Годишњица оснивања Националног србског свитања

Joseph Goebbels - Зашто смо социјалисти?

Ми смо социјалисти, зато што у социјализму видимо заједништво свих грађана, једину прилику да одржимо расно наслеђе и повратимо нашу политичку слободу и обновимо немачку државу.

Социјализам је доктрина ослобађања радничке класе. Он омогућава успон четвртог сталежа и његов улазак у политички организам наше отаџбине, такође је и нераскидива веза која ће сломити тренутно ропство и вратити немачку слободу. Социјализам зато није само питање потлачених класа, већ питање свих. Социјализам задобија свој прави облик само кроз братство с напредном енергијом новопробуђеног национализма. Без национализма је ништа, фантом, пука теорија, кула у ваздуху. С њим је све, будућност, слобода, отаџбина!
За либерално размишљање био је грех предвидети снагу социјализма у изградњи нације, стога су допустили да оде у анти-националном правцу. Грех марскизма био је спуштање социјализма само на питање надница и стомака, стављајући га у сукоб са државом и националним опстанком. Схватање ових двеју чињеница води нас новом схватању социјализма, који је у својој природи националистички, државотворан, ослобађајући и конструктиван.
Буржоазија је на помолу напуштања историјске позорнице. На њено место доћи ће сталеж продуктивних радника, радничка класа која је до сада била потлачена. Ово је почетак испуњавања њене политичке мисије. Она је уплетена у тешку и горку борбу задобијања политичке моћи и постајања дела националног организма. Битка је започета у економском подручју, а завршиће се у политичком. Није то само питање плате или питање дневно одрађених сати - премда не смемо заборавити да је и то важно, можда и најважнији део социјалистичке платформе - али је више ствар сједињавања снажног и одговорног сталежа у државу, можда га и направити доминантном силом у будућој политици Отаџбине.
Буржоазија не жели признати снагу радничке класе. Марксизам ју је угурао у лудачку кошуљу која ће је уништити. Док се радничка класа постепено распада у марксистичком фронту, крварећи до смрти, буржоазија и марксизам сложили су се у главним цртама капитализма и виде свој задатак у његовој одбрани и чувању на различите начине, често скривене.
Ми смо социјалисти зато што социјално питање видимо као потребу и право на опстанак државе за наш народ, а не као јефтино сажаљевање или увредљиви сентиментализам. Радник има право на животни стандард који одговара ономе што произведе. Немамо намеру молити за ово право. Његово укључивање у народни организам, није само важна ствар за њега, него и за читаву нацију. Ово питање је важније од осмочасовног радног дана. То је питање стварања нове државе свесности која укључује сваког продуктивног грађанина. Због тога што политичке силе данашњице не желе или нису способне створити такво окружење, социјализам се мора изборити. То је борбени слоган изнутра и споља. Циља на домаће буржујске странке и марксизам истовремено, зато што су обоје заклети непријатељи надолазеће радничке државе. Усмерен је на све силе које угрожавају наш национални опстанак и тиме стварање социјалистичке националне државе.
Социјализам је могућ само у држави која је уједињена и слободна споља. Буржоазија и марксизам одговорни су за непостизање оба циља, домаћег јединства и интернационалне слободе. Без обзира колико национално и социјално се ове две силе представљају, оне су заклети непријатељи социјалистичке националне државе.
Стога морамо обе групе политички разбити. Линије немачког социјализма су оштре и наш пут је јасан.
Ми смо против политичке буржоазије, а за прави национализам!
Ми смо против марксизма, али за истински социјализам!
Ми смо за праву немачку националну државу социјалне природе!
Ми смо за Национал-социјалистичку немачку радничку партију!

Пројекат Србско свитање од 2012 године постоји као пројекат око у ком је било између 5 и 20-ак национал-социјалиста и различитих друштвених области.
Србско свитање је чинило састав када је долазило до јединства националсоцијалистичких организација под кровну водећу организацију, случај један је Наслеђе Србије које је стопљено са Националним српским Фронтом.
На националсоцијалистичкој сцени у Србији се увек на крају радило о уједињењу на вишем друштвеном нивоу и од те тачке се србски националсоцијалисти нису развијали, било је само назадовања и раздора изазваних на веома професионалне начине па остављамо, неки, сумњу да је то радила нека службица волонтерска...тако нешто.
У вези даљег развијања пројекта треба нагласити далеко квалитетније садржаје на блогу и можда окретање истинској Србској традиционалној историји и Светосавском национализму који је претеча свих осталих националних покрета...размислите ко је пре Светог Саве још 1200-их година размишљао о национализму Европских размера.
Србија Србима.

                                         

 
Никад jунака ниjе било много. Огромна већина људи воли да иде путем лакшим, путем наjмањег отпора.

А jунаци се не владаjу по том закону. Ослободили су се тога закона коме робуjе цела мртва природа. Поставивши себи циљ, они, иду овоме без обзира на тешкоће, опасности и жртве.

Али ако их никад ниjе било много, остали свет коме ниjе било дато да буде jунак, бар jе осећао њихову изузетност и величину. Распознавао их jе и уважавао. Узимао их себи на углед. Налазио се под њиховим утицаjем. Тежио да их подржава. У томе, разуме се, ниjе много успевао, али jе jедна несумњива добит ипак била: ако ниjе могао постати jунак и светац, чувао се да не постане кукавица и шићарџиjа.

Ово пишемо зато што гледамо остварен култ кукавица и шићарџиjа.

Ако мислите да смо много казали, само мало нам пустите уста слободна, да вам примерима докажемо да нисмо претерали.

Будите уверени да се ових примера понос jедног народа неће хтети да сећа. Више ће волети, ако икако буде могуће да их заборави.

Али то о будућности говоримо, а данас су они жива и наjстварниjа садашњост. Они jе испуњаваjу.

Судбина jедног народа – коме су увек пред очима били (макар он сам и био далеко од тога) примери jунаштва, и коjи jе правим своjим идеалима само чоjство и jунаштво сматрао, – куjе се данас под култом кукавица и шићарџиjа.

Како jе могуће да до тога дође?

Или данашње време заиста нема jунаке! Или их има, па се њихов утицаj не осећа!

А народ – (и опет кажемо: ако jе и далеко од идеалног jунаштва) – опет и само правим jунаштвом може бити владан и управљан.

Ниjе довољно имати власт по закону и држати jе: треба и морално оправдање власти.

Докле ће то траjати?

Има ли ствари без мере у овом свету? Нема jе ваистину. Неће jе бити ни овде. И овде мора бити мере и границе!

Не можемо да кажемо сутра или прекосутра. Али кад дозре. А дозрети мора.

И не питаjте нас како ће престати неjуначко време. Не можемо рећи.

Само jедно знамо: да животне снаге jедног народа нико не може спречити да му докраjче дане.