Др Вилијам Пирс - Моралност Била Клинтона

 Моралност Бил Клинтона

Др Вилијам Л. Пирс

Претпостављам да имам чудан смисао за хумор, али често се смејем стварима које су заиста више гротескне него смешне. То је свакако случај када господин Клинтон одржава конференцију за штампу, стави озбиљно лице, почне да маше прстом и говори о моралности. Последњих неколико недеља мета Клинтоновог машења прстом била је Југославија и њен председник Слободан Милошевић. Председник Милошевић је неморалан човек, каже Клинтон, јер не жели да се сложи са ратним подстрекачем из Беле куће, Мадлен Олбрајт, да пошаље 28.000 војника НАТО-а у Југославију да тамо управљају стварима. Председник Милошевић верује да је способан да сам води своју земљу без помоћи стране окупационе војске. Председник Милошевић каже да ће он и његови сународници Срби борити се до смрти да одбране своју земљу од стране агресије. Господин Клинтон каже да је то „неморалан“ став и да ће бомбардовати Југославију назад у камено доба ако Милошевић не дозволи госпођи Олбрајт, господину Коену, господину Бергеру, господину Холбруку и остатку те глатко-кошер екипе у Вашингтону да пошаљу своје трупе да воде његову земљу уместо њега.

Оно што ову ситуацију чини још гротескнијом јесте став медијских људи. Сви они узимају господина Клинтона веома озбиљно, не трепћући оком, а камоли да се осмехну када он почне да држи предавање господину Милошевићу о „моралности“. Сасвим је јасно да су шефови медија чврсто у дослуху са јеврејском бандом око Клинтона у овом најновијем ратном подухвату. Зато сам се смејао првих неколико пута када сам видео Клинтона како маше прстом и говори о моралности, док сви медијски коментатори изгледају прикладно озбиљно. Али заиста, намерно започињање рата са другом земљом озбиљна је ствар — чак и ако је у овом случају и гротескна.

Мислим, америчке оружане снаге убијају српске жене и децу ракетама и такозваним „паметним“ бомбама, а Клинтон и његови медијски подржаваоци нам говоре да то радимо да бисмо спасили животе. Заиста, то нам говоре ти разбојници: Морамо бомбардовати Београд да бисмо спасили животе. Ако сада не убијемо ове Србе, каже нам клинтонисти, касније ће то коштати много више живота. Морамо то учинити да бисмо одржали стабилност у Европи, како бисмо касније имали тржиште за америчке производе. Бомбардовање је неопходно да бисмо заштитили америчку економију и сачували америчка радна места, објавио је господин Клинтон на телевизији. Заиста! Та несхватљива прљавштина у Белој кући, која је подједнако спремна да започне рат као и да спусти панталоне пред неком женском практиканткињом — и са подједнако мало размишљања о последицама — покушао је да оправда бомбардовање Београда рекавши да је то неопходно да би се сачувала америчка радна места. А они јахуи у америчким легијама и клубовима ветерана гледају ту прљавштину на телевизијским екранима и климају главама у сагласности: „Да, да. Он је наш врховни командант. У праву је, дођавола. Морамо да подржимо наше момке тамо и спасимо нашу економију.“ А та банда Јевреја око Клинтона се смеје у браду како лако им то пролази, како је лако користити беле Американце да убијају беле Европљане како би напредовали јеврејски планови.

Боже мој! Ако је икада постојала земља која моли да је гром удари, то је Америка данас.

Хајде да погледамо позадину ове ствари. Србија постоји већ веома дуго. Срби су се населили на подручју где су сада још у 7. веку, а хришћанство су примили крајем деветог века. И наредних пет векова градили су своју нацију, велику и поносну нацију, ограничену на истоку Бугарском, на југу Грчком, на западу Јадранским морем, а на северу Мађарском. Највећи српски град, Београд — Бели град, Бела тврђава, то значи име на словенском — основали су Келти пре више од 2.300 година.

Србија, као и остатак балканског подручја, имала је бурну историју, са много инвазија и ратова. Али Срби су чврст и независан народ и већину времена су се одржавали. Онда је 1389. године задесила Србију велика катастрофа. Османски Турци, напредујући у Европу из Азије, суочени су на Косовом пољу са српском војском. Срби су се храбро борили против Турака. Један српски племић, Милош Обилић, сам је ујахао у турски логор, пробио се до султановог шатора и једним ударцем бодежа убио вођу Турака. Упркос храбрости, Срби су претрпели тежак пораз на Косову. То је оставило Балкан на милост и немилост Турака, а 64 године касније, 1453, Константинопољ је такође пао у њихове руке.

Након више од 400 година турске владавине, Срби су коначно повратили слободу — бар од Турака — шездесетих година 19. века. Берлинским уговором 1878. српска ситуација је у суштини легитимисана, иако не у потпуности по вољи српских родољуба: иако су Турци били скинути с леђа, Аустро-Угарска је полагала права на то подручје, а тај захтев је на крају изазвао Први светски рат. 28. јуна 1914, на 525. годишњицу битке на Косовом пољу — годишњицу коју Срби и данас страствено прослављају у спомен на националног хероја Милоша Обилића, који је на дан битке убио турског султана — на тај дан 1914. аустријски надвојвода Франц Фердинанд направио је грешку посетом Сарајеву, где су он и његова супруга убијени од стране српског родољуба.

Након Првог светског рата банда Новог светског поретка у Вашингтону и Лондону била је на победничкој страни и имала је прилику да испроба неке своје друштвене експерименте, од којих је један био да се игноришу вековне етничке границе и да се састави вештачка „мултикултурна“ творевина коју су назвали Југославија. У Југославији је свако требало да игнорише историју, традицију, религију и друге етничке реалности и да се заклиње на верност новој, вештачкој творевини. Па, наравно, то није успело, иако су након Другог светског рата банда из Вашингтона и Лондона предала Југославију крвожедним комунистичким диктаторима у узалудном покушају да то наметну. Чим је комунизам пропао, народи у том подручју кренули су да ствари сређују на свој уобичајени начин и да поново успоставе етничке границе.

Претпостављам да је ово тешко разумети банди Новог светског поретка — бар гојима у тој банди. Јевреји, наравно, разумеју расни национализам; упијају га са мајчиним млеком и разумеју да је то извор њихове снаге. Али гоји су у суштини одсечени од корена. Одрасли су у мултикултурним мочварама у које су се претворили наши градови. Одгајани су на јеврејској телевизији и деструктивним идеалима које она шири. Мисле о себи као о појединачним грађанима мултикултурног Новог светског поретка и не могу да замисле људе мотивисане расно заснованим патриотизмом каквим се осећају Срби.

Ово је један од разлога зашто клинтонисти мрзе Србе. Ако читате колумне и уводнике у Њујорк тајмсу и њиховим другим публикацијама, видећете да буквално капљу мржњом према Србима чак и годинама пре него што је Клинтонов садашњи рат почео. Редовно их називају „фашистима“: једна од њихових омиљених погрдних речи.

И мржња траје и данас: Имам пред собом број Newsweek-а од 29. марта, са два велика чланка који покушавају да оправдају рат против Срба — који у време штампања часописа још није почео. У оба чланка има више референци на југословенског председника Слободана Милошевића, али ниједном није назван „председник“ Милошевић. Зову га „диктатор“ Милошевић и „јак човек“ Милошевић, али никада „председник“ Милошевић. Мислите ли да је то случајност? Ја не. Мислим да уредници Newsweek-а покушавају да де-легитимишу Милошевића у очима америчке јавности.

Банда Новог светског поретка, и Јевреји и гоји, мрзе Србе из два разлога, и ниједан од њих није то што Срби грубо поступају са Албанцима у покрајини Косово. Клинтонисти мрзе Србе, прво, зато што Срби поново желе српску нацију за себе. Срби не верују у мултикултурализам, дељење власти и остале либерално-феминистичко-јеврејске глупости које толико воле ентузијасти Новог светског поретка. И клинтонисти се плаше да ако Срби могу имати своју српску државу, онда би и друге етничке групе негде другде можда желеле да се извуку из великог мултикултурног плана.

Други разлог зашто типови Новог светског поретка мрзе Србе јесте то што Срби одбијају да слушају наређења, одбијају да признају надмоћ Новог светског поретка. Срби верују да могу сами да управљају својим пословима, без икакве помоћи од Новог светског поретка, НАТО-а или Уједињених нација или Мадлен Олбрајт. Не желе да постану срећни кметови на глобалној плантажи, држећи се за руке и певајући „We Are the World“ заједно са свима осталима. Само желе да их оставе на миру. А клинтонистима је то неподношљиво.

И треба овде истаћи да се ова два разлога мржње према Србима на крају своде на један. Циљ банде Новог светског поретка је доминација. Потпуна контрола. За неке гоје у тој банди тај циљ може бити испреплетен са идеологијом егалитаризма и мултикултурализма и прављењем пилоткиња од жена, али за Јевреје то је просто доминација. Желели би да воде свет и покушаће да униште свакога ко им стане на пут.

Један од суштинских елемената јеврејског плана за доминацију јесте мултикултурализам; то је да се убије осећај укорењености, осећај нације код свих — осим код њих самих, наравно. Контролишу земљу обезбеђујући да не постоји једна доминантна етничка група која би имала потенцијал да им се одупре. Зато су толико ватрени за наставак прилива имиграната из Трећег света у Сједињене Државе, на пример, како би бела већина постала мањина у наредних неколико година.

И зато су непријатељски настројени према жељи Срба да искључе несрбе из свог животног простора. Јевреји и остали елементи банде Новог светског поретка мрзе Србе зато што Срби неће да слушају наређења и неће да се мултикултурализују и одсеку од корена. Зато Срби морају бити кажњени. Од њих се мора направити пример. Свака земља на свету мора да схвати да мора да слуша наређења Уједињених нација — иначе ће паметне бомбе почети да падају, а крстареће ракете да експлодирају.

Наравно, клинтонова банда не може да објасни америчком народу — чак ни јахуима и леминзима који пију пиво око телевизора у клубовима ветерана — да морамо да убијамо српске жене и децу да бисмо наметнули вољу Новог светског поретка. Чак би и јахуи можда сматрали да то није задовољавајући разлог да поздраве свог дегенерисаног врховног команданта. Зато нам говоре да то радимо из хуманитарних разлога, да то радимо да бисмо спасили животе — и америчка радна места. И као што рекох раније, бог нека нам помогне ако смо као нација пали на тај ниво. Заслужили смо божанску казну, попут Содоме и Гоморе.

Једну ствар треба имати на уму када видите нашег храброг врховног команданта на телевизији како објашњава зашто је овај нови рат неопходан: он лаже подједнако као када је прошле године изашао на телевизију и рекао да никада није имао секс са извесном женском практиканткињом у Белој кући. Клинтон не само да нема морал, већ нема ни идеологију ни националну политику. Он само говори лажи које му наређује кошер банда око њега: његов масни саветник за националну безбедност Санди Бергер и она ужасна мала јеврејска трол Мадлен Олбрајт.

Ако би заиста веровао да је Америка оправдана да баца паметне бомбе на било коју земљу која лоше поступа са својим мањинама, зашто онда не бомбардујемо Тел Авив уместо Београда? Израел, можда сте свесни, има званичну политику употребе мучења да би извукао информације од палестинских затвореника. Израел је такође први практичар етничког чишћења на Блиском истоку. Израел је у сталном процесу експропријације палестинске земље док наставља да ствара ново насеље за Јевреје за новим. Када је палестинска кућа на путу, динамитира се. Када је палестинско село на путу, Јевреји једноставно позову булдожере.

Желим да нешто разјасним: не одобравам силовање, мучење и резање грла као начин решавања етничких сукоба на Балкану, било да то чине Срби, Албанци или нека друга група. Верујем да етничко чишћење може да се уради без зверстава. Сигуран сам да су се нека зверства догодила у покрајини Косово, јер се тако увек радило на Балкану. Такође сам сигуран да су шефови медија у Америци преувеличавали зверства која су починили Срби и игнорисали зверства почињена над Србима. Јеврејски шефови медија поступају са сукобом на Балкану на исти начин на који поступају са међурасним криминалом у Америци: извештавају оно што им служи интересима. Група белаца убије црнца — то је национална вест недељама; група црнаца убије белца — нико ван заједнице где се убиство догодило никада не чује за то. Али поновићу: не одобравам врсту бруталности за коју се оптужују Срби да су наносили Албанцима, Хрватима или босанским муслиманима. Међутим, ако сада у Косову постоје зверства, значајан део кривице мора пасти на клинтонисте у Вашингтону. Када америчке оружане снаге убијају Србе, наводно у име Албанаца, не треба да чуди ако Срби искале свој бес на Албанцима.

Али заиста, није сукоб између Срба и Албанаца оно што би требало да буде наша главна брига овде. Оно што би требало да нас брине јесте америчка политика убијања људи који одбијају да слушају банду Новог светског поретка. Не бисмо требало да дозволимо да се наше оружане снаге користе као приватни одред смрти Мадлен Олбрајт.

Требало би да будемо забринути због политике клинтонове владе да игнорише суверенитет других земаља и позива на ракетне ударе кад год нам се не свиђа како воде своје унутрашње послове. А неслагање између Албанаца и Срба у југословенској покрајини Косово строго је унутрашњи посао суверене државе Југославије. Када смо прошле недеље напали Југославију, починили смо сирову, голу агресију против суверене земље. Трчање светом и чињење таквих ствари не доприноси стабилности нити светском миру, без обзира на Клинтонове покушаје да то оправда. Америка је очигледно у криву у садашњем рату против Југославије.

И такође бисмо требало да будемо забринути због политике наше владе о лицемерју и лажима. Не бисмо требало да се претварамо да имамо принципе кад их немамо. Колико год неки мекоглави либерали волели да верују да поступамо у складу са неком вишом моралношћу, где јуримо да кажњавамо сваку владу која лоше поступа са неком мањином унутар своје земље, јасно је да то није случај. Већ сам поменуо јеврејско злостављање Палестинаца у Израелу, али могао бих да поменем и низ других земаља. Турска, на пример, много грубље поступа са курдском мањином у Турској него што Срби поступају са Албанцима на Косову. Турско гоњење Курда траје и данас, траје деценијама, али ми никада нисмо видели потребу да бацамо паметне бомбе на Истанбул и да захтевамо да Турци допусте да им пошаљемо трупе да воде њихову земљу уместо њих.

А када говоримо о лицемерју и лажима, немојмо се дати преварити лажи да када шаљемо такозване „мировне“ трупе, њихова сврха је да одржавају мир, штите демократију и слично. То је просто да би се наметнула воља Новог светског поретка. Добар пример за то пружен је у Босни само прошлог месеца, када је банда Новог светског поретка, наводно задужена за „мировне снаге“ тамо, једноставно сменила демократски изабраног председника српског дела Босне, Николу Поплашена. Олбрајтини разбојници у Босни изразили су незадовољство Поплашеном чим је изабран, пре шест месеци, победивши Олбрајтиног кандидата. Медији га од тада називају „фашистом“, и на крају су одлучили да га једноставно смене. Оно што под „демократијом“ подразумевају људи Новог светског поретка јесте систем у коме њихов кандидат добија највише гласова. Обично то успевају да уреде преко контроле мас-медија и дељења хлеба и игара. Али када нешто крене наопако и њихов кандидат не победи, онда угасе светла и грабе новац.

Сада, овакве ствари очигледно не узнемиравају јахуе у клубовима ветерана — пре свега зато што нису способни да мисле изван клишеа о „подршци нашим момцима“, „заштити слободе“ и „стајању иза нашег врховног команданта“ којима их медији уче. Али мене то узнемирава, и узнемирава много других Американаца. Оно што радимо Југославији једноставно није прихватљив начин вођења америчких односа са остатком света, чак и ако имамо више крстарећих ракета од било кога другог.

И не кажем то зато што сам неки левичарско-феминистички противник употребе војне силе када је потребна. Чак нисам против војне агресије када она служи америчким националним интересима. Али против сам неprincipled, безаконе политике клинтонове администрације да користи америчке оружане снаге да намеће вољу Новог светског поретка другим земљама. Престанимо са тим празним причама о „подршци нашим момцима“, када „наши момци“ нису коришћени да напредују амерички интереси, већ само да убијају људе које Нови светски поредак жели да убије.

Америка је и даље војно и економски јача од било које друге земље. Још увек смо довољно велики да бацимо песак у лице многим људима и да се извучемо — бар за сада. Али нисмо толико велики и јаки да не морамо имати разумну националну политику и да не морамо размишљати где ће нам бити национални интереси у будућности. Нисмо толико моћни да никада не морамо размишљати о томе да будемо морално у праву у односима са другим земљама. На дуге стазе, дозвољавајући да нас користе као светског насилника, нанећемо себи бар онолико штете колико сада наносимо Југославији.