se vratio „kući“ u tu hladnu i praznu kuću koja je bila tako puna bučne dece i tople, ljubavne žene, moja „pobeda“ izgledala je skoro gora od poraza. Prvi put sam otkrio brutalnu šalu sudbine koja daje sreću koju ne možeš da podeliš sa nekim koga voliš. Od tada sam osvajao cilj za ciljem, i zaradio i dobio aplauz hiljada finih ljudi širom zemlje, ali sva njihova pohvala, sve pobede — čak i ulazak u Belu kuću — nikad ne mogu da budu jednake u ljudskom zadovoljstvu nežnom, blagoslovenom osmehu moje žene čak i na najmanji napredak koji smo delili zajedno.

Ja, navodni majstor „mržnje“ u svetu, od propasti Adolfa Hitlera, blagosloven sam ili proklet mekom, ljubavnom i ljubav-željnom prirodom. Od kada sam bez svoje žene, naučio sam punu, užasnu i neopisivu gorčinu pobede koju ne deliš, trijumfa koji nije voljen. Nedeljom popodne, prošlog leta, nakon što sam se vratio sa velikih uspeha protiv urlajućih gomila Jevreja i osvojio gomile sa dva sata neprekidnog govorništva, koje me je ostavilo natopljenog i iscrpljenog, ali pobedničkog — okusio sam neizrecivu gorčinu vraćanja na čestitke mojih partijskih drugova, divljenje žena i prijatelja — i svoju praznu sobu. Nijedna fizička batina koju sam primio ili ću primiti, nijedan zatvor, nijedan sud, nijedna ludnica i nijedna kleveta ne mogu me povrediti unutra koliko prinudno odsustvo moje voljene žene i porodice da podele uspehe koje sam sve više u stanju da izvučem iz brutalnog sveta.

Ali gledano objektivno, moja politička borba bila je daleko od izgubljene. Iza mene sam imao skoro pet godina grube, tvrde pripravničke obuke, tokom koje sam pravio greške i učio lekcije. Neću ponoviti te greške, i tako sam se približavao stanju tehničke virtuoznosti u umetnosti manipulisanja ljudima i događajima koja je obeležje profesionalnog revolucionara. Napredovao sam od umetništva sa bojama, papirom i rečima do postizanja barem minimalne profesionalne sposobnosti u najvišem obliku umetnosti: politici. U svim drugim umetnostima, čovek manipuliše ograničenim brojem materijala i ideja da postigne veoma ograničen cilj. Samo u politici umetnost obuhvata celu zemlju i sve što je u njoj. U borbi stvarne politike, ne odvratne lažne „Politike“ „demokrata“ i „republikanaca“ — koje nisu ništa drugo do borbe da se sledeća svinja gurne sa svog mesta kod korita — u konstruktivnoj i stoga revolucionarnoj politici, platno ti je čovečanstvo samo, boje su ceo spektar ideja, reči, grafičkih umetnosti, blefa i najsitnijih faceta ljudskog postojanja — dok su ti kistovi ne samo glasne žice, pamfleti, televizija i svi ostali mediji javnog izražavanja, već tvoje pesnice, sam tvoj život! Nije slučajno što su mnogi od svetskih velikih revolucionara i političara bili umetnici. Za razliku od miliona mojih „desničarskih drugova“, postao sam otvrdnuo i odlučan revolucionar, osuđen ili da postignem ciljeve o kojima su oni samo pričali, ili da umrem.

Dok sam sedeo sam u toj praznoj kući ili ležao sam u još praznijem krevetu u tihoj, praznoj tami, puna realizacija onoga što radim nametnula mi se sa strašnom hitnošću. Shvatio sam da nema povratka. Dokle god živim, bio sam obeležen stigom antijevrejstva. Nije bilo prazno hvalisanje kada je predsednik ADL-a Majer Štajnbrink, sudija Vrhovnog suda države Njujork, zarežao svojim kolegama iz Anti-Defamation League: „Nikad im ne smemo oprostiti! Moramo ih oterati u kanalizaciju. Moramo da napunimo naše zatvore i ludnice „antisemitskim“ gangsterima!“ Nikad više nisam mogao da se nadam da ću zaraditi „normalan“ život. Jevreji nisu mogli da prežive osim ako ne naprave primer od mene do kraja života, inače bi previše drugih moglo da bude u iskušenju da prati moj primer. Moj „Rubikon“ je bio pređen i bilo je boriti se i pobediti — ili umreti.

Sa ovim mislima na umu, otišao sam jednog jutra na poštu i našao veliku kutiju kako me čeka. Bila je od Džejmsa K. Vornera, jednog od naših prvih pristalica. Unutra sam našao, pažljivo i sa ljubavlju savijenu, ogromnu nacističku zastavu, dugu osamnaest stopa. To je bio jedan od udara sudbine koje sam došao da očekujem. Nije bilo sumnje u mom umu. Otišao sam kući, navukao roletne u dnevnoj sobi i okačio prelepu zastavu potpuno preko zida. U centar sam postavio ploču sa Adolfom Hitlerom. Zatim sam stavio malu policu za knjige ispod nje i postavio tri upaljene sveće ispred. Stajao sam pred svojim svetim oltarom Adolfa Hitlera, sam u tihoj kući, bez ijedne duše koja zna šta radim — ili koju je briga. Zatim, prvi put otkako sam izgubio svoju hrišćansku religiju, doživeo sam duševno uzbuđenje emocija koje je uskraćeno našim modernim, sterilnim, ateističkim „intelektualcima“, ali ipak ostaje sila koja je pokretala ljudsku rasu bezbroj vekova: religiozno iskustvo.

Dok sam gledao strogo lice najvećeg uma u dvadeset vekova, osetio sam neverovatan plim „religiozne“ moći koja se uliva u mene, što bi lako razumeo svaki divlji Indijanac koji stoji na vrhu planine u izlazak sunca i komunicira sa Velikim Duhom pre bitke, upravo moć koju takozvani intelektualci sebi uskraćuju zbog uobraženosti da mogu da „znaju“ sve. Setio sam se reči Vođe: „Kada se ljudska srca lome i ljudske duše očajavaju, veliki pobednici nevolje i brige, sramote i bede, intelektualne neslobode i fizičkog pritiska gledaju na njih iz sumraka prošlosti, i pružaju svoje večite ruke malodušnim smrtnicima. Teško narodu koji se stidi da ih zgrabi!“ Bio sam dirnut iznad moći reči da opišem. Jeza mi se digla po celom telu, kosa mi se nakostrešila, oči su mi se napunile suzama ljubavi i zahvalnosti za ovog najvećeg od svih pobednika ljudske bede i sramote, a dah mi je dolazio u malim dahtajima. Da nisam znao da bi Vođa prezreo takvo obožavanje, mogao sam pasti na kolena u neustrašivom obožavanju, ali umesto toga, uspravio sam se u stav mirno, podigao ruku u večiti pozdrav drevnih rimskih legija i ponovio svete reči, „Sieg Heil!“ — misleći svaki slog svim srcem, umom i dušom.

Više mi Adolf Hitler nije bio samo veliki um. Sada sam shvatio neobjašnjivu moć ljudske duše. Sada sam znao zašto je moć te ljudske duše deset hiljada godina, iznova i iznova, pobedila najmoćnije agregate fizičke sile i tiranije, bez obzira na izglede ili mogućnosti! Prešao sam pun krug od divlje i detinjaste životinjske instinkta — primitivne faze većine čovečanstva — do uobražene i sterilne intelektualnosti — faze naših ubeđenih marksista i „liberala“ — i konačno, uz pomoć Velikog Vođe, pronašao sam put nazad do prirodnog razumevanja sveta koje je slobodno dato svakom psu i crvu, svakom majmunu i čoveku, od čega je intelekt samo neka vrsta nedavnog razvoja ili „trik“. Pronašao sam put do tog nesvesnog razumevanja večnih zagonetki koje se može zvati samo „mudrost“ — isto opažanje suštine stvari koje je, u različitim oblicima, činilo osnovu učenja svih velikih vođa u svim vremenima.

Dok se emocionalna oluja smirivala u meni, ostavila me je ispunjenog svetim osećajem misije koja je fundamentalno oružje i oklop revolucionarnog vođe. Gde sam ranije želeo da se borim protiv sila tiranije i regresije, sada sam morao da se borim protiv njih. Ali još više, osetio sam u sebi moć da prevladam — snagu iznad sopstvene snage — sposobnost da uradim pravu stvar, čak i kada sam lično preplavljen događajima. I ta snaga me nije izdala, niti će. To je moć iznad atoma, sila koju neintelektualci zovu „religioznom“, „psihološkim samohipnozom“ od strane današnjih „mozgova“, i „nepoznatim“ od strane onih koji su naučili pravu mudrost.

Znao sam sa mirnom sigurnošću tačno šta da radim i znao sam, u teško-objašnjivom smislu, šta je ispred. Bilo je nešto kao gledanje puta iz vazduha, nakon što si video samo krivinu ispred sa zemlje. Svet je očigledno gradio ka nečuvenom, bez presedana sukobu između tamnih sila nagomilanog neznanja, pohlepe, zavisti, mržnje i gluposti — okupljenih i vođenih od strane lukavog Jevrejina — nasuprot slabećim silama Prirodine elite — Belog Čoveka. Jevrejin, sa svojom marksističko-demokratskom idejom supremacije običnih brojeva preti da preplavi Belog Čoveka širom sveta samom masom nabujalih obojenih, inferiornih rasa koje nadmašuju bele graditelje civilizacije sa više od sedam prema jedan. Adolf Hitler je pokazao put ka opstanku. Bila bi moja dužnost na ovoj zemlji da prenesem njegove ideje i njegov živi primer do potpune, svetske pobede. Znao sam da neću živeti da vidim pobedu koju ću učiniti mogućom, ali neću umreti pre nego što učinim tu pobedu sigurnom.

Nisam dugo morao da čekam pre nego što je Sudbina podigla zavesu na prvi čin moje nove uloge. Jedne večeri bilo je kucanje na vratima dok sam sedeo, usamljen i pitajući se, pored vatre. Otvorio sam i našao čoveka po imenu Judžin Kolton kako stoji tamo sa još dva čoveka koje nikad ranije nisam video. Džin je bio 27-godišnji desničar koga sam upoznao tek nedavno. Predstavio je jednog od ljudi, grubog i veoma krupnog tipa građevinskog radnika, kao Dž.V. Morgana, a drugog kao Luja Jalackog — varljivo zgodnog malog tipa koji je bio skoro „lepo“, ali koji je bio tvrd kao ekser ispod. Kolton nije bio previše iznenađen mojom velikom nacističkom zastavom i svećama, ali druga dvojica su se zateturali unazad u neverici i užasu. Nisu bili pripremljeni za nešto ovakvo! Bili su ogorčeni onim što im se činilo izdajom, jer su obojica bili veterani službe, 100% lojalni Americi — i bili su sa Koltonom uglavnom zato što su mrzeli crnce. Kolton im je rekao da će ih odvesti da vide čoveka koji stvarno vodi borbu protiv situacije, ali im nije rekao da sam ja nacista niti bilo šta o svom hitlerizmu. Morgan i Jalacki su bili neodlučni da li da se tuku ili odu, ili da ostanu i slušaju, ali konačno ih je Kolton ubedio da čuju priču. Pa su ušli i, u svetlu vatre i sveća, dao sam im intenzivno, fundamentalno malo predavanje u zemaljskim terminima koje su mogli da shvate. Objasnio sam da crnac nije dovoljno ambiciozan, inteligentan i dobrodušan da sam izaziva sav „crnački problem“, i da obični, obični, prosti stari „crnci“ često budu prilično dobri momci kada ne guraju. Dvojica su se složila. Bilo je samo kada su bili agitovani, iritirani i organizovani od strane drugih nego crnih ljudi da dobrodušni, smejući se, lakomisleni „crnci“ postanu agresivni, gadni, odvratni „obojeni ljudi“ tipični za NAACP. Ponovo su se složili. Zatim sam jako uterao dokaz da su i NAACP i CORE finansirani i vođeni, ne od crnaca, već od komunističkih Jevreja. Ovo je bila nova ideja za njih, ali kada sam im pokazao slike ružnog Artura Springarna, šefa NAACP-a i Marvina Riča, šefa CORE-a, počeli su da shvataju ideju. Zatim sam ušao u ostatak jevrejske slike i video njihove umove kako me prate spotičući se, nevoljno — ali neizbežno. Činjenice su jednostavno previše optužujuće da se ne veruje, jednom kada su predstavljene, čak i neobrazovanim Amerikancima. Zatim sam im rekao kako Jevreji, koristeći posebno svoj novac i dominaciju nad medijima vesti i zabave, organizuju ogromne horde obojenih ljudi zemlje, uglavnom uz pomoć marksizma, protiv nadmašenih i slabih Belih Ljudi, protiv kojih koriste oružje „demokratije“ u kojoj bi bilo sedam obojenih glasova za svaki beli glas. Rekao sam im da ne možemo da preživimo pričom, već moramo da se borimo za opstanak kao što su naši preci — i da je jedini način da se borimo legalno i tako uspešno, kao nacisti — tvrdi, potpuni Beli Ljudi! Rezultat je bio da sam u prostoru od tri ili četiri sata imao četiri nacista, umesto samo mene. Morgan i Jalacki su bili za potpunu bitku odmah, ali Kolton je osećao da to mora da se uradi pažljivije i sporije. Počeli su da dolaze na male okupljanja svake večeri, i ja sam polako obrazovao dva nova čoveka o užasavajućim činjenicama naše istorijske situacije, uvek koristeći zemaljske termine koje su razumeli. Zatim sam odlučio da je vreme da istupim i da povedemo našu borbu, i da je način da se to uradi da otvorimo vrata i velike prozore ka jako prometnom bulevaru tako da javnost može da vidi našu nacističku zastavu i oltar, naše sveće, crvena reflektorska svetla itd. Čak sam nabavio infracrveno svetlo za samu zastavu, za psihološki efekat toplote koju baca, pored sablasnog, crvenog sjaja koji baca. Mi smo to sada bezbedno preživeli, naravno, ali u to vreme, takvo ponašanje izgledalo je ludo i samoubilačko. Judžin Kolton je iskreno osećao da bi takav kurs bio pogrešan dok ne budemo imali barem deset ljudi, i odvojio se od napora, ali Luis i Dž.V. su, do tada, bili teško zadržati. Hteli su da se bore što je više moguće i odmah, bilo šta i bilo koga, da brane Belog Čoveka. Nabavili smo sebi smeđe košulje, trake za ruke i kožne pojaseve. Dž.V. je doneo svoje puške, revolvere i futrole. Svesno i namerno šepurili smo se po kući na najdramski i provokativniji način, znajući da će ovo biti previše za Jevreje da podnesu.

Prvo su samo deca dolazila da zure i urlaju i bacaju kamenje, ali nismo bili obeshrabreni i znali smo da će, pre ili kasnije, Jevreji biti nesposobni da ignorišu ovaj izazov. Jedne noći, velika, skupa kola su se zaustavila ispred da dozvole svojim putnicima da cene našu dramatičnu izložbu zastava, reflektora i jurišnika. Mogli smo da vidimo nekoga kako uzima beleške unutra. Nekoliko noći kasnije, otkrili smo ko je to verovatno bio, kada je Dru Pirson pustio na nas sa razbijajućim nacionalnim udarcem o užasnosti svega toga: nacisti samo nekoliko minuta od Linkolnovog spomenika itd. Ova reakcija je bila tačno u skladu sa mojim razmišljanjem da je miran, proračunati Jevrejin opasan, ali divlje ljut i uplašen Jevrejin, koji urla i peni o „nacistima“, sirovo meso za naše zube. I radilo je! Umesto inteligentnih i očiglednih protivmera koje su mogli da koriste, preko svoje kontrolisane štampe, paničili su. Da su nas umazali tada, preko celih naslovnih strana, sa dosta slika i dovoljno podstakli gomile, bili bismo brzo završeni pre nego što bih mogao da steknem snagu, ali nisu mogli da se nateraju da nam „daju publicitet“, pa su stavili čvrst pokrivač tišine oko nas u novinama. Noć za noći bilo je nereda oko našeg štaba, sa pucanjem kroz prozore, ali štampa je ćutala o svemu. Cela oblast je bila živa od priče o nama, ali štampa se pretvarala da ne postojimo! Izbacio sam hiljade letaka, od vrata do vrata, ukazujući građanima na moć Jevreja da suzbiju takve vesti, pravo pred njihovim očima, i efekat je bio razoran. Čak su i mekoglavi „liberali“ mogli da vide da ako manjina može da nametne cenzuru štampe na jednom pitanju, mogu to da urade na drugom, na pitanju o kome „liberali“ možda ne bi odobravali cenzuru!

U međuvremenu, počeli smo da okupljamo regrute, tačno kako sam predvideo, zbog naše borbe. Najbolje od svega, ovi nisu bili „pričajući patriote“, već tvrdi radnici, kamiondžije itd. — borbeni ljudi koji su imali dovoljno „crnaca“ i jevrejske manjinske tiranije. Stotine i stotine ljudi dolazile su u naš štab svakog dana da razgovaraju sa mnom i da vide za sebe kakvo „stvorenje“ sam. Još jednom, jevrejske laži su izazvale sopstveni pad, jer sam ubedio više od tri od pet kevtavih, nadmenih posetilaca da nisam čudovište, niti lažov, niti prevarant — kao što su Jevreji insistirali — već najiskreniji i najistinitiji beli američki patriot, koji se bori na jedini mogući način da nas spase od katastrofe. Počeli smo da osvajamo većinu srednjoškolaca na našu stranu i postali smo glavna tema diskusije u svim školama miljama unaokolo. Jevreji su naterali nastavnike da šire najluđe laži o meni samom, našem štabu i idejama — uključujući gadnu priču da me je žena napustila, da sam pokušao da utopim decu, da sam lud i da smo banda kriminalaca i izdajnika. Svi naši prozori su bili razbijeni velikim kamenjem bačenim iz jurećih kola. Pite, kečap, farba i smrdljive bombe su redovno bacane u našem pravcu, dan i noć, ali naši naoružani jurišnici su stajali na straži ispred i niko se nije usuđivao da nas lično napadne.

Jednog dana, nekoliko stotina ljudi se okupilo niz ulicu na parking mestu, i znali smo da ćemo morati da se suočimo sa prilično smrtonosnom gomilom. Bili smo naoružani, ali bilo bi kraj partije da pucamo ili ubijemo bilo koga. Morao sam da smislim neki način da zaustavim gomilu, kratko od pucanja. Odlučio sam da koristim psihologiju kao naše oružje. Pripremio sam kameru sa ogromnim elektronskim blicem i, kada se gomila približila, potrčao sam ka njima sa kamerom i počeo da slikam vođe blicem. Uplašili su se i okrenuli leđa! To mi je sve trebalo. Rugao sam im se, puštajući svakoga da zna tačno kakve kukavice mislim da su. Gomila se raspršila i odvukla se. Napad je bio odbijen!

Moj lični život, u međuvremenu, bio je skoro nepodnošljiv. Patio sam od agonije usamljenosti i bola za ženom i decom, a ona je patila od iste deprivacije na Islandu. Dobijao sam pisma puna suza i srceparajuće trake od žene, koja je hvatala samog đavola od svojih roditelja što ima bilo šta sa mnom. Njena patnja je bila gora od moje, jer sam ja barem imao apsorbujuću misiju da mi zauzme um. Ona nije imala ništa osim četvoro svađalačke male dece o kojima se brine, bez muža, bez društvenog života i bez novca, osim onoga što joj je otac davao, i za šta je morala da polaže račun, peni po peni. Ali barem je bila bezbedna od onoga što se dešavalo u Arlingtonu, i neće gladovati, kao što sam ja radio. Živeo sam od malih paketa hrane koje su donosili verni jurišnici i prijatelji — ustajali hleb, ulubljene konzerve itd.

Flojid Fleming, čovek koji je tako čvrsto stajao iza Džona Kaspera, došao je da vidi šta se dešava. Prvo je bio odbijen mojom velikom nacističkom zastavom, ali malo po malo, uspeo sam da ga nateram da vidi da je to jedini način da se probijemo kroz jevrejsku blokadu štampe i da privučemo mlade borbenike koji su nam tako očajnički bili potrebni. Svakodnevno se broj posetilaca povećavao. Mnogi od njih su počeli da dolaze sa fakulteta i univerziteta, i osvajao sam njihove umove i srca takođe. Većina njih je dolazila iz radoznalosti, ali postojao je dobar procenat koji je dolazio odlučan da uništi mesto, jednom zauvek. Jedna takva „ekipa za uništenje“ sastojala se od sedamnaest velikih frajerskih momaka sa Univerziteta Merilend. Svi su ušli i naterao sam ih da sednu ispred mene, kako je bila moja praksa, dok sam držao napunjeni .45 na stolu kod ruke. Imao sam dva naoružana jurišnika, koji su stajali u oba ugla sobe u svakom trenutku, i još jednog, na prednjim vratima. Nekoliko puta dok sam pričao, jedan od njih je ustao i otišao blizu velike nacističke zastave na zidu. Ljubazno, ali čvrsto je poslat nazad na svoje mesto od strane jednog od mojih ljudi. Kasnije smo saznali da su ovi ljudi bili naoružani i da su planirali da nam daju dobru „lekciju“, prebiju me, skinu zastavu, spale mesto i stave kraj Partiji. Umesto toga, vratili su se na univerzitet i dva dana leteli nacističkom zastavom sa svoje frajerske kuće, dok univerzitet nije uzeo stvar u ruke. Počeo sam da učim nauku argumentacije kao nikad ranije. Posebno sam vežbao svoje rastuće sposobnosti na stotinama prostih Jevreja koji su zvali telefonom. Naučio sam njihove standardne „argumente“, njihove konzervirane i nerazumne slogane i hvataljke: „Ne možeš da osuđuješ celu grupu zbog nekoliko pojedinaca“, itd. i, u roku od nekoliko nedelja, svi smo postali majstori takvih jevrejskih sofizama. Mnogi su u to vreme kritikovali mene što „traćim vreme“ sa ovim mržnjom punim Jevrejima na telefonu, ali koristio sam ih kao mete za vežbanje i učio svoje ljude da pariraju njihovim slabim udarcima i zatim da utisnu naše činjenice i argumente na način koji uvek šalje Jevreje da jure za svojim otrovnim perima i unajmljenim huliganima.

Mnogi od likova koji su nam se privukli bili su prilično jadni primerci čovečanstva. Jedan čovek je stigao kasno noću sa kavezom za pticu i nekom vrstom „svete knjige“. Hteo je da se pridruži Partiji jer su „boljševici uništavali njegov seksualni život“ i stalno ga sprečavali da ima devojku. Tvrdio je da želi da se „bori protiv njih“ — on i ptica, to jest. Dama je stigla taksijem. Bila je ukrašena ostentativnim krznenim komadima i ludim šeširom sa bobicom na kraju stabljike, i insistirala je da mi kaže o „jevrejskom podzemlju“. Rekao sam joj da znam o tome i da se borimo protiv toga. „Da“, rekla je, „ali moramo da ih iskopamo! Oni su dole sada, meljući kosti i meso!“ Objasnila mi je da Jevreji imaju podzemne prolaze koji vode od njihovih „sin-agoga“ koji prožimaju zemlju. U tim zlim odmaralištima, objasnila je očajnički i strasno, đavoli su gnječili ljude koje su čupali iz društva u otrovnu sluz koju su zatim tajno stavljali u hranu nas ostalih, da unište naše umove! Ova žena je bila žena nekadašnjeg američkog ambasadora, verujte ili ne. Poslao sam je sa što više simpatije koliko sam mogao da sakupim.

Noći su bile teške za mene, ne samo zbog drobljive usamljenosti, već i zbog napada. U to vreme, niko nije živeo sa mnom, i trupe su sve morale da odu u deset ili jedanaest. Ponekad, posebno petkom ili subotom uveče, automobili puni huligana bi se pojavili u dvanaest ili jedan ujutru, i morao sam sam da ih zadržavam dok ne stignem do telefona da pozovem policiju. Morgan i Jalacki su radili junački posao hladeći najgore od vrućih glava. Sedeli bi u svojim visokosnažnim kolima sa ugašenim svetlima i, kada bi automobil pun prošao bacajući projektile, oni bi poleteli za njima kao stršljenovi — čak i kada su izgleda bili pet ili šest prema jedan protiv njih. Nisam išao na nijednu od ovih divljih, jurećih potere i ne mogu lično da jemčim šta se desilo, ali znam da su napadi usporili i konačno, skoro prestali. Sada smo stekli takvo poštovanje i majstorstvo, naravno, da je naš sadašnji štab imao samo jedan razbijeni prozor, i napadi su ekstremno retki. Osvojili smo većinu omladine u našoj lokalnoj oblasti našom hrabrošću i posvećenošću. I, kao što smo planirali, stavili smo Jevreje na rogove nemoguće dileme: Ako ne urade ništa i nastave sa blokadom vesti, ne samo da dokazuju javnosti da cenzurišu štampu, kao što smo propovedali, već nastavljamo da rastemo i osvajamo hiljade mladih umova. S druge strane, ako nas napadnu ilegalno i brutalno, „mučenički“ će nas i dati nam publicitet koji nam treba, publicitet koji su bili odlučni da nam uskrate. Neko vreme su kompromisno napadali naše zaposlenje. Jalacki je radio u Capital Airlines i osvojio je veliki krug radnika koji su redovno dolazili u štab i doprinosili. Jevreji su udarili tamo prvo. Dru Pirson je „izložio“ naš napredak u Capitalu, pa su Jalackiju i drugim ljudima iz avio-kompanije rekli da moraju da napuste Partiju ili da budu otpušteni. Svi osim Jalackija su napustili. Luis, pun borbe kao bantam petao, verovao mi je kada sam mu rekao da je neophodno da dokažemo da možemo da zadržimo poslove naših ljudi, pa je odbio da napusti Partiju. Postao je više nacista nego ikad, „Sieg Heil“ u hangarima i otvoreno se razmetao svojim nacističkim uverenjima. Bili smo legalni, pošteni, patriotski i za Ameriku, ne protiv nje. Nismo bili totalitaristi. Nije bilo razloga zašto bi trebalo da budemo otpušteni zbog jevrejskog pritiska, i napisali smo upravi avio-kompanije pismo u tom smislu i jasno stavili do znanja da ako otpuste Luisa, daćemo im sve pravne nevolje koje možemo da smislimo, od piketa do tužbi. Suočeni sa kevtavim Jevrejima sa jedne strane i nepokolebljivim, otvorenim nacistima sa druge, uprava je odlučila da bude poštena. Luis nije izgubio posao! Bila je to velika pobeda za nas, i znali smo da Jevreji ne mogu da tolerišu takvu situaciju. Pali su nazad na svoje stare terorističke taktike — preteći Luisovoj deci i ženi, praveći gadne telefonske pozive i primenjujući svaku formu trulog pritiska koja se može zamisliti. Mi smo apsorbovali sve to i smejali im se.

Kasno jednog popodneva bio sam sam u štabu, štampajući još programa dole u podrumu. Iznenada, vrata iza mene su se rasprsla i pet-šest ljudi je upalo. Prepoznao sam zamenika šerifa i neke okružne zvaničnike. Gurnuli su mi papir i rekli mi da je to racija. Bilo je još zvaničnika da se puste gore na prednjim vratima, rekli su. Popeo sam se gore i otkrio da je mesto okruženo policijskim kolima sa crvenim svetlima koja trepere, ogromnom gomilom, reporterima, policajcima, šerifima itd. Otvorio sam prednja vrata i pozdravio šerifa Tejlor i još jednu hordu zvaničnika. Iza njih su bili novinski reporteri, cela četa njih. Naredio sam ovima da izađu i pozvao zvaničnike da uđu. Bilo ih je četrnaest, uključujući kapetana policije, okružnog tužioca, vrhunske detektive, okružnog šerifa i druge dostojanstvenike. Pretražili su svuda, zaplenili sve nacističko ili eventualno nacističko, „za dokaze“ i uručili mi poziv na krivičnu optužbu. Dok se sve ovo dešavalo, dok su oni pretraživali svaki orman, podrum i tavan, ja sam slikao blicem i razvio i odštampao ih pre nego što je racijska ekipa otišla. Jedna od ovih fotografija je bila na vašingtonskoj TV manje od 45 minuta posle racije — zajedno sa jevrejskom novinskom pričom da sam bio toliko „histeričan“ da sam trčao „iz sobe u sobu“ tokom racije u strahu i teroru! Vašington Evening Star mi je platio 10 dolara za print koji su koristili, i fotokopirao sam ček, očekujući nešto kao ovu jevrejsku laž.

Sastanak Partije je bio zakazan za tu večer i, čim sam video sve policajce, i pre nego što sam saznao da neće da me lično zaplene, pozvao sam ostale telefonom i upozorio ih da ne dolaze. Nekoliko minuta kasnije, čuo sam vikanje i urlanje napolju i zatim kucanje na vratima. Bili su moji jurišnici, herojski dolazeći da se suoče sa čime god treba da se suoče sa mnom — gurajući se i boreći se kroz gomilu oko kuće! Morganu je zatražen intervju od strane posebno odvratnog malog kikea i on je zaurlao na njega: „Skloni mi se s puta, ti prljavi Jevrejine!“ Ovo je zagolicalo gomilu. Kako je svaki čovek ulazio, urlao je „Sieg Heil!“ iz sveg glasa, pokazujući kalibar naše prkosa ovom najnovijem jevrejskom pritisku.

Kada je kuća bila očišćena, čak i od magnetnih traka muzike za koje pretpostavljam da su sumnjali da su neki tajni kodovi, racijski tim je otišao i ja sam održao konferenciju za štampu sa reporterima koji su se napinjali na povocu napolju. Tako smo dobili iznenadni plim publiciteta, sada kada su Jevreji mislili da smo gotovi. Ali mi smo brzo dobili još jednu nacističku zastavu, više svetala, literature itd., i otvorili za posao ponovo! Anti-Defamation League je izbacila ceo članak u svom biltenu o nama, međutim, i, sa tipičnom jevrejskom drskošću, analizirala i proslavila našu „propast“. Nazvali su ovu preuranjenu nekrologiju „Fijasko za firera“! Kako neki od njihovih donatora moraju da žele da progutaju te reči sada!

U međuvremenu, crnačke grupe širom zemlje, pa čak i u Africi, kontaktirale su nas i zahvaljivale nam što prepoznajemo iskrenost i poštenje ogromne većine obojenih ljudi. Jedan vođa grupe u Čikagu, gospodin S.A. Dejvis, napisao je da njegova grupa oseća da sam ja ispunjenje biblijske proročanstva — da će Crni Čovek služiti 200 godina u drugoj zemlji i zatim se vratiti u Afriku sa darovima i pravdom konačno. Jednom, kada sam ga pozvao, njegova žena je bila toliko emocionalno preplavljena zahvalnošću i religioznim žarom da je pala u nesvest i morala je da bude nošena u krevet vičući, „Haleluja!“ Otkrio sam, kao što smo sumnjali, da milioni crnaca žele da se vrate u Afriku — sa poštenim tretmanom — ali su bili ućutkivani i sprečavani da to urade od strane iste bande Jevreja koji su želeli njihovu jeftinu radnu snagu, kupce za hokšop i rate, zakupce i birače koje su crnci bili prevareni da im obezbede. U isto vreme, Jevreji su agitovali gadno protiv i crnaca i belaca da se mešaju i unište našu Belu Ameriku.

Najneverovatnije od svega, otkrili smo da je četiri miliona crnaca, verujte ili ne, potpisalo peticiju da se vrate u Afriku, čak i bez pristojnog programa koji mi predlažemo, i ta činjenica je bila potisnuta a vođa pokreta, Markus Garvi, bačen u zatvor! Počeo sam da idem u crnačke hangaute da naučim iz prve ruke, na crnačkoj domaćoj teritoriji, kako se oni osećaju. Otvoreno sam im rekao da su biološki inferiorni, da smo spremni da se borimo do smrti da zaustavimo sve rasno mešanje, ali da im dugujemo poštenu priliku. Zaista, dokazao sam im iskrenost naše želje da im pomognemo da izađu iz zbrke lažne „tolerancije“ i „bratstva“ koja je i jeste vodila samo u haos i krvavo nasilje između naših rasa.

Od kada je ovo napisano, uspostavili smo kontakt sa Elijahom Muhamadovim Crnim muslimanima, koji će neizbežno osvojiti američke crnce svojim inspirativnim i mnogo pogrešno predstavljenim pokretom. Bez fondova za advokata, i bez advokata koji bi me branio čak i da imamo fondove, otišao sam na sud, vreme za vremenom, sam i borio se slučaj protiv mene inč po inč. Proučavao sam zakon svaki slobodan minut i dobio neprocenjivu obuku u sudnici, suočavajući se sa vatrenim irskim tužiocem, Vilijamom Hasanom. Naučio sam da razoružam njegovo strasno govorništvo sudiji sa poniznim, iskrenim i tihim izjavama. Posmatrajući tužiočevu vruću prirodu, koja ga je jednom dovela da udari advokata u zube, pravo u sudnici, nežno sam ga bockao primedbama koje su ga naduvale u pušećeg zmaja. Posebno sam stalno izvinjavao sudiji zbog tužiočevog jadnog slučaja i argumenata, i objašnjavao da razumem da je on primoran u ovaj žalosni položaj od strane „pritiska“ od strane određene grupe. Na reč „pritisak“, tužilac bi skočio, udario po stolu, urlao, pocrveneo, rikao, zaurlao i pretio da me napadne. Ja bih se povukao u „iznenađenju“ i „teroru“ od ove predstave, a sudija bi sakrio lice iza ruke za osmeh koji nije mogao da zadrži. Dok sam osvajao tačku za tačkom, osvajao sam i poštovanje suda, sudija i zvaničnika okruga. Ovo sam sigurno naučio kada me je šerif, isti čovek sa kojim smo se moja žena i ja borili na našim vratima, i koji je izvršio raciju na mene, pozvao u svoju kancelariju da mi pomogne koliko legalno može pre mog suđenja.

Dokazao sam ono što sam bio siguran, i što će na kraju osvojiti bitku za nas. Ljudska hrabrost, plahovitost — da, heroizam — je neodoljiva. Banda ulizica i puzavaca kakva sada melje naš narod pod svojim petama ne može da prevlada protiv otvorene i herojске odlučnosti i da pobedi. Čak i sa svim svojim novcem, moći, kontrolom medija i ispiranjem mozga subverzijom, Jevreji će pasti pred čistom, belom vrelinom našeg idealizma i posvećenosti, bez obzira koliko mali plamen izgledao sada.

Dok se sve ovo dešavalo, period boravka u kući koju sam osvojio od Aro Smita se bližio kraju, i moji momci nisu mogli da poveruju da će nas on izbaciti na ulicu posle pobeda koje smo osvojili, i sa obećavajućom budućnošću koju smo očigledno imali ispred sebe. Pokušavali su iznova i iznova da nateraju Aro Smita da pristane na neki vid dogovora, bilo kakav dogovor, da nastavi borbu, ali naš „debeli mačor“ me je toliko mrzeo što sam prkosio i savladao njegove detinjaste, razmažene male dečačke želje da se izgleda odlučio da me uništi i smrska ako može. 15. juna, dogovor je istekao — i Jevreji su bili likujući. Dru Pirson se likovao od obale do obale da ćemo uskoro biti „oterani sa obala Potomaka.“ Izgledalo je kao kraj za nas, sigurno. Još sam se suočavao sa krivičnim optužbama na sudu; nismo imali novca; sva štamparska i druga oprema je nestala, a sada smo se suočavali sa mestom gde da ostanemo. Da zaokružimo sve ove gubitke, dobio sam još jednu lekciju u ljudskoj psihologiji. Sa sve većim, arogantnim napadima Jevreja na njihovo zaposlenje i očigledno beznadežnom situacijom u pogledu održavanja štaba, svi osim trojice mojih jurišnika su napustili. Nijedna količina stida ili molbe nije mogla da ih natera da stoje iza svojih zakletvi i obećanja da će proći kroz pakao sa nama do pobede. Bilo mi je teško da poverujem, i veoma gorka medicina. Morgan, Jalacki i nečlan po imenu Kari Hansel bili su moji jedini verni pomagači u tim nemogućim danima, tokom kojih sam morao da pozajmim kamion i iselim se. Nismo uspeli da nađemo mesto da se uselimo osim sićušne kolibe daleko u zabačenim šumama okruga Ferfaks, pa smo uzeli to. Nije imala svetla, vodu, toaletne pogodnosti ili bilo šta drugo, ali je primila naše kutije i gomile stvari, i imala je krevet neke vrste. Proveo sam mesece juna i jula tamo sam, bez para, pekući se živ u vrućini, bez viđanja drugog ljudskog bića tri ili četiri dana u nizu. Jevreji su otkrili mesto prateći jednog od mojih posetilaca, pa sam imao dodatno poniženje malih aviona koji su tiho klizili preko vrhova drveća, njihovi putnici se naginjući kroz prozore sa press kamerama, nadajući se da dobiju nedostojanstvene slike mene. Pisma od moje žene su dolazila sve ređe, i sve manje ispunjena fanatičnom posvećenošću koju sam toliko voleo kod nje. Trebalo mi je sve održavajuće ljubavi koju sam mogao da dobijem, i stalno sam je gnjavio za više pošte. Konačno, napisao sam relativno oštro pismo pitajući zašto ne može da piše češće. Dobio sam nazad magnetnu traku, ali nisam mogao da je pustim jer nije bilo struje, pa sam odvukao magnetofon do obližnje crkve koja je bila prazna, ušunjao se u podrum, uključio mašinu i slušao glas svoje žene. Ono što sam čuo ohladilo mi je krv. Prvi put u našim životima, zvučala je stvarno udaljeno i čak malo gadno.

 POGLAVLJE XVI

Sada su počeli meseci koji će biti najduševnije drobljivi u mom životu. Moja žena je počela da se žali da je njeni roditelji mole da se razvede od mene, i zvali su to svojom „kampanjom“. Rekao sam joj da je najbolje da odmah dođe kući, pre nego što se nešto desi našem braku. Mogli bismo da odemo negde i tiho radimo zajedno na najbolji način da popravimo naše finansije. Nije bilo odgovora na to, ali onda je došao zahtev da zauvek napustim politiku. Pisao sam duge, duge pisma tamo napolju u vrućim poljima na maloj prenosnoj pisaćoj mašini i slao skoro nijedno od njih. Znao sam da su filozofija i politički argumenti poslednje stvari koje treba pisati ženi u Torinoj borbenoj poziciji, ali je bilo skoro nemoguće pisati bilo šta drugo što ima smisla.

Tokom vremena u kolibi u Ferfaksu, Morgan, Jalacki i Hansel su odlučili da ulože sve napore da me dovedu bliže gradu gde bi mogli da se okupljaju i više pomažu. Tražili su okolo i uspeli da iznajme mali podrum za mene u kući u Arlingtonu. Zatim smo ponovo pozajmili kamion i premestili tonu ili više knjiga, nameštaja i druge opreme u novi azil. Te stvari su potpuno ispunile sićušne podrumske sobe.

U međuvremenu, komšije su nekako otkrile ko će biti novi stanar i išle su okolo sa peticijom. Neki od njih su objasnili da nije ništa lično — samo su se plašili nereda itd. u komšiluku, što je razumljivo. Gazda je pokušao da me odmah izbaci, ali sam, naravno, odbio da se iselim tog trenutka. Bilo je nemoguće, i tražio sam deset dana. Prvo je zahtevao trenutno uklanjanje, ali podsetnik na moju reputaciju borca na sudu ga je ohladio i dobio sam deset dana.

Jevreji su dalje podsticali sve na tu temu, i uskoro su se pojavili arlingtonški zvaničnici za zoniranje da me odmah izbace kao zdravstvenu opasnost! Dok sam se borio protiv ovog uznemiravanja, tražio sam drugo mesto da se skrasim i Kari Hansel je pristao da me pusti da ostanem u njegovom stanu u Fols Čerču dok su mu žena i deca bila odsutna preko leta. Još jednom smo sakupili sobe puna stvari i stavili ih u pozajmljeni kamion. Ovog puta, da izbegnemo dalje lomljenje i gubitak, odlučili smo da stvari stavimo u iznajmljenu garažu, radije nego da ih stalno selimo.

Postojao sam na malom curku sredstava od dve ili tri osobe koje su bile ekstremno lojalne i nekoliko povremenih poslova koje sam mogao da dobijem tu i tamo od simpatizera. Pokušao sam da radim inkognito u znakovima, ali neizbežno bi me neko prepoznao i izbio bi pakao. Poslovni ljudi iz Arlingtona su bili simpatizeri prema meni i radili su šta su mogli da mi daju posao, ali obično su bili odsutni pre nego što bih se slegao na nešto značajno. Ipak, uspeo sam da sakupim razne heterogene „račune“ širom oblasti — ljude koji su mi plaćali da primenim svoje talente na promociju u raznim oblicima. Takođe sam uspeo da popravim stari Kadilak malo i počeo sam da pokrećem biznis svilenog sita. Čak sam uštedeo neki novac za porodicu.

Zatim sam jednog dana dobio još jednu bombu sa Islanda: pismo u kome se kaže da je njen otac iznenada i neočekivano pozvan u Ameriku „poslom“, i da će doći i pogledati moje aranžmane za porodicu za dan ili dva! Znao sam super-metodične, nemilosrdne poslovne metode oca moje žene i koliko unapred planira svaki potez. Sada, iznenada, je pozvan u Ameriku „poslom“, tačno dve nedelje pre nego što su moja žena i deca trebali da se vrate. Pozvao sam Shel-ovu njujoršku kancelariju, gde sam već upoznao menadžere koji su se bavili Islandom i gospodinom Halgrimsonom, i oni nisu znali da dolazi. Malo dalje proveravanje, i znao sam sigurno šta sam sumnjao: „posao“ putovanja je bio da vidi kakva je situacija pre nego što se moja žena vrati, i možda je bio namenjen da spreči njen povratak uopšte.

Ova vrsta zezanja dok je moj brak visio na koncu bila je ekstremno iritantna, sa svom borbom koju sam imao, i razgovarao sam o tome sa mojim malim krugom vernih pristalica. Ipak, doneo sam pogrešnu odluku. Pošto su otac moje žene, a možda i ona, igrali igre, odlučio sam da uradim isto. Imao sam obećanje od jednog čoveka da će nam kupiti kuću, što je kasnije ispunjeno, ali sam odlučio da tvrdim da sam je već kupio da bih preneo bolji utisak sigurnosti. Kada je stari džentlmen stigao, odveo sam ga da vidi iznajmljenu kuću i rekao mu da se kupuje. Pokazao sam mu depozitne slipove za malu sumu koju sam imao u banci i ugovor za posao koji sam imao sa kamionskom firmom. Izgledao je impresioniran svim tim, ali trebalo je da ga znam i pamtim bolje nego da mislim da sam tako lako prevario tako iskusnog i uspešnog starog poslovnog vuka.

Sledećeg dana, sastali smo se u njegovoj hotelskoj sobi i počeo je da mi postavlja prodorne pitanja o otplatama hipoteke itd. Drugim rečima, napravio sam od sebe pravog magarca. Jedini kurs koji se činio bio je da joj kažem da se vrati na Island i zamolim ženu da sačeka dok ne budem imao stvari pod boljom kontrolom, i to sam uradio. Zatim, dok je bio na putu nazad u Njujork i odatle na Island, počeo sam da shvatam koliko bi opasan bio takav kurs za naš brak. Pozvao sam ženu na međugradski i pitao je da li me voli i želi da dođe kući. Njen odgovor je bio gorući i strastan: „Da! Da! Da!“ Rekla je da će uzeti avion nazad do 21. oktobra, i ja sam se srušio iscrpljen, ali srećan iznad reči.

Udvojio sam napore da imam stvari spremne za dolazak porodice, samo da dobijem čudno pismo nekoliko dana kasnije u kome se kaže da dolazi sama da pogleda stvari, i da neće ostati sa mnom, već kod svoje rođake! Zapanjenost, sramota i bol od toga bili su više nego što sam mogao da podnesem. Izašao sam i uzeo galon vina, i popio skoro sve. Ne sećam se šta sam radio, iako znam da sam odbacio sav posao koji sam trebalo da uradim. Moj um je vrtio i bio mrtav, sve odjednom. Bolelo me je previše da mislim. Ubeđen sam, dok gledam unazad na taj dan i noćne more koje su usledile, da sam za to vreme bio psihotičan, onakav kakvog Jevreji žele da veruju da sam. Pio sam i razmišljao i pokušavao da se izborim do razumevanja šta da radim, ali nisam mogao da vidim ništa, samo golu tragediju. Znao sam da ne mogu da zaradim ni peni ako mi žena nametne smrtni bol da javno ostane kod prijatelja da bi izbegla spavanje sa mužem koji je obožavao i čekao je verno celu godinu. Odlučio sam da uradim jedino što je ostalo: odmah otići kod žene, bez obzira šta.

Bezobzirno, ludački, prodao sam sve što sam imao, praktično ni za šta — sakupio sav novac koji sam mogao svuda, i napravio sve aranžmane da odem na Island da zadržim porodicu zajedno. Morao sam da se borim da dobijem vizu u islandske ambasadi, zbog uticaja oca moje žene, i znanja svih zainteresovanih o ličnim okolnostima mog zahteva da odem na Island. Ali uradio sam sve to, nekako, čak aranžirajući da se moje umetničke, foto i druge profesionalne stvari pošalju na Island da bih mogao da zaradim za život. Odbacio sam sve, tačno gde je bilo, u Sjedinjenim Državama.

Na dan kada je Hruščov stigao u zemlju, poštene sudovi Virdžinije su odbacili slučaj protiv mene. Bio je previše smešan da se održi, uključujući takve histerične optužbe kao „sklapanje ruku“ i „kucanje petama“! Bio sam potpuno oslobođen, posle šest meseci borbe sam. Objavio sam štampi da idem na Island da budem sa porodicom i da ću se vratiti nakon što se Nacija „skuva“ malo više — nakon što budu imali priliku da vide rezultate više „bratstva“, deficitarnog trošenja itd. Nije bilo sumnje u mom umu da će duboka, trajna ljubav između moje žene i mene, spojena sa mojom potpunom odlučnošću da uradim sve neophodno da zadržim našu porodicu zajedno, uskoro otopiti led koji je izazivao zastoj, i da ćemo ponovo biti najsrećniji roditelji i ljubavnici kakvi smo bili ranije, čak i u teškim okolnostima sa kojima smo se suočavali.

Samo trojica vernih prijatelja su stajala uz mene kroz ovu užasnu zbrku: Flojd Fleming, Luis Jalacki i Dž.V. Morgan. Rekao sam im da ću morati da odem na Island i ostanem tamo neodređeno vreme dok radim da popravim štetu i zaradim novac da vratim tastu da oslobodim ženu od grižuće osećaja zavisnosti i obaveze koju sada pati. Štaviše, želeo sam da učinim svoju porodicu, još jednom, najsrećnijom i najujedinjenijom od svih porodica koje sam ikada poznavao. Obećao sam im da ću se vratiti jednog dana, sa ujedinjenom porodicom, spreman da se borim kao nikad ranije. Ti lojalni prijatelji nikad nisu posrnuli, uprkos činjenici da nisu imali pojma, niti sam ja, kada ću se vratiti. Sigurno nisam imao pojma koliko brzo će moj povratak biti dok sam polazio sa njujorškog međunarodnog aerodroma za Island — bukvalno boleći i pateći od nestrpljenja da vidim i zagrlim svoju voljenu Toru.

Poslao sam ženi telegram, savetujući je o vremenu dolaska, i tražio je na sivom i depresivnom malom aerodromu u Rejkjaviku. Nije bilo nikoga. Dobio sam vožnju sa američkim majorom vojske koji je bio tamo da dočeka ženu, i odvezao se do adrese stana koji nikad nisam video, gde sam znao da žive moja žena i deca. Bio sam natovaren prtljagom, uključujući igračku parnu kašiku i ogromnu lutku sa kojom sam se borio uz stepenice. Pokucao sam na ta magična vrata, sa druge strane kojih sam mogao da čujem male glasove moje dece — glasove za kojima sam čeznuo celu godinu! Zatim su se vrata otvorila, i tu je stajala moja žena držeći malu Evelin Bentinu u naručju. Nosila je toreadorske pantalone, i očigledno nije imala pojma da ću se pojaviti — zašto, još uvek ne znam. Odmakla se u užasu dok sam ja stajao tamo, spreman da je zagrlim u komade, i rekla: „Šta! Ti! Šta TI radiš ovde!“

Moja mala deca su izašla, oklevajući, da pogledaju igračke i izgleda da su me prepoznala. Bio sam previše zapanjen da se pomerim ili kažem bilo šta na početku. Zatim sam pokušao da poljubim ženu i dobio sam odgurivanje u besu. Sve što je mogla da kaže je bilo: „Šta misliš time što dolaziš ovde?“ — iznova i iznova. Seo sam na stepenice, ispred njenog stana, umirući, smežuravajući se i vrišteći od agonija unutra. Poštedeću čitaoca agonijskog opisa neverovatnih dana i noći koje su usledile. Naređeno mi je da izađem iz kuće. Odbio sam i odlučio da se fizički borim, jer nisam mogao da verujem u akcije moje žene, i advokati i policija su korišćeni da me nateraju da odem. Apsolutno sam siguran da sam bio van uma nekoliko dana. Tuga, bol, šok i užas bili su više nego što sam mogao da apsorbujem. Pio sam viski koji sam mogao da dobijem i lutao u hladnim, sivim, kišnim ulicama. Pored svega ostalog, imao sam užasan bol zuba. Hteo sam da umrem.

Tokom dana, Tora me je puštala da dođem da vidim decu i ona su me se sećala i volela me. Slomila su mi srce svojim milovanjima. Riki, najstariji, očigledno je shvatio i rekao majci da ne želi da se „razvedemo“. Moja žena je mirno i ledeno razgovarala sa mnom i držala se što dalje od mene, čak pokušavajući da sedne na prednje sedište taksija da izbegne vožnju sa mnom. Nekako, uspeo sam da sakupim snagu volje da prevaziđem poniženje što sam izbačen, i izgradio novu odlučnost da se borim da zadržim porodicu zajedno. Prijavio sam se i dobio privremeno odobrenje za dobar posao na američkoj vazduhoplovnoj bazi, trideset milja daleko u Keflaviku, i pripremao se da odem tamo u tu užasnu, izolovanu egzil u Keflaviku da izdržavam i pomažem porodicu, čak i bez privilegije da budem sa njima ili da imam ljubav svoje žene.

Ali, baš kada sam ulazio u autobus koji će me odvesti u ovu užasnu, izolovanu egzil u Keflaviku, Tora je rekla „Nisam sigurna da će biti koristi!“ Pitao sam je šta misli, i rekla je da nije sigurna da će zadržati naš brak, bez obzira šta uradim. Na Islandu, zakoni o braku su skoro nepostojeći. Da se otarasi žene ili muža, bez obzira koliko bezgrešni bili, čovek treba samo da ode lokalnom svešteniku, koji je takođe vladin zvaničnik, i najavi namere da završi sa brakom. Automatski, i bez ikakvog razloga, takvoj osobi se daje razdvojenost na godinu dana — a zatim razvod! Moja voljena žena me je povela sa sobom, kao da smo na „sastanku“, kod istog sveštenika koji nas je venčao i tražila da se pokrene mašinerija za razvod. Verovao sam da je to trebalo da bude „saslušanje za pomirenje“, kako je oglašeno, pa sam molio, preklinjao, ubeđivao i raspravljao. Čak sam pao na kolena pred ženom i molio je da spasi našu porodicu, ali to ju je samo razljutilo i ona je pala na kolena i rekla: „Vidi, i ja mogu da padnem na kolena!“ Posle još malo ove farsične „saslušanje za pomirenje“, sveštenik me je poslao dole u lokalnu gradsku većnicu da potpišem neki papir koji su advokati rekli da moram da potpišem, i to je bilo to!

Setio sam se koji je dan bio — 28. oktobar — rođendan moje male devojčice. U emocionalnom paklu za koji sam siguran da je granica ljudske izdržljivosti, molio sam ženu da nagovori oca da iskoristi uticaj da me izbaci iz Islanda te noći avionom, što je i uradila. Njen otac mi je pozajmio kartu i nabavio karte, i odleteo sam te užasne noći. Dok sam čekao avion da poleti iz Orna, brat bivšeg muža moje žene je dovezao u svom malom autu i video sam ženu pored njega. Bio je saosećajan i od pomoći ranije, i još jednom, pozajmio je svoju pomoć. Izašao je iz kola i rekao mi da uđem. Tora je došla da se pozdravi! Plakala je. Zagrlio sam je, jecajući i ja, i molio je da mi kaže zašto — ali sve što je htela da kaže je da želi da bude drugačije, više nego ja! U zdravijim trenucima mogao sam da zastanem da razmislim o ludilu svega toga, ali jedva se sećam tih užasnih minuta. Nisam mogao da podnesem više i iskočio sam iz kola, potpuno van kontrole. Odvezli su se u crnilo islandske noći, a ja sam stajao tamo sa ledenim vetrom koji je zaleđivao suze koje su mi se slivale niz lice i kapale na crnu pistu.

Sve u Sjedinjenim Državama je bilo uništeno i nestalo kada sam se vratio. Poslovni računi koje sam očajnički radio da dobijem su, naravno, nestali. Moj nameštaj, alati i druge stvari su svi bili žurno likvidirani da plate put na Island, i moja politička organizacija je uglavnom bila sećanje. Moji prijatelji su bili zapanjeni kada sam se vratio, tačno nedelju dana od dana kada sam otišao. Ali gore od ovih materijalnih gubitaka, osećao sam da je ono što religiozni ljudi zovu duša izašla iz mog tela. Moja volja, moja nada i moj razum su svi privremeno nestali. Vratio sam se u Jalackijevu kuću i počeo da pijem vino. Prodao sam i založio ono malo što mi je ostalo na svetu i postao sam odvratan skitnica. Kako je iko mogao da podnese mene ili da stoji uz mene, nikad neću shvatiti. Ali moja tri verna prijatelja, Morgan, Jalacki i Fleming su me trpeli i izgleda, nekako, verovali mi. Satima i satima sam ležao u tvrdim malim krevetu u Luisovoj kući i pokušavao da shvatim kako se takva stvar mogla desiti. Kada bi me bolelo previše unutra da to podnesem, izvadio bih bocu vina ponovo i konačno pao u jadni san pun noćnih mora sa ponovljenim scenama sa Islanda.

Ali kako su dani prolazili, počeo sam malo da prihvatam stvarnost, i počeo sam svestan napor da se izvučem iz ovog samoubilačkog raspoloženja. Razmišljao sam da postoji nesrećan šablon u mom životu. Drugi put sam izgubio porodicu, pod sličnim okolnostima. U biznisu i kreativnom naporu, mnogo puta sam se borio i uspeo da proizvedem nešto „nemoguće“, samo da mi to bude oteto od nekreativnih, ali tvrđih pojedinaca — ljudi koji nisu bili lakoverni, osetljivi, nežni i previše pošteni — kao što sam ja uvek bio. Počeo sam da analiziram kako se to desilo meni, u svakom slučaju sam otkrio da je to rezultat verovanja ljudima i verovanja u njih, tako da nisam preduzeo akciju na prvi znak nelojalnosti ili neprijateljstva.

Jedna od užasavajućih stvari koja mi se desila na Islandu bio je odgovor moje žene kada sam je pitao šta sam uradio da prekršim naše bračne zavete, i da li ona takođe ne oseća vezanost svojim zavetima i zakletvama, kao i njenim pismima u kojima je pisala o „večitoj ljubavi“ itd. Odgovorila je hladno da su to bile „samo reči“ i da „svi krše zavete“. Bila je to okrutna i brutalna lekcija, ali jedna koja mi je očajnički trebala, jer je istinita. Ako takvo neuporedivo ljudsko biće kao moja žena, takva lojalna, verna, dugotrpljiva, dobra, ljubazna i plemenita osoba može da odbaci najsvetije zavete i porodicu od šest ljudi nakon što dostigne određenu tačku patnje, onda zaista, svi zaveti su samo reči. Ljudi drže zavete samo dokle god njihova sreća ili ono što veruju da je njihova sreća zavisi od držanja njih.

Bio sam primoran da dođem do gadnog, ali nažalost istinitog verovanja Jevreja da ne možeš da veruješ nikome. Keš na šalteru, sila, moć, kazna, nagrada i posed samo su pouzdani u ovom svetu. Moji gubici mojih kreacija u svakom slučaju su bili rezultat pokušaja da verujem u obećanja, prijateljstvo, lojalnost, ljubav itd. Sada je neumoljiva sudbina diplomirala mene iz najteže škole na svetu, i moja diploma je bila ispisana dubokim ožiljcima na mom srcu. Nikad više neću verovati nikome samo zato što me „vole“, „obećavaju“ ili zato što su „prijatelji“. Naučio sam maksimu svih vođa: Svi ljudi su kukavice — samo su tačke lomljenja različite.

Ali još uvek je bio još jedan dividend od emocionalne i duhovne katastrofe koju sam pretrpeo na Islandu. Da sam uspeo da se izborim nazad do ujedinjene porodice tamo gore, posle brutalne i srceparajuće bitke koju sam doživeo, topla ljubav moje žene i dece mogla je da prevaziđe moj osećaj dužnosti prema Stvari. Mogao sam da odložim predugo sveobuhvatnu bitku koju smo vodili i osvojili ovde, kao šokirani čovek izbegava rovove kada može. Ko bi ostavio toplo perjano jorgan da skoči u ledene bujice u kojima će najverovatnije biti udavljen? Iracionalno ili ne, sada sam došao do zaključka da je moja voljena žena odigrala svoju suštinsku ulogu u drami koju nijedno od nas nije razumelo, što je jedino objašnjenje za ludi pozdrav na aerodromu. Ona me je brutalno šutnula nazad u borbu koja je bila cela svrha mog života, kao što sam joj rekao, skoro prvog dana kada sam je upoznao. Povredivši me strašnije nego što sam verovao da je moguće da čovek bude povređen i preživi, dala mi je poslednje oružje koje mi je trebalo da se borim i zadržim pobedu: najneprobojniji oklop na zemlji! Od Gvadalkanala do Guama, naučio sam u borbi da momci koji se najviše trude da ne budu pogođeni obično budu pogođeni, i često u rep dok se šunjaju preko kokosovog debla. Momci koji se ne brinu, koji skoče i jurišaju vičući: „Hajde vi sinovi kurvi — hoćete li da živite zauvek!“ — besmrtni marinski bojni poklič iz Prvog svetskog rata — često izgledaju nemoguće da neprijatelj pogodi! Izgleda da nose začaran život u borbi. Romel je običavao da kaže, usred bitke: „Stani pored mene. Ja sam metak-proof!“ I bio je!

Kako sam počeo da se oporavljam od duhovnog kolapsa, otkrio sam da sam ojačan i otvrdnuo, skoro somnambuličan u svom uverenju stavu. Prvi put u životu, jednostavno mi nije bilo stalo šta se dešava. Postao sam voljan alat titanskih sila koje su oblikovale moj život. Moja žena mi je dala neprocenjivi oklop bez straha, i počelo je da mi sviće shvatanje da je ova divna žena dala ono što mi je trebalo u tačno pravo vreme.

Baš kada sam se vratio „svesti“, Džejms Vorner, mladić koji je poslao nacističku zastavu, je otpušten iz vazduhoplovstva zbog svojih nacističkih simpatija, i pojavio se u Luisovoj kući, spreman da uradi šta može da unapredi Nacional socijalizam. Činjenica da je ovaj mladi klinac bio spreman da posveti život našoj stvari i mom vođstvu bila je šok koji mi je trebao da se izvučem iz depresije. U isto vreme, dva brata u Baltimoru, Berni i Džordž Haris, su se zainteresovali za Stvar i stupili su u kontakt sa nama. Pozvali su me da jedem Dan zahvalnosti sa njima. Sa Luisom Jalackim, Dž.V. Morganom, Harisovima, Vornerom i mnom, imali smo osnove Partije ponovo. Srdačno sam bacio boce vina i depresiju u kantu za pepeo i već godinu dana nisam dotakao pivo ni alkohol. Kao što sam uradio jednom ranije na Islandu, u sličnoj situaciji, utopio sam svoje tuge u radu i asketizmu.

Vorner i ja smo morali da nađemo mesto za život, pošto smo nas dvojica bili previše za Jalackija. Konačno smo dobili malu kolibu u šumi, skoro 40 milja južno od Vašingtona — koristeći Vornerovo ime — i bacio sam se na posao da ponovo izgradim Partiju i da planiram nalet koji će nas odvesti sa dna ništavila do svetske moći 1972. Sa malo ili nimalo novca, morao sam da izmislim neke borbe koje će nam doneti maksimalne povrate po peni. Od samog početka, bilo je jasno da ono što nam nedostaje u novcu moramo da nadoknadimo ličnom hrabrošću i pogonom i odlučio sam za javne distribucije na glavnim ulicama Vašingtona najjače moguće literature o najkritičnijem pitanju mogućem. Crnačka situacija u glavnom gradu nacije bila je krojena tema koja mi je trebala. Po sadašnjoj stopi, glavni grad će biti sav crn za veoma malo godina. Čak i sada, belci su u paničnom povlačenju, gubeći imovinu, živote i slobodu od ruku divljajućih hordi agitovanih crnaca. Čak i „liberali“ dobijaju lekcije koje ne mogu da propuste u Vašingtonu, i često su žene rasnih mešača one koje bivaju silovane.

Ukazujući na činjenice — da su to bili komunistički Jevreji, a ne crnac koji su izazivali ovu nemoguću situaciju — i budući jedini pro-beli glas u ovoj crnoj pustinji, naterali bismo rasne agitatore, lažove i cenzore novina da pokažu ruku. Prvo nas je bilo četvorica u Vašingtonu, ali Luis i ja smo se posvađali i on je napustio Partiju. Tako je to bila „vojska“ od tri nacista koja je sišla na Vašington u nedeljama pre Božića sa našim pažljivo pripremljenim, ali jadno malim lecima. Sami, stali smo na uličnim ćoškovima sa našim crveno-urešenim lecima, mašući listovima tako da prolaznici mogu da vide ogromna slova: „BELI ČOVEČE! HOĆEŠ LI DA BUDEŠ IZBAČEN IZ GLAVNOG GRADA SVOJE NACIJE BEZ BORBE?“ Na poleđini, svaki list je dokumentovao jevrejsko-komunističku pozadinu nevolje i rasnog mešanja. Nismo štedeli reči, već smo otvoreno izjavili da je naša svrha da gasimo jevrejske izdajnike — u skladu sa Ustavom SAD. Rezultati nisu dugo čekali. Nismo imali mnogo problema sa crncima, koji su nas uglavnom ignorisali, ali Jevreji su poludeli! Vrištali su na nas, pljuvali nas, cepali letke i bacali ih na nas. Radili su sve moguće da nas uplaše i da nas zaključaju.

Korporacijski savetnik Distrikta Kolumbija je proučio naš letak i presudio da je legalan. To je bilo pre nego što je pun pritisak militantnog jevrejstva udario njegovo odeljenje. Mi smo istrajali, hrabro se suočavajući sa gomilama urlajućih, vrištećih Jevreja — samo nas trojica. Ponekad jedan od nas nije mogao da dođe, pa bi nas bilo samo dvojica. Prkosili smo im! Konačno, Jevreji su pribegli svom uobičajenom „argumentu“ kada ih činjenice pobede: nasilju. Ogroman i bogati Jevrejin po imenu Berman se iznenada pojavio sa još pet velikih Jevreja, zgrabio moj snop letaka, i počeo da se guša dok ga Morgan nije zgrabio. Bila bi sveobuhvatna bitka da nije bilo trenutne akcije policije, koja je zgrabila i Jevrejina i Morgana. Novine više nisu mogle da prikriju takvo buntovno delovanje, kao što su ignorisale prisustvo nacista sa onim što su Jevreji zvali „gas-komorni pamfleti“ do sada. Jednostavno su morali da prijave to!

U međuvremenu, jevrejske grupe su stalno pritiskale mornaricu da me izbaci, a mornarica je stalno odolevala. Nisam radio ništa pogrešno ili ilegalno i svi su to znali. Ali sada, sa publicitetom, dobili su svoj put, jer su kabinetni oficiri i predsednik osetili jevrejski bič. Mornarica me je pozvala pred komisiju za saslušanje, i, iako sam demonstrirao apsolutnu prikladnost svih mojih akcija kao komandanta u rezervi, i imao skoro savršen rekord, oni su me žurno dali Časni otpust.

Izjava KOMANDANTA DŽORDŽA LINKOLNA ROKVELA Mornaričke rezerve Sjedinjenih Država (1315 - 106684) Predstavljena na saslušanju pred Komisijom oficira Mornaričkog odeljenja Februar 1960. u Pentagonu, Vašington, D.C.

Gospodo: Pre nego što predstavim svoju odbranu protiv optužbi koje su naterale Mornaričko odeljenje da pokrene postupak protiv moje komisije kao komandanta u Mornaričkoj rezervi, želeo bih da izrazim duboku zahvalnost za ovu poštenu priliku da se branim, i da uverim Komisiju da neću zloupotrebiti privilegiju niti da ću trajati duže nego što je apsolutno neophodno.

Može izgledati čudno da oficir izražava zahvalnost na prilici da se brani protiv optužbi, ali ja sam nesrećno svestan drugih rezervnih oficira u drugim službama koji su imali daleko manje radikalna politička mišljenja od mene, ali koji su ipak bili sumarno otpušteni bez ikakve prilike da predstave odbranu, kao što ću pokazati kasnije. Novinari i članovi grupe protiv koje sam se suprotstavio pretpostavljali su i u nekim slučajevima čak hvalili da je ovo saslušanje prazna i besmislena formalnost, i da je odluka doneta pre nego što sam primio prvu reč o postupku u novinama i na radiju i TV. Ali, s druge strane, najviši zvaničnici u Mornaričkom odeljenju su mi lično uveravali da ovo saslušanje NIJE prazna formalnost, da NIJE namešteno, i ja im verujem, gospodo. Služio sam Mornaricu i svojoj Zemlji lojalno kad god su me pozvali skoro dvadeset godina, i nikad nisam video ili znao ništa tako nečasno kao što bi bio takav postupak. Verujem i verujem u uveravanje koje sam dobio da će, ako činjenice i dokazi koje dam ovde tako ukazuju, Komisija utvrditi da moje privatne političke aktivnosti nisu i ne utiču na moju mobilizacionu potencijalnost, i da će Komisija preporučiti da NE budem otpušten ili razrešen, uprkos strašnom pritisku za koji su svi rekli da je doveden. A, ako Komisija preporuči moje zadržavanje, dalje mi je uvereno od zvaničnika da će preporuke Komisije biti poštovane i razmatrane kako treba.

Sa najdubljom zahvalnošću za pošteno saslušanje, stoga, uradio sam sve što sam mogao da pripremim izjavu i sakupim dokaze koji će, nadam se, u kratkom razumnom vremenu, ubediti članove ove Komisije da ne samo da NE bi bilo u najboljem interesu Mornarice i Zemlje da me otpuste iz službe, već da bi moje zadržavanje uprkos organizovanom pritisku na Mornaričko odeljenje bila velika i istorijska usluga našoj američkoj republici i našem ugroženom narodu.

Sada je neverovatno da bilo ko od vas gospodo mene lično poznaje. Većina vas nije imala priliku da formira bilo kakvu procenu o meni ili mojim idejama i aktivnostima osim preko ekstremnih, delimičnih i izvrtanih izveštaja u štampi koja zavisi za svoje ekonomsko postojanje od iste grupe protiv koje sam se suprotstavio. Mogu da zamislim misli koje su se odbijale u vašim glavama dok ste se pripremali za ovaj sastanak — dok ste pokušavali da zamislite „ludaka“ — „čudaka“ — ili zlikovca — koji ste neizbežno zamišljali da ovaj tip Rokvel bude. Nisam povređen takvim epitetima. Navikao sam na njih. Svakog dana stotine ljudi dolaze da vide ovog „ludog majmuna“ u njegovoj „ludnici“, što je kako bih ja to želeo, jer sam tako u mogućnosti da RAZGOVARAM sa tim ljudima i osvojim mnoge od njih. Ali ovde me brine da ova unapred formirana predstava o mojoj „ludosti“ — ili ovaj PREDRAZUM, mogao bi tako obojiti i uticati na Komisiju, sasvim razumljivo, da ne bi mogla da prihvati tvrde činjenice i dokaze koje imam da predstavim, osim kao frenetično penjenje „ludaka“.

Da pomognem da se uspostavi ono što se nadam da je činjenica da sam normalan, razumno inteligentan i kompetentan Amerikanac, i da su moje činjenice i dokazi vredni najpažljivijeg razmatranja, želeo bih da poštovano pokažem članovima nekoliko primeraka časopisa sa kojim ste možda upoznati, U.S. LADY. Ovo je časopis za žene oficira i ljudi oružanih snaga. Možda vaše žene čitaju i uživaju u njemu. Ja sam pokrenuo i organizovao i pogurao taj časopis u biznis uprkos izjavama najbolje obaveštenog profesionalnog mišljenja da je „ludo“ pokušati lansirati međunarodni časopis sa manje od milion ili tako nešto. Moj ukupni kapital je bio trista dolara, i, ne hoteći da se hvalim, gospodo, uspeo sam da uspem sa „ludim“ projektom, gde su čak i takve luminarije kao gospođa Džordž Katlet Maršal i desetine drugih sa više fondova i uticaja propale. U.S. LADY se objavljuje širom sveta i često se reprintuje u Reader's Digest. Ponovo, ovo nije da se hvalim, već da demonstriram da čovek sposoban da postigne ovaj specifičan zadatak nije „ludak“.

Želeo bih takođe da podnesem Komisiji nekoliko primeraka Ameriken Merkjuri, za koji sam pisao članke, uključujući dva ovde o Marinskom korpusu, braneći ga od nelojalnih i gadnih napada koji su tada bili pravljeni na ovu veliku ruku Mornarice. U procesu, uzgred, naučio sam još jednu činjenicu u lancu dokaza koji me teraju na moju sadašnju političku borbu, o čemu više kasnije.

Iskreno se nadam da će ova dva primera moje normalnosti i sposobnosti pomoći Komisiji da pregleda moje činjenice i dokaze u svetlu njihove ispravnosti ili njihove uverljivosti same, i bez obzira na navodnog „mržnjom-ludog“ „ludaka“ koji ih predstavlja.

Zvanično pismo Mornaričkog odeljenja koje je pokrenulo ove postupke optužuje me za sledeće:

1. Da sam bio aktivan učesnik i vođa raznih organizacija stilizovanih po nacističkim linijama.
2. Da sam javno i otvoreno zagovarao rasnu i religijsku mržnju.
3. Da sam koristio, ili dozvolio da se koristi, moj čin i status u Mornaričkoj rezervi u materijalu distribuiranom javnosti koji podstiče rasnu i religijsku mržnju.
4. Da sam napustio SAD bez dozvole Mornaričkog odeljenja.
5. Da je moj status kao oficira koji komanduje ljudima sastavljenim, barem delimično, od pripadnika rasa i religija na koje je moja propaganda usmerena ugrožen.

Prvo, dozvolite mi da kažem da sam kriv zbog previđanja optužbe da sam napustio SAD bez mornaričke dozvole. Bio sam primoran da pošaljem porodicu na Island gde živi porodica moje žene, da izbegnem progon neukih ili zlih osoba koje su vređale, napadale, bombama gađale i pretile mojoj ženi i maloj deci. Otišao sam da ih posetim samo šest dana, i u emocionalnom stresu prilike, zaboravio pravilo o dobijanju dozvole od Mornarice. Činilo bi se, međutim, preterano strogo otpustiti ili razrešiti oficira iz mornaričke službe posle skoro dvadeset godina i dva rata zbog takvog previđanja, i mogu da uverim Komisiju da se to neće ponoviti.

Ostale četiri optužbe se svode na tri stvari: (1) Zagovarao sam rasnu i religijsku MRŽNJU, (2) Koristio sam svoj čin i položaj u Mornaričkoj rezervi na neprimeren način, i (3) Moja vrednost za Mornaricu i moju Zemlju u vreme vanrednog stanja je toliko smanjena mojim privatnim političkim idejama i aktivnostima kao civila da ne bih bio od koristi Mornarici u slučaju mobilizacije.

Shodno tome ću ograničiti svoju odbranu pred ovom Komisijom na dokazivanje da:

1. Nikad nisam promovisao ili zagovarao mržnju OSIM prema izdajnicima ili subverzivcima i drugima koji zaslužuju mržnju svih pristojnih moralnih ljudi, BEZ obzira na njihovu rasu ili religiju.
2. Nisam koristio svoj mornarički čin sa više neprimerenosti ili na bilo koji drugi način nego što su svi drugi ljudi poput senatora i kongresmena koji su vodili političku kampanju za izbor na funkciju, kao što ja radim.
3. Moja mobilizaciona potencijalnost nije niža od one bilo kog drugog oficira koji komanduje ljudima gde postoji neprijateljska rasna situacija, kakva postoji upravo sada u hiljadama slučajeva.

Konačno, učiniću sve što mogu da pokažem komisiji da ona nije samo u proceni sudbine jednog „čudnog“ oficira, već da stoji na raskršću u američkoj istoriji, kao što su mnoge vojne komisije pre nje radile, i da ima tešku ali slavnu odluku pred sobom da li da se pokloni pritisku na Mornaričko odeljenje, i nastavi Ameriku nizvodno stazom prezrive zbrke, slabosti i eventualno ropstva — ili da stoji visoko i pravo kao njihovi očevi i dedovi, i vrati čelik u američku kičmu koja nas je nekad činila toliko ponosnim na „gvozdene ljude u drvenim brodovima“.

Svi vi gospodo ste mornarički oficiri sa iskustvom, pretpostavljam, na moru. Osećam sigurno da je neko od tog iskustva bilo u ratu. Dozvolite mi da vas pitam kako BI STE VI rukovali veoma posebnom situacijom. Pretpostavite da ste veoma mlađi oficir na krstarici, recimo. Na dužnosti ste na ekranu sa Brzom nosačkom udarnom grupom. Krstarite u crnom mraku na zig-zag kursu u mastiljavoj tami. Ne možete da spavate u vrućini dole, pa idete gore na palubu u topli tamni vetar. Ležite naslonjeni na barbettu dok vam se oči navikavaju na crnilo noći. Počinjete da razaznajete izbočene topove iznad sebe i tamne trupove nosača, razarača i drugih krstarica u formaciji. Zatim vidite šta izgleda kao sićušno treptavo svetlo ka moru od formacije — ali NA VAŠEM SOPSTVENOM BRODU! Na trenutak ste zapanjeni, ali ste sigurni da trepće kod. Požurite do mesta odakle izgleda da dolazi i nađete Izvršnog oficira kako tu leži! Pitate ga o tome, zbunjeni, a on se podsmeva na samu ideju. U roku od dva sata, svi su pozvani na GQ, i postoji žestok podmornički napad i krstarica je raznesena na dva dela. Okrećete i okrećete u umu ono što ste videli, ali je sve previše pomešano i neverovatno. Ali počinjete da posmatrate izvršnog na nov način. Dve noći kasnije, ponovo ga nađete na palubi, i trepće sićušnim svetlom. Ovog puta ga proučavate, i čitate. To je zig-zag plan za smenu, i OFICIR ZA TOPNIŠTVO je sa njim! Previše ste užasnuti da mislite. Ali sada ste sigurni. Morate zaustaviti izdajničke oficire pre nego što bude prekasno. Pa idete kapetanu. On čita detektivsku priču u krevetu, i strogo vas grdi što čak i predlažete tako ludačku i smešnu ideju, i uznemiravate ga u tako nepromišljeno vreme. Kratko vreme kasnije postoji još jedan napad, i više brodova tone. Postajete očajni, i vraćate se kapetanu. On je besan, i cela stvar je eksplodirala kao besmislena. Ali od tada, stvari su drugačije. Izvršni i oficir za topništvo se postaraju da vam život bude JADAN. Diskreditovani ste i dobijate svaki ponižavajući ili neprijatan zadatak. Ostali oficiri, potpuno nesposobni da veruju u takvu izdaju, čine vaš život pravim paklom. Bez obzira koliko se trudite da ih upozorite ili kapetana, rezultat je samo još potvrda vaše ludosti i zlobne mašte.

Siguran sam da nije neophodno nastaviti analogiju, gospodo. Možda smo zaista pogrešni i u zabludi u našim uverenjima o izdaji i podmuklosti i subverziji koja se dešava u našem dragocenom američkom brodu države, ali ako jesmo, onda zašto je potpuno NEMOGUĆE dobiti bilo kakvo saslušanje za naše optužbe o izdaji koja se dešava, i zašto smo prokleti i ućutkivani večno gadnim imenima, ali bez ikakve istrage činjenica koje optužujemo? Dozvolite mi da vas pitam — zar ne biste MRZELI brata oficira uhvaćenog kako izdaje vaš brod i brodske drugove neprijatelju? Naravno da biste — ako niste čudni! Postoji li nešto POGREŠNO u mržnji prema izdaji, podmuklosti, kukavičluku i nasilništvu? Može li čovek da tvrdi da je dobar i moralan čovek i DA NE mrzi izdaju i podmuklost? Ima li boja očiju ili kose ili kože izdajnika bilo kakve veze sa stvari? Znači li to da mrzite ČOVEKOVU RELIGIJU jer otkrijete da počinje izdaju? Sigurno ne. Iznova i iznova, u svim mojim publikacijama i govorima ponavljao sam: „Mi ne mrzimo niti se suprotstavljamo NIJEDNOM ČOVEKU samo zbog njegove rase, koju ne može da kontroliše, i ne suprotstavljamo se nijednoj religiji ili uverenju koje prvo NE NAPADA NAS!“ Dozvolite mi da citiram iz nekoliko pamfleta koje smo izdali. (Citiraj sa prednje strane „Ko je mržnjaš?“, „Izazivamo Jevreje!“, „Beli Čoveče, itd., itd.“).

Oni pasusi koje mislimo svakim vlaknom svog bića, trebalo bi sigurno da rasprše i opovrgnu optužbu da sam ja ili moji saradnici zagovarali mržnju prema BILO KOME NEVINOM ili grupi, i da smo pozitivno pritiskali za razumevanje i iskrenu pomoć potlačenim i nevinim crnačkim ljudima. I mi smo pozitivno NE protiv bilo koje religije, ukoliko ona prvo NE NAPADA nas, naš narod ili institucije koje cenimo. Nismo zabrinuti za način bilo kog čoveka obožavanja Boga, osim ako to ne uključuje ljudske žrtve od nas, na primer, ili nije inače štetno za naše blagostanje. Dozvolite mi da ponovo pročitam kratko iz ovog malog pamfleta, „Ko je mržnjaš?“... (Prvi pasusi o verovanju)...

Na rizik preterivanja u ovom argumentu, molim vas dozvolite mi da učinim ovu stvar „mržnje“ kristalno jasnom; mi ne zagovaramo i nismo promovisali mržnju prema BILO KOME NEVINOM ili grupi, VEĆ SAMO IZLAŽEMO I SUPROTSTAVLJAMO SE IZDAJNICIMA ILI UVERENJIMA KOJA RADE NA UNIŠTENJU AMERIKE, NAŠEG NARODA I NAŠIH IDEALA. Ako proverite naš zvanični štampani program, primetićete da je skrupulozno pažljiv, iznova i iznova da postavi zaštite da se NIJEDNO LJUDSKO BIĆE ne progoni ili povredi bez obzira na rasu, boju ili veru, pod uslovom da nije pokušao da povredi NAS ili počini izdaju. Kao poslednji primer, dozvolite mi da podnesem formular za prijavu u našu Partiju, i ukažem na reči zakletve koju potpisuje svaki član. (Pročitaj zakletvu u vezi sa izbacivanjem iz Partije za progon ili povređivanje nevinih ljudi, bez obzira na rasu, boju ili religiju, itd.)

Sada, ako je izlaganje izdaje, čak i kada je počinjena u velikim količinama od strane male manjinske rase ljudi, „mržnja“, onda je svaki okružni tužilac u zemlji mržnjaš jer goni prekomerno veliki broj sicilijanskih Italijana koji se otkriju kao gangstersi. Petnaest Amerikanaca je izloženo i osuđeno za prodaju naših atomskih tajni Sovjetima, i od tih petnaest, četrnaest su bili RASNO — ne religijski — Jevreji. Sedamnaest od dvadeset jednog VRHUNSKIH američkih komunista koji su uhvaćeni od FBI, suđeni, osuđeni, zatvoreni i zatim pušteni od strane američkog „Vrhovnog suda“ bili su svi Jevreji ponovo. Ne religijski Jevreji, primetite, jer su komunisti i komunisti su ateisti, ali samo treba da pogledate njihova lica da vidite da su „jevrejskog izgleda“, međutim odvratna ta ideja bila tolerantnim Amerikancima, i većina njih ne krije svoju RASU. Šef sovjetske propagande, Ilja Erenburg, je RASNI Jevrejin. Ovo nije pravo vreme niti mesto, gospodo, da predstavim funte neoborivih dokumenata koje imamo da dokažemo bilo kojoj normalno inteligentnoj osobi da je komunizam bio jevrejski od kodifikacije od strane Jevrejina Karla Marksa do Lenjina (pravo ime Cederbaum, vidi Britansku enciklopediju, 1920, Ruska revolucija), Trockog (pravo ime Bronštajn — vidi Trockijevu knjigu „Staljin“), Litvinova (pravo ime Finklštajn), itd., itd., itd., — skoro do beskonačnosti — jasno do Hruščova, koji je odrastao u jidiškom domaćinstvu, govori jidiš, i koji se hvalio Elenor Ruzvelt da su čak i žene polovine članova Prezidijuma Vrhovnog sovjeta bile jevrejske upravo SADA (Vašington Evening Star) — ali to je ČINJENICA. Komunizam je jednostavno jevrejski, i nema bekstva od te ČINJENICE.

Bilo koji član ove komisije koji veruje da je ta izjava fabricirana pozvan je da pregleda fajlove dokumenata koje imamo da se zadovolji da mi NISMO ludi ili propovedamo „mržnju“ jer prepoznajemo vitalnu činjenicu u odbrani — naše Zemlje i Naroda. Postaje sve teže i teže za prljave manipulatora javnog mnjenja da se pretvaraju da su oni od nas koji su otkrili ovu GRUPOVNU izdaju od VEĆINE male manjinske grupe „mržnjaši“. Zapamtite mi ne kažemo da SU SVI komunisti Jevreji, niti da su svi Jevreji komunisti — mi jednostavno navodimo golu činjenicu da vođstvo i pogonska sila komunizma širom sveta dolazi od rasnih Jevreja, i da je daleko preveliki procenat rasnih Jevreja promoteri komunizma, i da umesto da žale ovu činjenicu i priznaju je, SVE jevrejske organizacije, bez izuzetka, histerično je poriču i pribegavaju najđavolskijim sredstvima pritiska da dovedu do ludila svakog Amerikanca koji pokušava da izloži problem i da se nosi sa njim pristojno i inteligentno.

Ali sve više i više Amerikanaca neoborivih zapisa i poštenja počinje da vidi problem svakog dana, i da ustaje protiv baraža klevete i prljavštine i progona koje sreću što javno izlažu situaciju i bave se njom. Admiral Džon Kromelin, general Stratemajer, general Del Vale iz Marinskog korpusa, i mnogi, mnogi drugi vojni vođe neizbežno se obrazuju o smrtonosnom problemu i bore se protiv njega svom snagom, uprkos bundu klevete. I nije samo vrhunski vođe, gospodo, koji otkrivaju šta se stvarno dešava. Već sam kratko pokazao kopije Ameriken Merkjuri sa mojim člancima koji se pojavljuju u njemu. Da bih sakupio materijal iz prve ruke za ove, Marinski korpus je bio ljubazan da mi da svaku pomoć u Paris Ajlendu da proučim situaciju „brutalnosti“ na opsednutoj bazi za obuku. Snage savijene na slabljenje i omekšavanje Amerike za tuđinsku dominaciju mrze Mornaricu i Marinski korpus posebno što održavaju svoje aristokratske i autoritarne tradicije, koje su osnova visokog morala i discipline u vojnoj organizaciji, kao što svaki iskusni komandant zna. Izbic „brutalnosti“ optužbi, kao nedavni osip „svastika“ publiciteta bili su precizno planirani od termita koji jedu naše temelje, i epizode koje su dovele do optužbi za marinsku „brutalnost“ imale su jedan neverovatan — i potisnut — aspekt, koji je probudio mnoge marince šta se dešava. Većina razmaženih derana koji su se tako gorko žalili na batine i „brutalnost“ D.I.-jeva bili su iz njujorške oblasti, i daću vam samo jednu pretpostavku šta su bili. Razgovarao sam sa patničkim G.I.-jevima u bataljonu za bataljonom, i dobio istu tužnu priču o pametnim malim Jidovima iz Njujorka koji su se infiltrirali u bazu za obuku očigledno sa specifičnom svrhom da izazovu incidente da bi ih njihova braća termiti u nacionalnoj štampi i medijima informisanja iskoristili. D.I.-jevi su to znali, oficiri su znali, i ja sam znao — ali nisam mogao da PIŠEM to, gospodo, zbog onoga što Biblija zove „Strah od Jevreja“. Većina vas ovde danas bi mogla, siguran sam, da ispriča užasne priče o onome što verovatno verujete je jednostavno „SNAFU“ — situacija normalna, sve zajebao. Ali ono što možda ne znate, nažalost, je da su mnoge od ovih „SNAFU“ situacija trebalo da se zovu po neizgovorljivijem imenu „SNPFU“ — situacija normalna, NAMERNO zajebao! Postoje civili na vrhunskim mestima iznad vojske, gospodo, koji NAMERNO, žao mi je što kažem, rade sve što mogu da stvore zbrku, nepravdu, iscrpljenost i očaj u vašim oficirima i ljudima. Ponovo, gospodo, svestan sam da to izgleda potpuno PREVIŠE neverovatno da se veruje, pa sam doneo dokaze i svedoka neoborive verodostojnosti da vam DOKAŽEM samo jedan slučaj, na NAJVIŠEM MOGUĆEM NIVOU.

Prvo dozvolite mi da vam pokažem dve fotografije ili fotokopije časopisa, koje sam sam snimio u tri sata juče popodne u Biblioteci Kongresa. Evo prednje korice „New Masses“ magazina, za koji sam siguran da svi znate da je zvanični komunistički časopis. Datum je 8. decembar 1942. Zapamtite, ovo nije „front“ ili polu-komunistička krpa — ovo je TO, PRAVA STVAR! Na prednjoj korici, navedena kao saradnik članka, je Ana M. Rozenberg — i molim primetite srednji inicijal, gospodo. Na ovoj drugoj fotografiji sam pokazao dve unutrašnje stranice ove prljave stranice izdaje, i evo CRTANJA Ane M. Rozenberg. Primetite da je Ana M. Rozenberg koja je napisala ovaj komunistički članak navedena kao N.Y. State Regional Director War Manpower Commission, kancelarija koju drži „pogrešna identifikacija“. Ana imenovana na drugi najviši položaj u našoj odbrambenoj ustanovi. Sada ovaj dokaz je LAKO dobiti, čak i za mene, samog u Biblioteci Kongresa. Za FBI je manje od lakog. Može li biti bilo kakve sumnje u VAŠIM umovima o identitetu ove Ane M. Rozenberg, ili da je napisala komunistički članak za zvanični komunistički časopis, „New Masses“?

Ipak, moji braća oficiri i američki sugrađani, ova mađarska jevrejska žena, koja je dva puta identifikovana pod zakletvom kao komunistkinja, i koja je pisala za komunistički časopis, BILA JE PREPORUČENA OD DVAJTA D. AJZENHAUERA I DŽORDŽA MARŠALA I INSTALIRANA TAČNO OVDE U PENTAGONU KAO POMOĆNICA SEKRETARA ODBRANE ZA RADNU SNAGU od Harija Trumana, gde je bila gospodar svih zapošljavanja i radne snage u našim borbenim snagama!!! Možda sve ovo zvuči potpuno PREVIŠE da se veruje, pa sam uradio sve što sam mogao da obezbedim dokaze koje NE MOŽETE diskreditovati. Zamolio sam jednog od najvećih američkih patriota da dođe dole ovde i kaže vam kako se ova jevrejska komunistička žena iz Budimpešte provukla kroz vaš američki Senat da bude gospodar naše radne snage, uprkos ovom užasnom dokazu njene nelojalnosti ovoj Zemlji. Gospodin Bendžamin Fridman iz Njujorka, koji je iste rase kao gospođa Ana M. Rozenberg — rase zvane „jevrejska“ — i stoga ne može biti optužen za rasnu ili religijsku predrasudu, je jedan od ljudi koji je žrtvovao skoro sve dobro i prijatno u životu, kao što sam ja, da pokuša da spase Zemlju i narod prema kome je LOJALAN. Iako su termini pomalo zbunjujući zbog semantičkog mešanja, gospodin Fridman je ono što bi čovek na ulici zvao „Jevrejin“ — i mi smo Ponosni da kažemo da ćemo rado zaštititi gospodina Fridmana i lojalne Jevreje kao što je on sa svojim životima. On je, kao mi, odustao od reputacije, novca, društvenog položaja i skoro svega ostalog da izloži i suprotstavi se IZDAJI — u našoj zemlji. Bio je voljan da dođe dole ovde iz Njujorka o svom trošku da pokuša da objasni vama, svojim američkim sugrađanima, samo JEDAN primer vrste IZDAJE koja se dešava u ovoj blagoslovenoj Zemlji. Ja sam veoma ponosan, gospodo, da predstavim vama gospodina Bendžamina Fridmana, iz Njujork Sitija, koji će vam ispričati o svojim iskustvima tokom saslušanja u Senatu o prikladnosti Ane M. Rozenberg da bude pomoćnica sekretara odbrane.

Hvala vam, gospodine Fridmane.

Kao poslednju stavku u mom slučaju protiv Ane Rozenberg, dozvolite mi da ukažem komisiji da sam svestan da sam pod zakletvom, da je kazna za otvorenu i flagrantnu laž pod zakletvom stroga, i da postoje strogi zakoni protiv krivične klevete. Znajući sve ovo, gospodo, i svestan važnosti svake reči, ovde izjavljujem za zapis da je Ana M. Rozenberg jevrejska komunistička izdajnica ove Zemlje. Ako je ovo laž, neka snage koje su pokrenule ovo saslušanje da me izbace iz Mornarice koriste moju otvorenu izjavu ovde da me zatvore i za laž pod zakletvom i krivičnu klevetu. Neće biti gonjenja, možete biti sigurni, jer mogu da dokažem svaku reč koju sam rekao na otvorenom sudu, i to je POSLEDNJE što zaverenici i izdajnici žele ili mogu da se suoče.

I to, gospodo, nadam se, će poslužiti da opovrgne prvu optužbu protiv mene, i da sam promovisao ili zagovarao rasnu ili religijsku mržnju. Pokušao sam da vam pokažem, i žarko se nadam da mi verujete, da sam propovedao SAMO MRŽNJU PREMA IZDAJI I SUBVERZIJI, posebno od komunizma, i da sam vam dao praktičnu demonstraciju da NISAM protiv „svih Jevreja“ u celini pokazujući vam šta je nažalost retka životinja, GENUINO antikomunistički Jevrejin.

Optužen sam sledeće za korišćenje mog položaja kao komandanta u Mornaričkoj rezervi neprimereno time što sam ga pominjao u našoj propagandi. Poštovano podnosim komisiji da sam pominjao temu u samo dva komada literature, i samo na usputan način. Uprkos nekim nagovaranjima od saradnika, i iako sam verovao da ne bi bilo neprimereno, nikad nisam štampao slike mene u uniformi ili sa borbenim avionima itd. Evo dva komada literature. (Pročitaj citate.)

Sada prikladnost ili neprikladnost pominjanja mog vojnog rekorda i veza zavisi, čini se, od prikladnosti, zauzvrat, literature na kojoj se pominjanja pojavljuju. Ja sam pošten Amerikanac koji traži političku karijeru time što je izabran na funkciju kao bilo koji drugi Amerikanac, uprkos neortodoksnosti mojih stavova, i verujem da imam pravo da se ponosim, kako kažu, svojim vojnim rekordom i počastima isto kao bilo koji drugi Amerikanac koji traži političku funkciju. Osim ako se ne može pokazati da je moja literatura nekako nemoralna ili zla — što SE NE MOŽE na osnovu činjenica, ne gadnih imena — onda poštovano podnosim da Mornarica nema više razloga da me otpusti što pominjem svoj mornarički rekord i položaj da unapredim svoju političku karijeru nego što ima da otpusti mnoge druge rezervne oficire koji su senatori ili predstavnici i koriste ovu vrstu materijala.

Dalje podnosim ovoj komisiji da sam pominjao svoj vojni rekord i vezu prvenstveno zbog skandaloznih i klevetničkih napada na moju lojalnost ovoj zemlji, za koju podnosim da je iznad svake sumnje. Čini se samo pošteno da čovek koji je neprestano napadan u štampi i labavim pričama kao „nelojalan“ treba da bude dozvoljeno da pominje svoju spremnost da se bori za svoju zemlju, svoj rekord da je to uradio sa čašću, i svoj sadašnji položaj u svojoj službi.

Treća optužba, i ona najlakša za mene da razumem, je da bi moglo da bude teško ili nemoguće za mene da komandujem jevrejskim ili crnačkim trupama ili oficirima s obzirom na moje ideje i aktivnosti, i da bi moja mobilizaciona potencijalnost mogla stoga biti smanjena izvan tačke bilo kakve vrednosti za Mornaričko odeljenje. Iz dva razloga, ne verujem da će ta optužba držati vodu.

Prvo po ZAPISU, držao sam i radio za iste ideje koje sada zagovaram malo dramatičnije preko deset godina. Dok sam bio plaćeni radnik za Kampanju za četrdeset osam država u Memfisu, Tenesi, bio sam CO. Fasrona 661 tamo u Anakostiji, u rezervnoj Mornarici. Imao sam jevrejske i crnačke oficire i ljude, i nikad nisam dozvolio da moji privatni stavovi ili mišljenja prekrše moju dužnost prema Mornaričkim propisima ili politikama. Zapravo, otkrio sam da su dva crna mehaničara u mojoj eskadrili odbila da pokušaju za unapređenje u rejting, i da je razlog bio njihov strah od progona i uznemiravanja od oficira i podoficira koji su koristili podmukle metode da se suprotstave Mornaričkim propisima i politikama, i drže crnce „dole“ nevidljivim ali veoma stvarnim pritiskom. Ustao sam, kako moji oficiri mogu da svedoče, na sastanku komandanata u Ward-roomu, i pozvao sve ruke da se pridržavaju politike i pravila i daju crncima svaku šansu koja im dolazi, i da rade da zaglade politiku koliko je moguće. To je ISTINA, i provera sa mojim jevrejskim oficirom, na primer, poručnikom Rotom, će, siguran sam, potvrditi.

Drugi razlog što sam siguran da moja mobilizaciona potencijalnost nije potpuno uništena je da postoji toliko „tvrdo-kožnih“ južnjačkih Belih Ljudi SADA koji služe u inferiornim kapacitetima pod crnačkim oficirima i podoficirima, i nema pokreta u toku da se crncima oduzmu njihove komisije ili položaji, ili da se otpuste ili razreše kao bezvredni. Čini se razumnim da ako mladić iz zabačenih šuma Misisipija može uspešno da služi pod naređenjima i komandom Obojenih Ljudi, onda se Obojeni Ljudi i ili Jevreji takođe mogu zamoliti, u razumnim granicama, da služe pod sveobuhvatnim Belim Supremacistom (u privatnom mišljenju). Ukratko, poštovano podnosim, da će svi moji izveštaji o sposobnosti pokazati da sam komandovao po KNJIZI, i moj poslednji komandant na Islandu posebno je primetio, ako se sećam, da sam fanatik na temi poštovanja propisa i politike, i može se računati da će to raditi ako bude mobilisan, bez obzira na boju ili rasu mojih ljudi.

Verujem da sam pokazao ovoj komisiji do sada da:

1. Nisam promovisao neosnovanu „mržnju“ protiv BILO KOGA NEVINOG ili grupe.
2. Nisam koristio svoj mornarički čin sa neprimerenošću.
3. Moja vrednost za Mornaricu i moju Zemlju u vreme vanrednog stanja nije smanjena mojom posvećenošću borbi da sačuvam svoju Zemlju i moj narod u privatnoj političkoj organizaciji.

Konačno, gospodo, želim da iznesem aspekt ove prezentacije koji je posebno težak, jer je teško pominjati ga bez da izgleda drsko, ili čak arogantno. I sigurno ne želim da dam ovoj komisiji bilo kakav utisak arogancije ili uobraženosti. Nijedno nije osećano ili nameravano. Ali osećam, svim srcem, da je ovo mnogo više nego jednostavno saslušanje o sudbini jednog oficira i njegove komisije koju ceni. Verujem da ako se dovoljno potrudim i uradim dovoljno dobro u svojoj molbi vama kao braći mornaričkim oficirima i kao sugrađanima Amerikancima, možda ćete videti sa mnom da je ovo jedno od onih retkih istorijskih prilika kada ljudi odluke stoje na raskršću. Koliko oficira se pitalo šta BI ONI uradili na sudu maršala Bilija Mičela, na primer? Da li bi se kotrljali sa gomilom i „pravim“ mišljenjem, ili bi imali viziju i iznad svega HRABROST da stanu protiv kolosalnih pritisaka „pravomislećih“ ljudi da opravdaju istinu? Istorija pokazuje da obično ne rade. Od dana kada su svi „pristojni“ „pravomisleći“ ljudi grickali grožđe u Koloseumu i čudili se „ludacima“ i „fanaticima“ koji su bili hranjeni lavovima kao „hrišćani“ — sledbenici najMRŽENIJEG čoveka svog vremena i godinama nakon toga — sve do danas kada golferi Nero sedi bespomoćno i bezbrižno u Beloj kući dok njegov narod raste dnevno slabiji i više zbunjen pred subverzijom i izdajom Međunarodnog komunizma i cionizma, ljudska rasa je postojano istrajavala da veliča svoje budale i razapinje svoje spasitelje.

Ovde je gde gazim opasnu zemlju prividne uobraženosti, gospodo, ali uveravam vas da govorim ponizno i samo iz NAJDUBLJE brige za našu Nacija i naš narod. Odustao sam od svoje porodice, svog prihoda, svoje zarade, svog društvenog statusa, svoje udobnosti, svoje bezbednosti i često svoje slobode, i mogu biti pozvan da odustanem od svog života — za nešto u šta verujem jače nego u poriv da sačuvam sopstveno postojanje. Samo u TOM svetlu kažem vama, moji sudije ovde, vi stojite na velikom raskršću u američkoj istoriji, kao što je Vašington stajao u Valey Forgu. MOLIM ovu Komisiju da vidi našu naciju kakva je „koegzistirajuća“ DANAS, i da se pitaju da li bi Džon Pol Džons molio kapetana Serapisa da molim ne puca već plovi pored Bon Hom Ričarda jer se kapetan Džons plašio da bi njegova posada mogla biti desetkovana od britanskih velikih topova — ili da li bi Stefan Dekatur pozvao berberske pirate na ručak u svoju kabinu i molio svoju posadu da ne uznemirava zveri iz straha da se ne uvrede i žele da se bore!!!

Pet naših vrhunskih generala i admirala u Korejskom ratu svedočilo je pred Kongresom da su mogli da POBEDE Korejski rat, prvi izgubljeni rat u našoj istoriji, ali da su im NAREĐENO da ne pobeđuju od enigmatičnih sila u vašingtonskoj birokratiji. General Klark, verujem da je bio, čak je svedočio da je dobio LAŽNA NAREĐENJA koja zahtevaju povlačenja, i da nije mogao da dobije nikakvu istragu o ovoj monstruoznoj IZDAJI. S obzirom na dokaze predstavljene ovde protiv Ane M. Rozenberg, imate li vi gospodo bilo kakvu sumnju o TOME KO je naredio da izgubimo taj rat — i sve naše hrabre ljude — ili ZAŠTO?

U OVAJ TRENUTAK, načelnik štaba američke vojske je čovek po imenu Lemnitcer — i on je čovek koji je svedočio pred Kongresom da je on sprečio naoružavanje Južne Koreje kako je predviđeno Kongresom, i tako izazvao tragični Korejski rat. Naši pošteni vojni planeri su shvatili da će bespomoćna Južna Koreja neizbežno privući komunističku invaziju — kao što JE — i odobrili milione dolara da naoružaju i obuče Južnu Koreju. Lemnitcer je bio čovek zadužen, i on je nonšalantno svedočio da je sprečio isporuku SVIH oružja i municije, i isporučio SAMO tačno 27,00 dolara vrednosti bodljikave žice!! Ipak je izabran za vrhunskog vojnog oficira.

Ovde je samo veoma malo oficira, gospodo. Ali tako je bilo malo i u Termopilima, ili Horacijeovom Mostu — ili Valey Forgu. Ali oni su shvatili svoj zadatak i stali uz njega muški i uspešno. Shvatam težak zadatak i stojim uz njega. Molim vas da shvatite da stojite na raskršću u američkoj istoriji. Molim vas da vidite naciju kakva je danas. Molim vas da vidite izdajnike koji signaliziraju. Molim vas da vidite šta se dešava. Molim vas da vidite da je ovo istorijski trenutak. Molim vas da budete hrabri. Molim vas da budete Amerikanci. Molim vas da budete ljudi od časti. Molim vas da odbijete da se poklonite pritisku. Molim vas da zadržite mog komandanta. Molim vas da zadržite mene u službi. Molim vas da kažete Jevrejima da idu do đavola.

Hvala vam.

POGLAVLJE XVII

Ovo je bila takva gruba povreda svih građanskih prava i pravde — da se čovek izbaci iz službe posle skoro dvadeset godina časne službe u dva rata — da sam razmišljao kako najbolje da dramatizujem ovu sramotu. Odlučio sam da koristim Američku uniju za građanske slobode — organizaciju navodno posvećenu zaštiti BILO ČIJIH građanskih prava — ali koja često izgleda da se bori uglavnom za komuniste. Javno tražeći njihovu pomoć, stavio sam ih u tesan položaj, i osigurao publicitet. Takođe su imali interes da mi pomognu. Smatrali su me, u to vreme, običnom mušicom, gadnim malim komarcem na telu politike — i imali su nešto da dobiju braneći me i zatim pokazujući na tu činjenicu kao dokaz njihove apsolutne posvećenosti principima građanskih prava, bez obzira na njihovu mržnju prema pojedincu ili njegovim idejama.

Bilo je dok sam diskutovao situaciju sa mornaricom sa ACLU da se borba na ulici desila. Pa je, na sledećoj prilici, stvar prirodno došla na red. Jevrejski šef vašingtonske kancelarije, Lorens Špajzer, pitao je da li želim savetnika. Kada sam rekao „Da“, dodelio mi je posebno jevrejski izgledajućeg Jevrejina, po imenu Šapiro. Visile vilice ostalih Jevreja dok smo marširali u prepune kancelarije tužioca tog jutra sa Šapirom koji je vodio put za svoje nacističke klijente bile su vredne cele borbe — samo da se vidi. I stari Šapiro je stupio u borbu za nas sa voljom i tipičnom jevrejskom pametnošću. Uspeo je da optužbe protiv obe strane budu odbačene.

U međuvremenu, u hodniku, objašnjavao sam novinama da bi kasnije moglo biti neophodno da gasim i Šapira takođe, jer je bio sumnjivo aktivan sa komunistima. Cela stvar je bila previše za novine da potisnu. Izašlo je, kao što smo računali, i Partija je još jednom postigla veliku pobedu bez fondova i sa ničim osim hrabrosti i mozga. Malo po malo, publicitet je počeo da nam donosi više ljudi, i stavili smo ih na rad na ulicama takođe. Uspeo sam da dobijem posao u maloj štamparskoj radnji pod lažnim imenom, i radio sam kao lud za skoro ništa, samo da preživim. Ali nije trajalo dugo. Doneo sam svoju sopstvenu foto i art opremu u radnju, i jedne noći huligani su provalili i pocepali i smrskali sve. Neko je saznao da sam unutra. Sledećeg dana pedeset specijalnih policajaca je dodeljeno da čuva mesto. Nema potrebe reći da sam morao da odem. Radio sam neko vreme u radnji za znakove, ali ponovo je neko saznao i izbio je pakao. Međutim, naša borbeno izlaganje jevrejske izdaje je počelo da donosi curak podrške ponovo, i udvojili smo naše distribucije i aktivnosti.

Konačno, u decembru, Flojd Fleming, najverniji od svih američkih patriota, bio je inspirisan našim uspesima da uplati kaparu za nas za novi štab — čak bliže Beloj kući nego ranije — u Arlingtonu. Bili smo NAZAD „na obalama Potomaka“. Vorner je radio dobar posao organizujući našu mailing listu i šaljući materijal simpatizerima. Sredstva su počela da stižu u stalnom ali malom iznosu. Na zvaničnoj partijskoj hartiji za pisanje, koja je ekstremno impresivna, sada sam tražio dozvolu od Odeljenja za unutrašnje poslove da govorim na terenu Vašingtonskog spomenika 3. aprila — najranije kada će vreme biti dovoljno toplo. Oni su to odbili, ali su mi dali informaciju da mogu da govorim bez dozvole na terenu skoro jednako dobrom na Malu, između američkog Kapitola i Vašingtonskog spomenika — tačno pored Smitsonijan instituta. Milioni turista prolaze pored ovog mesta, i dobili smo Odeljenje za unutrašnje poslove da postavi ograđeni prostor za nas.

Izgradili smo govornicu, dobili PA sistem na kredit — i organizovali naše ljude u odbrambenu silu. Prvi pokušaj govora na otvorenom kao NACISTI bio je prilično zastrašujući. Šalili smo se jedni sa drugima beskrajno ko će prvi pobeći itd., ali smo se pripremali za 3. april sa gvozdenom odlučnošću.

Kada je veliki dan stigao, imali smo naciste iz daleko kao Detroit i Florida. A onda je padala kiša! Mislim da je naša reakcija dokaz da ćemo osvojiti naš cilj moći. Ljudska domišljatost i volja je, kao što smo ranije naveli, najmoćnija sila na zemlji. Znao sam „ćutanje“ koje je pripremljeno za naše govore na Malu od jevrejski dominirane štampe. Jevreji su stalno podsećali jedni druge u svojim privatnim listovima — koje smo dobijali — da smo kao svi drugi mali huškači i da ćemo se osušiti i nestati ako nam se uskrati publicitet. Pa ne treba da ga pominju ako zapalimo Belu kuću ili trčimo ulicama. Ali nisu mogli da odole da prijave naše „neuspehe“. Setio sam se „Fijaska za firera“. Pa sam aranžirao „neuspeh“ za njih. Otišli smo dole na kiši bez bilo kakvih naših sjajnih rekvizita, stajali na pljusku kao utopljene ptice, i održao sam tužno malo predavanje našoj maloj publici jurišnika. Vašington Evening Star je zagrizao mamac kuku, strunu i plovak. Odštampali su trokolonski rez mog natopljenog govora i mokrih nacista, i objavili nadmene male priče o velikoj nacističkoj „propasti“. Čak su napisali i uvodnik pokazujući dobrim građanima kakvi smo neuspešnici mi nacisti.

Pa sledeće nedelje, kada je sunce sijalo, otišli smo dole i pokazali šta nacisti stvarno jesu. Nikad ranije nisam održao pravi govor, i bio sam loš na početku, uglavnom zbog nervoze. Dovoljno je loše da moraš da održiš prvi govor, ali kada mora da se održi u strahu za život i strahu od hapšenja ili druge katastrofe — postaje priličan problem da ostaneš hladan i u komandi situacije.

Svirali smo Zvezdanu zastavu i Horst Vesel pesmu, zatim sam započeo svoj govor. Dva sata sam izlagao punu podlost jevrejske zavere, i dokumentovao činjenicu za činjenicom koje su skrivane od našeg ispiranog mozga naroda. Prvo je gomila bila namrgođena i neprijateljska, ali kako sam uterao tačku za tačkom, bilo je više interesa, i mogao sam da osetim kako se neprijateljstvo topi u toplini čuda i zapanjenosti od zapanjujućih činjenica koje su i mene nekad zapanjile. Naš prvi miting je bio ogroman uspeh, čak iako smo imali manje od hiljadu ljudi, i vratili smo se u štab da pevamo partijsku pesmu dok nam pluća skoro ne puknu, i proslavimo naš ulazak u biznis govorništva.

Ali uprkos uspehu i činjenici da su uniformisani nacisti i jurišnici pravili govore u glavnom gradu Nacije, Jevreji su nametnuli svoju cenzuru sa kapuljačama, i ostali smo nepoznati, osim za izolovane besne tirade Drua Pirsona. Morali smo da NATERAMO Jevreje da primete nas, i na nacionalnom nivou. Morao sam da smislim još jedno čudo publiciteta nekako ili nekako, pošto smo još uvek bili relativno nepoznati van Istočne obale. Primeneo sam testiranu i odličnu formulu ponovo, i odlučio da napravim najhrabriji mogući potez.

Union Skver u Njujork Sitiju je tradicionalno poprište komunista i jevrejskih izdajnika. Stotine njih vrište gadne pretnje našem narodu i našoj vladi tamo svakog dana, godinu za godinom. To je pulsirajuće srce marksizma u SAD. Pa sam zahtevao dozvolu od Njujork Sitija da govorim tamo takođe. To je sve što je trebalo. Prvo je bilo malo reakcije. Reč je izašla kao Jevreji uvek prvo pokušavaju, „Ignorišite Rokvela i njegove provokacije!“. Ali Jevreji su Jevreji, i, kao što sam demonstrirao, psihopatski paranoici, oni su ustavno nesposobni da ignorišu bilo koga ko im drsko prkosi i njihovim odvratnim tvrdnjama da su Božji izabrani narod sa jedinim pravom da vređa i uništava sve ostale dok su oni sami sveti i sveti. A kada neko hladno najavi da namerava da sudi osumnjičenima za izdaju, i zatim ih ubije u gasnoj komori kada budu osuđeni — njihove psihotične ličnosti prevladaju i oni postaju drevni, mržnjom ispunjeni, osvetoljubivi Jevreji Starog zaveta — ista banda „fariseja“ koji su naterali Rimljane da razapnu Isusa Hrista.

Komunistički Worker je lansirao protest kada su čuli da komesar za parkove planira da mi da dozvolu, u skladu sa mojim jasnim pravima. Zatim je jevrejski New York Post pustio sa udarcem. Jevrejske novine su počele da zavijaju, i konačno dostojanstvena i prerušena jevrejska štampa, uključujući New York Times, počela je mračno da mrmlja o stvari. A sve to vreme, komunisti su otvoreno propovedali uništenje ove Zemlje na istom Union Skveru, bez zvuka protesta — baš kao što smo znali da će se desiti. U roku od nekoliko dana, pun hebrejski hor je pustio, i Njujork je učinio svoj jevrejski karakter jasnim za ceo svet da vidi, dok su poludeli. Jevreji su trčali svim jevrejskim sudijama i zahtevali sve od zabrana do elektrokucanja. Novine su besnele i raspravljale. Civil Liberties Union, uhvaćena u nemogućem položaju morala je da stoji za moja prava da propovedam suđenje i izvršenje takvih svojih članova koji bi mogli biti osuđeni za izdaju. Ovo je razbesnelo Jevreje iznad svih granica, i oni su urlali i vrištali jedni na druge na najzadovoljniji i smešniji način. Prvi put u istoriji — izlažući jedni druge!

Konačno je banda ovih ljubitelja slobode govora i tolerancije dobila privremenu zabranu protiv mog pojavljivanja na Union Skveru i trebalo je da bude saslušanje o stvari u Vrhovnom sudu Njujorka. Odlučio sam da odem tamo gore i koristim svoje novootkrivene pravne sposobnosti da se borim za svoja prava. Kada sam stigao u Sudsku zgradu, bila je okružena stadima Jevreja, jutrima njih, zavijajući i vrišteći i mašući piketskim znacima. Nisu me prepoznali dok sam prolazio pored svih njih i ulazio u sudnicu, gde sam tiho seo. Kada je pisar najavio slučaj, pandemonijum je izbio. U svim sudnicama u kojima sam ikada bio, NIKAD nisam video ništa slično tome! Barem PEDESET advokata je svi trčalo do klupe da zahteva da budem isteran iz Njujorka. Još uvek nisu znali da sam tu. Ali nekako, TV ljudi su saznali, i zamolili su me da dam intervju posle suda. Pristao sam, i zatim zakoračio do klupe među čopor kevtavih jevrejskih advokata. Kada je sudija pitao da li neko drugi želi da bude saslušan, posle što su svi Jevreji zavijali svoje delove, ja sam progovorio — i vrela mržnja koja se zatim okrenula na mene bila je nešto što se moglo osetiti — i OMIRISATI. Odmah je jedan od njih zahtevao da budem poslat u ludnicu. Sudija je odgurnuo tu sramotu u stranu, i dobio sam priliku da kažem svoj deo. Zatim su navalili na mene. Ko su moji saradnici? Finansijeri? Njihove adrese? Koliko jurišnika? Gde? Pravili su svoje crne liste. Čitali su odabrane odlomke iz naše „gas-komorne“ literature. Ispričali su tužne priče o koncentracionih logorima, tuševima, tetovažama, i ožiljcima. Sudija je pokušao najbolje da održi red ali je bilo skoro nemoguće sa tom divljom gomilom na klupi. Rabin u publici je pao na leđa sa rukama i nogama koje su virile kao pas koji se igra mrtvog — i stvarno se PENIO na usta! Bio je iznesen.

Konačno je sudija pozvao kratku pauzu i TV ljudi su zamolili da izađem u veliki mermerni rotundu sudske zgrade za intervju. Kada sam izašao tamo, bio sam zaslepljen ogromnim svetlima koja su postavili, i otkrio sam da sam čvrsto okružen Jevrejima i Jevrejima i još Jevreja. Intervjuer me je pitao da li nameravam da gasim Jevreje, i rekao sam mu da je to smešno, nameravamo samo da gasimo IZDAJNIKE, Jevreje i bilo koga drugog ko bude osuđen za izdaju po ustavnom proviziju. Zatim me je pitao koliko Jevreja mislim da bi to moglo biti, i iskreno sam mu rekao da mogu samo DA POGAĐAM iz broja jevrejskih špijuna itd. ali sam mislio da bi verovatno bilo oko osamdeset procenata odraslih Jevreja koje bismo morali da gasimo. To je to učinilo! Počeli su da vrište: „Ubij ga! Ubij ga!“ — poklič koji podseća na određene pasuse u Novom zavetu — i zatvorili su se na mene sa ludim besom. Uhvatili su me i oborili TV kamere i ljude, i borio sam se da ostanem na nogama u divljem metežu. Dva krupna njujorška detektiva su se probila kroz gomilu i počela da me rade ka slepom hodniku. Stigli smo, i zabarikadirali ga dok smo se borili protiv krvožedne gomile. Odvukli su me i Rodžera Fosa, jurišnika koji je došao sa mnom, u zadnju sobu dok je više policije i interventna jedinica stigla. Konačno je dovoljan red uspostavljen da se ponovo pokrene sudsko saslušanje, i bio sam čuvan od strane odreda oficira dok smo završavali. Zatim su me pitali šta želim da radim, i da li planiram da odem u Gradsku većnicu. Policija je bila temeljno poštovana mojih prava, učtiva i hrabra pred tom ubilačkom gomilom. Ponudili su da sprovode moja prava bilo gde u Njujorku gde želim da idem i koliko god želim da ostanem — čak nudeći policijsku stražu ako uzmem hotelsku sobu. Ali znao sam Jevreje i bio sam u pravu za veoma malo dana. Koristili bi BILO KAKAV izgovor da me zaključaju zauvek i do đavola sa mojim pravima itd. Najbolja opklada je bila da izađem iz Njujorka, i to sam im rekao da želim da radim. Dali su mi tešku pratnju iz zgrade, ali čak i tako se činilo nemoguće da se probijemo. Očekivao sam da ću morati da se borim — ali policajci su zadržali gomilu osim jednog Jevrejina koji je uspeo da pljune u kola dok smo odlazili. Ukrcali smo se u avion na LaGvardija aerodromu — i prva velika politička bitka je bila gotova.

Jevrejski dominirana štampa je, naravno, stavila na naslove da sam dobio „otkaz“ od policije — potpuna laž! Osvojili smo milione i milione dolara neprocenjivog publiciteta; demonstrirali smo da je moguće prkositi Jevrejima i preživeti; ukazali smo na blistavu nekonzistentnost jevrejske histerije o nama na Union Skveru u poređenju sa njihovom tišinom o komunistima; naterali smo Jevreje da se očajnički bore među sobom kako da se nose sa nama, i učinili smo Američku nacističku partiju najdinamičnijim, najmoćnijim imenom u desnom krilu za samo nekoliko meseci.

Ali znao sam da ćemo morati da platimo cenu pobede. Povukli smo rep tigra, i on će uskoro pokazati svoje žute očnjake na nas. Upozorio sam svoje momke da ne budu previše samouvereni i bahati, iznova i iznova. Naučili smo da ih držimo na odstojanju na malu. Stekao sam sve više i više veštine kao govornik i čak sam naučio da ih držim snagom glasa i volje same. Kada bi vrištali i prekidali i pretio da napadnu, ukazao bih ih gledajućim džentlmenima i postideo čak i te drske Jevreje toliko da bi se smirili. Jednom sam naterao jednog od momaka da stavi veliki plastični nos i naočare, i dođe dole i pretvara se da je kevtavi Jevrejin — što je dovelo dugonosne prave sorte skoro do ludila od bespomoćnog besa. Ne mogu da podnesu da im se smeju — a nos bit je previše za njih. Tvrde da su samo religija, pa, naravno, ne mogu zvanično da se uvrede na lažne kljunove, a da ne otkriju igru.

Posle Njujorka, međutim, znao sam da MORAJU da nas dobiju, na ovaj ili onaj način. Naravno, 3. jula su stigli u ogromnoj snazi, preko dvesta pedeset njih — i priča o tom neredu je na prvim stranicama ove knjige. Nikad nisam uspeo da kažem ni jednu jedinu reč, pre nego što su počeli svoje gadno zavijanje i vrištanje. A gde je policija jednom bila poštena i kvadratna, sada su se povukli, da dozvole ovim čudovištima punu igru. Čak i tako im je trebalo preko sat i po da skupe hrabrost da nas napadnu! Svih devet nas je uhapšeno, zajedno sa token raspršivanjem tri ili četiri Jevrejina, i ponuđena nam je šansa da platimo deset dolara kolaterala. Zahtevali smo suđenje, i pušteni smo na uplatu naših deset dolara svaki. Odmah smo otišli u Glen Eko zabavni park, gde su Jevreji i crnci pikirali za ulazak u svesno beli park, i pikirali NAACP i CORE trupe. Svih devet nas je bilo pocepano, modro, krvareće i zavijeno — od popodnevne bitke — i naša izložba hrabrosti i volje nam je donela ogromnu grupu mladih ljudi koji su došli i videli i shvatili šta znači biti BELI LJUDI i BORITI SE za opstanak.

Sledećeg dana, naše uobičajene nedelje, Jevreji su, siguran sam, opuštali se u sigurnom uverenju da nećemo pokušati da govorimo ponovo. Ali da bi bili dvostruko sigurni, šef Odeljenja za parkove me je pozvao i savetovao mi da ne idem dole, da nas ne bi sve ubili ovog puta. Rekao je da ne mogu da garantuju našu bezbednost — travestija posle izložbe Park policije dan ranije. Rekao sam mu da idemo ionako. Pa mi je onda rekao da neće biti govornice. Rekao sam OK. Zatim je rekao da neće biti ni užadi. Ni policajaca takođe, pretpostavljam. Bio je zapanjen kada sam rekao da ću govoriti čak i ako sam na golom tlu!

Jevreji su tako sigurni da su antisemiti kukavičke kukavice kakve uvek prikazuju na svojim TV propagandnim emisijama da nisu mogli da zamisle čoveka koji bi otišao dole posle nereda, prebijanja i zatvaranja, bez zaštite ili policije, i probao ponovo! Rekao sam im da ću biti tamo u uobičajeno vreme.

U dva sata tačno smo se pojavili sa crvenom kantom za ulje da stojim na njoj. Postavili smo je uz drvo tako da mogu da napadnu samo sa tri strane. Deset ili dvanaest naših ljudi se okupilo oko mene i upravo sam počeo da govorim — kada je delegacija policije stigla sa papirom još vlažnim od fotokopir mašine. Predali su mi ga i čitao sam dok je gomila gledala. Bila je to potpuno nova naredba zatvaranja parka za govor, pitao sam oficira koje druge oblasti su dostupne za govor, i rekli su mi za park blizu opštinskog suda. Rekao sam mu da ćemo nastaviti tamo i govoriti. Pokušao je da me odvrati zbog „visokih osećanja“ ali sam krenuo ka novom mestu. Kada smo stigli, već je bilo prepuno i nabijeno istom gomilom ubilačkih, vrištećih Jevreja! KAKO su nam dali do znanja da će ovo biti TO — dobićemo ga sigurno danas!

Zvaničnici su mi pokazali gde treba da govorim, i ustao sam da počnem sa krugom jurišnika oko mene. Jevreji su počeli stari trik zavijanja „Sick! Sick! Sick!“ i druge nežnosti da me nadviču, i počeli su da se pomeraju bliže i bliže. Dan ranije, bila je tvrdnja da smo mi izazvali ove zlikovce, pa sam odlučio da ovog puta nateram ih da budu tako očigledni u svom terorizmu, ako se usuđuju, da nijedan policajac ne može to da podnese. Rešio sam da stavim poslušnost i hrabrost mojih ljudi na kiseli test. Naredio sam im da SE OKRENU sa leđima ka istoj besnoj gomili huligana i nasilnika koja ih je napala i povredila samo dan ranije. Svaki čovek je poslušao, iako je bilo mnogo začuđenih pogleda gore na mene dok sam stajao tamo na svojoj kanti sa prekrštenim rukama. Upalio sam cigaru da dramatizujem činjenicu da čak i NE POKUŠAVAM da govorim ili izazovem Jevreje, i stajali smo tako satima dok su Jevreji zavijali i pretio i besneli. Radilo je! Policija se pomerila između najgorih jevrejskih napadača i naših momaka, i Jevreji su počeli da osećaju punu emocionalnu talas gađenja koji je svako drugi tamo osećao za njihove divlje ludorije. Malo po malo su gubili koheziju kao gomila. Neki Jevreji su počeli da vrište „Neka govori“, kako su shvatili DA DEMONSTRIRAJU SVOJIM AKCIJAMA ONO ŠTO SAM POKUŠAVAO DA DOKAŽEM, BOLJE NEGO DA SAM TO REKAO! Počeli su da se svađaju među sobom kao čopor pacova. Posle sat vremena ovoga, naredio sam mojim ljudima da se okrenu napred ponovo. Tišina se proširila dok sam uzimao komandu nad tom gomilom snagom volje, čak i bez da kažem reč. Počeo sam da govorim. Bilo je sporadičnih izbijanja histeričnog vrištanja, ali uglavnom od žena i zakačenih. Brutalni teroristi sami su bili pobijeđeni i znali su to. Održao sam svoj govor uspešno — sa TV i filmskim kamerama koje su radile — i marširali smo iz tog parka pobednički. Naši prijatelji koji su bili posejani u jevrejskoj gomili su nam kasnije rekli o gorčini sa kojom su se ovi ljubitelji slobode govora približavali jedni drugima zbog svoje kukavičluke što nas nisu napali kako je planirano!

POGLAVLJE XVIII

Šestog jula otišli smo da imamo svoj „dan na sudu“ zbog nereda od 3. jula. Impozantna opštinska sudnica Distrikta Kolumbija bila je prepuna crnaca i crnačkih policajaca, dok su grupu za grupom taloga čovečanstva izvlačili iz pijanih ćelija dole i terali u sud za njihova jednominutna ili dvominutna „suđenja“. Sudija Nilson na klupi bio je poznat po strogim kaznama i oštrim presudama, i moji ljudi i ja smo satima sedeli gledajući ga kako izriče kazne od dva i tri meseca zatvora optuženima na pokretnoj traci. Čekali smo svoj red da se suočimo sa starim sudijom.

Sada sam stajao na sudu, optužen za „neuredno ponašanje“, i spreman sa obiljem dokaza da pokažem KO je podsticao nered i siguran u oslobađanje. Ali pre nego što sam mogao da počnem svoju odbranu, dobio sam jedan od najtežih šokova u životu, iako su, kao što će naši prijatelji znati, očekivali šta se desilo. Ali bio sam toliko obuzet pravednim gnevom zbog optužbi i mojih činjenica i argumenata, da sam se skoro izgubio kada je tužilac stupio napred i rekao: „Vaša Visosti, verujem da ovde imam prima facie dokaz da ovaj optuženi možda nije zdravog uma i da možda nije kompetentan da se suoči sa suđenjem. Prema Federalnim pravilima krivičnog postupka i Kodeksu Distrikta, predlažem da bude poslat u Psihijatrijsko odeljenje Bolnice D.C. General na period od trideset dana radi posmatranja“!!!!!

Žamor radosti od horde Jevreja i ADL-a, koji su ispunili sudnicu, bio je čujan. Odmah sam shvatio da, bez znanja pravila u postupcima ludila, nikad neću imati šanse protiv kakvih god đavolskih planova ADL skuvao sa tužiocem. Osim toga, nisam imao priliku da pripremim bilo kakvu odbranu. Pa sam zamolio sud za advokata i odlaganje da se sabere i pripremi borbu. Pošto je jasno bilo moje pravo da imam advokata u tako ozbiljnim postupcima, sud je odobrio moj zahtev, i dao mi čoveka koji je bio iskusan advokat policijskog suda, ali koji naravno nije imao mnogo znanja o vrsti političke borbe uključene i malo mašte. Većina njegove prakse sastojala se od pijanih, neurednih i sitnih slučajeva policijskog suda, ali bio je pošten i okrenuo se sa voljom da pomogne koliko može. Dobili smo tromesečno odlaganje i dozvolu da unajmimo sopstvene psihijatre da uspostavimo moju zdravost i kompetentnost. Zatim smo pokušali da nađemo dva bela psihijatra da me pregledaju i još jednom naučili zašto se Beli Čovek isteruje iz postojanja. Zbog pohlepe ili kukavičluka ili oboje, NI JEDAN PSIHIJATAR U OBLASTI NIJE HTEO DA ME PREGLEDA I SVEDOČI!!! Konačno sam našao jednog Irca koji je hteo da me pregleda i koji mi je dao pismo o mojoj zdravosti, ali to naravno nije bilo prihvatljivo na sudu. Ipak, to je bilo najbolje što smo mogli da dobijemo, pa smo mu platili i dobili pismo.

U međuvremenu, dobijali smo stotine telefonskih poziva od gadno zvučećih Jevreja koji nam prete smrću i uništenjem ako se ponovo pojavimo. Pošto je policija presudila da Jevreji mogu da viču i prekidaju koliko im srce želi, a ja sam bio napadnut jer smo dobrovoljno pristali na zahtev policije da uklonimo naše predostrožne trupe iz gomile (gde su držali stvari razbijene) — odlučio sam da Jevrejima dam dozu njihove sopstvene medicine. Stvari sam organizovao naše brzo rastuće trupe u četiri odreda u dve vrste, i vežbali smo novu taktiku iza štaba na polju za vežbu. Na komandu, bilo koji naručeni broj odreda bi marširao napolje i okružio potencijalne „prekidače“ koji su se zagrevali da napadnu (držeći ruke prekrštene da ne budu optuženi da nekoga udaraju) i urlali nazad na Jevreje. Već smo otkrili da pojedinačni Jevreji nisu toliko vatreni za borbu kada naši ljudi ostanu napolju u gomili tačno tamo gde bi pesnički sukobi mogli da rezultiraju slomljenim jevrejskim nosovima, i znao sam da potencijalni rušioci skupa neće dugo izdržati okruženi MOJIM ljudima koji vežbaju svoje pravo da prekidaju prekidače.

Pa, kako smo počeli da dobijamo uobičajeni jevrejski doček sledeće nedelje, naredio sam da izađu prva dva odreda ljudi. Jedan od mojih ljudi, ogroman individua po imenu Al Vingin, nije mogao da odoli da doda svoju malu filip na moje naredbe da drži ruke prekrštene, i podigao je prekrštene ruke teško ispod brade velikog Jevrejina dok mu je prilazio. Odmah, policija je uhapsila sve nas čak i čoveka koji je držao zastavu, i spakovala nas sve u zatvor. Uz to, za one koji nisu upoznati sa takvim stvarima, zatvor nije ni upola loš, u poređenju sa policijskim kombijem na vruć dan! Ventilacija je skoro nula; kombi je, naravno, crn; i, ako ste ikada ušli u svoja kola nakon što su stajala na vrućem suncu, znate polovinu od onoga što je unutra. A kada ste tamo sat ili više, spakovani zajedno kao sardine, znojeći se kao svinje u tamnoj pećnici, hladan zatvor izgleda kao raj sam. Dok smo čekali da nas puste uz kauciju (veći deo dana) urlali smo partijsku pesmu, prskali vodu jedni na druge, i imali takav bal u tom zatvoru, da su nekoliko sporoumnijih crnaca pitali ko smo. Kada smo im rekli, hteli su da se pridruže i rekli da izgleda zabavno. Ali, kao rezultat, pre nego što smo imali priliku da nađemo psihijatra koji će svedočiti, našao sam se još jednom suočen sa sudijom Nilsonom. Mogao sam da platim deset dolara „kolaterala“ i izbegnem to, ali kao pitanje principa, morali smo da uspostavimo naše pravo da govorimo bez da budemo „osuđeni“ za nered svaki put, pa sam izabrao da se suočim sa njim ponovo, šta god da dođe. I došlo je.

Ponovo je tužilac izneo svoje optužbe o nekompetentnosti i ludilu, i ovog puta nisam mogao da nateram sud da sačeka moje sopstvene psihijatre. Tužilac je predstavio tri svedoka. Jedan je bio fotograf koji je bio u našem štabu. Svedočio je o znacima koje imamo gore koji pričaju o Jevrejima itd., ali je priznao na unakrsnom ispitivanju da me smatra potpuno kompetentnim. Drugi je bio čovek koji nam se pridružio godinu ranije da napiše psihološki rad. Delovao je najviše posramljeno jer je od tada naučio koliko smo bili u pravu, i tužiocu nije mnogo pomogao. Na unakrsnom ispitivanju, i on je priznao da veruje da sam zdrav i sposoban za suđenje. Ali onda je tužilac izvukao neizbežnog Jevrejina. Dr Šulc, šef Bolnice D.C. General, stupio je na klupu i pokazao desetine fotokopija crteža koje sam radio za univerzitetski humoristički časopis „Sir Brown“ PRE DVADESET GODINA NA BROWN UNIVERZITETU. Od tada sam se borio u dva rata za svoju zemlju, izdigao se od regrutnog ranga do komandanta u Mornarici, komandovao tri mornaričke eskadrile, osnovao dva uspešna biznisa i trenutno uspešan nacionalni časopis, U.S. Lady, i nikad nisam bio optužen da sam „bolestan“. Fotokopije su ljubazno donirane tužiocu od Anti-Defamation League of B'nai B'rith — neizbežni Jevrejin! Dr Šulc je takođe imao neku našu partijsku literaturu, i svedočio je da ju je pročitao i da pokazuje da sam „veoma verovatno veoma bolestan“ — „Paranoidan“! Takva mržnja prema „finim ljudima“ (tj. komunističkim Jevrejima) bila je dokaz, svedočio je, da sam verovatno veoma opasan! (Ima dosta mračnog humora u tome. Za izdajnike, JA JESAM opasan.) Na unakrsnom ispitivanju, veliki doktor je priznao da me nikad ranije nije video u životu, i čak nije znao da li je stvar koju je ADL dao tužiocu moje delo! Ali ovo se činilo kao lep način da se stavi tačka na jevrejski pritisak i agitaciju koji je i jeste terao javne zvaničnike D.C.-a na nepravdu i čak krivokletstvo u nekim slučajevima. Pa je sudija presudio da moram biti odvučen i zaključan sa ludacima na mesec dana da vidimo da li mogu da „razumem optužbe protiv mene i pomognem svom advokatu u svojoj odbrani“.

Za građane koji nikad nisu iskusili brutalniju stranu zakona, šok je otkriti koliko brzo se dekorum i uglađena atmosfera sudnice prebacuje na golu silu zatvora jednom kada sudija naredi pritvor. Kako postaje očigledno da će presuda biti „kriv“, tri ili četiri krupna „maršala“ se kliznu iza vas, i, na poslednju reč, zakače mesnatu ruku u vaš pojas i zareže „Hajdemo!“ Srećni ste ako predáte svoje papire itd. prijatelju pored sebe pre nego što vas gurnu kroz bočna vrata i iza rešetaka u veliki kavez koji obično sadrži stado jadno izgledajućih kriminalaca, uglavnom crnih, koji se šetaju, povraćaju i pljuju po podu i svi objašnjavaju kako su bili „željeznički“. Nazad u prljavu ćeliju sam otišao sa ljudskim talogom dok nije došao patrolni kombi da nas odveze u zatvor i ludničko odeljenje. Oni koji nikad nisu vozili u patrolnom kombiju na vreli letnji dan sa tovarom neopranih crnaca neće moći da zamisle posebnu prirodu ove rafinirane torture. Postoje samo četiri mala proreza za vazduh u crnom kombiju, koji upija toplotu daleko gore od običnog auta na vrućem suncu, i dostiže dobro iznad sto u samo nekoliko minuta. Zbijeni sa smrdljivim crncima čak i na nekoliko trenutaka je olfaktorno iskustvo koje se nikad ne zaboravlja — da ne govorimo o nepodnošljivoj vrućini. A nema žurbe da se put završi. Postoje beskrajna čekanja za papire, za premeštanje zatvorenika itd., tako da je put trajao dobar sat, na kraju kojeg su čak i moje čarape bile natopljene znojem i plašio sam se da sam trajno aromatizovan smradom neopranih crnih tela. Konačno, međutim, bio sam odveden, pod dvostrukom stražom, u jednu od onoga što zovu „jedinice“ u Bolnici D.C. General. Posle prijave, u kojoj je čak i moj venčani prsten koji nikad nije bio skinut zaplenjen, predat sam dvojici crnaca i naređeno mi je da se svučem. Moja odeća je zaključana, dobio sam tuš, i naređeno mi je da obučem ponižavajući set „bezbednih“ pidžama koje nisu mogle da se koriste za samoubistvo itd. Zatim sam izveden u hodnik i pozdravljen od onoga što su mi neuredno izgledajuća stada zatvorenika rekli da je „komitet za doček“. Ova grupa se sastojala od alkoholičara i narkomana, crnih i belih, koji su bili zaključani tamo dovoljno dugo da povrate neku smirenost, i koji su iskreno tražili da olakšaju šok za novopridošle kao što sam ja. Ali nije bilo olakšanja za mene. Ti ljudi su bili tako očigledno ludi ili neuredni ili užasni da mi je to samo udvostručilo utisak da sam zaključan u ludnici. Jedan je imao samo jedan zub i insistirao je da drži jezivu osmeh na svom licu sa rupama od boginja. Drugi, narkoman, imao je suzne oči i nos, i vlažne hladne ruke koje su me naterale da se naježim dok smo se rukovali. Posle dočeka, odveden sam u svoju sobu, sa okom za gledanje na vrhu i večitim svetlom. Sve što osoblje tamo radi je da se pretvara da je mesto baš kao kod kuće — ali nijedna količina pretvaranja ne može sakriti ludake i brave na vratima. SVAKA vrata su zaključana svuda, svaki put kada idete bilo gde — čak i vrata mesta gde drže vašu četkicu za zube!

U svim poštenju, moram da priznam da su neki od crnačkih stražara bili ljubazni i razumevajući, i njima sam veoma zahvalan. Bio sam potpuno na milosti i u moći crnačkih stražara, bolničara, doktora i sestara. Belo lice je bilo retko. Ali, kao što se moglo očekivati, neki od stražara i bolničara su ekstremno iskoristili svoju monstruoznu moć nad belim čovekom, i radili su šta su mogli da učine život jadnim. Sa mojom slikom koja se često pojavljivala na TV, ovi sadisti su uzimali posebno zadovoljstvo u demonstriranju svoje diktature nada mnom. Usmeravanje njihovih infernalnih svetala u moje oči cele noći bio je jedan od njihovih trikova, naterivanje da se tuširam usred noći, zaključavanje mog malog prozora sa rešetkama na nepodnošljivo vrućim noćima, i davanje proizvoljnih naredbi koje vode ka mojoj nelagodnosti ceo dan bili su neki od drugih metoda koje su koristili ovi šefovi crnci.

U međuvremenu, moji hrabri momci su bili napolju svuda pikirajući i agitujući za moje oslobađanje, čak iako su mnogi od njih bili ubeđeni da sam gotov, i da bi mogli da me slede. Ali držali su svetlo publiciteta na slučaju, što je jedina stvar koja sprečava Jevreje da me eliminišu otvorenim i brutalnim direktnim podmićivanjem, pravnim podvalama i čak nasiljem. Moje sopstvene misli su često bile prožete terorom dok sam ležao u svojoj goloj ćeliji noću. Bilo je tako lako za Šulca i ADL da me železnički dovedu ovako daleko da bi bilo još lakše za njih, sada kada sam bio u Šulcovoj sopstvenoj bolnici, da „otkriju“ da sam ludiji od bube, i zaključaju me bez komunikacije doživotno. Bio sam još više zabrinut zbog mogućnosti frontalne lobotomije — gde je misleći deo uma uredno odsečen od mozga jednostavnom operacijom — ili injekcija koje bi me učinile da izgledam stvarno lud na bilo kom saslušanju. Činilo se tako lako. Ali, kako sam razmišljao i razmatrao mogućnosti, došao sam do zaključka (koji se pokazao tačnim) da, iako Jevreji zaista imaju zaveru u toku, ona nije totalna. Ne mogu moguće da imaju sve uključene, inače bi uskoro bila bez zavere; svi bi znali sve o tome. Zaverenici su primorani da se oslanjaju na nekoliko ključnih Jevreja, nekoliko glupih ili uplašenih šabez-goja koji će raditi šta im se kaže za novac ili zbog straha, veću grupu ispiranih mozgova budala koji zamišljaju sebe „progresivnim“ i „prosvetljenim“ jer „razumeju“ brbljarije koje „liberali“ puštaju kao duboku misao. Ovaj ceo aparat radi tako dobro uglavnom zbog neznanja, straha i kukavičluka onih koji otkriju istinu o tome. Vrhunski Jevreji koji operišu mašinu terora i tiranije mogu da prežive i manipulišu nama tačno kao što krotitelj lavova može da manipuliše kavezom punim smrtonosnih lavova i tigrova jer su životinje previše glupe i uplašene od njegovog glupog pucketanja biča i stolice da vide situaciju kakva jeste i koriste ogromnu moć koju imaju ali se plaše da koriste.

Da nisam lud, niko nije imao sumnju. Ali dokazivanje moje zdravosti pod okolnostima bilo je zastrašujuća perspektiva. Psihijatrija, budući notorno jevrejska, je toliko natopljena sopstvenim uvijenim konceptima da je bilo ko ko „razlikuje“ se u našem regimentovanom društvu, po njihovoj definiciji, lud. Pošto su crnci i Jevreji očigledno tako voljeni i vredni, neuspeh da se percipira i ceni i obožava superiorne kvalitete ovih čuda prirode je ipso facto dokaz da je subjekt ludak. A ovde sam ja, ne samo čovek koji je ispovedao nevolju prema mnogim Jevrejima i odbijanje da se društveno meša sa crncima, već koji otvoreno i naučno planira da stavi veliki broj jevrejskih izdajnika u gasne komore, i da natera milione crnaca da se vrate u svoj afrički dom. Kakve šanse sam imao da ubedim Šulcovu stado psihijatara, čiji su poslovi zavisili od čoveka koji se već obavezao na pretpostavku da sam „verovatno lud“? A šta sa Šulcom samim? Perspektive nisu bile ništa svetle. Stidim se da priznam da su bile tako loše, u stvari, da su dva moja momka, ljudi koji su stajali uz mene kroz sve vrste borbi i pretnji i zatvorskih ćelija sada odlučili da je borba gotova i pobegli. Jedan je čak otišao sve do Oregona, zamišljajući da će cela Partija uskoro biti u ćelijama sa jastucima. Ali bio sam ubeđen da ne samo da ću izaći iz te paklene rupe, već da je istorija došla do tačke gde je zlo dostiglo svoj zenit, i naš uspon i trijumf je neizbežan kao uspon sunca posle tame noći. Da bi stvari bile teže, međutim, moj sudski imenovani advokat je došao da me vidi i šapnuo da je ubeđen u najmonstruozniju zaveru da me železnički dovedu doživotno, i da je moja jedina nada u odbijanju da razgovaram sa bilo kim, posebno psihijatrima. Gospodin Parker, advokat, nikad nije čuo za bilo koju od činjenica jevrejske zavere, ali njegov kratki uvod u jevrejski pritisak, pretnje i taktike kada mu je dat moj slučaj uverio ga je da sam praktično gotov. Kada sam prvi put pomenuo način na koji Jevreji rade, podsmehnuo se, ali je uskoro paničio kada je otkrio da sam to blago rekao. Pritisak koji oni donose na svakoga i sve da dobiju ono što žele na najbrutalniji način JE zastrašujući prvi put kada se čovek izloži tome. Ali bio sam zaključan i bespomoćan pod dr Šulcom, i moja jedina nada je ležala u RAZMIŠLJANJU kako da se izvučem iz zbrke. Već sam otkrio, u svojoj borbi da izložim jevrejske izdajnike politički, da zavjera nije totalna — da samo veoma malo vrhunskih ljudi zna o ilegalnim ciljevima i planu, i ovi zavise od straha, gluposti i briljantnih taktika da postignu svoje ciljeve na načine koji uvek moraju da izgledaju legalno. Glavno oružje protiv ovog tvrdog jezgra zaverenika je publicitet, koji sam već postigao sa više nego zadovoljavajućim rezultatima. Ne mogu da skliznu čoveka u tamnicu ili ćeliju sa jastucima tiho kada uspeš da postaneš dovoljno poznat i čuven. A drugo oružje koje sam otkrio i usavršio u tom mentalnom zatvoru je tehnika deljenja vrhunskih zaverenika od njihovih alata. Evo tajne koja vredi života samog mojim braći borcima za Ameriku i Belu Rasu kada neprijatelj pokuša da vas zaključa i ućutka kao ludaka: VEĆINA LJUDI SA KOJIMA SE SUOČAVATE BIĆE ISKRENI, ČAK I AKO ZABLUĐENI. Jevreji ne mogu da priušte da puste svakoga u ono što pokušavaju da urade, i oslanjaju se na alate ispiranja mozga da rade njihov prljavi posao. Alati zamišljaju da su puni „modernih“, „progresivnih“ ideja itd., i iskreno postižu tačno ono što Jevreji žele da se uradi za njihove sopstvene prljave svrhe. Na primer, Jevreji sami su, kao cela grupa, paranoični. Glavni simptomi paranoje su iluzije veličine i iluzije progona. Četiri hiljade godina ovi Jevreji su trabunjali da su „Božji Izabrani Narod“ (iluzija koja bi jednog pojedinca dovela u zatvor za minut da nije postala fetiš cele „religije“) i, u isto vreme, beskrajno nas podsećaju, sa žalosnim jaucima, da su „Jevreji progonjeni“, oni su uvek „nevine žrtve“, antisemitizam je „mržnja“, itd., itd. Ovo su jasni i neizbežni dokazi paranoičnih tendencija. Znajući ovo, znamo da će psihijatar, kada vas uhvati, tražiti ove „iluzije veličine“ i „iluzije progona“. Biće spreman kao mačka kod pacovlje rupe da vas čeka da izađete sa najmanjim nagoveštajem da vi (umesto Jevreja) ste izabrani da ispunite istorijsku misiju kao što je očuvanje bele rase, i prateću pretpostavku da Jevreji „progone“ vas što pokušavate da ih izložite. Nije bitno ako Bela Rasa JESTE isterivana iz postojanja koliko je u moći grupe Jevreja, i da morate da se borite da se branite od terorističkih mahinacija ovih „izabranih“ apostola tolerancije i bratstva. Činjenice nemaju ništa sa situacijom. Bilo kakav pokušaj da ubedite psihijatra koji je natopljen jevrejskim razmišljanjem će samo zaključati poslednju bravu na vašoj ćeliji sa jastucima. Ali, u isto vreme, psihijatar, ako nije sam Jevrejin, je još uvek ljudski i podložan manipulaciji. Znajući pravila njegove igre, ako imate samokontrolu i obilje hrabrosti, možete ga pobediti u tome i osvojiti njegovo OK. Prvo pravilo je da sarađujete! Umesto da poslušam svog advokata, koji je rekao da ne pričam uopšte, dobrovoljno sam se javio da budem socijalni radnik u svom bloku ćelija za lude crnce kojima je potrebna terapija. Crtao sam slike za njih, pisao pisma za njih, i razgovarao sa njima, iako je njihov „razgovor“ bio dovoljan da jednog pošalje na pola zida u nekim slučajevima. Traže antisocijalno ponašanje — bilo kakav nagoveštaj da ne možete da se „slagete“. Odvratno kao što može biti, budite prijateljski, popularni sa crncima, i učinite sebe voljenim od jednog i svih, uključujući stražare. Iznad svega, ne ulazite u tuču bez obzira na provokaciju od idiota, ludaka ili stražara. Bilo kakvo nasilje, i oni će moći iskreno da svedoče da se „tučete“, da ste „opasni“, i da morate biti zatvoreni. Drugo pravilo je da budete iskreni! Kada vas posade sa njihovim malim blokovima i testovima i trikovima, ne bojte se. Tražiće negativne stavove i sam strah. Uzimajte lako i napadajte zadatke koje vam daju sa dobrom voljom i odlučnošću da ih postignete dobro i brzo. Ako vas pitaju šta vidite u njihovim mrljama mastila i mrljama, podesite sebe da vidite pozitivne stvari i prijatne stvari — i onda im iskreno recite. Videćete u mrljama ono što ste podešeni da tražite, baš kao što žena primećuje haljinu druge žene dok muškarac to čak ne vidi, umetnik vidi sliku i veštinu umetnika u reklami koju laikin nikad ne primećuje, i arhitekta vidi principe, detalje i ideje u zgradi koja može biti samo javni toalet običnoj osobi. Ne vidite krv, tela, olupine itd., već podesite sebe da iskreno vidite ptice sa lepim perjem, možda japanske igračice sa lepršavim odorama itd. Ako se tako ne podesite, jeziva atmosfera ludnice, stražari, doktori itd., će vas naterati da date neiskrene reakcije propasti i smrti, što će vas samo još više uvesti u užase mentalnog zatvora. Treće pravilo je da shvatite da, loša kao što je jevrejska zavjera, ona nije svemoćna, i nije totalna. Bez obzira koliko većina Jevreja uzrokuje da se osećamo kao da mrzimo sve njih, postoje „dobri Jevreji“, pošteni ljudi koji mrze zaveru koja se dešava koliko i mi. Dugujem mnogo jevrejskom psihijatru iz druge bolnice koji je dobrovoljno došao u D.C. General i pregledao me uprkos pritisku da me požure trajno i zauvek u ludnički zatvor. Verovao sam tom čoveku, slobodno i iskreno sam razgovarao sa njim, i ubedio ga da sam na nivou i zdrav kao on, čak iako su naše politike bile 100% suprotne! Bila je to duga šansa, ali se isplatila. On je ispravno razmišljao da ako sam stvarno bio paranoičan ludak, bio bih potpuno neprijateljski prema Jevrejinu koji izgleda i priča kao Jevrejin, bez obzira na moju objektivnu odlučnost da on nije deo neoborive zavere da me železnički dovede. Kada je ovaj jevrejski izgledajući Jevrejin pitao čak i najneugodnija pitanja, bukvalno sam ga šokirao time što sam rekao istinu bez rezervi. Uprkos sebi, ovaj Jevrejin me je zavoleo i izašao i napisao affidavit da sam zdravog uma i sposoban za suđenje. On, zajedno sa drugim dobrovoljnim psihijatrom iz Sent Elizabet, bio je prisutan na habeas corpus postupku spreman da ispruži vrat za mene, i što bi me izvuklo da se nisam sam izvukao prvo pobedivši osoblje bolnice, posebno psihijatra direktno zaduženog za moj zatvor ili „jedinicu“. Dr Šulc je bio šef cele bolnice, i čovek koji me je zaključio bez viđenja rekavši sudu da sam „verovatno lud“. Ispod njega je bila liberalna dama psihijatar koja je bila šef psihijatrije. Nije bilo pitanja o njihovom položaju u šemi železničkog dovođenja. I Jevreji su bili sigurni da sa šefom bolnice i šefom psihijatrije odlučnim da me dobiju, ja sam gotov. Ali čak i sva ta moć neće raditi ako zadržite glavu i zapamtite da ne previše ljudi može biti u zaveri, ili se sama oda. Ako vas ikada zgrabe i zaključaju kao ludaka kao što su mene, zapamtite da će ogromna većina ljudi sa kojima ćete se sresti ne biti uključena u dogovor, i pokušaće pošteno da rade svoje poslove kao što rade sa hiljadama drugih zatvorenika koje vide sve vreme. Nemoguće je za zaverenike da uzmu sve u poverenje i nateraju ih sve da pomognu da vas „železnički dovedu“. Oni zavise od moći i uticaja na vrhu da preplave sav otpor. Vaš posao je da mobilizujete ceo korpus ispod u gnevu zbog vašeg zatvaranja, i zaverenici na vrhu su bespomoćni. Nisu svi naši sudovi (osim možda u njujorškim jevrejskim sudovima) nepošteni, i zlikovci znaju da možete pozvati svedoke pored njih samih. Moraju da vam daju nekakvo saslušanje pre nego što vas zatvore doživotno, i ako ne paničite i ne osvojite celo osoblje mlađih doktora, sestara, stražara i špijuna na odeljenju, viši zaverenici se nalaze u neudobnom položaju da otkriju svoju nepoštenost sopstvenom osoblju ako insistiraju da ste ludi kada svi ostali znaju da niste. U mom slučaju, doktor direktno ispod glavnog psihijatra bio je obrazovan skoro potpuno u jevrejskim bolnicama i školama, ali nije bio Jevrejin i bio je, verovao sam, iskren. Imao sam svaku priliku da zavijam progon i „zaveru“ ali nisam! Moj advokat mi je rekao da „ćutim“, i psihijatar je to znao, ali nisam. Trebalo je da budem divlji mržnjaš, dole na svetu i lud od mržnje prema svim Jevrejima i crncima. Ali nisam bio. Crnci su me voleli, psihijatri su me voleli čak i Jevrejin — pacijenti su me voleli, i bio sam tako očigledno uzimao nepravdu zatvaranja sa dobrom voljom i mirnim uverenjem da nisu mogli da dovedu u pitanje moju zdravost ili ličnost, posebno posle doze laži koje su čuli od Jevreja pre nego što sam stigao. Pravilo četiri, ako vas zaključaju kao mentalni slučaj što pokušavate da izložite jevrejsku izdaju, je da zapamtite da čak ni zaverenici nisu dovoljno hrabri da pribegnu ubistvu ili otvorenim sovjetskim injekcijama, itd. Ono što pokušavaju da urade je da vas uplaše i nateraju da se ponašate kao ludak, tako da mogu iskreno da svedoče da ste ludak iz njihovih posmatranja i posmatranja celog osoblja. Ako ste nesaradljivi, zavijate o progonu, durite se i psujete osoblje, oni će vas klasifikovati sa svim stvarnim ludacima koje vide sve vreme koji rade tačno te stvari (bez razloga, međutim). Glavni napad zaverenika mogao je da bude fatalan za mene da se nisam izabrao sebe do fanatičnog verovanja u sopstveni razum. Upali su u moju ćeliju jedne noći sa dva crnačka stražara, kineskim doktorom, i crnačkom sestrom. Sestra je držala uvis ogromnu špricu napunjenu gadno izgledajućom, smeđe-crnom tečnošću, i naredila mi je da se okrenem za injekciju. Pitao sam šta je, i rekli su da su „vitamini“. Pitajte sebe šta biste uradili pod sličnim okolnostima. Znao sam da su odlučni da me stave zauvek. Valter Vinčel (Izi Lipšic) je izjavio da je ovo zvanična linija o tome šta da se radi sa mnom, i znao sam da postoji obilje načina da me izlude injekcijama itd., dok sam bio pod posmatranjem. Sada evo njih sa „vitaminima“ usred noći, nežno misleći na moje zdravlje, bez sumnje. Iskušenje da se borim, da vrištim, da se borim do poslednjeg rova da izbegnem tu smrtonosnu injekciju bilo je neodoljivo. Ali nisam to uradio. Verovao sam da se neće usuđivati da koriste takve metode, jer da budu uhvaćeni bi potpuno uništilo njihovu šemu zauvek. Ali ako me nateraju da se borim i vrištim i ponašam se ludo i da su to bili vitamini, bilo koji sud na svetu bi me zatvorio! Pa sam se poslušno okrenuo i primio injekciju. I bili su vitamini! Mogao sam da ih okusim kako teku u moj krvotok. Ta mala scena u mojoj ćeliji sa vitaminima je kapsulna verzija onoga što Jevreji rade našem narodu koji pokušava da se bori protiv njih širom zemlje. Nateraju nas da se ponašamo kao ludaci i nateraju mnoge od nas da verujemo da su tako svemoćni da je sve što nam se dešava deo njihove zavere. Jevreji nemaju takvu svemoćnu zaveru. Imaju smrtonosnu zaveru vrhunskih Jevreja-komunista-cionista, i ona preuzima svet — ali ne zato što su tako briljantni ili tako drski. Pobeđuju jer smo ih pustili da nas nateraju da budemo glupi, slabi i neorganizovani. Kao što su Jevreji planirali da pokažu da sam „lud“ na sudu jer su bili sigurni da ću se boriti protiv njihove nevine vitaminske injekcije — oni stalno pokazuju Amerikancima kako divlje i ludo naša strana izgleda kada zavija „zavera“ svaki put kada jedan od nas bude uhapšen zbog prebrze vožnje ili kršenja sudske naredbe. Zakon kaže, na primer, kako stoji sada, da škole moraju da integrišu. Ovo je ilegalan zakon, sigurno, ali ima sankciju zakona u ovom trenutku — i FBI, na primer, mora da sprovodi. Kada besni „južnjaci“ se pridruže Komunističkom workeru u proklinjanju FBI što sprovodi taj zakon — ili Ustavni amandman koji kaže da su crnci građani i mogu da glasaju — oni se „bore protiv vitaminske injekcije“ i ubeđuju milione koje moramo da osvojimo da su upravo ono što Jevreji kažu da smo — „mržnjaši“ i bezakoniti teroristi. Pravi lek je da se promeni ilegalni zakon, ne da se borimo protiv poštenih policajaca i FBI što sprovode zakone koje dozvoljavamo da se donesu od kukavičkog Kongresa, i obučenog-majmuna Vrhovnog suda. Kada ih nadmašite razmišljanjem, a zatim podržite svoj razum hrabrošću — kao što sam morao sa vitaminima i kao što radimo sa našom Nacističkom partijom — oni su izbičevani i zapanjeni! Vežbom razuma i hrabrosti umesto divlje emocije i pravednog gneva zbog ilegalnog zatvaranja, osvojio sam doktore ispod Šulca i liberalne dame psihijatra, i ovi pošteni doktori su imali hrabrost da prkose dvojici vrhunskih šefova i izjave da sam zdrav za deset dana, uprkos histeriji Šefa psihijatrije, koji je još uvek vikao „Ti si BOLESTAN! BOLESTAN! BOLESTAN!“, čak i dok sam napuštao zatvor. Odmah sam otišao nazad u park da održim govor, i ovog puta više nije bilo vriske „BOLESTAN! BOLESTAN! BOLESTAN!“! Jevreji su sada bili pokorni i zbunjeni. Rekli su im njihovi vođe da je ovo „to“, da ću biti zaključan i van puta zauvek — kao što im je njihov dobri stari Izi Vinčel obećao. Bila je to velika pobeda — potpuna pobeda nad najgorom pretnjom Jevreja. Ako otvoreni nacista, koji propoveda gasnu komoru i moć nije bio „lud“, bilo bi nemoguće za zaverenike da bace još malih antisemita u njihov „mentalno-zdravstveni“ zatvor kao ludake samo zato što su pokušali da izlože jevrejske mahinacije.

POGLAVLJE XIX

Ostatak leta i kroz jesen, nastavili smo da govorimo po redovnom rasporedu dok Jevreji, svojom bespomoćnom tišinom dok su stajali okolo na našim mitingima izgledajući srceparajuće, nisu dokazali da smo potpuno smrskali njihov terorizam. Sa našim majstorstvom u našoj kućnoj oblasti tako uspostavljenim izvan spora, savio sam sve svoje napore ka organizaciji i indoktrinaciji jurišnika i pristalica koje smo osvojili našim dramatičnim taktikama. Iznad svega, morao sam da se postaram da svi naši ljudi razumeju da komunizam nije ekonomska zavjera i nije čak ni samo deo jevrejske šeme za dominaciju zemljom iako je i jedno i drugo. Komunizam je pobuna svetskih inferiornih protiv elite. Od kada je čovek prvi put oblikovao grubu kamenu alatku, borio se beskrajnom bitkom sa silama prirode koje su ga preplavile. Smrt na porođaju, smrt u zemljotresima, vulkanskim erupcijama, kugama, plimnim talasima, sušama, gladi, i smrt u kandžama i očnjacima divljih životinja bile su sudbina velikog dela čovečanstva desetinama hiljada godina. Da bi imao jedno ili dvoje preživelih dece, roditelji su morali da imaju deset ili dvanaest rođenih. Samo najjači, najlukaviji i najtvrđi su preživeli ljudsko postojanje bezbroj vekova. Ovo je uvek izgledalo okrutno i najnesrećnije. Ali sama strogoća ove neravnopravne bitke sa prirodom osigurala je da samo najpametniji i najjači pojedinci ustanu do vođstva; samo najbolje organizovane i najodličnije porodice ustanu do vođstva grupe; i samo najjače, najpametnije i najbolje organizovane od grupa ustanu do preeminencije u očajnički borbenom svetu. Slabići i budale nisu dugo trajali. Posebno, nisu mogli da prevare jake i mudre ljude koji su preživeli užasnu borbu postojanja da prihvate budale, demagoge i slabiće kao „velike vođe“. Tako, od zore ljudske istorije, sa retkim izuzecima (uzrokovanim nasleđivanjem moći, koje nije trajalo, relativno govoreći) samo vođe koji su mogli da vode dostigli su stvarno, trajno vođstvo, i samo rase (grupe) koje su bile stvarno superiorne mogle su da dominiraju. Pod ovim uslovima grupa čovečanstva labavo zvana „arijevski beli ljudi“ neizbežno je ustala do potpune dominacije civilizovanog sveta, i civilizovala veliki deo divljeg sveta. A unutar ove elite ljudske grupe, ili rase, Cezari, Perikli, Frederici i Vašingtoni su ustali do ličnog vođstva. Prirodni neprijatelji čovečanstva, kao što su bolesti, divlje zveri i brutalni elementi primorali su prirodno inferiorne grupe da prihvate dominaciju i vođstvo superiorne bele grupe. I ista okrutna borba unutar bele grupe primorala je mase inferiornih da prihvate i čak traže vođstvo i dominaciju prirodno superiorne i elite manjine. „Narodne revolucije“ su uvek bile relativno privremene, i moć i vođstvo pre ili kasnije bile su nazad u rukama biološki superiornih ljudskih bića koja su imala stvarnu sposobnost i silu da VODE. Kao rezultat, svet je imao koristi od civilizatorskog pogona izuzetnih belaca Engleske, Nemačke, Francuske, Španije, Portugala, Italije itd. — ali najviše Nordijaca. Dok su „subjekti“ kolonizacije možda gunđali i žalili se pod jarmom, milioni inferiornih divljaka koji su živeli hiljadama godina u praistorijskom siromaštvu, neznanju i divljaštvu relativno su iznenada naučeni rudimentarnim tehničkim metodama kontrole prirodnih sila tako da je mnogo više njih moglo da preživi i postane, na svoj način, moćnije od svojih divljih, nekolonizovanih braće. Tokom svih tih eona istorije, bilo je veoma korisno za subjekte — inferiorne rase i čak za inferiorne individue unutar bele rase — da traže i prihvate — vođstvo najboljih rasa i najboljih individua čak i ako je to uključivalo neku tiraniju. Sama priroda je bila još okrutniji tiranin i samo uz vođstvo i organizaciju koju je obezbedila superiorna bela rasa i superiorne individue unutar bele rase čovečanstvo je moglo da drži svoje ili napreduje u borbi sa prirodom. Oružje superiornog belog čoveka i superiorne individue koja je vodila bele ljude nikad nije bila samo fizička snaga, već uvek moć organizacije — koja je vrhunski oblik ljudske volje u akciji. Primenujući svoj intelekt na okrutne sile prirode koje su tiranisale nad njim, beli čovek neizbežno je odbacio sujeverje, religijske mitove, priče starih baba i željne misli. Otkrivao je ono što sada zovemo „naučni metod“ — moć organizovanog, skrupulozno logičnog razmišljanja. Sa punim razumevanjem i korišćenjem ovog intelektualnog alata čovek je iznenada stekao strašnu moć da kontroliše mnoge od divljih sila prirode koje su ga tukle hiljadama godina. Sa ovim metodom skoro nema stvari ili akcije koja ne može nekako da bude dominirana, kontrolisana i korišćena od čovečanstva. Čovek je prodro u spoljni svemir i sam atom. Kontrolisao je jednog prirodnog ubicu i bolest za drugim i čak razvio veštačke ljudske organe da zamene one uništene ili istrulele. Možda je na ivici otkrivanja tajni života samog. Potpuno zapanjen sopstvenim genijem i dostignućem kroz korišćenje naučnog metoda, čovek je onda napravio ono što može biti njegova fatalna greška. Od otkrića da može da koristi prirodne zakone skočio je na zaključak da može da osvoji prirodu i izbegne njene gvozdene zakone. Pucajući od uobraženosti zbog svojih naučnih i materijalnih dostignuća zaboravio je da je i on deo prirode, životinja. Nastavio je da „osvaja“ evoluciju. Sada ju je obrnuo. To je vrhunska opasnost naših haotičnih vremena. Gde je priroda bezbroj vekova cullirala čovečanstvo dok su najbolji pojedinci i najbolja grupa (govoreći o proseku) dominirali čovečanstvom, on sada primenjuje naučni metod na sve ostalo osim na sopstveno razmnožavanje. Dozvolio je antropomorfizmu — uobraženosti — da uđe u sliku i kontroliše ga baš kao što je radio njegovim najdivljijim i najglupljim precima pre 10.000 godina u obliku sujeverja. Nauka mu je pokazala tajne naslednosti i kako da koristi ove tajne da odgaji bolju stoku, pse, konje i čak bube. Ali kada je došlo do sopstvene naslednosti čovek je bio nevoljan da prizna možda „nepravednu“ ali brutalno istinitu činjenicu da nema naučnog razloga zašto svi pojedinci i grupe iste vrste Homo Sapiens treba da budu jednako vredni i imaju jednake prirodne sposobnosti bilo više nego što svi konji ili psi treba da budu istog kvaliteta bilo po rasama ili po pojedincima. Kao stvar činjenice, tokom 18. i 19. veka čovek se zaljubio i u naučni metod i u sopstveni intelekt. Sa svojim medicinskim znanjem uglavnom je osvojio prirodne sile koje su tako dugo birale samo najbolje pojedince i grupe za preživljavanje, tako potpuno obrćući proces evolucije koji je proizveo superiornog belog čoveka i sam mozak genija među belim ljudima koji su otkrili ova naučna čuda. Sa ovom vrstom obožavanja intelekta išlo je istovremeno degradiranje fizičke sile. Gde je beli čovek nekad ne samo nadmišljao i nadmudrio divlje rase već ih držao u krotkoj pokornosti golom silom i čak terorom, kada je bilo neophodno, beli čovek je sada počeo da se zavarava umirujućom „liberalnom“ idejom da se sila može odbaciti i da čovek može da održava i proširuje svoja dostignuća čistim intelektom samim. Spustio je svoj čvornovati batin i savio se nad knjigama i počeo da zamišlja sebe kao „iznad“ ostatka životinjskog sveta koji je još uvek morao da kopulira, defekuje, urinira i bori se da preživi. A kako je to radio, postojala je jedna ljudska grupa koja je bila školovana i posebno odabrana u ovom super intelektualizmu hiljadama godina: Jevreji. Prirodno slabi, neagresivni i bez kreativne sile, ova ljudska grupa je preživela samo svojim umom kao neka vrsta parazita i čak razvila „religiju“ koja je kodifikovala i čak proslavila intelektualni paranoizam i fizičku kukavičluk kao „Božji put“. Kada je siloviti, dominirajući i pogonski beli čovek spustio svoj batin, zaboravio da je i on životinja, i dozvolio da njegov naučni metod i medicinsko znanje obrnu evoluciju, postavio je čovečanstvo za dominaciju od Jevrejina. Instinktivno Jevrejin je percipirao rastuću nevoljnost belog čoveka da se bori, i shvatio da će u bici reči i međusobnog varanja njegovo hiljadugodišnje iskustvo biti više nego par za manje suptilnog arijskog belog čoveka. Jevrejin je tako postao vodeći i najglasniji zagovornik intelektualizma i naučnog metoda. U isto vreme instinktivno je omalovažavao sve ideje naslednosti, odgajanja, rase ili individualnog vođstva. To je Jevrejin koji bi bio gospodar u mongrelizovanom svetu. Čopor vukova vodi najjači i najpametniji vuk nekom vrstom međusobnog pristanka zasnovanog na sili. Ovaj aranžman koristi celom čoporu jer mudri i tvrdi stari vođa vuk je najbolja garancija za ostatak čopora da će biti vođeni na organizovan i uspešan način ka hrani i bezbednosti itd. Čovečanstvo do sedamnaestog i osamnaestog veka bilo je mnogo u položaju takvog čopora vukova, opsednuto kao što je bilo prirodnim opasnostima i ljudskim neprijateljima. Ali sa usponom intelektualizma i pacifizma Jevrejin je mogao da priđe članovima „čopora vukova“ čovečanstva i kaže, u efektu, „Zašto da nas šef, 'tiranin' komanduje kada ga nadmašujemo toliko brojno? Hajde da postavimo demokratiju i mi ćemo ga izglasati iz posla.“ Ako „Čopor“ može da se proda na ovu prevaru on će se pobuniti protiv svog prirodnog vođe i rezultujuća „demokratija“ će stvarno biti vođena od najpametnijeg demagoga ili glatkog govornika, obično Jevrejina, jednom kada je jaki vođa eliminisan samim brojevima. Ovo smo videli u Francuskoj revoluciji, ustanku Olivera Kromvela, i stotinama drugih sličnih „narodnih revolucija“ protiv prirodno superiornih vođa čovečanstva, takozvanih „aristokrata“, koji su izgubili svoju silu i postali dekadentni. Oko 1850. Jevrejin, Karl Marks, organizovao je i kodifikovao ovu pobunu inferiornih protiv njihovih prirodnih vođa u ime intelektualizma, nauke i demokratije. Organizovan od Jevreja u obliku komunizma, ova „pobuna“ od nagomilanih miliona zemaljskih inferiornih protiv prirodno superiornih rasa i individua preti da preplavi čovečanstvo. Danas, u ime „humanitarizma“ i „progresa“, čovek je sebično i glupo zaustavio ili čak obrnuo svaki mehanizam kojim je priroda održavala njegovu vitalnost i evoluciju kao vrstu. Gde je nekad imao dvanaest ili trinaest dece, tako da su samo najjači i najsposobniji preživeli, sada okrutno ograničava svoje potomstvo na jedno, dvoje, troje, ili, najviše, četvoro. Od ovih, on sputava jake i vitalne frustrirajućim doktrinama „pacifizma“ i bratstva sa ljudskim talogom, dok mobilizuje celokupne snage društva i nauke da održi u životu najjadnije vrste stvorenja od balavih idiota do dvoglavih čudovišta. Dnevno raste broj visokih apela za doprinose ovoj ili onoj fondaciji za očuvanje života i stoga sposobnosti razmnožavanja najjadnijih i najnesrećnijih malih ljudskih grešaka, koje bi priroda milosrdno stavila van njihovih patnji, da nije bilo mekoglavog „humanitarizma“ kratkovidih muškaraca i žena, od kojih je Eleonora Ruzvelt možda najodvratniji primer. Dok bela rasa tako kastrira i gasi sebe strogo ograničavajući svoje potomstvo i zatim održavajući najnesposobnije individue živima na račun vrste, ona takođe aktivno pomaže i čak primorava bezbrojne horde obojenog čovečanstva da se razmnožavaju takvom zapanjujućom stopom da je rezultat ništa manje nego eksplozija populacije najniže vrste ljudskih mongrela. Već ima sedam obojenih ljudi za svakog belog čoveka na svetu, i odnos postaje sve više preplavljujuće crn svakog dana. Ako stvarno verujemo u „demokratiju“, kao što bi naši vođe želeli, onda, sa jednim glasom po osobi, mi smo već samo sićušna manjina koja će uskoro biti sprana u plimnom talasu obojenih i crnih „jednakosti“. Ujedinjene nacije već daju čak i najglupljim belcima nagoveštaj ovog razvoja, jer kanibali i najneverovatniji bacači kopalja iz Konga se tretiraju kao „državnici“ od naših liberalnih ulizica, čak i dok ovi minstrel „državnici“ biraju komadiće svojih pokojnih političkih protivnika iz svojih zašiljenih zuba. Čak i smanjujući broj visokokvalitetnih belih ljudskih bića, ako su u stanju da se rode i zatim prežive svet koji se sve više namešta za korist nesposobnih i lenjih, još uvek nisu dozvoljeni da prežive u našem ludom svetu. Dva puta u mom sopstvenom životu, iste zlobne sile koje promovisú neograničeno razmnožavanje najsiromašnijih i najtamnijih od čovečanstva, u ime „demokratije“, promovisale su užasna međusobna masakra zvana „Svetski ratovi“, u kojima NAJBOLJI od Belih na jednoj strani kolju NAJBOLJE od Belih na drugoj strani iako nijedna od ovih strana nikad ne pobeđuje. Uvek su Jevreji, obojene rase i marksisti oni koji „pobeđuju“ ove noćne more klanica, dok krema našeg naroda, najhrabriji, najidealističniji, nesebični i samopožrtvovni mladići odlaze da se međusobno kolju kao dobrovoljci. 4-F-i i trgovački prinčevi ostaju kod kuće da obezbede muziku benda, metke, fine uniforme, i ostatak mašinerije za paljenje „patriotske“ omladine da ide i kolje jedni druge da „učine svet bezbednim za demokratiju“, ili da „sruše tiraniju“, itd. — iako se ovi isti momci upozoravaju da se ne uzbuđuju zbog CRVENE tiranije, ili CRNE tiranije — koja je stvarno „demokratija“ na delu. Svakih trideset godina ili tako, izgleda, smanjujući broj bele elite sveta se postavlja jedni drugima za grlo, dok se uči da rade i bore se da učine svet boljim mestom za odgajanje Jevreja i crnaca. Naši ljudi nikad ne vide ovaj okrutni i samoubilački proces, i, čak i sada; najbolji od naših ljudi, najpatriotskiji, viču i ratnički plešu da idu i kolju Ruse — koji su takođe beli ljudi — umesto da shvate da su komunisti neprijatelji čovečanstva, ne jadni neobrazovani i bespomoćni ruski beli muškarci i žene koji su zatvorenici ovih svetskih demona, baš kao što smo mi ovde u Americi. A, između ovih planetarnih klanica biološke kreme čovečanstva, Jevreji ne daju eliti nikakav predah. „Liberalizam“ je kastrirao našu intelektualnu omladinu, čini ih da stvarno vole svoje uništitelje i svaki proces sopstvene dezintegracije. Rezultujuća moralna pokvarenost konačno proizvodi ultimativnu sramotu civilizacije — pedere, pederaste! Jevrejski dominirani polja medicine bi želele da gledamo sa saosećanjem i tolerancijom na ovu gnusobu jer su ljudi „bolesni“. Ali onda, isto su i ludi ubice na ulici. Jevreji kažu da je Hitler bio „bolestan“ takođe, ali nije bilo preporuka da pusti da radi svoju jadnu, frustriranu malu volju. Kažu da sam ja bolestan, ali ne izgledaju željni da mi dozvole moje male pekadilose. Uvek i samo za dezintegrativnu moralnu pokvarenost oni izvlače „pusti-ga-neka-bude-bolestan-je“. Naši pra-dedovi bi verovatno ustali u nadmoćnom i prirodnom gnevu da kolju, levo i desno, neizrecive puzajuće, prljave stvari koje opravdavamo kao „bitnike“. Naduvani narkoticima, fizički prljavi, ostentativno antisocijalni i odvratni, „ludi“ od orgijastičkih ritmova Afrike najnižih kanibala, puni najlažnijeg zamislivog jevrejskog „intelektualizma“ (Ginsberg) i spavajući naizmenično sa muškim i ženskim crncima — ovi degradatori i jadna stvorenja su neizbežan rezultat stavljanja „demokratije“ i „liberalizma“ u radnu praksu. Ukratko, svaka sila „modernog“ društva, naučna, kulturna, moralna i intelektualna kratkovido je zaboravila rasu, grupu, u divljoj „liberalnoj“ gužvi da razmazi pojedinca na račun vrste. Svaki prirodni proces selekcije i odgajanja je nasilno obrnut, i čovečanstvo se odgaja nazad u džungle i pećine iz kojih su naši preci nekad izašli u hiljadama i hiljadama godina gorke borbe sa nemilosrdnom ali zdravom okolinom. Idiotizam preziranja sopstvenog naslednog genija i snage je učinjen modom među mladim univerzitetskim „intelektualcima“ širom sveta i, osim ako beli čovek ne postane svestan da intelektualizam i naučni metod koji toliko obožava mora da se primeni na sebe i svoje odgajanje kao životinje, čovečanstvo će biti uništeno društvenim haosom i obrtanjem biološke evolucije. U stvari ovaj proces je već daleko odmakao, i, kao hipnotisane ptice pred zmijama, beli čovek i nacije širom sveta krive se u krajnjoj kukavičluku pred pobunjeničkim bandom inferiornih ljudi i crnih divljaka, zapaljenih i vođenih od Jevreja. Nacional socijalizam je, iznad svega, doktrina da nije samo za dobro čovečanstva već apsolutno neophodno za opstanak čovečanstva da se naučni metod primeni ne samo na odgajanje životinja i buba već i na odgajanje ljudskih bića. Nacional socijalizam ne želi da uništi inferiorne rase ili individue ništa više nego što vođa vukova želi da uništi čopor ali samo da ih organizuje u produktivan red koji sam može da im omogući da prežive i uživaju neki stepen ljudske sreće. Nacional socijalizam žali obrtanje ljudske evolucije koje ubrzava socijalna pomoć, bratstvo, rasno mešanje i neograničeno razmnožavanje inferiornih rasa i individua dok superiorni ograničavaju sebe na malo potomstva ili nijedno. Da postigne ove potpuno fundamentalne i vitalne ciljeve, Nacional socijalizam izjavljuje da je njegov cilj ništa manje nego apsolutna dominacija belih, civilizovanih oblasti zemlje od arijskog belog čoveka i vođstvo arijskog belog čoveka od najjačih i najmudrijih individua rase radije nego najveći broj slabića, mediokriteta i sebičnih privatnih interesa. Da postigne ovaj cilj Nacional socijalizam prepoznaje da moć mora da se osvoji legalno, prvo u strateškom centru sveta, Sjedinjenim Državama, a zatim u svim drugim belim arijskim oblastima zemlje. Nacional socijalizam ne prepoznaje zamišljene geografske granice nacija kao što su važne kao veoma stvarne granice koje postavlja priroda u RASI. Stoga izjavljujemo svoju nameru da eventualno uključimo sve nordijske i arijevske bele narode u jednu političku entitet tako da nikad više beli ljudi neće da se bore i kolju jedni druge u ime takvih glupih stvari kao što su zamišljene geografske granice ili takvih zlobnih stvari kao što su jevrejske ekonomske prevare — bilo komunizam ili kapitalizam. Dalje izjavljujemo da ne tražimo da ubijemo ili uništimo bilo koju rasu već samo da nameravamo da uspostavimo odvojene oblasti unutar kojih će svaka rasa biti slobodna da postigne sopstvenu sudbinu dokle god ne zadire u ili napada oblasti ili članove druge rase. Konačno, izjavljujemo svoju nameru da potpuno uništimo sve individue, BILO KOJE RASE, koji su krivi za organizovanje, planiranje, ili izvođenje kriminalne komunističke zavere i pobune protiv čovečanstva i zakona prirode. Prepoznajemo da veliki procenat Jevreja je bio, i jeste vođe ove kriminalne boljševčke pobune i zavere protiv rase čovečanstva i nećemo se ustezati od zadatka da potpuno uništimo takve otrovne ljudske bakterije. Ali ovo je samo negativni deo naših ideala i ciljeva. Cilj Nacional socijalizma je da razvije i izrazi svoje doprinose čovečanstvu do maksimalnog mogućeg stepena i, primenom naučnog metoda na samo ljudsko odgajanje, da osigura da svet bude naseljen, ne sa više i više negroidnih degenerata, već sa ljudskim bićima koja sve više približavaju gospodskom idealu izraženom u drevnim nordijskim sagama od bogova i boginja Valhale.

POGLAVLJE XX

NAPOMENA: Prethodna poglavlja knjige su napisana u septembru i oktobru 1960. za predaju izdavaču u Čikagu u novembru. Cela godina je izgubljena jer su izdavač i drugi bili zastrašeni da napuste objavljivanje pretnjama, uglavnom od Anti-Defamation League of B'nai B'rith i drugih jevrejskih organizacija. Konačno, objavljivanje knjige je preuzela Parliament House u Njujorku u septembru 1961. Ali ova firma nije mogla da odštampa i proizvede knjigu nigde osim na našoj maloj kancelarijskoj duplikatoru Davidson 221. Čak i tada, napori da se zaustavi objavljivanje nisu prestali. „Dobrovoljni tipografi“ su došli da pomognu da se knjiga postavi na naš IBM — samo da sabotiraju rad, kao što će tipografske i pravopisne greške u prvim poglavljima pokazati, uprkos svem marljivosti koju smo mogli da vežbamo. Stvarno su zapalili prostoriju za štampu usred noći i katastrofa je spasena samo budnim dežurnim oficerom. Moj štampar i čovek za raspored su bili manevrisani da daju otkaz u ključnom trenutku tako da sam ja završio proizvodeći skoro celu knjigu sam sa neiskusnom pomoći od lojalnih oficira i jurišnika, osim IBM kucanja od verne žene članice partije. Posledično sam ponovo napisao ovo poslednje poglavlje u decembru 1961. da dovedem knjigu do datuma. Čitalac se ponovo podseća da je knjiga napisana i proizvedena pod stvarnim borbenim uslovima, sa mecima, Molotovljevim koktelima, fosfornim bombama i kamenjem koji lete na štab i štampariju, zajedno sa suptilnijim napadima od jevrejskih agenata. Dok pišem, dva moja momka su u zatvoru, jedan je upravo izašao, i ja sam pod presudom za zatvor u Nju Orleansu i Arlingtonu, u očekivanju žalbe. Jevreji u Ministarstvu pravde češljaju svaku fasetu mog života (uključujući ovu knjigu, kopije koje su upravo pokupili FBI juče, 1. decembra 1961.) da nađu neki osnov za „gonjenje“ koje bi se držalo. Konačno, naši operativni fondovi su tako jadno sićušni da smo štampali i radili u koštunjavoj hladnoći do pre deset dana jer nismo mogli da platimo račun za gas od prošlog aprila. Iz svih ovih razloga, nadamo se da će čitalac oprostiti tehničke nedostatke u proizvodnji ovog dela, i zapamtiti da je sadržaj ovde, bez obzira na formu, koja je privremena stvar. Kasnija izdanja će izjednačiti i nadmašiti tone jevrejskih produkcija koje pune naše knjižare sada. U njihovom slučaju, forma je sigurno tu!; oni imaju milione da plate nejevrejskim zanatlijama da proizvedu remek-dela knjigovezačke umetnosti — ali sadržaj nedostaje kao sa većinom stvari u našim „modernim“ životima danas — doba plastike. Već se pomera od operacije na prodaji naše produkcije, i, sa gvozdenom odlučnošću, uskoro ćemo imati novac da proizvedemo This Time the World u stilu koji zaslužuje. Sa pobedom na arlingtonškim sudovima i smrskavajućom pobedom nad „mentalno-zdravstvenim“ napadom u Vašingtonu, bili smo dobro lansirani u prvu fazu naše borbe za moć. Svet je pročitao u novinama o našim podvizima od tada. Ta prva faza je bila borba da postanemo poznati masama, po svaku cenu, kao fanatični šampioni Belog Čoveka i neprijatelji jevrejskih izdajnika. Postoje mnogi koji misle kao mi ali koji nadmeno osuđuju naše divlje i vunaste taktike kao „nedostojanstvene“, itd. Ovi sveznadari ne mogu da shvate da biti „dostojanstven“ ili „rafiniran“ ili „razuman“ nije pomoglo nijednom od desničarskih pokreta do sada da uspe. Levi krilo nije dostojanstveno ili razumno, ali uspeva. Ima moć! Pobeđuje jer razume fundamentalni izvor sve političke moći, koji je u običnim, običnim masama ljudi. Ultimativna politička moć ne boravi u „konzervativcima“ ili „liberalima“ ili intelektualcima ili odredima batinaša, već u milionima i milionima vodoinstalatera, tesara, radnika, taksista, barmena itd. A ovi milioni se nikad ne osvajaju argumentom, već uvek ekstremima emocije. Vole i mrze. Igraju se kao deca i bore se kao životinje. Preziru slabost, posebno u vođama, i vole snagu čak i kada tiraniše nad njima. Ruzvelt je bio đavolski primer toga. Ne žele da vide intelektualnu diskusiju između uzvišenih političkih ideja, već drobljivu pobedu svoje strane i potpuno uništenje neprijatelja, ko god on bio. Jevrejska promocija ideje demokratije je monstruozna prevara da sakriju sopstvenu moć nad ovim masama, koja se sastoji od kontrole svih medija masovne komunikacije i popularne zabave. Običan čovek ne može lično da poznaje ljude i pitanja za koja mu je dozvoljeno da „glasa“. On „upoznaje“ ove stvari, u „slobodnoj“ demokratiji kao što je Amerika, samo onako kako mu se pokazuju na TV, u novinama, časopisima itd. Kandidati i pitanja na kojima Amerikanci, i svi građani demokratija, glasaju su slike ljudi i pitanja naslikane sa vrhunskom lukavošću od „skrivenih ubedivača“, naučnih manipulatora uma, koji svesno i nemilosrdno koriste tehnike emocionalnog inženjeringa da grade „očeve slike“ i sve ostale alate njihove moći. „Druga strana“ jednostavno nije dozvoljena da postoji, a kamoli da se izrazi. Ko je ikad čuo za antisemitsku nacionalnu TV emisiju? Ili kriminalnu emisiju sa crnim kriminalcima? Ili čak Džon Birč TV program koji otkriva, na primer, Ajkov crveni rekord? Rezultat je da jadni, naivni, obični i pristojni mali Džon Dou, Amerikanac, stvarno veruje mnogo u sranje koje mu se sipa u glavu dvadeset četiri sata dnevno iz njegove štampe, TV, itd. Slike koje razvija u umu o „Jevrejima“, „agrarnim reformatorima“, „lišenim crncima“, „bolesnim kriminalcima“ — sve ostalo od liberalnih slika — nisu stvarne, kao što bilo ko ko je pročitao jevrejske novine ili bio opljačkan od crnog kriminalca zna. Ali ove sintetičke slike imaju ogromnu moć da utiču na mase emocionalno tako da će glasati za nepodnošljivog razmaženog kićenog poput milionera Ruzvelta, na primer, kao „čoveka-od-naroda“! Problem izgradnje političke organizacije sa sposobnošću da pomeri ove mase na drugu stranu, uprkos neprijateljevom potpunom majstorstvu svih sredstava komunikacije sa masama, je, tako, prvo problem dosezanja masa — bilo kako. Nije bitno kako ih dosegnete na početku, dokle god dođu da znaju za vas i činjenicu da ste na suprotnom polu od onih na vlasti. Naše „nacističke“ taktike primoravaju Jevreje da nas raznesu, uprkos njihovim naporima za „ćutanje“, kao „čudovišta“, „mržnjaše“, huligane, teroriste, itd., itd. Uprkos sebi, Jevreji moraju da grade, na sopstvenoj TV, sliku nas koja je baš onako lažna kao slike koje grade o svojim marionetama — ali sliku nas ipak, i sliku emocionalnog uticaja koja doseže mase. Pitajte čoveka na ulici o Rokvelu i Američkoj nacističkoj partiji i verovatno će vam reći da je ovo banda koja želi da „pobije sve Jevreje i crnce“. Da je ovo gadna jevrejski promovisana laž nije bitno. U stvari, poželjno je da slika nas, u ovoj fazi, bude monstruozna. Mase misle kao elektronski kalkulator. Nemaju modulacije, već samo plus i minus, crno i belo, apsolutno dobro, i apsolutno loše. Pavlov je dokazao sa svojim psima da su fundamentalni obrasci ponašanja osnovno određeni fizičkim uslovljavanjem — i Jevreji i komunisti su dokazali sa svojim „pranjem mozga“, da ljudska bića slede iste zakone mehaničke psihologije kao Pavlovljevi psi. Sa pravim tehnikama, svako živo biće, uključujući ljude, može da se manipuliše. Samo staklenički intelektualci žele da njihova fikcija bude „modulirana“ sa „sivim“, kao u stvarnom životu. Običan čovek želi heroje i zlikovce, i nema greške u tome. Ne može da shvati ili saoseća sa „finim“ zlikovcem ili „lošim“ herojem. Pregled pulp časopisa i stripova koje preferira brzo će uspostaviti istinitost te izjave. Da je „Supermen“ pio i napravio od sebe magarca, ili postao kukavica jednom u neko vreme — kao što stvarni „heroji“ rade — bio bi van posla u trenu. Jevreji, stoga, rade tačno ono što želimo da rade kada održavaju svoje nacističke priče o zverstvima da se sipaju preko Amerike u takvim okeanskim poplavama. Upravo sada, i još malo duže, oni su sjajni „heroji“, a mi smo 100% truli „zlikovci“. Nije bitno, dosegli smo mase sa slikom kao sveobuhvatni protivnici onoga što se dešava. Dokle god je Džon Dou razumno zadovoljan onim što se dešava i sopstvenom sudbinom, nastaviće da prihvata tu sliku. Ali Jevreji i sva njihova otrovna gomila liberala, pederasta, rasnih mešača itd., ne mogu da održe jadnog malog Džona Dou srećnim još dugo sa onim što mu rade. Nijedna količina najmajstorskijih TV emisija o bratstvu ne može da održi čoveka čiju ženu brutalno siluje banda divljajućih crnaca od grubog buđenja na lažnost jevrejske slike „potlačenog“ i „nevinog“ crnca. Sva poezija mira i koegzistencije ne može da održi gospodina Dou slepim za činjenicu da komunizam osvaja zemlju, sa jednom trećinom svetskih ljudi već porobljenih, i ostatkom omekšanim, dok sada ima plažu 90 milja od Floride! Trenutno, „običan čovek“ se luksuzno kupa u proizvodima superlažne ratne pretnje i manipulisane ekonomije, i njegove uši su gluhe za molbe da ispita osnovu ove lažne „prosperiteta“. Ali kada kuća-karata padne, kao što će neizbežno u osam ili devet godina, Džon Dou će se iznenada probuditi! I biće besan! Sa rasnim neredima širom Amerike dok gladni crnci i belci se bore za nepostojeće poslove, sve lepe ideje o bratstvu i slatkoj razumnosti će nestati za nekoliko trenutaka agonijskog prepoznavanja da su mu „prijatelji“ bili neprijatelji sve vreme i njegovi neprijatelji stoga bili njegovi prijatelji. Lažovi sada sami sebe osuđuju pred porotom Amerike, i što više lažu i varaju porotu, to će porota više zavijati za njihovu krv kada otkriju kako su bili prevareni. Mi smo zadovoljni — štaviše SREĆNI — da budemo reklamirani kao potencijalni ubice svih Jevreja, čak iako to nije tačno, pošto tako (1) dosežemo mase sa jednostavnim idejama, i (2) istupamo kao nepopustljivi neprijatelji onoga što znamo da mase rastu da mrze, i mrzeće sa strašću za veoma malo godina. Skoro smo završili prvu fazu naše borbe za moć, sada. I naše ime i naša fanatična opozicija jevrejskom komunizmu-cionizmu i rasnom mešanju su poznati širom sveta, iako sa nerazumevanjem i gorućom mržnjom od mnogih. To je bio naš prvi cilj. Sledeća faza borbe je da počnemo da utiskujemo u ispirane mozgove masa nekoliko jednostavnih ideja o tome šta mi stvarno jesmo — umesto šta oni kažu da smo. Ova knjiga je prvi veliki korak u tom pravcu, iako mase neće da je čitaju. Ali neizbežno će osvojiti neke intelektualne borce koji će nam pomoći u bici propagande. Najvažnije, knjiga će stajati kao drobljivo opovrgavanje jevrejskih laži o našoj pravoj prirodi i idejama, koje može da se proceni sama, sa strašnim rezultatima za lažove. Čak i kada budem železnički doveden u zatvor, u još jedan krug ludnice, što je više nego verovatno uprkos našem skrupuloznom pridržavanju zakona, kako Jevreji u Ministarstvu pravde postaju sve očajniji, knjiga će propovedati istinu i spasenje tiho hiljadama, a možda milionima. Još uvek smo previše slabi da primoramo naše pravo da unajmimo salu i počnemo javne sastanke. Ne bismo mogli da iznajmimo tavan kurve za sastanak danas. Ali to neće biti dugo. Kako prihod od knjige počne da stavlja krv u naše vene konačno, umesto curka vode od doprinosa nekoliko hrabrih pionira, ući ćemo na sud i boriti se za naše pravo da unajmimo salu kao bilo koji drugi Amerikanac — kao što smo se borili za pravo da imamo javni park u Njujorku i pobedili. A kada budemo mogli da unajmimo respektabilnu salu i održimo javni sastanak, bićemo dobro lansirani na drugu fazu naše borbe — fazu obrazovanja propagandom. Utisnućemo u umove javnosti nekoliko jednostavnih nezaboravnih slogana i ideja koje će zameniti đavolski pametne slogane Jevreja sada koji se utiskuju u umove ljudi: „bratstvo“, „ne možeš da sudiš po grupama, samo kao pojedinci“, „tolerancija“ (za sve levo, ali mržnja za „mržnjaše“). Kada ovi ljubitelji slobode govora zavijaju o nacističkim „sloganima“, itd., neka promišljeni Amerikanac razmotri prirodu kampanje koju vode Jevreji i „liberali“. I zar oni takođe ne koriste slogane i najmonstruozniju emocionalnu propagandu? Sa ovim naučnim i moćnim metodima, polako ćemo početi da činimo da mase razumeju šta mi stvarno jesmo. I, ponovo, laži Jevreja će se odraziti na njih, baš kao što već rade na mal način kada ljudi dođu da me intervjuišu i nađu me inteligentnim, pismenim, učtivim, razumnim i mnogi prijavljuju, lično dopadljivim. Šok je očigledan na njihovim licima kada ne vide rogove na mojoj glavi niti omirišu isparenja vatre i sumpora. Tokom perioda od pet ili sedam godina, konvertovaćemo hiljade, desetine hiljada, stotine hiljada, i konačno milione našim idealima i u veru u naše muževno, direktno vođstvo ka stvarima koje Amerikanci i Beli ljudi stvarno žele. U međuvremenu, počećemo da se kandidujemo za svaku dostupnu političku funkciju i insistiraćemo na našim pravima da kupimo TV vreme kada se nađemo na glasačkom listiću čak i za hvatača pasa. Divlji jauci Jevreja dok se pojavljujem pred svastika zastavom na TV i utiskujem istine koje ljudi žude da čuju biće muzika mojim ušima, i pogrebna pesma ulizica i izdajnika. Pre ili kasnije, počećemo da se biramo — prvo na male funkcije, a zatim na velike. Kako Jevreji nastave da teraju i guraju i gone poštene ljude Virdžinije sa primoranim integracijama i subverzijom, pornografijom i komunizmom, ja ću neizbežno moći da osvojim dovoljno glasova da budem izabran za guvernera. I to će označiti početak treće faze u borbi da povratimo naše američko nasleđe i sprovedemo Ustav za korist Belih hrišćanskih ljudi koji su izgradili zemlju. Sa prestižom javne funkcije, uprkos svim lažima i terorizmu Jevreja, demonstriraćemo kakva je poštena, neustrašiva vlada i organizovaćemo ljude koje smo osvojili. Izgradićemo naše obučene, tvrdo jezgro sadašnjih nacista u nacinalnu masovnu organizaciju koja će biti zapaljena svetim žarom kakav je palio američke revolucionare — i koji je nedostajao našem narodu od građanskog rata. Do ovog vremena „konzervativci“, sa svojim ustajalim vodenim programima i bojnim pokličima „nazad u dobre stare konjske i kočijske dane!“, biće diskreditovani i pobijeđeni od Jevreja koje sada pretvaraju da ne primećuju. Neprijatelji Amerike će divljati nad našim slobodama, našim tradicijama, i, iznad svega, nad našom belom rasom. Goldvoter je skoro siguran da će slediti Kenedija — kada ovaj potonji strpa još četiri godine nepodnošljive izdaje niz grla Amerikanaca. A Goldvoter će biti poslednja slamka za dobre i strpljive ljude koji su se tako jako trudili da veruju Jevrejima i njihovim lažima. Kada i on izda narod neće biti mesta gde mogu da se okrenu. Lažna „utakmica“ između Republikrata i Demokanaca već je zgadila milionima, koji sada nadaju da nešto urade kao „konzervativci“ protiv „liberala“. A kada ovi jadni nevini nađu da su lukavi Jevreji još jednom izveli svoju staru trik vođenja 'em — kada nisu mogli da ih pobede (kao što su uradili — kada su stavili Ajka) — biće na kraju svoje ovčije strpljivosti i spremni za sveobuhvatnu, nepopustljivu borbu sa smrtonosnim neprijateljem kojeg će konačno videti. Posebno bogati „konzervativci“ će se okupiti pod naše zastave posle što Goldvoter strpa konačnu dozu briljantne izdaje. Baš kao što su industrijalci Ruhr-a konačno podržali Hitlera, jednom kada su shvatili da nema polovičnog metoda da se pobede komunisti koji su sezali u njihove novčanike, tako će i bogati američki reakcionari podržati nas kada i oni nauče da Jevreji i komunisti su na ivici da zgrabe njihov keš. Sa rastućim fondovima, ne samo od naroda, već od uplašenih reakcionara, do 1968. bićemo u stanju da počnemo četvrtu fazu — osvajanje moći! Uradićemo predsedničku trku koja će zauzvrat osigurati ogromnu nacionalnu TV pokrivenost. Nećemo moći da pobedimo Goldvotera ili bilo kog drugog Jevrejina — ili Jevrejinovog marionetu koju postave, još uvek, ali ćemo smrskati njihovu mašinu ako nepobedivi teror na vrhunskim nivoima, čak i dok smo to radili dole u jarku. Ključni faktor u našem planiranom usponu na moć biće naše rešenje crnačkog problema — problema koji je već postao potpuno nepodnošljiv i belima i crnima. Obični radni ljudi Amerike su siti onoga što zovu „crnčugama“ i samo su sprečeni od nasilne akcije u stvari od najekstremnijih mera ispiranja mozga i korišćenja naoružane sile, uključujući američku vojsku, kao u Litl Roku. Ovo nije južnjački problem; situacija je još eksplozivnija u severnim gradovima kao Detroit i Njujork. U isto vreme, crnci su razumljivo siti takođe. Svako ljudsko biće na ovoj zemlji mora da nađe neki način da sebe smatra „vrednim“ i dostojnim sopstvenog samopoštovanja. Inače, primoran je gvozdenim zakonima psihologije da (1) poludi (2) izvrši samoubistvo (3) izbegne Problem postajući pijani, omamljeni skitnica. Stalno mu se govori da je „jednak“ od belih licemera koji se pretvaraju da ga vole (ali koji šalju svoju sopstvenu decu u privatne škole da ne moraju da se mešaju sa crncima, itd.), crnac u Americi je sve više frustriran u svojoj potrazi za svim važnim osećajem vrednosti. Pre sto godina, kada „jednakost“ nije bila ni čuta, situacija crnaca izgledala je manje nadobudna, ali, u pogledu koji se raspravlja, bila je daleko, daleko bolja. Crnac je živeo i kretao se samo u svom sopstvenom isključivom crnom krugu. Sigurno je bio gledan odozgo, skoro kao životinja, ali njegovo psihološko postojanje je bilo 100% unutar svoje sopstvene grupe. Nikad nije čak ni razmatrao mogućnost bele žene, na primer, ili čak asocijacije sa belima. Sticao je svoj osećaj vrednosti isključivo svojim statusom unutar svoje sopstvene grupe, i ovde, mogao je da se istakne i postane, možda, „veliki čovek“. Crnac koji je uspeo da bude najbolji banjo svirač ili pripovedač, možda, među drugim crncima, bio je veoma stvaran uspeh. Ali sa usponom moderne hipokrizije „jednakosti“, crnac stalno ima pred sobom ideju da nije uspeh i nije vredan osim ako ne uspe u belim krugovima. Više nije zadovoljan crnom ženom, već, kao što pokazuje činjenica da skoro svaki crnac koji dobije dovoljno novca i prestiža oženi Belu, sanja o dobijanju belih žena, dobijanju belih poslova, i prihvatanju 100% kao iste stvari kao belci što nikad ne može biti. „Liberali“ olako shvataju argument, naravno, ali to je najfundamentalniji deo problema da čak i naj„liberalniji“ belci samo pričaju ustima o jednakosti, i samo dokle god to ne utiče na njihove lične živote. Oni nemaju nikakvu nameru da se mešaju seksualno za prokreaciju sa crnačkom rasom i, dokle god se ovo poriče crncu, kako može stvarno da veruje u slop da je isti kao beli ljudi osim boje kože? Pošteni Amerikanci povlače boju-liniju na svojim ulaznim vratima — a nepošteni „liberali“ povlače istu boju-liniju na spavaćoj sobi svoje ćerke. Ali linija je tu, i uvek će biti. I boli. Možete biti sigurni u to. Samo riblje-hladni „liberal“ koji trabunja o „humanitarizmu“ može da ne shvati užasni bol koji nanosi crncima dajući im lažnu ideju da je 100% jednakost samo pitanje vremena, sedenja i spavanja. Obični radni beli ljudi Amerike, s druge strane, ne mogu da se okrive što počinju da mrze crnog čoveka koji postaje sve više odvratan u svom guranju, kako ga Jevreji iza „crnačkih“ organizacija zapaljuju. Čak i ako može da bude nekoliko gadnih liberala koji su stvarno spremni da ponude svoje sopstvene ćerke na oltar crnačke „jednakosti“, kao što je učinio ser Staford Krips, neiskvareni, zdravi beli radni čovek će ići sveobuhvatno za golim nasiljem pre nego što dozvoli masovno kršenje svojih svetih instinkta i zakona prirode. Jevrejska moć novca trenutno drži ovu vojsku iritiranih belih ljudi u šahu gubitkom poslova kako se vatrogasne i policijske službe integrišu i čudovišta kao Semi Dejvis, Džunior, paradiraju sa svojim belim ženama u svim našim novinama i časopisima itd. Ali kada novac i poslovi nestanu, kao što sigurno hoće, kako lažna ekonomija pada kada više ne može da se zakrpi Berlinskim „krizama“ i sličnim prevarama, onda neće biti ničega da zaustavi besne milione belih ljudi. Rezultat je da su sve sastavnice noćne more nasilja i krvoprolića u delu. Hipokriti i Jevreji stalno govore crncu da je jednak i da treba da gura. A belci — na Severu kao i na Jugu — su sprečeni od nasilja da zaustave infernalno guranje samo činjenicom da gube poslove i možda idu u zatvor. Zvati ih „bigotima“ neće ih zaustaviti zauvek. Većina Amerikanaca koji ne mogu da shvate ovo sve intelektualno to znaju instinktivno. Svi mogu da osete užasnu, smrtonosnu napetost kako crnačko guranje nastavlja. To je inteligentnim rešavanjem ove neizrecive situacije da ćemo osvojiti većinu glasova da nas postave na funkciju. Kada ekonomska katastrofa udari, kao što hoće za šest do osam godina kada lažna ratno-pretnja ekonomija ostane bez Berlina i Laosa, nećemo trebati CCC kampove ili „PWA“ da pumpamo ili primamo našu ekonomiju. Prestanući naše odvratne napore da kupimo prijateljstvo i „neutralnost“ od naših neprijatelja sa „stranom pomoći“ i alocirajući taj novac i novac sada rasipan na građanska prava i crnački kriminal našim sopstvenim crncima da izgrade i konstruišu modernu industrijsku naciju u Africi, ne samo da možemo da učinimo perspektivu njihove sopstvene moderne Nacije toliko privlačnom da će se naši crnci slivati da migriraju, već ćemo pumpati osam ili deset milijardi dolara godišnje u našu sopstvenu slobodnu ekonomiju — naše izvođače, tehničare, servisne organizacije, biznismene, banke, itd. A ovo će staviti milione više Amerikanaca na posao na konstruktivnom projektu da reši problem, ne da ga doda. Mnogi ljudi se bune da bi bilo nemoguće premestiti petnaest miliona crnaca u Afriku. Ovi ljudi zaboravljaju da smo premestili mnogo više ljudi od toga u Drugom svetskom ratu — pod borbenim uslovima! Sa pravom voljom i duhom, biće lako. Što se tiče osvajanja crnaca, to je stvarno dečja igra, sa modernim metodama prodaje i odnosa sa javnošću. Sudbina većine crnaca u Americi je neverovatno trula. Vizija slavne „jednakosti“ i „malog ukusa meda“ (tj. odnosa sa belom devojkom) koju Jevreji drže crncima je brzo razočaravajuća crnce, i radiće to sa rastućom brzinom kako guranje nastavlja. Samo retki „profesionalni“ crnci stvarno mrze bilo šta, i oni su u ogromnoj manjini. Velika masa američkih crnaca je jadno siromašna, frustrirana, eksploatisana, dobija brz prolaz kroz naše sudove i zatvore i generalno ima malo za šta da živi. Sa bilo kakvim fondovima za odnose sa javnošću uopšte, potpisaćemo ove potlačene stvorove po milionima za stvarni prekid konačno. Čovek će jurišati na masirane bajonete neprijatelja u ime vizije u koju stvarno veruje, kao što svaki rat dokazuje na obe strane. Naši crnci sada nemaju viziju uopšte, osim hipokritske nade u „mešanje“, koja ih gorko frustrira, posebno siromašne koji ne mogu da priušte belu prostitutku, profesionalnu ili amatersku. Divlja Afrika skoro nema kvalifikovane radnike i vođe tako da bi naši američki crnci skočili odmah iz statusa inferiornih — i potlačenih građana drugog reda ovde do pionirskih heroja i mnogo traženih eksperata u novoj zemlji. Atraktivni izlozi u crnačkim delovima svih američkih gradova sa literaturom i peticijama unutra, TV programi, javni mitingi, i sve ostalo od alata modernih masovnih prodajnih tehnika će zapaliti maštu i srca frustriranih miliona američkih Crnaca, kao što beznadna sanjarija 100% jednakosti nikad ne može. A Elijah Muhammad je očigledan i dokazan vođa da organizuje i usmeri ovaj moćni pokret, koji je skoro tačno paralela načina na koji je sama Amerika civilizovana od ljudi koji su bili progonjeni i gonjeni u drugim zemljama. Uprkos glupim jaucima „crnčuga voli“ koje moram da trpim, i razumljivom strahu od nas u srcu gospodina Muhameda, imamo poverenje da ćemo moći da dosegnemo položaj međusobnog poverenja i saradnje ka velikom cilju stvarnog rešenja crnačkog problema. Njegovi poručnici su već stupili u kontakt sa nama i uverili nas u bilo kakvu pomoć koju mogu da daju i mi smo im dali sličnu uveravanje. Kako rastemo u moći i uticaju, bićemo u stanju da radimo u dostojanstvu i odvojeno, ali u međusobnoj korisnosti ka danu kada će naši američki crnci konačno imati stvarno samopoštovanje i pristojnu okolinu koju im dugujemo posle trista godina ropstva i eksploatacije i naši beli ljudi će imati čistu Belu hrišćansku civilizaciju osvojenu za njih krvlju njihovih predaka. A čak i mekoglavi i liberali će jednog dana glasati za nas kada rešimo ovaj monstruozni problem na zadovoljstvo svih poštenih ljudi, crnih i belih, osim jevrejskih zaverenika. Godine 1972, sa nacističkim senatorima i predstavnicima u svakoj državi i milionima nacističkih glasača, bićemo u stanju da se obrušimo na moć na izborima. I onda će početi peta faza borbe — čišćenje! Gvozdenom metlom (ali uvek unutar zakona i Ustava) pometemo horde izdajnika iz kancelarija i u gasne komore — ne zato što su neke posebne rase ili „religije“, već zato što su dokazani na sudovima, pred porotama, da su bili izdajnici najdivnijeg naroda i sistema vlade ikad smišljenog umom čoveka. U jednom mandatu u Beloj kući, bićemo u stanju da završimo veliki masovni pokret crnaca u Afriku ili na rezervate ovde tako da naši gradovi će biti blistavo BELI i relativno slobodni od divljajućih kriminalaca koji sada čine našu sopstvenu nacionalnu prestonicu zlobnom džunglom ubistva i silovanja. Ljudi, kojima je beskrajno govoreno kakvi smo tirani i kako želimo da ubijamo i pljačkamo ljude, videće šta stvarno možemo sa moći i znaće iz prve ruke čistu belu vatru našeg idealizma, baš kao što hrabri i pošteni Nemci mogu da vam kažu kakav je raj Nemačka bila u „Velikim Danima“, čak i za poštene Jevreje — ali posebno za Nemce. Amerikanci će još jednom uživati u svojoj divnoj, blagoslovenoj Americi, besprekorno čistoj od pederasta, pornografije, stakleničke seksualne atmosfere, hipokrita, lažnih hrišćanskih ružičastih propovednika, i — najvažnije od svega — izdajnika i lažova. Zatim će početi najopasnija vremena za naš pokret i naš narod. Jevreji koji vuku konce u Moskvi i Jerusalimu i u bankarskim kućama sveta (uključujući Vatikan, gde Rotšildi sada imaju Papu Jovana koji briše pasuse Svetog Pisma koji ne prijaju Jevrejima koji su razapeli Hrista!) će još jednom raditi sa đavolskom domišljatošću da bace svet u još jednu krvavu kupku da spasu svoje trulo tajno carstvo krvi i zlata, baš kao što su nas bacili u Drugi svetski rat da učine svet bezbednim za marksizam ponovo, kada je Hitler imao to u begu. Hitler, nikad ne putujući, bio je neizlečivi izolacionista i šovinista. Zamišljao je da može da stvori besprekorno i čisto malo „mehur“, dezinfikovan od jevrejske prljavštine i sluzi, tačno u sredini prljavog jevrejskog svetskog carstva. Uspео je u čudu na neko vreme ali njegov zadatak je bio nemoguć kao pokušaj da se stvori bolnički čisto i antiseptično malo područje u kanalizaciji koja se poplavljuje urlajućim bujicama izmeta. Bio je preplavljen poplavom jevrejske mržnje i otrova koja je okruživala sićušnu Nemačku. Da je počeo od početka, ne sa NEMAČKIM pokretom, već sa pokretom BELIH LJUDI koji obuhvata sve bele ljude na svetu, kao što pokret obuhvata sve Jevreje, bez obzira na nacionalnost ili čak „religiju“, i kao što je komunistički pokret internacionalan, trajalo bi duže da pobedi — ali bio bi siguran u pobedu. Ne možete pobediti internacionalni pokret nacionalnim pokretom ništa više nego stvoriti lepo čisto mesto u kanalizaciji. Mi nismo napravili tu grešku. Od početka, radio sam jednako naporno da izgradim internacionalnu solidarnost SVIH Belih Ljudi, bez obzira na religiju ili nacionalnost, kao što sam radio da postavim partiju u SAD. Metod je neverovatno težak — zabranjen sam iz većine zemalja i mogu da kontaktiram naše ljude u drugim oblastima zemlje samo poštom — ali je SIGURAN. U Engleskoj, Švedskoj, Norveškoj, Islandu, Kanadi, Argentini, Nemačkoj, Danskoj — čak u Japanu — i desetinama drugih zemalja, radimo da postavimo Svetsku uniju nacional socijalista kao borbu-do-smrti protivtežu svetskom marksističkom Kominternu i cionističkim organizacijama. Danas, nacističke partije u ovim zemljama operišu sa prednjim imenima baš kao što ja usmeravam naše naciste u mnogim američkim gradovima da operišu pod drugim imenima dok ne budu dovoljno jaki da prežive jevrejske terorističke napade. Ali rastu jaki i čisti. Ništa ih sada ne može zaustaviti. Jevreji sada rade celom svetu ono što su radili Nemačkoj u 1920-im. Jevrejski moguli su čak naredili da ženske mode moraju da izgledaju kao one lude 20-e, kao što će pogled na modne reklame pokazati. Monopolizuju sve, i šire svoju prljavštinu i raspad u svaki kutak i pukotinu ove teturave planete. Njihove crvene Ujedinjene nacije su planirane kao konačno groblje sve nacionalne slobode, i, kako postaju sve više obojene i crne, ultimativno groblje Bele Rase. Dok rastemo i osvajamo moć ovde u SAD, postoji strašna opasnost da će Jevreji odlučiti na ultimativno ludilo još jednog svetskog rata da nas zaustave — pretnja koju koriste sada da dovedu svet do ludila sa svojim beskrajnim naizmeničnim pretnjama i rukovanjima, baš kao što su Pavlovljevi psi bili dovedeni do takvih stanja anksioznosti mehaničkim naizmenicama torture i nege da su postali živi zombiji voljni da rade bilo šta što im manipulator naredi, tačno kao što naš narod počinje da radi en masse. Jevreji nemaju nikakvu nameru da se raznesu u vodoničnoj bombi ratu koji nam stalno prikazuju u zastrašujućim punim bojama člancima i na TV, itd. „Hladni rat“ je strogo da se zaradi novac u ratno-pretnja ekonomiji i drži budale zauzete gledajući sa užasom „tamo preko“, dok se prljavi posao radi ovde — i da nas drži da se trošimo do smrti, kao što je Lenjin naredio. Ako, međutim, izgleda da su Jevreji na ivici totalnog izlaganja — i posledične kazne koju su tako marljivo zaslužili — pokušali bi u poslednjem trenutku da povuku sve dole oko svih ušiju, u nadi da pobegnu od odmazde u katastrofičnoj zbrci i bedi. Ovo smo zaštitili fundamentalnom idejom našeg pokreta, koja je jedinstvo Bele arijevske Rase — bez obzira na lokaciju na globusu članova te rase. Ovo jedinstvo uključuje bele arijevske ruske ljude, koji su žrtve jevrejskog komunizma koliko i mi, čak i Ruse koji idu uz to, kao naše sopstvene debeloglave „liberale“, ne znajući prirodu demona koji ih koriste. U isto vreme dok radimo i rastemo ovde u SAD, i naši drugovi nacisti rade u drugim zapadnim nacijama, radimo što legalno možemo da pripremimo nacistički pokret u Rusiji takođe. Nemamo želju da idemo i koljemo ruske bele ljude, kao što smo nekad išli da koljemo našu nemačku braću jer su nam rekli da su „neprijatelji“. Imamo goruću želju da masakriramo boljševčke izdajnike čovečanstva koji su pretvorili zemlju u klanicu u Drugom svetskom ratu za svoje sopstvene trule i sebične ciljeve i koji sada otvoreno hvale da će nas „Sahraniti“! Nismo stidni da ih mrzimo bilo da govore ruski, jidiš, ili engleski sa britanskim akcentom kao gospodin Ečeson. A način da vidimo da dobiju sudbinu koju su zaslužili je da pomognemo ruskim belim ljudima da zbace tirane — ne da mrzimo ruski narod, kao što nas uče. Sigurno su neobrazovani i možda odvratni nama sada, ali isto su i mnogi iskreni „liberali“ ovde u ovoj zemlji. Oni su kao otrovani deca koja povraćaju na tepih u dnevnoj sobi. Ko može da prokune i mrzi ih što su otrovani, znajući lukavu i beskrajno đavolsku genijalnost otrovača? U 1920-im, Jevreji su mislili da imaju sve u svom pravcu i imali su. Zapadni svet je sagorevao sebe u divljoj i nemoralnoj orgiji spekulacije, seksa, džeza, ludih moda, idiotskih razonoda, otrovnog negroidnog „kulture“ i svega ostalog iz jevrejskog arsenala uništenja rasne volje za opstanak. Naši intelektualci su se slivali pod crvene zastave i naša literatura, za to vreme, je skoro otvoreno komunistička. U Nemačkoj, Jevreji su bili arogantno i otvoreno komunistički sa sedam miliona crvenih huligana koji marširaju i tuku ljude po ulicama Nemačke i računali su da imaju to napravljeno. Nemačka je trebala da bude hab njihove svetske revolucije, i skoro su uspeli. Ali, kao što se dešava u SAD sada, njihov zlobni napad je primorao rast kontrsile iz naroda samog — Adolf Hitler. U samom poslednjem trenutku, prezreni i progonjeni nacisti su ustali i smrvili izdajnike. Danas, Jevreji rade širom ove zemlje tačno ono što su radili u Nemačkoj — istu divlju orgiju, istu ludu spekulaciju i trošenje, istu izgradnju komunizma, istu nemoralnost i pornografiju, isti divlji talas kriminala, čak i iste mode. Brzo se približavamo tački totalne dekadencije i zbrke koja je planirani uvod u crvenu revoluciju. Možda najsmrtonosnije od svega, ovog puta Jevreji, sa svojim komunizmom i „demokratijom“, zapalili su skoro ceo Afrika, Južnu Ameriku, Indiju i Aziju sa divljom i pobunjeničkom pobunom od obojenih roja planete protiv Belog čoveka — i stoga protiv civilizacije koja je proizvod Belih ideala i genija. Da je ova strašna pobuna na kraju uspela, kao što radi skokovima i granicama, rezultat ne bi bio raj za obojene rase koje bi preplavile i divljale nad Belima. Rezultat bi bio ista regresija u divljaštvo i siromaštvo koja se desila svaki put kada je beli čovek bio isteran iz negroidnih oblasti kao što je Haiti. Razlog što je Amerika meka za svet nije što je bogatija u resursima i bogatstvu. Južna Amerika je beskrajno bogatija u prirodnom bogatstvu, ali je ipak potonula u siromaštvo i tipične, nestabilne, tiranske „latinoameričke“-stila revolucije i brkatog muzičko-komedijskog tipa „vođa“. Samo kako populacija postaje BELJA, kao u Argentini i Urugvaju, civilizacija postaje idealističnija i uređenija. Mekoglavi „liberali“ koji su toliko rešeni da predaju civilizaciju na tanjiru pigmejima i kanibalima ne shvataju da sami ideali koji ih motivišu i koje obožavaju zavise za svoje postojanje u ovom svetu od Bele Rase, i da njihovi napori na jednakosti neće samo ne pomoći inferiornim rasama, već će operisati tačno kao uzimanje roditelja od bespomoćne i nevine dece. Rezultati povlačenja bele dominacije u divljoj Africi su već očigledni i uskoro će postati katastrofalni. Kako se obojena pobuna širi od jevrejskih „demokrata“ i marksista, Beli Čovek neće naći obojene rase uzdignute na njegov nivo civilizacije i ideala koji mogu da održe civilizaciju, već će njegova sopstvena civilizacija i ideali biti povučeni dole ka nivou divljaka i konačno obrisani u urlajućoj crnoj poplavi, kao što svedočimo u krvavoj Africi — i njujorškom Harlemu — danas! Ali, ponovo, baš kao u Nemačkoj u 20-im, ovi zlikovci su naterali u postojanje kontrsilu. U 20-im to je bilo lokalno — u Nemačkoj, Italiji i Španiji. Ali danas, kako ponovo prilaze istom ključnom trenutku njihovog osvajanja svetske moći — nisu suočeni sa samo jednom malom izolovanom nacijom koja se probudila. Kao šegrt čarobnjaka, iseckali su „metlu“ koju nisu mogli da zaustave na komade — i sada komadi oživljavaju. Jedva primetan drhtaj ovde... Malo kretanje tamo... Nekoliko svastika namazanih na jevrejskom zidu... Grupa srednjoškolaca u Kanzasu se sastaje uz sveću ispod slike vođe! Horst Vesel pesma u promuklim, zagrcnutim glasovima u taverni u Berlinu! Britanski Spearhead borci jurišaju na binu i razbijaju miting crvenih izdajnika u Londonu! Borci Rikspartieta u Švedskoj i Norveškoj napadaju jevrejske komunističke izdajnike u Stokholmu i Oslu! Premijer Južne Afrike javno upozorava Jevreje da neće tolerisati više njihove otvorene i sramne revolucionarne rasne agitacije!... Policijski zvaničnik u velikom gradu privatno poverava da većina odeljenja razume konačno šta pokušavamo da uradimo, i je sve za nas! Japanski nacisti se bore krvavim bitkama sa arogantnim, zmijskim plešućim crvenima postavljenim uz ohrabrenje našeg sopstvenog Stejt departmenta!... Svastika zastava koja vijori sa frajerske kuće u Merilendu!... Zvuk nacističkih bubnjeva i marširajućih čizama u Kelnu, pre nego što hrabri i njihove svastika zastave budu bačeni u jevrejske tamnice... Sveta svetlost reflektovana u sjaju sveće iz sjajnih očiju dečaka iz Teksasa dok se zaklinje u Štabu kao novi jurišnik za Belu Rasu!... Male svastika zastavice koje lepršaju sa taksija u Meksiko Sitiju!... Pobožan, tajni sastanak vernih u Argentini!... Sveta „Blutfahne“ („Krvava zastava“) Adolfa Hitlera, ljubavno savijena u sefu u Čileu, čekajući Veliki Dan!... Mladi islandski nacisti, marširajući u sivim i kišnim ulicama Rejkjavika do grobova nacističkih pilota sa svojim svastika zastavama hrabro vijoreći!... Urlajući, prkosni glasovi četrdeset mladih američkih nacista koji marširaju pod Svastikom da govore u Vašingtonu, D.C.!... „Mi marširamo i borimo se, do smrti ili na pobedu! Naša moć je pravo! Nijedan izdajnik neće prevladati“... slavna crveno-belo-crna zastava Belog Čoveka koja šiba i pucketa na vetru pored Zvezdane zastave dok marširamo u prkos vrištećih mržnjom iskrivljenih jevrejskih terorista! Sa svih strana ove planete male pokreti se okupljaju, hrabre male bande progonjenih heroja se pridružuju! Prkosni od Hitlerovog omladinskog pokreta dižu svoje krvave glave iznova i iznova pod udarcima Jevreja i njihovih ulizica. Nacista neće umreti! Die Fahne Hoch! Die Reihen Fest Geschlossen! Zvuk njihovog hrabrog pevanja se čuje! Dolazimo, hrabri drugovi! Vaša bela arijska braća u Engleskoj, Švedskoj, Nigeriji, Islandu, Americi, Južnoj Africi, Italiji, Francuskoj, Danskoj, Argentini — SVUDA — čuju vas! DOLAZIMO! MARŠIRAMO! BORIMO SE! VELIKI DAN PRAVDE SE PRIBLIŽAVA! OVOG PUTA izdajnici neće moći da nađu nijednu grupu Belih Ljudi bilo gde koji će slušati njihove laži i ići da kolju Jevrejine neprijatelje za njih. Neće biti mesta da se sakriju... mesta da započnu svoju večnu igru prijateljske subverzije svojih nesumnjičavih domaćina... mesta da generišu svoje infernalne mržnje i bratoubilačke ratove... mesta da postave svoj nakovanj kapitalističke eksploatacije i svoj čekić komunističke revolucije i klanice. OVOG PUTA izdajnici će imati samo jedno mesto ostalo u kojem konačno mogu da nađu predah od ludog čudovišta mržnje koje im je jelo bolesna srca šest hiljada godina! ... I mi ćemo obezbediti tu konačnu utehu. Sa smrtonosnom, neverovatnom ironijom, sudbina sada ponavlja ono što se desilo u Nemačkoj — na svetskoj skali! OVOG PUTA nećemo biti mekog srca i nežni kao Veliki Čovek koji je odbio da koristi svoje tenkove da kolje bespomoćne Britance u Dankerku jer je verovao da čak i Čerčil ima neku čast i lojalnost Britaniji i Beloj Rasi ostalo. OVOG PUTA nećemo biti zadovoljni „brinući se o sopstvenom poslu“ ovde dok Jevreji podstiču još jedan svetski rat da nas spravaju u okeanima nezamenljive bele krvi! OVOG PUTA nećemo dozvoliti izdajnicima da „pobegnu“ tako da mogu da se usele i izdaju ih kao što su nemački komunistički Jevreji uradili Americi. Nijedan neće proći ili pobeći odmazdi, nijedan! OVOG PUTA nećemo staviti veru u bilo šta ili bilo koga osim u sebe, i našu nepokolebljivu volju, pogonjenu napred neobjašnjivom sudbinom koja je već demonstrirala svoju odlučnost da vaskrsne dobro kad god je razapeto od zla, kao što je sada širom bedne planete. OVOG PUTA nećemo se odmoriti niti spustiti ruku dok poslednji ljudski pacov i crvena zmija ne bude istučen do smrti, bez obzira kako se migolje i puze od pola do pola ili od vrha planine do močvare džungle! POSLEDNJI PUT naš vođa je pokazao put ka pobedi u jednoj jedinoj oblasti zemlje. „Danas Nemačka!“ predvideo je „SUTRA SVET!!“ Sada je SUTRA! Sada je vreme, Beli Ljudi! OVOG PUTA SVET!!! HEIL HITLER!!!